N E O K L A S I C I Z A M

Neoklasicizam je stilsko razdoblje u umetnosti Evrope u vremenu oko 1760.do 1830.godine, a u zemljama koje kasne u umetničkom razvoju njegova pojava doseže i do druge polovine XIX veka.Javio se najpre kao reakcija na barok i rokoko,negirajući njihove slobodne i uznemirene oblike,da bi poslednjih godina XVIII veka odneo konačnu pobedu nad njima svojim mirnim,harmoničnim i ozbiljnim izrazom.Interesovanje za antičku umetnost i kulturu u evropskoj umetnosti od

renesanse nikada nije potpuno nestalo. Ono je dobilo snažan podstrek arheološkim iskopavanjima na jugu Italije, otkrićem Pompeja i Herkulanuma (1748.god.). U Italiju dolaze arheolozi, istoričari, umetnici i ostali ljubitelji antike iz svih krajeva sveta, tako da popularnost antike poprima međunarodne razmere, a neoklasicistički stil postaje internacionalna umetnost.Jedan od pokretača ideje obnove antičkih ideala je,nesumnjivo, nemački

arheolog Johan Vinkelman(1717-1768) koji je svoje ideje izneo u delu “Istorija umetnosti antičkog doba”. Zagovarao je teoriju da se preterivanju baroka i kitnjastim ukrasima rokokoa treba suprotstaviti snagom,čistotom, ravnotežom i harmonijom.Pošto je lepota u umetnosti ostvarena još u antici, naročito u grčkoj umetnosti klasičnog perioda,njoj se treba vratiti kao izvoru inspiracije.To je lepota mere,simetrije, reda i jasnoće.

Arhitektura najbolje odražava internacionalni duh ovoga pravca i vraćanje antičkim uzorima.Njene odlike su monumentalnost,jasnoća i strogost raščlanjavanja postignute primenom tačnih mera pojedinih delova i njihovih međusobnih odnosa,kao i upotrebom dekorativnih elemenata preuzetim iz antike:stubovima, pilastrima, zabatima,profilacijom,plastičnom dekoracijom,kupolama na okruglim tamburima, ukrašenim nadvratnicima i okvirima prozora. Iako se ugledala na antičku, ova arhitektura je retko preuzimala građevinska rešenje iz nje, tako da su građevine iako dobrih izgleda i proporcija, sa dekoracijom koja nema organske veze sa njihovom funkcijom (Panteon u Parizu,Karlton haus u Londonu,Kapitol u Vašingtonu...)Mnogi gradovi dobijaju trijumfalne kapije sa bronzanim kvadrigama , kao što

je to bilo rađeno i u starom Rimu (npr.Berlin-Brandenburška kapija).Svoj puni razvoj neoklasicizam dobija u Francuskoj, naročito posle buržoaske

revolucije.Razvoj je podsticao i Napoleon Bonaparta i to ne samo u oblasti arhitekture, već i urbanizma( Trg Etoal sa Trijumfalnom kapijom, Trg Karusel sa Trijumfalnom kapijom).

Skulptura je bez strasti, ona se odlikuje mirnoćom stava,plemenitim oblikom,strogošću, naturalistički prikazanim detaljima i težnjom da se prikažu likovi rađeni “po modelu” antičkih. Ipak, na skulpturi se oseća i prizvuk umetnosti XVIII veka koji se ogleda u detaljima.

Glavni predstavnik je Italijan, Venecijanac,Antonio Kanova(1757-1822).Njegovo remek delo “Paolina Borgeze”(1805-7) predstavlja Napoleonovu sestru kao anticku Veneru,u poluležećem položaju,na ležaju,donjeg dela tela ogrnutog plaštom.Vešto i ukusno, više nego što je to svojstveno neoklasicizmu, dočarani su u mermeru prozračnost kože, mekota draperje i nabori na ležaju, a odrazi rokokoa ogledaju se u pozlaćenim detaljima.Ostala dela: “Napoleon” (nadahnut skulpturama antičkih vladara),”Tezej

ubija Kentaura” ,Grobnica grofice Marije Kristine u Avgustinskoj crkvi u Beču i dr.

Slikarstvo je, takođe, pod uticajem Vinkelmanovih ideja.To se odražava kako u tematici, tako i u načinu rada,u tehnici.Glavno sredstvo likovnog izraza postaje crtež sa jasnim i čistim konturama, kompozicija je jasna,a boje i prostor imaju drugorazredni značaj.Svetlost podjednako pada na sve delove slike,boja je ravnomerno naneta, ličnosti su u pozama umesto u pokretu, tako da nema spontanosti koja je bila svojstvena baroknim umetnicima.Ništa ne narušava red i harmoniju, sve je unapred pažljivo osmišljeno i prostudirano.

Osnivač neoklasicističke slikarske škole je Francuz Žak Luj David(1748-1825), zvanični slikar Revolucije, a zatim i Napoleona.Boravio je, kao i većina umetnika, u Rimu gde se posvetio izučavanju antike. Kopirao je i crtao remek-dela na koja je nailazio na sve strane u ovom gradu:spomenike, pojedine skulpture, vaze, sarkofage, freske,rukopise...Po povratku u Pariz, 1781.god.otvorio je veliki atelje.

“Zakletva Horacija” predstavlja delo istorijske tematike u kome je prvi put ostvaren program neoklasičnog slikarstva: antička tema, uravnotežena kompozicija,jasan crtež, reljefna modelacija likova i odmeren kolorit. Raskid sa rokokoom kao umetnošću aristokratskih krugova, ogleda se i u veličanju rimskih republikanskih vrlina.

U duhu vremena, pored portreta (“Madam Rekamje”) i istorijskih kompozicija, David radi i mitološke teme.”Otmica Sabinjanki” deluje kao teatarska skupina u kojoj ni jedan učesnik ne igra ubedljivo svoju ulogu. Prostor podseća na pozorišne kulise, a ličnosti, umesto da budu u žaru borbe, poziraju, kao statisti,umetniku. Delu nedostaju polet i izražajna snaga, inspiracija dolazi iz glave, sve je osmišljeno.Glavno izražajno sredstvo je crtež dugih i finih kontura.”Mrtvi Mara” predstavlja ličnost francuske revolucije, u kojoj je i sam David učestvovao,ubijenog u kadi dok je pisao svoj poslednji tekst.Model je veoma verno prikazan, a umetnik se pomalo vratio na karavađovsku tradiciju u upotrebi boje i svetlosti.

Svojim jasnim crtežom,David je slike gradio racionalistički, bez učešća sentimenta.Posle pada Robespjera, proveo je nekoliko meseci zatočen u Luksemburškoj palati.Kada je nekoliko godina kasnije upoznao Napoleona, postao je vatreni bonapartista.Naslikao je nekoliko slika koje veličaju cara (npr.”Krunisanje Napoleona”).

Žan Dominik Engr(1780-1867)

Engr je bio učenik i sledbenik Davida, a njegova dela, iako zapala u formalistički akademizam, predstavljaju najviši slikarski domet epohe.Godine 1806.otišao je u Italiju i u noj proveo gotovo osamnaest godina, tako da nikada nije bio strastan bonapartist.Po povratku u zemlju, bio je najvatreniji branilac Davidovih ideja koje su u njegovoj teoriji postale kruta dogma.Ipak, njegove slike nisu bile baš tako krute kao što je njegova teorija. “Odaliska” (=haremska robinja,tur.)odiše osećanjem za boju i crtežom koji ističe nežne obline.

Izjavljivao je da ne voli da portretiše, ali su portreti u to vreme predstavljali najznačajniji izvor primanja za umetnike. U portretu “Luj Berten”(1832) Engr je uspeo da sjedini fizičku tačnost modela predstavljenog brzim ,sigurnim i preciznim crtežom, sa psihološkom dubinom, dajući svom modelu ogromnu snagu ličnosti. Ostala dela ”Tursko kupatilo”, ” Kupačica”,”Gospodja Rivijer”...