NEBESKE TAJNE, tom XII

NEBESKE TAJNE, tom XII

sadržane u

SVETOM PISMU ILI U REČI GOSPODOVOJ

OTKRIVENE

U IZLAGANJU POSTANJA I IZLASKA

skupa s stvarima viđenim u Svetu Duhova i u Nebu Anđela

s engleskog preveo

RISTO RUNDO

tom XII

Izlazak (Exodus), poglavlja XXIX do XL br. 9974 – 10837

.

SADRŽAJ

Izlazak, Poglavlje dvadeset deveto-

Doktrina (Nauk) o Ljubavi prema bližnjem i Veri.........................

Tekst.............................

Sadržaj..........................

Unutrašnji Smisao..............................

Nastavak o Drugoj Zemlji u Zvezdanom Nebu

Unutrašnji Smisao..................................................

Unutrašnji Smisao..............................Izlazak, Poglavlje trideseto.........................

Doktrina o Ljubavi prema bližnjem i Veri................

Tekst............................

Sadržaj...............

Unutrašnji Smisao............

Nastavak o Trećoj Zemlji u Zvezdanome Nebu....................

Izlazak, Poglavlje trideset drugo- Doktrine o Ljubavi prema bližnjem i Veri.....

Tekst....................

Sadržaj....................

Unutrašnji Smisao.................

Nastavak o Trećoj Zemlji u Zvezdanome Nebu................

Izlazak, Poglavlje Trideset treće-

Doktrine o Ljubavi prema bližnjem i Veri...........

Tekst......................

Sadržaj......................

Unutrašnji Smisao....................

Nastavak o Četvrtoj zemlji u Zvezdanome Nebu................

Izlazak, Poglavlje trideset četvrto....................

Doktrina o Ljubavi prema bližnjem i Veri.............

Tekst.........................

Sadržaj....................

Unutrašnji Smisao..........................

Nastavak o Petoj Zemlji u Zvezdanome Nebu................

Izlazak, Poglavlje trideset peto

Doktrina o Ljubavi prema bližnjem i Veri..............

Tekst.........................

Sadržaj.....................

Unutrašnji Smisao....................

Nastavak o Petoj Zemlji u Zvezdanome nebu.......

Izlazak, Poglavlje trideset šesto-

Doktrina o Ljubavi prema bližnjem i Veri....

Tekst........................

Sadržaj.......

Nastavak o Petoj Zemlji u Zvezdanome Nebu.....

Izlazak, Poglavlje trideset sedmo........

Doktrina o Ljubavi prema bližnjemu i Veri........

Tekst...............

Sadržaj......................

Nastavak o Petoj Zemlji u Zvezdanome Nebu........

Izlazak, Poglavlje trideset osmo.......

Doktrina o Ljubavi prema bližnjemu i Veri.......

Tekst...................

Sadržaj....................

O Šestoj zemlji u Zvezdanome nebu.........

Izlazak, Poglavlje trideset deveto-

Doktrina o Ljubavi prema bližnjemu i Veri......

Tekst...........................

Sadržaj..................

Nastavak o Šestoj Zemlji u Zvezdanome Nebu......

Izlazak, Poglavlje

etrdeseto..............

Doktrina o Ljubavi prema bližnjemu i Veri...........

Tekst........................

Sadržaj......................

Nastavak o Šestoj Zemlji u Zvezdanome Nebu................

IZLAZAK (EXODUS)

POGLAVLJE XXIX

Doktrina o Ljubavi prema Bližnjem i Veri

9974. Oni koji veruju da zaslužuju nebo zbog dobrih dela koja čine, čine ih od sebe, a ne od Gospoda. (prim. prev. Ovo je naučavao Arije, i naziva se Arijanizam).

9975. Dobra dela koja ljudi čine od sebe, nisu dobra dela, jer su učinjena sebe radi, i radi nagrade; to jest, ona uglavnom gledaju prema sebi. Dok su dobra učinjena od Gospoda sva dobra dela, jer su učinjena radi Gospoda i radi bližnjega; stoga u ovakvim delima oni (ljudi) gledaju na Gospoda i na bližnjega.

9976. Oni koji postavljaju zaslugu u dela, vole sebe, a preziru bližnjega; i oni su ljuti na Boga Samog, ako ne prime nadokanadu kojoj se nadaju, jer nagrada je njihov cilj.

9977. Stoga se vidi da njihova dela ne proističu od nebeske ljubavi, niti iz istinske vere; jer vera koja gleda sebe, a ne Boga kao izvor dobra, nije istinska vera. Ovakvi ljudi ne mogu da budu prijemnici neba; jer kod čoveka nebo potiče od nebeske ljubavi i istinske vere.

9978. Jedino je Gospod zaslužan, jer je jedino On pobedio paklove, i potčinio ih; stoga je Gospod Jedini zasluga i pravda.

9979. Samo je Gospod imao zaslugu, jer je On sam pobedio paklove, i potčinio ih: zbog toga jedino je On zasluga i pravda.

9980. Osim toga, od samog sebe, čovek je samo zlo, stoga činiti dobro od sebe, je činiti ga od zla.

9981. Da dobro ne treba da se čini radi nagrade, Gospod Sam uči kod Luke:

I ako ljubite one koji vas ljube, kakva vam je hvala? jer i griješnici ljube one koji njih ljube. I ako činite dobro onima koji vama čine dobro, kakva vam je hvala? Jer i griješnici čine tako. I ako dajete u zajam onima od kojih se nadate da ćete uzeti, kakva vam je hvala? Jer i griješnici griješnicima daju u zajam da uzmu opet onoliko. Ali ljubite neprijatelje svoje,i činite dobro, i dajte u zajam ne nadajući se ničemu; i biće vam velika plata, i bićete sinovi najvišega, jer je on blag i i neblagodarnima i zlima (VI 32-35). I da čovek ne može da čini ono što je stvarno dobro od sebe, nego od Gospoda, i to Gospod uči kod Jovana: Ne može čovek ništa primiti ako mu ne bude dato od neba (III.27); Ja sam čokot a vi loze: i koji bude u meni i ja u njemu on će roditi rod mnogi; jer bez mene ne možete činiti ništa (XV 5).

9982. Nije škodljivo onima koji su u nevinosti da veruju da će biti nagrađeni ako čine dobro, kao što je slučaj s mladom decom i sa neukima,ali je škodljivo onima koji se utvrde u ovom verovanju kada odrastu. Jer se čovek uvodi u dobro gledajući na nagradu, i uzdržava se od zla misleći o kažnjavanju; ali kako ulazi u dobro ljubavi i vere, tako prestaje da gleda na nagradu u dobrim delima koja čini.

9983. Činiti dobro, mora da izvire iz ljubavi da se čini dobro radi njega samoga. Oni koji imaju ovu ljubav, njima je nagrada mrska, jer vole da čine dobro bez nagrade kao cilja, pa stoga nalaze zadovoljstvo u tome što čine; a u drugu ruku, boli ih kada

pomisle da čine dobro radi samih sebe. Slučaj je sličan s onima koji čine dobro prijateljima radi prijateljstva, bratu zato što je brat, i deci radi njih, svojoj zemlji radi same zemlje, to jest, iz prijateljstva i iz ljubavi. Oni koji dobro misle, kažu i tvrde da ne čine dobro sebe radi, nego drugih radi.

9984. Radost sama, koja je urođena u ljubavi da se čini dobro bez nagrade kao cilja, nagrada je koja ostaje zauvek; jer svako osećanje ljubavi koje je upisano u život, ostaje trajno. Nebo i večna sreća ulivaju se od Gospoda.

POGLAVLJE XXIX

1. I učinićeš mi ovo kad ih staneš osvećivati da mi vrše službu svešteničku: uzmi tele i dva ovna zdrava

2. I hlebove presne i kolače presne zamešane s uljem, i pogače presne namazane uljem, od brašna pšeničnoga umesi ih.

3. I metni ih u jednu košaricu i prinesi ih u košarici s teletom i dva ovna.

4. I dovedi Arona i sinove njegove pred vrata šatora od sastanka, i umij ih vodom.

5. I uzevši haljine obuci Aronu košulju i plašt ispod oplećka i oplaćak i naprsnik, i opaši ga pojasom od oplećka.

6. I metni mu kapu na glavu i svetu ploču na kapu.

7. I uzmi ulje za pomazanje, i izlij mu na glavu, i pomazaćeš ga.

8. I sinove njegove dovedi i obuci im košulje;

9. I opaši ih pojasima, Arona i sinove njegove, i metni im kape na glave, da imaju sveštenstvo uredbom večnom. Tako ćeš posvetiti ruke Aronu i sinovima njegovim.

10. I dovedi tele pred šator od sastanka, a Aron i sinovi njegovi neka metnu ruke teletu na glavu.

11. I zakolji tele pred Jehovom na vratima od šatora od sastanka.

12. I uzevši krvi od teleta pomaži rogove oltaru prstom svojim, i ostalu krv svu prolij na podnožje oltaru.

13. I uzmi sve salo po crevima, i mrežicu na jetri, i oba bubrega i salo oko njih, i zapali na oltaru.

14. A meso od teleta i kožu i balegu spali izvan okola; to je žrtva za greh.

15. Potom uzmi ovna jednoga, i na glavu ovnu neka metnu ruke svoje Aron i sinovi njegovi.

16. I zakolji ovna i uzmi krvi od njega i pokropi oltar unaokolo.

17. I ovna izudi /iseci na komade/, i operi drob i noge, i metni ih na udove njegove i na glavu.

18. I svega ovna zapali na oltaru; to je žrtva paljenica Jehovi, miris ugodni, žrtva ugodna Jehovi.

19. Pa uzmi i drugoga ovna, i neka mu metnu Aron i sinovi njegovi ruke svoje na glavu.

20. I zakolji toga ovna, i uzmi krvi od njega, i pomaži njom kraj od desnoga uha Aronu i kraj od desnoga uha sinovima njegovijem, i palac u noge njihove, a ostalom krvi pokropi oltar unaokolo.

21. I uzmi krvi koja bude na oltaru i ulja za pomazanje, i pokropi Arona i haljine njegove, i biće svet on i haljine njegove, i biće svet on i haljine njegove i sinovi njegovi i haljne njihove.

22. Potom uzmi salo od ovna i rep i salo što je po crevima i mrežicu na jetri i oba bubrega i salo oko njih, i desno pleće; jer je ovan posvetni.

23. I jedan hljeb i jedan kolač s uljem i jednu pogaču iz košarice, u kojoj budu presni hlebovi pred Gospodom.

24. I to sve metni u ruke Aronu i u ruke sinovima njegovijem, i obrći tamo i amo, da bude žrtva obrtana pred Jehovom.

25. Potom uzmi im to iz ruku, i zapali na oltaru svrh žrtve paljenice, da bude miris ugodan pred Jehovom; to je žrtva ognjena Jehovi.

26. I uzmi grudi od ovna posvetnoga, koji bude za Arona, i obrtaćeš ih tamo i amo, da bude žrtva obrtana pred Jehovom; i to će biti tvoj deo.

27. Tako ćeš osvetiti grudi od žrtve obrtane i pleće od žrtve podizane od ovna posvetnoga za Arona i sinove njegove.

28. I to će biti Aronu i sinovima njegovijem uredbom večnom od sinova Izrailjevih, jer je žrtva podizana. Kad je žrtva podizana sinova Izrailjevih od njihovih žrtva zahvalnih, žrtva podizana biće Jehovi.

29. A svete haljine Aronove neka budu sinovima njegovim nakon njega neka da se pomazuju u njima i da im se u njima posvećuju ruke.

30. Sedam dana neka ih oblači koji na njihovo mesto bude sveštenik između sinova njegovih, koji će ulaziti u šator od sastanka da služi u svetinji.

31. A ovna posvetnoga uzmi i skuvaj meso od njega na mestu svetom.

32. A Aron i sinovi njegovi neka na vratima šatora od sastanka jedu meso od toga ovna i hleb što je u košarici.

33. Neka ga jedu oni koji za koje je bilo očišćenje da bi im se posvetile ruke da bi bili posvećeni; a drugi da ne jedu, jer je stvar sveta.

34. Ako li bi ostalo što mesa posvetnoga ili hleba do jutra, onda što ostane sažezi ognjem, a da se ne jede, jer je stvar sveta.

35. I tako učini Aronu i sinovima njegovim po svemu što ti zapovedih; sedam dana svetićeš im ruke.

36. I svaki ćeš dan prinositi na žrtvu tele za greh radi očišćenja; i očistićeš oltar čineći očišćenje na njemu, i pomazaćeš ga da se osveti.

37. Sedam dana činićeš očišćenje na oltaru i osvetićeš ga, te će biti oltar svetinja nad svetinjama; što se god dotakne oltara, biće sveto.

38. I ovo ćeš prinositi na oltaru: dva jagnjeta od godine svaki dan bez prekida.

39. Jedno jagnje prinosi jutrom a drugo prinosi večerom.

40. I jošte desetinu efe pšeničnoga brašna smešana s uljem ceđenim, kojega da bude četvrt ina, i nalev vina, četvrt ina na jedno jagnje.

41. A drugo jagnje prinesi u veče; kao sa žrtvom jutrenjom i s nalevom njezinim tako i s ovim čini da bude miris ugodan, žrtva ognjena Gospodu.

42. To neka bude žrtva paljenica svagda od kolena do kolena vašega na vratima šatora od sastanka čred Jehovom, gde ću se sastajati s vama da govorim s tobom.

43. I tamo ću se sastajati sa sinovima Izrailjevim, da se osvećuje slavom mojom.

44. I osvetiću šator od sastanka i oltar; i Arona i sinove njegove osvetiću da su mi sveštenici.

45. I nastavaću između sinova Izrailjevim, i biću im Bog.

46. I poznaće da sam ja Gospod Bog njihov, koji sam ih izveo iz zemlje Egipatske da nastavam među njima, ja Gospod Bog njihov.

9985. Predmet o kojemu se ovde govori, u unutrašnjem smislu, je proslavljenje Gospodovog Ljudskog, što je označeno uvođenjem Arona i njegovih sinova u svešteničku službu (sveštenstvo).

9986. Stihovi 1-3. 1. I učinićeš mi ovo kad ih staneš osvećivati da mi vrše službu svešteničku: uzmi tele i dva ovna zdrava, 2. I hljebove presne i kolače presne zamešane s uljem, i pogače presne namazane uljem, od brašna pšeničnoga umesi ih. 3. I metni ih u jednu košaricu i prinesi ih u košarici s teletom i dva ovna.

1. I učinićeš mi ovo, označava zakon reda; kad ih staneš osvećivati, označava reprezentaciju Gospoda u pogledu Božanskog Ljudskog; da mi vrše službu svešteničku, označava predstavljati celo delo spasenja koje On vrši; : uzmi tele, označava očišćenja prirodnog ili spoljašnjeg čoveka; i dva ovna zdrava, označava očišćenje duhovnog ili unutrašnjeg čoveka; 2. I hljebove presne, označava očišćenje nebeskog u najdubljem čovekovom; i kolače presne zamešane s uljem, označava očišćenje srednjeg nebeskog; i pogače prijesne namazane uljem, označava nebesko u spoljašnjem čoveku; od brašna pšeničnoga umesi ih, označava istinu koja je od Božanskog Dobra; 3. I metni ih u jednu košaricu, označava Čulno u kojemu su; i prinesi ih u košarici, označava prisustvo svih stvari; s teletom i dva ovna, označava čovekovo prirodno ili spoljašnje, i njegovo duhovno ili unutrašnje, koji treba da se očiste.

9987. 1. I učinićeš mi ovo. Da ovo označava zakon reda ili zakon kosmosa vidi se iz značenja reči, koja označava Božansku Istinu, a otuda i zakon reda, o kojemu će se govoriti uskoro. U običnom govoru, reč znači izgovoriti ili razgovarati; a pošto je razgovor misao uma izražena rečima, stoga reč označava stvar o kojoj se misli; stoga se za svaku konačno postojeću stvar kaže, da je reč. Ali u uzvišenom smislu,

Reč je Božanska Istina; stoga se kaže kod Davida, Rečju Jehovinom nebesa se stvoriše, i duhom /dahom/usta njegovijeh sva vojska njegova (Psalam XXXIII ). Ovde je Reč Jehovina Božanska Istina koja proističe od Gospoda; dah usta Jehovinih je život iz nje; nebesa stvorena i sva vojska njihova su anđeli u meri u kojoj primaju Božansku Istinu. Anđeli su nebesa jer oni sačinjavaju nebo; a pošto su anđeli prijemnici Božanske Istine, stoga anđeli označavaju u apstraktnom smislu Božanske Istine koje su od Gospoda, vidi br. 8192; a da vojska nebeska, u apstraktnom, označava Božanske Istine, vidi br. 3448,7236,7988. Iz toga se vidi šta je označeno Rečju kod Jovana, U početku beše reč, i reč beše u Boga, i Bog beše reč. Sve je kroz nju postalo, što je postalo, i bez nje ništa nije postalo što je postalo. I reč postade telo i useli se u nas puno blagodati i istine; i videsmo slavu njegovu, slavu, kao jedinorodnoga od oca (I.1,3,14); da se ovde Gospod označava Rečju,jasno je, jer se kaže da je Reč postala telo. Razlog zašto je Gospod Reč, je to što je Gospod, kad je bio u svetu, bio Božanska Istina sama, i kada je otišao sa sveta, Božanska Istina je proizlazila od Njega. Vidi odlomke navedene u br. 9199, na kraju, i 9315, na kraju. Da je Reč, u najvišem smislu, Gospod kao Božanska Istina, ili, što je isto, da je Reč Božanska istina koja proizilazi od Gospoda, jasno je iz brojnih odlomaka, kao kod Davida, Zavikaše Jehovi u tuzi svojoj, i izbavi ih iz nevolje njihove (CVII 19,20). I kod Jovana, I reči njegove nemate u sebi da stoji; jer ne verujete onome koga on posla. I nećete doći k meni da imate život (V.38,40). Ponovo, Ja im dadoh reč tvoju, i a svet omrznu na njih, jer nisu od sveta (XVII 14,17). A u Otkrovenju, Onaj koji seđaše na belom konju, bio je obučen u haljine krvave, i njegovo je ime bilo reč Božija: a imao je haljinu, na bedrima svojim, ime napisano, Car careva, i Gospod Gospodara (XIX 13,16).

Iz ovoga i drugih odlomaka jasno je, da je Božanska Istina koja proističe od Gospoda , Reč, i da je ona, u najvišem smislu, Gospod kao Božanska Istina; jer se kaže da je ime onoga koji sedi na konju Reč Božija, i da je On car careva i Gospodar gospodara; i pošto je Reč Božanska istina, stoga se kaže, da je On obučen u haljinu umočenu u krv, jer haljina označava istinu, br. 9952, dok krv označava dobro. Potpunije objašnjenje ovih stvari naći će se u br. 2760-2762. Sva se istina, koja je od Božanskog, stoga naziva Reč, kao kod Joila, A Jehova će pustiti glas svoj pred vojskom svojom; njegovo je oko vrlo veliko, jer će biti silan onaj koji izvrši riječ njegovu (II.11); glas koji Jehova izgovara je istina od Božanskog, br. 9926. Oko Jehovino je nebo, br. 4236,8193,8196; stoga je jasno, da su silni /bezbrojni/ oni koji izvrše njegovu Reč, označava da taj vrši Istinu Božansku; i kod Mateja, Svakome koji sluša reč o carstvu i ne razume, dolazi nečastivi i krade posijano u srcu njegovom: to je oko puta posijano. A na kamenu posijano, to je

koji sluša reč i odmah s radosti primi je, ali nema korena u sebi, nego je nepostojan, pa kad dođe do nevolje ili ga poteraju reči radi, odmah udari natrag. A posijanu u trnju, to je koji sluša reč, no briga ovoga sveta i prevara bogatstva zaguše reč, i bez roda ostane. A posijano na dobroj zemlji to je koji sluša reč i razume, koji dakle rod rađa, i donosi jedan posto, a jedan i po šest, a jedan i po trideset (XIII ,19-23). Da je Reč u ovome odlomku Istina Božanska, vidi se bez objašnjavanja; naziva se Reč o carstvu, jer je to istina neba i Crkve, jer carstvo je nebo, i Crkva. Tada je jasno, da reči označavaju Božanske Istine od Gospoda, kao kod Jovana, Reči koje vam govorim duh su i život (VI,63); stoga se zapovesti Dekaloga nazivaju deset reči (Izlazak XXXIV,28).

Da je Reč zakon reda /kosmički zakon/, je stoga što Božanska Istina, koja proističe od Gospoda, održava red u nebesima u tom stepenu tako da tamo postoji red; otuda su zakoni nebeskoga reda Božanske Istine, vidi br. 1728,1919,2258,8700,8988. Zakon reda, označen Rečju u ovome poglavlju, je način na koji je Gospod proslavio Svoje Ljudsko, ili učinio ga Božanskim; jer to je predmet o kome se ovde govori u unutrašnjem smislu; a otuda, u relativnom smislu, govori se i o čovekovom preporađanju, jer je čovekov preporod slika Gospodove glorifikacije, br. 3138,3212,9145,9146. Posebno je ovo zakon reda, jer je Gospod kao Božansko Ljudsko red u nebima; stoga oni koji su u tome redu, ti su u Gospodu.

9988. I osveti ih. Da ovo označava predstavljati Gospoda kao Božansko Ljudsko, vidi se iz značenja osvetiti, što znači predstavljati Gospoda kao Božansko Ljudsko, vidi br.9956. Osvetiti ima ovo značenje jer je samo Gospod svet, i zato što sve sveto proističe od Njega, i svako osvećivanje predstavlja Njega, br.9479,9680,9820.

9989. Da mi vrše svešteničku službu. Da ovo predstavlja svo delo spasenja kroz Njega, vidi se iz značenja sveštenstva, kao predstave Gospoda u delu spasenja, vidi br. 9809.

9990. Uzmi tele i dva ovna zdrava. Da ovo označava očišćenje prirodnog ili spoljašnjeg čoveka, vidi se iz značenja teleta, što je dobro nevinosti i ljubavi prema bližnjem u prirodnom ili spoljašnjem čoveku, vidi br. 9391; i jer se kaže od stada /sina stada/, to označava i istinu od toga dobra, jer sin označava istinu, a stado označava Prirodno. Da sin označava istinu, vidi br. 489,491,533,2623,3373,9807; a da stado označava Prirodno, vidi br. 2566,5613,8937. Teletom, sinom stada, označava se ovde očišćenje od zala i obmana, ili ispaštanje; u tome slučaju

očišćenja od zala i obmana koje su u prirodnom ili spoljašnjem čoveku; dok se očišćenje u duhovom ili unutrašnjem čoveku, ozančava žrtvom paljenicom jareta. Da bi se razumelo šta žrtva paljenica i ponuda posebno predstavlja, treba znati da u čoveku postoji i spoljašnje i unutrašnje, i da svako od ovih ima odnos prema istini i prema dobru. Ali pre nego li se čovek može preporoditi, on mora da se očisti od zala i obmana, jer ove stoje na putu. Očišćenja spoljašnjeg čoveka bila su predstavljena žrtvama paljenicama i ponudama volova, teladi, i jaradi, dok je očišćenje unutrašnjeg čoveka bilo predstavljeno žrtvama paljenicama ovnova, ovaca, i kozlića; a očišćenje samoga unutrašnjega, koje je najdublje, žrtvovanjem jaganjaca. Stoga se može videti po samim životinjama koje su bile žrtvovane, koju vrstu očišćenja ili ispaštanja su predstavljale.

Kaže se koja vrsta očišćenja je bila predstavljena ili koje je iskupljenje bilo predstavljeno, jer žrtve paljenice i ponude nisu čistile ni iskupljivale, nego su samo predstavljale očišćenja i iskupljenja; jer ko ne može da vidi da ovakve stvari ne oduzimaju od čoveka nikakvo zlo ili obmanu? vidi odlomke iz Reči, br. 2180. One nisu oduzimale, nego samo predstavljale, jer je kod Izrailjske i Jevrejske nacije bio ustanovljen reprezentativ Crkve preko kojega je postojala povezanost s nebesima, a preko neba s Gospodom; o ovome vidi šta je pokazano u odlomcima navedenim br.9320,9380. Ali šta je posebno bilo predstavljeno žrtvama paljenicama i ponudama teoca, ovnova, i jagnjadi, videće se u u onome što sledi u ovome poglavlju, jer tamo o tome govorimo.

9991. I dva ovna zdrava (bez mane). Da ovo označava očišćenje duhovnog ili unutrašnjeg čoveka, vidi se iz značenja ovna, što označava čovekovo unutrašnje, ili njegovo duhovno, vidi br. 2830; jer se unutrašnje u čoveku naziva duhovno, a spoljašnje, prirodno. Označeno je očišćenje, jer su prinošene žrtve paljenice ovnova. Žrtve paljenice i žrtvovanje ovnova u opšte su predstavljale očišćenja od zala i obmana, ili ispaštanja unutrašnjeg ili duhovnog čoveka, koja se kasnije pominju u ovom poglavlju, gde se o tome govori.

9992. (2)I hlebove presne. Da ovo označava očišćenje nebeskog ili najdubljeg čoveka, vidi se iz znčenja hleba, što označava nebesko, vidi br.2165,2177,3478,9545; i iz značenja onoga što je presno, što označava očišćeno, o čemu će se govoriti ubrzo. To označava najdublje čovekovo, jer je nebesko dobro ljubavi, a to je najdublje. Postoje u čoveku tri stvari, koje slede jedna drugu; one se nazivaju nebesko, duhovno, i prirodno. Nebesko je dobro ljubavi prema Gospodu, duhovno je dobro ljubavi prema bližnjem, a prirodno iz toga je dobro vere; pošto je od duhovnoga, naziva se duhovno-prirodno. Sa čovekom je slično kao i sa

nebesima. U najdubljem nebu, koje se naziva i trećim nebom, je nebesko; u drugom ili srednjem nebu, je duhovno; a u prvom ili poslednjem nebu, je prirodno iz toga, ili duhovno-prirodno. Razlog za ovo je to što čovek koji je u dorbu, on je nebo u najmanjoj formi; vidi navedene paragrafe, br.9279. Ubrzo ćemo govoriti o trostrukoj podeli neba, to jest, nebeskoga carstva, kada budemo govorili o kolačima, i o pogačama od brašna pšeničnoga. Presno označava ono što je očišćeno, jer kvasac predstavlja obmanu od zla, br.2342,7900; otuda ono što je presno ili neuskislo označava ono što je čisto, ili bez takve obmane. Kvasac označava obmanu od zla, jer se ovakva obmana odupire dobru i istini isto tako zato što izaziva borbu; jer kad se približi dobru, izaziva vrelinu, dok njeno približavanje istini izaziva sukob. Iz ovoga razloga se neukvasali hleb koristio kod žrtava paljenica i /drugih/ žrtava. Stoga je naloženo da se svaki dar koji se prinosi Jehovi pripremi bez kvasca (Levitska II.11); da se ne prinosi krv od žrtve uz kisele hljebove (Izlazak XXIII,18); da se na praznik presnih hlebova ne jede ništa što je sa kvascem, a ako jedu, da će biti istrebljeni iz Izrailja (Izlazak XII15,18-20). Razlog da bi onaj ko jede sa kvacem na praznik presnih hljebiova bio istrebljen iz Izrailja je to što je praznik presnih hlebova predstavljao oslobađanje od prokletstva (osude), a posebno oslobađanje od obmana od zla, u slučaju onih koji dopuštaju da ih Gospod preporodi; vidi br. 7093,9286-9292. Taj se praznik stoga naziva praznikom presnih stvari.

9993. I kolače presne zamešane s uljem. Da ovo označava očišćenje srednjeg nebeskog, vidi se iz značenja kolača (pogača), koji označavaju srednje nebesko, o čemu ćemo ubrzo govoriti; i iz značenja ulja, koje označava dobro ljubavi, vidi br. 886,4582,4638. Stoga je jasno da se kolačima (pogačama) umešenim s uljem označava nebesko koje je od najdubljeg. Slučaj je kao što sledi: neba se dele u dva carstva, od kojih se jedno naziva duhovnim carstvom, a drugo nebeskim; čovekovom Intelektualnom korespondira duhovno carstvo u nebesima; dok njegovo Voljno korespondira nebeskom carstvu, br.9335. U svakom carstvu ima jedno unutrašnje i jedno spoljašnje. Isti je slučaj sa čovekovim Intelektualnim i Voljnim. Jer prvo je unutrašnje i spoljašnje, a drugo je /isto tako/ unutrašnje i spoljašnje. Unutrašnje Intelektualno sačinjava duhovni život unutrašnjeg čoveka, a spoljašnje istoga sačinjava duhovni život spoljašnjeg čoveka; dok unutrašnje Voljnog sačinjava nebeski život unutrašnjeg čoveka, a spoljašnje sačinjava život spoljašnjeg čoveka. Da čovek ima unutrašnje i spoljašnje, to mora da je očito svakome ko o tome misli, a posebno ako sudi po licemerima, po onima koji obmanjuju, koji su lukavi, i koji su zlobni; jer oni misle u sebi suprotno istinama vere, i upravljaju svoju volju protivu dobara nebeske ljubavi; dok izvana misle i

hoće u skladu s ovima , pa stoga oblikuju svoj govor i postupke izgleda radi pred svetom.

Dalje, treba primetiti da su duhovna i nebeska carstva u nebesima trostruka u tome pogledu, jer svako ima jedno najdublje, jedno srednje, i jedno spoljašnje, vidi br.9873. Najdublje nebeskoga carstva je dobro ljubavi ka Gospodu, srednje tamo je dobro uzajamne ljubavi, koje je dobro iz toga, dok je spoljašnje uživanje koje potiče od toga dobra; dva prva su u unutrašnjem čoveku u slučaju onih koji su u Gospodovom nebeskom carstvu, dok je treće u spoljašnjem čoveku s ovima. Sva tri su bila pretstavljena presnim hlebovima, presnim pogačama umešenim s uljem, i presnim pogačama pomazanim uljem; a njihovo očišćenje pretstavljeno je ponudama ovih tri na oltaru zajedno sa žrtvom paljenicom ili žrtvom. Da su označene ovakve stvari njihovim redom, vidi se iz toga što su ove stvari bile zapoveđene, i što je opisano kako se pripremaju u Mojsijevim knjigama; ovo svakako se ne bi radilo da ove stvari ne označavaju misterije neba i Crkve, jer inače šta bi bila svrha da se traži da se ove stvari čine? Ali svestan sam da malo ko može da razume ove misterije ovih dana, zato što su ljudski umovi zauzeti poslovima ovoga sveta; a oni koji misle o nebu i koji ga žele, misle o njemu samo o zemaljskom nebu, u kojemu misterije nemaju mesta. Bilo bi sasvim drugačije kada mi um nalazio uživanje u nebeskim, radije, nego svetskim stvarima. Jer čovek razume one stvari u sebi u kojima uživa, kao na primer, kada uživa da zna građanske tajne kraljevstava, i u misterijama čovekovog moralnog stanja. Moralnim se stanjem označava stanje čovekovih ljubavi i osećanja, a iz toga i njegovih misli, tajni koje bistar čovek lako opaža jer uživa u tome da druge vodi kroz ove stvari, kako bi bio počastvovan, ili stekao dobit, ili ugled pomoću toga.

Da kolači označavaju Nebesko u unutrašnjem čoveku, je zato što su oni u drugom redu; jer je u prvom redu presni hleb, u drugom kolači zamešeni s uljem, a u trećem pogače pomazane uljem. Ove tri nazivale su se ponude , i davane su kao darovi na oltaru zajedno sa žrtvama paljenicama i drugim žrtvama. Način na koji se pripremaju, opisuje se u knjizi Levitskoj II, a kako treba da se prinose /kao darovi/ opisuje se u raznim odlomcima, kao u slučaju Arona na dan pomazanja (Levitska VI,13-16). Kolači, isto tako u Reči, označavaju opšte dobro ljubavi. To je razlog da se hlebovi lica, ili darovi, nazivaju kolačima kod Mojsija, I uzmi beloga brašna, i ispeci dvanaest kolača, svaki kolač da bude od dve desetine efe. I postavi ih u dva reda, po šest u jedan red, na čistom stolu pred Jehovom, i na svaki red metni čistoga kada (Levitska XXIV,5-9). Ovde čisti tamjan koji je bio stavljen na kolače, označava istinu od nebeskog dobra, koje je poslednje ili krajnje u nebeskom

carstvu. Kolači su označavali dobro ljubavi uopšte i kod Jeremije, Sinovi kupe drva, a očevi

lože oganj, i žene mese testo, da peku kolače carici nebeskoj, i da levaju naleve drugim bogovima (VII,18;XLIV,19). Ovde praviti kolače nebeskoj carici označava bogoštovati đavola od dobra nebeske ljubavi, a nalevati naleve drugim bogovima označava bogoštovati Satanu od istina vere, jer se nebeskom caricom označavaju oni koji su u paklu genija, a drugim bogovima oni koji su u paklu zlih duhova, o kojima vidi br. 5977,8593,8622,8635. Oni koji su u paklu genija, zajedno se nazivaju đavo, dok se oni koji su u paklu zlih duhova nazivaju Satanom. Pored toga, dobro duhovne ljubavi naziva se kolačima kod Osije (Ozeja), Efraim se pomešao s narodima; Efraim je pogača neprevrnuta (VII,8); ali kolač se ovde izražava drugom reči u izvornom jeziku, a koja označava dobro duhovne ljubavi. Pogača ,neprevrnuta, označava stanje kada spoljašnji čovek vlada nad unutrašnjim; a kad je ovo slučaj sa čovekom, red je izokrenut, jer tada spoljašnje vlada, a unutrašnje služi. Efraim označava Intelektualno crkve, koje je prosvetljeno i na koje utiču dobra i istine kada se prime.

9994. I pogače presne namazane uljem. Da ovo označava nebesko u spoljašnjem čoveku, vidi se iz znčenja pogača, koje označavaju nebesko u spoljašnjem čoveku, o čemu ćemo ubrzo govoriti; i iz značenja presnoga, što označava ono što je očišćeno, vidi gore, br.9992; i iz značenja ulja, koje označava dobro ljubavi, vidi br. 886,4582,4638. Iz toga je očito da presne pogače pomazane uljem označavaju nebesko u spoljašnjem čoveku; ovo sledi redom iz prethodnoga. Za pogače se kaže da su pomazane uljem, a za kolače da su zamešeni s uljem, jer su pogače u trećem redu, a kolači su u drugom, kao što je rečeno upravo gore, br. 9993; a ono što je u drugom redu proizlazi neposredno od najdubljeg, pa stoga ima u sebi najdublje nebesko, koje je označeno uljem. Ono što je u trećem redu proizlazi posredno od najdubljeg, ili pomoću onoga što je u drugom redu, pa stoga nema u sebi najdublje na isti način kao ono što ga ima u drugom redu; iz razloga što kolači označavaju nebesko drugoga reda, za njih se kaže da su umešeni s uljem, a pošto pogače označavaju nebesko trećega reda , za njih se kaže da su pomazane uljem. Ali ove je stvari teško razumeti, osim kada se zna kakav je slučaj sa stvarima koje postoje u naporednom redu, što je kao cilj, uzrok i učinak; najdublje je cilj, srednje je uzrok, a poslednje je učinak; cilj mora da bude u uzroku kako bi bio uzrok toga cilja, a uzrok mora da bude u učinku kako bi ovaj bio učinak toga uzroka; cilj se ne pokazuje u učinku kao što se pokazuje u uzroku, jer je ovo poslednje udaljenije od

cilja nego od uzroka. Kroz ova razlaganja, um može da se osposobi da vidi kako slučaj stoji s onim što je najdublje, srednje, i spoljašnje u uzastopnom redu.

9995. I od brašna pšeničnoga umesi ih. Da ovo označava istinu koja je od Božanskog Dobra, od kojega su ove stvari, vidi se iz značenja beloga brašna, koje označava istinu, o kojoj ćemo uskoro govoriti; i iz značenja pšenice, koja označava dobro ljubavi, vidi br.3941, tako označava u najvišem smislu Božansko Dobro; i iz značenja umesiti, što znači da su ta nebeska dobra, označena presnim hlebom, kolačima i pogačama, od te istine. Slučaj u pogledu ovoga je kao što sledi: - sve istine i sva dobra u nebesima, su od Božanske Istine koja proizilazi od Božanskog Dobra Gospodovog; ova se Božanska Istina, koju primaju anđeli nebeskoga carstva, naziva nebeskim dobrom, ali je primaju u duhovnom carstvu anđeli koji su tamo, pa se naziva duhovno dobro; jer iako se Božanska Istina koja proizilazi od Božanskog Dobra naziva istinom, ona je ipak dobro. Naziva se istinom jer je u nebesima, i anđeli je vide kao svetlost; jer tamo je svetlost Božanska istina; ali toplina u toj svetlosti, koja je dobro ljubavi, daje joj karakter dobra. Slično je i sa čovekom; istina vere, kada proizlazi od dobra ljubavi prema bližnjem, a što se dešava kada se čovek nanovo rađa, tada se pokazuje kao dobro, i naziva se duhovnim dobrom, jer je biće (esse) istine dobro, i istina je forma dobra. Stoga je jasno zašto čovek ne može da jasno razlikuje mišljenje od htenja; jer kad god on nešto hoće, on kaže da to misli, iako je to različito kao istina i dobro, jer je biće istine dobro, i forma dobra je istina, kao što je pre rečeno.

Pošto je čoveku tako teško da razlikuje između tih dveju stvari, on ne zna da je biće njegovog života dobro, a ne istina, osim onoliko kojiko postoji od dobra. Dobro pripada volji, a volja je ono što čovek voli, stoga istina ne postaje biće čovekovog života sve dok je on ne voli, a kada je voli, on je izvršava; dok istina pripada razumu, čija je funkcija da misli o tome, i kada čovek misli o istini, on tada o njoj razgovara. Osim toga, može se razumeti istina i o njoj misliti iako se ona neće i ne izvršava, ali ako se neće, ona se ne usvaja u čovekov život, jer nema u sebi biće njegovog života; zato što čovek ovo ne zna, on pripisuje veri sposobnost da se sam spase, a skoro ništa ljubavi prema bližnjem, iako vera ima svoje biće od života ljubavi prema bližnjem, kao što istina ima od dobra.

Osm toga, svo dobro kod čoveka oblikovano je pomoću istine; jer dobro se uliva od Gospoda unutrašnjim putem, dok istina ulazi spoljašnjim putem. Oni se sjedinjavaju kao brak u unutrašnjem čoveku, ali na jedan način kod duhovnoga čoveka ili anđela, a na drugi način kod nebeskoga čoveka ili anđela. Kod duhovnog čoveka ili anđela do braka dolazi u intelektualnom delu, dok kod nebeskog čoveka

ili anđela u voljnm delu. Istina ulazi spolja preko slušanja i vida u razum; dok se dobro uliva od Gospoda iznutra preko najdubljeg u volju. Vidi što je pokazano o ovome predmetu u odlomcima navedenim u br. 9596. Iz svega ovoga se vidi da nebeska dobra, označena presnim hlebom, kolačima i pogačama postoje uz pomoć Božanske Istine koja proizlazi od Gospodovog Božanskog Dobra, i to je označeno sa, od brašna pšeničnoga umesi ih.

Pošto je takav slučaj, svi darovi u hrani, koji su pripremljeni na razne načine, bili su od beloga brašna izmešanog s uljem (vidi Levitska II, 1 do kraja; VI, 13-16. Brojevi VII, 13 i sledeći stihovi; XV, 2-15; XXVIII, 11-15). Da belo brašno, kao i brašno, označavaju istinu od dobra, jasno je iz sledećih odlomaka, Jeđaše belo brašno i med i ulje, i bijaše vrlo lepa (Jezikilj XVI, 13). Ovo se kaže za Jerusalim, koji ovde označava Drevnu Crkvu. Belo brašno označava istinu od dobra one crkve, med njeno uživanje, ulje dobro ljubavi, a jedenje označava usvajanja; stoga se i kaže, bejaše vrlo lepa, jer duhovna lepota potiče od istina i dobara, A kod Osije, Stabljike neće imati, klica neće dati brašna, a da bi i dala, proždreće ga tuđinci (VIII, 7). Ovde stabljika žita označava istinu vere koja potiče od dobra kada se ono prima, 9164; klica još nije hrana , označava jalovost jer nema ploda od dobra; tuđinci koji proždiru označavaju obmane od zla koje će uništiti. A u prvoj Knjizi o carevima, jedna žena iz Sidona u Sarepti reče Jelisiju, da nema ništa drugo čime bi umesila pogaču osim pregršt brašna i malo ulja u krčagu, a Jelisije joj reče da mu umesi pogaču, i reče još da dok njemu pravi pogaču, neće joj nestati ni brašna ni ulja; i tako se i dogodilo (XVII, 12-15). Ovde se brašnom označava istina Crkve, a uljem njeno dobro; jer žena u Sarepti predstavlja Crkvu koja poseduje znanje istine i dobra, a Jelisije predstavlja Gospoda kao Reč. Stoga je jasno na šta se odnosi ovo čudo, jer sva čuda zabeležena u Reči govore o stvarima koje se odnose na Crkvu, br. 7337,8364,9086. Stoga je jasno šta je označeno sa pregršt brašna koje se ne će potrošiti, i krčagom ulja koje neće nedostajati, pod uslovom da žena prvo napravi malu pogaču za Jelisija, a posle za svoga sina. Ova žena označava Crkvu, vidi br. 252,253. Da Sidon označava poznavanja istine i dobra, vidi br. 1201; da Jelisije označava Gospoda kao Reč, br.2762, 5247. A kod Isaije, Kćeri Vavilonska, uzmi žrvnje, i melji brašno (XLVII, 2); gde kći Vavilonska označava one u Crkvi koji su izvana sveti, ali iznutra profani . Mleti brašno označava odabirati one stvari iz doslovnog smisla Reči, koje potvrđuju zla ljubavi prema sebi, i ljubavi prema svetu; ova su zla profana; mleti označava odabirati, kao što je gore rečeno; a isto tako i objašnjavati takve stvari koje su u skladu s tim ljubavima; a brašno označava istinu koja služi, vidi br.4335. Šta je označeno mlevenjem i onim što je samleveno, vidi se kod Jeremije, Knezove vješaju svojim rukama, ne poštuju lica staračkoga.

Mladiće uzimaju pod žrvnje /da melju/ (Plač V, 12,13). I kod Mojsija, Mojsije uze tele koje bijahu načinili, i spali ga ognjem, i zdrobi ga u prah, i prosu ga po vodi, i zapoji sinove Izrailjeve (Izlazak XXXII, 20; Zak. Ponovljeni IX, 21). I kod Mateja, tada će biti dva na njivi; jedan će se uzeti, a drugi će se ostaviti. Dvije će mleti na žrvnjevima; jedna će se uzeti a druga ostaviti (XXIV.40,41). Stoga se vidi šta je u dobrom smislu označeno mlevenjem istine iz Reči, to jest, tako ih objašnjavati da služe dobru, a u lošem smislu da služe zlu, vidi br.7780; iz toga se vidi i značenje onoga što je samleveno, pa stoga i značenje pogače i beloga brašna.

9996. I metni ih u jednu košaricu. Da ovo tako označava prisustvo svih stvari, vidi se iz značenja metnuti, što je povezati i biti prisutan, vidi br.9378; i iz značenja košarice, koja označava Čulno, koje sadrži sve stvari, vidi upravo gore, br. 9996.

9998. S teletom i dva ovna. Da ovo označava čovekovo prirodno ili spoljašnje, kao i njegovo duhovno i unutrašnje, koji su bili pročišćeni, vidi se iz značenja mladog teleta, što označava čovekovo prirodno ili spoljašnje, vidi gore, br.9990; i iz značenja ovnova, što označava čovekovo duhovno ili unutrašnje. Vidi tako isto gore, br. 9991.

9999. Stihovi 4-9. 4. I dovedi Arona i sinove njegove pred vrata šatora od sastanka, i umij ih vodom.

5. I uzevši haljine obuci Aronu košulju i plašt ispod oplećka i oplaćak i naprsnik, i opaši ga pojasom od oplećka.

6. I metni mu kapu na glavu i svetu ploču na kapu.

7. I uzmi ulje za pomazanje, i izlij mu na glavu, i pomazaćeš ga.

8. I sinove njegove dovedi i obuci im košulje;

9. I opaši ih pojasima, Arona i sinove njegove, i metni im kape na glave, da imaju sveštenstvo uredbom večnom. Tako ćeš posvetiti ruke Aronu i sinovima njegovem.

4. I dovedi Arona i sinove njegove, označava Gospoda kao Božansko Dobro i Božansku Istinu iz toga (dobra); pred vrata šatora od sastanka, označava povezanost ova dva u nebu; i umij ih vodom, označava očišćenje istinama vere; 5. I uzevši haljine obuci Aronu, označava reprezentativ Gospodovog duhovnog carstva; košulju, označava ono što je najdublje u tome carstvu; i plašt ispod oplećka, označava srednje u tome carstvu; i oplaćak, i opaši ga pojasom od

oplećka,označava Božansku Istinu koja je od Božanskog Dobra Gospodovog 6. I metni mu kapu na glavu, označava Božansku Mudrost; i svetu ploču na kapu, označava Gospodovo Božansko Ljudsko; 7. I uzmi ulje za pomazanje, označava reprezentativ uvođenja (inauguracije) u Božansko Dobro; i izlij mu na glavu, i pomazaćeš ga, označava reprezentativ Božanskog Dobra u Gospodu u pogledu celog Ljudskog; 8. I sinove njegove dovedi, označava povezivanje Božanske Istine koja proizilazi od Gospodovog Božanskog Dobra; i obuci im košulje, označava reprezentativ proizlazećeg duhovnog Božanskog; 9. I opaši ih pojasima, označava sponu koja povezuje tako da se sve stvari održavaju u vezi, i stoga u nebeskoj formi; Arona i sinove njegove, označava Gospoda kao Božansko Dobro i Božansku istinu koja proističe iz toga; i metni im kape na glave, označava inteligenciju od mudrosti; da imaju sveštenstvo , označava Gospoda u pogledu dela spasenja u uzastopom redu; uredbom večnom, označava u skladu s večnim zakonima reda; Tako ćeš posvetiti ruke Aronu i sinovima njegovem, označava reprezentativ Božanske moći Gospodove kroz Božansku Istinu od Božanskog Dobra.

10000. (4) I Arona i sinove njegove. Da ovo označava Gospoda kao Božansko Dobro, i kao Božansku Istinu iz toga, vidi se iz reprezentativa Arona, što označava Gospoda kao Božansko Dobro, vidi br.9806; i iz reprezentativa njegovih sinova, što označava Gospoda kao Božansku Istinu iz toga, vidi br.9807.

10001. Dovedi blizu pred vrata šatora od sastanka. Da ovo označava povezivanje ova dva u nebu, vidi se iz značenja dovesti blizu, što je prisustvo i povezansot, vidi gore, br. 9997, ovde povezivanje Božanskog Dobra i Božanske Istine u nebu; i iz reprezentacije šatora od sastanka, što označava nebo, vidi br. 9457, 9481, 9485, 9963. Tele, ovnovi, presni hleb, kolači, pogače u košarici, i Aron s njegovim sinovima, morali su da budu prisutni pred vratima šatora od sastanka, a ovi poslednji su trebali da budu obučeni u haljine, i pomazani, a prethodni da se posvete pred oltarom, jer mesto gde su bila vrata šatora od sastanka, predstavljalo je brak Božanskog Dobra s Božanskom Istinom, jer je oltar postavljen bio pred vratima, predstavljao je Gospoda kao Božansko Dobro, dok je šator od sastanka predstavljao Gospoda kao Božansku istinu, dok je mesto pred vratima šatora stoga predstavljalo povezanost dobra i istine; ova se povezanost naziva nebeskim brakom. Da oltar za žrtve paljenice predstavlja Gospoda kao Božansko Dobro, vidi br. 9964; a da šator od sastanka predstavlja Gospoda kao Božansku Istinu, br. 9963. Da je oltar bio tamo postavljen, vidi se kod Mojsija, I Mojsije postavi oltar za žrtve paljenice na vratima od šatora (Izlazak XL, 29).Da je povezanost istine i dobra nebeski brak, i da je to nebo, vidi br. 2173, 2508, 2618, 4434, 6179. Iz ovoga se

sada vidi da se time što je Aron dolazio blizu vrata šatora od sastanka, označavala povezanost Božanskiog Dobra i Božanske istine od Gospoda u nebu.

10002. I umij ih vodom. Da ovo označava očišćenje pomoću istina vere, vidi se iz značenja očistiti vodom, što označava očišćenje istinama vere, vidi br. 3147, 5954, 9088. Da se svo očišćavanje i preporađanje vrši preko istina vere, vidi br. 2799, 7044, 8772; i da voda označava istine vere, br. 739, 2902, 4976, 7037, 8568.

10003.(5) I uzevši haljine obuci Aronu košulju. Da ovo označava reprezentativ Gospodovog duhovnog carstva, vidi se iz značenja Aronovih haljina, koje su reprezentativ Gospodovog duhovnog carstva, vidi br. 9814.

10004. Obuci košulju . Da ovo označava ono što je najdublje u tome carstvu, vidi se iz značenja košulje u koju su obukli Arona, koja označava duhovno Božansko koje proizilazi neposredno od nebeskog Božanskog, stoga ono najdublje u duhovnome carstvu, vidi br. 9826, 9912.

10005. I plašt ispod oplećka. Da ovo označava srednje u tome carstvu, vidi se iz značenja plašta, što označava duhovno Božansko koje posredno proizilazi od nebeskog Duhovnog, stoga ono što je srednje u duhovnom carstvu, vidi br. 9825. Naziva se plaštem ispod oplećka, jer plašt ispod oplećka pripada oplećku; bio je odvojen od košulje pojasom. Jer bila su dva pojasa, jedan za oplećak i košulju skupa, a drugi za za samu košulju; ovo označava da su te stvari duhovnoga carstva, koje su bile predstavljene košuljom, bile odvojene od onih koje su bile predstavljene plaštem i košuljom zajedno; pojas ili spojnica označava zajedničku sponu, pomoću koje se unutrašnje stvari drže povezane, br. 9829, a kojom se isto tako drže odvojene jedna od druge, br. 9944. Slučaj je ovakav: postoje tri stvari koje slede jedna drugu; ove su tri u nebu označene kao nebesko, duhovno, i prirodno iz toga. Nebesko je dobro ljubavi ka Gospodu, duhovno je dobro ljubavi prema bližnjem; a prirodno iz toga je dobro vere. Nebesko, koje je dobro ljubavi ka Gospodu, sačinjava najdublje ili treće nebo; duhovno, koje je dobro ljubavi rema bližnjemu, sačinjava srednje ili drugo nebo; dok prirodno iz toga, koje je dobro vere, sačinjava poslednje ili prvo nebo.

Pošto Aronove haljine predstavljaju Gospodovo duhovno carstvo (br.9814), iz onoga što je rečeno, vidi se šta predstavljaju kušulja, plašt, i oplećak . Košulja predstavlja srednje koje objedinjava duhovno i nebesko carstvo, pa je stoga bilo odvojeno pojasom od plašta i oplećka, koji predstavljaju unutrašnje i spoljašnje duhovnoga carstva. O košulji, vidi br. 9826, 9942; plašt, br. 9825; a oplećak, br. 9824. Neka ideja o ovome se može oblikovati iz onoga što je rečeno pre o šatoru

od sastanka, koji predstavlja nebo gde je Gospod. Njegovo najdublje, gde je bio kovčeg svedočanstva, predstavljao je najdublje ili treće nebo; stanište ispred zavesa, predstavljalo je srednje ili drugo nebo; dok je trem predstavljao prvo ili poslednje nebo; - sledstveno, nebesko, duhovno, i prirodno bili su ovim predstavljeni. Dok je ono srednje koje je objedinjavalo najdublje i srednje nebo, bilo predstavljeno zavesom između svetinje i svetinja nad svetinjama, isto kao i Aronova košulja. O najdubljem gde je bio kovčeg, vidi br. 9485; stanište koje je bilo izvan zavesa, vidi br. 594, 9632; trem, br. 9741; a o zavesi, koji je objedinjavao najdublje i srednje nebo, br. 9670, 9671.

Potpunija se ideja može oblikovati ako se uzme u obzir korespondencija između svega što je u čoveku sa svim što je u nebesima; vidi šta je o ovome pokazano na kraju nekoliko poglavlja. Kod čoveka, glava korespondira najdubljem ili trećem nebu, gde je nebesko dobro; grudi do pojasa korespondiraju srednjem ili drugom nebu; dok noge korespondiraju poslednjem ili prvom nebu, gde je prirodno dobro; ali vrat, po krespondenciji, označava objedinjajvajuće srednje koje je između najdubljeg neba u srednjeg neba (br. 9913, 9914), baš kao što je slučaj sa zavesom u šatoru; jer svi reprezentativi u prirodi odnose se na ljudski oblik, a njihova su značenja u skladu s njihovim odnosom prema tome, vidi br. 9496. Sada se vidi iz onoga što je rečeno, zašto je košulja bila odvojena pojasom od plašta i oplećka, a isto tako zašto se plašt nazivao plaštem ispod oplećka.

10006. Od oplećka . Da ovo označava poslednje u duhovnom carstvu, vidi se iz značenja oplećka, koji označava poslednje u duhovnom carstvu, vidi br. 9824.

10007. I naprsnik. (prim. prev. deo stiha je izostavljen u origilanu, vidi br. 9984,

9999). Da ovo označava Božansku Istinu koja sija od Božanskog Dobra Gospodovog, vidi se iz onoga što je označeno naprsnikom, br. 9823, 9863-9873, 9905.

10008. (6) I metni mu kapu na glavu. Da ovo označava Božansku Mudrost, vidi se iz značenja kape (mitre), koja označava inteligenciju, a kada se govori o Gospodu, koji je predstavljen Aronom, tada označava Božansku Mudrost, vidi br. 9827.

10009. I svetu ploču na kapu. Da ovo označava Gospodovo Božansko Ljudsko, vidi se iz onoga što je rečeno gore o pločici od zlata, na kojoj je bilo napisano Svetinja Jehovi, što se ovde naziva svetom pločicom (svetom krunom), br. 9930, 9931.

10010. I uzmi ulje za pomazanje. Da ovo označava reprezentativ Gospodovog Božanskog Dobra, vidi se iz značenja ulja, koje označava dobro, a u najvišem smislu Božansko Dobro Gospodove Božanaske Ljubavi; i iz značenja pomazanja, što označava uvođenje kojim se predstavlja to dobro, vidi br.9474, 9954.

10011. I izlij mu na glavu. Da ovo označava reprezentativ Božanskog Dobra u Gospodu u pogledu celoga Ljudskog, vidi se iz značenja izlivanja ulja na glavu Aronovu, što označava Božansko Dobro u celom Gospodovom Ljudskom, jer ulje označava Božansko Dobro, br. 4582, 9474, Aron, Gospoda kao Božansko Dobro, br.9806, i glava celo Ljudsko; i iz značenja pomazanja, što je reprezentativ ovoga, vidi br.9474, 9954. Glava označava celo Ljudsko, ili celoga čoveka, jer sve u čoveku silazi od glave; jer telo je njen izdanak, stoga sve što čovek misli i hoće, dešava se u glavi, a pokazuje se u telu. Glava je kao ono što je naviše ili najdublje u nebesima, koje se spušta i uliva u nebesa ispod, kao njihov početak i postojanje; stoga glava kod čoveka korespondira najdubljem nebu, telo dole do slabina, srednjem nebu, a noge, poslednjem nebu. U kratko, najdublje je jedino koje živi suštinski u izdancima. Stoga se vidi da Božansko, jer je najdublje od svih, ili što je isto, najviše od svih, da je to ono od čega sve živi; pa stoga koliko čovek prima Božansko, toliko živi. Osim toga ulje, kojim se sveštenik pomazuje, sliva se od krune glave sve do tela, kao što se vidi kod Davida, Kao dobro ulje na glavi, koje se stače na bradu, bradu Aronovu, koje se stače na skut od haljine njegove (CXXXIII ,2). I kod Mateja, Pristupi k njima žena sa sklenicom ulja (mira) ,mnogocenoga, i izli na glavu njegovu kad seđaše; Isus reče: Ona izlivši miro ovo na telo moje za ukop me prigotovi (XXVI 7,12). Kod Marka, Žena dođe sa sklenicom mnogocenoga ulja čistoga nardova, i razbivši sklenicu levaše na glavu Isusovu; A isus reče: ona pripremi telo moje za ukop (XIV 3,8). Stoga se vidi da je pomazanje glave pomazanje celoga tela.

Da se glavom označava ceo čovek, vidi se i iz nekoliko odeljaka u Reči, kao kod Isaije, Otkupljeni Jehovini vratiće se, doći u Sion pevajući, s večnom radosti nad glavama njihovim (XXXV, 10). I kod Mojsija, I blagom koje dolazi od sunca, i blagom koje dolazi od meseca, i blagom starih brda i blagom večnih humova, i blagom na zemlji, i obiljem njezinim, i milošću onoga koji stoji u kupini. Neka to dođe na glavu Josifovu i na teme odvojenomu od braće njegove (Zak. Pon. XXXIII ,14-16). I kod Jeremije, Vihor Gospodov, gnev, izići će, vihor, koji ne prestaje, pašće na glavu bezbožnicima (XXX, 23). I kod Jezikilja, Puteve njihove obraću na glave njihove (XI 21,XVI, 43,XXII, 31, Joilo ili 4; Obadija stih 15). Opet kod Jezikilja, Teško onima koji grade pokrivala na glavu svakoga rasta da love dušu (XIII, 18). Kod

Davida, Gospod satire glavu neprijateljima svojim i vlasato teme onoga koji ostaje u bezakonju svojemu (Psalam LXVIII, 21). Iz ovoga se vidi da se glavom označava ceo čovek, pa se stoga izlivanjem ulja na glavu Aronovu označava Božansko Dobro u Gospodu na celom Ljudskom. Da je Gospod, dok je bio u svetu, Sebe učinio Božanskom Istinom, a kada je otišao sa sveta, Sebe učinio Božanskim Dobrom, vidi mesta navedena, br. 9199, 9315.

10012. I sinove njegove dovedi blizu. Da ovo označava povezanost Božanske istine koja proističe od Gospodvog Božanskog Dobra, vidi se iz reprezentacije sinova Aronovih, što označava Božansku Istinu koja proizlazi od Gospodovog Božanskog Dobra, vidi br. 9807; i iz značenja dovesti ,što označava povezanost, 9806, 10001.

10013. I obuci im košulje. Da ovo označava reprezentativ proizlazećeg duhovnog Božanskog, vidi se iz značenja košulja za sinove Aronove, što označava Božansku Istinu koja proizlazi od duhovnog Božanskog, koje je predstavljeno Aronovim košuljama, vidi br. 9947.

10014. I opaši ih pojasima. Da ovo označava sponu koja povezuje kako bi se sve stvari držale spojene, pa stoga u nebeskoj formi, vidi se iz značenja pojasa, što označava spoljašnju sponu koja drži zajedno sve istine i dobra vere povezane i u formi, vidi br.9341, 9828, 9837, 9944.

10015. Arona i sinove njegove. Da ovo označava Gospoda kao Božansko Dobro, i Božansku Istinu iz njega, vidi se iz reprezentacije Arona, koji označava Gospoda kao Božansko Dobro, vidi br. 9806; i iz reprezentacije sinova Aronovih, koji označavaju Gospoda kao Božansku Istinu iz njega (iz Božanskog Dobra), vidi br. 9807.

10016. I metni im kape na glave. Da ovo označava inteligenciju od mudrosti, vidi se iz značenja kapa , što označava inteligenciju od mudrosti, vidi br. 9940.

10017. Da imaju sveštenstvo. Da ovo označava Gospoda u pogledu dela spasenja u uzastopnom redu, vidi se iz značenja sveštenstva, što je reprezentativ Gospoda u pogledu dela spasenja, vidi br.9809. To je u uzastopnom redu, jer se ovde govori o sveštenstvu sinova Aronovih, a njegovim se sinovima predstavljaju stvari koje proističu, stoga koje su u uzastopnom redu, br. 9807. Razlog ovoga je to da je sveštenstvo, koje je predstavljeno Aronom, delo spasenja onih koji su u Gospodovom nebeskom carstvu; ovo se carstvo označava u Reči svešteničkim carstvom (carstvom sveštenika); dok je sveštenstvo, koje je predstavljeno Aronovm sinovima, delo spasenja onih koji su u Gospodovom duhovnom carstvu,

koje približno proističe od Njegovog nebeskog carstva. Ovo je razlog zašto sveštenstvo ovde označava Gospodovo delo spasenja u uzastopnom redu; dok sveštenstvo, koje je predstavljeno Levitima, označava Gospodovo delo spasenja, koje opet proističe od prethodnog.

Postoje tri stvari koje slede jedna drugu po redu, i to su nebesko, koje je dobro ljubavi prema Gospodu; duhovno, koje je dobro ljubavi prema bližnjem; i prirodno, koje je dobro vere. Pošto postoje ove tri stvari koje slede jedna drugu redom, stoga postoje i tri neba, i u njima dobra tim redom. Delo spasenja onih koji su u nebeskom dobru, predstavljeno je Aronovim sveštenstvom; a delo spasenja onih koji su u duhovnom dobru, predstavljeno je sveštenstvom Aronovih sinova, dok je delo spasenja onih koji su u prirodnom dobru, predstavljeno sveštenstvom Levita. I pošto stvari koje slede redom jedna drugu, proističu od dobra ljubavi prema Gospodu, koje je predstavljeno Aronom i njegovim sveštenstvom, stoga se kaže o Levitima, da oni treba da se daju Aronu; jer stvari koje proizlaze, pripadaju onome iz čega potiču, jer stvari koje uzastopno proističu, vuku svoje biće iz toga, u skladu s onim što je rečeno upravo gore, br. 10011. Da su Leviti bili dati Aronu i njegovim sinovima da pod njima vrše službu sveštenstva, vidi Brojevi III, 1 do kraja.

10018. Uredbom večnom. Da ovo označava u skladu s večnim zakonima reda, vidi br.7884, 7995, 8357; i iz značenja večnog, a to je ono što je večito.

10019. I tako ćeš posvetiti ruke Aronu i sinovima njegovim. Da ovo označava uvođenje u reprezentaciju Božanske Moći Gospodove kroz Božansku Istinu od Božanskog Dobra, i moći koja iz toga proizlazi. Postoje dve ceremonije kojima se uvodi u sveštenstvo, pomazanje, i posvećenje ruke. Uvođenje kroz ceremoniju pomazanja imalo je za svrhu da predstavlja Gospoda kao Božansko Dobro; jer ulje kojim se pomazivalo, predstavljalo je dobro ljubavi, br.10011; a uvođenje kroz ceremoniju posvećenja ruke imalo je za svrhu da se predstavlja Gospod kao Božanska Istina od Božanskog Dobra, i stoga kao moć. Jer ruka označava moć, br. 878, 4931-4937, 8069, 8153; ali rukom se označava i istina od dobra, br. 5623, 6344, 6423, 6948, 9639, 9643; i pošto glava i celo telo ispoljavaju svoju moć preko ruku, a moć je aktivno načelo čovekovog života, stoga ruka predstavlja i njegova dela, br. 9133; iz ovoga se vidi šta je posvećivanje ruku. Da Gospod ima svu moć, i da anđeli, duhovi i ljudi imaju moć samo od Njega, vidi br.8200, 8281, 9327, 9410, 9639.

Razlog da se uvođenje u sveštenstvo izvodilo pomazanjem i posvećenjem ruke, bilo je to što se sve stvari koje postoje u nebesima i na zemlji, odnose na dobrotu i

istinu. Ali na koji se način posvećivalo ruke, opisuje se u ovome poglavlju od stiha 9-36; kao i u Levitskoj VII, 22 do kraja; činilo se to preko drugoga ovna, koji se stoga nazivao ovan posvetni. Postupak posvećenja se izvodio tako što se ovan klao; što je deo njegove krvi stavljan na vrh desnoga uha, palac desne ruke, veliki palac na desnoj nozi Arona i njegovih sinova; da se krvlju s oltara, i uljem pomazanja pokrope Aron i njegovi sinovi, i njihove haljine; da se salo, rep, salo sa creva, mrežica sa jetre, bubrezi i njihovo salo, i desno pleće ovna, kao i hleb, presni kolači, i presne pogače, stave na dlanove ruku Arona i njegovih sinova, i da se obrću, a posle spale povrh žrtve paljenice prvoga ovna; da se obrću grudi, i levo pleće, da budu za Arona i njegove sinove; i da se meso peče na svetome mestu, a hleb koji ostane u košarici, oni treba da jedu na vratima šatora od sastanka; ovo je bio postuak posvećivanja ruku. Ali šta svaka od ovih ceremonija označavaju, biće pokazano, po Božanskoj milosti Gospodovoj, na sledećim stranicama.

Gospodova Božanska Moć, koja je bila predstavljena posvećenjem ruke Arona i njegovih sinova, je Božanska Moć spasavanja ljudske rase; a moć spasavanja ljudske rase je moć nad nebesima i nad paklovima; tom moći Gospodovom, i nijednom drugom, čovek se spasava. Jer se sve dobro ljubavi, i sva istina vere, ulivaju kroz nebesa od Gospoda, koji se ne bi mogao ulivati ako se ne bi uklanjali paklovi; jer sva su zla, i sve što je obmana od njih, iz paklova. Čovek se spasava uklanjanjem zala i obmana koji ulaze iz paklova, a tada i preko influksa dobra ljubavi i istine vere kroz nebesa od Gospoda.

Da je Gospod, kada je bio u svetu, pokorio paklove, i doveo paklove u red, i stekao Božansku Moć nad njima, vidi br. 9486, 9715, 9809, 9935, i u onome što je navedeno u br. 9528, na kraju. Ova je Gospodova moć bila je predstavljena posvećenjem ruke sveštenika; jer se sveštenstvom predstavljalo celo delo Gospodovog spasavanja, br. 9809. Da Gospod ima tu moć, On Sam uči izričito kod Mateja, Sva Mi je moć data u nebesima i na zemlji (XXVIII, 18). I kod Luke, Isus reče sedamdesetorici, kad su rekli da im se demoni pokoravaju, Gle, Evo vam dajem vlast da stajete na zmije i na škorpije, i na svaku silu neprijateljsku, i ništa vam ne će nauditi. Sve je meni dao otac moj (X, 19, 22). Ovim se rečima opisuje Gospodova moć nad paklovima; demoni su oni koji su u paklovima; škorpije označavaju zla i obmane od zla; stajati na njih je razoriti ih; paklovi su označavali one nad kojima je trebalo da imaju moć. Da je Gospod stekao tu moć dok je bio u svetu, vidi se kod Isaije, Ko je onaj što ide iz Edoma, - koračajući u veličini sili svoje? Mišica moja donese im spasenje; i bi im Spasitelj (LXIII, 1-8); da se te stvari kažu za Gospoda, poznato je u Crkvi. Slično i na drugim mestima kod istoga proroka, Za to mu

donese spasenje mišica njegova, i pravda njegova pomože mu, tako uze pravdu kao zastavu, i šlem spasenja na glavu, tako Spasitelj dođe Sionu (LIX, 16-20). A kod Davida, Reče Jehova Gospodu mojemu, Sedi na desnu moju, dok ne položim neprijatelje tvoje na podnožje nogama tvojima. Skiptar sile daje ti Jehova sa Siona; vladaj sred neprijatelja svojih, Gospod je desnica tvoja (Psalam CX, 1-5). Da se ove stvari kažu o Gospodu, On Sam uči kod Mateje, pogl. XXII, 43; u ovome odlomku Njegova vlast nad paklovima opisuje se sedenjem o desnu ruku; jer se desnom rukom označava moć Božanske istine od Božanskog Dobra; paklovi i zla i obamne iz njih su neprijatelji koji treba da postanu podnožje , kao i neprijatelji nad kojima treba da vlada.

Da desna ruka Jehovina označava Božansku Moć, vidi se iz mnogih odlomaka u Reči, kao kod Mojsija, Desnica tvoja, O Jehova, proslavi se u sili; desnica tvoja, O, Jehova, satre neprijatelja (Izlazak XV, 6). Kod Davida, O Bože, ti mi daješ štit spasenja svojega; desnica tvoja drži me (Psalam XVIII, 35). Ponovo, Niti im mišica njihova pomože, nego tvoja desnica i tvoja mišica, i svetlost lica tvojega (Psalam XLIV, 3).Kaže se, Tvoja desnica, tvoja mišica, i svetlost lica Tvojega, jer desna ruka označava moć, a mišica silu, dok svetlost lica Božansku istinu od Božanskog Dobra. Da mišica označava silu, vidi br. 4932, 4934, 4935, 7205; da svetlost označava Božansku Istinu, br. 9548, 9684; i da lice Jehovino označava Božansko Dobro, vidi br. 222, 5585, 9306. Ponovo, O Bože, tvoja me desnica pomože (Psalam LXIII,8). Ponovo, Tvoja je mišica krepka, silna je ruka tvoja, i visoka desnica tvoja (Psalam LXXXIX, 13). I kod Isaije, Zakle se Jehova desnicom svojom, i mišicom sile svoje (LXII, 8). I kod Davida, Neka bude ruka tvoja nad čovekom desnice tvoje, nad sinom čovečijim, kojega si utvrdio sebi! (Psalam LXXX, 17, 18). Iz ovih odlomaka sada se vidi šta je označeno Gospodovim rečima kod Mateje, Isus reče, odsele videćete Sina čovječijeg o desnu ruku moći (XXIV.64); i kod Luke, Odsele sedeće Sin čovečji o desnu ruku Božiju (XXII, 69). Da Sin čovečiji označava Gospoda kao Božansku Istinu, vidi br.9807; a da desna ruka označava Božansku Moć, vidi se iz onoga što je već pokazano; pa se stoga i naziva desnica sile i desnica moći. Iz ovih odlomaka vidi se šta je označeno pomazanjem Arona i njegovih sinova, a šta posvećenjem njihove ruke – pomazanjem Božanska istina i Božanska Moć iz ove . Da Božansko Dobro ima svu moć preko Božanske Istine, i da samo Gospod ima tu moć, vidi odlomke gore navedene. To je razlog da se u Reči Staroga Zaveta Gospod naziva junakom, ratnikom, kao i Jehovom Savaotom, ili Jehovom nad vojskama.

10020. Stihovi 10-14. I dovedi tele pred šator od sastanka, a Aron i sinovi njegovi neka metnu ruke teletu na glavu. I zakolji tele pred Jehovom na vratima od

šatora od sastanka. I uzevši krvi od teleta pomaži rogove oltaru prstom svojim, i ostalu krv svu prolij na podnožje oltaru. I uzmi sve salo po crijevima, i mrežicu na jetri, i oba bubrega i salo oko njih, i zapali na oltaru. A meso od teleta i kožu i balegu spali izvan okola; to je žrtva za greh.

I dovedi tele pred šator od sastanka, označava stanje primene prirodnog ili spoljašnjeg čoveka; a Aron i sinovi njegovi neka metnu ruke teletu na glavu, označava reprezentativ primanja dobra i istine u prirodnom ili spoljašnjem čoveku. I zakolji tele pred Jehovom, označava pripremanje za očišćenje dobra i istine kroz Božansko u spoljašnjem ili prirodnom čoveku: na vratima od šatora od sastanka, označava da bi došlo do povezivanja među njima; I uzevši krvi od teleta, označava Božansku istinu prilagođenu u prirodnom ili spoljašnjem čoveku; pomaži rogove oltaru prstom svojim, označava Gospodovu Božansku Moć iz onoga što je Njegovo vlastito i ostalu krv svu prolij na podnožje oltaru, označava celu Božansku Istinu u čulnom, što je poslednje u čovekovom životu. I uzmi sve salo, označava dobro prilagođeno; po crevima, označava ono što pripada najviše spoljašnjim i najnižim stvarima; i mrežicu na jetri, označava unutrašnje dobro spoljašnjeg ili prirodnog čoveka; i oba bubrega i salo oko njih, označava unutrašnju istinu spoljašnjeg ili prirodnog čoveka i njegovo dobro; i zapali na oltaru, označava od Gospodove Božanske Ljubavi. A meso od teleta, označava zlo prethodnih ljubavi tamo; i kožu, označava obmanu u poslednjem; i balegu spali izvan okola, označava da će biti predati paklu; to je žrtva za greh, označava da se tako očišćava od zala.

10021. I dovedi tele pred šator od sastanka. Da ovo označava stanje primene prirodnog ili spoljašnjeg čoveka kakav je u detinjstvu, vidi se iz značenja dovesti ,što označava prisustvo i povezanost, vidi br. 9378, 9997, 10001, kao i primenu, br. 8439; u ovom slučaju primenu radi očišćenja i radi primanja dobra i istine od Božanskog; jer je ovo značenje žrtava u opšte; i iz značenja teleta, što označava dobro ljubavi prema bližnjemu i nevinosti u prirodnom ili spoljašnjem čoveku, kakav je u detinjstvu, jer je tada u dobru nevinosti; dok je u tome stanju, on je isto tako i u stanju pripremanja za očišćenje, i za primanje dobra i istine od Božanskog. Pošto su ove stvari sada predmet unutrašnjeg smisla, možda je korisno da se objasni kako stoji ovaj slučaj. Kad čovek počne da se preporađa, a što je onda kada odraste, on prvo ulazi u stanje spoljašnje nevinosti, skoro kao da je dete, čija nevinost, pošto je spoljašnja, počiva na neznanju; ovo je stanje osnove novoga života kad čovek počinje da se preporađa. Čovek je tada kao dete, jer se , dok se preporađa, ponovo začinje, rađa, biva odojče, i raste do zrelosti, a sve se to izvodi tako što se istine usađuju u dobro; tada, koliko postaje zaista dobar, toliko ulazi u

unutrašnju nevinost; ova nevinost počiva na mudrosti. A pošto je čovekov preporod slika Gospodove glorifikacije, vidi se da se Gospod tako proslavio, to jest, učinio Svoje Ljudsko Božanskim. Jer predmet o kome se govori u ovome poglavlju, je Gospodova glorifikacija, br.9985; ali pošto glorifikacija Gospodovog Ljudskog prevazilazi čovekovo razumevanje, stoga, da bi se barem donekle razumela, biće objašnjena onim što joj je slično, ili njenom slikom. Ovo se sve kaže kako bi se znalo šta je označeno očišćenjem, a šta primanjem dobra i istine i njihovim povezivanjem, a što je označeno žrtvama uopšte, a ovde posebno žrtvama kod uvođenja Arona i njegovih sinova u svešteničku službu. Da je preporađanje čoveka slika Gospodove glorifikacije, vidi br. 3138, 3212, 3296, 4402, 5688. Nevinost male dece je spoljašnja nevinost, i počiva na neznanju, br.2305, 2306, 3494, 5608, 9301. Čovek, koji se preporađa, ponovo je začet, rođen, prolazi kroz detinjstvo i dečaštvo do odraslog doba, br. 3203. Nevinost detinjstva je osnova, br. 2780, 3183, 3994, 4797, 5608, 7840. Poznavanja istine i dobra usađuju se u nevinost detinjstva kao njihova podloga , br. 1616, 2299, 3504, 4797. Nevinost preporođenog je unutrašnja nevinost, i počiva na mudrosti, 1616, 3495, 3994, 4797 5608, 9301, 9939. Razlika između spoljašnje nevinosti dece, i unutrašnje nevinosti mudre osobe, br. 2280, 4563, 9301, 9939; da je ovako, vidi se po obazovanju i preporađanju dece u drugom životu, vidi br.2289-2309. Svako dobro Crkve i neba ima nevinost u sebi, i bez nevinosti dobro nije dobro, br.2736, 2780, 6013, 7840, 7887, 9262. Šta je priroda nevinosti, vidi br. 3994,4001,4797,5236,7902,9262,9936.

10022. Na vratima šatora od sastanka. Ovo označava radi očišćenja, primanja istine od neba, i njenog povezivanja s dobrom, što se vidi iz toga što je šator od sastanka predstavljao nebo gde je Gospod, vidi br. 9457, 9481, 9485. Ovde se označava očišćenje, usađivanje istine, i njeno povezivanje s dobrom, jer se ovde dovodi tele da bi bilo žrtvovano; a žrtvama se označava kako očišćenje i usađivanje istine i dobra, tako i njihovo povezivanje. Da su žrtve predstavljale očišćenja od zala i obmana, a isto tako i iskupljivanja, vidi br. 9990, 9991; i da se mestom pred šatorom, koje se nazivalo vratima, predstavljao brak istine i dobra, koji se naziva nebeskim brakom, vidi br. 10001. Stoga se teletom koje treba dovesti pred vrata šatora od sastanka, označava primena spoljašnjeg ili prirodnog čoveka, kakav je u svom detinjstvu, kod očišćenja od zala i obmana, tako i kod primanja istine od neba, i povezivanja ove s dobrom. Pošto se o žrtvama i žrtvama paljenicama govori u onome što sledi u ovome poglavlju, korisno je reći nešto o tome šta je njima predstavljeno. Žrtve paljenice i žrtve uopšte predstavljale su očišćenja od zala i obmana, a pošto je predstavljeno očišćenje, to je isto tako bilo

predstavljeno i usađivanje dobra i istine od Gospoda, kao i njihovo povezivanje. Jer kad se čovek očisti od zala i obmana, što se izvodi njihovim otstranjivanjem, tada se dobro i istina ulivaju od Gospoda, i u tome stanju, koliko se dobro i istina ulivaju, toliko se i usađuju i povezuju. Jer je Gospod neprekidno prisutan s dobrom i istinom kod svakoga, ali se On prima samo onoliko koliko se otklanjaju zla i obmane, to jest, koliko se čovek čisti od njih. Povezivanje dobra i istine je preporađanje. Iz toga se vidi šta je predstavljeno uopšte žrtvama paljenicama i žrtvama. Pošto je očišćenje od zala i obmana, kao i usađivanje istine i dobra, i njihovo povezivanje bilo predstavljeno žrtvama paljenicama i žrtvama, stoga je svo bogoštovanje od istine vere i dobra ljubavi njima označeno, br. 6905, 8680, 8936. Jer svo bogoštovanje ide za tim da se čovek očisti od zala i obmana, stoga da se dobro i istina od Gospoda mogu usaditi u njega, i da se tako može iznova roditi, a što se izvodi njihovim povezivanjem. Povezanost ovih je nebo, ili Gospodovo carstvo u čoveku.

10023. Aron i sinovi njegovi neka metnu ruke teletu na glavu. Da ovo označava reprezentativ primanja dobra i istine u prirodnom ili spoljašnjem čoveku, vidi se iz značenja polaganja ruku, što znači davati drugome ono što je svoje. Isto tako to označava i primanje, jer ono što je usađeno, to je primljeno od drugoga; i iz značenja glave, što označava celo, vidi br. 10011; i iz značenja glave teleta, što je dobro nevinosti i ljubavi prema bližnjem u spoljašnjem ili prirodnom čoveku, vidi br. 9391, 10, 021. Polaganje ruku označava komunikaciju i primanje, jer ruke označavaju moć, a pošto je ovo delovanje života, ruke tako isto označavaju sve što je u čoveku, stoga celoga čoveka, onoliko koliko je to onaj koji deluje (agent); vidi što je navedeno u br. 10019; a polaganjem označava se davanje što se tiče onoga koji ovo čini, a primanje što se tiče onoga na koga se ruke polažu. Iz ovoga se vidi da je polaganje ruku kod drevnih označavalo davanje i prenošenje onoga o čemu se govori, kao i primanje od drugoga, bilo da se radi o moći, potčinjavanju, blagoslovu, ili svedočenju. Da se polaganjem ruku označava moć, vidi se iz sledećih odlomaka kod Mojsija, Jehova reče Mojsiju, da položi ruku na Jošuu, i da ga postavi ispred Eleazara sveštenika, pred celom skupštinom, i da na njega prenese svoju slavu, da mu se sva skuština mora potčiniti (Brojevi XXVII, 18,20). Ovde se vidi da se polaganjem ruke označava komunikacija i prenošenje moći koju je imao Mojsije, i njeno primanje od Jošue; stoga se kaže, da treba na njega da prenese svoju slavu. Ponovo, kad su se Leviti očišćavali, i kada se Aronova služba prenosila na njih, bilo je zapoveđeno, da treba dovesti dva teleta sa prinosom, i da Aron treba da dovede Levite s ponudom, i da Aron treba da dovede Levite pred Jehovu, i da sinovi Izrailjevi treba da polože ruke na Levite; a Leviti treba da polože ruke na

glave teladi, od kojih jedan da se prinese kao žrtva, a drugi kao žrtva paljenica; i da na ovaj način treba da odvoje Levite među sinovima Izrailjevim, i da oni budu Jehovini (Brojevi VIII, 7-14). Polaganjem ruku sinova Izrailjevih bilo je označeno prenošenje moći vršenja službe na njih, i primanje ove od Levita; tako je izvedeno odvajanje. A polaganjem ruku Levita označavalo se prenošenje te moći Jehovi, to jest, Gospodu; stoga se reklo da oni treba da budu odvojeni među sinovima Izrailjevim, i da budu Jehovini.

Ponovo, kad su sinovi Izrailjevi priznavali svoje grehove, tada je Aron polagao ruke na glavu živog jarca Azazela, i ispovedio sva bezakonja sinova Izrailjevih, i sve njihove grehove, i stavio ih na glavu jarca, i poslao ga u pustinju (Levitska XVI, 21). (prim. prev. Otuda izraz žrtveni jarac, to jest, osoba koja svojom patnjom plaća greške svih drugih, iako je sama nedužna). Da je polaganje ruku na jarca označavalo komunikaciju i prenošenje svih bezakonja i grehova sinova Izrailjevih, i njihovo primanje od strane jarca, jasno se vidi. Pustinja, u koju je jarac bio poslat, označava pakao. Da svedoci i svi oni koji su čuli, treba da metnu ruke na onoga koji treba da se kamenuje (Levitska XXIV,14), označavalo je svedočenje pa stoga i komunikaciju i prenošenje, koje kad je bilo primljeno, on je bio osuđen na smrt. Ponovo, čovek koji bi doneo iz stada ili krda žrtvu paljenicu Jehovi, trebao je da položi ruku na glavu žrtve paljenice (Levitska III, 1,2,8,13). Isto tako, sveštenik je trebao da učini isto, ako je zgrešio; i svaka duša koja greši, trebala je da učini istu stvar (Levitska IV, 4,15,24,29). Polaganjem njihovih ruku na žrtvu paljenicu i na žrtvu, označavalo se sve što je pripadalo bogoštovanju onoga koji je prinosio ponudi, ili koji je priznavao grehove, koji se ispovedao, i tako očišćavao, kao što se označavalo i usađivanje dobra i istine, pa stoga i povezivanje s Gospodom, a sve se to uzvodilo preko komunikacije, prenošenja, i primanja; prenošenje i primanje označava ono što je označeno nošenjem bezakonja, vidi br. 9937 ,9938.

Pošto su se komunikacija, prenošenje, i primanje označavali polaganjem ruku, stoga se može znati značenje polaganja ruku kod Mateja: Knez ,nekakav, dođe Isusu i klanjaše mu se govoeći: kći moja sada umrije; nego dođi i metni na nju ruku svoju, i oživjeće. Isus, ušavši uhvati je za ruku, i usta devojka (IX,18,25). I kod Marka, Isus stavi ruke na oči slepog čoveka, i isceli se (VIII,25). Opet, dovedoše gluvoga Isusu, da metne ruke na njega; a On uzevši ga na stranu od naroda, metnu Svoj prst u njegove uši, i pljunuvši dohvati se jezika njegova, i odmah mu se otvoriše uši (Marko VII, 32,33,35). A kod Luke, Beše žena bolesna od duha i zgrčena, i Isus položivši ruke na nju, i ispravi se (XIII.11,13). Tako isto kod Marka, Isus metaše ruke na bolesne, i iscijeljivaše ih (VI.5). I ovim primerima polaganja

Gospodovih ruku, kao i njegivim dodirom, označena je komunikacija i primanje Božanske Moći, kao što je pokazano kod Marka: Neka žena mu priđe straga, i dotače se haljine Isusove, rekavši, Ako samo dotaknem haljine njegove, ozdraviću, i odmah se izleči od slabosti. Isus znade da je moć iz Njga izašla (V, 27-30). I kod Luke, žena koja se dotače Njegovih haljina, ozdravi; Isus reče: neko me se dotače, jer opazih silu koja iz mene iziđe (VIII, 44,46). Opet, I sav narod tražaše da ga se dotakne, jer sila iz Njega izlažaše, i svi se isceljivahu (Luka VI, 19). Iz ovoga je jasno šta je označeno polagajem ruku ili dodirom prsta, kao i onim što se kaže kod istoga jevanđeliste: i pristupivši dohvati se za sanduk i nosioci stadoše, i reče: momče, tebi govorim, ustani. I sede mrtvac i stade govoriti (VII, 14,15); isto tako šta je označeno polaganjem ruku na decu kod Mateja: Dovedoše decu Isusu, da stavi ruke Svoje na njih; Isus reče: ostavite decu, i ne zabranjujte im dolaziti k meni i metnu ruke Svoje na njih (XIX,13,15) - i na decu, kod Marka, Isus zagrlivši ih metnu ruke Svoje na njih i blagoslovi ih (X, 16). Polaganjem ruku na decu ovde je označena komunikacija i primanje Božanske moći, preko čega se leči unutrašnji um, što je spasenje.

Ovo značenje dodira, koje se izvodi rukama, ima poreklo u predstavama u drugom životu, gde se onima koji imaju različito stanje života, čini da su udaljeni na određeno rastojanje; dok onima koji su u sličnom stanju svog života, njima izgleda da su blizu, dok oni koji u tom životu koji dodiruju jedan drugoga, ti kominiciraju stanje svog života jedan drugome; ako se to radi rukama, tada sve od života komunicira, jer ruke, kao što je gore rečeno, po korespondenciji označavaju moć, koja je aktivno načelo života, ili njegova punina. Predstave ove vrste postoje u svetu duhova, ali one su rezultat influksa od neba, jer se samo tamo opažaju bliska udruživanja osećanja dobrote i istine.

10024. I zakolji tele pred Jehovom.Da ovo označava pripremanje za očišćenje dobra i istine od Gospoda u spoljašnjem ili prirodnom čoveku, vidi se iz značenja zaklati, kada se izraz koristi u vezi sa životinjama koje se nude za žrtve paljenice ili žrtve, što označava pripremu za one stvari koje su predstavljene ponudama i žrtvama. Da su ovo očišćenja od zala i obmana, usađivanja dobra i istine, i njihovo povezivanje, vidi gore, br. 10022; i pošto su obe od Božanskog, stoga se kaže: pred Jehovom; i iz značenja teleta, što označava očišćenje spoljašnjeg ili prirodnog čoveka, vidi gore, br. 9990. Ovo je razlog da klanje, kada se govori o žrtvama paljenicama i žrtvama u Reči, označava sve što je predstavljeno žrtvama paljenicama i žrtvama, jer se tada sve to razume.

10025. Na vratima šatora od stastanka. Da ovo označava kako bi došlo do povezivanja ovih, vidi se iz značenja vrata šatora od sastanka, koja označavaju povezanost istine i dobra, što se naziva nebeskim brakom, vidi gore, br. 10001. Pošto je ovo označeno vratima šatora od sastanka, stoga je bilo zapoveđeno da, ako se životinja zakolje na nekm drugom mestu, biće krivi za krv, i istrebiće se iz naroda (Levitska XVII, 3,4,8,9), jer u ovakvom slučaju povezivanje istine i dobra nije bilo predstavljeno, što jest nebeski brak, nego pakleni brak, koji je povezanost zla i obmane.

10026. I uzevši krv od teleta. Da ovo označava Božansku Istinu prilagođenu prirodnom ili spoljašnjem čoveku, vidi se iz značenja krvi, koja označava Božansku Istinu koja proističe od Božanskog Dobra Gospodovog, o čemu ćemo ubrzo govoriti; i iz značenja teleta, što označava prirodni deo čoveka, koji je trebalo očistiti, i u koji je trebalo usaditi istinu i dobro, vidi br. 9990. Ovde se prvo pominje krv; trebalo je njom pomazati krajeve oltara, a ostatak proliti na podnožje, jer krv u Reči označava Božansku Istinu koja proizilazi od Gospodovog Božanskog Dobra; a pomoću ove istine izvodi se svo očišćenje; jer istina uči čoveka šta je dobro, i kako treba da živi; i kad zna ovo, tada se tek može usaditi osećanje ili ljubav prema dobru, i tako može da se preporodi. Jer saznanje mora da prethodi, pre nego čovek može da ima veru, i da živi po veri, a što je život dobra. Da se svo očišćavanje od zala i obmana, stoga svo preporađanje, izvodi pomoću istina vere, vidi ono što je navedeno, br.9959. Oni koji nemaju znanja o unutrašnjem smislu Reči, i koji ne znaju da krv označava Božansku Istinu, i koji veruju da se čovek očišćava krvlju Gospodovom, pri čemu misle na Njegovu patnju na krstu, to jest, na Njegovu krv, nego životom koji je u skladu s Njegovim zapovestima, kao što On Sam uči na mnogim mestima. Patnja na krstu bila je poslednje Gospodovo iskušenje, kojim je potpuno proslavio Svoje Ljudsko, kao što On Sam uči kod Luke: Nije li trebalo da Hristos postrada, i da uđe u slavu? (XXIV, 26). Jer je Gospod došao u svet da bi pokorio paklove, što je izveo preko iskušenja koja je On Sam izdržao. A patnja na krstu bila je poslednje iskušenje, kojim je potpuno pokorio paklove, i doveo red neba, a u isto vreme proslavio Svoje Ljudsko; a da Gospod nije ovo učinio, nijedan čovek se be bi bio spasio. Ali pogledaj šta je obilno pokazano o ovim predmetima u odlomcima navedenim, br. 9528, 9715, 9937, 10019; isto tako, da je Gospodovom krvlju označena Božanska Istina koja proizlazi od Božanskog Dobra, br. 4735, 6378, 6978, 7317, 7326, 9127, 9393.

10027. Pomaži krajeve oltara prstom svojim. Da ovo označava Gospodovu Božansku moć od Njegovog sopstvenog, vidi se iz značenja rogova na oltaru, što

označava moć istine od dobra. Da rogovi označavaju moć, vidi br. 9081, 9719-9721, i da je oltar reprezentativ Božanskog Dobra u Gospodu, br. 9388 ,9389, 9714, 9964; i iz značenja prsta, što označava moć, vidi br.7430. To označava od Njegove moći ili od Njegovog sopstvenog, jer je ovo radio Mojsije, a Mojsijem je predstavljen Gospod kao Božanska Istina, br. 9372, 9806; to je razlog da se kaže: uradi tvojim prstom. Trebalo je prvo krv staviti na rogove na oltaru, da bi bila predstavljena Božanska Istina od Božanskog Dobra; jer se sve stvari ostvaruju pomoću Božanske Istine od Božanskog Dobra, a ništa bez toga; vidi šta je gore navedeno, br. 10019.

10028. A ostalu svu krv prolij na podnožje oltaru. Da ovo označava celu Božansku Istinu u Čulnom, koje je poslednje čovekovog života, vidi se iz značenja krvi, što označava Božansku Istinu od Božanskog Dobra Gospodovog, vidi upravo gore, Podnožje oltara ima ovo značenje, jer je oltar bio reprezentativ Gospodovog Božanskog Ljudskog, pa stoga njegovo podnožje označava poslednje života u ljudskom, a poslednje života u ljudskom je ono što se naziva spoljašnjim Čulnim, na koje se ovde misli. Da je oltar bio glavni reprezentativ Gospodovog Božanskog Ljudskog, vidi br. 9388, 9389, 9216, 9996.

Kako je ovo, biće ukratko rečeno. Kada se čovek očišćava, tada se na prvome mestu uče istine koje može da shvati čulni čovek; ovo su istine u smislu slova Reči. Kasnije se uče unutrašnje istine, kao one koje prosvetljeni ljudi sakupe iz Reči; jer osobe ove vrste sakupljaju unutrašnji smisao iz raznih odlomaka, gde se objašnjava doslovni smisao. Kada se ove zna, tada se pomoću njih saznaju još više unutrašnje istine od strane onih koji su prosvetljeni; ove istine zajedno s prethodnim služe Crkvi kao doktrina. Potonje služe kao doktrina onima koji pripadaju unutrašnjoj Crkvi, dok prethodni služe onima koji pripadaju spoljašnjoj Crkvi. Ako žive u skladu s ovim istinama, i jedni i drugi se uzdižu u nebo među anđele, i primaju pouku u anđeoskoj mudrosti, koja se izvodi iz istina koje su još više unutrašnje, i na kraju iz najdubljih istina u trećem nebu. Ove istine, skupa s prethodnim u njihovom redu, završavaju se u poslednjim, koje su spoljašnje Čulne, i tu su u isto vreme. Ovo je razlog da su sve unutrašnje istine istovremeno u istinama doslovnog smisla Reči, jer su ove istine, kao što je gore rečeno, u poslednjem. Da su sve unutrašnje stvari redom sadržane u poslednjim, i da su tamo istovremeno, može se videti, br. 9828, 9836. Iz ovoga je očito, na šta se misli pod Božanskom Istinom koja je cela u Čulnom, što je označeno svom krvi koja se izlivala na podnožje oltara.

10029. I uzmi sve salo. Da ovo označava dobro prilagođeno, vidi se iz značenja sala,što označava dobro, vidi br. 5943. Naznačeno je kao dobro prilagođeno, jer se ovde govori o očišćenju spoljašnjeg ili prirodnog čoveka, i o usađivanju istine i dobra, i tako o povezivanju ovih tamo, jer su označeni žrtvama i žrtvama paljenicama;stoga salo teleta ovde označava dobro prilagođeno prirodnom ili spoljašnjem čoveku, kakav se može povezati s istinom tamo; jer se istina mora prilagoditi svom dobru, a dobro svojoj istini, jer treba da postanu jedno. Treba primetiti i to da se istina i dobro u prirodnom ili spoljašnjem čoveku razlikuju od istine i dobra u unutrašnjem čoveku, kao spoljašnje i unutrašnje, kao niže i više, i slično, kao što se ono što je posteriorno razlikuje od onoga što je priorno. Istina u prirodnom čoveku je materijalno znanja, a dobro je tamo uživanje koje ovo pruža, koje čovek opaža i jedno i drugo dok je u svetu, jer mu ono postaje očito kad o tome misli. Međutim, istina u unutrašnjem čoveku nije nešto što je očito stvar znanja, nego je to istina koja je usađena u razum; dobro isto tako ne opaža se tamo, jer je usađeno u volju i svako od ovih je usađeno u unutrašnji čovekov život, u kojemu istina pripada veri, a dobro ljubavi. Takva je razlika između istine i dobra u unutrašnjem ili duhovnom čoveku, i istine i dobra u spoljašnjem ili prirodnom čoveku; usađivanje i povezivanje ovog poslednjeg označeno je žrtvovanjem teleta, dok je usađivanje i povezivanje prethodnog označeno žrtvom paljenicom ovna; o ovnovima se govori u onome što sledi u ovome poglavlju. Iz ovoga se vidi značenje prilagođenog dobra označenog salom teleta.

10030. Koje pokriva creva. Da ovo označava ono što pripada poslednjim ili najnižim stvarima, vidi se iz značenja creva, što označava poslednje ili najniže stvari. Creva označavaju poslednje ili najniže stvari, jer su od unutrašnjih delova čoveka, pa su one u najnižem položaju i koristi; jer su ispod stomaka s kojim su povezane pa tako primaju ono što je prošlo kroz probavu. Iznad njih, kao što je dobro poznato, smešten je stomak, jetra, pankreas, i slezina, a iznad, srce i pluća, a još više, glava. Isto tako dobro je poznato, da ovi viši organi predaju istrošene materije u creva, odstranjuju ih, delomično preko stomaka, a delomično kanalima u jetri, koji se nazivaju septičkim kanalima, a isto tako i cističnim ili žučnim kanalima, preko kanala u pankreasu, koji se, kao i drugi, otvaraju u creva nazvana dvanaestopalačnim. Sada se, stoga, pokazuje zašto se poslednje ili najniže stvari označavaju crevima. Da unutrašnji organi u čoveku označavaju stvari koje pripadaju duhovnom svetu, vidi se iz onoga što je obilno pokazano na kraju nekoliko poglavlja, gde se govorilo o korespondenciji Velikog Čoveka koji je nebo, sa stvarima koje pripadaju čoveku. Šta posebno korespondira crevima, može se videti u br. 5392; da paklovi korespondiraju izmetu i prljavštini koja se izbacuje iz

ovih ,br. 5393-5396. Pošto se u onome što sada sledi pominju neki organi tela – mrežica ili omentum, jetra, bubrezi, noge, grudi, rame, glava, i pošto se govori o redu po kome se prinose kao žrtve, treba prvo pokazati da se delovima čovekovog tela u opšte označavaju stvari koje postoje u Velikom Čoveku, to jest, u nebu.

Za sada, ograničićemo se na razmatranje onih delova kojima je kip Navukodonosora opisan kod Danila, gde se kaže, da mu je glava bila od čistoga zlata, grudi i mišice od srebra, a stomak i slabine od mjedi, noge od gvožđa, a stopala od gvožđa pomešanog s kalom (i 32,33). Onaj ko ne zna da je Reč Gospodova duhovna, veruje da se tu govori o svetskim carstvima; ali u Reči se ne govori o svetskim carstvima, nego o Božijem carstvu, to jest, o nebu i o Crkvi. Ali se ono opisuje zemaljskim stvarima kao i stvarima koje su povezane sa zemaljskim carstvima, jer svetske i zemaljske stvari korespondiraju stvarima kakve postoje u nebu. Jer je priroda, kao i ceo svet, pozornica koji predstavlja Gospodovo carstvo (vidi ono što je navedeno, br.9280), a zemaljske i svetske stvari su te s kojima se čovek najpre upozna. Stoga je očito, da se kipom Navukodonosora, koji je viđen u snu, ne označavaju svetske nego nebeske stvari.

Međutim, šta je posebno označeno glavom, grudima, stomakom i slabinama, nogama, i stopalima, može se znati iz njihovih korespondencija, naime, da se glavom označava prvo stanje Crkve, grudima i rukama, drugo, stomakom i slabinama treće, nogama četvrto, a stopalima poslednje. Sad, pošto je prvo stanje Crkve bilo stanje dobra ljubavi ka Gospodu, to se kaže da je glava bila od zlata; i pošto je drugo stanje bilo stanje istine od toga dobra, kaže se da su grudi i ruke bile od srebra; pošto je treće stanje bilo dobro ljubavi i istine u spoljašnjem ili prirodnom čoveku, to se kaže da su stomak i slabine bili od mjedi; i četvrto stanje je bilo istina vere, pa se kaže da su noge bile od gvožđa. A pošto je poslednje stanje bilo ono koje se zvalo istina vere bez dobra, to se kaže da su stopala bila delom od gvožđa, a delom od gline, a pošto je ovo bilo poslednje stanje Crkve, kaže se, da se odvalio kamen, i udario i postao kao pleva, koju vetar raznese na sve strane, te im se ne nađe mesta ( II, 34,35). (prim. prev. ovo se sve dešava u carevom snu, koji Danilo objašnjava caru). Ovo označava da su ljubav ka Gospodu, dobro ljubavi prema bližnjemu i dobro vere, bili tako potpuno raspršeni da se znanje o njima izgubilo, i samo se znalo nešto o istinama vere bez dobra, ili o dobru koje nije dobro stoga što se ne slaže s istinama vere. Ovo je spoljašnje dobro bez unutrašnjeg, koje je dobro zasluge ili dobro radi sebe i sveta, i koje se čini radi dobiti, počasti, i ugleda, ili zbog prijateljstva radi tih stvari, ili radi usluga, ili zbog straha od samog zakona, a ne zbog dobra ljubavi prema bližnjem, koje je

dobro sugrađana, dobro ljudskog društva, dobro čovekove zemlje i dobro Crkve.Ove razne vrste dobra koje su gore pomenute, označene su glinom ili kalom, a istina s kojim se dobro ne slaže je gvožđe; stoga se kaže, Kao što si vidio gvožđe pomiješano s kalom lončarskim, to će se oni pomešati sa semenm čovečijim, ali ne će prionuti jedan za drugoga kao što se gvožđe ne može mešati s kalom (stih 43).

Seme čovečije je istina vere koja potiče od sopstvenog, ili istina izokrenuta i izneverena tako što se primenjivala na zla koja pogoduju sebi i svetu. Iz ovoga se vidi da se čovekovim udovima i organima od glave do stopala označavaju stvari koje se odnose na Crkvu. Da uopšte glava označava nebesko dobro, koje je dobro ljubavi ka Gospodu; grudi duhovno dobro, koje je dobro ljubavi prema bližnjemu; a noge prirodno dobro, koje je dobro i istina vere, što se može videti u br. 9913, 9914. Slične su stvari označene i zlatom, srebrom, mjedi i gvožđem, br. 5658; ali ono što je posebno označeno glavom, može se videti u br. 4958, 9510, 9881; a šta grudima, br. 4938, 4939, 5328, 6436, 9913, 9914; šta srebrom, br. 1551, 5658, 6914, 6917; iz čega se vidi šta je označeno stomakom i slabinama, koje su ispod grudi. Osim toga, šta je označeno od mjedi, može se videti u br. 425,1551; šta nogama, br. 2162, 3147, 3761, 4938-4952; gvožđem, br.425, 426, a kalom ili glinom, br. 1300, 6669. Iz svega ovoga može se znati, da se udovima ili unutrašnjim čovekovim organima označavaju stvari koje korespondiraju stvarima u Velikom Čoveku, ili nebu, a koje se odnose na dobro ljubavi i na istinu vere, i koje korespondiraju ovima, te stoga korespondiraju istima stvarima u Crkvi. Da postoji korespondencija čoveka i svih stvari kod čoveka sa Velikim Čovekom, koji je nebo, može se videti iz onoga što je pokazano iz iskustva na kraju nekoliko poglavlja, na sledećim mestima, br. 3624-3649 ,3741-3751, 6189-6215, 6466-6485; a šta je korespondencija, može se videti u br. 2987-3003, 3213-3227, 3472-3485.

10031. I mrežicu na jetri. Da ovo označava unutrašnje dobro spoljašnjeg ili prirodnog čoveka, vidi se iz značenja mrežice, koja je na jetri, a što označava unutrašnje dobro spoljašnjeg ili prirodnog čoveka. Mrežica označava ovo dobro, jer je potpuno sačinjena od sala, a salo označava dobro (vidi gore, br. 10029). Označava unutrašnje dobro, jer je salo više u telu ili više unutrašnje nego salo koje pokriva creva, o čemu je bilo govora upravo gore. Jetra označava unutrašnje očišćenje, jer jetra čisti krv, dok creva čiste one stvari od kojih se stvara krv. Ona mrežica označava dobro spoljašnjeg ili prirodnog čoveka, jer je tele, u kojemu je ova mrežica, označavalo dobro nevinosti, kao ono kod dece, jer, pre nego se drugi organi potpuno oblikuju da bi vršili svoje zadatke, kao što je slučaj kada su u

materici, oni primaju hranu preko jetre, jer svi hranjivi sokovi tamo stižu kroz placentu i kroz pupak od majčine materice; sok korespondira dobru nevinosti.

Da je ovo dobro označeno jetrom, vidi se kod Jeremije, Iščileše mi oči od suza, utroba se moja uskolebala, prosipa se na zemlju jetra moja od pogibli kćeri naroda mojega. Govore materama svojim: gdje je žito i vino? obamiru kao ranjenici na ulicama gradskim, i ispuštaju dušu svoju u naručju matera svojih (Plač II, 11,12). U ovome se odlomku opisuje tuga opustošene Crkve; tuga zbog razorene istine označena je očima koje ispadaju od suza; tuga zbog toga što je razorena istina nevinosti označena je utrobom koja se uskolebala; tuga zbog izubljene nevinosti označena je jetrom koja se prosipa na zemlju; stoga se kaže, Deca i koja sisaju pitaju matere svoje: gdje je žito i vino? Kći naroda, zbog koje je ova tuga, označava Crkvu, br.4526, 4528, 9051; utroba označava istinu od nevinosti, br. 3294; jetra označava dobro od nevinsoti; jer deca i koja sisaju, koja obamiru na ulicama, označava one koji su u dobru od nevinsiti, br. 430, 3183, 4563, 5608; žito i vino, za koje kažu svojim materama; gde je žito i vino? označava dobro od istine i istinu od dobra, br. 1071,1798, vino istinu od dobra, a žito dobro od istine, br. 5959.

10032. I oba bubrega, i salo oko njih. Da ovo označava unutrašnju istinu spoljašnjeg ili prirodnog čoveka i njeno dobro, vidi se iz značenja bubrega, koja označavaju unutrašnje istine, o kojima ćemo ubrzo govoriti; i iz značenja sala, koje označava dobro (vidi gore, br.10029). Ono označava dobro od te istine, jer je to bilo salo okolo bubrega. Kaže se dobro od te istine, jer svako dobro ima svoju istinu, a svaka istina svoje dobro. Postoje bezbrojne klase dobra, i svaka klasa dobra ima istinu koja pripada istoj klasi; jer u celom nebu dobra i istine sačinjavaju tamo život, i one su svuda iste vrste. Kakvo je dobro koje je označeno salom sa bubrega, vidi se po istinama koje su označene bubrezima; jer bubrezi označavaju istine koje ispituju, očišćavaju, i kore pošto je ovo značenje zasnovano u njihovom delovanju. Stoga je jasno značenje bubrega u sledećim odlomcima, Jehova ispituje bubrege i srce (Jer, XX, 12). I kod Davida, O Jehova, istraži mi bubrege i srce (Psalam XXVI, 2). Ponovo, Sastavio si me od utrobe moje (Psalam CXXXIX, 13). I u Otkrovenju, Ja sam onaj koji istražuje bubrege i srce (II, 23). Istražiti i proveravati bubrege označava istraživati istinu vere; a istaživati i proveravati srce označava istraživati dobra ljubavi, br. 3883-3896,7542, 9050. Da su istine vere označene bubrezima, vidi se kod Davida, O Jehova, istinu ljubiš u srcu (Psalam LI, 6). Bubrezima se označava unutrašnja istina i njeno ispitivanje, jer se ureterima i mokraćnom bešikom, koji izlaze iz bubrega, označavaju spoljašnje istine, i njihovo ispitivanje; kao i ukoravanje, br. 5381-5384.

10033. Pošto ovo poglavlje govori o žrtvi i ponudi paljenici, kojom su Aron i njegovi sinovi bili uvedeni u svešteničku službu, to će nešto više biti rečeno o krvi i salu. Da se sva krv od žrtve i ponude paljenice prosipala pod oltar , i da se sve salo spaljivalo na oltaru, vidi se iz uredbi i zakona o žrtvama paljenicama i o žrtvama u knjizi Levitskoj. Tako je bilo zapoveđeno, zato što krv označava Božansku Istinu, a salo Božansko Dobro. Da krv ima ovo značenje, jasno je iz onoga što je pokazano o krvi, br. 4735, 6978, 6378, 7317, 9127, 9393; a da salo označava Božansko Dobro, iz onoga što je pokazano u br. 5943. Da krv označava Božansku Istinu, vidi se kod Jezikilja, Skupite se i hodite, saberite se sa svih strana na žrtvu moju, koju koljem za vas, na veliku žrtvu na gorama Izrailjevim, i ješćete mesa i piti krvi. I ješćete sala da ćete se nasititi, i pićete krvi da ćete se opiti, I nasitićete se za mojim stolom konja i konjika, junaka i i svakojakih vojnika I pustiću slavu svoju među narode (XXXIX, 17-22).Da krv ovde ne znači krv, svako može videti, jer se kaže da treba da piju krv junaka , sve dok se ne opiju; tako isto da će jesti salo dok se ne nasite; i dalje, da će se nasititi konja i konjika. Stoga se vidi da izrazi krv, junaci, konji i konjici imaju posebna značenja. Njihovo se značenje, međutim, može znati samo iz unutrašnjeg smisla, koji uči da krv označava Božansku Istinu, a junaci glavne stvari Crkve, salo Božansko Dobro, konji unutrašnji smisao Reči, a konjici samu doktinu iz nje. Da krv označava Božansku Istinu, vidi se iz odlomaka gore navedenih. Da junaci označavaju glavne istine, br.5044, da je zemlja Crkva, br. 9325; da konji označavaju unutrašnji smisao Reči, br. 2760-2762; i da konjici označavaju doktrinu, br. 5321, 8215.

Iz ovoga postaju jasne Gospodove reči kod Jovana, Isus reče, Ako ne jedete telo Sina Čovečijeg, i ne pijete njegove krvi, nemate života u sebi; koji god jede telo moje, i pije krv moju, taj ima život večni, i ja ću ga podignuti u poslednji dan; jer telo moje je prava hrana, a krv moja pravo piće: onaj ko jede telo moje i pije krv moju, ostaje u meni i ja u njemu (VI, 53-56). Da je telo Božansko Dobro, vidi br. 3813, 7850, 9127; da je Sin Čovečiji, čije telo treba jesti, i čiju krv treba piti, Gospod kao Božanska Istina od Božanskog Dobra, br. 9807. Da salo ili pretilina označava Božansko Dobro, vidi se jasno kod Isaije, Jehova nad vojskama načiniće svim narodima na ovoj gori gozbu od pretila mesa, gozbu od čista vina, od pretila mesa sa moždinama, od vina bez taloga (XXV, 6). Opet kod istoga proroka, Slušajte me, pa ćete jesti što je dobro, i duša će se vaša nasititi pretiline (LV, 2). A kod Jeremije, I napitaću dušu svećenicima pretilinom, i narod će se moj nasititi dobra mojega (XXX, 14). Iz ovoga se vidi zašto je trebalo sve salo i pretilinu spaliti na oltaru, a svu krv prosuti pored oltara. Zato što krv i salo označavaju Božanske stvari, Izrailjskom je narodu bilo zabranjeno da jedu pretilinu i krv, što je jasno iz

Mojsija, Vječni zakon da vam bude od kolena do kolena da u svim stanovima vašim, da ne jedete sala ni krvi (Levitska III, 17). Ponovo, Ne jedite sala ni od vola ni id ovce ni od koze. Ko bi jeo od stoke koju prinosi čovek na žrtvu ognjenu Jehovi, neka se istrebi iz naroda svojega onaj koji jede (VII.23,25). Opet, Ko god jede kakve krvi, okrenuću lice moje nasuprot onome čoveku, i istrebiću ga iz naroda njegovog (Levitska XVII, 10-14, kao i Zak. Ponov. XII, 23-25). Jedenje krvi i pretiline bilo je tako strogo kažnjavano, jer se tim činom predstavljala profanacija Božanske Istine i Božanskog Dobra. Jer je Izrailjska i Jevrejska nacija bila u spoljašnjim stvarima odvojena od unutrašnjih; stoga nisu imali Božanske istine ni Božanskog Dobra, što se tiče vere i ljubavi, stoga je njihovo bogoštovanje bilo bez ovih; jer su bili obuzeti ljubavlju prema sebi i svetu više nego druge nacije, stoga su i činili zla koja potiču od ovih - prezir prema drugima, neprijateljstvo, mržnja, osveta, divljaštvo, i okrutnost. To je bio razlog da im nisu bile otkrivene unutrašnje istine, jer da su bile otkrivene, oni bi ih bili profanisali. Da je ova nacija bila takvoga karaktera, može se videti iz onoga što je navedeno, br. 9320 na kraju, 9380; stoga bi predstavljali profanaciju, da su jeli krv i pretilinu; jer sve što je među njima bilo ustanovljeno, predstavljalo je unutrašnje stvari Crkve i neba. Iz ovoga je dalje vidljivo, da je jedenjem krvi kneževa zemaljskih, dok se ne opiju, kod Jezikilja (pogl. XXXIX, 17-22), označeno da kada se budu unutrašnje stvari otvorile, tada će oni koji budu u njima, to jest, u veri i ljubavi ka Gospodu, usvajati Božansku Istinu i Božansko Dorbo, a što se i dogodilo među narodima kada je Gospod došao u svet, stoga se tamo kaže, Podignuću slavu Svoju među narodima. Slavom se označava Božanska istina koja proizlazi od Gospoda, kakva je u nebu, br. 9429; dok se narodima označavaju oni koji su u dobru, br. 1260 , 1416,1849,9256. Ovo Gospod Sam potvrđuje, kad kaže, da je tijelo Njegovo istinska hrana, i krv Njegova istinsko piće, i ko god jede Njegovo telo, i pije Njegovu krv, ostaje u Njemu, u On u njemu (Jovan VI, 55,56); tako isto kad je ustanovio Svetu Večeru, u kojoj su trebali da jedu Njegovo telo, i da piju Njegovu krv (Marko XXVI, 27,28), čime se označava usvajanje Božanskog Dobra i Božanske Istine od Gospoda, jer je ovo prva i suštinska stvar vere u Crkvi; jer se nikome drugome ne može nebo otvoriti, jer je celo nebo u toj veri; stoga se Božanska Istina, koja proizlazi od Božanskog Dobra Gospodovog, koja je ovde označena krvlju, ne može komunicirati drugima. Stoga neka se oni koji su u Crkvi čuvaju da ne poreknu Gospoda, i Njegovo Božansko, jer to poricanje zatvara nebo a otvara pakao; jer se svi takvi ljudi odvajaju od neba, gde je Gospodovo Božansko sve u svemu, jer ono sačinjava nebo. Jer, kad se nebo zatvori, znanje istina vere iz Reči i dalje traje, ali više nema vere; jer ovakva vera dolazi odozgo, to jest, kroz nebo od Gospoda.

Razlog da je Gospod nazvao Božansko Dobro koje proizilazi od Njega Svojim telom, a Božansku Istinu koja proizlazi od Njegovog Božanskog Dobra Njegovom krvlju, bilo zato što Reč, koja je bila od Njega, ispunjava celo nebo. Reč mora biti ovakvoga karaktera zbog korespondencija, pa stoga mora da postoji predstava i značenje u svakom izrazu, jer samo na ovaj način ona može da povezuje ljude Crkve s anđelima u nebesima. Jer kad ljudi opažaju Reč u skladu sa slovom, anđeli je opažaju u skladu s unutrašnjim smislom, pa tako, umesto Gospodovog tela, opažaju Božansko Dobro, a umesto Njegove krvi Božansku Istinu, i jedno i drugo od Gospoda; sledstveno ono što je sveto, to uliva se preko Reči.

10034. I zapali na oltaru. Da ovo označava od Božanske Ljubavi Gospodove, vidi se iz značenja zapaliti, što označava upaljivanje Božanske Ljubavi; i iz predstavljanja oltara, što je reprezentativ Gospoda kao Božanskog Dobra od Ljubavi, br. 6832.

10035. I meso od juneta . Da ovo označava zlo prethodnih ljubavi tamo, vidi se iz značenja mesa, što označava dobro ljubavi, a u obrnutom smislu, zlo ljubavi, o čemu

e se ubrzo govoriti; i iz značenja junca, što označava spoljašnjeg ili prirodnog čoveka o kome se pre govorilo. Juncem i teletom, u dobrom smislu, označva se spoljašnji ili prirodni čovek u pogledu dobra nevinosti i ljubavi prema bližnjem, ali u obrnutom smislu spoljašnjeg ili prirodnog čoveka u pogledu zla koje je suprotno dobru nevinosti i ljubavi prema bližnjemu; jer većina izraza u Reči imaju i obrnuti smisao. Meso junca ovde označava zlo prethodnih ljubavi u spoljašnjem ili prirodnom čoveku, jer meso označaa Voljno u čoveku ili njegovom sopstvenom ,jer sopstvo pripada volji, i pošto meso ima ovo značenje, stoga označava i dobro ljubavi ili zlo ljubavi. Jer u čoveku postoje dve sposobnosti, nazvane razum i volja; razumu pripadaju istine ili obmane, a volji dobra ili zla; stoga razumu pripadaju stvari vere, a volji stvari ljubavi; jer se stvari ljubavi opažaju kao dobra, a stvari vere se opažaju kao istine. Postoje i obmane vere, i zla ljubavi, kod onih koji su u obmanama i zlima.

Šta se označava sopstvenom voljom, koja je označena mesom u oba smisla, jasno je dakle. Dalje treba ukazati na to da je čovekov proprium samo zlo, jer sam čovek po sebi voli samo sebe i svet; i ako voli bližnjega, to je radi sebe; stoga treba da se nanovo rodi, i da preporađajući se primi novu volju. Međutim volja, koju čovek primi kroz preporod, nije njegova, nego Gospodova kod njega, i kada se ova volja označava mesom (telom), tada meso označava dobro ljubavi.Da meso (telo)

označava Gospodov proprium koji je Božansko Dobro, i da stoga označava svako dobro ljubavi kod preporođenog čoveka, vidi br. 3813,7850,9127; a da u obrnutom smislu označava čovekov voljni proprium, koji je zlo ljubavi, br. 999,3813,8409. Da je Gospodov proprium Božansko Dobro, a otuda i dobro ljubavi ka Njemu, i prema bližnjem, pošto Gospodov proprium daje čoveku život neba dok se preporađa, može se videti, br. 1023,1044.1937,1947,3812,5786,8480, a da je čovekov proprium samo zlo, br. 210,215,694,1047,8480,8497. Da se mesom junca označava zlo ljubavi, jasno je iz toga što se kaže u ovome stihu, da meso,koža, i izmet, treba da se spale izvan okola, jer je to žrtva za greh. Ali šta je bilo pretstavljeno mesom žrtva koju su sveštenik i narod jeli u svetinji, videće se niže, br. 10040.

10036. I kožu. Da ovo označava ono što je lažno u poslednjim stvarima, vidi se iz značenja kože, koja označava istine u poslednjem, a u obrnutom smislu obmanu. Ovo značenje kože potiče od korespondencije; jer oni koji se u Velikom Čoveku ili nebu odnose na kožu, oni su kao oni koji su u istinama vere, ali ne i u dobru koje korespondira tim istinama; ovi su na ulazu u nebo, vidi br. 5552-5559. Stoga se kožom, u apstraktnom smislu, označava istina u poslednjim stvarima, jer se mesom (telom) označava zlo ljubavi, o kome je bilo govora upravo gore, br.10035, a kad meso označava zlo ljubavi, njegova koža označava obmanu vere iz toga.

10037. I balegu. Da ovo označava sve druge nečiste stvari, vidi se iz značenja balege, koja označava ono što je nečisto. Balega označava nečisto, stoga zlo i obmanu, jer ove su stvari, u duhovnom smislu, nečiste, jer svaki hranjivi sastojak koji je nekoristan i slab prelazi u balegu i izmet; a hrana u duhovnm mislu označava istinu i dobro vere i ljubavi, vidi br. 4792,5147,5293,8562,9003; to je razlog da balega, izmet, i nečist označavaju zla u paklu, a što se u Reči naziva nečistotom. O ovoj korespondenciji, vidi br. 954,2755,4948,5394,5395,7161. Otuda ovakve stvari u Reči označavaju ono što je pakleno, kao što se vidi iz sledećih odlomaka, I ko ostane u Sionu, i koji bude u Jerusalimu, zvaće se svet, svako koji bude zapisan za život u Jerusalimu. Kad Jehova opere nečistotu kćeri Sionskih i iz Jerusalima očisti svu krv njegovu duhom koji sudi i sažiže (IV 3,4). Sion i Jerusalim označavaju Crkvu, Sion Crkvu kod onih koji su u dobru ljubavi, a Jerusalim, kod onih koji su u istinama toga dobra; oprati nečistotu kćeri Jerusalimskih, označava očistiti od zala one u Crkvi koji su u dobru ljubavi, a očistiti krvi iz Jerusalima, označava očistiti od obmana od zla one koji su u Crkvi a koji su u istinama. I kod Jeremije, Izvadiće se iz grobova kosti careva Judinih i kosti knezova njihovih i kosti svešteničke i kosti proročke i kosti stanovnika

Jerusalimskih; i razmetnuće se prema suncu i mesecu i svoj vojskci nebeskoj, koje ljubiše i kojima služiše i za kojima idoše i koje tražiše i kojima se klanjaše; ne će se

pokupiti ni pogrepsti, nego će biti gnoj po zemlji(VIII, 1,2).Ovim se rečima opisuje stanje onih koji su profanisali dobra i istine Crkve; ovo je stanje tada bilo predstavljeno izbacivanjem kostiju iz grobova. Kosti careva i knezova izbačenih iz grobova označavaju istine profanisane; kosti sveštenika i kosti proroka označavaju dobra profanisana; biti razmetnut prema suncu, mesecu, i vojsci nebeskoj, označava uklanjanje od dobra i istine; ne biti pokupljen i pogreben, označava da nema uskrsnuća u život; biti gnoj po zemlji, označava biti samo paklenski.

Ponovo, Ljutom će smrću pomreti, ne će biti oplakani, niti će se pogrepsti, biće gnoj po zemlji (XVI, 4; XXV, 33); gnojem po zemlji, označeno je isto ono što i gore. A u Plaču, Koji jeđahu poslastice, ginu na ulicama; koji odrastoše u skrletu, valjaju se po bunjištu (IV, 5). Koji jeđahu poslastice, označava one koji imaju Reč, pa stoga i poznavanje istine; oni koji odrastoše u skrletu, označavaju one koji imaju poznavanja dobra; valjati se po bunjištu, označava naučiti i izabrati obmane umesto dobra i istine, I kod Malahije, Ako ne poslušate i ne stavite u srce da date slavu imenu mojemu, evo ja ću vam pokvariti usev, i baciću vam balegu u lice, balegu praznika vaših (II, 2,3). Baciti balegu u lice označava ukaljati unutrašnje stvari života obmanama od zla; balega praznika označava ukaljati svete stvari bogoštovanja. I Jezikilju, proroku, bilo je zapoveđeno da načini pogače od ječma s ljudskom balegom, jer da tako sinovi Izrailjevi jedu svoj nečisti hleb; ali reče, O Jehova Gospode, moja se duša nije onečistila niti je nečistioga mesa ušlo u usta moja; On odgovori, dajem ti balegu volovsku, mjesto čovečijega kala, da na njoj sebi ispečeš hljeb; jer će im nestati hljeba i vode da će se čuditi među sobom i sašušiće se od bezakonja svojega (IV, 9-17). Ovim stvarima predstavljen je kvalitet dobra i istine Crkve kod Jevrejske nacije; Crkve ukaljane ljubavlju prema sebi; pogačom od ovnovske balege, označava se spoljašnje dobro Crkve ukaljano zlima te ljubavi. Pošto su te stvari označene hlebom, to se kaže, da neće imati

hleba i vode, i da će biti u tuzi; hleb i voda označavaju dobro i istinu; nemati ih i biti u tuzi, ozna

ava biti njih lišen.

Pošto su takve stvari bile označene balegom, prljavštinom, i izmetom, vidi se šta je označano ovim rečima kod Mojsija, I imaj lopaticu u opravi svojoj, pa kad iziđeš na polje, zakopaj njom, a kad pođeš natrag, zagrni nečist svoju. Jer Jehova Bog tvoj ide usred okola tvojega da te izbavi i da ti preda neprijatelje tvoje; za to neka je okol tvoj svet, da ne vidi u tebe nikakve nečistote, da se ne bi odvratio od tebe (XXII, 13,14). Ovo je bilo zapoveđeno zato što je nečito bilo predstavljeno izmetom. Jer je okol gde su boravili sinovi Izrailjevi predstavljao nebo i Crkvu, gde je Gospod prisutan kroz veru i ljubav; stoga je mesto izvan okola predstavljalo ono gde nije nebo i gde nije Crkva, to jest, gde Gospod nije prisutan kroz veru i ljubav; pa se stoga kaže, da Jehova ide posred okola, i da oko treba da bude svet, da ne bi video nikakvu golotinju i da se ne bi okrenuo; golotinja (nagost) označava ono što je nečisto od zala i obmana. Da je tamo oko označavao nebo i Crkvu, gde je Gospod, videće se u onome što sledi.

10038. Balegu spali ognjem izvan okola. Da ovo označava da takve stvari treba da idu u pakao, i da su ukaljane zlima ljubavi prema sebi; jer spaljivanje označava uništavanje, a vatra zlo ljubavi prema sebi (da su te stavri označene spaljivanjem i vatrom, može se videti, br. 1297,5071,5215,6314,6832,7324,9141,9434); i iz značenja okola, što označava nebo i Crkvu, a u obrnutm smislu, gde nema ni neba ni Crkve, to jest, označava pakao, o čemu će se govoriti uskoro. Biti spaljen vatrom označava biti uništen zlima ljubavi prema sebi, jer ta ljubav uništava sva dobra i sve istine vere. Da ljubav prema sebe ovo čini, malo ko zna danas, pa se stoga ne zna da je ova ljubav pakao kod čoveka, i da je označena paklenskom vatrom. Jer kod čoveka postoje dve vatre života; jedna je ljubav prema sebi, a druga je ljubav prema Bogu; oni koji su u ljubavi prema sebi ne mogu biti u ljubavi prema Bogu, jer su ove

suprotne; i slučaj je ovakav, zato što je ljubav prema sebi izvor svake vrste zla – prezira prema drugima u upoređenju sa sobom, neprijateljstvo prema onima koji mu ne čine usluge, i na kraju mržnja, osveta, gnev, okrutnost, koja su zla potpuno suprotna Božanskom influksu, pa stoga ona gase istine i dobra vere i ljubav prema bližnjemu, jer se ove ulivaju od Gospoda. Da je svačija ljubav vatra njegovog života, može da zna ko god razmisli – jer bez vatre nema života, i kakva je vatra, takav je i život – pa stoga ljubav prema sebi uzrok je zala svake vrste, i ona to čini sve dok joj je to cilj, to jest, dok joj je to vladajuća ljubav. Najgora vrsta ljubavi prema sebi je ljubav za vladanjem sebe radi, to jest, samo radi počasti i dobitka; oni koji su obuzeti tom ljubavlju, oni doista ispovedaju veru i ljubav prema bližnjem, ali samo ustima ne i srcem. U stvari, najgori među ovima gledaju na veru i na ljubav prema bližnjemu, a što su svete stvari Crkve, kao na sredstva preko kojih postižu svoje vlastite ciljeve. O ljubavi prema sebi i mnogim njenim vrstama, kao i o zlima koja potiču od njih, kao i o stanju ovih posle smrti, govorićemo u pojedinostima na drugome mestu, po Gospodovoj Božanskoj milosti. Ovo je sve rečeno kako bi se znalo šta je označeno spaljivanjem izvan okola.

Da je okol, u kome su se zaustavili sinovi Izrailjevi, predtstavljao nebo i Crkvu, i stoga da je ono što je izvan okola je gde nije nebo i Crkva, stoga gde je pakao, vidi se iz onih stvari u Reči koje govore o okolu i boravku sinova Izrailjevih u pustinji, iz ovih reči kod Mojsija, I sinovi Izrailjevi neka staju svaki u svom okolu i svaki kod svoje zastave po četama svojim. A Leviti neka staju oko šatora od svedočanstva, da ne dođe gnev na zbor sinova Izrailjevih (Brojevi I, 52,52;II, 2). I ponovo, plemena Judino, isaharovo, i Zebulonovo kampovali su prem istoku; plemena Rubenovo, Simeonovo, i Gadovo, prema jugu; plemena Efraimovo , Manasijino, i Venjaminovo prema zapadu; a plemena Danovo, Ašerovo, i Naftalijevo, prema severu; ali su Leviti bili posred okola (Brojevi II, 1 do kraja; X, 1 do kraja). Razlog da su tako njhovi okoli (kampovi) bili raspoređeni bilo to, što su tako predstavljali nebo i Crkvu,

br. 9320. A plemena su, u skladu s kojima je okol bio rapoređen, predstavljala sva dobra i istine neba i Crkve kao celine, br. 3858,3926,39397996,7997; stoga se kaže, da je Jehova posred okola (Brojevi V, 3); i da ide posred njega, i da je stoga svet (Zak. Ponovljeni XXIII, 14) NM i u proročkom iskazu Balama, kad Izrailje gdegde stoji po plemenima svojim, i reče: kako su lepi šatori tvoji, Jakove, i kolibe tvoje, Izrailje! (Brojevi XXIV2,3,5). Pošto okol predstavlja nebo i Crkvu, to sledi da ono gde nema okola, da to označava da nema neba i Crkve, stoga gde je pakao ; zbog toga svako ko je bio nečist, i koji je nosio krivicu, bio bi poslat tamo, kao što se jasno može videti iz sledećih odlomaka, zapovedi sinovima Izrailjevim, neka istjeraju iz okola sve gubave, i sve kojima teče seme i sve koji su se oskrvnuli o mrtve. Bio čovek ili žena, isterajte, iza okola isterajte ih, da ne skrvne okola onima među kojima nastavamo (među kojima Jehova nastava) (Brojevi V, 2,3; Levitska XIII, 45,46). Čovek koji slučajno nije čist noću, neka ne iziđe iz okola, i ne ulazi u okol. I imaj mesto izvan okola gdje ćeš izlaziti napolje. I imaj lopaticu u opravi svojoj, da , kad iziđeš napolje, zakopaj njom, a kad pođeš natrag, zagrdni nečist svoju. Jer Jehova Bog tvoj ide usred okola tvojega da te izbavi i da ti preda neprijatelje tvoje, ; za to neka je okol tvoj svet (Zakoni Ponovljeni XXIII, 10-14; i da treba da budu kamenovani izvan okola (Levitska XXIV, 14; Brojevi XV, 35,36). Iz ovih se odlomaka sada vidi da se spaljivanjem mesa, kože, i balege junice, izvan okola, označavalo da se zla označena ovim stvarima, predaju paklu. Šta je bilo predstavljeno okolom, a šta onim izvan okola, bilo je isto tako predstavljeno zemljom Hananskom, i zemljama okolo ove, onda kada je ta zemlja bila podeljena između sinova Izrailjevih. To je razlog da u Reči zemlja Hananska i sva zemlja, označavaju nebo i Crkvu, a sinovi Izrailjevi one koji su u nebu i u Crkvi. Da zemlja označava nebo i Crkvu, može se videti u onom što je navedeno, br. 9325; a da se sinovima Izrailjevim označavaju oni koji su tamo, br. 9340.

10039. Ovo je ponuda za greh. Da ovo označava da se ovako očišćava od zala i obmana, vidi se iz značenja ponude za greh, kada to znači žrtvu,

što označava očišćenje od zala i obmana; jer se u izvornom jeziku grehom, kada se govori o žrtvi, označava žrtva za greh, a žrtvom se označava očišćenje od zala i obmana, br. 9990, 9991. Da se žrtve za greh u Reči nazivaju grehom, može se videti, Levitska IV, 3,8,14,20,21,24,25,29,3334; V, 6,8,9;VI, 10,18,19,23,i drugde.

10040. Pošto se meso /telo/ junca s njegovom kožom i balegom spaljivalo vatrom izvan okola, stoga se vidi da meso ovde ne označava dobro ljubavi, nego zlo ljubavi, u skladu s onim što je rečeno pre o mesu /telu/, br. 10035, i o okolu upravo gore, br. 10038. Ali je bilo dopušteno jesti meso žrtve, što se vidi iz odlomaka koji slede, jer je Jevrejska i Izrailjska nacija, dok je bogoštovala, bila u spoljašnjem bez unutrašnjeg (vidi šta je navedeno br.9320 na kraju, 9380); a spoljašnje bogoštovanje bez unutrašnjeg nije nikakvo bogoštovanje, jer u tome slučaju to su samo pokreti i govor, bez srca i duše u tome. Uprkos toga spoljašnje se i bez unutrašnjeg nazivalo svetim, jer je predstavljalo svete unutrašnje stvari; a svete su unutrašnje stvari bile sve one koje pripadaju ljubavi i veri od Gospoda prema Gospodu. Pošto je ta nacija bila takvoga karaktera, nije im bilo dopušteno da jedu krv i pretilinu, jer se krvlju označavala Božanska Istina vere, a pretilinom (salom) Božansko Dobro ljubavi, svako od Gospoda, vidi gore, br.10033; ali im je bilo dopušteno da jedu meso žrtve, jer je to označavalo čovekov proprium (vlastito), br. 10035. Osobina je bila te nacije da bogoštuju spoljašnje stvari kao svete, i da se ne obaziru na unutrašnje stvari, koje je bogoštovanje, osim što je bilo reprezentativno, i stoga sveto, bilo je idolopokloničko, vidi br. 4281,311. Ni meso koje je bilo reprezentativno, nije bilo ništa drugo, kad je njegova krv predstavljala Božansku Istinu, a njena pretilina Božansko Dobro, br. 10033, jer tada je meso predstavljalo nešto bez života i duše, što se naziva mrtvim, kao što je spoljašnje bez unutrašnjeg, u skladu s ovim rečima kod Mojsija, Ne jedi krvi, jer je krv duša, ne jedi duše s mesom (Zak. Pon. XII, 23).

Skoro ista vrsta bogoštovanja postoji u Katoličkoj religiji, kako se naziva – spoljašnje bez unutrašnjeg bogoštovanja; jer pošto im je zabranjeno

da čitaju Reč, običnim ljudima nije dopušteno da znaju unutrašnji smisao Reči. I to je bio razlog da se po Gospodovom Božanskom Proviđenju desilo da se u Svetoj Večeri daje hleb, ali ne i vino, koje je krv; a krv je ono što daje život telu (mesu), kao što vino daje hlebu; jer kao što hleb bez vina ne hrani telo, tako ni dobro ljubavi, koje je označeno hlebom i telom (mesom), bez istine vere, koja je označena vinom i krvlju, ne daje hranu duši. Po Gospodovom Božanskom Proviđenju desilo se da sveštenici piju vino, jer ovo označava hranjenje duše Božanskom Istinom bez dobra ljubavi, što je sveto spoljašnje bez unutrašnje svetosti. Oni ne znaju da je ovo delo Gospodovog Božanskog Proviđenja, zato što oni na idoloponički način obožavaju spoljašnje stvari, pa stoga ne shvataju unutrašnje stvari; da je bilo drugačije, oni bi bili profanisali svete stvari, baš kao što su to radili Jevreji. Time što samo piju vino, označava se da samo oni znaju Božansku Istinu, dok obični narod ima samo onoliko znanja koliko im je dozvoljeno. Da u Svetoj Večeri telo i hleb označavaju Božansko Dobro Božanske Ljubavi Gospodove; a da su krv i vino Božanska Istina koja proističe od Gospodovog Božanskog Dobra, stoga istina vere u Gospoda od Gospoda, vidi br. 3464, 3813, 4211, 7850, 9127. U pogledu tela žrtava, kada se iznesu iz okola, i kada se spale vatrom, vidi Levitska IV, 11,12,21; a kada i ko ih jede, Levitska VI, 19 do kraja; VII, 6,15-19;XIX, 5,6; Zak. Ponovljeni XII, 7,17,18,27; XXVII.6,7.

10041. Stihovi 15-18. Po tom uzmi ovna jednoga, i na glavu ovnu neka

metnu ruke svoje Aron i sinovi njegovi. I zakolji ovna i uzmi krvi od njega i pokropi oltar unaokolo. I ovna izudi /iseci na komade/, i operi drob i noge, i metni ih na udove njegove i na glavu. I svega ovna zapali na oltaru; to je žrtva paljenica Jehovi, miris ugodni, žrtva ugodna Jehovi.

15. Po tom uzmi ovna jednoga, označava dobro nevinosti unutrašnjeg čoveka; i na glavu ovnu neka metnu ruke svoje Aron i sinovi njegovi, označava komunikaciju moći; .16. I zakolji ovna, označava pripremu za očišćenje unutrašnjeg čoveka; i uzmi krvi od njega, označava Božansku Istinu; i pokropi oltar unaokolo, označava povezivanje s Božanskim Dobrom; .17. I ovna izudi /iseci na komade/, označava da unutršnje stvari da budu konačno postavljene u red; i operi drob, označava očistiti

najniže stvari; i noge, označava očišćenje spoljašnjih stvari koje pripadaju prirodnom čoveku; i metni ih na udove njegove i na glavu, označava uredno raspoređivanje spoljašnjih stvari ispod unutrašnjih i najdubljih stvari; 18. I svega ovna zapali na oltaru, označava unutrašnje Gospodovog Božanskog Ljudskog ujednjenog s Božanskim Dobrom Njegove Božanske Ljubavi koja je On; ; to je žrtva paljenica Jehovi, označava proslavljenje (slavu) Gospodovog Ljudskog; miris ugodni, označava opažanje mira; žrtva ugodna Jehovi, označava sve stvari od Božanske Ljubavi.

10042. Po tom uzmi ovna jednoga. Da ovo označava dobro nevinosti u unutrašnjem čoveku, vidi se iz značenja ovna, što označava dobro nevinosti i ljubavi prema bližnjem u unutrašnjem čoveku, o čemu će se ubrzo govoriti. Sada, pošto se u ovom poglavlju govorilo o žrtvama i ponudama paljenicama ovnova i jaganjaca, to će se reći šta je označeno životinjama uopšte, koje su nuđene kao žrtve i ponude paljenice. Te su životinje bile volovi, teoci, jarci, ovnovi, koze, kozlići; kao i jagnjad muška, jagnjad ženska, i ženski jarići od koza. Ne zna se šta sve životinje označavaju, jer se posebna značenja žrtava i ponuda paljenica ne mogu znati. Ali treba primetiti da sve životinje na zemlji označavaju one stvari u čoveku koje se, uopšte, odnose na osećanja njegove volje, i na misli njegovog razuma, to jest, na dobra i na istine; jer dobra pripadaju volji, a istine razumu; a pošto je takav slučaj, ona se odnose i na ljubav i na veru, jer se sve stvari ljubavi nazivaju dobrima, a sve stvari vere nazivaju se istinama. Ovo značenje životinja raznih vrsta ima poreklo u reprezentativima u drugom životu; jer se u tom životu vide životinje raznih vrsta, sa bezbroj podvrsta. Takve su životinje izgledi koji savršeno korespondiraju osećanjima i mislima duhova i anđela.

Da je slučaj ovakav, može se dokazati iz proročkih viđenja (vizija) svuda u Reči; jer se sve stvari koje su proroci gledali, pokazuju na nebu pred anđelima. To je razlog da se životinje pominju tako često u Reči; i svaka od njih označava nešto što se odnosi u čoveku na stvari, koje smo gore pomenuli. A i sam čovek je životinja u svom spoljašnjem, ali se razlikuje po svom unutrašnjem, tako da se i jedno i drugo mogu podignuti prema nebu i Bogu, i otuda primiti veru i ljubav. Ako se ne znaju ove stvari, ne može se razumeti zašto je bilo naloženo jedanput da se prinesu teoci, drugi put kozlići, jarići muški i jarići ženski od koza; jer inače, zašto bi se pravila ova razlika?

Da zveri u Reči označavaju dobra i zla u čoveku, ali i istine i obmane, vidi br. 142, 143, 246, 714, 715, 776, 7523, 7872, 9090, i da su se zbog toga koristile kao žrtve, br. 1823, 2180, 2805, 2807, 2830. Ali se mora primetiti ovo u pogledu ovih

žrtava i prinosa paljenica: I da se reprezentativno bogoštovanje kod Jevrejske i Izrailjske nacije sastojalo uglavnom od žrtava i ponuda paljenica. Da su žrtve i ponude paljenice uopšte označavale čovekov preporod kroz istine vere i dobra ljubavi od Gospoda; i, u najvišem smislu proslavljenje Gospodovog Ljudskog.

da je sve što pripada pojedinostima bogoštovanja bilo predstavljeno žrtvama i ponudama paljenicama; i da se zbog toga naređivalo da se koriste razne vrste životinja.

Nego u pogledu ovih tvrdnji pojedinačno: I Da se reprezentativno bogoštovanje kod Jevrejske i Izrailjske nacije u glavnom sastojalo u žrtvama i ponudama paljenicama, vidi se iz toga što što su se koristile za svaki greh, i za svaku krivicu; kao i za svako posvećenje i uvođenje; i, dalje, svaki dan, svaki sabat, i na svaki mladi mesec, ko i na svaki praznik; i da je zbog toga oltar bio najsvetija stvar. Sve su druge pojedinosti njihovog bogoštovanja zavisile od ovih; zbog toga, tamo gde se govori o ukidanju reprezentativnog bogoštovanja kod Danila, kaže se da će žrtve i prinosi prestati (pogl. IX, 27); i da će se neprekidna žrtva ukloniti (pogl. VIII, 10-13; IX, 31;XII, 11); neprekidnom žrtvom se posebno označava žrtva koja se prinosila svakoga dana, kao i uopšte bogoštovanje. Pogledaj, osim toga, šta je o tome pokazano, pre o ovome predmetu, naime, da žrtve uopšte označavaju svako reprezentativno bogoštovanje, br. 923, 2163, 6005, 8680, 8936. Oltar je bio glavni reprezentativ Gospoda pa stoga i bogoštovanja, br, 2777, 2811, 8935,8940, 9714, 9964. Drevni ,pre Ebera ,nisu ništa znali o žrtvama, br. 2180. Od vremena Ebera, kod Hebrejske nacije, i onda kod Jakovljevog potomstva, ustanovljene su žrtve, i zašto, br. 1128, 1343, 2180, 2818. Žrtve nisu zapoveđene, nego dopuštene, br. 2180.

Da su žrtve i ponude paljenice uopšte označavale i predstavljale čovekov preporod kroz istine i dobra ljubavi ka Gospodu od Gospoda, vidi se iz toga,što se sve stvari koje pripadaju bogoštovanju odnose na očičćenje od zala i obmana, na usađivanje istine i dobra, i na njihovo povezivanje, stoga na preporod, jer se čovek preporađa pomoću ove tri stvari. To je bio razlog da su se prinosile žrtve i ponude paljenice za svaki greh i za svaku krivicu; a kada su prinošene, uvek se reklo da se daje za iskupljenje, i da treba da se primi oproštenje (Levitska

IV, 20, 26, 31, 35; V, 6,10,13,16,18,26; VII, 7; XIV, 18,19;XV, 30,31; XVI, 6,24;XVII, 11). Oproštenje za grehove, iskupljenje, molitva, i otkupljenje nisu ništa drugo nego očišćenja od zala i obmana, usađivanje dobra i istine, njihovo povezivanje, pa stoga i preporod, br. 9076, 9452-9454, 9937, 9938. Ceo tok preporoda opisuje se isto tako svakim obredom kod svake žrtve i svake ponude paljenice, a što postaje jasno kada se otkriju reprezentativi preko unutrašnjeg smisla, br. 10022.

Razlog da žrtve i ponude paljenice u najvišem smislu označavaju proslavljenje Gospodovog Ljudskog je to što se svako bogoštovanje ustanovljeno kod Jevrejske i Izrailjske nacije odnosilo na Gospoda samog; stoga su se žrtve i ponude paljenice, koje su uglavnom pripadale bogoštovanju, kao što je gore pokazano, odnosile su se uglavnom na Njega. A čovekov preporod ima svoj izvor samo u Gospodu, br. 9486, 9487, 9506, 9715, 9809, 10019. Stoga, kada se u Reči govori o čovekovom preporađanju, tu se u najvišem smislu govori i o proslavljenju Gospodovog Ljudskog, jer je čovekov preporod slika Gospodovog proslavljena , u najvišem smislu; br. 3138, 3212, 3296, 3490, 4402, 5699. Proslaviti Ljudsko znači učiniti ga Božanskim, a čoveka preporoditi je učiniti ga nebeskim, kako bi Gospodovo Božansko moglo da se u njega nastani.

Da su sve pojedinosti bogoštovanja bile predstavljene žrtvama i ponudama paljenicama, i da su se zbog ovoga koristile razne vrste životinja, vidi se po različitim stvarima koje su korišćene kod žrtava i ponuda, tako za greh iz zablude, za greh ne iz zablude, greh za prestup i za nečistotu, bilo kod sveštenika ili kod celoga skupa, kod kneza ili kod svake duše; kod očišćenja od gube; za očišćenje posle porođaja; kod posvećivanja oltara, šatora od sastanka, i stvari u njemu; kod očišćenja istoga kad bi Aron jednom u godini ulazio u Svetinju nad Svetinjama; za uvođenje Arona i njegovih sinova u svešteničku službu; za posvećivanje Nazireja; i uopšte kod tri praznika, kod svakog novog meseca, na sabate, i svakoga dana jutrom i večerom, pored zaveta i dragovoljnih ponuda.

Pošto su žrtve i ponude paljenice imale tako različite namene, i pošto su predstavljale razne pojedinosti bogoštovanja, stoga su prinošene razne vrste životinja – telad, volovi, i jarci, ovnovi, koze, i jarad; jaganjci,i kozlići. Žrtvama i ponudama paljenicama telića, volova, i jaraca, bila su predstavljana očišćenja i preporod spoljašnjeg ili prirodnog čoveka; ovnova, koza, i jaradi, bili su

predstavljeni očićenje i preporod unutrašnjeg ili duhovnog čoveka; a jaganjaca muškim i ženskih, i jarićima ženskog roda, očišćenje i prepood najdubljeg ili nebeskog čoveka. Da u čoveku postoje tri naporedne stvari /stepena/, nebesko, duhovno, i prirodno, može se videti u br. 9992, 10005, 10017; da čovek mora da se preporodi u pogledu unutrašnjih i spoljašnjih stvari, pre nego se preporodi, vidi ono što je navedeno, br. 9325 na kraju.

Ali posebno značenje žrtve i ponude paljenice ovna, o čemu se govori u ovome poglavlju, vidi se iz odlomaka u Reči, gde se žrtve i ponude paljenice ovna opisuju, i gde se ovan pominje. Iz ovoga se vidi da ovan označava dobro nevinosti i ljubavi prema bližnjemu u unutrašnjem čoveku, ili usađivanje dobra nevinosti i ljubavi prema bližnjim tamo. Da je ovo označeno ovnom, vidi se iz sledećih odlomaka, Sva stada cedarska (stada iz Arabije) skupiće se k tebi; ovnovi Nabajotski biće ti na potrebu; prineseni na oltaru mojemu biće ugodni (Isaija LX, 7). Ovaj odlomak govori o Gospodu, Njegovom nebu, i Crkvi. Stada cedarska (iz Arabije) označavaju sve dobro unutrašnjeg čoveka; a ovnovi Nabajotski označavaju dobra nevinosti i ljubavi prema bližnjem tamo. Da stada označavaju dobra unutrašnjeg čoveka, može se videti, br. 8937, 9135; da Arabija /Kedar/ označava stanje gde je dobro, br. 3268; i da Nabajot označava one koji su tamo u tome dobru, br. 3268, 3686, 3688. I kod Jezekilja, Arapi i svi knezovi Kedarski trgovahu s tobom; s jaganjcima i ovnovima i jarcima dolažahu na sajmove tvoje (XXVII, 21). Ovo se odnosi na Tir, kojim se označava Crkva, gde su poznavanja dobra i istine, br. 1201; trgovci označavaju one koji poseduju ta znanja i koja ih njima komuniciraju, br. 2967, 4453; stoka označava dobra ljubavi, ovnovi dobra ljubavi prema bližnjemu, a jarci dobra vere. U Reči se pominju stada, ovce i sitna stoka, koji se u izvornom jeziku nazivaju svojim imenima; a stadima se označavaju uopšte unutrašnje stvari; malom stokom najdublje stvari posebno; a krdima spoljašnje stvari. I kod Jeremije, Svešću ih na zaklanje kao jaganjce, kao ovnove s jarcima (LI, 40), gde stoka, ovnovi, i jarci označavaju slične stvari. Kod Jezikilja, A vama, stado moje, ovako govori Gospod Jehova: evo ja ću suditi između ovce i ovce, između ovna i jarca (XXXIV, 17). Između sitne stoke i sitne stoke, označava između onih koji su u unutrašnjem dobra i zla; između ovnova i jaraca označava između onih koji su u ljubavi prema bližnjem a iz toga i u veri, i onih koji su u istinama vere bez ljubavi prema bližnjem. Ovnovi u ovome odlomku imaju slično značenje kao i ovce; jer ovnovi su muške ovce. Da ovce označavaju one koji su u ljubavi prema bližnjem a otuda i u veri, može se videti u br. 4169, 4809; i da jarci označavaju one koji su u istinama, koje se nazivaju istinama vere, bez ljubavi prema bližnjem, br. 4169 na kraju, 4769.

Slično je značenje ovna i jarca kod Danila (pogl. III, do kraja), kao i ovaca i jaraca kod Meteje (pogl. XXV, 32). A kod Mojsija, Ko se prevari, pa zgreši nehotice, neka donese Jehovi ovna zdrava iz stada (Levitska V 15,18; VI 6). Žrtvovanjem ovna označava se očišćenje unutrašnjeg čoveka, i usađivanje dobra nevinosti u njemu; jer je greh greškom /nehotice/ greh iz neznanja u kome je nevinost, a nevinost neznanja je nevinost unutrašnjeg čoveka. Ponovo, da se za mlade mesece moraju prineti dva junca, jedan ovan, i sedam jaganjaca; a posle i jarac od koze. Slično na svaki dan pashe /praznika izlaska/; kao i na dan prvih plodova ( Brojevi XXVIII 11, 15, 19, 22, 27). Ovo je predstavljalo očišćenje celog spoljašnjeg, unutrašnjeg, i najdubljeg čoveka; žrtvama i ponudama paljenicama junaca očišćenje spoljašnjeg čoveka; ovna, očišćenje unutrašnjg čoveka, a jaganjaca očišćenje najdubljeg. A pošto je bilo predstavljeno očišćenje, to je bilo predstavljeno i usađivanje dobra nevinosti, jer junac označava dobro nevinosti spoljašnjeg čoveka, ovan /dobro nevinosti/ u unutrašnjem, a jagnje u najdubljem, kao što je rečeno gore. Poslednji među ovima je bio jarac, jer se jarcem označavala istina vere u spoljašnjem čoveku, a istina vere je tamo poslednje, br.9959. Pošto dobra i istine u čoveku idu tim redom, prinosi knezova Izrailjevih, kada se posvećivao oltar i šator od sastanka, sastojali su se od junca,ovna, i jagnjeta, kao žrtve paljenice; i jarca od koze kao žrtve (Brojevi VII, 15-17,21-23,27-29,33, i sledeći stihovi). Iz ovih se razmatranja vidi da ovan označava dobro nevinosti i ljubavi prema bližnjem u unutrašnjem čoveku.

10043. I Aron i sinovi njegovi neka metnu (polože) ruke svoje. Da ovo označava komunikaciju moći, vidi se iz značenja metnuti (položiti) ruke, što označava komunikaciju moći, - vidi gore. br. 10023.

10044. Na glavu ovnu. Da ovo označava sa celim /čovekom/, vidi se iz značenja glave, što označava celoga čoveka, stoga celo /celinu/, vidi br.10011. Razlog zašto glava označava celog čoveka je to, što je ona najviši deo, i najdublji deo čoveka; a od onoga što je najviše potiču sve stvari ispod, kao što i iz onoga najdubljeg što potiču sve stvari izvana, jer obe potiču iz toga. Najdublje stvari u čoveku su njegova volja i razum; ove imaju svoje početke u glavi, a stvari koje potiču iz toga su dela; a ove su posledice (efekti) unutrašnjih stvari u telu. Stoga, kada se pomenu volja i razum, misli se na celog čoveka, jer ovi sačinjavaju čoveka. Dela /pokreti / tela potpuno potiču od volje; zbog toga se o čoveku ne sudi po pokretima njegovoga tela, nego po njegovoj volji u njima. Pošto je ovako, to se dušom u Reči označava ceo čovek, i čovek se naziva dušom, kao u knjizi Levitskoj IV, 27;V, 1,4,17,21; XVII, 10,15, i na drugim mestima.

Postoje dve stvari koje označavaju celinu, naime, ono što je najviše i ono što je najniže. Razlog da najniže ili poslednje označava i ono što je celo, jer se sve unutrašnje stvari, od prvih do najviših, završavaju u poslednjim, i jer su istovremene, vidi br. 9828,9836. To čini da najviše, preko onoga što je najniže, drži na okupu sve unutrašnje posredne stvari u formi i povezane, tako da teže istom cilju, br.9828. Da ono što je najniže označava celo (celinu), vidi se iz brojnih odlomaka u Reči, kao kad se čovek naziva telom, Postanje VI, 12; Brojevi XVI, 22; XXVII, 16; Isaija XL, 5; Zaharija. II ,17; i na drugim mestima. Pošto poslednje tako isto označava sve ili celinu, stoga se dlaka, jedna dlaka, i brada, koji rastu spolja na čoveku, posmatra kao sve ili kao celina; isto je i s nogama, prstima na nozi i na ruci. Da je tako s kosom, dlakom, kao i s bradom, vidi se kod Isaije, U taj će dan Gospod obrijati britvom zakupljenom preko reke, carem Asirskim, glavu i dlake po nogama, i bradu svu (VII, 20). Car Asirski označava umovanje onih koji preko toga razaraju božanske stvari, br. 1186; obrijati glavu, dlake na nogama, i bradu, označava oduzeti stvari koje su najviše spoljašnje, jer kada se ove oduzmu, unutrašnje stvari odlaze, i nestanu; zbog toga je svešteniku bilo zabranjeno da brije glavu (Levitska XXI, 10), kao i Nazireju, čija se kosa nazivala Nazirejstvom Božijim (Brojevi VI, ), br. 6437,9407, nad vencem (krunom) na glavi Nazireja /odvojenoga/ od braće /njegove/ (Postanje XLIX , 25,26; Zak. Ponov. XXXIII, 16). To je razlog da se reklo, da je svaka dlaka na glavi izbrojana (Mateja X, 30), čime se označava sve u čoveku; isto tako da nijedna dlaka s glave neće poginuti(nestati) (Luka XXI, 18). Da stopala ,kao i prsti na nozi i na ruci, označavaju sve, pa stoga i celinu, vidi se kod Jovana, Petar reče: Gospode, ne samo noge, nego i i ruke i glavu, a Isus mu reče, Opranome ne treba do samo noge oprati; jer je sav čist (XII, 9.10); noge označavaju prirodno, što je ono najviše spoljašnje, br.2162,3147,4938-4952,9406. I u onome što sledi u ovome poglavlju, Uzmi krvi od ovna i pomaži kraj od uha Aronu i uho sinovima njegovijem i palac u desne ruke njihove i palac u desne noge njihove (stih 20);celo se stoga označava uhom, rukom, i nogom. Pošto najviše i najniže, ili što je isto, prvo i poslednje, označavaju sve uopšte i posebno, ili celinu sa svojim delovima, stoga se svemoć i sveznanje Gospodovo označavaju tako što se kaže da je On prvi i poslednji, početak i kraj, Alfa i Omega (Otkr. I 8;XXI6;XXII, 13; Isaija XLI ,4). Da se sve stvari drže skupa povezane, i stoje zajedno preko prvih ili najviših kroz poslednje ili najniže, ovako se opisuje kod Isaije, Ja sam prvi, i ja sam poslednji. I moja je ruka osnovala zemlju, i moja je desnica izmerila nebesa ;kad ih zovnem, svi dođu (XLVIII, 12,13); ovde ruka i desnica Jehovina, ili Gospodova, označavaju svemoć; zemlja koju je On osnovao je poslednje; nebesa koja je On izmjerio je ono što je između prvog i poslednjeg. Zovnuti ih, da bi došli, znači održavati ih skupa kako bi stremili

istom cilju. Jedan cilj ka kojem idu je da gledaju prema Njemu koji je Prvi i Poslednji. Da je On Gospod, vidi se kod Isaije, Tako kaže Jehova, car Izrailja i njegov Otkupitelj, ja sam Prvi i Poslednji (XLIV ,6); ovde je car Izrailja Gospod (Jovan XVIII ,37). Da je Gospod Otkupitelj, jasno je. A u Otkrovenju, Prvi i Poslednji, koji beše mrtav, i evo je živ (II, 8). Da ono što je prvo održava skupa sve stvari povezane pomoću poslednjeg, vidi se u Reči i u čoveku. Reč je u poslednjem smisao slova, a u prvom je Gospod; o ovoj misteriji, vidi br. 9360,9824. U pogledu čoveka: Čovek u poslednjim /stvarima/ je Crkva na zemlji; Čovek u prvim /stvarima/ je Gospod, a u unutrašnjim stvarima je nebo; jer su Crkva i nebo pred Gospodom kao jedan čovek, zbog čega se nebo naziva Velikim Čovekom, o čemu se govori na kraju nekoliko poglavlja. Vidi šta je navedeno na kraju br. 10030.

Postoji neprekinuta povezanost, a u skladu s ovom povezanošću, postoji influks svih stvari od Gospoda kroz neba u Crkvu na zemlji. Nebima se označavaju anđeli koji su tamo, Crkvom oni koji su istinski ljudi Crkve, a čovekom ono što je prvo, a to je Gospod kao Njegovo Božansko Ljudsko. Da se preko prvih i preko poslednjih sve stvari drže zajedno u povezanosti, i da stoje kao jedna, označeno je Gospodovim rečima koje su već navedene kod Isaije; Ja sam prvi i ja sam poslednji, moja je ruka osnovala zemlju, a moja desnica je izmjerila nebesa. Kad ih zovnem, svi dođu (XLVIII12,13). Da se zemljom u Reči označava Crkva, obilno je već pokazano; vidi šta je gore navedeno u br. 9325. Razmatranje poslednjeg i najdubljeg kod čoveka baciće svetlost na ovaj predmet. Poslednje je koža, najdublje je srce, posredne ili unutrašnje stvari su unutrašnji organi. Od srca do kože preko unutrašnjih organa postoji neprekinuda povezansot preko krvih sudova, jer potiču iz srca, a završavaju se u koži. Da je koža poslednje, koje drži unutrašnje stvari povezane, vidi se, jer ako bi se skinula koža, unutrašnje stvari bi ispale. Iz ovih se stvari može videti zašto je tako, da pošto najviše ili najdublje označava sve uopšte i posebno, tako je to isto označeno i sa najniže ili poslednje. Ovo razmatranje rasvetljava misteriju zašto je Gospod proslavio Svoje Ljudsko čak i u poslednjim /stvarima/. Poslednje se nazivaju kosti i telo, pa je stoga Gospod rekao Svojim učenicima, koji su mislili da vide duha, Gledajte ruke moje i noge moje, da sam to ja; opipajte me, i vidite; jer duh tela i kostiju nema kao što vidite da ja imam (Luka XXIV, 37,39). Da je Božansko samo bilo u Njemu Prvo, dobro je poznato, jer ga je Jehova začeo, a ono što je začeto od oca, to je prva stvar u čoveku. Da je Gospod proslavio i poslednje Svoga Ljudskog, vidi se iz Njegovih reči u gornjem odlomku, kao i iz toga što ništa od Svoga Ljudskog nije ostavio u grobu.

Da se unutrašnje stvari završavaju i počivaju u poslednjim, i da su tamo istovremeno, i da poslednje drže u povezanosti unutrašnje stvari u duhovnim stvarima, može se videti, br. 9216,9828; zboga toga su sila i moć u poslednjim stvarima, br. 9836; i da je svetost u poslednjim stvarima, br. 9905.

10045. I zakolji ovna. Da ovo označava pripremanje za očišćenje unutrašnjeg čoveka, vidi se iz značenja zaklati, kada se govori o žrtvi ili ponudi paljenici, što označava pripremu za očišćenje, vidi br. 10042; i iz značenja ovna, što je unutrašnji čovek, vidi gore, br.10042.

10046. I uzmi krvi od njega. Da ovo označava Božansku Istinu, vidi br. 10026,10033; da se očišćenje od zala i obmana, i da se svaki preporod izvodi preko Božanske Istine koja proističe od Gospoda, može se videti u br. 9959.

10047. I pokropi oltar unaokolo. Da ovo označava povezivanje s Božanskim Dobrom, vidi se iz značenja krvi kojom je trebalo pokropiti oltar unaokolo, što označava Božansku Istinu, vidi br. 9388,9389,9714,9964. Stoga je očito da prskanje oltara unaokolo krvlju, označava ujedinjavanje Božanske Istine s Božanskim Dobrom u Gospodu. Slučaj je ovakav; ranije je rečeno da je predmet ovoga poglavlja proslavljenje Gospodovog Ljudskog, a u reprezentativnom smislu preporod čoveka po Gospodu. Proslavljenje Gospodovog Ljudskog ostvarilo se ujedinjavanjem Božankse Istine s Božanskim Dobrom. Božansko Dobro, koje je Jehova, bilo je u Gospodu kao duša od oca u čoveku; jer je On bio začet od Jehove, i učinio je Svoje Ljudsko Božanskom Istinom Božnskim sredstima, osobito preko borbi koje je izdržao u iskušenjima; i koliko je dolazilo do sjedinjavanja, toliko je proslavljao Svoje Ljudsko i činio ga Božanskim. Upravo je ovo sjedinjavanje bilo označeno u najvišem smislu kropljenjem krvi po oltaru unaokolo. Da je Gospod, dok je bio u svetu, učinio Svoje Ljudsko Božanskom Istinom, i da ga je sjedinio s Božanskim Dobrom, koje je bilo u Njemu, i da je na taj način proslavio Svoje Ljudsko, može se videti u onome što je navedeno, br. 9199 na kraju, 9315 na kraju, i da je Jehova Njegov Otac Božansko Dobro koje je bilo u Njemu, br. 9194. Onako kako je Gospod proslavio Svoje Ljudsko, tako On preporađa čoveka; jer se Gospod, u slučaju čoveka, uliva s dobrom preko anime, a što ide unutrašnjim putem, i /uliva se/ s istinom preko slušanja i vida, to jest, spoljašnjim putem; i koliko se čovek odupire zlu, toliko Gospod spaja dobro s istinom, pa dobro postaje dobro ljubavi prema bližnjem i dobro ljubavi prema Gospodu, i tako istina postaje istina vere. Tako Gospod stvara ponovo čoveka, ili ga preporađa; jer se čovekov preporod, kao što je gore rečeno, ostvaruje očišćenjem od zala i obmana, usađivanjem dobra i istine, i njihovim povezivanjem. Čovekovo preporađanje, i u

najvišem smislu, proslavljenje Gospodovog Ljudskog, bili su predstavljeni žrtvama i prinosima paljenicama , br. 10022. Treba primetiti da se pri ponudama paljenicama krv prskala unaokolo po oltaru; slično i kod žrtava zahvalnih; ali kod žrtvava za krivicu i za greh, krv se prskala podno oltara. Prskanjem krvi unaokolo oltara bilo je predstavljenio sjedinjavanje Božanske Istine i Božanskog Dobra na svaki način, kako u unutrašnjem tako i u spoljašnjem čoveku, dok se prskanjem krvi podno oltara označavalo sjedinjavanje Božanske Istina i Božanskog Dobra u spoljašnjem čoveku samo. Kod preporođenoga, povezivanje se izvodi u spoljašnjem čoveku, u skladu s Gospodovim rečima kod Jovana, Ko je očišćen, treba mu samo noge prati, i cio je čist (XIII, 10), gde pranje označava očišćenje i preporod, br. 3147,9089, tako onaj koji je opran označava onoga koji je očišćen i preporođen; a noge označavaju prirodnog ili spoljašnjeg čoveka, br.2162,3147,4938-4952,9404. Da se kod ponuda paljenica krv prskala unaokolo po oltaru, vidi Levitska III, 2,8,13; a da se za žrtve za krivicu i za greh krv prskala podno oltara, Levitska IV, 7,18,25,30,34; V, 9.

10048. A ovna izudi (iseci na komade). Da ovo označava da unutrašnje stvari treba da budu razdvojene redom, vidi se iz značenja ovna, što je dobro nevinsti i ljubavi prema bližnjem u unutrašnjem čoveku (vidi br. 10042), ovde pripremanje za očišćenje, koje je označeno isecanjem u komade, što označava uredno raspoređivanje unutrašnjih stvari tamo. Pripremanje za uredno raspređivanje unutrašnjih stvari kidanjem na delove, udove, i organe, jer se uredno raposređivanje opisuje drobom (utrobom) i nogama koje su postavljane na delove tela i na glavu; a drobom (utrobom) označavaju se najniže stvari koje se nazivaju spoljašnjim čulnim, nogama sledeće najviše stvari, nazvane prirodnim; tako su delovima, koji su još viši, označene unutrašnje stvari, dok se glavom označavaju najdublje stvari. Da su ovakve stvari označene utrobom, nogama, i glavom, videće se u onome što sledi; da su unutrašnjim organima i udovima čovekovim ovakve stvari označene redom, može se videti gore, br. 10030. Pošto se u reprezentativnom smislu žrtvama i ponudama paljenicama označava čovekov preporod, biće u kratko rečeno kako se ostvaruje uredno raspoređivanje kod preporađanja. U slučaju onih koji se preporađaju, Gospod dovodi u red unutrašnje i spoljašnje stvari za stanja koja slede; jer stvari trenutka obuhvataju stvari budućnosti, a iste se primenjuju na na buduće stvari kada se pretvore u čin, i tako kroz večnost; jer Gospod predviđa sve stvari i proviđa za sve stvari, i Njegovo predviđanje i proviđanje idu kroz večnost, stoga su večiti. Jer Božansko, koje samo Njemu pripada, suštinski je beskonačno, a što je beskrajno u odnosu na trajanje, to je večito. To je slučaj s onima koje Gospod preporađa; preporađanje čoveka

počinje u svetu, i nastavlja se kroz večnost; jer kad čovek postane anđeo, on i tada postaje stalno savršeniji. U čoveku postoje stvari spoljašnje, unutrašnje, i najdublje; sve se ove raspoređuju i dovode u red istovremeno i naporedo radi primanja stvari koje slede kroz večnost. Ali kojim redom se preporađaju spoljašnje, unutrašnje, i najdublje stvari, i kakav je slučaj s onima koji su nepreporođeni, biće pokazano, po Gospodovoj Božanskoj Milosti, u onome što sledi.

10049. I operi drob (creva , utrobu). Da ovo označava očišćenje najnižih stvari, vidi se iz značenja oprati, što je očistiti, vidi br. 3147,5954 na krajau, 9089 – očišćenje, predstavljeno pranjem je očišćenje od zala i obmana, jer ove su nečistota u duhovnom smislu, – i iz značenja droba (creva, utrobe), što označava najniže stvari, vidi gore br. 10030. Kaže se da drob i noge treba da se operu, jer one označavaju najniže i prirodne stvari, a ove se kaljaju više zlima i obmanama nego unutrašnje stvari; jer prethodne su u svetu, i one su čulne stvari, koje su najniže, uz to su udružene sa svetom i primaju te stvari iz njega neposredno. Stvari koje primaju su uživanje ljubavi prema sebi i svetu, skupa s uživanjima čula, i njihovim iluzijama (prividima). Međutim, nije isto s unutrašnjim stvarima, jer ove nisu u svetu, nego u nebu; i ove svetske stvari ne mogu ući u nebeske stvari, jer nije moguć fizički (prirodni) influks, dok nebeske stvari mogu ući u svetske stvari kod čoveka. Stoga, čim spoljašnji čovek zaželi da uđe u unutrašnjeg – a što se dešava kada se umuje iz ljubavi prema sebi i svetu, kao i iz privida čula – unutrašnji se čovek zatvori; ovo je proviđeno od Gospoda; stoga se očišćenje unutrašnjeg čoveka, dok se čovek preporađa, vrši u nebu, i to je Gospodovo delo. To je razlog da on (čovek), dok je u svetu, ne opaža šta se događa u njegovom unutrašnjem čoveku dok se ovaj preporađa; i ovo su misterije označene Gospodovim rečima kod Jovana, Duh diše gde hoće, i glas njegov čuješ, ali ne znaš otkuda dolazi i kuda ide; tako je svaki čovjek koji je rođen od duha (III, 8); duh je život ljubavi prema bližnjem kroz veru.

10050. (Operi drob) I noge. Da ovo označava očišćenje spoljašnjih stvari koje pripadaju prirodnom čoveku, vidi se iz značenja pranja nogu, što označava očišćenje prirodnog čoveka- da prati označava očistiti, može se videti gore, br. 10049 – i iz značenja nogu, što označava spoljašnje stvari prirodnog čoveka. Noge imaju ovo značenje, jer se tu misli i na stopala, a stopala zbog korespondencije označavaju čovekovo spoljašnje ili prirodno, vidi br. 2126,3147,3761,4938-4952. Isto je označeno nogama kod Amosa, Kao kad pastir istrgne iz usta lavu dve goleni ili kraj od uha, tako će se istrgnuti sinovi Izrailjevi koji sede u Samariji na uglu od odra i nakraj postelje (III.12).Lav označava i one koji pripadaju prirodnom čoveku;

krajem od uha se označava njegova sposobnost opažanja; a onima koji sede (stanuju) u Samariji, označani su oni koji su u spoljašnjem bogoštovanju; uglom od odra i krajem postelje označava se najniže čulno, koje je spoljašnje čulno, i njegova istina i dobro. Nogama Nabukodonosorovog lika opisanoga kod Danila , gde se kaže da mu je glava od čistoga zlata, grudi i ruke od srebra, stomak i slabine od mjedi, noge od gvožđa, a stopala delom od gvožđa a delom od kala (blata ) (II, 2,33), opisuje se istina vere u spoljašnjem ili prirodnom čoveku, koja se označava i gvožđem, kao što se može videti, br. 10030. Razlog da se ovde noge razlikuju od stopala je to što se noge kod čoveka razlikuju od nogu kod zveri.

10051. I metni ih na udove njegove i na glavu. Da ovo označava raspored spoljašnjih stvari pod unutrašnjim i najdubljim, vidi se iz značenja udova, što označava unutrašnje stvari, kao što se može videti gore, br. 10048; iz značenja glave, što je ono najdublje, br. 5328,6436,9656,9913,9914; i iz značenja droba (utrobe) i nogu, koji su trebali da se postava iznad njih, što označava najudaljenije i spoljašnje stvari. Da drob (creva) označava najudaljenije ili najniže stvari, može se videti, br. 10030, i da noge označavaju spoljašnje stvari, br. 10050; i iz značenja metnuti potonje preko prethodnih, što označava raspoređivanje po redu. To označava uredan raspored spoljašnjeg, ispod, a ne iznad unutrašnjih stvari, kao što pokazuje smisao slova, zato što oltar i oganj na oltaru označavaju najviše ili najdublje stvari. Jer je oltar predstavljao Gospodovo Božansko Ljudsko od Gospodovog Božanskog Dobra, a oganj na oltaru Božansku Ljubav samu, pa su stoga oni delovi ovna i ponuda paljenica, koji su bili najbliži ognju na oltaru, bile više ili unutrašnje, dok su one koje su bile iznad njih, pošto su bile udaljenije od ognja na oltaru, niže ili spoljašnje. Jer u unutrašnjem smislu, one se stvari smatraju višim ili unutrašnjim koje su najbliže najvišem, a one se smatraju nižim ili spoljašnjim, koje su udaljenije od toga; drugačije je u smislu slova. Bilo da kažemo stvari više ili unutrašnje, ili stvari niže ili spoljašnje, isto je; jer ono što je više, je to je unutrašnje, a ono što je niže, to je spoljašnje, br. 2148,3084,4599,5146,8325. Otuda je sada jasno da se stavljanjem droba i nogu iznad udova i glave, označava da su najudaljenije ili spoljašnje stvari raspoređene da budu potčinjene unutrašnjim ili najdubljim stvarima. Da je oltar bio reprezentativ Gospodovog Božanskog Ljudskog kao Božanskog Dobra, može se videti, br. 921,2777,2811,9388,9714,9964; isto tako da oganj na oltaru označava Njegovu Božansku Ljubav.

10052 I svega (celoga) ovna zapali na oltaru. Da ovo označava unutrašnje Gospodovog Božanskog Ljudskog kao Božanskog Dobra Njegove Božanske Ljubavi

koje je bilo u Njemu, vidi se iz značenja zapaliti, što označava sjediniti sa Božanskim Dobrom Božanske Ljubavi, o čemu ćemo uskoro govoriti; i iz značenja ovna, što označava ono što je unutrašnje u čoveku, i tako u najvišem smislu unutrašnje Gospodovog Božanskog Ljudskog, o kojemu vidi br. 19042; i iz značenja oltara, što je glavni reprezentativ Gospodvog Božanskog Ljudskog kao Božanskog Dobra, kao što je gore pokazano, br. 10051 na kraju. Treba primetiti da kod svakoga čoveka ima jedno unutrašnje i jedno spoljašnje, koje se naziva njegov unutrašnji i spoljašnji čovek, i da kada se čovek preporađa, to se dešava i u spoljašnjem i u unutrašnjem čoveku, i da je preporađanje povezivanje dobra i istine u svakome /od ova dva/. Slično je bilo i sa Gospodovim Ljudskim. Ali se za to ne može kazati da je bilo preporođeno, nego da je bilo proslavljenio, jer Njegovo najdublje, koje se kod čoveka naziva dušom (anima) od Oca, bilo je Božansko samo, jer je bilo začeto od Jehove. Božansko samo je Božansko Dobro Božanske Ljubavi; i pošto je Gospod sjedinio Svoje Ljudsko s ovim, i time učinio Svoje Ljudsko Božanskim, stoga se ne može kazati da je Njegovo Ljudsko bilo preporođeno, nego proslavljeno; jer proslaviti znači učiniti Božanskim, kao što se može videti gore, br. 10053.Proslavljenje Njegovog unutrašnjeg čoveka, ili Njegovog unutrašnjeg Ljudskog, opisuje se reprezentativima kod žrtava paljenica ovnova i jaganjaca. Spaliti celoga ovna na oltaru označava sjediniti Božansko Dobro Božanske Ljubavi s unutrašnjim Njegovog Ljuskodg, a oganj na oltaru, kojim se žrtva spaljivala, označavao je Božansko Dobro Božanske Ljubavi, kao što se vidi iz onoga što je gore navođeno, br. 10051 na kraju; i zato što je ovan, koji je bio žrtva paljenica i koji je bivao spaljen, označavao unutrašnje čovekovo, stoga i unutrašnje Gospodovog Ljudskog, br. 10042. Iz svega ovoga se vidi, da se spaljivanjem celoga ovna na oltaru kao žrtve paljenice, označavalo sjedinjavanje unutrašnjeg Gospodovog Ljudskog sa Božanskim Dobrom Njegove Božanske Ljubavi, koja je bila u Njemu.

10053. To je žrtva ugodna (paljenica) Jehovi. Da ovo ozna

ava proslavljenje Gospodovog Ljudskog, vidi se iz reprezentacije paljenice, što označava proslavljenje Gospodovog Ljudskog. Kod Jevrejske nacije bile su i žrtve i žrtve paljenice (žrtve ugodne). Žrtve su označavale očišćenje od zala i obmana, i usađivanje istine; dok su žrtve paljenice označavale povezivanje istine s dobrom, stoga potpuni preporod. Međutim, u najvišem smislu, u kome se govori o Gospodu, žrtve su označavale isterivanje zala i obmana iz Njegovog Ljudskog koje je bilo od majke, i usađivanjeBožanske Istine od Božanskog Dobra koje je bilo u Njemu, dok su žrtve paljenice označavala sjedinjenje Božanske Istine sa Božanskim Dobrom; to je ono što je označeno proslavljenjem (glorifikacijom); jer Gospod,

dok je bio u svetu, učinio je Svoje Ljudsko Božanskom Istinom, a uzastopno sjedinjavanjem sa Božanskim Dobrom koje je bilo u Njemu i koje je bilo biće Njegovog žiota, učinio je Svoje Ljudsko Božanskim Dobrom, stoga sjedinjenim sa Jehovom. Biće Njegovog života je ono, kod čoveka, što se naziva duša od oca, i to je bilo Božansko Dobro samo ili Božanska Ljubav. Ali o ovim predmetima, vidi šta je pokazano u navedenim odlomcima, br. 9194,9315 na kraju, 9528 na kraju; a da je Gospod odstranio svo Ljudsko koje je bilo od majke, dok na kraju nije više bio njen sin, br. 9315; i Sin Čovječiji, kako je Gospod Sebe nazivao, nije Sin Marijin, nego da je Božanska Istina, br. 9807.

Da proslavljenje, kada se radi o Gospodu, označava sjedinjenje Njegovog Ljudskog sa Božanskim samim koje je bilo u Njemu, to jest, sa Jehovom Njegovim Ocem, kojim je sjedinjavanje učinio Svoje Ljudsko i Božanskim Dobrom, vidi se iz odlomaka u Reči gde se pominje slava i proslavljenje, kada se govori o Jehovi ili Gospodu, kao kod Isaije, I javiće se slava Gospodova, i svako će telo videti; jer usta Gospodova govoraše (XL, 5). Ponovo, ja Jehova dozvah te u pravdi, da otvoriš oči slepima, da izvedeš sužnje iz zatvora i iz tamnice koji sede u tami. Ja sam Jehova, i to je moje ime, i slave svoje neću dati drugome (XLII, 6-8). I ponovo, Gospod i njegoova slava pokazaće se nad tobom, i narodi će doći k videlu tvojemu (LX2,3). U ovim odlomcima govori se o Gospodu, a slavom Jehovinom označava se Gospod kao Božanska Istina, jer je Božanska Istina, koja proističe od Gospod, slava Jehovina, br. 9429. Da je Božanska Istina samo iz toga izvora, Gospod uči kod Jovana, Ni glasa Njegova kad čuste ni lica njegova videste (V, 37); i pošto je to Gospod, to je i Jehova Sam, jer On kaže, Ja sam Jehova, to je ime Moje, i slave Svoje neću dati drugome. Iz ovoga se razloga Gospod naziva carem Slave, kod Davida, Vrata! Uzvisite vrhove (glave ) svoje, uzvisite se vrata večna! ide car slave. Ko je taj car slave? Gospod krepak i silan, Gospod silan u boju (Psalam XXIV, 7-10). Gospod se ovde naziva Carem Slave (Slavnim Carem) zbog Božanske Istine od koje se borio, pobeđivao, i potčinjavao paklove. Da je ovo učinjeno /silom/ Njegovog Ljudskog kada je bio u svetu, može se videti, br. 9715,9809,10,019. To je razlog da se naziva Jehovom krepkim i silnim u boju, a isto tako kod Isaije, Jer nam se rodi dete, sin nam se dade, kojemu je vlast na ramenu. I ime će mu biti: divan,savetnik, Bog silni, otac večni, knez mirni (IX, 6). Da je slava Jehovina Gospod kao Božanska Istina koja proističe od Njegovog Božanskog Dobra, koje je Jehova ili Otac, sam Gospod uči kod Jovana, I Reč postade telo, i useli se u nas puno blagodati i istine; i videsmo slavu Njegovu, kao jedinorodnoga od Oca (I, 14). Da se ovde Gospod označava Rečju, koja je postala telo, očito je; Reč je Božanska Istina,

a isto tako i slava. I kod Mateje, Sin Čovečiji doći će u slavi Oca Svojega (XXIV, 26). DOVDE

Doći u slavi Svojoj je biti sjedinjen sa Božanskim Dobro koj je bilo u Njemu, stoga sa Jehovom ili Svojim Ocem. Stoga je očito šta se označava sa biti proslavljen u sledećim odlomcima kod Jovana, Svetga Duha još ne bi, jer Sin Čovečiji nije bio proslavljen (VII, 39). Ponovo, Ali ovo Njegovi učenici ne razumeše pre, nego kad se proslavi Isus, onda se opomenuše da ovo beše za Njega pisano; Isus reče, čas je došao, da se Sin Čovečiji proslavi.I reče: Oče, proslavi ime Svoje; tada dođe glas iz neba: Proslavio sam , i proslaviću ga ponovo (XII, 16,23,27,28). Ponovo, A kad Juda iziđe, Isus reče: sad se proslavi Sin čovječiji, i Bog će se proslaviti u njemu, i odmah će ga proslaviti (XIII, 31,32). Stoga je jasno da se glorifikacijom označava sjedinjavanje Gospodovog Ljudskog s Božaskim samim koje je bilo u Njemu, i koje se naziva Jehova Otac; jer se kaže da će ga Bog proslaviti u Njemu. Isto tako je jasno da je to sjedinjenje potpuno zvršeno patnjom na krstu, koja je bila poslednje iskušenje. Da je Gospod, kroz borbe protivu paklova, koje su bile iskušenja, proslavio Svoje Ljudsko, može se videti iz navedenih odlomaka, br. 9528,9937. Da od Gospodovog proslavljenja (glorifikacije), Božanska Istina proističe od Njega, On sam uči kod Jovana, Sveti Duh još ne beše, jer Isus još ne beše proslavljen (VII, 39). Ponovo, Duh Sveti, Duh Istine, kojega ću vam poslati, neće govoriti od sebe, on će me proslaviti, jer će od mojega uzeti, i javiće vam. Sve što ima Otac moje je; za to rekoh da će od mojega uzeti, i javiće vam (XVI, 13,14,15); Duh Istine je Božanska Istina koja proističe od Gospoda, br. 9818. Jedinstvo Ljudskog sa Božanskim u Njemu opisuje se i time što se kaže, da sve što ima Otac, da je Njegovo; i na drugome mestu, da su Otac i On jedno: i da je Otac u Njemu i On u Ocu (Jovan X, 30;XIV, 10,11), vidi br. 3704; na taj način, da je proslavljavanje ili sjedinjavanje bilo uzajamno; a to i Gospod uči kod Jovana, Oče! proslavi Sina svojega, da i sin tvoj proslavi tebe (XVII, 1); gde je Otac Božansko samo koje je bilo u Njemu, a Sin je Božansko Ljudsko: da je Otac Božansko Dobro koje je bilo u Gospodu, može se videti, br. 3704,7499. Da je Jehova u Reči Gospod, 2991,6303,8865; i da je Gospod Božansko samo ili Jehova u ljudskom obliku, može se videti u navedenom, br. 9315.

10054. Miris ugodni (miris odmora, mira). Da ovo označava ono što se opaža kao mir, vidi se iz značenja mirisa, što označava ono što se opaža, pokazano je, br. 3577,4624-4634,4748; i iz značenja odmora koji označava mir. Šta je Božanski mir u nebu, može se videti, br. 92,93,2780,5662,8455,8665,8722; da je mir u najvišem nebu Gospod, i da je Božansko koji proističe od Njega i koje stvara dobro u

nebesima, da je to ono što je najdublje, br. 3780,8517. Žrtva paljenica (ugodna) naziva se odmorom (mirom) Jehovinim, jer se žrtvom paljenicom predstavljalo jedinstvo Gospodovog Božanskog Ljudskog sa Božanskim samim, kao što je gore pokazano, br. 10053; i tim je jedinstvo postignut mir u nebesima. (prim. prev. Gospod je pobedivši paklove, dovodio u red i nebesa, koja su bila u opasnosti, osim najvšeg ili trećeg neba).Jer je Gospod potčinio sve paklove dok je bio u svetu, i sva nebesa doveo u stanje reda, br. 9715,9809,9937,10,019. Stoga se vidi zašto se žrtva paljenica nazivala ugodnim mirisom Jehovi, kao na nekoliko mesta, gde se govori o žrtvama paljenicama i ponudama, kao u Levitskoj I, 9,13,17;II, 2,9,12;II, 5;IV, 31;VI, 8,14;VIII, 28;XXIII, 13,18;Brojevi XV, 3,7,13;XXVII, 6,8,13;XXIX, 2,6,13.

10055. Žrtva ognjena Jehovi (Gospodu). Da ovo označava sve stvari od Božanske Ljubavi, vidi se iz značenja žrtve (ponude) ognjene Jehovi, što označava da je to od Božanske Ljubavi; jer oganj u Reči označava ljubav u oba smisla, a kada se govori o Jehovi ili Gospodu, označava Božansku Ljubav. Da oganj označava ljubav u oba smisla, može se videti, br. 4906,5214,6314,7324; i da u najvišem smislu, u kome se odnosi na Jehovu ili Gospoda, označava Božansku Ljubav, br. 6832,6834,6849. Žrtva paljenica naziva se ponudom (žrtvom) ognjenom Jehovi, jer Božansko se obuklo u Ljudsko, i od Ljudskog se borilo protivu paklova i potčinilo ih, a u isto vreme sjedililo ga s Božanskim, kako bi iz čiste ljubavi On mogao da spasi ljudsku rasu. Da je ovo jedinstvo označeno žrtvom ognjenom, može se videti, br. 10042,10053, 10056. Stihovi 19-35. 19. Pa uzmi i drugoga ovna i neka mu metne Aron i sinovi njegovi ruke svoje na glavu. 20. I zakolji toga ovna, i uzmi od krvi od njega i pomaži vrh od desnoga uha Aronu i kraj od desnoga uha sinovima njegovim, i palac u desne ruke njihove i palac od desne noge njihove, a ostalom krvlju pokropi oltar unaokolo. 21. I uzmi krvi koja bude na oltaru i ulja za pomazanje, i pokropi Arona i haljine njegove, i sinove njegove i haljine njihove, i biće svet on i haljine njegove i sinovi njegovi i haljine njihove. 22. Po tom uzmi salo od ovna i rep i salo što je po crevima i mrežicu na jetri i oba bubrega i salo oko njih, i desno pleće; jer je ovan posvetni. 23. I jedan hljeb i jedan kolač s uljem i jednu pogaču iz kotarice , u kojoj budu presni hlebovi pred Jehovom. 24. I to sve metni u ruku Aronu i u ruke sinovima njegovim, i obrći tamo i amo, da bude žrtva obrtana pred Jehovom. 25. Po tom uzmi im to iz ruku, i zapali na oltru svrh žrtve paljenice, da bude miris ugodan pred Jehovom; to je žrtva ognjena Jehovi. 26. I uzmi grudi od ovna posvetnoga, koji bude za Arona, i obrtaćeš ih tamo i amo, da bude žrtva obrtana pred Jehovom, i to će biti tvoj deo. 27. Tako ćeš osvetiti grudi od žrtve obrtane i pleće od žrtve podizane, što je obrtano i što je podizano od

ovna posvetnoga za Arona i za sinove njegove. 28. I to će biti Aronu i sinovima njegovim uredbom večnom od sinova Izrailjevih, jer je žrtva podizana sinova Izrailjevih. Kad je žrtva podizana sinova Izrailjevih od njihovijeh žrtava zahvalnih, žrtva podizana biće Jehovi. 29. A svete haljine Aronove neka budu sinovima njegovim nakon njega da se pomazuju u njima i da im se u njima posvećuju ruke. 30. Sedam dana neka ih oblači koji na njegovo mesto bude sveštenik između sinova Izrailjevih, koji će ulaziti u šator od sastanka da služi u svetinji. 31. A ovna posvetnoga uzmi i skuvaj meso od njega na mestu svetome. 32. A Aron i sinovi njegovi neka na vratima šatora od sastanka jedu meso od toga ovna i hleb što je u kotarici. 33. Neka ga jedu oni za koje je bilo očišćenje da bi im se posvetile ruke da bi bili posvećeni; a drugi da ne jede, jer je stvar sveta. 34. Ako bi ostalo što mesa posvetnoga ili hleba do jutra, onda što ostane sažezi ognjem, a da se ne jede, jer je stvar sveta. 35. I tako učini Aronu i sinovima njegovijem po svemu što ti zapovedih; sedam dana svetićeš im ruke.

19. Pa uzmi i drugoga ovna, označava sledeće stanje, koje je stanje Božanske Istine koja proističe od Gospodovog Božanskog Dobra u nebesima; i neka mu metne Aron i sinovi njegovi ruke svoje na glavu, označava komunikaciju moći sa celinom; 20. I zakolji toga ovna,označava pripremanje; i uzmi od krvi od njega, označava Božansku Istinu, koja proizlazi od Gospodovog Božanskog Dobra u nebesima; i pomaži vrh od desnoga uha Aronu i kraj od desnoga uha sinovima njegovim,označava sve što se opaža od Božanske Istine koja proizilazi od Gospodovog Božanskog Dobra u nebesima; i palac u desne ruke njihove, označava Intelektualno, otuda u srednjem nebu; i palac od desne noge njihove, označava Itelektualno u poslednjem nebu; a ostalom krvlju pokropi oltar unaokolo, označava sjedinjavanje Božanske istine s Božanskim Dobrom; 21. I uzmi krvi koja bude na oltaru, označava Božansku Istinu sjedinjenu sa Gospodovim Božanskim Dobrom; i ulja za pomazanje, označava Božansku Istinu Božanske Ljubavi koja je u Gospodu; i pokropi Arona i haljine njegove, označava uzajamno sjedinjavanje Božaskog Dobra sa Božanskom Istinom u Gospodovom Božanskom Ljudskom u višim nebesima; i sinove njegove i haljine njihove, označava uzajamno sjedinjavanje Božanskog Dobra sa Gospodovim Božanskim Ljudskim u nižim nebesima; i biće svet on i haljine njegove i sinovi njegovi i haljine njihove, označava na taj način sve stvari u nebesima. 22. Potom, uzmi salo od ovna, označava dobro u nebesima; i rep, označava svu istinu tamo; i salo što je po crevima, označava dobro u poslednjim stvarima; i mrežicu na jetri, označava unutrašnje očišćeno dobro prirodnog čoveka; i oba bubrega, i salo oko njih, označava unutrašnju očišćenu istinu prirodnog čoveka i njegovu istinu; i desno pleće, označava

najdublje dobro; jer je ovan posvetni, označava reprezentativ Božanske Moći Gospodove u nebesima kroz Božansku Istinu od Njegovog Božanskog Dobra. 23. I jedan hleb, označava najdublje nebesko dobro od Gospoda; i jedan kolač s uljem, označava srednje nebesko dobro; i jednu pogaču, označava poslednje nebesko dobro; iz košarice , u kojoj budu presni hlebovi, označava koji su zajedno u čulnom; pred Jehovom, označava od Gospodovog Božanskog Dobra. 24. I to sve metni u ruku Aronu i u ruke sinovima njegovim,označava priznavanje u nebesima da su te stvari Gospodove i od Gospoda; i obrći tamo i amo, da bude žrtva obrtana pred Jehovom, označava otuda život Božanski; 25. Po tom uzmi im to iz ruku, i zapali na oltaru svrh žrtve paljenice,označava jedinstvo sa Božaskkim Dobrom Božanske Ljubavi; da bude miris ugodan pred Jehovom, označava ono što se opaža od mira; to je žrtva ognjena Jehovi, označava od Božanske Ljubavi; 26. I uzmi grudi, označava Božansko Duhovno u nebesima i usvajanje tamo; od ovna posvetnoga, koji bude za Arona, označava reprezentativ Božanske Moći Gospodove u nebesima kroz Božansku Istinu od Njegovog Božanskog Dobra; i obrtaćeš ih tamo i amo, da bude žrtva obrtana pred Jehovom, označva oživljavanje; i to će biti tvoj deo, označava komunikaciju s onima koji su u Božanskim Istinama; 27. Tako ćeš osvetiti grudi od žrtve obrtane, označava Duhovno Božansko priznato u nebu i u Crkvi; i pleće od žrtve podizane, označava Nebesko Božansko koje je od Gospoda samoga, opažano u nebu i u crkvi; što je obrtano i što je podizano, označava koje je priznato i primljeno, od ovna posvetnoga za Arona i za sinove njegove, označava reprezentativ Gospodove Božanske Moći u nebesima kroz Božansku Istinu od Božanskog Dobra; 28. I to će biti Aronu i sinovima njegovim uredbom večnom od sinova Izrailjevih, označava zakon reda u reprezentativnoj Crkvi u pogledu Božanskog Dobra Gospodovog i Božanske Istine koja proističe iz ovoga; jer je žrtva podizana, označava reprezentativ Božanskog dobra i Božanske istine koja iz toga proističe. Kad je žrtva podizana sinova Izrailjevih od njihovih žrtava zahvalnih, žrtva podizana biće Jehovi, označava primanje u nebesima i u Crkvi, i priznavanje da je to Gospod sam. 29. A svete haljine Aronove, označava Duhovno Božansko koje proističe neposredno od Nebeskog Božanskog, neka budu sinovima njegovijem nakon njega, označava uzastopno u prirodnom; da se pomazuju u njima, označava predstavljati Gospoda kao Božansko Dobro; i da im se u njima posvećuju ruke, označava reprezentativ Božanske Istine koja proističe od Božanskog Dobra Gospodovog u nebesima; 30. Sedam dana neka ih oblači, označava puno priznavanje i primanje; koji na njegovo mesto bude sveštenik između sinova Izrailjevih, koji će ulaziti u šator od sastanka da služi u svetinji, označava u celom bogoštovanju u nebu i u Crkvi; 31. A ovna posvetnoga uzmi, označava reprezentativ Božanske Moći Gospodove u nebesima

kroz Božansku Istinu od Božanskog Dobra, i njenu komunikaciju i primanje tamo; i skuvaj meso od njega na mestu svetome, označava pripremanje dobra radi njegove svrhe u životu kroz istine doktrine u prosvetljenju od Gospoda. 32. A Aron i sinovi njegovi neka jedu meso od toga ovna, označava usvajanje duhovnog dobra od Gospoda; i hleb što je u kotarici, označava usvajanje nebeskog dobra od Gospoda; na vratima šatora od sastanka, označava ući u nebo; 33. Neka ga jedu oni za koje je bilo očišćenje, označava usvajanje dobra kod onih koji su očišćeni od zala i obmana; da bi im se posvetile ruke, označava primiti Božansku Istinu; da bi bili posvećeni, označava da bi bili istine od dobra od Gospoda; ; a drugi da ne jede,označava neprimanje kod onih koji ne priznaju Gospoda; jer je stvar sveta, označava zato što su Božanski; 34. Ako bi ostalo što mesa posvetnoga ili hleba do jutra,označava dobro duhovno i nebesko, koja nisu povezana u novom stanju; onda što ostane sažezi ognjem, označava njihovo rasipanje; a da se ne jede,označava jer se neće usvojiti; jer je stvar sveta, označava što se neće povezati, jer bi profanacija usledila; 35. I tako učini Aronu i sinovima njegovijem, označava ovaj reprezentativ Gospodovog proslavljenja, i Njegovog influksa u nebesa i u Crkvu; po svemu što ti zapovedih, označava u skladu sa zakonima Božanskog reda; sedam dana svetićeš im ruke, označava reprezentativ potpune moći Gospodove u nebesima kroz influks od Božanskog Dobra Božanske Ljubavi Njegovog Ljudskog.

10057. (19)Pa uzmi i drugoga ovna. Da ovo označava sledeće stanje, koje je stanje Božanske Istine od Gospodovog Božanskog Dobra u nebesima, vidi se iz onoga što prethodi i što sledi. Predmet o kome se pre govorilo bile su žrtve ovna i žrtve paljenice (ognjene) prvoga ovna. U onome što sledi govori se o drugom ovnu i o posvećivanju ruku, koje se postiže pomoću toga; i na kraju o žrtvovanju ovna, i svakodnevnom žrtvovanju jagnjadi. Ko tu ne može da vidi, ako misli iz prosvetljenog razuma, da su nebeske misterije sadržane u svakoj pojedinosti ovih stvari? Inače, kojoj bi svrsi služilo ustanovljenje žrtava i žrtava paljenica s toliko ceremonijala, na primer, da oltar treba pokropiti krvlju, i da treba pomazati krvlju kraj uha Aronovog i njegovih sinova, a isto tako i haljina; i da treba spaliti na oltaru salo sa creva, slezine, i bubrega, pa i same bubrege, i da se ostatak delova spali izvan okola, ili da se pojede; i da se kod žrtvovanja creva i noge postave na komade (žrtve), a da se spali sve što ostane; isto tako da se delovi drugoga ovna obrću tamo i amo na dlanovima Aronovim i njegovih sinova, i da treba neke delove pojesti.

Neka svako pomisli, ako želi, da li bi ove stvari imale neki značaj u svetu, i zaključio bi da ne bi imale nikakvog značaja, da one ne sadrže svete misterije. Pa ako sdrže svete misterije, one mora da se odnose na nebo i na Crkvu, a u najvišem smislu na Gospoda, jer samo su ovo svete stvari, jer su Božanske. Kad bi član vere bio da je Reč sveta i da je nadahnuta u svakom izrazu, onda se mora verovti da sve pojedinosti vezane za žrtve i žrtve paljenice podrazumevaju i sadrže u sebi takve misterije. Da one stvarno sadrže i podrazumevaju to, ne može se znati na zemlji, osim kada se zna šta je označeno svakom od ovih stvari u nebesima. Ali samo unutrašnji smisao Reči uči značenja ovakvih stvari, jer se ovaj smisao može saznati preko korespondencija; jer sve stvari u prirodnom svetu korespondiraju stvarima u duhovnlom svetu, jer prethodi (prirodni) svet postoji i opstoji od potonjeg (od duhovnog).

Ali šta žrtve i žrtve paljenice, opisane u ovome poglavlju, sadrže, biće pokazano u serijama tako što će se otkriti korespondencije pomoću unutrašnjeg smisla. U najvišem smislu, u kojemu su sve stvari Božanske, predmet o kome se govori je proslavljenje (glorifikacija) Gospodovog Ljudskog, a u reprezenativnom smislu čovekov preporod. Stvarni proces glorifikacije Gospodovog Ljudsko, i čovekovog preporoda, opisuje se onim stvarima koje su zapoveđene o žrtvama i žrtvama paljenicama; i da bi se taj proces shvatio, dopušteno je to izneti pomoću onih stvari koje su razumljive.

Dobro je poznato da čovek opaža unutra u sebi stvari koje se vide očima i koje se čuju ušima, i da one prolaze, tako reći, od sveta preko očiju i ušiju u misao, pa stoga i u razum; jer misao pripada razumu. A ako su to stvari koje se vole, one tada prelaze i u volju, a od volje intelektualnim putem u govor i delo. Ovakvi utisci, kao krugom, prelaze preko prirodnog čoveka u duhovnog čoveka; i od ovoga ponovo u svet. Međutim, treba da se zna da se ovaj krug oblikuje počev od volje, što je ona najdublje čovekovog života, to jest, tamo počinje, i tu se završava. Voljom čoveka, koji je u dobru, vlada se iz neba od Gospoda, iako izgleda da je drugačije; unutrašnji čovek počinje u nebu, dok spoljašnji u svetu. Zato što je to krug čovekovog života, stoga, kad se čovek preporađa, on se preporađa ovim putem, a kad se preporodi, on živi i postupa u skladu s tim (prim.prev, to jest prema krugu života). Sledstveno, dok se čovek preporađa, istine , koje pripadaju veri, ulaze preko slušanja i vida, i usađuju se u memoriju prirodnog čoveka. One se uzimaju iz memorije u misao razuma, a one koje se vole, te postaju istine volje; i koliko postaju deo volje, toliko ulaze u život, jer čovekova volja je njegov suštinski život; a koliko ulaze u život, toliko postaju deo njegovih osećanja, stoga i deo ljubavi

prema bližnjem u volji, i deo vere u razumu; posle toga čovek govori i postupa od toga života, a koji je život ljubavi prema bližnjem i vere. Od ljubavi prema bližnjem, koja pripada volji, izlazi govor kao i pokreti tela, svako delo unutrašnjim putem, a koji je put vere. Iz ovih se stvari vidi da je krug čovekovog preporađanja sličan krugu njegovog života uopšte; a ova se sličnost oblikuje u volji preko uticaja iz neba od Gospoda.

Stoga se vidi da kod čoveka koji se preporađa postoje dva stanja; prvo je kada se istine vere usađuju i povezuju s dobrima ljubavi prema bližnjem, a drugo je kada govori od dobra ljubavi prema bližnjem uz pomoć istina vere, i postupa u skladu s njima. Tako se vidi da je prvo stanje preko sveta a kroz prirodnog čoveka u duhovnog, to jest, u nebo; a drugo od neba preko duhovnog čoveka u prirodnog, - stoga u svet. Duhovni ili unutrašnji čovek je u nebu, a prirodni ili spoljašnji je u svetu. Ovo je krug čovekovog preporađanja, pa je stoga i krug duhovnog života. O ova dva stanja čoveka dok se preporađa, vidi šta je navedeno, br. 9274. Iz ovoga štio je rečeno, može se oblikovati neka ideja o proslavljenju Gospodovog Ljudskog; jer kako je Gospod proslavio Svoje Ljudsko, tako On preporađa čoveka. Stoga, kao što je gore rečeno, čovekovo preporađanje je slika proslavljenja Gospodovog; stoga se vidi da je prvo stanje Gospodovog proslavljenja bilo to što je Svoje Ljudsko učinio Božanskom Istinom, i da ga ujedini s Božanskim Dobrom koje je bilo u Njemu; i da je drugo stanje bilo u tome što je postupao od Božanskog Dobra kroz Božansku Istinu; jer su kroz Božansku Istinu, koja proističe od Božanskog Dobra, oblikovani i nebo i Crkva, kao i svi oni koji se u Crkvi nanovo rađaju.

Takve su stvari opisane žrtvama i žrtvama paljenicama, kao i ceremonijalom povezanim s njima, o kojima se govori u ovome poglavlju. Žrtvovanjem ovna, kao i žrtvom paljenicom od prvoga ovna, opisuje se prvo stanje, a polaganjem ruke na drugoga ovna opisuje se drugo stanje; i na kraju, žrtvovanjem junca i žrtvama paljenicama njen nastavak Treba da se zna, da se čovek koji se preporađa, da se očišćava neprekidno; jer koliko se očišćava od zala i obmana, toliko se istine vere usađuju, i toliko se povezuju s dobrom ljubavi prema bližnjem, i on tada postupa iz ljubavi prema bližnjem. Očišćanje od zala i obmana nije i oslobađanje od njih, nego njihovo uklanjanje, kao što se može videti, br. 86, 887, 894, 929, 1581, 2269, 2406, 4564, 8206, 9446-9451, 9938. Ali u slučaju Gospoda, to nije bilo uklanjanje, nego izbacivanje onih stvari koje bile od majke, stoga potpuno oslobađanje od njih, jer tada više nije bio Sin Marijin, kao što se može videti u onome što je navedeno, br. 9315, na kraju. Ovo je sve rečeno kako bi se znalo šta je označeno polaganjem ruke na drugoga ovna, a što je predmet o kome će se govoriti u onome što sledi.

10058. I neka mu metnu Aron i sinovi njegovi ruke svoje na glavu. Da ovo označava komunikaciju moći sa celinom, vidi se iz značenja polaganja ruku, što označava komunikaciju, prenošenje, i primanje moći, vidi br. 10023; i iz značenja glave, što je celina sa delovima, vidi br. 10011; na taj način je sve sa svim pojedinostima predstavljeno ovim drugim ovnom.

10059. (20) I zakolji toga ovna. Da ovo označava pripremanje, vidi se iz značenja klanja, kada se odnosi na žrtve i žrtve paljenice, što je pripremanje, br. 10024.

10060. I uzmi krvi od njega. Da ovo označava Božansku Istinu koja proističe od Gospodovog Božanskog Dobra, vidi se iz značenja krvi, kada se to odnosi na žrtve i žrtve paljenice, što je Božanska Istina, kao što je gore pokazano, br. 10026, 10033, u ovom slučaju Božanska Istina koja proističe od Božanskog Dobra Gospodovog Božanskog Ljudskog, koje se komunicira i prima u nebesima, jer je to predmet o kome se govori sada u onome što sledi. Gore je rečeno (br. 10057), da postoje dva stanja kod čoveka koji se preporađa; prvo je kada se usađuje istina, i kada se ona povezuje s dobrom, a drugo je kada je on u dobru, i kad postupa od dobra. Kad je čovek u potonjem stanju, istine koje ima proističu od dobra; on ih razmatra, govori o njima, i tvori ih od dobra; tada je dobro u svemu, kao duša u čoveku, ili srce u telu; ovo isto tako mudar čovek opaža od razgovora i postupaka onih koji su u dobru. Iz ove ideje o čovekovom preporađanju, može se oblikovati neka ideja o proslavljenju Gospodovog Ljudskog, jer onako kako je Gospod proslavio Svoje Ljudsko, tako On preporađa čoveka, br. 3138, 3212, 3296, 4402, 5688. Jer je prvo stanje Gospodove glorifikacije Njegovog Ljudskog bilo usađivanje Božanske Istine, i njeno sjedinjavanje sa Božanskim Dobrom; otuda je Gospod, dok je bio u svetu, učinio Svoje ljudsko Božanskom Istinom, a isto tako i sjedinjenjem s Božanskim Dobrom, koje je bilo u Njemu, učinio ga je Božanskim Dobrom, kao što se može videti iz onoga što je navedeno, br. 9199,9315,9315, oba na kraju. Drugo stanje Njegove glorifikacije je bilo u tome što je od Božanskog Dobra proizlazila Božanska Istina, koja je Njegovo Božansko u Nebesima. Ovo se prvo stanje glorifikacije Gospodovog Ljudskog opisuje u unutrašnjem smislu ovih stvari koje su rečene o žrtvovanju junca , i žrtvom paljenicom ovna, o čemu se govori u ovome poglavlju, stihovi 10 do 18; dok se drugo stanje opisuje onim što sada sledi o drugome ovnu, koji se naziva ovan posvetni. Stoga je očito da se krvlju ovde označava Božanska Istina koja proističe od Gospodovog Božanskog Dobra, komunicirana i primljena u nebesima.

10061. I pomaži njom kraj od desnoga uha Aronu, i kraj desnoga uha sinovima njegovijem. Da ovo označava sve što se opaža od Božanske Istine koja proističe od

Božanskog Dobra Gospodovog u nebesima, vidi se iz značenja krvi, koja se stavljala na vrh uha, što označava Božansku Istinu u nebesima i u Crkvi, koja proističe od Gospodovog Božasnkog Dobra, kao što je gore pokazano, 10 060; i iz značenja uha, što označava ono što se opaža, vidi br. 9397, ovde, ono što se opaža od Božanske Istine u nebesima i u Crkvi, jer sve što se tamo opaža, opaža se od te istine. Ovde se posebno misli na ono što se opaža u nebeskom carstvu, jer se tamo istina opaža od dobra, kao što se može videti u onome što je navedeno, br. 9277; i iz značenja vrha, koji je najudaljeniji deo uha, što označava celinu ili sve; jer ono što je prvo ili najviše, to označava celinu ili sve, tako isto poslednje ili krajnje označava isto, kao što se može videti gore, br. 10014; i iz značenja desnoga uha, što označava ono što označava istinu koja se opaža od dobra. Desno uho ima ovo značenja, jer delovi na desnoj čovekovoj strani korespondiraju istinama preko kojih se stiče dobro, br. 9604, 9736. Isti je slučaj s mozgom, licem, i organima čula tamo, tako isto s grudima, slabinama, i nogama. Onaj ko ne zna ovu misteriju, ne može da razume zašto je bilo zapoveđeno da se pomaže krvlju okrajak desnoga uha, palac desne ruke, i palac na desnom stopalu Arona i njegovih sinova; i zašto treba, pored pretiline ovoga ovna, spaliti na oltaru i desno pleće, o čemu se govori u onome što sledi u ovome poglavlju (stihovi 22,25). A slično tome, ne zna se zašto se krv žrtve mora staviti na vrh desnog uha onoga koji se čisti od gube, i na palac desne ruke, i na palac desne noge; i da sveštenik treba da izlije iz loga (prim. prev. log je Jevrejska mera za tečnost) na dlan njegove ruke , i da umoči desni prst u ulje koje je na dlanu njegove leve ruke, i da njome pokropi svojim desnim prstom sedam puta ka Jehovi (Levitska XIV, 14-18,25-28). Niti se može znati značenje onoga što je Gospod rekao učenicima kada su ribarili, jer im je rekao da bace mrežu na desnu stranu čamca; i da kad su bacili, da nisu mogli da izvuku mrežu koliko je bila puna ribe (Jovan XXI, 6). Ovo predstavlja /istinu/, da delovati i učiti od dobra je shvatiti bezbrioj stvari koje pripadaju istini, a ne obrnuto, (prim.prev. drugim rečima, kada čovek polazi od dobra, to jest, kada dobar čovek deluje i naučava, njemu se više veruje, i njemu se otvaraju mnoge istine, za razliku od onoga koji polazi od istine,to jest, koji nije u ljubavi prema bližnjem. Njemu Gospod ne otvara nove istine jer u tome čoveku nema odgovarajućeg dobra).

Oni koji su u istinama od dobra, označeni su ovcama koje su o desnu ruku, dok su oni koji su u istinama koje nisu od dobra, označeni jarcima koji su o levu ruku (Mateja XXV, 32). Desnom su rukom označeni oni koji su u svetlosti istine od dobra, kod Davida, Tvoje je nebo i tvoja je zemlja, vaseljena i sve što je u njoj, i ti si ih stvorio. Sever i jug si stvorio desnicom svojom (LXXXIX, 11,12); gde se nebom, zemljom, i vaseljenom označava Crkva, br. 9325; sve što je u njoj je sva istina i

dobro, koji sačinjavaju Crkvu; severom se označavaju oni koji su u zatamnjenom stanju u pogledu istine, br. 3708, a desnom rukom oni koji su u svetlosti istine od dobra, što je označeno i jugom, br.9642. Značenje stajanja o desnu ruku Božiju, što se kaže za Gospoda, sada je jasno (Psalam CX, 1,5; Mateja XXV, 63,64; Marko XII, 36;XVI, 61,62; Luka XX, 42,43); naime, Božanska Moć kroz Božansku Istinu koja većina izraza u Reči imaju i obrnuto značenje, tako i desna ruka i leva ruka; i u tom slučaju desna ruka označava zlo koje podstiče obmanu, dok leva ruka označava obmanu koja podstiče zlo, kao kod Zaharije, Teško pastiru nikakvom, koji ostavlja stado! Mač mu je nad mišicom i nad desnijem okom; mišica će mu usahnuti i desno će mu oko potamnjeti (XI, 17). Mišica u ovom odlomku označava moć istine koja potvrđuje zlo, o kojoj se moći kaže, jer je bezvredna, da će usahnuti; dok desno oko označava poznavanje dobra (scientia) koja se koristi da potvrđuje obmanu, tako da znanje istine nema vrednosti, pa se kaže da će potamnjeti. Pastir označava onoga koji uči istine, i time vodi ka dobru, br. 343,3795,6044; mišica nikakvog pastira označava nikakvu moć; oko označava razumevanje i opažanje istine, br. 4403-4421,4523-4534,9051; desno oko bezvrednog pastira označava znanje dobra bez njegovog razumevanja i opažanja, jer se primenjuje za obmanu; tama označava obmanu od zla, br. 7711. Kod Mateje, Ako te oko tvoje desno sablažnjava, iskopaj ga i baci od sebe; I ako te desna ruka tvoja sablažnjava, odseci je i baci od sebe; jer ti je bolje da pogine jedan od udova tvojijeh nego li celo telo tvoje da bude bačeno u pakao (V, 29,30). Desno oko /ovde/ označava razumevanje i verovanje u obmanu od zla, dok desna ruka /ovde/označava obmanu samu od zla. Svako može da zna da se okom ovde ne označava oko, ni desnom rukom desna ruka, i da oko koje sablažnjava ne treba iskopati, niti ruku koja salažnjava treba odseći, jer time se čovek ne bi mogao spasiti. I u Otkrovenju, zver je dala svima znak na desnoj ruci, i na njihovim čelima (XIII, 16); gde desna ruka označava obmanu od zla, a čelo označava ljubav za zlo od koje se izvodi obmana. Da čelo označava nebesku ljubav, a otuda u obrnutom smislu paklenu ljubav, može se videti, br. 9936.

10062. I palac desne ruke njihove. Da ovo označava Intelektualno otuda u srednjem nebu, vidi se iz značenja palca, što označava moć dobra kroz istinu, ili istinu u njenoj moći od dobra, i Intelektualno otuda, o čemu će se uskoro govoriti.To označava Intelektualno u srednjem nebu, jer se krvlju, koja se stavljala na palac ruke, označava Božanska Istina koja proističe od Gospodovog Božanskog Dobra u nebesima (vidi gore, br. 10060); u ovom slučaju, stoga, Intelektualno iz toga; jer se krvlju na vrhu desnoga uha označava opažanje u najdubljem nebu. Otuda to da se krvlju na palcu desne ruke označava Intelektualno u srednjem

nebu; dok se velikim palcem na desnom stopalu označava isto u poslednjem nebu; jer se stvari u najdubljem nebu označavaju glavom, i stvarima koje pripadaju glavi; ovde, stoga, opažajna moć Intelektualnog desnim uhom, jer ono pripada glavi. Stvari srednjeg neba označavaju se telom, i stvarima koje pripadaju telu, pa se u ovom slučaju Intelektualno označava desnom rukom; dok se stvari poslednjeg neba označavaju stopalima, i stvarima koje pripadaju stopalima. Da je takva korespondencija nebesa sa čovekom, može se videti gore, br. 10030, i u odlomcima koji su tamo navedeni. Osim toga, u najdubljem nebu postoji opažnje istine od dobra; ali u srednjem nebu nema opažanja istine od dobra, nego razumevanja njenog , a slično i u poslednjem nebu, kao što se može videti u odlomcima koji su navedeni, br. 9277,9596,9684.

Da palac desne ruke treba da označava istinu od dobra u njenoj sili, a otuda označava i Intelektualno u srednjem nebu, izgleda doista premala i sitničava stvar

da bi označavala nebo; otuda, može se zapitati, zašto palac ima takvo važno značenje? Ali treba znati da krajnji deo tela svakoga organa označava isto što i

ceo organ; jer telo vrši radnje preko mišica i ruku. Da ono što je poslednje označava sve i celinu, kao što je slučaj s prvim i najvišim, može se videti gore, br. 10044, Da

ruka označava moć, i da sva moć potiče od istine od dobra, može se videti u onome što je navedeno, br. 10019, i da desna ruka označava moć istine od dobra, a leva ruka istinu pomoću koje dobro deluje, br. 10061. Označeno je Intelektualno, zato

što je sve u njemu oblikovano od istina, dok je sve voljno oblikovano od dobara, jer sve stvari u svetu i u nebesima odnose se na istinu i dobro; i čovekov je razum dat

radi istina, a volja radi dobara; stoga, pošto ruke označavaju istinu u njenoj moći, i razum je označen istim. Pošto palac, kao i sama ruka, označava moć koja pripada

istini od dobra, stoga se među neznabošcima u drevna vremena odsecao palac i veliki palac neprijateljima (Sudije I, 6,7). Ovim se predstavljalo oduzimanje sve

moći. A u palcu je glavni izvor moći ruke, jer kada se on otseče, ruka nije korisna u boju. Pošto palac, kao i prsti, označava moć, to se kaže kod Davida, Jehova uči ruke moje boju, prste moje ratu (Psalam CXLIV, 1). Ponovo, Kad pogledam nebesa tvoja,

dela prsta tvojih (Psalam VIII, 3). I kod Luke, Isus reče, Ako li ja prstom Božijim izgonim đavole, dakle je došlo k vama carstvo Božije (XI, 20).

10063. I palac desne noge njihove. Da ovo označava Intelektualno u poslednjem nebu, vidi se iz onoga što je pokazano upravo gore,br. 10062.

10064. A ostalom krvlju pokropi oltar unaokolo. Da ovo označava jedinstvo Božanske Istine sa Božanskim Dobrom, vidi se iz značenja krvi, kada se odnosi na žrtve i žrtve paljenice, što označava Božansku Istinu, kao što je pokazano gore, br.

10,026, 10,033; i iz značenja oltara, da je to reprezentativ Gospoda kao Božanskog Dobra, br. 9964. Kada se kaže Božansko Dobro, misli se i na Božansku Ljubav, jer svako dobro pripada ljubavi, jer ono što se voli, to se smatra dobrom, i naziva se dobrom; a svaka istina pripada veri, jer što god se veruje smatra se, i naziva se istinom. Stoga sledi da one stvari koje oblikuju čovekovo razumevanje, pripadaju veri, a one koje oblikuju volju, ljubavi; jer je čovekovo razumevanje dato bi se primale istine vere, a njegova volja da bi se primala dobra ljubavi. Stoga je čovekovo razumevanje (razum) onakvo kakve su istine koje ga oblikuju i vera koju one oblikuju; a njegova volja je onakva kakva su dobra koja je oblikuju i kakava je ljubav prema njima /dobrima/. U obrnutom smislu postoji ljubav prema zlu i verovanje u obmanu, pa stoga i volja i razumevanje u skladu s tim; a razumevanje je onakvo kakva je obmana koja ga oblikuje i vera u obmanu; a volja je onakva kakvo je zlo koje je oblikuje i ljubav prema zlu. Da je volja da se čini zlo i verovanje u obmanu iz pakla, i da su one pakao kod čoveka, jasno je, jer su one suprotnosti razumevanju istine i volji da se čini dobro, koji imaju nebesko poreklo i potiču od Gospoda, pa stoga sačinjavaju nebo kod čoveka.

10965. (21) I uzmi krvi koja bude na oltaru. Da ovo označava Božansku Istinu ujedinjenu s Božanskim Dobrom Gospodovim, vidi se iz značenja krvi na oltaru, što označava Božansku Istinu, ujedinjenu s Božanskim Dobrom, kao što je pokazano upravo gore, br. 10064. Kakav je ovo slučaj, biće pokazano ubrzo u onome što sledi.

10066. I ulja za pomazanje. Da ovo označava Božansko Dobro Božanske Ljubavi koja je u Gospodu, vidi se iz značenja ulja za pomazanje, što je reprezentativ Božanskog Dobra Božanske Ljubavi koja je u Gospodu, vidi br. 9954,10019.

10067. I pokropi Arona i haljine njegove. Da ovo označava uzajamno sjedinjavanje Božanskog Dobra i Božanske Istine u najvišim nebesima, vidi se iz reprezentacije Arona, koji označava Gospoda kao Božansko Dobro, kao što se može videti, br. 9806, koje je Gospodovo Božansko Dobro u nebeskom carstvu, kao što je pokazano, br. 9946, ili, što je isto,u najvišim nebesima; i iz značenja Aronovih haljina, koje predstavljaju Gospodovo duhovno carstvo pridruženo Njegovom nebeskom carstvu, o čemo se govorilo u br. 9814; i iz značenja kropljenja po njima, što znači ujediniti; jer ono što je kropljeno (poprskano) i onaj na koga se izlivalo /ulje ili miro pomazanja/, to je predstavljalo jedinstvo, kao gore, gde se kaže da treba da se pokropi okolo oltara, br. 10064. Tu se misli na Gospodovo Božansko Ljudsko u nebesima, jer se u ovome odlomku, i u onome što sledi, govori o Gospodovom Božaskom u nebesima, i o Njegovom jedinstvu s anđelima tamo, to

jest, o drugom stanju glorifikacje Gospodovog Ljudskog, vidi br. 10057; stoga je ovde Aronom predstavljen Gospod kao Božansko Dobro u nebeskom carstvu, a njegovim haljinama /Gospodovo Ljudsko/ kao Božanska Istina u duhovnom carstvu koje je pridruženo nebeskm carstvu, tako u svakom od najviših neba. Sve to proizlazi od Božanskog Ljudskog, jer se u nebu na priznaje i ne bogoštuje nijedno drugo Božansko, osim Gospodovo Božansko Ljudsko, jer Božansko, koje je Gospod nazivao Svojm Ocem, bilo je Božansko u Njemu samom. Da se u nebesima ne bogoštuje nijedno drugo Božansko osim Gospodovog Božanskog Ljudskog, vidi se iz Gospodovoh reči u mnogim prilikama kod jevanđelista, kao iz sledećeg, Sve je meni predao Otac moj (Mat. XI, 27; Luka X, 22). Otac predade sve u ruke Sinu (Jovan III, 34,35). Otac dade Sinu vlast nad svakim telom (Jovan XVII, 2). Bez mene ne možete ništa činiti (XV, 5). Oče, sve što je moje i tvoje je, i što je tvoje moje je(Jovan XVII, 10). Sva mi je vlast data u nebesima i na zemlji (Mateja XXVII, 18). Isus reče Petru: Daću ti ključeve carstva nebeskog, i sve što vežeš na zemlji biće vezano na nebu, i što odrešiš na zemlji biće odrešeno na nebu (Mateja XVI, 19). Da je slučaj ovakav, vidi se i po tome što se niko ne može povezati verom i ljubavlju sa Božanskim samim osim kroz Božansko Ljudsko; jer Božansko samo, koje se naziva Ocem, ne može da uđe u misao, jer je neshvaljivo, a ono što ne može da uđe u misao, to ne može da uđe u um kao predmet vere, ili kao predmet ljubavi, dok je glavna stavr bogoštovanja verovanje u Boga, i ljubav prema Njemu iznad svih stvari.

Da je Božansko samo, koje je Otac neshvatljivo, Gospod uči i kod Jovana, Niko nije nikada vidio Oca, osim jedinorodnog Sina, koji je u naručju Oca, koji ga javi (I, 18). Ponovo, Ni glasa njegova kad čuste, ni lica njegova videste (V, 37). A da je Božansko samo, koje je Otac, shvatljivo u Gospodu preko njegovog Božanskog Ljudskog, On ponovo uči kod Jovana, Ko je vidio mene, vidio je Oca (XV, 6). I kod Mateje, Sve je meni predao Otac moj, i niko ne zna sina do Otac; niti Oca ko zna do sin i ako sin hoće kome kazati (XI, 27); kaže se i da niko ne zna Sina osim Otac, jer se Sinom označava Božanska Istina, a Ocem Božansko Dobro, svako u Gospodu. A to znači da jednog može da zna samo drugi; stoga Gospod prvo kaže, da mu je sve Otac predao, a posle da On zna Oca kojega može da pokaže kome hoće. Jovan XI, 27/. Da je Sin Božanska Istina, a Otac Božansko Dobro, i jedno i drugo u Gospodu, može se videti. br. 2803,2813,3704,8897,9807. Iz svih ovih stvari sada je očito da je Božansko u nebeseima Gospodovo Božansko Ljudsko.

Sada ćemo govoriti o stanju koje je prdstavljeno krvlju drugoga ovna kojom se kropio oltar i okolo, i o uzimanju te krvi i ulja pomazanja, i kropljenju po Aronu i

njgovim haljinama. Da ove stvari označavaju jedinstvo Božanske Istine i Božanskog Dobra, i Božanskog Dobra i Božanske Istine u Godpodovom Božanskom Ljudskom, vidi se iz onoga što je rečeno i pokazano gore, br. 10064-10067. Ali misterija, koja je ovde skrivena, još je uvek nepoznata; a to je, da postoji uzajamno jedinstvo Božankog Dobra i Božanske istine, koje je suštinskog Božanskog, koje je Otac, i Božanske Istine , koja je Sin. Sjedinjavanje Božanske Istine s Božanskim Dobrom označeno je kropljenjem oltara krvlju, br. 10064; ovi sjedinjeni označeni su krvlju na oltaru, koja se otuda uzimala, br. 10065; i uljem pomazanja, koje je označavalo Božansko Dobro, br. 10066; otuda uzajamno sjedinjavanje Božanske Istine i Božanskog Dobra u Gospodovom Božanskom Ljudskom označeno je kropljenjem te krvi, kao i uljem pomazanja po Aronu i njegovim haljinama, kao što je pokazano u prethodnm delu ovoga paragrafa. Da je sjedinjavanje bilo uzajamno, vidi se iz Gospodovih Reči u sledećim odlomcima. Otac i ja jedno smo; - Ako li meni i ne verujete, verujte delima mojim, da poznate i verujete da je Otac u meni i ja u Ocu(Jovan X, 30,38). Ponovo, Ne verujete li da sam ja u Ocu, i Otac u meni? Verujte, da sam ja u Ocu i Otac u meni (XIV, 1.11). Ponovo, Isus reče, Oče, čas dođe! proslavi sina svojega, da i sin tvo jproslavi tebe .I moje sve je tvoje, i tvoje je moje(XVII, 1,10). Ponovo, Sad se prolasvi Sin Čovečiji i Bog se proslavi u njemu, i Bog će ga proslaviti u njemu (XIII, 31,32).

Iz ovih je odlomaka jasno da se Božansko Dobro Božanske Ljubavi, koje je Otac, ujedinilo sa Božanskom Istinom, koja je Sin, uzajamno u Gospodu; i iz toga razloga Njegovo Ljudsko samo je Božansko Dobro; isto je označaneno Njegovim izlaženjem od Oca, i dolaskom u svet, i odlaženjem k Ocu (Jovan XVI, 27,28); i da je sve što je Očevo i njegovo (XVI, 15), i da su Otac i on jedno (X, 30). Ali ove se stvari mogu lakše shvatiti ako se to uporedi sa povezivanjem istine i dobra u čoveku kojega Gospod nanovo rađa; jer, kao što je rečeno, Gospod nanovo rađa čoveka kao što je proslavio Svoje Ljudsko, br. 10057. Kad Gospod nanovo rađa čoveka, On daje istinu koja treba da postane istina vere čovekovom Intelektualnom, a dobro koje treba da postane dobro ljubavi, čovekovom Voljnom, i tamo ih povezuje; i kada su povezani, tada istina vere ima svoj život od dobra ljubavi, a dobro ljubavi određuje kakav je život istine vere. Ovo se povezivanje izvodi uzajamno preko dobra, i naziva se nebeskim brakom, i to je nebo u čoveku. U takvom nebu Gospod stoluje kao u Svom vlastitom; jer je sve dobro ljubavi od Njega, kao i svo povezivanje istine s dobrom; Gospod ne može da stoluje ni u čemu što je čovekovo vlastito, jer je to zlo. Na ovo uzajamno povezivanje se odnose Gospodove reči kod Jovana, U onaj ćete dan doznati da sam ja u Ocu i vi u meni, i ja u vama (XIV, 20). Ponovo, I moje sve je tvoje, i tvoje je moje; i ja se proslavih u

njima, da bi svi bili jedno, kao što je Otac u meni, i vi u meni, i ja u vama (XVII, 10,21). Ovako se opisuje uzajamno povezivanje, ali se ne označava da se čovek povezuje sa Gospodom, nego da Gospod povezuje čoveka sa Sobom kada se ovaj uzdržava od zala; jer o uzdržavanju od zala ostavljeno je da čovek odlučuje, i kada se uzdržava, tada Gospod povezuje istine vere i dobra ljubavi, tako da to ne čini čovek /nego Gospod/. Jer da čovek ne može od sebe da učini ništa dobro, i da ne može da primi ništa od istine i dobra, dobro je poznato u Crkvi. A to potvrđuje i Gospod kod Jovana, Ostanite u meni, i ja u vama; onaj ko u meni ostane, taj nosi mnogi plod; bez mene ne možete ništa činiti (XV, 4,5).

Ovo se uzajamno povezivanje može ilustrovati ako se razmotri povezivanje razuma i volje u čoveku. Njegov razum oblikuje se od istina, a njegova volja od dobara; a istine pripadaju veri u njemu, a dobra ljubavi. Čovek prima istine kroz uho i oko, i polaže ih u svoju memoriju. Ove se istine odnose ili na građansko ili na moralno stanje, i nazivaju se znanjima. Čovekova ljubav, koja pripada njegovoj volji, posmatra ove istine u memoriji, i odabira među njima one koje se slažu s tom ljubavi od njegovog Intelektualnog, i s dobrima ljubavi od njegovog Voljnog. Dobra ljubavi su na taj načino kao vatra, a istine u zaokruženju oživljene ljubavlju su kao svetlost od te vatre. Postepeno, kako se istine zagrevaju tom vatrom, u njima postaje sve toplija želja za uzajamnim povezivanjem, koje postaje trajno. Iz ovoga se vidi jasno da je dobro ljubavi ono što povezuje, a ne istina vere, osim onoliko koliko istina u sebi ima suštinskog dobra ljubavi. Bilo da se govori o ljubavi ili o dobru, ista je stvar; jer ono što čovek voli, to i hoće. Treba znati da se one stvari koje se odnose na građansko i moralno stanje, o kojima je maločas govoreno, da se one povezuju u spoljašnjem čoveku; dok se one koje pripadaju duhovnom stanju, o čemu je pre bilo govora, povezuju u unutrašnjem čoveku, a posle preko uutrašnjeg i u spoljašnjem; jer one koje pripadaju duhovnom stanju, koje su istine vere i dobra ljubavi ka Gospodu, i koje se odnose na život večni, te komuniciraju s nebesima, i otvaraju unutrašnjeg čoveka; a one to čine onoliko i na isti način na koji se istine vere primaju u dobrima ljubavi ka Gospodu, i u ljubavi prema bližnjem, od Gospoda. Stoga je očito da su oni koji ne primaju stvari koje pripadaju duhovnom stanju, da su samo spoljašnji ljudi, i da su oni samo čulni ljudi koji osporavaju ove stvari,ma koliko da su inteligentni kada razgovaraju.

10068. I sinove njegove i haljine njihove. Da ovo označava uzajamno sjedinjavanje Božanskog Dobra i Božanske Istine od Gospodovog Božanskog Ljudskog u nižim nebesima, vidi se iz toga što se kropljenjem krvi po sinovima Aronovim i njihovim haljinama označava takvo sjedinjavanje Božanskog Dobra i Božanske Istine od

Gospodovog Božanskog Ljudskog u višim nebesima (br. 10967), a kropljenjem po sinovima Aronovim i njihovim haljinama označava se takvo sjedinjavanje u nižim nebesima. Jer je Božansko Gospodovo u nižim nebesima predstavljeno sinovima Aronovim kada je Božansko Gospodovo u višim nebesima predstavljeno Aronom samim; ovo je tako zato što se niža nebesa rađaju od viših kao sinovi od oca, vidi br. 9466,9473,9680,9683,9780. Mora se znati da se pod višim nebesima misli na Gospodovo nebesko carstvo, a pod nižim nebesima na Njegovo duhovno carstvo. Da se neba dele u dva carstva, često je bilo rečeno i pokazano. Gospodovo Božansko je slično u svakom carstvu, ali da je različito kao posledica primanja od strane anđela tamo.

10069. I biće svet on i haljine njegove, i sinovi njegovi i haljine njihove. Da ovo označava da je tako sa svim Božanskim stvarima u nebesima, vidi se iz značenja svetog, što označava ono što proističe od Gospoda, jer je samo On svet, vidi br. 9229,9479,9818,9820,9956,9988, stoga ono što je Božansko; i pošto su Aronom i njegovim sinovima i njihovim haljinama bile predstavljene svete ili Božanske stvari u nebesima, o kojima se govorilo gore, br. 10067,10068, stoga se njima ozna

avaju sve Božanske stvari u nebesima. Da su se Aron, njegovi sinovi, i njihove haljine nazivale svetim, jer su predstavljale svete Božanske stvari, jasno je; jer svako ko ozbiljno gleda na ovo, može da zna da nikoga ne posvećuju ni krv ovna ni ulje za posvećivanje; jer su krv i ulje beživotne stvari, i nemaju uticaja na unutrašnju prirodu čovekovu. Na čovekova unutrašnja stanja utiče se samo istinama vere i dobrima ljubavi od Gospoda, stoga uticajem Božanskih stvari; i samo su ovo stvari koje posvećuju, jer su samo one svete.

10070. (22) Po tom uzmi salo od ovna. Da ovo označava dobro u nebesima, vidi se iz značenja sala, što označava dobro, vidi br. 10033. Označava se da je to u nebesima, jer se posvećivanje ruke pomoću drugoga ovna označava Božansko proističuće od Gospoda u nebesima, br. 10057.

10071. I rep. Da ovo označava svaku istinu tamo, vidi se iz značenja repa ovna, što označava istinu; rep označava istinu, jer je to poslednji deo, i istina u poslednjim /stvarima/, br. 9952. Rep je isto tako poslednje mozga i maloga mozga , jer se ovi produžavaju u kičmenu moždinu, koja se završava isto tako u repu, i koji je zbog toga završni dodatak; stoga se kaže u vezi sa žrtvama, da rep treba da se ukloni do leđa (Levitska III, 9). Da rep označava istinu u ploslednjim stvarima, a u obrnutom smislu obmanu, vidi se iz sledećih odlomaka, Za to će odseći Jehova Izrailju glavu i rep; Starešina i ugledan čovjek, to je glava, a prorok koji uči laž, to je rep (Isaija IX

14,15). Odseći glavu i rep u duhovnom smislu, označava dobro i istinu, jer se govori o Crkvi, a kada je opustošena, glava označava zlo a rep obmanu; da glava označava dobro, može se videti, br. 4938,4939,5328,9913,9914; slično i starešina, br. 6524,9404. Da je prorok onaj ko uči istinu, i u apstraktnom smislu, istina, br. 2534,7269. U obrnutom smislu, stoga, glava označava zlo, a tako isto i starešina i ugledan čovek označavaju one koji čine zlo; a rep označava obmanu, a tako isto i prorok, zbog čega se kaže da je prorok laž; jer laž je lažna tvrdnja. Ponovo, kod istoga proroka, I neće biti dela u Egiptu što bi učinila glava ili rep (XIX, 15). Egipat označava one koji pokušavaju da uđu u istine i dobra vere kroz umovanja počev od osnovnih istina, a ne preko otkrovenja, stoga ne preko verovanja u ono što je otkriveno, br. 1164,1165,1186. Dela koja ne može da učini ni glava ni rep označavaju da nisu ni istina ni dobro. Da rep označava istinu u poslednjem, vidi se iz značenja u obrnutom smislu, u kojem rep označava obmanu, kao u Otkrovenju, Skakavci imahu repove kao škorpije, i žalci bijahu na repovima njihovijem; i dana im beše oblast da ude ljudima (IX, 10); gde repovi slični škorpijama, i žalci na repu označavaju lukava mudrovanja od obmana preko kojih oni ubeđuju ljude,i na taj nači im škode, pa se stoga kaže, da im beše dana oblast da ude ljudima. Da i skakaac označava obmanu u onome što je najviše spoljašnje, može se videti, br. 7643. Ponovo, Repovi konja bijahu kao zmije, i imahu glave, i njima uđahu (Otkrovenje I, 19); gde repovi slični zmijama označavaju umovanja od obmana, čime se škodi. Ponovo, I rep njezin odvuče trećinu zvezda nebeskijeh i baci ih na zemlju (Otkr. XII, 3,4). Rep aždaje označava istinu falsifikovanu, posebno tako što se primenjuje za zlo; zvezde označavaju falsifikovana poznavanja istine i dobra, a baciti ih na zemlju označava razoriti.

10072. I salo što je na crevima. Ovo označava dobro u poslednjim /stvarima/, vidi se iz značenja sala, što označava dobro, vidi br. 10033; i iz značenja creva, što označava poslednje i najniže stvari, pokazano,br. 10030,10049.

10073. I mrežicu na jetri. Da ovo označava očišćeno unutrašnje dobro prirodnog čoveka, vidi se iz značenja mrežice na jetri, što označava unutrašnje dobro spoljašnjeg ili prirodnog čoveka, pokazano, br. 10031. To označava očišćeno dobro, jer je jetra organ koji čisti, br. 10031; i pošto se bubrezima označava očišćena istina, br. 10032, otuda se kaže i to da treba ukloniti i mrežicu na bubrezima (Levitska III, 4,10,15).

10074. I oba bubrega, i salo oko njih. Da ovo označava očišćenu unutrašnju istinu prirodnog čoveka, i njeno dobro, vidi se iz značenja bubrega, što označava unutrašnju istinu spoljašnjeg ili prirodnog čoveka; i iz značenja sala koje je na

njima, što označava njeno dobro, pokazano br. 10032. Očišćena istina se označava bubrezima, jer bubrezi su organi koji čiste krv, br. 10032, dok krv označava istinu, br. 9393,10026.

10075. I desno pleće. Da ovo označava najdublje dobro, vidi se iz značenja desnoga pleća, što označava najdublje dobro. Desno pleće označava najdublje dobro, jer pleća kod životinja označavaju isto što i slabine i bedra kod čoveka, a slabine i bedra označavaju bračnu ljubav, pa otuda i dobro nebeske ljubavi, koje je dobro najdubljeg neba, kao što se može videti, br. 3021,4277,4280,4575,5050-5062,9961. Desna slabina i desno bedro označavaju najdublje dobro u najdubljem nebu; jer stvari na čovekovoj desno strani, po korespondenciji, označavaju dobro koje vodi k istini, a one stvari na njegovoj levoj strani, istinu koja vodi ka dobru; pa stoga oni koji su u sredini, označavaju povezivanje dobra i istine. Stoga je očito da su pleća zadnji delovi životinje, gde su njihovi genitalni organi, ali ne i prednji organi, jer ovi se nazivaju grudima, zato što desno pleće označava najdublje ili nebesko dobro, stoga, kada se podiglo sa žrtve i kada je dato Aronu, nazvalo se njegovim pomazanjem, kod Mojsija. I desno pleće od žrtava podajte sveštniku da bude žrtva podizana. Jer grudi što se obrću i pleće što se podiže uzeh od sinova Izrailjevijeh svijeh njihovijeh žrtava zahvalnijeh, i dadohAronu svešteniku i sinovima njegovijem zakonom večnijem da se uzimaju od sinova Izrailjevih. To je pomazanoga Arona i pomazanijeh sinova njegovijeh od ognjenih žrtava Jehovi od dana kad ih dovede da vrše službu svešteničku Jehovi (Levitska VII, 32,34,35). Grudi i pleće nazivaju se pomazanjem zato što predstavljaju duhovno dobro i nebesko dobro; jer po korespondeciji grudi označaaju duhovno dobro, a desno pleće nebesko dobro, koje je dobro najdubljeg ili trećeg neba, dok pomazanje predstavlja Božansko Dobro Gospodovo, br. 9954,10,019. Grudi i desno pleće isto su se tako davali Aronu kao žrtve za prvorođenog od vola, ovce, i jarca. Da desno pleće označava najdublje dobro, vidi se iz toga da se poslednje imenuje; rep se prvi imenuje i creva, a posle mrežica na jetri i bubrezima, a na kraju desno pleće. Stvari koje se imenuju na prvome mestu su najviše spoljašnje, one u sredini su više unutrašnje, a one na poslednjem mestu su najdublje.

10076. Jer je ovan posvetni. Da ovo označava reprezentativ Gospodove Božanske Moći u nebima kroz Božansku Istinu od Božnskog Dobra, i reprezentativ onoga što se tamo prenosi i prima, vidi se iz značenja ovna, što označava unutrašnjeg čoveka u pogledu dobra nevinosti i ljubavi prema bližnjem, pokazano gore, br. 9991. Jer sve zveri označavaju neko osećanje ili naklonost u čoveku, br. 9280. To je razlog da se oni koji su u nevinosti i u ljubavi prema bližnjem nazivaju

ovcama i jaganjcima; ovan, koji je muška ovca, označava dobro ljubavi prema bližnjem i dobro nevinosti u unutrašnjem čovekum, a u najvišem smislu isto u unutrašnjem Gospodovog Ljudskog. Jer ono što u unutrašnjem smislu označava nešto u čoveku, pa tako i nešto u Crkvi ili nebu u čoveku, označava u navišem smislu isto u Gospodu kad je bio u svetu.Tako isto, sve u Reči u najdubljem smislu govori o Gospodu, otkuda potiče i svetost Reči. Gornja predstava se vidi i iz značenja posvećenja ruku, što predstvlja Božansku Istinu od Gospodovog Božanskog Dobra u nebesima, i njegovu komunikaciju anđelima tamo, i njeno primanje od strane anđela. Jer, prema onome što je ranije pokazano, kao što je slučaj sa čovekom kada se nanovo rađa, posoje dva stanja – prvo, kada se istine vere usađuju u dobro ljubavi, čiji je ishod njihovo povezivanje; a drugo je kada postupa od dobra ljubavi. Isto je bilo u najvišem smislu i u slučaju Gospoda. Prvo stanje proslavljenja Njegovog Ljudskog bilo je da ga učini Božanskom Istinom, i da ga sjedini s Božanskim Dobrom koje je bilo u Njemu, i koje je bilo Ljubav, koja je Jehova. Drugo stanje Njegovog proslavljenja je to što je postupao od Božanskog Dobra Božanske Ljubavi, a to se dešavalo kroz Božansku Istinu koja je proisticala od toga dobra.

U pogledu čoveka, slučaj je ovakav: - U prvom stanju on ispituje one stvari koje se odnose na njegovu veru; i dok ih ispituje od dobra, to jest, kroz dobro od Gospoda, tada se oblikuje njegovo Intelektualno. Kada se ove istine koje pripadaju Intelektualnom usade i povežu s dobrom, tada ulazi u drugo stanje, koje se sastoji u tome da deluje od dobra kroz ove istine. Stoga se vidi jasno šta je priroda čovekovog drugog stanja, kada se nanovo rađa, jer se sastoji u tome da misli i deluje od dobra, ili, što je isto, od ljubavi, ili od volje; jer ono što čovek hoće, to i voli, a ono što voli, to naziva dobrom. Ali čovek je tek onda u drugom stanju, kada je od glave do pete sasvim kao njegova ljubav, ili njegova volja, i razumevanje iz nje. Ali ko veruje da je ceo čovek kao njegova volja i razumevanje u skaldu s njom, , ili kao zlo i obmana u skadu s njim (sa zlom) jer dobro ili zlo oblikuju volju, a istina ili obmana oblikuju razumevanje. Ali ova je misterija poznata svim anđelima u nebesima; međutim, ljudi je ne poznaju jer nemaju znanja o duši, i stoga ne znaju da se telo oblikuje u skadu s njon (s dušom), i da stoga duša označava celoga čoveka.

Da je ovakav slučaj postaje sasvim jasno ako se razmotri priroda duhova i anđela u drugom životu; jer svi su oni u ljudskom obliku, a ti su oblici onakvi kakva su osećanja njihove ljubavi; i to je taliko u toj meri da se za one koji su u dobru ljubavi i u ljubavi prema bližnjemu može reći da su utelovljenja ljubavi i ljubavi

prema bližnjem; i obrnuto, oni koji su u zlima ljubavi prema sebi i svetu, stoga u mržnji i sličnim stanjima, ti su utelovljenja mržnje. Da je ovako, vidi se u prirodi po efektu, uzroku, i cilju, koji slede jedno za drugim; efekat dobija sve od uzroka, pa je na taj način efekat samo uzrok u spoljašnjem obliku, jer kada uzrok postane efekat, on se utelovljuje u spoljašnjim stvarima da bi mogao da deluje u nižoj sferi, koja je sfera efekata. Slučaj je sličan s uzrokom nekog uzroka koji se u višoj sferi naziva finalnim uzrokom, ili ciljem (prim.prev. finalni uzrok je cilj kao uzrok). Ovaj je cilj sve u uzroku, da bi uzrok mogao da deluje radi nečega kao cilj; jer uzrok za koji se ne može kazati da deluje radi nečega, ne može se nazivati uzrokom, jer šta bi inače bila njegova svrha? Ovo radi nečega je cilj koji je, u uzroku, i prvo i poslednje. Stoga je očito da je cilj, tako reći, duša uzroka, i, tako reći, njen život, pa stoga i duša i život efekta. Jer ako u uzroku i efektu nema onoga što ostvaruje cilj, to nije ništa, jer je besciljno, stoga je kao telo kad iz njega izađe duša.

Slučaj je sličan i sa čovekom. Njegova duša je njegova volja; približni uzrok, koji deluje na volju, je njegovo razumevanje, a efekat koji je ostvaren je telo, stoga pripada telu. Da je ovo činjenica, jasno je iz toga što ono što čovek hoće, i zbog toga i misli, jasno se pokazuje u telu, kao na primer, kada govori ili deluje. Iz svega ovog dalje je očito da je ceo čovek onakav kakva je njegova volja. Bilo da govorimo o volji, ili o cilju, ili o ljubavi, ili o dobru, isto je, jer sve što čovek hoće, on na to se gleda kao na cilj, i to voli, i naziva dobrom. Slično, bilo da govorimo o razumevanju, ili o uzroku cilja, ili o veri, ili o istini, isto je, jer sve što čovek od svoje volje shvata ili misli, on uzima da je to uzrok, i on to veruje, i naziva istinitim. Kada se shvate ove stvari, tada se mogu upoznati karakteristike čoveka koji se rađa nanovo u njegovom prvo i drugom stanju. Iz ovih se razmatranja može stvoriti neka ideja kako čovek treba da razume to da je Gospod, kad je bio u svetu, proslavio Svoje Ljudsko, tako što ga je prvo učinio Božanskom Istinomm a postepeno i Božanskim Dobrom Božanske Ljubavi; i zatim da od Božanskog Dobra Božanske Ljubavi sada deluje u nebu i u svetu, i daje im život, što se izvodi pomoću Božanske Istine koja proističe od Božanskog Dobra Božanske Ljubavi Njegovog Božanskog Ljudskog. Od toga postoje neba, i neprekidno postoje, to jest, opstoje; ili što je isto, od toga se stalno stvaraju, i kroz to se održavaju, jer održavanje je neprekidno stvaranje, kao što je supstancija neprekinda egzistencija. Ovakve su istine sadržane i u ovim rečima kod Jovana, U početku beše Reč, i Reč beše u Boga, i Bog beše Reč. Sve je kroz nju postalo, i bez nje ništa nije postalo što je postalo. I Reč postade telo, i useli se u nas puno blagodati i istine; i videsmo slavu njegovu, slavu kao jedinorodnog od Oca (I, 1,3,14).

Reč je Božanska Istina. Prvo je stanje opisano time što se kaže da je Reč bila u početku, i da je Reč bila kod Boga, i da je Bog bio Reč; drugo stanje time što su sve stvari sazdane od Njega, i da ništa nije postalo bez Njega. Slučaj je bio sličan kada je Gospod došao u svet i doveo nebesa u red, i tako reći, ponovo ih stvorio. Da se tu pod Reči misli na Gospoda, jasno je, jer se kaže, da je Reč postala telo. Ono što se može komunicirati i opažati od Božanske Istine koja proističe od Božanskog Dobra Božanske Ljubavi Njegovog Božanskog Ljudskog, to je ono što je označeno posvećivanjem ruke, i to je opisano reprezentativima u ovome odlomku o drugom ovnu. Jer je Gospod kao Božansko Dobro predstavljen Aronom, br. 9806, pa je stoga Gospodovo proslavljenje Njegovog Ljudskog opisano ceremonijom uvođenja u svešteničku službu Arona i njegovih sinova. Prvo stanje proslavljenja predstavljeno je onim što je rečeno o žrtvovanju junice, kao i ovna kao žrtve paljenice, drugo stanje proslavljenja onm šo je rečeno o drugom ovnu, koji je nazvan ovan posvećenja (posvetni). Prvo se stanje naziva pomazanje, a drugo stanje se naziva posvećivanje ruke; otuda kad su Aron i njegovi sinovi bili uvođeni u svešteničku službu pomazanjem i posvećivanje ruke, rečeno im je da se pomazuju, i da će biti oni čije će ruke biti posvećene, kao kod Mojsija, Sveštenik, kojemu se na glavu izlilo ulje pomazanja i koji je posvećen (čija je ruka posvećena) da se oblači u svete haljine, neka ne otkriva glave svoje i haljina svojih da ne razdire (Levitska XXI, 10). Iz ovoga se vidi i to, da je posvećivanje ruke reprezentacija komunikacije i primanja Božanske Istine koja proističe od Gospodovog Božanskog Dobra u nebesima; jer se kaže, da je on posvetio ruku, a ne da je posvetio u ruci, kao i to da je posvetio ruku da bi se obukao u svete haljine. Jer su Aron i njegovo pomazanje predstavljali Gospoda kao Božansko Dobro, a njegove haljine predstavljale su ono što je slično posvećivanju ruke, to jest, Božansku Istinu koja proizlazi od Gospodovog Božanskog Dobra. Da je ovo predstavljeno haljinama, vidi br. 9814; njeno rasipanje /rasipanje Božanske istine/ označeno je razdiranjem haljina, a rasipanje Božanskog Dobra u nebesima brijanjem glave.

Sada, pošto je uticaj i komunikacija Gospodove Božanske Istine i njeno primanje u nebesima označeno posvećivanjem ruke, to je stoga označeno i očišćenje od zala i obmana; jer onoliko koliko se anđeo očišćava od ovih, toliko prima Božansku Istinu od Gospoda; u ovome smislu posvećivanje ruke označeno je ovim rečima Mojsijevim, Sinovi Levijevi pogubiše naroda tri hiljade; i Mojsije reče: Posvetite danas ruke svoje Jehovi, da bi vam bio danas blagoslov (Izlazak XXXII, 28,29); biti blagosloven , u duhovnom smislu, označava biti obdaren dobrom ljubavi i vere, stoga i primati Božansko proizlazeće od Gospoda, br.

2840,3017,3407,3406,4981,6099,8939. Pominje se posvećivanje Jehovi, a time se označava postupati u skladu s Božanskom Istinom, a isti tako se označava ono /onaj/ što prima istinu, kao kod Mojsija, /Jehova reče/, Kaleba, u kome beše drugi duh /koji se sasvim Mene držao / (Brojevi XXIV; Zak. Ponovljeni I, 36); i na drugome mestu, da se Jehova zakleo, govoreći, ne će ti ljudi koji izađoše iz Egipta, od dvadeset godina i više, ući u zemlju za koju sam se zakleo Avraamu, Isaku, i Jakovu, jer se ne držaše mene sasvim /nisu bili meni posvećeni/. Osim Kaleba sina Jefonijina Cenezeja i Jošue koji se savim držaše /koji su bili posvećeni/ Jehove (Brojevi XXXII, 11,12). (prim. prev. Ovde se jasno vidi da je posvećenje ruke imalo dvostruko značenje: obavezu da se posvećenik drži sasvim zakona Gospodovog, i da posvećuje one kojisu spremni da sa sasvim drže zakona Gospodovog) .

10077. I jedan hleb. Da ovo označava najdublje nebesko dobro od Gospoda, vidi se iz značenja hleba, koji označava nebesko dobro, vidi br. 2165,277,3478,9545. Nebesko dobro je dobro ljubavi prema Gospodu; ovo dobro, jer je dobro nebeskoga carstva, naziva se nebeskim dobrom.

10078. I jedan kolač s uljem. Da ovo označava srednje nebesko dobro, pokazuje se po značenju kolača od hleba s uljem, što označava srednje nebesko dobro, vidi gore, br. 9993.

10079. I jednu pogaču. Da ovo označava poslednje nebesko dobro, vidi se iz značenja pogače, koja označava nebesko dobro u spoljašnjem čoveku, vidi br. 9994, to jest, poslednje dobro. U nebesima postoje dva odeljena carstva, jedno koje se naziva nebeskim carstvom, i drugo duhovnim carstvom; svako carstvo je trostruko, pošto ima svoje najdublje, svoje srednje, i svoje poslednje. Najdublje dobro nebeskoga carstva označeno je hlebom, sredje dobro kolačima, a poslednje dobro pogačama, kao što se može gore videti, br. 9993. Kaže se, da treba da uzmu jedan hleb, i jedan kolač i, kada se obrnu tamo i amo, da se spale , a da ostatak hleba u kotarici Aron i njegovi sinovi pojedu na vratima šatora od sastanka. Ove su stvari označavale komunikaciju dobra ljubavi od Gospoda i njegovog primanja u višim nebesima, ili u nebeskom carstvu – gde je komunikacija označena ovim vrstama hleba koji se, pošto se okretao tamo i amo, spaljivao i primao kao hleb koji se potom jeo. Kaže se jedan hleb, jedan kolač, i jedna pogača, jer Božansko Dobro u suštini je jedno.

Sada će se kazati zašto je bilo naloženo da se spali ne samo salo s ovna i desno pleće na oltaru, nego i vrsta hleba nazvana kolači, kad salo i pleće označavaju dobro kao što je slučaj sa hlebom ili kolačima. Ako se ne razume zašto, može da

izgleda nepotrebno. Razlog, međutim, je bio to da žrtve i ponude paljenice nisu bile zapoveđene nego dopuštene, pa iz toga razloga nije bilo ništa u njema što je bilo ugodno (prihvatljivo) u nebesima; stoga su kolači, koji su bili vrsta hleba, bili koriš

eni, a isti tako i ponude kao vino; u ovima je bilo nešto prihvatljivo, jer hleb označava nebesko dobro, a vino svu njegovu istinu. To je bio razlog da su se sve žrtve i ponude paljenice nazivale hlebom, a isto tako i kolači ili darovi, jer u izvornom jeziku kolači su darovi. Ali pogledaj šta je prethodno pokazano o ovim predmetima – da su žrtve i ponude paljenice prvo bile ustanovljene od Ebera,i da su nasleđene od Jakova, br. 128,1343,2818,4874,5702; da žrtve i ponude paljenice nisu bile zapoveđene, nego dopuštene, br. 2180; da su se žrtve i ponude nazivale hlebom, br. 2165; da hleb označava nebesko dobro, a vino njegovu istinu, br.267,680,2165,2177,3735,4217,8410,9323,9545; slično, ponude hleba i pića, br. 4581. Očito, zbog toga je Gospod opozvao ponude i žrtve a zadržao hleb i vino. Ali treba znati da je meso žrtve označavalo duhovno dobro, dok je hleb kao ponuda označavao nebesko dobro, pa je zbog toga prinošeno ne samo meso nego i hleb.

10080. Iz kotarice u kojoj budu presni hlebovi. Da ovo označava one stvari koje su zajedno u Čulnom, vidi se iz značenja košarice, u kojoj su bile razne vrste hleba, kojima se označavaju dobra, koja označavaju spoljašnje Čulno, u kojemu su ove stvari zajedno, vidi br. 9996; i iz značenja presnih hlebova, da su to bile one /stvari/ koje su očišćene, vidi br. 9992.

10081. Pred Jehovom. Da ovo označava Gospodovo Božansko Dobro, vidi se iz toga da što je Jehova u Reči Gospod, Koji se naziva Jehova zbog Božanskog Dobra, i Bog zbog Božanske Istine. A da sve ove stvari koje se navode o drugom ovnu, i koje se nazivaju posvećenjem ruke, označavaju Gospodovo Božansko u nebesima koje proističe od Božanskog Dobra njegove Božanske Ljubavi, vidi se iz onoga što je gore pokazano. Da je Jehova u Reči Gospod, može se videti u onome što je navedeno, br. 9373; i da se Gospod naziva Jehovom kada se govori o Božanskom Dobru, a Bogom kad se govori o Božanskoj Istini, br. 2769,2897,2822,4492,6303,9167.

10082. (24) I to sve metni u ruke Aronu, i u ruke sinova njegovijeh. Da ovo označava priznavanje u nebesima da su te stavri Gospodove i od Gospoda, vidi se iz značenje svih stvari od ovna, kao sala, bubrega, i desnog pleća, i svih onih koje su bile u košarici, kao hleb, kolač, i pogača, što označava Božanska Dobra i Božanske Istine koje su Gospodove, jer su od Gospoda, o čemu pogledaj br.

10070-10080; i iz značenja dlanova ruku, koji označavaju one stvari koje potiču od vlastite moći, to jest, propriuma, o čemu ćemo ubrzo govoriti; i iz reprezentacije Arona i njegvih sinova, što označava Gospoda kao Božansko Dobro i Božansku Istina koja proističe otuda, vidi br. 9806,9807,10017. Dlanovi ruku označavaju one stvari koje potiču od nečije vlastite moći, pa stoga stavljanje na dlanove označava priznavanje da se one stvari pripadaju Gospodu i da su od Gospoda jer dlanovi označavaju moć, a staviti nešto na njih označava pripisivati, stoga priznavati; jer sledi da ih treba obrtati iznad dlanova, što ozna

ava život od Božanskog, a život od Božanskog dolazi preko vere, čiji je početak priznavanje. (prim. prev. Radi se o priznavanju osnovnih verskih istina kao istina). Pošto ruke označavaju moć, sledi da dlanovi označavaju punu moć, pošto dlanovi ruke obuhvataju potpuno (prim. prev. Obuhvataju ono što je na njima); stoga, kada se govori o dlanovima ruke u vezi sa Gospodom, i sa Božanskom Istinom koja proističe od Njegovog Božanskog Dobra, kao ovde, označava se svemoć. Stoga se vidi da stavljanjem na dlanove ruku Aronovih i njegovih sinova označava priznavanje Gospodove svemoći, stoga da sve pripada Njemu, jer su sve stvari u nebesima od Njega. Da ruke označavaju moć, može se videti, br. 4931-4937,5327,5328,7180,7518; a da ruka i desnica, kada se pominju u vezi s Gospodom, označavaju svemoć, br. 3387,4593,8281,9133; i da Božanska Istina koja proističe od Gospodovog Božanskog Dobra raspolaže svom moći, br. 6948,8200.9327,9410,9639,10,019.

10083. I obrći ih tamo i amo pred Jehovom. Da ovo označava Božanski život otuda, vidi se po žrtvi obrtanoj koja označava oživljavati, ili davati Božanski život, jasno je iz odlomaka u Reči, gde ne pominje obrtanje prinosa, kao kod Mojsija, Kada donesete snop prvina od žetve svoje k svešteniku, a on neka obrće snop pred Jehovom, da bi vam se prihvatio; sutradan po suboti neka ga obrće sveštenik (Levitska XXIII, 10, 11). Žetvom se označava stanje istine vere od dobra, stoga stanje dobra, br. 9285; snopom prvina označava se stanje toga kolektivno; stoga se time što sveštenik obrće označava oživljavanje i primanje blagoslova, jer svaki blagoslov, da bi to bio, mora da ima život u sebi od Božanskog. Ponovo, I Aron neka prinese Levite Jehovi za prinos od sinova Izrailjevih da vrše službu Jehovi. I postavi Levite pred Aronom i sinovima njegovijem, i prinesi ih za prinos Jehovi. A poslije neka dođu Leviti da služe u šatoru od sastanka, kad ih očistiš i prineseš za prinos. I očistiše se Leviti, i opraše haljne svoje, i prinese ih Aron za prinos pred Jehovom, i očisti ih Aron da bi bili čisti (Brojevi VIII, 11,13,15,21). Iz ovoga je jasno da se obrtanjem prinosa označava oživljavanje kroz priznavanje, što je početak

života od Božanskog kod čoveka; znanje zaista prethodi priznavanju, ali nema ništa od Božanskog života u znanju sve dok ne dođe do priznavanja, a posle i do vere. Leviti su predstavljali istine koje služe dobru, dok je Aron predstavljao dobro kojemu su one služile, pa su stoga prethodne obrtane, to jest, oživljavane; zbog čega se kaže da treba da se očiste. Jer život od Božanskog mora da bude u istinama da bi one služile dobru, i da bi se život ulivao kroz priznavanje. Isto je označeno prilogom zlata kod Mojsija, Dolaziše ljudi i žene, ko god beše dragovoljna srca, i donosiše spone (kopče)i obuću i prstenje i narukvice i svakojake nakite zlatne; i svaki prinese prilog zlata obrtani Jehovi (Izlazak XXXV, 22); gde obrtanje zlata Jehovi označava oživljavanje kroz priznavanje da to pripada Jehovi ili Gospodu. Ovo značenje dolazi od korespondencije; jer svaki pokret korespondira stanju misli; otuda kretanja, putovanja, i slične stvari, koje se odnose na kretanje 3335,4882,5493,5605,8103,8420,8557. I kod Jovana, Kod banje Vitezde ležaše mnoštvo bolesnika, slepijeh, hromijeh, suhijeh, koji čekahu da se zaljulja voda. Jer anđeo silažaše u određeno vreme u banju i mućaše vodu, i koji najpre ulažaše pošto se zamuti voda, ozdravljaše, makar kakva bolest da je na njemu (V, 2-7). Mućenje (stavljanje u pokret) vode ovde označava oživljavanje kroz priznavanje i veru, stoga i očišćenje kroz istine. Da pokret označava stanje života, može se videti, br. 2837,3356,9440,9967; i da voda označava istine vere, br. 2702,3058,3424,4976,8568,9323; da se svako očišćenje vrši preko istina vere, br. 2790,5954,7044,7918,9088; i da izlečenja pretstavljaju obnovu duhovnog života, br. 8365,9031.

DOVDE

Sada, pošto se obrtanjem na dlanovima Aronovih ruku označava oživljavanje kroz priznavnje Gospoda, i da su sve stvari od Njega, stoga ćemo kratko govoriti i ovom priznavanju i veri iz njega, Gospod je često govorio bolesnim, da ako imaju veru da će im biti dano prema njoj,kao kod Mat. VIII, 10-13; IX, 2,22,27-29; XIII, 57,58; XV,28;XXI, 21,22,31,32; Marko V, 31,36; X, 49,52; Luka VII, 48-50, VIII, 48; XVII, 19; XVII, 42,43. Ovo je bilo zato što je prva stvar priznavanje bilo da je Gospod Spasitelj sveta , jer bez toga niko ne može da primi dobro i istinu iz neba, niti veru; i pošto je to prva i suštinska stvar stoga, da bi Gospod bio priznat kad je došao u svet, kad je lečio bolesne, On ih je pitao o njihovoj veri, pa je lečio one koji su imali veru; ova je vera bila u to da je On Sin Božiji koji je trebao da dođe u svet, i da On ima moć da leči i da spasava. Isto tako, sva izlečenja od strane Gospoda, kad je bio u svetu, označavala su lečenje povezano s duhovnim životom, to jest, sa spasenjem, br. 8364,9031,9086. Pošto je priznavanje Gospoda početak duhovnog

života, i njasuštinskija stvar u Crkvi, i pošto bez toga niko ne može da primi bilo šta od istine vere i dobra ljubavi iz neba, stoga je Gospod često govorio, da svako ko veruje u Njega, da ima život večni, i da onaj ko ga nema, nema života, kao kod Jovana I, 1,4,12,13; III, 14-15,36; V, 39,40; VI, 30,31: Ali sto tako ih uči da da oni imaju veru u Njega koji žive prema njegovim zapovestima, tako da tu živiot ulazi u veru. Ovo se sve kaže kako bi se ilustrovala i potvrdila istina, da je početak života od Božanskog kod čoveka priznanje Gospoda, i da svo spasenje dolazi od Njega; početak života je označen obrtanjem na dlanovima Aronovih ruku.

10084. (25) Potom uzmi im to iz ruku, da bude žrtva obrtana (paljenica). Da ovo označava sjedinjenje sa Božanskim Dobrom Božanske Ljubavi, vidi se iz značenja uzeti iz njihovih ruku, što ozačava stanje posle priznavanja. Pošto se obrtanjem na dlanovima Aronovih ruku i ruku sinova Izrailjevih označava priznavanje, otkuda dolazi Božanski život, stoga se uzimanjem tih stavri iz njihovih ruku označava stanje posle priznavanja, a to je stanje povezanosti s dobrom, br. 10052; a žrtvom paljenicom označava se i opisuje sama povezanost.

10085. Da bude miris ugodni pred Jehovom. Da ovo označava opažanje mira, vidi se iz značenja mirisa ugodnog (mirisa mira, ili odmora),kada se govori o Jehovi ili Gospodu,što označava opažanje mira, br. 10054.

10086. Ovo je žrtva obrtana Jehovi.Da ovo označava od Božanske Ljubavi, vidi se iz značenja žrtve ognjene Jehovi, što označava Božansku Ljubav, o kojoj vidi br. 10055.

10087. (26) I uzmi grudi. Da ovo označava Duhovno Božansko u nebesima, i usvajanje tamo, vidi se iz značenja grudi, što označava dobro ljubavi prema bližnjem, a u najvišem smislu Duhovno Božansko, o čemu ćemo ubrzo govoriti. To označava usvajanje ovoga u nebesima, jer je predmet, o kome se sada govori, meso ovna i hleb iz košarice, koji nisu trebali da izgore na oltaru, nego da budu dati Mojsiju, Aronu, i njegovim sinovima, kao njihov deo, da se pojede, čime je označeno usvajanje, čiji se proces opisuje u onome što sledi. Da se grudima označava dobro ljubavi prema bližnjem, a u najvišem smislu Duhovno Božansko, to je zbog korespondencije. Jer glava kod čoveka korespondira dobru ljubavi prema Gospodu, što je dobro najdubljeg neba, i naziva se Nebeskim Božanskim; dok grudi korespondiraju dobru ljubavi prema bližnjem, što je dobro srednjeg ili drugog neba, i naziva se Duhovno Božansko; a noge korespondiraju dobru vere, to jest, dobru poslušnosti, koje je dobro najnižeg neba, i naziva se Prirodnim Božanskim. O ovoj korespondenciji što je pokazano, može se pogledati, br. 10030. Zato što grudi

po korespondenciji označavaju dobro ljubavi prema bližnjem, koja se sastoji u tome da se čini dobro zato što se to hoće, stoga je Jovan, koji je predstavljao to dobro, bio naslonjen na grudi Gospodove (Jovan XIII, 23,25).

Ovo označava da Gospod voli to dobro. Onaj koji ovo zna, može da razume i ono što je označeno ovim Gospodovim rečima Petru i Jovanu, Isus reče Simonu Petru, Simone sine Jonin, Ljubiš li me? On reče, Da Gospode, ti znaš da te ja ljubim. On mu reče, Pasi jaganjce moje. On mu reče ponovo, Simone Jonin, ljubiš li me? Petar se rastuži, stoga reče, Gospode, ti znaš da te ja ljubim. Isus mu reče, pasi ovce moje. Doista vam kažem, kad si bio mlad, opasivao si se sam i hodio gdje si hteo; a kad ostariš, širićeš ruke svoje i drugi će te opasivati i odvesti kuda nećeš. A ovo reče pokazujući kakvom će smrću proslaviti Boga, i rekavši ovo reče mu: hajde za mnom. A Peter obazrevši se, vide gde za njim ide onaj učenik koga Isusa ljubljaše, koji i na večeri leže na prsi njegove, i koji reče, Gospode, ko je taj koji će te izdati? Vidjevši ovoga Petar reče, Gospode, šta će ovaj? Isusu mu reče, ako hoću da on ostane dok ja ne dođem, što je tebi do toga? Ti hajde za mnom (Jovan XXI.15-22).

Šta ove reči označavaju niko ne može razumeti osim preko unutrašnjeg smisla, koji uči da su dvanaest Gospodovih učenika predstavljali sve stvari vere i ljubavi kao celinu, isto kao i dvanaest Izrailjevih plemena , i da je Petar predstavljao veru, Jakov ljubav prema bližnjem, a Jovan dela ili dobra ljubavi prema bližnjem. Da su dvanaest Gospodovih učenika predstavljali sve stvari vere i ljubavi kao celinu, slično dvanaest plemena Izrailjevih, br. 3858,3926,4060,6335,6640. Da je Petar predstavljao veru, Jakov ljubav prema bližnjem,a Jovan dela i dobra ljubavi prema bližnjem, vidi Predgovor poglavljima XVII, and XXII. Postanja, br. 3750,4738,6344; i da stena, kako je Peter nazvan, označava Gospoda u pogledu vere, br. 8581. Zato što vera bez ljubavi prema bližnjem ne uči ljubavi ka Gospodu, ali ipak može da uči ono što se odnosi na veru i ljubav, a ove se odnose na Gospoda, stoga je Gospod rekao tri puta, Ljubiš li me, pasi jaganjce moje, i pasi ovce moje, i zbog toga je Gospod rekao, Kad si bio mlad opasivao si se sam i išao kuda si hteo, ali kad ostariš, širićeš ruke svoje, i drugi će te voditi gdje nećeš. Ovo označava da je vera Crkve u početku u dobru nevinosti kao malo dete, ali da na kraju vere neće više biti u tome dobru, niti u dobru ljubavi prema bližnjem; i da će je tada voditi zlo i obmana, što je označeno sa, Kad ostariš, širićeš ruke svoje, i drugi će te voditi gde nećeš. To jest, da će od slobodnog postati rob. Opasivati označava poznavati i opažati istine u svetlosti od dobra, br. 9952; ići je živeti u skladu s njima, br. 8417,8420; otuda opasivati sebe i ići gde hoće, je postupati slobodno, a po osećanju za istinu od dobra, br. 2870-2893,9585-9591; i to znači biti vođen od

Gospoda, br. 9096,9586,9589-9591. A biti opasivan od drugoga, i biti vođen tamo gde se neće, to je biti rob, što je postupati od zla, stoga biti vođen paklom, br. 9096,9586,9589-9591. Da jaganjci, o kojima Gospod govori, označavaju one koji su u dobru nevinosti, može se videti, br. 3994; da ovce, o kojima Gospod govori na drugom i trećem mestu, označavaju one koji su u dobru ljubavi prema bližnjem a otuda i u veri, br. 4169,4809; i da tri označavaju ceo period od početka do kraja, br. 2788,4495,7715,9198; stoga pošto je govorio Petru , o Crkvi od njenog početka do zalaska, On je rekao tri puta, Ljubiš li me.To što je Jovan pratio Gospoda, bilo je označeno da oni koji su u dobru ljubavi prema bližnjem, da oni prate (slede) Gospoda i da ih Gospod voli, i oni ne otpadaju /od vere/; ali oni koji su u veri odvojenoj od ljubavi prema bližnjem, oni ne samo da ne slede Gospoda, nego su i ljuti , kao Petar u ovome odlomku; da ne pominjemo druge brojne misterije sadržane u gornjim rečima. Iz ovoga je očito i to da, ležati na grudima Gospodovim označava biti voljen od Njega, i da se ovo kaže za one koji su u dobrima ljubavi prema bližnjemu, upravo kao i nositi u naručju (Isaija XL, 1,11), i ležati na grudima (na krilu spavati) (2 Samuilova XII, 3).

10088. /I uzmi grudi/ od ovna posvetnoga, koji bude za Arona. Da ovo označava reprezentativ Gospodove Božanske Moći u nebesima preko Božanske Istine od Božanskog Dobra, i komunikaciju i primanje ovoga u nebesima, bilo je pokazano gore, br. 10076.

10089. I obrtaćeš tamo i amo, da bude žrtva obrtana pred Jehovom. Da ovo označava oživljavanje, vidi se iz značenja obrtati tamo i amo pred Jehovom, što označava oživljavanje kroz priznavanje Gospoda, a da On ima svu moć u nebesima i na zemlji, može se videti gore, br. 10083. Da je prva stvar Crkve priznavanje Gospoda, dobro je poznato, jer doktrina Crkve uči, da bez Gospoda nema spasenja. Da On ima svu moć, Reč uči u mnogim odlomcima, a Gospod Sam u ovim koji slede, Sve mi Otac dade (Mat. XI, 27; Luka X, 22); Otac dade sve stvari Sinu u ruke (Jovan III, 35); Otac dade Sinu svu vlast nad svakim telom (XVII, 2); Bez mene ne možete ništa činiti (Jovan XV, 5); Sva vlast mi je data u nebu i na zemlji (Mat.XXVIII, 18); Isus reče Petru: To si stena (Petar), daću ti ključeve carstava nebeskih, i sve što svežeš na zemlji biće svezano u nebesima, a što odrešiš na zemlji, biće odrešeno u nebesima (Mat. XVI, 19). Da Petar u ovim odlomcima označava veru od Gospoda, stoga Gopoda u pogledu vere, koja ima tu moć, može se videti u Predgovoru pogl. XXII. Postanka, br. 4738,6344; i da stena, kako je ovde nazvan, označava Gospoda u pogledu vere, br. 8581.

10090. I to će biti tvoj deo. Da ovo označava komunikaciju s onkima koji su u Božanskim Istinama, vidi se iz reprezenatcije Mojsija, kojemu su grudi bile deo, što označava Gospoda kao Božansku Istinu, stoga Božansku istinu koja je od Gospoda, pokazano je u br. 7010,7014,9372; i iz značenja biti deo, što označava komunikaciju; jer ono što je je bilo dato Mojsiju, Aronu, njegovim sinovima, i narodu, označavalo je komunikaciju njima onoga što je Sveto i Božansko; a svaka se komunikacija izvodi u skladu sa prirodom onoga koji prima, stoga u skladu sa prirodom reprezentacije u slučaju onoga koji prima. Grudi su date Mojsiju kao deo, a pleće Aronu, o čemu se govori kasnije, jer predmet o kome se ovde govori je komunikacija i usvajanje Božnske Istine i Božanskog Dobra, a i jedno i drugo je od Gospoda. Božanska se Istina prima od onih koji su u Gospodovom Duhovnom Carstvu, a Božansko Dobro od onih koji su u nebeskom carstvu, kao što se može videti iz onoga što je navedeno, br. 9277,9684. Stoga su grudi date Mojsiju kao deo, a pleće Aronu, jer se grudima označava Božanska Istina u Gospodovom duhovnom carstvu, br. 10087; a plećem, Božansko Dobro u nebeskom carstvu, br. 10075; a isto tako i raznim vrstama hleba u košarici, koja je isto tako bila data Aronu, br. 10077. Da je Mojsije predstavljao Gospoda kao Božansku Istinu, bilo je pokazano gore; i da je Aron, kad je bio uvođen u svešteničku službu, predstavljao Gospoda kao Božansko Dobro, može se videti, br. 9806. Da su grudi date Mojsiju kao njegov deo, jasno je u Levitskoj, gde se govori o uvođenju (inauguraciji) Arona i njegovih sinova u svešteničku službu, I uze Mojsije grudi. i obrnu ih tamo i amo za ovna (žrtvu obrtanu) pred Jehovom, da bude deo Mojsiju, kao što Jehova zapovedi Mojsiju (VIII, 29).

10091. (27) Tako će osvetiti grudi od žrtve obrtane. Ovo označava Duhovno Božansko priznato u nebu i u Crkvi, kao što se vidi iz značenja osvetiti , što označava predstavljati Gospoda i svete stvari koje su od Njega, kao što je pokazano, br. 9956,9988; i iz značenja grudi, što označava Duhovno Božansko u nebu, br. 10087; i iz značenja obrtanja, što označava oživljavanje kroz priznavanje, br. 10083,10085,10089; Duhovno Božansko je Božanska Istina u srednjem ili drugom nebu; ovo se naziva i duhovnim carstvom.

10092. I pleće od žrtve podignute. Da ovo označava Nebesko Božansko koje je od Gospoda samog, i koje se opaža u nebu i u Crkvi, što označava Nebesko Božansko u nebu i u Crkvi, o kojima vidi br. 10075; i iz značenja podizanja, što označava ono što je dato i opaženo, o čemu ćemo ubrzo govoriti. Nebesko Božansko je Božansko Dobro od Gospoda primljeno u najdubljem nebu; ovo se nebo naziva i

nebeskim carstvom; otuda se Božansko Dobro primljeno u najdubljem nebu naziva nebeskim dobrom.

10093. Što je obrtano i što je podizano. Da ovo označava ono što je priznato i opažano, vidi se iz značenja biti obrtan, kada se kaže za grudi, što označava ono što je oživljeno kroz priznanje, kao što je pokazano gore, br. 10091; i iz značenja podizanja, što označava Nebesko Božansko, koje je samo Gospodovo, opažano u nebu i u Crkvi, o čemu ćemo govoriti ubrzo. Možda je vreme da se ukratko kaže kakav je ovo slučaj. Postoje dva carstva koja sačinjavaju nebesa, nebesko i duhovno, U duhovnom carstvu se priznaje Božanska Istina , da u nebeskom carstvu ona se opaža; razlog je to, što se Božanska Istina u duhovnom carstvu prima u intelektualni deo, dok se u nebeskom carstvu prima u voljni deo. Za ono što se prima u intelektualni deo, za to se kaže da je priznato, dok se za ono što se prima u voljni deo kaže da je opaženo. Da oni u prethodnm carstvu samo priznaju Božansku istinu, a oni u potonjem nju i opažaju, može se obilno videti u onome što je rečeno o ova dva carstva u navedenim odlomcima, br. 9277,9596,9684. Pošto ponuda koja se nazivala žrtva podizana, koja je pripadala Jehovi ili Gospodu, i koja se davala Aronu radi reprezentacije, i pošto je Aron predstavljao Gospoda kao Božansko Dobro (br. 9806), stoga je ono što je ponuđeno od žtrava, i dato Aronu, predstavljalo je Božansko Gospodovo, i nazivalo se pomazanjem kod Mojsija, Jer grudi što se obrću i pleće koje se podiže uzeh od sinova Izrailjevih od svijeh njihovijeh žrtava zahvalnijeh, i dadoh Aronu svešteniku i sinovim njegovijem zakonom večnim. To je pomazanoga Arona i pomazanijeh sinova njegovijeh od ognjenih žrtava Jehovinih od dana kad ih dovede da vrše službu svećeničku Jehovi (Levitska VII, 34,35). Naziva se pomazanjem, jer je pomazanjae uvođenje u reprezentaciju Gospoda kao Božanskog Dobra, kao što se može videti, br. 9954,10019.

Ponovo, Jehova reče Aronu, Evo dajem ti i prinose koji se podižu, između svih stvari koje sinovi Izrailjevi posvećuju dajem tebi radi pomazanja. Tvoje su dakle žrtve darova njihovijeh koji se podižu; i svaku žrtvu sinova Izrailjevih koja se obrće tebi dajem i sinovima tvojim. Najbolje od ulja i najbolje od vina i žita, prvine koje daju Jehovi, tebi dajem. Prvine od svega što rodi u zemlji njihovoj, koje donesu Jehovi, tvoje neka budu; ko je god čist u domu neka jede. Sve zavetovano Bogu u Izrailju, tvoje je. Što god otvara matericu između svakoga tela koje prinose Jehovi, i između ljudi i između stoke, tvoje da bude. A prvenca od krave ili prvenca od ovce ili prvenca od koze ne daj da se otkupe; svete su stvari, krvlju njihovom pokropi oltar, i salo njihovo zapali, da bude žrtva ognjena za miris ugodni Jehovi. A meso

od njih da je tvoje, kao grudi što se obrću i kao pleće desno, da je tvoje. Sve prinose koji se podižu od posvećenih stvari, što prinose sinovi Izrailjevi Jehovi, dajem tebi i sinovima tvojim kćerima tvojim zakonom večnim, Tako i vi prinosite prinos što se podiže Jehovi od svih desetaka svojih, koje ćete uzimati od sinova Izrailjevih, i dajte od njih prinos Jehovin Asronu svećeniku. Od svega što vam se da prinosite svaki prinos što se podiže Jehovi, od svega što bude najbolje,sveti deo (Brojevi XVIII, 8,11-20,28,29). Iz ovoga se vidi šta su bile žrtva podizane, naime, da su tako označavane sve stvari Jehovine ili Gospodove. I pošto su Leviti predstavljali Božanske Istine u nebu i u Crkvi, koje su služile Božanskom Dobru, to su i one davane Aronu umesto svega što je prvo-rođeno, što je bilo Jehovino ili Gospodovo, o čemu je napisano kod Mojsija, Uzeh Levite između sinova Izrailjevih, umesto prvorođenih koji otvaraju matericu, između sinova Izrailjevuih da Leviti budu moji, jer je svaki prvo-rođeni moj, da budu dati Aronu i sinovima njegovijem (Brojevi III, 12,13;VIII, 16-18). Ponude se nazivaju darovima datim Jehovi, to jest, Gospodu, između sinova Izrailjevih; ali tu se misli da su oni /darovi/ Jehovini, ne da su darovi, nego da su posed, pošto je sve sveto i božansko kod čoveka ne čovekovo, nego Gospodovo kod njega. Da je sve dobro i istinito, stoga svaka sveta Božanska stvar od Gospoda Boga, a ništa od čoveka, poznato je u Crkvi, otkuda je očito to da se naziva darom sa čovekovg stanovišta, to jest, zbog izgleda; stoga u onome što ubrzo sledi kaže se, Pošto je ovo žrtva podizana, a žrtva podizana biće između sinova Izrailjevih, to će biti žrtva podizna Jehovi, što označava da su žrtve podizane između sinova Izrailjevih Jehovine žrtve podizane, stoga da je dar od njih /dar sinova Izrailjevih/ dar od Jehove. Na taj je način očito značenje žrtve podizane.

10094. Od ovna posvetnoga za Arona i za sinove njegove. Da ovo označava reprezentativ Gospodove Božanske moći u nebima, kroz Boožansku Istinu od Božanskog Dobra, vidi se iz onoga što je pokazano gore, br. 10076.

10095. (28) I to će biti Aronu i sinovima njegovim uredbom večnom od sinova Izrailjevih. Da ovo označava zakon reda u reprezentativnoj Crkvi u pogledu Gospodovog Božanskog Dobra i Božanske Istine koja proizlazi od njega, vidi se iz reprezentacije Arona i njegovih sinova, koji označavaju Gospoda u pogledu Božanskog Dobra i Božanske Istine koja proizlazi od njega, kao što je pokazano, br. 9806,9807,10068; i iz značenja uredbe večne, što označava zakon Božanskog Reda, vidi br. 7884,7995,8357; i iz reprezentacije sinova Izrailjevih, koji označavaju Crkvu, br. 4286,6426,6637,9340. To označava reprezentativnu Crkvu, jer je ta

Crkva bila ustanovljena među sinovima Izrailjevim, kao što se može videti iz onoga što je navedeno, br. 9320, na kraju.

10096. Jer je žrtva podizana. Da ovo označava reprezentativ Božanskog Dobra i Božamske Istine koja proistče od njega, vidi se iz onoga što je navedeno upravo gore, br. 10095.

10097. Kad je žrtva podizana sinova Izrailjevih od njihovih žrtava zahvalnih, žrtva podizana biće Jehovi. Da ovo označava primanje u nebesima i u Crkvi, i priznavanje da je to samo Gospodovo, vidi se iz onoga što je pokazano gore, br. 10093. Kaže se, od žrtava zahvalnih, jer se njima označava bogoštovanje iz slobode; jer su žrtve zahvalne ili euharističke (pričesne) žrtve bile dragovoljne žrtve, a one stvari koje su se činile dragovoljno, bile su iz čovekove slobode. Ono se naziva slobodnim što je učinjeno iz ljubavi ili iz volje; jer ono što čovek voli, to on i hoće. Gospod se uliva kod čoveka u njegovu ljubav, to jest, u njegovu volju, i čini da je čovek u slobodi primanja; a ono što je primljeno u slobodi, samo postaje slobodno, i čovek ga voli, pa stoga to postaje deo njegovog života. Iz toga je očito značenje bogoštvanja iz slobode, što je označeno mirnim ili dobrovoljnim žrtvama. Tako je i značenje njihovih žrtava podizanih, naime, da to označava ono što pripada samo Gospodu. Da žrtve označavaju svo bogoštovanje, može se videti, br. 6905,8936,10042; i da je čovekova sloboda suštinski deo njegove ljubavi, br. 2870-2893,3158,4031,7439,9585-9591.

10098. (29) I svete haljine Aronove. Da ovo označava Duhovno Božansko koje proističe neposredno od Nebeskog Božanskog, vidi se iz značenja Aronovih haljina, što je reprezentativ Gospodovog duhovnog carstva, pokazano br. 9814; tako isto to označava Duhovno Božansko tamo, koje se naziva Duhovno Božansko. Celo nebo nije ništa drugo nego Gospodovo Božansko, jer tamo anđeli znaju, priznaju, veruju, i opažaju, da su dobro vere i dobro ljubavi, koji sačinjavaju nebo, od Gspoda, i ništa od njih samih. Haljine koje se pominju gore, Božanske su stvari koje su samo Gospodove. Da je samo Gospod svet, i da je svaka sveta stvar od Njega, i da svako posvećivanje predstavlja Njega, može se videti, br. 9229,9680,9818,9956,9988; i da se stoga nebo naziva svetilištem, br. 9479.

10099. Neka budu sinovima njegovijem posle njega. Da ovo označava u Prirodnom uzastopno, vidi se iz značenja sinova Aronovih, koji označavaju one stvari koje proističu od Božanskog Dobra, kao od oca, kao što je pokazano, br. 9807,10068; i iz značenja posle njega, što označava uzastopno, ili uzastopnim redom pošto se te stvari kažu o Aronovim haljinama, koje su predstavljale

Duhovno Božansko u Prirodnom uzastopno. Jer postoje tri stvari uzastopne u nebu; i kako bi se o njima stekao neki pojam, ove su tri označene kao nebesko, duhovno, i prirodno. U nebu, one slede redom, jedna od druge, i preko uticaja od jedne u drugu naporedno, one su povezane, i na ovaj način sačinjavaju jedno nebo. Gospodovo Božansko u nebesima naziva se tim imenima, zbog razlike u primanju. Sada, pošto je predmet o kome se govori drugi ovan, nazvan ovnom posvetnim, a pošto posvećivanje ruke označava uvođenje u reprezentaciju Gospodovog Božanskog u nebesima, i njegovu komunikaciju i primanje tamo (br. 10019), stoga, kako bi se opisalo i njegovo primanje u Prirodnom, govori se i o uzastopnm oblačenju Aronovih haljima od strane sinova posle njega, što označava nasleđivanje u nebesima onoga što što je označeno posvećivanjem ruku. Stoga je očito, da su ove stvari, u unutrašnjem smislu, povezane kao niz, iako u smislu slova, stvari koje se kažu o ovnu, izgledaju nepovezane. Pošto se ovde govori o uzastopnim stvarima u nebu, daće se definicija uzastopnog. Ideja većine učenih u današnje vreme o uzastopnim stvarima je da je to nešto uzastopno, ili nešto što je povezano tako što se nastavlja; pa stoga takvi nisu u stanju da formiraju neku ideju o razlici između čovekovih spoljašnjih i unutrašnjih stanja , pa stoga ne mogu da oblikuju neku ideju o razlici između čovekovog duha i njegovog tela. Kad stoga misle o ovim stvarima, nikako ne mogu da razumeju da čovekov duh posle raspada tela ili smrti tela, može da živi u ljudskom obliku. Ali uzastopne stvari nisu one koje se nastavljaju, nego su diskretno (po stepenima) povezane, to jest, razlikuju se u skladu sa stepenima. Jer unutrašnje stvari su sasvim različite od spoljašnjih, jer se spoljašnje mogu odvojiti dok unutrašnje i dalje žive; zato čovek može da se odvoji od svoga tela, i da misli u svom duhu, ili onako kako se govorilo među drevnima, te se može povući iz stvari telesnih čula i podignuti prema unutrašnjim stvarima. Osim toga, drevni su znali da kada se čovek povuče iz stvari telesnih čula, on se uzdiže u svetlost svoga duha, to jest, u svetlost neba. Učani među drevnim su znali da kada se telo raspadne, da će živeti u unutrašnjem životu, koji su nazivali svojim duhom; pošto su smatrali da je to suštinski ljudski život, stoga su znali da će živeti u ljudskom obliku. A pošto je ljudski život sličan Božanskom životu, oni su shvatili da je duša besmrtna; jer su znali da taj deo čoveka, koji je sličan Božanskom životu, pa stoga i povezan s njim, da ne može umreti.

Ali posle tih drevnih vremena ova ideja o duši i čovekovom duhu nije se održala zbog potrebe da se oblikuje ispravna ideja o uzastopnim stvarima. Zbog toga oni koji misle u skladu s modernom učenošću, ne znaju ništa o Duhovnom, pa pretpostavljaju da je ono odvojeno od prirodnog; jer oni po čijoj ideji uzastopno je ono što se nastavlja, ti mogu da misle o Duhovnom samo kao o nečemu čistim

prirodnom, iako se razlikuju međusobno, kao priorno i posteriorno, ili kao ono što rađa i ono što je rođeno. To je razlog da učeni /ljudi/ ne shvataju razliku između unutrašnjeg ili duhovnog i spoljašnjeg ili prirodnog čoveka, stoga između čovekove unutrašnje misli i volje, i njegove spoljašnje misli i volje, pa stoga nisu u stanju da shvate ništa o veri i ljubavi, nebu i paklu, i o čovekovom životu posle smrti. Ali oni koji imaju ispravnu ideju o uzastopnim stvarima, mogu u izvesnoj meri da shvate da se kod čoveka koji se nanovo rađa, unutrašnja stanja uzastopno otvaraju, i kako se otvaraju, ona se uzdižu u svetlost i u život, te bivaju dublja i bliža Božanskom; i da se ovakvo otvaranje i uzdizanje postiže kroz Božanske Istine, pošto su one prijemnici dobra ljubavi od Božanskog. Dobro ljubavi je ono što neposredno povezuje čoveka sa Božanskim, jer ljubav je duhovno povezivanje. Stoga sledi da se čovek može sve više i više otvarati i uzdizati, onoliko koliko je u dobru ljubavi od Božanskog; i da nema otvaranja i uzdizanja u slučaju čoveka koji ne prima Božanske Istine; ovo se odnosi na svakoga ko je u zlu. Ali o ovome uzastopnom redu, i njihovim misterijama, biće više govora na drugome mestu, po Gospodovoj Božanskoj milosti.

10101. Da se pomazuju u njima. Da ovo označava reprezentaciju Gospoda kao Božanskog Dobra, pokazuje se po značenju pomazanja, što označava uvođenje u reprezentaciju Gospoda kao Božanskog Dobra, kao što je pokazano, br. 9954,10019, u ovom slučaju od strane onih koji primaju Gospodovo Božansko u prirodnom umu, jer se Aronovim haljinama koje treba da pripadnu njegovim sinovima posle njega, označava Duhovno Božansko Gospodovo u prirodnom, br. 10098,10099.

10101. I da im se u njima posvećuju ruke. Da ovo označava reprezentativ Božanske Istine koja proizilazi od Gospodovog Božanskog Dobra u nebesima, vidi se iz značenja posvećivanje ruke, što označava uvođenje u reprezentaciju Božanske Istine koja proizilazi od Gospodovog Božanskog Dobra, i njegove komunikacije i primanja u nebesima, kao što je pokazano, br. 10019, ovde od onih koji su u poslednjim stvarima tamo.

10102. (30) Sedam dana neka ih oblači koji na njegovo mesto bude sveštenik. Da ovo označava potpuno priznavanje i primanje, vidi se iz značenja sedam dana, što označava puno stanje, kao što je pokazano, br. 6508,9228, stoga ono što je potpuno; i iz značenja oblačenja haljina posle Arona od strane njegovih sinova, što predstavlja primanje Duhovnog Božanskog u prirodnom, kao što je gore pokazano, br. 10098,10099.

10103. Koji će ulaziti u šator od sastanka da služi u svetinji. Da ovo označava svo bogoštovanje u nebu i u Crkvi, vidi se iz značenja šatora od sastanka, što je reprezentativ neba i Crkve, br. 9457,9481,9485; i iz značenja ulaženja i služenja u svetinji, što označava bogoštovanje, vidi br. 9963,9964.

10104. (31) A ovna posvetnoga uzmi. Da ovo označava reprezentativ Božanske moći u nebesima kroz Božansku Istinu od Boožanskog Dobra, i njenu komunikaciju i primanje amo, bilo je gore pokazano, br. 10076.

10105. I skuvaj meso od njega na mestu svetom. Da ovo označava pripremanje dobra radi životnih potreba (koristi) kroz istine doktrine kod onih koji su prosvetljeni od Gospoda, vidi se iz značenja skuvati, što označava pripremiti za životnu potrebu kroz istine doktrine; i iz značenja mesa, što označava dobro, vidi br. 7850,9127; i iz značenja svetog mesta, što znači od Gospodovog prosvetlenja; jer sveto je mesto tamo gde je Gospod prisutan, a to je tamo gde se primenjuju istine doktrine, gde je Božansko prosvetlenje, jer tamo gde je Gospod prisutan, tamo je i prosvetljenost. Skuvati meso žrtve označava pripremiti dobro za životne svrhe kroz istine doktrine, jer se meso, koje označava dobro, tako priprema za potrebu tela, a to u duhovnom smislu znači za životnu svrhu.

Da se pripremanje izvodi kroz istine doktrine, očito je, jer one uče svrhe (prim. prev. One uče kako treba kako ih treba koristiti, to jest, kako treba činiti dobro); a voda, u kojoj se kuva, označava istine, kao što se može videti, br. 202,3058,3424,5668,8568,9323. Kaže se kroz istine doktrine kod onih koji su prosvetljeni od Gospoda, jer istine iz Reči treba oblikovati u doktrinu kako bi se mogle koristiti; a to treba da urade oni koje Gospod prosvetli; a to je slučaj kada su oni koji čitaju Reč, u osećanju za istinu radi istine, i u dobru života, a ne oni koji su u osećanju za istinu radi svoje vlastite slave, ugleda ili dobiti. Da doktirina treba da sasvim potiče iz Reči, da bi se razumela, može se videti, br. 9025,9409,9410,9424,9430; i da oni koji vode dokrinu iz Reči, treba da budu prosvetljeni od Gospoda, br. 9382,9424.

Da kuvati u vodi označava svoditi istine u doktrinu, i na taj način pripremiti ih za svrhe u životu može da izgleda u početku kao neosnovano i preterano tumačenje; pa ipak da je slučaj takav, vidi se iz odlomaka u Reči, gde se pominje kuvanje, kao u Drugoj Knjizi o Carevima.Jelisej se vratio u Galgalu, kad je u zemlji vladala glad. Kad sinovi proročki sjeđahu pred njim, on reče slugi svojemu, Pristavi veliki lonac, i skuvaj zelja sinovima proročkim. A jedan ode u polje da nabere zelja, i nađe divlju lozu i nabra od nje divljih tikvica pun plašt, i došavši saseče ih u lonac gdje beše

zelje, jer ih ne poznavahu. I usuše ljudima da jedu; a kad stadoše jesti onoga zelja, povikaše govoreći: smrt je u loncu, čoveče Božiji! I ne mogahu jesti. A on im reče: donesite beloga . I sasu brašno u lonac, i reče, uspi ljudima neka jedu; i nebi više nikakoga zla u loncu (IV, 38-41).

Ovo čudo, kao i druga u Reči, označava svete stvari Crkve, a one se otkrivaju pomoću unutrašnjeg smisla. Iz ovoga se smisla zna da Jelisejj predstavlja Gospoda kao Reč, isto kao i Ilija; da sinovi proročki označavju one koji uče istine iz Reči; da lonac, za koji je Jelisej naredio da se postavi, označava doktrinu iz toga; da divlja loza i zelje (tikvice) označavju obmane. Iz toga se vidi šta je označeno smrću u loncu. Belo brašno koje je usuo u lonac, označava istinu od dobra; i pošto se doktrina popravila kroz ovakvu istinu, dogodilo sa da nije više bilo nikakvog zla u loncu; to isto tako označava da kuvati u loncu označava povezati zajedno u doktrinarni oblik, i tako pripremiti da budu od koristi.

Da sva čuda u Reči označavaju svete stvari Crkve, može se videti, br. 7337,8364,9086; da je Jelisij predstavljao Gospoda kao Reč, br. 2762; da su proroci oni koji uče istine, to jest, u apstraktnom istine doktrine, br. 2534,7269; da loza označava istinu Crkve; a grožđe njeno dobro, 5113,5117,9277; otuda divlja loza i divlje zelje označavaju obmane i zla. Da belo brašno označava pravu istinu vere od dobra, br- 9995; da jelo koje su trebali da skuvaju, označava doktinarnu grupu, kao što je bila ona kod Jevreja, br. 3316. Značenje kuvanja i lonca je stoga jasno.

A kod Jezekilja, I kaži priču domu odmetničkom, Pristavi lonac, pristavi, i nalij u nj vode. Složi u nj delove, sve dobre delove, stegno i pleće, i napuni ga najboljih kostiju. Uzmi najbolje iz stada, i naloži kosti ispod njega, i uzvari dobro da se i kosti raskuvaju u njemu. Jer ovako veli Gospod Jehova: teško gradu krvničkom! loncu na kome stoji zagorel, s kojega ne će da siđe zagorel; povadi deo po deo; ždreb da se baci za nj (XXIV, 3-6). U ovme se odlomku opisuje Reč kao dotrina – da su u njoj Božanske istine od Božanskog Dobra; a posle da se opisuje doktrina iz Reči onakva kakva je bila kod Jevrejske nacije, da je bila puna nečistote i obmana. Lonac označava doktrinu; stegno, pleće, i najbolje kosti, Božanske istine od Božanskog Dobra u uzastopnom redu; grad krvnički označava Jevrejsku naciju u odnosu na istine doktrine koje kod njih prevladavaju, a u apstraktnom smislu označava doktrinu koja razara dobro; zagorel označava spoljašnje koje povlađuje prljavim ljubavima koje, ako se ne uklone, kaljaju istinu. Stoga je očito da lonac označava doktrinu i da kuvanje označava pripremu za njeno koriš

enje. Ponovo, kod istog proroka, Duh mi reče, Sine Čovečiji, ovi ljudi smišljaju bezakonje, i zlo svjetuju u tvome gradu, govoreći- nije blizu; da gradimo kuće; ovaj je grad lonac a mi meso (XI, 2,3,7). I u ovom odlomku lonac označava obmanu od zla, jer je grad tako nazvan kad se u njemu čini bezakonje, i kad se sluša savet zlih ljudi. Da grad označava i doktrinu, može se videti, br. 402,2712,2943,3216,4492.4493; ovde označava doktrinu takve vrste. I kod Jeremije, Jehova reče: Šta vidiš? I rekoh: vidim lonac gde vri, i prednja mu je strana prema severu. Tada mi reče Jehova: sa severa će navaliti zlo na sve stanovnike ove zemlje (I, 13,14). I u ovom odlomku kipući lonac (lonac koji vri) označava lažnu doktrinu od zla; sever označava zatamnjeno stanje istine vere, i gusti mrak od obmana, br. 3708. Očito je na šta se odnosi ovo proročko viđenje. A kod Zaharije, U taj će dan svi će lonci u Jerusalimu i u Judeji biti svetinja Jehovi nad vojskama, i svi koji hoće da prinesu žrtvu dolazeći , uzimaće ih i kuvati u njima (XIV, 21); ovde lonac označava doktrinu ljubavi prema bližnjem i veri, ili istinitu doktrinu od dobra. Jerusalim označava Gospodovu Crkvu; oni koji prinose žrtve označavaju one koji obavaljaju Božansko bogoštovanje; stoga je očito da kuvati u loncu označava pripremati da se bude od koristi u duhovnom životu; I kod Mojsija, Svaki sud (lonac) zemljani u kome bude kuvano neka se razbije; ako li je kuvano u sudu (loncu) mjedenom, neka se istre i opere (Levistska VI, 28). Zemljani lonac, u kome se kuva, označava obmanu koja se ne sjedinjava s dobrom; lonac od mjedi označava da je u njima doktrinarno dobro; kuvanje mesa žrtava za krivicu i za greh označava pripremanje za očišćenje od zala i obmana. Stoga se vidi šta je predstavljeno zakonom koji traži da se svaki zemljani lonac razbije, a mjedeni lonac da se izgrebe i ispere vodom.

10106. (32) A Aron i sinovi njegovi neka jedu meso od toga ovna. Da ovo označava usvajanje duhovnog dobra od strane onih koji imaju unutrašnje stvari od Gospoda, vidi se iz značenja jedenja, što označava usvajanje, vidi br. 3168,3513 na kraju,3586,4745; i iz reprezentacije Arona i njegovih sinova, što označava Gospoda kao Božansko Dobro i Božansku Istinu, vidi br. 9806,9807,10168; a u ovome slučaju u nebesima, jer se ovde govor o posvećivanju ruke, što označava komunikaciju i primanje tamo; i iz značenja mesa od ovna što označava dobro unutrašnjeg čoveka, ili dobro unutrašnjih stvari. Da meso označava dobro, može se videti, br. 3813,7850,9127; i da ovan označava dobro nevinosti i ljubavi prema bližnjem u unutrašnjem čoveku, br. 9991,10,042. Kaže se, /označava/ Gospoda kao Božansko Dobro i Božansku Istinu u nebesima, i komunikaciju i primanje tamo, jer je Gospod iznad neba; jer je On sunce neba, i pokazuje se kao Sunce onima koji su u nebu. Sva svetlost u nebu proističe od Njega.Preko svetlosti i topline od sunca

Gospod je prisutan u nebesima, a prisutan je tako kao da je zaista tamo potpuno; jer On ispunjava i sačinjava nebesa. Svetlost koja proističe od Njega kao Sunca, suštinski je Božanska Istina; svi anđeli dobijaju mudrost od Njega kao Sunca, jer je to Božansko Dobro Njegove Božanske Ljubavi tamo. Komunikacija i primanje Božanskog Dobra i Božanske Istine u nebesima je ono što je označeno posvećivanjem ruke. Da je Gospod Sunce neba, i da svetlost i toplina u nebesima proizlaze od Njega , i da od toga anđeli imaju život, to jest, mudrost i ljubav, iz toga izvora, može se videti, br. 3636,3643,4321,7171,7173,8644,8812,

10107. I hleb što je u košarici. Da ovo označava usvajanje nebeskog dobra od Gospoda, vidi se iz značenja jedenja – u ovom sučaju hleba – što označava usvajanje, kao što pokazano upravo gore, br. 10106; i iz značenja hleba, što označava dobro ljubavi i ljubavi prema bližnjem, vidi br. 2160,2177,3464,3476+8,9323,9545; i iz značenja kotarice, što označava spoljašnje Čulno, vidi br. 9996.Stoga je očito da se jedenjem hleba iz košarice označava usvajanja dobra od Gospoda u spoljašnjim stvarima. Hrana u košarici sastojao se od hleba, kolača, i pogača, sve beskvasno: a ovi označavaju dobra očišćena, unutrašnja i spoljašnja, br. 9992-9994; stoga, kada se kaže hleb u košarici, označavaju se sve stvari u spoljašnjem Čulnom, jer je spoljašnje Čulno poslednje čovekovog života kao što se može videti br. 5977,5081,5094,5125,9730,9996; i pošto je to poslednje, ono sadrži sve unutrašnje stvari, br. 6351,6465,9836,10044.

10108. Na vratima šatora od sastanka. Da ovo označava ući u nebo, vidi se iz značenja vrata, što označava ulazak, vidi br. 2145,2152,2356,2385; a označava i uvođenje, br. 8989; i iz reprezentacije šatora od sastanka, što označava nebo gde je Gospod, vidi br.6451,6465,9216,9828,9836,10,044.

10109. (33) Neka jedu oni za koje je bilo očišćenje (iskupljenje). Da ovo označava usvajanje dobra kod onih koji su očišćeni (iskupljeni) od zala i njihovih obmana, vidi se iz značenja jedenja, što označava usvajanje, vidi br. 10106, i iz značenja onoga što je iskupljeno, što označava ono što je očišćeno od zala i njihovih obmana, vidi br. 9506. Kaže se, očišćeno od zala i njihovih obmana, jer oni koji su u zlu, poseduju obmane, ali i istine, a oni koji su u dobru tako isto poseduju obmane i istine; obmane kod prethodnih dolaze od zla, pa su njihove istine falsifikovane istine, i one su mrtve; ali obmane kod potonjih usvajaju se kao istine, jer su one ublažene dobrom, i koriste se u dobre svrhe, i njihove su istine od dobra; i ove su žive. O obe vrste obmane i istine, vidi šta je pokazano, br. 2243,2408,2863,4822,8318,9258,9298.

Pošto je jedenje svetih stvari, u kojima je ono što je očišćeno (iskupljeno), označeno usvajanjem dobra kod onih koji su očišćeni od zala i njihovih obmana, stoga je nečistim osobama bilo strogo zabranjeno da od njih jedu, jer nečistota označava kaljanje koje potiče od zala i njihovih obmana. Jer je slučaj ovakav; sve dok je čovek u zlima i njihovim obmanama, nemoguće mu je da usvoji bilo koje dobro; jer se zlo podiže iz pakla, a nebo se spušta iz neba, a tamo gde je pakao, ne može biti i nebo, jer su potpuno suprotni. Stoga kako bi se moglo nebo usaditi, to jest, kako bi dobro iz neba našlo svoje mesto, pakao se mora ukloniti. Stoga je očito da , sve dok je u zlu, čovek ne može da usvaja dobro; usvojati dobro, znači usaditi dobro u volju; jer se za dobro ne može reći da ga je čovek usvojio, pre nego ono uđe u njegovu volju, jer čovekova volja je suštinski on, a razum je čovek onoliko koliko njegov razum proističe iz njegove volje; jer ono što pripada volji, pripada njegovoj ljubavi pa stoga i njegovom životu, jer ono što čovek hoće, to on i voli, i to naziva dobrom, i on to oseća ko svoje, kada ga čini. Drugačije je s onim stvarima koje pripadaju razumu, ali ne i volji. Usvajanje dobra kod čoveka znači samo sposobnost da se prima dobro od Gospoda, a on postaje za to sposoban kroz novo rođenje. Stoga, dobro koje čovek ima, nije njegovo nego Gospodovo kod njega, i on se drži u njemu onoliko koliko se uzdržava od zala.

Pošto se dobro ne može usvojiti, to jest, komunicirati čoveku, sve dok je u zlu, stoga je nečistoj osobi bilo zabranjeno da jede meso i hleb od žrtava; jer je ovaj čin predstavljao usvajanje dobra, kao šo je rečeno gore. Da je nečistima bilo zabranjeno, pod smrtnm kaznom, da jedu osvećene stvari, vidi se kod Mojsija, Svako ko je čist neka jede meso; duša koja bi jela meso od žrtava dok je na njoj nečistiota, neka se istrebi iz naroda svog. Duša koja se dotakla nečiste stvari, čovekove nečistote, ili nečista živinčeta, ili neka stvari koja gamiže, pa bi jela od mesa žrtve mirne, neka se istrebi iz naroda svoga (Levitska VII, 8-21) (prim. prev. U ovom navodu, kao i u mnogim drugim, autor je skratio tekst da bi izneo ono što ilustruje njegovu misao); svaka spoljašnja nečistota ove vrste predstavljala je unutrašnju nečistotu različitih vrsta, koje su zla volje u čoveku usvojena kroz život. Ovo je dalje opisano u drugom odlomku kod Mojsija, Ko bi god od semena Aronova bio gubav ili bi išlo seme od njega, neka ne jede svetijeh stvari dokle ne bude čist; tako i koji bi se dotakao koga nečista od mrtva tela ili onoga od koga je izašlo seme. Ili ko bi se dotakao čega što gamiže po zemlji, od čega bi se oskrvnio, kakve mu drago radi nečistote njegove. Koji bi se dotakao takoga čega, biće nečist do večera; za to neka ne jede svetijeh stvari ako ne okupa tela svojega u vodi. A kad sunce zađe, biće čist, i onda može jesti od svetijeh stvari, jer mu je hrana. Došljak i najamnik da ne jede svetijeh stavri. Sveštenik neka kupi dušu za srebro, ta

duša može da jede; i onaj koji je rođen u kući; ovi će jesto od njegovoga hleba. Ako bi sveštenikova kćer bila udata za tuđinca, ona da ne jede mesa od žrtava podizanih; ali ako sveštenikova kćer obudovi, ili bude otpuštene (razvedena), i ne bude imala deteta, pa se vrati u kuću svoga oca kao u svojoj mladosti, neka jede od očevoga hleba (Levitska XXII, 4-7 i 10-13).

Da sve ove stvari označavaju unutrašnje stvari, više je nego jasno, to jest, da se one odnose na komunikaciju i usvajanje svetih stvari od strane onih koji su u stanju primanja. Došljakom koji jede, bilo je označeno da oni koji ne priznaju Gospoda u Crkvi, da oni ne treba da jedu, to jest, oni koji nisu u istinama i dobrima Crkve. Da se doseljeniku i najamniku ne dopušta da jedu, znači da ne treba da jedu ni oni koji su u prirodnom dobru bez dobra vere, niti ono koji su u dobru radi nagrade. Oni koji su kupljeni za srebro i koji su rođeni u kući, kojima je dozvoljeno da jedu, označavalo je da obraćenici, i koji su u istinama i dobrima Crkve iz vere i ljubavi , da ti mogu da jedu. Kćerkom koja je udata za došljaka, kojoj nije dopušteno da jede, označavalo se da svete stvari Crkve ne mogu da se povežu s dobrom, niti s istinama Crkve. To što je udovici, razvedenoj, i onoj koja nema deteta bilo dopušteno da jedu, označavalo je usvajanje dobra onda kada se odstrane stvari koje pripadaju Crkvi, ako iz njihove /pređašnje/ povezanosti, nije proizšlo ništa, to jest, nije se ništa rodilo. Da je ovo označeno, vidi se iz unutrašnjeg smisla svakoga izraza. Da nasledna zla ne sprečavaju usvajanje dobra, opisuje se i kod Mojsija, Kaži Aronu: u koga bi iz semena tvojega bila mana na telu, onaj neka ne pristupa, da prinosi hleb Boga svojega. Jer niko na kome bi bila neka mana ne valja da pristupa, ni slep, ni hrom, ni u kojega bi bio koji ud preveć mali ili preveć veliki, ni u koga je slomljena ruka ili noga, i grbav, ni drljav, ni ko ima bionu na oku, ni šugav, ni prosut (povređen u mošnicu), neka ne pristupa da prinosi hleb Boga svojega (Levitska XXI, 21-23). Kao što je pokazano, ovim se rečima označavaju pojedinačno nasledna zla. Osobe gore opisane nisu smele da prinose hleb, niti da se približavaju oltaru kao svećenici, jer ove mane ili ova zla na ovaj način postaju očita narodu, a ono što postane očito, dobija oblik reprezentacije; ali to nije bio slučaj kod onih kod kojih su te stvari bile skrivene. Jer iako bi sveštenik, Levita, ili narod bio nečist u pogeldu unutrašnjih stvari, još uvek su nazivani čistima, i verovalo se da se očišćavaju, samo ako su iz vana izgledali oprani i čisti.

10110. Da bi im se posvetile ruke. Da ovo označava primati Božansku Istinu, vidi se iz značnja posvetiti ruku, što predstavlja Gospoda kao Božansku Istinu, i njenu komunikaciju i primanje tamo, br. 10076. Kaže se da treba da jedu svete stvari, u

kojima je ono što je očišćeno, da bi se posvetila njihova ruka, i da se ovim označava usvajanje dobra kod onih koji su očišćeni od zala i obmana, stoga kod onih koji su pripremljeni da prime Božansku Istinu. Slučaj je ovakav; prva od svih stvari koju čovek usvaja je dobro, a posle istina; razlog za ovo je to, što je dobro njiva, a istina je seme; tako dobro na sličan način usvaja istinu, i povezuje je sebi, jer ju voli kao roditelj; jer postoji nebeski bračni odnos između dobra i istine;

DOVDE

a dobro je ono što sačinjava čovekov život, jer dobro pripada volji, a čovekova volja je suštinski čovek; dok istin ne sačinjava čovekov život osim onoliko koliko dolazi od dobra, jer istina pripada razumu, a razum bez volje nije suštinski čovek, nego je samo ulazak (pristup) čoveku. Čovek se može uporediti sa kućom u kojoj ima mnogo odaja, gde jedna vodi u drugu; one koje imaju istine samo u razumu, nisu odaje u kući, nego sam tremovi; a onoliko koliko istina uđe preko razuma u volju, toliko ulazi u odaje, i ostaje u kući. I u Reči čovek se upoređuje s kućom, a istina, koja je samo u razumu, upoređuje se sa tremom; ali istina koja je postala svojina (posed) volje, i koja je tamo postala dobro, upoređuje se nastanjenom odaom, i savaćom sobom samom. Da je dobro ono prvo što čovek usvaja od Gospoda, vidi se po odajima i ranom detinjstvu; jer dobro je poznato da u tome periodu on ima dobro nevinosti i dobra ljubavi prema svojim roditeljima i dadilji, i dobro ljubavi prema bližnjem i prema deci svojm drugarima. Ovo se dobro uliva od Gospodovog života u malu decu, kako bi u odraslom dobu bilo početk Gospodovog života u čoveku, i kroz to, podloga (plan) za primanje istina, koja je /podloga/ sačuvana kad njega i kad odraste, ako je ne razori zao život (život zla) i verovanje u obmanu iz toga. Kad se imenuje dobro, misli se na ljubav prema bližnjem i ka Gospodu, jer dobro je sve ono što pripada ljubavi i ljubavi prema bližnjem.Da je dobro na prvom mestu, a istina na drugom kod onih koji se nanovo rađaju, iako izgleda da je obrnuto, može se videti, br. 3325,3404,3539m6269,6272,6273,

10111. I da bi bili osvećeni . Da ovo označava da bi mogli biti u istinama iz dobra od Gospoda, vidi se iz značenja biti osvećen, što označava predstavljati Gospoda i svete stvari koje su od Njega, vidi br. 9956,9988; stoga to u duhovnom smislu označava biti vođen Gospodom, jer je jedino Gospod svet, i sve sveto od Njega proističe, br. 8806,9229,9479,9688,9818,9820. Stoga je očito da primati istine kroz dobro od Gospoda, stoga veru kroz ljubav od Njega ka Njemu, da je to biti osvećen; ne da je čovek po sebi kroz to svet, nego Gospod u njemu; jer su vera i ljubav Gospod u čoveku, jer se oni neprekidno primaju od Njega.

10112. A došljak da ne jede. Da ovo označava da ne može da dođe do usvajanja dobra kod onih koji ne priznaju Gospoda, vidi se iz značenja došljaka i stranca, što označava one koji su izvan Crkve, vidi br. 2049,2115,996; a to su oni koji ne priznaju Gospoda. U Izrailjeskoj naciji, reklo se da su izvan Crkve oni koji nisu priznavali Jehovu za svog Boga, i koji nisu dopuštali da budu poučeni o obredima Crkve; oni koji su priznavali Jehovu i primali pouku, nazivali su se došljacima; i ovi su imali iste povlastice s domorocima, kao što se može videti, br. 8007,8013,9196; iz značenja jedenja, što označava usvajanje dobra, vidi br. 10109. Nema usvajanja dobra kod onih koji ne priznaju Gospoda, jer je priznavanje njihovog Boga od strane čoveka početak religije, a kod Hrišćana, priznavanje Gospoda početak je Crkve; jer bez priznavanja nema komunikacije, stoga ni vere, pa dakle ni ljubavi; stoga je glavna tačka doktrine u Hrišćanskoj Crkvi to, da bez Gospoda nema spasenja. Jer šta god da čovek smatra i veruje da je istinito, i šta da naziva dobrom i što voli, ne može se nazivati istinitim i dobrim, osim ako dolazi od Božanskog, to jest, od Gospoda; Isto tako je dobro poznato da čovek od sebe ne može verovati i činiti dobro, osim ako je to od Božanskog, to jest, od Gospoda. Iz toga je savršeno jasno da oni koji unutar crkve ne priznaju Gospoda, da ne mogu da imaju veru, niti mogu da vole Boga, niti se mogu spasiti. Ovo je bilo predstavljeno kod Jevrejske nacije njihovm priznavanjem Jehove kao svog Boga, i njihovim bogoštovanjem koje je bilo primljeno i nazivano svetim; njihovi su reprezentativi bili čisto spoljašnji, i u slučaju te nacije, bilo je dovoljno biti u spoljašnjim /stvarima/, kao što se može videti u onome što je navedeno, br. 9320. Oni u toj naciji koji nisu priznavali Jehovu, nego nekog drugog Boga, iako su prinosili žrtve i bogoštovali na sličan način, bili su izgonjeni iz Crkve, na primr, oni koji su bogoštovali Vala i druge bogove. Sudbina , u drugom životu, onih koji su rođeni unutar Crkve, ali su u srcu poricali Gospoda, ma kakav da je bio karakter njihovog moralnog života, očita je. Ja znam iz obilja iskustva da takvi ljudi ne mogu da se spasu; a ovo Gospod otvoreno uči kod Jovana, Onaj ko veruje Sina, ima život večni, a onaj koji ne veruje Sina ne će videti života, nego gnev Božiji ostaje na njemu (III, 36). Ali narodi izvan Crkve, na čije je živote uticala neka vrsta ljubavi prema bližnjem kao posledica njihove religije, i koji su voleli Boga, Tvorca svemira, pod ljudskim oblikom, ti su u drugm životu prihvaćeni od Gospoda, i mogu da se spasu, br. 2589-2605.

10113. Jer je stvar sveta. Da ovo označava zato što su Božanske, vidi se iz značenja svetih stvari, što označava one stvari koje su od Gospoda (vidi gore, br. 10111) – stoga da su Božanske.

10114 (34) Ako li bi ostalo nešto mesa posvetnoga ili hleba do jutra. Da ovo označava duhovna i nebeska dobra, ne povezana s novim stanjem, vidi se iz značenja onoga što je preostalo od mesa i hleba, a što označava da to nije bilo usvojeno; i iz značenja mesa, što označava dobro, vidi br. 7850,91¸27; i iz značenja osvećenja, što označava ono što je prijemljivo, vidi br. 10,076,10,110; mesom osvećenja označava se primanje istine u dobru, stoga njihovo povezivanje; ali u ovom slučaju neprimanje i nepovezivanje, jer se ovde misli na ono što je ostalo od mesa; i iz značenja hleba, što označava nebesko dobro, koje je najdublje dobro, vidi br. 10077; i iz značenja jutra, što oznčava novo stanje, vidi br. 8211, 8427. Očito je iz ovih stvari, da ono što je ostalo od od mesa posvetnoga i od hleba do jutra, da to označava duhovna i nebeska dobra, nepovezana s novim stanjem; jer meso žrtava označava duhovno dobro, koje je dobro ljubavi prema bližnjem, a hleb žrtava(ponuda) označava nebesko dobro, koje je dobro ljubavi prema Gospodu. Šta je dalje označeno nepovezivanjem s novim stanjem, biće kazano u kratko.

Novo stanje je svako povezivanje dobra i istine. Ovo se dešava kada čovek, koji se preporađa, postupa od dobra, stoga od osećanja ljubavi, a ne od istine kao do tada, ili samo iz poslušnosti. Postoji novo stanje i onda kada su oni, koji su u nebu, u dobru ljubavi, pa se ovo stanje naziva tamo jutrom; jer se tamo stanja ljubavi i vere menjaju, kao podne,veče, sumrak, i jutro na zemlji. Nastaje novo stanje i onda kada jedna stara Crkva prestane, a nova počne. O svim ovim stanjima bilo je govora u gornjim objašnjenjima knjiga Postanka i Izlaska. Slične su stvari označene i zakonom, da ništa ne treba da ostane od mesa od pashalne žrtve do jutra, a ono što ostane, da se spali ognjem (Izlazak XII, 10); isto tako da se salo od praznika ne drži do jutra (Izlazak XXIII, 18). Slične su stvari označene i zakonom da se ostatak mesa od žrtve mirne ne jede sledećeg dana, nego da se spali trećeg dana (Levitska VII, 16-18; XIX, 6,7). I trećim danom označeno je novo stanje, kao što se može videti, br. 4901, 5123, 5159. Tako je bilo, zato što su žrtve mirne bile zavetne i dobrovoljne žrtve, ne toliko radi očišćenja i osvećenja kao ostale, nego da bi se moglo jesti zajedno u svetinji, i da bi se posvedočila radost zbog Božanske službe (bogoštovanja); a ta jela, koja su nazivana svetim, izazivala su radost više nego svako drugo bogoštovanje. Slične su stvari bile označene i manom, koju nisu ostavljali do jutra; o tome je ovako napisano kod Mojsija, Mojsije reče: niko da ne ostavlja od mane do jutra; ali ne poslušaše Mojsija, nego neki ostaviše od toga za sutra, te se ucrva i usmrđe (Izalazak XVI, 19,20).

10115. Onda što ostane da se sažeže ognjem. Da ovo označava njihovo rasipanje, vidi se iz značenja onoga što ostane od mesa i hleba, što označava ono što nije usvojeno, kao gore, br. 10 114; i iz značenja spaliti ognjem, što označava rasuti, ovde ljubavima koja pripadaju čovekovom propriumu, to jest , zlima koja pripadaju tim ljubavima. Jer oganj označava ljubav u svakom smislu, u ovom slučaju njihovu vlasitu ljubav, koja je ljubav prema sebi. Da je ova ljubav označena ognjem, može se videti, br. 1297, 2446, 5071, 5215, 6314, 6832,7575; i da je čovekov proprium samo zlo, br. 210, 215, 694, 1044, 3812 ,na kraju,5660. Ovde je označena njihova vlastita ljubav, zato što ono što je ostavljeno do jutra, označavalo je ono što se nije povezalo s dobrom, br. 10114; a ono što se ne može povezati, to nije od Božanskog, nego je od propriuma. Da je ovo bilo nečisto, stoga zlo, vidi se kod Mojsija, Ako bi kogod jeo, nosiće svoje bezakonje, i za to će se istrebiti iz naroda svojega (Levitska XIX, 7,8). Ponovo, Ako li što mesa od žrtve ostane do trećega dana, neka se sažeže ognjem. Ako li bi kogod na treći dan jeo od žrtve zahvalne, ne će biti ugodan onaj koji je primio, nego će biti mrska, i ko bi god jeo, nosiće greh svoj (Levitska VII, 16-18). I iz ovoga je na sličan način jasno da ono što bi ostalo od mane, da je bilo crvljivo i smrdljivo (Izlazak XVI, 20).

10116. A da se ne jede. Da ovo označava da se ne će usvojiti, vidi se iz značenja jedenja, što označava usvojiti, vidi gore, br. 10106.

10117. Jer je stvar sveta. Da ovo oznčava ono što je Božansko, s kojim ne će biti povezano, jer iz toga dolazi ono što je profano, vidi se iz značenja onoga što je sveto, što označava ono što je Božansko, vidi gore, br. 10111. Nije povezano zato što ono što je ostalo od mesa i hleba, označava ono što se nije povezalo, br. 10114, kao i da to ne treba da se poveže; da je ovo čovekov proprium koji je samo zlo, može se videti gore, br. 10115; a povezati ono što je Božansko sa čovekovim propriumom, to jest, sa zlom, to je profanisati ga (oskrvnuti ga), br. 6348, 9298. Stoga se kaže, da ako neko jede ono što je ostalo do jutra, taj skrvni svetinju Jehovinu, i ta duša treba da se istrebi iz naroda (Levitska XIX, 7,8); tako isto da meso od žrtve, koje se dotaklo nečega nečistog, treba da se sažeže ognjem (Levitska VII, 19). Iz ovoga je sada očito da se profanacija (oskrvnuće) onoga što je sveto označava jedenjem mesa i hleba od žrtve sledećeg dana.

10118. I tako učini Aronu i sinovima njegovijem. Da ovo označava ovaj reprezentativ Gospodovog proslavljenja i Njegovog uticaja u nebesa i u Crkvu, vidi se iz reprezentacije Arona, što označava Gospoda kao Božansko Dobro, vidi br. 9809; i iz reprezentacije njegovih sinova, koji označavaju Gospoda kao Duhovno Nebesko Dobro, vidi br. 10068; i iz značenja čina njihovog uvođenja u sveštenstvo,

što označava da mogu da predstavljaju Gospoda u pogledu proslavljenja Njegovog Ljudskog, i iz toga u nebesa i u Crkvu. Jer je pomazanje bio reprezentativ proslavljenja Gospodovog Ljudskog, a osvećivanje ruke bio je reprezentativ Njegovog uticaja iz toga u nebesa i u Crkvu. Da je pomazanje predstavljalo Gospodovo Božansko Dobro u Njegovom Božanskom Ljudskom, vidi br. 9954, stoga proslavljenje, što je sjedinjavanje Božanskog Ljudskog sa Božanskim Samim, koje se naziva Ocem, br. 10053; i da je osvećivanje ruke predstavljalo Božansku Moć Gospodovu preko Božanske Istine u nebesima i u Crkvi, i njeno primanje tamo, br. 10019, stoga njen uticaj.

10119. Po svemu što ti zapovedi. Da ovo označava da je to prema zakonima Božanskog Reda, vidi se iz značenja zapovesti, kada se odnosi na Jehovu, to jest, na Gospoda, što označava da je to u skladu sa zakonima Božanskog Reda, jer što god Gospod zapovedi, to je u skladu sa Božanskim Redom, ili u skladu s njegovim zakonima, jer je Božanska Istina, koja proizlazi od Gospodovog Božanskog Dobra u nebesima, stoga gde je Gospoda, je red sam; stoga je sve što Gospod zapovedi, zakon reda; da su zakoni reda Gospodove Božanske Istine, može se videti, br. 1728, 2447, 8700, 8988.

10120. Sedam dana svetićeš im ruke. Da ovo označava reprezentativ potpune moći Gospodove u nebesima peko uticaja od Božanskog Dobra Božanske Ljubavi Njegvog Božanskog Ljudskog, vidi se iz značenja sedam dana, što označava osvećivanje ruke, što je reprezentativ Gospodove Božanske Moći u nebesima, i komunikaciju i primanje tamo, vidi br. 10019; i pošto se ovo postiže preko uticaja od Božanskog Dobra Njegove Božanske Ljubavi od Njegovog Božanskog Ljudskog, stoga je i ovo označeno.

10121. Stihovi 36-46. 36. I svaki ćeš dan prinositi na žrtvu tele za greh radi očišćenja; i očistićeš oltar čineći očišćenje na njemu, i pomazaćeš ga da se osveti.

37. Sedam dana činićeš očišćenje na oltaru i osvetićeš ga, te će biti oltar svetinja nad svetinjama; što se god dotakne oltara, biće sveto.

38. I ovo ćeš prinositi na oltaru: dva jagnjeta od godine, svaki dan bez prekida.

39. Jedno jagnje prinosi jutrom a drugo prinosi večerom.

40. I jošte desetinu efe pšeničnoga brašna smešana s uljem ceđenim, kojega da bude četvrt ina, i nalev vina, četvrt ina na jedno jagnje.

41. A drugo jagnje prinesi u veče; kao sa žrtvom jutarnjom i s nalevom njezinim tako i s ovim čini da bude miris ugodan, žrtva ognjena Gospodu.

42. To neka bude žrtva paljenica svagda od koljena do koljena vašega na vratima šatora od sastanka, čred Jehovom, gde ću se sastajati s vama da govorim s tobom.

43. I onde ću se sastajati sa sinovima Izrailjevim, da se osvećuje slavom mojom.

44. I osvetiću šator od sastanka i oltar; i Arona i sinove njegove osvetiću da su mi sveštenici.

45. I nastavaću između sinova Izrailjevim, i biću im Bog.

46. I poznaće da sam ja Gospod Bog njihov, koji sam ih izveo iz zemlje Egipatske da nastavam među njima, ja Gospod Bog njihov.

I svaki ćeš dan prinositi na žrtvu tele za greh radi očišćenja, označava neprekidno uklanjanje zala i njihovih obmana u prirodnom čoveku pomoću dobra nevinosti od Gospoda: i očistićeš oltar, označava očišćenje od zala u nebu i u Crkvi; čineći očišćenje na njemu, označava sposobnost primanja dobra od Gospoda: i pomazaćeš ga, označava uvođenje u reprezentaciju Božanskog Dobra ljubavi od Gospoda u nebu i u Crkvi: da se osveti, označava Gospoda tamo; sedam dana činićeš očišćenje na oltaru, označava puninu uticaja u nebo i u Crkvu: i osvetićeš ga, označava primati Gospoda: te će biti oltar svetinja nad svetinjama, označava nebesko carstvo, gde je Gospod prisutan u dobru ljubavi: što se god dotakne oltara biće sveto, označava svakoga ko prima Božansko Gospodovo. I ovo ćeš prinositi na oltaru, označava što se tiče uopšte primanja Gospoda u nebu i u Crkvi: dva jagnjeta od godine svaki dan, označava dobro nevinosti u svakom stanju: bez prekida, označava u celom Božanskom bogoštovanju. Jedno jagnje prinosi jutrom, označava uklanjanje zala pomoću dobra nevinsoti od Gospoda u stanju ljubavi i njene svetlosti u unutrašnjem čoveku: a drugo prinosi večerom, označava isto stanje u svetlosti i ljubavi u spoljašnjem čoveku. I jošte desetinu efe pšeničnog brašna smešana s uljem ceđenim, označava duhovno dobro od nebeskog, koliko je potrebno radi povezivanja: kojega da bude četvrt ina kao sa žrtvom jutarnjom i s nalevom njezinijem tako i s ovom čini, označava duhovno od nebeskog dobra i njegove istine, koliko je nužno za povezivanje: da bude miris ugodan, označava ono što opaža mir; žrtva ognjena Jehovi, označava od Gospodove Božanske Ljubavi. To neka bude žrtva paljenica, označava svo Božansko bogoštovanje uopšte; na vratima šatora od sastanka pred Jehovom, označava od Gospoda: gde

ću se sastajati s vama i govoriti s tobom, označava Njegovo prisustvo i uticaj. I onde ću se sastajati sa sinovima Izrailjevim, označava prisustvo Gospoda u Crkvi: da se osvećuje slavom mojom, označava ono što prima Božansku Istinu od Gospoda. I osvetiću šator od sastanka, označava ono što prima Gospoda u nižim nebesima: i oltar, označava ono što prima Božansko od Gospoda u višim nebesima: i Arona i sinove njegove osvetiću da mi budu sveštenici, označava reprezentativ Gospoda u oba /u Aronu i njegovim sinovima/ u pogledu dela spasenja.I onde ću se sastajati sa sinovima Izrailjevim, označava Gospodovo prisustvo i uticaj preko dobra, u nebu i u Crkvi: i biću im Bog, označava Gospodovo prisustvo i Njegov uticaj u istinu i u Crkvu. I poznaće da sam ja Jehova Bog njihov, označava opažanje da je od Gospoda svo dobro i sva istina: koji sam ih izveo iz zemlje Egipatske, označava spasenje od pakla kroz Gospoda: da nastavam među njima, označava Gospodovo Božansko, koje je u celom nebu i u Crkvi: ja sam Jehova Bog njihov, označava od kojega je svo dobro ljubavi i istina vere.

10122. (36) I svaki ćeš dan prinositi na žrtvu tele za greh radi očišćenja. Da ovo označava uklanjanje bez prestanka zala i njihovih obmana u prirodnom čoveku pomoću dobra nevinosti od Gospoda, vidi se iz značenja teleta, što je dobro nevinosti, vidi br. 9391, 9990; i iz značenja žrtve za greh, što je očišćenje od zala i njihovih obmana, br. 9938, 9990, 10,022, 10053. Kaže se, uklanjanje zala i njihovih obmana stoga što se zla i obmane u čoveku ne izbacuju, nego se samo uklanjaju, kao što se može videti iz onoga što je navedeno, br. 10057; i iz značenja očišćenja (iskupljenja), što označava primanje dobra ljubavi i istine vere od Gospoda posle uklanjanja zala i njihovih obmana, jer su sve obmane od zla, pa stoga koliko se zla uklanjaju, toliko se i obmane uklanjaju.

Slučaj je ovakav; u nebu se sve stvari odnose na dobro i na njegovu istinu; a sve stvari u paklu odnose se na zlo i njegovu obmanu; slično, u čoveku, sve se stvari u njemu, koje su iz neba, odnose se na dobro i istinu, a sve stvari u njemu koje su iz pakla, odnose se na zlo i obmanu; ili što je ista stvar, sve one stvari u čoveku koje su od Gospoda odnose se na dobro i istinu; dok se sve one stvari koje su od čoveka samog, odnose na zlo i obmanu. Sad, pošto se sve stvari u svemiru odnose na prethodno, čiji je prijemnik čovek, stoga u njemu postoje dva prijemnika, od kojih se jedan naziva voljom, a drugi razumom. Volja je prijemnik dobra ili zla, dok je razum prijemnik istine ili obmane. Volja, koja je od Gospoda, naziva se novom voljom, i ona je prijemnik dobra; a razum koji je od Gospoda, tako isto nazvan novim razumom, prijemnik je te istine; ali volja koja je od čovekovog propriuma, i koja se naziva starom voljom, prijemnik je zla; dok je razum koji je od čovekovg

propriuma, prijemnik obmane. U ovaj potonji razum i volju čovek dolazi kroz rođenje od svojih roditelja; ali u potonji razum i volju, on se rađa od Gospoda, što se dešava onda kada se nanovo rodi: jer kad se čovek nanovo rodi, on se ponovo začinje i rađa.

Čovek je tako bio stvoren da volja i razum, kada se sjedine, čine jednog čoveka. Jer je čovek tako obdaren razumom da bi razumeo istinu; s konačnom svrhom da se on /razum, / usadi u volju i postane dobro; pa koliko uđe u volju, toliko je u čoveku; jer volja je najdublja sposobost čovekova, i ona je biće njegovog života, dok je razum spoljašnja sposobnost i postoji od prethodne. Jer ono što čovek hoće, to voli, a ono što voli, to oseća kao prijatno, i to stoga naziva dobrim; ovome razum povlađuje i to potvrđuje razmišljanjem , i to naziva istinama. To je razlog da volja i razum u stvarnosti sačinjavaju jedno; ali izgleda kao da je drugačije kad čovek razume istinu, a hoće zlo; pa ipak, kada stvarno misli od sebe, on razume u skladu sa svojom voljom ili u skladu sa svojom ljubavi. Da čovek koji hoće zlo, može da govori u skladu s istinom, a i da čini dobro,to je rezultat licemerja, kojemu su istina i dobro potčinjeni kao sredstva. Kad se ta sredstva od njega oduzmu, i kada ostane slobodan, takav čovek srlja u zla u skladu s požudom svoje volje, i povlađuje im /zlima/ svojim intelektom. Ovo se posebno vidi kod osoba ovakvoga karaktera u drugom životu, u kojem svako ulazi u stanje slično svojoj volji; tada oni koji nemaju novu volju od Gospoda, srljaju u zla svake vrste, i njihove misli povlađuju njihovi zlima, iako su u svetu govorili i postupali sasvim drugačije. Jer to je zakon Božanskog reda, da volja i razum čine jedan um, stoga jednog čoveka, tako da čovek bude ili u nebu ili u paklu, a ne ga se koleba između, okom gledajući prema nebeskim, a srcem prema paklenim stvarima. Srce označava volju, a oko razum.

10123. I očistićeš oltar čineći očišćenje na oltaru. Da ovo označava očišćenje od zala u nebu i u Crkvi, vidi se iz značenja očišćenja, što znači čišćenje; i iz značenja greha, što označava zlo; jer se sva zla čovekova nazivaju grehovima; i iz značenja oltara, što je reprezentativ Gospoda kao Božanskog Dobra i Njegovog bogoštovanja, vidi br. 9714, 9964; ovde kao Božanskog Dobra u nebu i u Crkvi. Pošto se još uvek govori o uticaju, prisustvu, i primanju Gospoda, stoga se oltarom oznčava nebo i Crkva u pogledu primanja Gospodovog Božanskog tamo. Jer Gospodovo Božansko čini nebo i Crkvu, jer Gospod tamo nastavava u onome što je Njegovo, a ne u čovekovom propriumu. I to je razlog da oltar označava samog čoveka u kome je nebo, ili Crkva, stoga u kome je Gospod; o oltaru se govori u ovome smislu kod Jovana, I dade mi se trska kao palica, govoreći: ustani i izmeri

crkvu Božiju i oltar, i one što se klanjaju u njoj (Otkr. XI, 1). U ovome odlomaku hram Božiji i oltar označavaju nebo i Crkvu; hram je duhovna Crkva, a oltar je nebeska Crkva; izmeriti označava /saznati/ koliko i kakva je priroda istine i dobra, stoga se ne kaže samo, Izmeri hram i oltar, nego i one koji se klanjaju u njemu. Da hram označava duhovnu Crkvu, može se videti, br. 3720, i da izmeriti označava upoznati stanje neke stvari u pogledu istine i dobra, br. 9603. Ponovo, I čuh drugoga iz oltara gde govori: da, Gospode Bože svedržitelju, istiniti su i pravi putovi Tvoji (Otkr. XVI, 7). Iz oltara označava iz najdubljeg neba, gde vlada nebesko dobro, - nebesko dobro je dobro ljubavi ka Gospodu. A kod Jeremije, Odbaci Jehova oltar svoj, omrznu na svetinju svoju (Plač II, 7); gde odbaciti oltar i svetinju iznačava sve što pripada Crkvi, oltar sve što pripada Crkvi u pogledu dobra, a svetinja sve što pripada Crkvi u pogledu istine.

10124. I osvetićeš ga. Da ovo označava sposobnost primanja dobra od Gospoda tamo, vidi se iz značenja osvećivanja na oltaru, što označava usađivanje dobra od Gospoda, i njegovo primanje od strane ljudi u Crkvi, i od strane anđela u nebu, posle uklanjanja zala i njihovih obmana, vidi br. 9706. Jer se oltarom, kao što je pokazano upravo gore (br. 10,123), označava primanje dobra od Gospoda u nebu i u Crkvi. Sada, pošto oltar označava nebo i Crkvu gde vlada nebesko dobro, koje je dobro ljubavi od Gospoda prema Gospodu, to će biti rečeno u kratkon kako se prima dobro u nebeskom carstvu. Da se nebo deli u dva carstva, jedno koji se naziva nebeskim, i drugo koje se naziva duhovnim carstvom, bilo je često pokazano gore. U svakom se carstvu dobro usađuje kroz istinu,ali kod onih koji su u duhovnom carstvu, dobro se usađuje u intelektualni deo; dok se kod onih koji su u nebeskom carstvu, dobro se usađuje preko istina u voljni deo. Način usađivanja dobra preko istine, u slučaju onih koji su u duhovnom carstvu, razlikuje se od onoga načina na koji se usađuje u nebeskom carstvu. Kod onih koji su u duhovnom carstvu, istina se usađuje u spoljašnjeg ili prirodnog čoveka, i ona prvo tamo postane znanje, pa koliko ona utiče na čoveka, i koliko on živi u skladu s njom, toliko ona ulazi u Intelektulno, i dobija oblik vere, kao i oblik ljubavi prema bližnjem; ova ljubav prema bližnjem sačinjava njegovo novo Voljno, a ova vera njegovo novo Intelektualno, a jedno i drugo sačinjava njegovu savest. Dok kod onih koji su u nebeskom carstvu, istina ne dobije oblik znanja, ili vere, ili savesti, nego se prima u dobro ljubavi, i koliko se živi u skladu s tim, toliko dobija oblik opažanja, koje raste i koje se usavršava kod njih u skladu sa ljubavlju. Ovo se događa svakoga dana, a da oni ni na znaju za to, skoro kao što je slučaj s malom decom. Ona su nesvesna ovoga procesa zato što istina ne prijanja za memoriju kao znanje, niti ostaje u misli kao intelektualni posed, nego prelazi neposreedno u

volju i postaje do života. Stoga, oni koji su u nebeskom carstvu, ne vide istinu, nego je opažaju; i ovo opažanje je takvo kakvo je njihovo dobro ljubavi ka Gospodu od Gospoda; pa stoga postoji velika razlika u ovome pogledu. I pošto opažaju istinu od dobra, oni je stoga ne potvrđuju razlozima, nego kada se govori o istinama, oni kožu samo, Da, da; ili Ne, ne. Na ove misli Gospod kod Mateje, Neka vaš govor (reč) bude Da, da; Ne, ne, jer sve što je više, od zla je (V, 37). Jer raspravljati da li je istina istina ili nije, nije polaziti od načela dobra, jer ako se tako radi, nema opažanja istine jer se misli kao iz autoriteta i iz onoga što sam šovek potvrđuje. Kad čovek zasniva svoju veru na autritetu, ono što veruje, to je posledica mišljenja drugih i kad je to lažno. Verovanje svih religioznih ljudi, i različite vere po svetu ovo jasno pokazuju. Priroda razlike onih koji su u Gospodovom nebeskom carstvu i onih u Njegovom duhovnom carstvu stoga je očita. Uzrok ove razlike je to, što prethodni svojim životom završavaju istine Crkve u dobrim delima, dok oni potonji ostaju u istinama i postavljaju veru ispred života. Oni koji postupaju na prethodni način, to jest oni koji pripadaju nebeskom carstvu, njih Gospod opisuje kod Marka IV, 26-29, i drugde. Razlika između nebeskog i duhovnog carstva pokazana je i u br. 9277.

10125. I pomazaćeš ga. Da ovo označava uvođenje u reprezentaciju Božanskog Dobra ljubavi od Gospoda u nebu i u Crkvi, vidi se iz značenja pomazanja, što označava uvođenje u reprezentaciju Božanskog Dobra Božanske Ljubavi od Njegovog Božanskog Ljudskog, vidi br. 9474, 9954, 10019; na ovome mestu, od Gospoda u nebu i u Crkvi, jer se govori o Njegovom uticaju i primanju tamo. Što god predstavlja Gospoda, predstavlja Ga u ljudima Crkve i u anđelima neba, stoga u nebu i u Crkvi; jer ljudi u kojima je Crkva sačinjavaju Crkvu uopšte, a anđeli u kojima je nebo, sačinjavaju nebo uopšte. Pa ipak, ljudi suštinski ne sačinjavaju Crkvu, nego Gospod u njima; niti anđeli sačinjavaju nebo, nego Gospod u njima. Jer Gospod ne nastavava ni u čemu što je vlastito čovekovo ili anđelovo, nego u onome što je Njegovo vlastito u njima. Stoga, kada se pomene Crkva ili nebo, misli se na Božansko Gospodovo u onima koji tamo nastavaju. Iz ovoga se vidi kako treba razumeti da je Gospod Sve u Svemu u celom nebu i Crkvi,i da je Gospod Sam nebo i Crkva. Ovo je poznato i iz doktrine poznate i prihvaćene u Hrišćanskom svetu, da je sve dobro vere i ljubavi od Gospoda, a ništa od čoveka, i da je sve ono što je od čoveka, da nije dobro; to je razlog da niko nema zasluge, ili pravde, od nečega što je vlastito njegovo . Ova su opažanja navedena kako bi se znalo šta je Gospod u nebu i u Crkvi, i na taj način šta su nebo i Crkva; i otuda, koji je Njegov reprezentativ označen oltarom i pomazanjem, pošto je to ono o čemu se govori ovde. Sve su one stvari bile pomazane koje su trebale da predstavljaju Gospoda i

Božanske stvari od Njega, kao oltar, šator od sastanka, stolovi, svećnjak, i kovčeg, stvari koje su bile u njemu /u šatoru od sastanka/, tako isto i Aron sam, njegovi sinovi i njegove haljine; ne da je ulje davalao neku svetost, nego da su te stvari tako predstavljale Božanske stvari od Gospoda; samo su ove bile svete. Ulje se koristilo u tu svrhu, jer je označavalo dobro ljubavi; a Božansko Dobro Božanske Ljubavi je Božansko samo, jer je ono Biće svih stvari; da bi sve ovo bilo predstavljeno, uvođenje se izvodilo uljem.

Božansko samo, koje je Biće svih stvari, bilo je samo u Gospodu, jer je On bio začet od Jehove; a svaki čovek ima od svog oca biće svog života, koje se naziva dušom; stoga je očito da je Božansko Dobro Božanske Ljubavi bilo u Gospodovom Ljudskom, kao duša od oca u sinu. U čoveku samo duša ima život, jer telo bez duše ne živi, jer samo duša stvara telo, i njemu je slična, kako bi ta duša bila sposobna da izvršava svoje funkcije u poslenjem redu sveta; iz toga sledi da je suštinsko Biće samo u Gospodovom Ljudskom bilo Jehova, koje je Božansko Dobro Božanske Ljubavi; i da biće života čini sve što od njega postiji, svojom slikom. Stoga je Gospod, od Božanskog koje je bilo u Njemu i koje je bilo On sam, učinilo i Njegovo Ljudsko Božanskim Dobrom Božanske Ljubavi. Osim toga, u Atanasijanskom verovanju, koje sadrži prihvaćenu veru Hrišćanskog sveta, kaže se, Kao što su telo i duša jedan čovek, tako je Božansko i Ljudsko u Gospodu jedan Hristos.Stoga onaj ko shvata šta je jedinstvo duše sa telom, i šta znači njihova sličnost, može u izvsnoj meri da razume prirodu jedinstva Božanskog i Ljudskog u Gospodu, i njihovu sličnost, a otuda može da vidi da su Božansko, koje se naziva Ocem, i Ljudsko, koje se naziva Sinom, da su jedno i da je jedan u drugom, to jest, Otac u Njemu i On u Ocu, u skladu sa Gospodovim rečima kod Jovana (X, 30;XIV, 11).

Ali pošto ljudi,kao što je danas, ne znaju šta je priroda duše, i jedva da zanju da dolazi od oca, i da je telo njena slika, i da su ove dve jedno kao što je priorno i posteriorno jedno, ili kao biće i manifestacija , stoga su ljudi odvojili Božansko od Ljuskog u Gospodu, i podelili ih u dve prirode, pa su stoga stvorili pojam o Gospodovom Ljudskom kao da je čovekovo ljudsko, iako je čovekova duša, pošto je od oca, konačna i nosi nasledno zlo, a Gospodva duša, pošto je od Jehove, bila je beskonačna, i bila je samo Božansko Dobro Božanske Ljubavi, i na taj način Njegovo Ljudsko, posle proslavljenja, nije bilo više kao čovekovo ljudsko. Iz istoga razloga, Gospod je odneo u nebo sve Svoje Ljudsko proslavljeno, to jest, učinio ga je Božanskim od Sebe, i nije ništa ostavio od toga u grobu, što je inače slučaj sa čovekom. Da je Gospod proslavio samo svoje telo (ipsum corpus suum), do njegovih poslednjih, koje su kosti i telo, Gospod je pokazao Svojim učenicima,

rekavši, Vidite ruke moje i noge moje; ja sam glavom; opipajte me i vidite; jer duh tela i kostiju nema kao što vidite da ja imam (Luka XXIV, 39); ali i pored toga, ušao je kroz zatvorena vrata; a onda kada se pokazao, postao je nevidljiv (Jovan XX, 19; Luka XXIV, 31). Ova su opažanja navedena kako bi se znalo, da je samo Gospod u pogledu Njegovog Ljudskog bio pomazanik Jehovin, ne da je bio pomazan uljem, nego Božanskim Dobrom samim Božanske Ljubavi, koja je označena uljem, i bila predstaljena pomazanjem, kao što se može videti, br. 9954.

10126. Da se osveti. Da ovo označava Gospodovo prisustvo, vidi se iz značenja osvetiti, što predstavlja Gospoda i svete stvari koje su od Njega, stoga Njegovo prisusutvo u nebu i u Crkvi, kao što se može videti gore, br. 10111. Ono što je predstavljeno, to je ono što je označeno u unutrašnjme smislu. U smislu pisma, Reč se sastoji od reprezentativa nebeskih i duhovnih stvari koje pripadaju nebu i Crkvi, pa su stoga, u unutrašnjem smislu, one i označene. Gospodova se Reč može stoga nazvati nebom u poslednjim stvarima; jer u poslednjim stvarimaneba, sve što se vidi i čuje, to su predstave stvari o kojima anđeli viših nebesa razgovaraju i o kojima misle, a koje se sve odnose na istine vere i na dobra ljubavi. Ovakve su stvari predstave u poslednjim stvarima neba, jer oni koji su u poslednjim stvarima ne shvataju unutrašnje stvari anđeoske mudrosti, ali shvataju one stvari koje ih predstavljaju. A to je i u skladu sa Božanskim redom, da kada se više stvari ulivaju u niže, one se pretvaraju u slične stvari, i tako se predstavljaju pred spoljašnjim čulima, i tako se prilagođavaju svačijem razumevanju. To je razlog da je Reč, u smislu slova, reprezentativna, i tako označava nebeske i duhovne stvari koje su u višim nebesima, i da je napisana stilom koji je prilagođen razumevanju ljudi; isto tako, ona služi kao osnova i temelj nebesa.

10127 (37) Sedam dana činićeš očišćenje na oltaru. Da ovo označava puninu uticaja u nebo i u Crkvu, vidi se iz značenja sedam dana, što označava puninu, o čemo ćemo govoriti ubrzo; i iz značenja osvećivanja, što označava očišćenje od zala i njihovih obmana, o kojima ćemo uskoro govoriti; i iz značenja oltara, što je reprezentativ Gospodovog Božanskog Ljudskog kao Božanskog Dobra, kao što se može videti, br. 9388, 9380, 9714, 9964, ovde u nebu i u Crkvi, br. 10123. Tele je trebalo prineti na žrtvu radi očišćenja i osvećenja oltara sedam dana, jer sedam dana, kao sedmica, označava ceo period duži ili kraći, od početka do kraja; stoga sedam dana označavaju potpunost. I broj tri označava ceo period od početk do kraja, pa stoga i potpunost, ali s razlikom da se sedam koristi kada se govori o nečemu svetom, a tri kada se govori o bilo čemu. Treba da se razume da svi brojevi u Reči označavaju stvari. Ovo je vrlo dobro poznato u drugom životu, gde

se ponekad papiri, puni brojeva, spuštaju iz neba anđelima ispod; a oni duhovi koji primaju i utiaj od Gospoda, stoga shvataju u nizovima stvari koje su označene, kao da su napisane slovima. Nekoliko sam puta video takve papire. Pored toga, bilo mi je rečeno da su neki pradrevni ljudi, koji su na unutrašnji način bili u društvo s anđelima, da su sakrivali stvari svoje Crkve i nebeske misterije pod brojevima, i da su ih pohranjivali radi sećanja. Stoga je očito da svi brojevi u Reči označavaju stvari; jer u Reči ne postoji ni najmanji izraz koji nema značenje, jer je bila napisana ne samo za ljude, nego i za anđele u nebu; stoga je Reč Božansko koje prolazi kroz sva nebesa. Da svi brojevi u Reči označavaju stvari, može se videti, br. 575, 163, 1988, 2075, 3352, 3252, 6175, 9659. Da broj sedam označava svete stvari, br. 395, 433, 716, 526, 6268; i da to označava ceo period od početka do kraja, stoga puno stanje, br. 6508, 9228. Slično označava i sedmica, br. 2044, 3845. A tako isto i broj tri, br. 2788, 4495, 4901, 5123, 5159, 9489, 9825. Osvećivanje označava očišćenje od zala i njihovih obmana, ili što je isto, njihovo uklanjanje. I pošto osvetiti i očistiti imaju ovo značenje, stoga ono podrazumeva i usađivanje dobra i istine, i povezivanje ovih sa Gospodom. Radi se o ovim stvarima, jer koliko se čovek očišćava od zala i obmana, toliko se dobro i istina usađuju i povezuju sa Gospodom; stoga ako dođe do jednog, drugo sledi. Jer je Gospod prisutan kod svakoga čoveka s dobrom ljubavi, jer On voli sve, i voljan je da ih iz ljubavi poveže sa Sobom, a ovo se postiže kroz dobro ljubavi i istinu vere; ali zla i njihove obmane, koje čovek stekne preko zlog života, odupiru se i sprečavaju uticaj. Tako značenje osvećivanja i očišćenja postaje očito, vidi br. 9506.

10128. I osvetićeš ga. Da ovo označava da bi se primao Gospod, vidi se iz značenja biti osvećen, što označava primanje Gospoda. Biti osvećen označava primanje Gospoda, jer samo je Gospod svet, i sve što od Njega proističe sveto je; stoga koliko čovek prima dobro, i sa dobrom, istinu od Gospoda, što su svete stvari, toliko prima Gospoda. Jer bilo da govorimo o primanju Gospoda, ili dobra i istine od Njega, ista je stvar; jer su dobro i istina Gospodovi, jer su od Njega, stoga su Gospod u nebu i u Crkvi. Da je samo Gospod svet, i da sve što je sveto proističe od Njega, pa stoga da primati Njega znači biti osvećen, može se videti, br. 9229, 9479, 9818, 9956, 9988, 10069. Da biti osvećen označava primanje Gospoda, vidi se i iz toga što se kaže, očistićeš i osvetićeš, jer se osvećivanjem i očišćavanjem označava čišćenje od od zala i njihovih obmana, a u isto vreme i usađivanje istine i dobra od Gospoda, br. 10127. Usađivanje istine i dobra od Gospoda je primanje Njega, stoga osvećivanje, Neka jedu oni za koje je bilo očišćenje, da bi im se posvetile ruke, da bi bili posvećeni (stih 33); gde, ono što je očišćeno, označava

čišćenje od zala i njihovih obmana, br. 9506,10109; osvećivanjem ruke označava se usađivanje dobra i istine, i njihovo povezivanje, br. 10076; stoga biti osvećen označava primiti te stvari od Gospoda, br. 10111.

10129. Te će biti oltar svetinja nad svetinjama. Da ovo označava nebesko carstvo gde je Gospod prisutan u dobru ljubavi, vidi se iz značenja oltara, što je reprezentativ Gospoda kao Božanskog Dobra, vidi br. 9388, 9389, 9714, 9964; na ovome mestu kao Božanskog dobra, vidi br. 9388, 9389, 9714, 10123; i iz značenja svetinje nad svetinjama, što označava nebesko dobro, ili dobro ljubavi od Gospoda. Ovde je oltarom označeno nebesko carstvo, a svetinjom nad svetinjam označeno je dobro u tome carstvu, jer u tome carstvu se prima dobro ljubavi od Gospoda, što je nebesko dobro. Jer su neba podeljena u dva carstva, nebesko i duhovno; u nebeskom carstvu /prima se/ dobro ljubavi od Gospoda prema Gospodu; a u duhovnom carstvu, dobro ljubavi prema bližnjemu, kao što se može videti u onome što je navedeno, br. 9277,9680,1068. Oltarom je predstavljeno nebesko carstvo, ili što je isto, Gospod, gde je prisutan u dobru ljubavi. A šatorom od sastanka ispred zavesa predstavlja se duhovno carstvo, ili što je isto, Gospod koji je prisutan u dobru ljubavi prema bližnjem. Dobro duhovnog carstva, ili duhovno dobro, naziva se svetim, ali se dobro nebeskoga carstva, ili nebesko dobro, naziva svetinjom nad svetinjama. Nebesko dobro, koje je dobro ljubavi od Gospoda prema Gospodu, naziva se najsvetijim, jer se Gospod preko toga dobra uliva neposredno u neba, ali pomoću duhovnog dobra, koje je dobro ljubavi prema bližnjem, posredno, vidi br. 9473, 9873, 9983, 9992, 10005. Kaže se, uliva se, jer Gospod je iznad neba, i otuda se uliva, br. 10106; pa ipak, On je bez prestanka prisutan na taj način u nebesima. Da je nebesko dobro, koje je dobro ljubavi od Gospda prema Gospodu, bilo označeno svetinjom nad svetinjama, vidi se iz onih odlomaka u Reči gde se pominje svetinja nad svetinjama, kao kod Mojsija, I obesi zavesu o kuke, i unesi za zavesu kovčeg od svedočanstva , da vam zavjesa rastavlja svetinju nad svetinjama , I metni zaklopac na kovčeg od svedočanstva u svetinji nad svetinjama (Izlazak XXVI, 33, 34). Stoga je očito da se onaj deo šatora naziva svetim, koji je izvan zavesa, a svetinja nad svetinjam bila je unutar zavesa.

Da je šator ili stanište izvan zavesa predstavljalo Gospodovo duhovno carstvo ili srednje nebo, i da je šator ili stanište unutar zavesa predstavljalo Gospodovo nebesko carstvo, može se videti br. 9456, 9481, 10001, 10025; da se deo šatora koji je bio unutar zavesa nazvao svetinja sveta (Levitska XVI, 33). Sada, pošto je kovčeg, u kome je bilo svedočanstvo, i iznad kojega je bilo sedište milosti, predstavljalo najdublje nebo, gde vlada nebesko dobro, stoga je to bilo tajno

mesto hrama, gde je bio kovčeg svedočanstva, i koji se zvao svetinja nad svetinjama (o Carevima VI, 16; VIII, 6). Pošto su hleb i ponude označavale dobro ljubavi od Gospoda ka Gospodu, što je nebesko dobro, oni se nazivaju i svetinja nad svetinjama kod Mojsija, Hleb lica Aron i sinovi njegovi ješće na mestu svetom, jer je to svetinja nad svetinjama ponuda ognjenih pred Jehovom (Levitska XXIV, 9). Da hleb lica označava nebesko dobro, vidi se br. 9545. Ponovo, A što ostane od toga dara, neka bude Aronu i sinovima njegovijem; to je svetinja nad svetinjama između žrtava koje se pale Jehovi (Levitska II, 3,10); da ponuda (dar) koji se sastoji od beskvasnog hleba, kolača, i beskvasnih pogača, pomešanih s uljem, označava nebesko dobro, ili dobro ljubavi, može se videti br, 4581, 9992, 10079. Ponovo, Svaka ponuda, žrtva za greh i krivicu, neka je Aronova i sinova njegovijeh, svetinja je nad svetinjama Jehovi (Brojevi XVIII, 9, 10). Ove su stvari nazivane svetinja nad svetinjama, jer su označavale očišćenja od zala; a svako očišćenje od zala stvaralo je stanje dobra nevinosti; jer je i ovo dobro nebesko dobro; stoga su za grehove i krivice nuđene žrtve kao jaganjci (ženski i muški), ovnovi, teoci, i golubice, kao što se vidi iz Levitikusa, pogl. IV, V; a to su bile životinje kojima se označavalo dobro. Da je to označeno jaganjcima, može se videti, br. 3994, 3519, 7840; ovnovima, br. 10042; teocima, br. 9391; i golubicama, vidi se iz odlomaka u Reči de se one pominju. Da se očišćenje od zala i preporod izvode u stanju nevinosti, može se videti, br. 10021; zbog toga se te žrtve nazivaju svetinjom nad svetinjama i u Levituikusu VI, 18;VII, 6; X, 17; XIV, 13.

Da je oltar za žrtve ognjene predstavljao Gospoda kao dobro ljubavi, i primanje od strane anđela i ljudi, bilo je pokazano gore, stoga imamo sledeće kod Mojsija, Pomazaćeš i oltar na kojemu se prinosi žrtva paljenica , i sve sprave njegove, i što se god dotakne, biće sveto. Tako ćeš ih osvetiti, te će biti svetinja nad svetinjama (Izlazak XXX, 28, 29). I od toga načini kad, sastavljen veštinom apotekarskom, čist i svet. I istucavši ga na sitno, metaćeš ga pred svedočanstvo šatoru od sastanka, gdje ću se sastajati s tobom, i neka vam bude svetinja nad svetinjama (Izlazak XXX, 36), jer je označavalo nebesko dobro u poslednjim stvarima, kao i one stvari koje proizlaze iz toga dobra, br. 9475. I kod Jezikilja, A ovo je zakon za dom: navrh gore koliko zauzima u naokolo da bude svetinja nad svetinjama (XLIII, 12). Dom, koliko zauzima unaokolo, naziva se svetinja nad svetinjama, jer dom Gospodov označava nebesko carstvo, a u najvišem smislu Gospoda kao dobro ljubavi, br. 3720; stoga se kaže navrh gore, jer vrh gore označava isto, br. 6435, 9422, 9434. I kod Danila, Sedamdeset je nedjelja određeno tvome narodu i tvome gradu svetom da se svrši prestup i da nestane greha i da se očisti bezakonje, i da se dovede večna pravda, i da se zapečati utvara i proroštvo i da se pomažesveti nad svetima

(IX.24). Ovo je rečeno o Gospodovom dolasku, jer Gospod je jedini pomazanik Jehovin, i jedini koji je svet, i koji je u pogledu Njegovog Ljudskog Božansko Dobro Božanske Ljubavi, stoga sveti nad svetima. Da je Gospod kao Božansko Ljudsko jedini koje je pomazan od Jehove, može se videti, br. 9954; da je samo On svet, br. 9229; i da je On Božansko Dobro Božanske Ljubavi, može se videti u onome što je navedeno, br. 9199.

Nebesko dobro je svetinja nad svetinjama, dok je duhovno dobro svetinja, jer je nebesko dobro najdublje dobro, stoga je to dobro najdubljeg neba; dok duhovno dobro proističe iz pređašnjeg, i zbog toga je to dobro srednjeg neba; i ovo dobro je toliko dobro, i toliko sveto, koliko ima u sebi nebeskog dobra, jer prethodno se uliva u potonje, začinje ga, i rađa ga, kao otac sina. Nebeskim se dobro označava dobro ljubavi prema bližnjem od Gospoda. Dobro ljubavi ka Gospodu od Gospoda je samo po sebi svetinja nad svetinjama, jer se Gospod preko toga dobra povezuje neposredno, i to On čini onoliko koliko je čovek u dobru ljubavi od Gospoda. Dobro ljubavi ka Gospodu od Gospoda je u svakom stvarnom dobru ljubavi prema bližnjem, kao i u svakom stvarnom dobru vere, jer se uliva od Gospoda. Jer niko ne može da voli bližnjeg, niti iz ljubavi može da mu čini dobro od sebe samog, nego samo od Gospoda; stoga kada se Gospod priznaje, i kada se bližnji voli, tada je Gospod u ljubavi prema bližnjem bilo da to čovek zna ili ne. I ovo je označeno Gospodovim rečima kod Mateje, Tada će mu odgovoriti pravednici govoreći: Gospode! kad te videsmo gladna, i nahranismo? ili žedna, i napojismo? A On im reče: zaista vam kažem, kad učiniste jednom od ove moje najmanje braće, Meni učiniste (XXV, 37-49); Stoga je očito da je Gospod u dobru ljubavi prema bližnjemm, i da je On to dobro, iako oni koji su u tome dobru, to ne znaju. Braćom u približnom smislu označavaju se oni koji su u dobru ljubvi prema bližnjem, a u smislu koji se ne odnosi na osobe, braća označavaju dobra ljubavi prema bližnjem, kao što se može videti, br. 5063-5071.

10130. Što se god dotakne oltara, biće sveto. Da ovo označava svakoga ko prima Gospodovo Božansko, što se vidi iz značenja dotaknuti, što označava komunikaciju, prenošenje, i primanje, o čemu ćemo govoriti ubrzo; i iz značenja oltara, što je reprezentativ Gospoda kao dobra ljubavi, ovde u nebu i u Crkvi, kao što se može videti gore, br.10129; i iz značenja biti osvećen, što označava primiti Gospodovo Božansko, i ovo vidi gore, br. 10 128. Dotaknuti označava komunikaciju, prenos, i primanje, jer se čovekove unutrašnje stvari ispoljavaju preko spoljašnjih stvari, osobito dodirom, i tako se unutrašnje stvari komuniciraju i prenose drugome, i primaju onoliko koliko se volja onoga drugoga slaže i

sjedinjava. Bilo da govorimo o volji ili o ljubavi, ista je stvar, jer ono što pripada čovekovoj ljubavi i misli, to pripada i njegovoj volji. Stoga sledi da se unutrašnja stanja čovekove ljubavi i misli ispoljavaju dodirom i tako se komuniciraju i prenose drugome; i one se primaju onoliko koliko drugi voli osobu ili stvari koje ova govori i čini.

Ovo je očigledno u drugom životu; jer svak u tom životu postupa iz srca, to jest, iz volje ili ljubavi, a gestovi odvojeni od ovih, ne dopuštaju se, jer nikome nije dopušteno da govori neiskreno i odvojeno od srca. Tamo se jasno vidi kako se unutrašnja stanja komuniciraju prenose drugome; i kako ih drugi prima u skladu s njegovom ljubavi.

Svačija volja ili ljubav sačinjava potpuno čoveka tamo, i sfera života stoga ističe iz njega kao neko isparenje, i okružava ga, i kao da stvara telo oko njega, kao efluviji koji okužavaju biljke, a koji se osećaju kao mirisi; kao i ono što okružuje životinje, a što pametan pas oseća. Takvi se efluviji osećaju i oko čoveka, kao što se zna iz iskustva. Kad čovek odloži telo, i kada postane duh ili anđeo, tada efluviji ili isparenja nisu materijalna, kao u svetu, nego duhovna, izbijajući iz njegove ljubavi; ovo tada stvara sferu oko njega, što čini da se njegov karakter prepozanje na rastojanju; (O ovim sferama vidi šta je pokazano u odlomcima navedenim, br. 9606.) Sada,pošto se ova sfera komunicira, i prenosi tamo drugome, i prima u skaldu s ljubavlju /onoga drugoga/, stoga se mnoge zadivljujuće stvari , čoveku nepoznate u svetu, tamo dešavaju. Na primer: - Prvo, Prisustvo je uvek prema sličnosti ljubavi, a odsustvo prema različitosti ljubavi, Drugo, Svi se udružuju u skladu s ljubavi: oni koji su u ljubavi prema Gospodu od Gospoda, zajedno su u najdubljem nebu; oni koji su u ljubavi prema bližnjem od Gospoda, ti su u zajedno u srednjem nebu; a oni koji su u poslušnosti iz vere, to jest, oni koji tvore istinu nje radi, zajedno su u poslednjem nebu; ali oni koji su u ljubavi prema sebi i svetu, to jest, koji postupaju radi sebe i radi sveta kao ciljeva, ti su zajedno u paklu. Treće, Svi okreću svoje oči premo onome koga vole; oni koji vole Gospoda, okreću svoje oči prema Gospodu kao Suncu; oni koji vole bližnjega od Gospoda, okreću svoje oči prema Gospodu kao mesecu; slično i oni koji tvore istinu same nje radi. (O Gospodu kao kao suncu i mesecu, vidi šta je pokazano, br. 11521, 1529-1571,3636, 8644, 8812). I što je za divljenje, na koju god da se stranu okrenu, uvek vide Gospoda pred sobom. Obrnuto je kod onih koji su u paklu: što su više u ljubavi prema sebi i svetu, to se više otkreću od Gospoda, i On je iza njih ; i ovo je slučaj bilo u kom pravcu ili prema kojoj strani da se okrenu. Četvrto, Kada anđeo neba usmeri svoj pogled ka njima, njegova se unutrašnja stanja njima komunicirju

i prenose na njih, u skladu s tim kolika je i kakva njegova ljubav; a ona se primaju u skladu s njihovom ljubavi. Ako anđeo neba pogleda na dobrog, prijatnost i radost slede, ali ako na zlog, tuga i mučenje slede.

Osim toga, dodir ruke označava komunikaciju, prenošenje, i primanja, jer se delatnost celog tela usredsređuje u mišice i u ruke; a unutrašnje se stvari u Reči izražavaju spoljašnjim. Iz toga razloga mišice, ruke, a osobito desna ruka, označavaju moć, kao što se može videti u onome što je navedeno, br. 10019,10023,10076; pa stoga ruke označavaju sve u čoveku, stoga celog čoveka kada deluje, vidi što je navedeno, br. 10. Dalje, da sva spoljašnja čula, vid, sluh,ukus, i miris, da se odnose na dodir, i da su vrste dodira, dobro je poznto u učenom svetu.Da se dodirom označava komunikacija, prenošenje, i primanja, vidi se iz brojnih odlomaka u Reči, od kojih ćemo navesti sledeće: I njim pomaži šator od sastanka, i kovčeg od svedočanstva, I sto i sve sprave njegove, i svećnjak i sprave jegove, i oltar kadioni. I oltar na kojemu se prinosi žrtva paljenica, i sve sprave njegove, i umivaonicu i podnožje njezino. Tako ćeš ih osvetiti, te će biti svetinja nad svetinjom, što ih se god dotakne, biće sveto (Izlazak XXX, 26-29). Ponovo, Što se god dotakne mesa njezina, biće sveto; a što je za Arona i sinove njegove; i ako ko pokapa krvlju njezinom haljinu, ono što pokapa neka opere na svetom mjestu (Levitska VI, 11,27). I kod Danila, I gle, ruka me se dotače i podiže me na kolena moja i dlanove moje. ...I gle, kao čovjek dotače se usana mojih, i ustah i progovorih, i tada opet onaj koji beše kao čovek dotače me se i ohrabri me (X, 10, 16, 18). I kod Isaije, Jedan od serafima, dotače se usana mojih užarenim ugljem, i reče: evo, ovo se dotače usta tvojih, i bezakonje tvoje uze se, i greh tvoj uze se (VI, 7). I kod Jeremije, Jehova ispruži ruku svoju, i dotače usta moja, i reče: Stavih reči moje u usta tvoja (I, 9). I kod Mateje, Isus ispruži ruku svoju na gubavca, i dohvati ga se , rekavši: hoću, očisti se, i odmah očisti se od gube (VIII, 3). Opet, Isus reče Petrovoj tašti, videvši je gde leži i groznica je trese, i prihvati je za ruku, i pusti je groznica, i ustade (VIII, 14,15). Opet, Isus dotače slepome oči, i on odmah progleda (XX, 34). I kod Luke, Isus dotače uši gluvoga čovjeka, i izleči se (XXII, 51). I kod Marka, dovedoše Isusu bolesne, da bi se makar dotakli haljina njegovih, i koji se dotakoše, isceliše se (VI, 56; Mateja XIV, 36). I kod Luke, žena koja je patila od tečenja krvi, dotače se haljina Isusovih: i onoga časa presatde tečenje; Isus reče: Ko me se dotače? neko me se dotakao, jer osetih da sila iz mene iziđe (VIII, 44-46). I kod Marka, dovedoše malu decu Isusu, da bi ih blagoslovio; i on ih uze u naručje, i položi ruke na njih, i blagoslovi ih (X, 13,14). Iz ovih odlomaka očito je da se dodirom označava komunikacija, prenošenje, i primanje.

Slično i gde se govori o nečistim stvarima u Reči; ove u unutrašnjem smislu označavaju zla i obmane iz paklova, kao kod Mojsija, Ko se dotakne mrtva tela čovečija, da je nečist sedam dana. Ko se dotakne u polju posečenoga mačem ili umrloga ili kosti čovekovog groba, nečist da je sedam dana. Ko se god dotakne vode očišćenja, da je nečist do večera. I čega se god dotakne nečist, da je nečisto; i ko se njega dotakne, da je nečist do večera (Brojevi 11, 13, 16, 21, 22). Ponovo, Ko se dotakne nečiste životinje, nečiste stvari koja puzi, da je nečist do večeri; sve što padne na ono što je nečisto, bilo drveni sud, haljina, voda, zemljani sud, meso, peć, neka je nečisto (Levitska XI, 31-36, i pogl. V, 2,3; VII, 21). Ponovo, onaj koji ima tečenje, da je nečist; čovek koji se dotakne njegovog ležaja, da je nečist; ako sedne na posudu na kojoj je sedio koji ima tečenje, da je nečist; ako je neko dotakao njegovo telo, ili njegove haljine, ako onaj koji je nečist pljune na onoga koji je čist; kola na kojima je nošen, zemljana posuda, i drvena posuda, biće nečisti (Levitska XV, 1 do kraja). Isto tako, onaj ko se dotakne gubavca (XXII, 4). Ponovo, Ako li što od strva njihova padne na seme, da vam je nečisto. Ali ako bude polito seme vodom, pa onda padne što od strva njihova na seme, da vam je nečisto (XI, 37,38). Ovim nečistim stvarima označavaju se razne vrste zala i njihovih obmana, koji se komuniciraju, prenose, i primaju. Svaka od ovih nečistih stvari označava posebno zlo. Jer zlo čini čoveka nečistim, jer ono deluje na njegovu dušu. Isto tako, zlo njihovih srca ističe iz zlih duhova i genija, i prema tome, koliko su u njih ubeđeni, toliko deluju na one koji su prisutni; ova je zaraza označena dodirom nečistih stvari. I kod Mojsija, Samo roda od onoga drveta koji je posred vrta, kazao je Bog, ne jedite i ne dirajte u nj, da ne umrete (Postanje III, 3). Ponovo, anđeo koji se rvao s Jakovom, videvše da ga neće savladati, udari ga po uzglavku na stegnu, te se Jakovu iščaši stegno (XXXII, 25). Ponovo, Mojsije reče, Da se ne dotaknu ničega što pripada Kori, Datanu, i Abiramu, da ne izginu za sve svoje grehove (Brojevi XVI, 26). I kod Isaije, Odstupite, odstupite, iziđite odatle, ne dotičite se ničega nečista, očistite se svi koji nosite sudove Jehovine (LII, 11): i kod Jeremije, Lutahu kao slepci po ulicama, kaljajući se krvlju, koje ne mogahu da se dotiču haljinama svojim. Odstupite, nečisti, viču im, odstupite, ne dodevajte se ničega . (Plač IV, 14,15): I kod Ageja, Gle, ako bi neko nosio sveto meso u skutu od haljine svoje, ili bi se skutom svojim dotakao hleba ili variva ili vina ili ulja ili kakvoga god jela, bi li se osvetio? A sveštenici rekoše: Ne. Po tom Agej reče: ako bi se ko nečist od mrtvaca dotakao čega toga, hoće li biti nečisto?(II, 12-14). I kod Osije, Zaklinju se krivo, i lažu, i ubijaju, i kradu, i čine preljubu, zastraniše, i jedna krv dotiče drugu (jedna krv dostiže drugu) (IV, 2,3).

10131. I ovo ćeš prinositi na oltaru. Da ovo označava ono što se odnosi uopšte na primanje Gospoda u nebu i u Crkvi, vidi se iz značenja, ovo je što ćeš prinositi na oltaru, što označava ono što je opšte kod primanja Gospoda u nebesima; jer se oltarom označava Gospodovo Božansko u nebesima, br. 10129, pa tako i Njegovo primanje; i, ovo ćeš prinositi na oltar, označava ono što se na to odnosi uopšte. Predmet o kome se govori u sledećem, su svakodnevne žrtve paljenice, a ove predstavljaju ono što se odnosi na primanje Gospoda uopšte; jer jaganjci označavaju dobro nevinosti, a samo dobro nevinosti je ono što prima Gospoda, jer bez dobra nevinosti nema ljubavi ka Gospodu, a ni ljubavi prema bližnjem, ni žive vere, niti u opšte nikakvog dobra koje sadrži ono što je Božansko, kao što se može videti u onome što je navedeno, br. 10021. Otuda, ovo ćeš prinositi na oltar, označava ono što se uopšte odnosi na primanje Gospoda u nebu i u Crkvi. Kada se kaže nebo, misli se i na Crkvu; jer Gospodovo nebo na zemlji je Crkva. I onaj u kome je Crkva, taj ima nebo u sebi, jer je Gospod u njemu, a gde je Gospod, tamo je i nebo. A Crkva čini jedno s nebom, jer je jedno neodvojivo od drugoga. A Reč je ta koja povezuje; u Reči je Gospod, a Gospod je Reč (Jovan I, 1 i sledeći stihovi).

10132. Dva jagnjeta od godine svaki dan. Da ovo označava dobro nevinosti u svakome stanju, vidi se iz značenja jaganjaca, koji označavaju dobro nevinosti, o kojoj ćemo uskoro govoriti, i iz značenja od godine, što označava detinju prirodu, u kojoj se, međutim, usađuju istine, a o čemu će se uskoro govoriti; i iz značenja svaki dan što znači u svakom stanju, jer dan označava stanje, a jutrom dana, kao i večerom, kada su se prinosili jaganjci kao žrtve paljenice, označeno je svako stanje. Da dan označava stanje, može se videti, br. 893, 2788, 3462, 3785, 4850, 7680; a da su promene stanja kao promene u danu, jutro, podne, veče, noć, pa opet jutro, br. 5672, 5962, 6110, 846. Da jaganjci označavaju dobro nevinosti, vidi se iz odlomaka u Reči gde se pominju jaganjci, kao kod Isaije, I vuk će boraviti s jagnjetom, i ris će boraviti s jaretom, tele i lavić i ugojeno živinče biće zajedno, i lav će jesti slamu kao vo. I dete koje sisa igraće se nad rupom aspidinom, i dete odbijeno od sise zavlačiće ruku u rupu zmije vasilinske. Neće uditi ni potirati na svoj svetoj gori mojoj, jer će zemlja biti puna poznanja Gospoda kao more što je vode puno. I u to će se za koren Jesejev, koji će biti zastava narodima, raspitivati narodi, i počivalište njegovo biće slavno (XI, 6, 8-10).U ovome se odlomku opisuje stanje mira i nevinosti u nebesima i u Crkvi, posle Gospodovog dolaska u svet. I pošto se opisuje stanje mira i nevinosti, pominje se jagnje, jare, tele, i malo dete, sisanče i odbijeno od sise, i ovima se označava dobro nevinosti, najdublje dobro nevinosti jagnjetom, unutrašnje dobro nevinosti jaretom, a spoljašnje dobro nevinosti teocem; slično i detetom, sisančetom i odbijenim od sise. Sveta gora

označava nebo i Crkvu, gde preovlađuje dobro nevinosti; narodi označavaju one koji su u tome dobru; koren Jesejev označava Gospoda od kojega je to dobro; dobro ljubavi ka Njemu od Njega, koje se isto tako naziva nebeskim dobrom, je dobro nevinosti. Da jagnje označava dobro nevinosti u opšte, i najdublje dobro nevinosti posebno, vidi se iz toga što se imenuje na prvom mestu, kao i iz toga što se Gospod naziva jagnjetom, kao što će se videti u onome što sledi. Da jare označava unutrašnje dobro nevinosti, može se videti, br. 3519, 4871; a da tele ili june označava spoljašnje dobro nevinosti, br, 430, 9391; da dete označava nevinost, br. 5236; slično i odojče , i odbijeno od sise, i malo dete, br. 430, 2280, 3193, 3494, 5608. Da sveta gora označava nebo gde je dobro ljubavi prema Gospodu, br. 6435, 8758; i da narodi označavaju one koji su u tome dobru, br. 1416, 6005. Da je dobro ljubavi ka Gospodu, koje se naziva nebeskim dobrom, dobro nevinosti, vidi se po onima koji su u najdubljem nebu, koji, pošto su u tome dobru, izgledaju nagi kao mala deca, jer nagost predstavlja nevinost, kao i detinjsko doba, kao što se može videti u onome što je navedeno, br. 9277; i br. 3887, 9680.

Kaže se da će vuk ležati s jagnjetom, jer se vukom označavaju oni koji su suprotni nevinosti, kao ponovo kod istoga proroka, Vuk i jagnje zajedo će pasti, i lav će jesti slamu kao vo; neće uditi ni potirati na svoj svetoj gori mojoj, veli Jehova (LXV, 25); i kod Luke, Isus reče učenicima, koje je slao, Gle, šaljem vas kao jaganjce među vukove (X, 3). zato što je Gospod, dok je bio u svetu, u pogledu Svog Ljudskog, bio sama nevinsot; a pošto sva nevinost proističe od Njega, stoga se Gospod naziva Jagnjetom, i Jagnjetom Božijim; kao kod isaije, Šaljite jaganjce Gospodaru zemaljskom, od stene u pustinji ka gori kćeri Sionske (XVI, 1). Ponovo, Mučen bi i zlostavljan ali ne otvori usta svojih; kao jagnje na zaklanje vođen bi ,kao ovca nema pred ognjem koji je striže ne otvori usta svojih (LIII,7) I kod Jovana, Jovan Krstitelj videvši gde Isus dolazi, reče; Evo jagnjeta Božijeg koje uzima grehe sveta (I, 29, 36). I u Otkrovenju, I jagnje koje je na prestolu pašće ih, i vodiće ih na izvore vode žive (VII, 17); i na drugome mestu, Ovo su oni koji se ne opoganiše sa ženama, jer su devstvenici, oni idu za jagnjetm kudgod ono pođe, Ovo su kupljeni od ljudi prvenci Bogu i jagnjetu (XIV, 4); pored brojnih drugih odlomaka u Otkrovenju kao pogl. V: 6,12,13; VI, 1,16; VII, 9,13,2,23,27; XII, 1,13. Sada, jer jagnjad označavaju one koji su u nevinsti, to je Gospod rekao Petru, prvo, Pasi ovce moje, a onda opet , Pasi ovce moje, i ponovo, Pasi ovce moje (Jovan XXI, 15-17). Jaganjci u ovom odlomku označavaju one koji su u dobru ljubavi prema Gospodu, jer su oni više nego drugi u dobru nevinosti; dok ovce označavaju one koji su u dobru ljubavi prema bližnjem, a ti su i u dobru vere. Isto je označeno

jaganjcima kod Isaije, Evo, Gosopd Jehova ide na jakoga, i mišica će njegova obladati njim; evo, plata je njegova kod njega i delo njegovo pred njim. Kao pastir pačće stado svoje; u naručje svoje sabraće jaganjce, u nedrima će ih nositi, i dojilice će voditi polako (XL, 10, 11). Da se ovo kaže za Gospoda, očito je. Pošto su jaganjcima označeni oni koji su u ljubavi prema Njemu, tako i u dobru nevnosti, stoga se kaže da će ih On sabrati u naručje Svoje; jer su oni povezani ljubavlju s Gospodom, a ljubav je duhovna povezanost; i zbog toga se dodaje, da će On voditi dojilice polako, jer dojilice i mala deca označavaju one koji su u dobru nevinosti, br, 430, 2280, 3183, 3494.

Iz ovih stvari sada je jasno značenje žrtava ognjenih i žrtava jaganjaca, i zašto su prinošeni na žrtvu svakoga dana, svakog sabata, svakog novog meseca, i na svaki praznik, i svakoga dana praznika izlaska ; i zašto je na praznik pashe jagnje, nazvano Pashalno jagnje, trebalo pojesti, o čemu je ovako napisano kod Mojsija, Ovaj mesec da vam je početak mesecima, da vam je prvi mesec u godini. Desetog dana ovoga meseca svaki neka uzme jagnje ili jare, po porodicama. A jagnje ili jare da vam bude zdravo, muško, od godine; između ovaca i koza uzmite. I neka uzmu krvi od njega i pokrope oba dovratka i gornji prag na kućama u kojima će ga jesti. I neka jedu meso iste noći, na vatri pečeno, glavom i nogama i drobom. Nemojte jesti sirove ni u vodi kuhano, nego na vatri pečeno, i ništa nemojte ostaviti do jutra (Izlazak XII, 2, 3, 5, 7-9, i sledeći stihovi). Praznikm pashe (izlaska) označavalo se oslobođenje onih koji su bili osuđeni, a koji primaju Gospod u ljubavi i veri (br. 9286, 9387-9292), to jest, koji su u dobru nevinosti; jer je dobro nevinosti najdublje koje pripada ljubavi i veri, i ono je njihova duša; stoga se kaže da treba da pokrope dovratke , pragove, i kuće, jer tamo gde je dobro nevinosti, tamo pakao ne može da uđe. Trebalo je da jedu pečeno na vatri, što je dobro ljubavi ka Gospodu od Gospoda. Sada, pošto je jagnje označavalo nevinost, stoga, kada se napune dani posle rođenja deteta, jagnje od godine, treba da se prinese na žrtvu ognjenu, i golupče ili grlica za žrtvu radi greha (Levitska XII, 6). Golupčetom i grlicom , kao i jagnjetom, označavala se nevinost. Rođenje deteta u duhovnom smislu označava rođenje Crkve, a to je rođenje dobra ljubavi, jer se samo takvo rođenje priznaje u nebu; a žrtvama ognjenim i žrtvama ovih stvari označeno je očišćenje od zala pomoću dobra nevinosti; jer to je dobro u koje se Božansko uliva, i izvodi očišćenje; a onaj koji zgreši greškom (slučajem), trebalo je da ponudi jagnje, ili kozu, ili dve golubice, ili dva goluba, već prema prekršaju (Levitska V, 1-13), jer je greh zbog greške, greh zbog neznanja, i ako je bilo nevinosti u takvom neznanju, dolazilo je do očišćenja. O Nazireju se kaže, da kada ispuni svoje Nazirejstvo, treba da prinese muško jagnje od godine za žrtvu ognjenu, žensko

jagnje od godine za žrtvu za greh, a ovna za žrtvu mirnu, i košaricu beskvasnih stvari, kolače pomešane s uljem (Brojevi VI, 13-15). Muškim jagnjetom i ženskim jagnjetom, ovnom, i beskvasnim hlebom, kolačima, i pogačama, označavale su se nebeske stvari, ili one koje pripadaju ljubavi ka Gospodu od Gospoda.

Ove stvari trebalo je da Nazirej prinese na žrtvu kad se napune dani Nazirejstva, jer je Nazirej predstavljao nebeskog čoveka, ili Gospoda kao Nebesko Božansko; nebesko Božansko je Gospodovo Božansko u najdubljem nebu, i ovo Božansko je nevinost. Iz ovoga se vidi, da jagnje označava dobro nevinosti, jer su sve životinje, koje su prinošene na žrtvu, označavala nešto što pripada Crkvi , što se posebno vidi iz toga što je Gospod sam nazivan jagnjetom, što je očito iz odlomaka gore navednih; a i po tome da se oni koji vole Gospoda nazivaju jaganjcima kod Isaije (Xl, 10,11), I kod Jovana (XXI: 15); i da se dobri ljudi nazivaju ovcama (kao kod Mateje XV, 21-29; XXV, 31-41; XXVI, 31; Jovan X, 7-16;26-31;XXI, 16,17, i na drugim mestima; dok se zli ljudi nazivaju jarcima (Mateja XXV, 31; Zaharija X, 3; Danilo VIII, 5-11, 25). Da sve korisne i pitome životinje označavaju dobra osećanja i naklonosti, dok one nekorisne i divlje označavaju zlo i naklonosti ka zlu, može se videti u onome što je navedeno, br. 9280. Dobro nevinosti označeno je ne samo jagnjetom, nego i ovnom, kao i mladim teletom, ali sa razlikom, da se jagnjetom označava najdublje dobro nevinosti, ovnom unutrašnje ili srednje dobro nevinosti, a mladim teletom spoljašnje dobro nevinosti. Dobro nevinosti kod svakoga mora da bude spoljašnje, unutrašnje, i najdublje, kako bi se čovek mogao nanovo roditi; jer je dobro nevinosti sama suština svakog dobra; i pošto su ova tri stepena nevinsoti označena mladim teletom, ovnom, i jagnjetom, stoga su se ove tri životinje nudile kao žrtva paljenica, kada se očišćenje predstavljalo tim dobrom, kao što je bio slučaj na svaki novi mesec, na praznike, i na dan prvina ( prvih plodova), kada se oltar osvećivao , što se vidi iz Brojeva VII, 15, 21, 27,38; XXVIII, 1 do kraja; XXIX, 1 do kraja. Da mlado tele označava spoljašnje dobro nevinosti, može se videti, br. 9391, 9990; i da ovan označava unutrašnje dobro nevinosti, br. 10042. Šta je priroda nevinosti kod male dece, kod prostih koji su u neznanju , i kod mudrih, može se videti u onome što je navedeno, br. 10021, na kraju. Time što se kaže da prinešeno jagnje treba da bude od godine, označavalo se da je jagnje, kad pređe godinu, tada ovca, i pošto je jagnje mlada ovca, ono označava dobro detinjstva, koje je dobro nevinosti. To je bio razlog da su se jaganjci prinosili kao žrtva paljenice prvog meseca u godini, na pashu (Izlazak XII, 2 i sledeći stihovi; Brojevi XXVIII, 16,19); isto tako na dan prvina (prvih plodova), kao i na dan striženja, što je označavalo detinje stanje, to jest, stanje nevinosti.

10133 . Bez prestanka. Da ovo označava svo Božansko bogoštovanje , vidi se iz značenja bez prestanka, kada se odnosi na Božansko bogštovanje, što označava sve u svemu, pošto je predmet o kome se govori očišćenje od zala i obmana pomoću dobra nevinosti; jer ovo je dobro označeno jaganjcima, a očišćenje od zala i obmana prinošenjem žrtava paljenica. Za ovo se kaže da je bez prestanka zato što je u svom Božanskom bogoštovanju. Stoga je prinošeno dva puta svakoga dana, ujutro i uveče; i ono što je prinošeno ujutro i uveče, predstavljalo je uopšte svo bogoštovanje, i bogoštavanje posebno. Jer dobro nevinosti mora da bude u svakom dobru, pa stoga i u svakoj istini, kako bi to bilo dobro i istina u kojima ima života od Božanskog; na taj način mora da bude u svom bogoštovanju, jer svo bogoštovanje mora da bude od dobra ljubavi i u skladu s istinama vere, kako bi to bilo bogoštovanje. Da svo dobro Crkve i neba imaju u sebi nevinost, i da bez nevinosti dobro nije dobro, biti bogoštovanje, može se videti, br. 2736, 2780, 9262, 7887; i šta je nevinost, br, 3994, 400, 4797, 5236, 9262, 9936, i ono što je navedeno, 10021 do kraja. Bez prestanka označava sve u svemu, to jest, svo bogoštovanje i u svom bogoštovanju, jer je to povezano s vremenom. U nebesima, gde se Reč ne razume u prirodnom smislu, nego u duhovnom, nema ideje vremena, nego umesto vremena opažaju se stanja, stoga sebe bez prestanka opaža stanje bogoštovanja, na taj način sve bogoštovanje i svo bogoštovanje.

Isti je slučaj s ostalim izrazima u Reči koji su povezani s vremenom kao juče, danas, sutra, dva dana, tri dana, nedelja, mesec, i godina; tako isto vremena dana i doba godine, kao jutro, podne, veče, noć, proleće, leto, jesen, i zima. Stoga, da bi se razumeo duhovni smisao Reči, ideja stanja treba da zameni one stvari koje u prirodnom smislu maju vezu sa vremenom, mestom, i osobama. Iz ovoga se vidi kako je Reč čista u unutrašnjem smislu, kako je čistu opažaju anđeli u nebesima, stoga kako se velika mudrost i inteligencija anđela upoređena sa mudrošću i inteligencijom ljudi, koji misle samo od Prirodnog koje je usmereno prema konačnim stvarima u svetu i na zemlji. Da vremena u nebima označavaju stanja, može se videti, br. 1274,1382,2625,2788,2837,3254,7381,8070; i šta je označeno stanjima, br. 4850. Iz ovoga je očito značenje besprekidnog žrtvovanja jaganjaca; a zbog toga i značenje izraza bez prekida na drugim mestima, kao da vatra treba da bez prekida gori na oltaru (Levitska IV, 7); i da hleb treba da bude bez prekida na stolu (Brojevi IV, 7) Vatra i hleb ovde označavaju ljubav od Gospoda prema Gospodu. Da vatra ima ovo značenje, može se videti, br. 4906, 5215, 6314, 10055; kao i hleb, br. 2165, 2317 ,9323, 9545. Bez prestanka ovde označava da to dobro treba da bude u svakom bogoštovanju, i da iz njega, kao iz svoje vlastite vatre, istina vere treba da daje svetlost, što je označeno time što su žišci morali da gore

bez prekida (Izlazak XXVII, 20); da žižak (svetiljka) označava istinu i dobro vere, može se videti, br. 9548, 9783.

10134. (39) Jedno jagnje prinosi jutrom. Da ovo označava uklanjanje zala uz pomoć dobra nevinosti od Gospoda, o čemu ćemo ubrzo govoriti; i iz značenja jutra, što označava stanje ljubavi i svetlosti u unutrašnjem čoveku, o čemu će ubrzo biti govora; prinošenjem, ili žrtvovanjem jagnjeta označava se uklanjanje zala uz pomoć dobra nevinosti od Gospoda, jer se žrtvama paljenicama i žrtvama označava očišćenje od zala i njihovih obmana, ili, što je isto, označeno je njihovo uklanjanje, i usađivanje dobra i istine, i njihovo povezivanje Gospodom, br. 9990, 9991, 10022, 10053. Da je očišćenje njihovo uklanjanje zala, može se videti u onome što je navedeno, br. 10057; a da jagnje označava dobro nevinosti, br. 10132. Uklanjanje zala, i usađivanje dobra i istine, i njihovo povezivanje, izvodi se pomoću dobra nevinosti od Gospoda, jer u svakom dobru mora da bude nevinost da bi postalo dobro, i zato što dobro bez nevinosti nije dobro. Jer nevinost nije samo podloga na kojoj se seju istine, nego je to i suština dobra; koliko je čovek u nevinosti, toliko postaje dobar, a istine žive od dobra, stoga kako čovek oživljava, toliko se iz njega zla uklanjaju, a koliko se uklanjaju, toliko se dobra i istine usađuju i ujedinjavaju od Gospoda . To je razlog da su jaganjci prinošeni na žrtvu bez prestanka.Da sve dobro nebesa i Crkve ima nevinost u sebi, i da bez nevinosti dobro nije dobro, može se videti, br.2736, 2780, 6013, 7840, 9262, 7887; i šta je nevinost, br. 3994, 9262, 9936.

Jutro označava stanje ljubavi i svetlosti iz nje u unutrašnjem čoveku, jer u nebesima stanja ljubavi i vere kod anđela se smenjuju, kao u svetu periodi poznati kao jutro, podne, veče, i noć koji se razlikuju po toplini i svetlosti; stoga se u Reči jutrom označava stanje ljubavi, podnevom stanje svetlosti u jasnoći, večerom stanje svetlosti u zatamnjenju, a noću stanje sumraka ljubavi u zatamnjenju. Da postoje ovakve promene stanja u nebesima, može se videti, br. 5672, 5962, 6110, 7218, 10114; da podne označava stanje svetlosti u jasnoći, br. 3708, 5672, 9642; da veče označava stanje svetlosti u zatamnjenju, br. 3056, 3833, 6110; i da nema noći nego samo sumraka, br. 6110, čime se označava stanje ljubavi u zatamnjenju. Jutrom se označava stanje ljubavi i svetlosti iz nje u unutrašnjm čoveku, jer kad je anđeo u stanju ljubavi i svetlosti, on je tada u unutrašnjm čoveku ; dok kada je u stanju svetlosti i ljubavi u zatamnjenu, tada je u spoljašnjem. Jer i anđeli imaju spoljašnje i unutrašnje, ali kada su u unutrašnjem, spoljašnje se skoro ne oseća, a kada su u spoljašnjem, tada su u gušćem i tamnijem stanju. Stoga kada su u stanju ljubavi i svetlosti, oni su tada u svom unutrašnjem, stoga u svome jutru; a kada su

su u stanju svetlosti i ljubavi u zatamnjenju, tada su u spoljašnjem , stoga u svojoj večeri. Stoga je očito da su promene stanja uzrokovane uzdizanjem prema unutrašnjim stvarima, ili u više sfere nebeske svetlosti i topline, stoga bliže Gospodu, a da je silaženje prema spoljašnjim stvarima spuštanje u niže sfere nebeske svetlosti i topline, stoga je to spuštanje prema stanju udaljenijem od Gospoda. Treba da se zna, da su unutrašnje stvari više, ili bliže Gospodu, i da su spoljašnje stvari niže ili udaljenije od Gospoda; i da je svetlost u nebu Božanska Istina koja pripada veri, a da je toplota u nebesima Božansko Dobro koje pripada ljubavi, gde oba proističu od Gospoda. Jer Gospod je u nebu Sunce od kojega anđeli primaju sav svoj život, i od kojega ljudi primaju sav svoj duhovni i nebeski život, kao što se može videti iz onoga što je navedeno, br. 9548, 9684; i da su unutrašnje stvari više, tako i bliže Gospodu, br. 2148, 3084, 4599, 8325.

Čovek koji se nanovo rađa, a isto tako i čovek koji je nanovo rođen, prolazi kroz različita stanja ljubavi i vere uzdizanjem prema unutrašnjim stvarima, kao i spuštanjem prema spoljašnjim stvarima,ali malo ko o tome razmišlja; jer malo ko zna šta je to mišljenje i htenje u unutrašnjem čoveku i u spoljašnjem, niti šta su unutrašnji i spoljašnji čovek. Misliti i hteti u uutrašnjem čoveku je misliti i hteli u nebu, jer je unutrašnji čovek tamo; dok je misliti i hteti u spoljašnjem čoveku misliti i hteti u svetu, jer je spoljašnji čovek tu. Stoga, kada je čovek u ljubavi ka Bogu, a otuda u veri, on je u unutrašnjem, jer je u nebu; ali kad je u zatamnjenju ljubavi, a otuda i u zatamnjenju vere, on je tada u spoljašnjem, jer je tada u svetu. Ova su stanja označena u Reči jutrom, podnevom, večeri i noću, ili ranom zorom; a tako isto i stanje Crkve, čije se prvo stanje naziva u Reči jutrom, drugo podnevom, treće večeri, a četvrto ili poslednje, noću. Ali kada je Crkva u stanju noći, u kome je kad više nema ljubavi prema Bogu i vere, tada jutro počinje ranom zorom, kod nekog drugog naroda, gde se ustanovljava jedna nova Crkva. Jer slučaj je sličan sa Crkvom u opšte kao i sa čovekom posebno; njegovo prvo stanje je stanje nevinosti, kao i ljubavi prema roditeljima, svojoj dadilji, kao i malim drugarima; njegovo drugo stanje je stanje svetlosti; jer kada malo dete postane dečak, on tada uči one stvari koje pripadaju svetlosti, ili istinama vere, i veruje ih; treće je stanje je kada počne da voli svet i da voli sebe, što je slučaj kad postane mladić, i misli od sebe; i koliko se ove ljubavi povećavaju, u istoj meri vera slabi, a s verom i ljubav prema bližnjem i ljubav ka Bogu; četvrto ili poslednje stanje je kada se više ne brine za istine, a osobito kad ih osporava.

Takva su stanja svake Crkve od njenog početka do njenoga kraja; njeno prvo stanje je stanje detinjstva, stoga neviniosti, pa stoga i ljubavi prema Gospodu; to je

stanje Crkve u njenom jutru; drugo je stanje svetlosti; treće je stanje svetlosti u zatamnjenju, koje je veče; a četvrto stanje je stanje u kojem nema ljubavi prema Gospodu pa stoga ni svetlosti, a to je njena noć. Ovo je zbog toga što se zla umnožavaju danomice, i srazmerno njihovom rastu, toliko jedan deluje na drugoga kao zaraza, osobito u slučaju roditelja i dece; osim toga, nasledna zla se pojačavaju, i tako se prenose. Da jutro označava prvo stanje Crkve, kao i stanje ljubavi, vidi se kod Danila, Jedan svetac reče: dokle će trajati otpad pustoši? i reče mi: do dvije tisuće i tri stotine dana i noći; onda će se svetinja očistiti (VIII, 13,14). Predmet o kome se govori je Gospodov dolazak; veče je stanje Crkve koje prethodi Njegovom dolasku, a jutro je prvo stanje Crkve posle Njegovog dolaska, a u najvišem smislu to je Gospod Sam. U najvišem smislu, Gospod je jutro, jer On je sunce neba, a sunce neba nikada ne zalazi, nego uvek ustaje; zbog toga se Gospod naziva Istokom, stoga i jutrom, kao što se može videti, br. 2405, 2780, 9668.

I kod Isaije, Viče k meni neko iz Seira: stražaru! šta bi noćas? Stražar reče: doćiće jutro, ali i noć (XXI, 11,12). Stražarom, u unutrašnjem smislu, označen je onaj koji posmtra stanja Crkve i njene promene, stoga je to svaki prorok; noć označava poslednje stanje Crkve, a jutro njeno prvo stanje; Seirom, iz kojega je stražar zvao, označava se prosvetlenje naroda koji su u tami; da Seir ima to značenje, može se videti, br. 4240; i da noć označava poslednje stanje Crkve, br. 6000; jutro dolazi ali i noć, označava da oni koji su u Novoj Crkvi imaju prosvetlenje, ali noć je još uvek onima koji su u staroj. Isto je označeno kod Davida, Gnev je njegov za trenutak oka, a do života milost njegova, večerom dolazi plač, a jutrom radost (Psalam XXX, 5). I kod Isaije, U veče eto straha, a pre nego svane nema nikoga (XVII, 14).A stoga, što jutro u najvišem smislu označava Gospoda, pa stoga i ljubav prema Njemu od Njega, stoga je mana, koja je bila nebeski hleb, padala svakoga jutra (Izlazak XVI, 8,12,13,21). Da je Gospod hleb koji silazi s neba, stoga mana, može se videti kod Jovana VI, 33, 35 ,48, 50; i da hleb označava nebesku ljubav, a to je ljubav od Gospoda ka Gospodu, br. 2165, 2177, 3464, 4217, 5915, 9545. I pošto je Gospod Istok, i jutro, i pošto je sva nebeska ljubav od Njega, stoga je On ustao (uskrsnuo) ujutro prvoga dana nedelje (Marko XVI, 9); isto tako, dan koji prethodi pashi označava Gospodovo prisustvo, i oslobođenje vernih kroz Njega, od osude (prokletstva), br. 7867, 9286,9287-92923.

Onaj ko je upoznat s unutrašnjim smislom Reči, može da zna šta je označeno Petrovim odricanjem Gospoda tri puta, pre nego je petao zapevao (Mateja XXVI, 34, 74, 75; Marko XIV, 30, 68, 72; Luka XXII, 34, 60, 61; Jovan XVIII ,27). Jer Petar je predstavljao veru Crkve, ili, što je isto, Crkvu u pogledu vere; vreme kad je petao

zapevao, označavalo je poslednje stanje Crkve, koje se isto tako nazivalo i petlovo pevanje ; trostruko odricanje označavalo je potpuno odricanje Gospoda na kraju Crkve. Da je Petar predstavljao veru Crkve, ili Crkvu u pogledu vere, može se videti u Predgovoru poglavlju XVIII, Postanka i pogl. XXII, kao i br. 3750, 4738, i da one reči Petrove označavaju odricanje Gospoda u Reči na njenom kraju, br. 6000, 6073, 10087. Jer Gospod se odriče kada više nema vere, a onda nema više vere kada nema više ljubavi prema bližnjem. Da tri označava ono što je potpuno i puno, može se videti, br. 2788, 4495, 7715, 9488, 9489. Stoga to da je rečeno da će se odreći tri puta, i da će se ovo desiti rano u zoru, kada je trebalo da nastupi jutro, vidi se iz Jovana, pogl. XVIII, 28; i da petlovo pevanje i rano ujutro , označavaju istu stvar, vidi se kod Marka, Stražite dakle; jer ne znate kad će doći gospodar od kuće, ili u veče ili u ponoći ili u petle ili u jutru (Marko XIII, 35). Iz ovoga postaje očito značenje jutra.

10135. A drugo jagnje prinosi večerom. Da ovo označava isto u stanju svetlosti i ljubavi u spoljašnjem čoveku, vidi se iz značenja prinošenja jagnjeta kao žrtve, što označava uklanjanje zala pomoću dobra nevinosti od Gospoda, što je opisano upravo gore, br. 10134; i iz značenja večerom, što označava stanje svetlosti i ljubavi u spoljašnjem čoveku; jer se večerom u Reči označavaju unutrašnja stanja kada su istine vere zatamnjene, a dobra ljubavi hladnija. Jer stanja ljubavi i svetlosti menjaju se kod anđela, kao stanja perioda dana što se menjaju u svetu, koji su jutro, podne, veče, noć ili najranija zora (praskozorje), pa opet jutro. Kad su anđeli u stanju ljubavi, kod njih je jutro, i tada se Gospod njima pokazuje kao sunce koje se diže; kada su u stanju svetlosti, kod njih je podne; ali kada su u stanju zatamnjenja, kod njih je veče; i posle, kada su u stanju zatamnjene ljubavi ili pomalo hladni, tada je kod njih noć, ili bolje, praskozorje (najranija zora) koje prethodi jutru.

Kod anđela ovakva stanja slede jedno drugo bez prekida, i oni bez prekida postaju savršeniji. Međutim, ove promene ne potiču od sunčevog izlaženja i zalaženja, nego od samih unutrašnjih stanja anđela, jer oni žele, kao i ljudi, da budu jedanput u unutrašnjim stanjima, a drugi put u spoljašnjim; kada su u unutrašnjim stanjima, oni su u stanju ljubavi i jasne svetlosti, a kada su u spoljašnjim stanjima, oni su u stanju ljubavi i svetlosti zatamnjene, jer takvo je unutrašnje u odnosu na spoljašnje. Ovo je poreklo izmena (varijacija) stanja kod anđela. Oni prolaze kroz ovakva stanja i ovakve promene, jer je Sunce neba, koje je Gospod, tamo Božanska Ljubav sama; stoga je tamo toplina dobro ljubavi, a svetlost je istina vere. Ali one stvari koje proističu od sunca sveta mrtve su. Iz toga

je očito šta je nebeska toplina i svetlost; i šta je razlog da toplina, plamen, i vatra u Reči označavaju dobro ljubavi, i da svetlost i njeno blistavilo označavaju istinu vere, i da sunce označava Gospoda samoga kao Božansku Ljubav. Da je Gospod u nebu Sunce, može se videti, br.3636, 3643, 7173, 8812; da je toplina iz njega dobro ljubavi, br. 3338, 3339, 3636, 3693, 4018, 6314; i da je svetlost od toga Sunca Božanska Istina, od koje dolaze vera, inteligencija, i mudrost, vidi se u onome što je navedeno, br. 9548, 9684. Iz ovoga je sada jasno šta je označeno jutrom i večerom. Ali treba dodati da jutro obuhvata i podne, i da veče obuhvata najraniju zoru, jer kada se pomene u Reči jutro i veče, u takvom slučaju se misli na ceo dan, stoga se pod jutrom misli i na podne, a večerom na noć ili sumrak; to je razlog što ovde jutro označava stanje ljubavi, kao i stanje jasne svetlosti, a večer stanje svetlosti, a isto tako i stanje zatamnjene ljubavi, ili /stanje/ u spoljašnjem čoveku.

Da se izrazom između večeri ne misli na vreme između večeri jednog dana i večeri drugog dana, nego na vreme između večeri i jutra, stoga uključujući noć ili sumrak, vidi se iz toga što se jagnje prinosilo na žrtvu ne samo uveče, nego i ujutro. Stoga je jasno da je značenje izraza između večeri slično, kao gde se kaže da treba da prinesu pashu između večeri (Izlazak XII, 6; Brojevi IX, 5, 11); (prim. prev. autor sledi Hebrejski tekst navodeći izraz između večeri – plural; dok u našem prevodu stoji samo u veče); ovo je tako isto objašnjeno na drugome mestu u ovim rečima, Kolji pashalnu žrtvu (vazam) u veče, kod zalaska sunca, u vreme kada si izašao iz Egipta; tada ćeš peći i jesti na mestu koje ti izabere Jehova Bog tvoj, , i vratićeš se u jutro u šatore svoje (Zak. Ponovljeni XVI, 6,7). Da veče označava uopšte stanje zatamnjene svetlosti, jasno je iz Jeremije, Ustanite da udarimo u podne. Teško nama, jer dan naže, i senke sunčane oduljaše, Ustanite da udarimo obnoć i razvalimo dvorove njezine (VI, 4,5). U ovome odlomku veče i noć označavaju poslednja vremena Crkve, kada je sve razoreno što pripada veri i ljubavi. I kod Zaharije, gde se govori o Gospodovom dolasku, Biće dan jedan koji je poznat Jehovi, neće biti dan i noć, jer će i uveče biti svetlost. I u taj će dan iz Jerusalima proteći voda živa, i Jehova će biti car nad svom zemljom (XIV, 7,8,9). Kraj Crkve označen je vremenom večeri; svetlost označava Gospoda kao Božansku Istinu. Slično kod Danila,gde označava Božansku Istinu. Slično kod Danila, I svetac mi reče: do dve hiljade i i tri stotine dana i noći (VIII, 13, 14).

10136. (40) I jošte desetinu efe pšeničnog belog brašna smešana s uljem ceđenijem. Da ovo označava duhovno dobro od nebeskog koliko je nužno radi povezivanja, vidi se iz značenja desetine efe, što označava koliko je nužno, i u

svrhu korišćenja; vidi br. 8468, 8540, 9757; i iz značenja belog brašna, što označava istinu od dobra, vidi br. 9995, u ovom slučaju istinu od nebeskog dobra, koja se istina naziva duhovnim dobrom; i iz značenja ulja, što označava nebesko dobro, vidi br. 886, 3728, 4582, 4638, 9474, 9780; i iz značenja četvrtine ina, što označava koliko je nužno radi povezivanja; pošto se sa četiri označava povezivanje, br. 9601, 9674, pa stoga četvrtina ili četvrti deo označava koliko je dovoljno za ovo. Efa i ina bile su mere, a mere označavaju kvalitet neke stvari o kojoj se govori – efa, koja je mera za belo brašno, pšenično i ječmeno, količinu dobra, a ina, što je bila mera za vino ili ulje, količinu istine. Da se misli na desetinu efe, vidi se iz Levitikusa VI, 13, i drugih odlomaka. Iz ovoga se vidi da je desetinom efe beloga brašna izmešanog sa četvrtinom ina ceđenog ulja označeno duhovno dobro od nebeskog dobra, koliko je nužno radi povezivanja. Značenje duhovnog i nebeskog, može se videti u navedenim odomcima, br. 9277.

10137. I kojega da bude naleva četvrt ina vina. Da ovo označava onoliko duhovne istine koliko je nužno radi povezivanja, vidi se iz značenja vina, vidi br. 1071, 1798, 6377, u ovom slučaju /povezivanja/ duhovne istine koja korespondira duhovnom od nebeskog dobra, koje je označeno belim brašnom izmešanim s uljem, vidi upravo gore, br. 1036. Jer , u Reči, gde se govori o dobru, govori se i o istini, i u stvari, o istini iste klase od koje je i dobro izvedeno, jer sve u nebu, i u svetu, odnosi se na dobro i na istinu, i na jedno na drugo, kako bi to bilo nešto; jer dobro bez istine nije dobro, a istina bez dobra nije istina, kao što se može videti iz onoga što je navedeno, br. 9263, 9314. To je razlog što, kad je prinošen hleb, tada je prinošeno i vino kao piće; slično je i u Svetoj Večeri. Ovde se vinom kao pićem označava istina koja korespondira dobru označenom ponudom u hrani; i iz značenja četvrtog dela ina, što je onoliko koliko je dovoljno za povezivanje, vidi upravo gore, br. 10136. Svak može da vidi da se pod ponudom hleba i vina ne misli na sami hleb i vino, nego na nešto što pripada Crkvi i nebu, stoga se misli na duhovne i nebeske stvari, koje pripadaju Crkvi i nebu. Inače, šta bi bila svrha da se hleb i vino spaljuju na oltaru? Da li bi ti bilo ugodno Jehovi? i da li bi to Njemu bio miris ugodni , kako se nazivao, i da li je to moglo da očisti čoveka? Onaj ko misli s poštovanjem o Reči, ne može da pretpostavi da takva jedna zemaljska stvar može da bude ugodna Jehovi osim ako u tome nije sadržano nešto više i nešto unutrašnje. Onaj ko veruje da je cela Reč Božanska i duhovna, treba da misli da u svakom izrazu leži sakrivena neka misterija.

Razlog, osim toga, zašto se nije pre znalo gde je ta misterija sakrivena, je to što se za postojanje jednog unutrašnjeg smisla, duhovnog i Božanskog, u svakom delu

Reči, nije pre znalo; ni da su anđeli kod svakoga čoveka, koji /anđeo/ opaža ono što čovek misli, i koji /anđeo/, dok čovek čita Reč, razume sve duhovno; i dalje, da ono što je sveto, da se to uliva preko njih od Gospoda, što se završava povezivanjem neba sa čovekom, i stoga Gospoda sa čovekm preko neba. Iz ovoga je razloga Reč ovako napisana bila data čoveku, preko koje Gospod priprema čoveku spasenje. Da hleb kao dar označava dobro ljubavi, i da piće označava dobro vere, i da ih anđeli tako opažaju, vidi se iz onih stvari koje se pominju u Reči o ponudama jela i pića kod Joila, Nesta dara i naleva iz doma Jehovinog; tuže sveštenici, sluge Jehovine; njiva je opustošena, zemlja tuži, žito je opustošeno, novo vino usahlo, a smokva uvenule; ridajte, vi sluge Jehovine, jer se ote dar i piće od doma Boga našega; jer je dan Jehovin blizu, i dolazi pustoš od Boga Kušatelja (Šadai) (I, 9-15). Jer je ovde predmet poslednje vreme Crkve, kada u njoj više nema dobra i istine vere, što je označeno danom Jehovinim koji je blizu, i koji dolazi kao pustoš od Boga Kušatelja . Stoga je očito da dar i nalev koji su oduzeti od doma Jehovinog, njiva koja je opustošena, zemlja koja tuži, žito koje je opustošeno, novo vino koje se isušilo, ulje koje tuži, i vinova loza i smokva koji venu, da se time označavaju stvari koje pripadaju Crkvi i nebu.

Unutrašnji smisao, međutim, uči značenje iz kojega se vidi da se njivom označava Crkva u pogledu primanja istine, kao što se može videti, br. 3766, 4982, 7502, 7571, 9295; zemljom Crkva u pogledu dobra, u onome što je navedeno, br. 9325; žitom svako dobro Crkve, br. 5295, 5410, 5959; novim vinom svaka istina Crkve, br. 3580; uljem dobro ljubavi, br. 4582, 4638, 9780; vinom unutrašnje dobro duhovne Crkve, br. 5113, 6376, 9277; a smokvinim stablom spoljašnje dobro, br. 217, 4231, 5113. Isto tako jasno je da dar i nalev označavaju bogoštovanje od dobra ljubavi i dobra vere. I kod Malahije, Neću primiti dara iz vaše ruke. Jer od ustanka sunčanoga do zalaska njegovog veliko je ime Jehovino među narodima; i na svakme mestu će se prinositi tamjan imenu mojemu, i čisti dar (I, 10, 11). Da se u ovome odlomku darom (prinosom) ne misli na dar, niti se pod kadom misli na kad (tamjan), vidi se , jer je predmet o kome se govori Crkva među narodima, kod kojih još nije bilo prinosa , jer se kaže, od ustanka sunčanoga do njegovog zalaska ime Jehovino je veliko među narodima, i svako je mesto /određeno/ za prinos i kad. Da kad označava obožavanje od dobra vere može se videti, br. 9475. Slično kod Davida, Moje su molitve primljene; one su kao kad (tamjan) pred licem tvojim; dizanje ruku mojih je prinos večernji (Psalam CXLI, 2). Prinos večernji je dobro ljubavi spoljašnjeg čoveka. I kod Isaije, Koji se upaljuješ za bogovima pod svakm drvetom zelenijem, i njima (bogovima) levaš nalev svoj, i prinosiš dar s uljem caru , s

mnogim mirisima svojim; ponizuješ se do groba (LVII, 5,6,9). (prim. prev. i ovde kao i na drugim mestima, autor skraćuje tekst, da bi se istakli izrazi koji potvrđuju doktrinu o unutrašnjem smislu). Ovde se govori o bogoštovanju koje je od zala i obmana koje su iz pakla. Bogovi u unutrašnjem smislu označavaju obmane ; jer oni koji ih bogoštuju, ti ih doista nazivaju po imenima, ali koji su bili obmane od zala koja se bogoštuju. Da strani bogovi u Reči označavaju obmane, može se videti, br. 4402 na kraju, 8941. Zeleno drvo označava celo opažanje i poznavanje koje teži da potvrdi obmanu, br. 2722, 297 ,4552, 7692. Zeleno označava ono što je čulno, br. 7691. Upaljivati se označava žar bogoštovanja; jer vatra, od koje ovo potiče, označava ljubav u oba smisla, br. 5215, 6832, 7575; naljevati naljev označava bogoštovanje od obmana od zla. Prinositi dar caru u ulju, označava bogoštovanje Satane od zala. Dar u ulju je prinos. Umnožavati mirise označava umnožavati tamjan, što označava obožavanje, br. 9475; stoga se kaže i da se ponizuje do pakla (do groba). Iz ovih se stvari vidi da prinosi u hlebu, u nalevu, u vinu, označavaju stvari koje pripadaju Crkvi i nebu, to jest, da označavaju nebesku hranu i piće, baš kao što ih označavaju u Svetoj Večeri; a to je sve stoga kako bi se nebo povezalo sa čovekom pomoću Reči, stoga Gospod sa čovekom preko neba pomoću Reči. Pošto se Božansko u Reči sastoji od ovakvih stvari,ona ne samo da hrani ljudske umove, nego i anđeoske, i čini da nebo i svet postaju jedno.

Iz svih ovih stvari se vidi da sve što je rečeno i zapoveđeno u Reči o ponudama i nalevima, ili o hlebu i vinu, unutra sadrži Božanske misterije; kao na primer da prinosi treba da budu od belog (finog) brašna, na koje treba da se nalije ulja i mira , i da treba da bude posoljeno, i da bune beskvasno ili nefermentisano; tako isto da treba da bude jedan zakon kad se žrtvuje jagnje, a drugi kada ovan, drugi kada tele, a opet drugi kad se prinosi žrtva za grešku i za greh koji treba da se razlikuju od onih zakona kod ostalih žrtava. Slično zakon o vinu bio je različit od onoga o nalevu. Da svaka od ovih stvari ne obuhvata nebeske misterije, ovakve stvari nikad ne bi bile zapoveđene da se izvode kod bogoštovanja. Kako bi se ove stvari predstavile zajedno, one treba da se postave u red. Kod žrtava mirnih i žrtava paljenica treba da bude za svako jagnje prinos desetina efe belog brašna pomešana s četvrtinom ina ulja. A uz ovna da se donese prinos dve desetine beloga brašna pomešana s trećinom ina ulja; vina kao aleva da bude treći dio ina. A kad se prinosi tele na dar, tri desetine efe bijeloga brašna pomiješana s po ine ulja; i vina kao naleva pola ina (Brojevi XV, 4-12; XXVIII, 10-12, 2021, 2829; XXIX, 3,4,9,10,14,15,18,21,24,27,30,33,37). Proporcija belog brašna, ulja, i vina za jagnje bila je različita od one za ovna i tele, jer je jagnje označavalo najdublje dobro nevinosti, a ovan srednje dobro nevinosti, a mlado tele poslednje ili spoljašnje

dobro nevinosti; jer postoje tri neba, najdublje, srednje, i poslednje, stoga postoje tri stepena dobra nevinosti; njegovo povećanje (rast) od prvog do poslednjeg označen je povećanjem proporcije belog brašna, ulja, i vina. Treba da se zna da je dobro nevinosti sama duša neba, jer samo ovo dobro prima ljubav, ljubav prema bližnjem, i veru, koji sačinjavaju nebesa. Da jagnje označava najdublje dobro nevinositi, može se videti, br. 3994, 10132; da ovan označava srednje ili unutrašnje dobro nevinosti, br. 10042; i da mlado tele označava poslednje ii spoljašnje dobro nevinosti, br. 9391, 9990. Ali za žrtvu zahvalnu određeni su bili presni kolači pomešani s uljem, presne pogače pomazane uljem, belo brašno poprženo s uljem i pogače bez kvasca (Levitska VII, 11,12); a za žrtve za krivicu i greh prinosi, deseti deo efe beloga brašna, ali bez ulja ili kada (mirisa) (Levitska V, 11).

Nije trebalo stavljati ulja ili kada na ponude za krivicu ili greh, jer ulje označava dobro ljubavi, a kad istinu od toga dobra; a žrtvom za greh i krivicu označava se očišćenje i iskupljenje od zala i njihovih obmana, zbog čega se one (žrtve) nisu smele izmešati s dobrom i njegovom istinom. Osim toga, u vezi sa ponudom Arona i njegovih sinova na dan kada su bili pomazani, može se videti, Levitska VI, 13-15; o prinosu prvina žetve, Levitska II, 14,15; XXIII, 10, 12, 13, 17; o ponudi Nazireja, Brojevi VI, : o žrtvi posvetnoj, Brojevi V, : i žrtvi onoga koji se čisti od gube, Levitska XIV: i o prinosu koji se peče u peći; o prinosu koji se prži u tavi (tiganju); o prinosu u kotliću, Levitska II, 3-7. Da ne bude kvasca ni meda u prinosu, jer kvasac u duhovnom smislu označava obmanu od zla, a med označava spoljašnje uživanje, pa stoga pomešano s uživanjem ljubavi prema svetu, zbog koje i nebeska dobra i istine prolaze kroz vrenje (fermentaciju), i tako se rasipaju; i treba da bude sasvim posoljeno, jer so označava istinu koja je željna dobra, sto označava njihovo povezivanje. Da kvasac označava obmanu od zla, može se videti, br. 2342, 7906, 8512, 9992; da med označava spoljašnje uživanje, ili uživanje ljubavi u oba smisla, br. 5620; i da so označava istinu željnu dobra, br. 9207.

10138. (Četvrt ina) na jedno (prvo) jagnje. Da ovo označava ove stvari u unutrašnjem čoveku, vidi se iz značenja prvog jagnjeta, ili onoga koje se prinosi kao žrtva paljenica ujutro, što označava dobro nevinosti u unutrašnjem čoveku, vidi gore, br. 10134.

10139. A drugo jagnje prinosi u veče. Da ovo označava uklanjanje zala pomoću dobra nevinosti od Gospoda u stanju ljubavi i svetlosti iz nje u spoljašnjem čoveku, vidi se iz onoga što je objašnjeno gore, br. 10135, gde se nalaze slične reči.

10140. Kao sa žrtvom jutarnjom i s nalevom njezinim, tako to prinosi. Da ovo označava duhovno od nebeskog dobra, i njegovu istinu koliko je dovoljno za povezivanje, vidi se iz značenja žrtve jutarnje, ili žrtvovanja drugog jagnjeta, što označava duhovno od nebeskog dobra, i njegovu istinu koliko je nužno za povezivanje; vidi i gore, br. 10136, 10137.

10141. Da bude miris ugodan. Da ovo označava opažanje mira, jasno je iz značenja mirisa ugodnog, što označava opažanje mira, vidi br. 10054.

10142. Žrtva ognjena Jehovi. Da ovo označava od Gospodove Božanske Ljubavi, vidi se iz onoga što je rečeno i pokazano upravo gore, br. 10055.

10143. To neka bude žrtva paljenica svagda. Da ovo označava svo Božansko bogoštovanje uopšte, vidi se iz značenja žrtve paljenice, što označava Božansko bogoštovanje, o kojemu ćemo govoriti ubrzo; i iz značenja svagda, što označava sve u svemu, vidi gore, br. 10133; stoga se žrtvom paljenicom svagda označava svo Božansko bogoštovanje uopšte, a kada se tu podrazumeva jagnje, koje se prinosi kao žrtva paljenica, koja označava dobro nevinosti, onda to označava i svo bogoštovanje; jer će svo bogoštovanje koje je istinsko bogoštovanje, biti od istina vere i dobara ljubavi; a u svakom dobru ljubavi, a otuda i u svakoj istini vere, biće dobro nevinosti, br. 10133; iz ovoga razloga žrtva svagda označava u celom bogoštovanju. Žrtva paljenica označava Božansko bogoštovanje, jer su žrtve paljenice i žrtve bile glavne stvari koje su predstavljale bogoštovanje kod Izrailjske i Jevrejske nacije; a sve stvari se odnose na svoju glavnu (početnu), i po njoj dobijaju ime. Da se glavna stvar u bogoštovanju te nacije sastojala u prinosima i žrtvama paljenicama, i da stoga te stvari označavaju celo bogoštovanje uopšte, može se videti, br. 922,1343,2180,6905,8680,8936,10042. Ukratko će se reći u čemu je bilo to Božansko bogoštovanje, koje je bilo označeno prinosima i žrtvama paljenicama. Prinosi i žrtve paljenice posebno su označavale očišćenje od zala i obmana, a onda usađivanje dobra i istine, i njihovo povezivanje, stoga preporod, kao što se može videti, br. 10022,10053,10057.

Čovek koji je u ovim stvarima, on je u istinitom bogoštovanju; jer očišćenje od zala i obmana sastoji se u odupiranju ovima, i odbacivanju istih i u odvratnosti prema njima; a usađivanje dobra i istine sastoji se u mišljenju i htenju onoga što je dobro i istinito, i u govoru i delima u skaldu s ovima; a povezivanje ovih sastoji se u življenju u skladu s njima. Jer kada se dobrota i istina povežu u čoveku, on tada ima novu volju i novi razum, stoga i novi život. Kada je priroda čovekova ovakva, tada postoji Božansko bogoštovanje u svakom poslu kojim se bavi, jer on tada

gleda prema Božanskom u svemu što radi, štuje ga, i voli ga, pa sledstveno i bogoštuje ga. Da je ovo istinsko Božansko bogoštovanje, nije poznato onima koji smatraju da je bogoštovanje obožavanje i molitva, ili u onome što se smatra govorom i mišlju, a ne u onome što je u delima koja izviru iz dobra ljubavi i dobra vere; kad u stvari Gospod gleda samo na srce onoga koji se predaje obožavanju i molitvama; to jest, On gleda na karakter unutrašnjih stanja ljubavi i vere iz te ljubavi. Ako ove stvari, stoga, nisu unutar obožavanja i molitve, u njima nema ni života ni duše, i one su sasvinm spoljašnje, kao što su laskavci i oni koji se lažno predstavljaju, koji su neprijatni onima u svetu koji su mudri. Jednom rečju, postupati u skladu s Gospodovim zapovestima, to je istinski Ga bogoštovati, i to je istinska ljubav i istinska vera; što treba da je očigledno svakome ko razmatra ove stvari, je onaj ko voli drugoga, i veruje u njega, taj ništa više ne želi nego da čini ono što drugi hoće i misli, jer on samo želi da zna njegovu volju i misao, to jest, ono što se njemu dopada; drugačiji je slučaj s onim koji niti voli niti veruje. Slično je i sa ljubavlju prema Bogu, kao što Gospod uči kod Jovana, Ko ima zapovesti moje i drži ih, on je onaj koji ima ljubav prema meni; i onaj koji ima ljubav prema meni, imaće i prema njemu ljubav otac moj; koji nema ljubavi prema meni, ne drži reči mojih (XIV, 21, 24). Ponovo, Ako zapovesti moje uzdržite, ostaćete u ljubavi mojoj: ovo je zapovest moja da imate ljubav među sobom, kao što ja imam ljubav prema vama (XV ,10,12). Da spoljašnje bogoštovanje bez unutrašnjeg nije bogoštovanje, označeno je onim što je rečeno o ponudama i žrtvama kod Jeremije, Jer ne govorih ocima vašim niti im i zapovedih, kad ih izvedoh iz zemlje Egipatske, za žrtve paljenice i za prinose, ali im zapovedih ovu reč: slušajte glas moj, i biću vam Bog (VII, 21-23). I kod Osije, Jer je meni milost mila, a ne žrtva, i poznavanje Boga većma nego žrtva paljenica (VI, 6). I kod Miheja, Su čim ću doći pred Jehovu da se poklonim Bogu višnjemu? - hoću li doći preda nj sa žrtvama paljenicama i teocima od godine? Hoće li Jehovi biti mile hiljade ovnova, desetine hiljada potoka ulja, hoću li dati prvenca svojega za prijestup svoj, plod utrobe svoje za greh duše svoje? Pokazao ti je , čoveče, što je dobro; a šta Jehova ište od tebe osim da činiš što je pravo i da ljubiš milost i da hodiš smerno s Bogom svojim? (VI, 6-8). U prvoj knjizi Samuilovoj, Zar su mile Jehovi žrtve paljenice i prinosi kao kad se sluša glas njegov, i gle, poslušnost je bolja od žrtve, i pokornost je bolja od pretiline ovnujske (XV, 2). Da se istinsko bogoštovanje Gospoda sastoji u životu ljubavi prema bližnjem, a ne u životu pobožnosti bez nje, br. 8252-8257.

10144. Od kolena do kolena. Da ovo označava ono što je neprekidno u Crkvi, vidi se iz značenja pokolenja, kad se kaže o sinovima Izrailjevim, što označava ono što je uzastopno u Crkvi; sinovi Izrailjevi označavaju Crkvu, a pokolenja označavaju

ono što je uzastopno u njoj. Pod pokolenjima se misli na duhovna pokolenja vere i ljubavi, to jest, na one stvari koje pripadaju Crkvi; kroz sva vaša pokolenja označava ono što je neprekidno, a isto tako i ono što je uzastopno. Da sinovi Izrailjevi označavaju Crkvu, može se videti iz onoga što je navođeno, br. 10, 9340; i da su pokolenjima označene stvari vere i ljubavi, br, 2020,2584; stoga ono što je uzastopno, br. 9845.

10145. Na vratima šatora od sastanka. Da ovo označava povezivanje dobra i istine, vidi se iz značenja vrata od šatora, što označava povezivanje dobra i istine, vidi br. 10001, 10025.

10146. Pred Jehovom. Da ovo označava od Gospoda, vidi se iz toga što je Jehova u Reči Gospod, kao što se vidi iz navedenog, br. 9373. Pred Jehovom označava pred Gospodom, jer pred označava prisustvo, a Gospodovo prisustvo je po meri dobra ljubavi i istine vere od Njega; stoga pred Jehovom označava pred Gospodom. Gospod je doista prisutan kod svakoga čoveka, ali je prisutan kod dobrih na jedan način, a kod zlih na drugi; s dobrima On je prisutan u svemu što oni misle od istine vere, i od volje od dobra ljubavi; a On je prisutan na takav način je On Sam vera, i ljubav prema njima; stoga On obitava kod njih, tako reći, u sladu s Njegovim vlastitim rečima kod Jovana, Duh istine u vama će biti; i vi ćete poznati da sam Ja u Ocu, i vi u meni, i ja u vama; onaj koji drži zapovesti moje, i tvori ih, taj me voli; mi ćemo doći k njemu, i nastavavati kod njega (XIV, 17,18,20,21,23).

Ali u slučaju zlih, Gospod nije prisutan kod njih u svakoj stvari, jer oni nemaju ni vere ni ljubavi ka bližnjem, osim onoliko koliko se odupiru zlu; a koliko se ne odupiru zlima, toliko je On odsutan; stepen Njegovog odsustva je u skladu sa stepenom odsustva istine i dobra vere i ljubavi. To je razlog da oni koji su u nebu, da su u Gospodovom prisustvu, ali nisu oni koji su u paklu. Pa ipak, činjenica je da Gospod nije odsutan od čoveka, nego da je on odsutan od Gospoda; jer čovek koji je u zlima, taj gleda na drugu stranu od Njega, i tada su stvari pred njegovim očima njemu prisutne, u skladu sa privlačnošću zala u kojima je on: jer u drugom žvotu nema prostora, nego samo izgled prostora u skladu sa mišlju i s osećanjem. U ovome postoji sličnost sa prisustvom sunca preko njegove svetlosti i topline; sunce je podjednako prisutno u svako vreme; ali kada se zemlja okrene od sunca, svetlost nestane, a tama dolazi, prvo kao večernje senke, a onda kao mrkla tama. Kada zemlja ne gleda pravo prema suncu, neko iskosa, što se dešava zimi, tada posle topline dolazi hladnoća, i kao posledica sve na zemlji vene i umire. Tada se za sunce kaže da je odsutno, kad u stvari to je odsustvo zemlje od sunca, ne u

pogledu prostora, nego u pogledu svetlosti i topline. Ove su primedbe navedene kao ilustracija.

10147. Gde ću se sastajati s vama da govorim s tobom. Da ovo označava Njegovo prisusutvo i uticaj, vidi se iz značenja sastajati se da govorim, što označava prisustvo iuticaj; jer sastati se znači prisustvo, a govoriti, kada se kaže za Jehovu, označava uticaj. Da govoriti označava uticaj, može se videti, br. 2951,5481,5797,7270. Šta je Gospodovo prisustvo, bilo je gore pokazano, br. 10146; ali šta je Njegov uticaj, može se videti u navedenim odlomcima, br. 9223, 9276, 9682.

10148. I onde ću se sastajati sa sinovima Izrailjevim. Da ovo označava Gospodovo prisustvo u Crkvi, vidi se iz značenja sastajati se , što označava prisusutvo, upravo kao gore, br. 10147; i iz reprezentacije sinova Izrailjevih, što označava Crkvu, vidi br. 9340.

10149. Da se osvećuje slavom mojom. Da ovo označava primanje Božanske Istine od Gospoda, vidi se iz značenja osvećivati se, što označava ono što prima Božansko od Gospoda, o čemu ćemo govoriti ubrzo; i iz značenja slave, što označava Božansku Istinu, vidi br. 4809,5922,8427,9429. Biti osvećen (proslavljen) označava primanje Božanskog od Gospoda, jer je samo Gospod svet, pa je stoga sve sveto od Njega, br. 9220; a to je zato što je Božanska Istina koja proističe od Njega ono što je označeno svetim u Reči, br. 9818. Ovde, međutim, gde se govori o sinovima Izrailjevim, o žrtvama paljenicama i prinosima, o šatoru od sastanka, i o oltaru,tu se onim što je sveto i sa biti osvećen, označava reprezentativ toga; jer su kod Izrailjske i Jevrejske nacije sve stvari bile reprezentativi unutrašnjih stanja Crkve koja pripadaju veri i ljubavi od Gospoda ka Gospodu. Jer Crkva koja je bila ustanovljena kod te nacije, bila je reprezentativna Crkva; stoga su sve spoljašnje stvari označavale i predstavljale stvari koje unutrašnji smisao uči, i koje su stoga nazvane svetima, - kao oltar, vatra na njemu, žrtve paljenice, salo, krv, šator od sastanka, sto kadioni, svetnjak, i njihove posude; osobito kovčeg u kome je bilo svedočanstvo; pored hleba, kolača, i pogača, koji su se nazivale ponudama, ulja, tamjana, kao i haljine Aronove, kao oplećka, haljina, ogrtača, turbana, a posebno naprsnika; a i sam se Aron nazivao svetim, kao i sinovi Izrailjevi. Ali ni jedna od ovih stvari nije po sebi bila sveta, nego je predstavljala i označavala svete stvari, to jest, Božanske stvari od Gospoda, jer su samo ove svete.

Oni koji su u spoljašnjim stvarima bez unutrašnjih veruju da su ovakve stvari svete, ne reprezentativno nego suštinski, pošto su bile ustanovljene; ali oni se

sasvim obmanjuju. Ako bogoštuju te stvari kao da su suštinski svete,oni bogoštuju zemaljske stvari, ne razlikujući se mnogo od onih koji su se klanjali semenu i drvetu, kao što čine idolopoklonici; ali oni koji bogoštuju one stvari koje su predstavljene ili označene, koje su svete Božanske stvari, ti su u pravom bogoštovanju, jer su njima spoljašnje stvari samo posredni uzroci koje ih vode da misle , i da hoće takve stvari koje su suštinske za Crkvu, ove, kao što je rečeno, su stvari vere i ljubavi od Gospoda ka Gospodu. Slično je u naše dane u pogledu Svete Večere. Oni koji, kad u njoj učestvuju, ne misle od vere o Gospodu, Njegovoj ljubavi za svu ljudsku rasu, i o obnovi života u skladu s Njegovim zapovestima, ti se klanjaju samo hlebu i vinu u Svetoj večeri, a ne Gospodu, i oni su ti koji veruju da su spolajšnje stvari svete, iako po sebi one nisu svete, nego zbog onoga što one označavaju; jer hleb označava Gospoda kao dobro ljubavi, a vino, Gospoda kao istinu vere, kao i primanje od čoveka, pošto su ove dve stvari same suštinske stvari Crkve, stoga i suštnske stvari bogoštovanja, kao što se može videti, br. 4211, 4217, 4735, 6135, 6789, 7850, 8682, 9127, 10040. Iz ovih stvari sada je jasno značenje svetog i značenje biti osvećen.

10150. I osvetiću šator od sastanka. Da ovo označava ono što prima Gospoda u najnižim nebesima, vidi se iz značenja osvetiti, što označava primanje Gospodovog Božanskog,kao što se može videti upravo gore, br. 10149; i iz značenja šatora od sastanka, što označava nebesa, vidi br. 3478, 9457, 9481, 9485, 9963; To označava niža nebesa, jer oltarom se označavaju viša nebesa, što se može videti niže, br. 10151. Šta je označeno nižim nebesima i višim nebesima, biće ukratko rečeno. Nebesa su podeljena u dva carstva, nebesko i duhovno. Nebesko carstvo sačinjava viša nebesa, a duhovno carstvo niža nebesa; suštinsko dobro nebeskoga carstva je dobro ljubavi ka Gospodu, i dobro uzajamne ljubavi; dok je suštinsko dobro duhovnoga carstva dobro ljubavi prema bližnjem, i dobro vere. Ova carstva međusobno se razlikuju kao što se razlikuju Intelektualno i Voljno kod preporođenog čoveka, uopšte, kao dobro i istina. Stvarna priroda te razlike vidi se iz onoga što je pokazano o ova dva carstva u navedenim odlomcima, br. 9227; isto tako, br. 9543, 9688, 9992, 10005, 10068. Voljno je, osim toga, ono najdublje u čoveku, jer je to čovek sam; dok je Intelektualno sledeće i ono je potčinjeno ovome Voljnom, stoga je spoljašnje. Ono što je unutrašnje, naziva se i višim, a ono što je spoljašnje, naziva se i nižim. Da nebesko carstvo korespondira Voljnom, a duhovno carstvo Intelektualnom kod preporođenoga čoveka, može se videti, br. 9835. Iz ovoga se vidi na šta se misli opod nižim nebesima, a šta pod višim nebesima.

10151. Da ovo označava ono što prima Gospodovo Božansko u višim nebesima, vidi se iz značenja osvećivanja, što označava ono što prima Gospodovo Božansko, kao što je pokazano gore, br. 10149; i iz značenja oltara, što je reprezentativ Gospoda kao Božanskog Dobra (vidi br. 9964), ovde kao Božanskog Dobra koje proističe od Njega u nebesima, gde se ono prima, stoga u višim nebesima, jer tamo se Gospod prima kao Božansko Dobro; dok se u nižim nebesima Gospod prima kao Božanska Istina, u skladu s onim što je rečeno upravo gore, br.10150. Treba znati da sve što predstavlja Gospoda, tako isto predstavlja i nebo; jer Božansko koje proističe od Gospoda, koje anđeli primaju, čini nebo. Anđeli sami ne sačinjavaju nebo svijim propriumom, nego preko Božanskog koje primaju od Gospoda. Da je ovako, vidi se po tome što svako tamo priznaje, veruje, i opaža, da ništa dobro ne dolazi od njih, nego od Gospoda; i da sve što je od njih, da nije dobro; tako sasvim prema doktrini Crkve, da sve dobro dolazi odozgo. Pošto je slučaj ovakav, to sledi da Gospodovo Božansko sačinjava nebeski život kod njih, pa stoga sačinjava i nebo. Stoga je jasno kako treba razumeti da je Gospod Sve u nebu; tako isto da Gospod nastavava tamo u onome što je Njegovo; isto tako da se anđelom označava u Reči nešto Gospodovo; o ovome se govorilo svuda na prethodnim stranicama.

Slično je sa Crkvom. Ljudi Crkve ne sačinjavaju je svojim propriumom, nego ona postoji zbog Božanskog koje oni primaju od Gospoda; jer niko u Crkvi ko ne priznaje i ne veruje da je svo dobro ljubavi i istina vere od Boga, taj ne pripada Crkvi; jer on želi da voli Boga od sebe, i da veruje u Boga od sebe; a ovo niko ne može da učini. Stoga je očito da Gospodovo Božansko sačinjava Crkvu isto kao što sačinjava i nebo. Osim toga, Crkva je Gospodovo nebo na zemlji. Otuda je Gospod Sve u svemu u Crkvi, kao što je i u nebu, i da obitava u svom vlastitom kod ljudi, isto kao i kod anđela u nebu; a ljudi Crkve koji ovako primaju Božansko kroz ljubav i veru, postaju anđeli neba posle života na svetu, i ništa drugo. Da Gospodovo Božansko sačinjava Njegovo carstvo u čoveku, to jest, nebo i Crkvu kod njega, to Gospod uči kod Jovana, Nek Duh istine ostane u vama, i biće u vama; i poznaćete da sam ja u Ocu, i vi u meni, i ja u vama (XIV, 17,10). Duh istine je Božanska Istina koja proizilazi od Gospoda, za koju se kaže da će ostati u vama; i posle da je On u Ocu, i oni u Njemu, i On u njima; što označava da oni treba da budu u Gospodovom Božanskom, i Gospodovo Božansko u njima; da se tu misli na Božansko Ljudsko, očito je. I opet, kod istoga jevangeliste, Budite u meni, i ja u vama. Kao što loza ne može roda roditi sama od sebe, ako ne bude na čokotu, tako i vi ako u meni ne budete. Ja sam čokot a vi loze; i koji bude u meni i ja u njemu, on će roditi mnogi rod; jer bez mene ne možete činiti ništa (XV, 4,5).

10152. I Arona i sinove njegove osvetiću da mi budu sveštenici. Da ovo označava reprezentativ Gospoda, u oba neba u pogledu dela izbavljenja, vidi se iz rerezentacije Arona, koji označava Gospoda kao nebesko dobro, vidi br. 9806,9946,10068; i iz reprezentacije sinova Aronovih, što označava Gospoda kao duhovno dobro, vidi br. 10017,10068, na taj način u oba neba, višem i nižem. Jer bilo da govorite o nebeskom dobru, ili o nebeskom carstvu, ili o višim nebesima, isto je; isto tako da li govorite o duhovnom dobru, ili o duhovnlom carstvu, ili o nižim nebesima, isto je. O nižim i višim nebesima, vidi šta je rečeno upravo gore, br. 10150, 10151; i iz reprezentacije sveštenstva, što označava Gospodovo delo izbavljenja, vidi br. 9809, 10017. Stoga je jasno da se osvećivanjem Arona i njegovih sinova da vrše svešteničku službu Jehovi, označava reprezentativ Gospoda u oba neba u pogledu dela izbavljenja.

Neke dalje primedbe mogu se učiniti ovde o Gospodovm delu izbavljenja. Poznato je u Crkvi da je Gospod Spasitelj i Iskupitelj ljudske rase, ali malo ko zna kako ovo treba razumeti. Oni koji su u spoljašnjim stvarima Crkve, veruju da je Gospod izbavio (iskupio) svet, to jest, ljudsku rasu, Svojom krvlju; pod ovim misle na patnju na Krstu. Ali oni koji su u unutrašnjim stvarima Crkve, znaju da se niko nije spasio Gospodovom krvlju, nego da je izbavljenje rezultat života u skladu sa propisima vere, i ljubavi prema bližnjem ,iz Reči od Gospoda. Oni koji su u najdubljem Crkve, pod Gospodovom krvlju razumeju Božansku Istinu koja proizilazi od Njega; a patnjom na krstu, označavaju se poslednja Gospodova iskušenja pomoću kojih je sasvim potčinio pakao, kao i proslavio (osvetio) Svoje Ljudsko, to jest, učinio ga Božanskim; i da je pomoću ovoga iskupio i spasao sve koji su dopuštali da se preporode životom u skladu sa odredbama vere i ljubavi prema bližnjem iz Njegove Reči. Osim toga, Gospodovom krvlju se, u unutrašnjem smislu, po kojemu anđeli u nebesima opažaju Reč, označava Božanska istina koja proističe od Gospoda, kao što se može videti, br. 4735,5476,6978,9127,9393, 10026, 10033.

Ali kako se čovek izbavlja i otkupljuje kroz Božansko, preko potčinjavanja paklova, i kroz proslavljenje Njegovog Ljudskog, niko ne može da zna ,osim ako zna da kad anđeli iz neba i duhovi iz pakla ne bi bili kod svakog čoveka, i to bez prestanka, da on ne bi mogao da hoće bilo šta ili misli bilo šta; tako da je čovek, u pogledu svog unutrašnjeg stanja, pod vladavinom ili duhova iz pakla, ili anđela iz neba. I pre je bilo poznato, a i sada neka se zna, da Gospod nije sasvim potčinio paklove i sveo red sve stvari u tamo i u nebesima, niko ne bi bio spasen. Isto bi bio slučaj /i sada/, da nije Gospod bio učinio Svoje Ljudsko Božanskim, i time Sebi pribavio

Božansku moć nad paklovima i nad nebesima zauvek. Jer Božanske moći paklovi se ne bi mogli održavati u redu, jer moć preko koje nešto postoji, mora da bude večna da ni nešto kroz nju postojalo; jer je opstojanje nesprekidno postojanje. Božansko samo, nazvano Ocem, ne bi moglo da ovo izvede, jer samo Božansko bez Božanskog Ljudskog, nije moglo da stigne do čoveka, pa čak ni do anđela, jer se ljudska rasa bila toliko udaljila od Božanskog, a što se dogodilo onda kad više nije bilo ni vere ni ljubavi prema bližnjem ; stoga je Gospod došao na svet, i sve doveo u red, i to sve preko Svog Ljudskog, i tako otkupio ljude i dao im izbavljenje kroz veru i ljubav ka Gospodu od Gospoda; i one koje je izbavio, njih Gospod može da uzdrži /sačuva/ od paklova i večnog prokletstva , ali ne i one koji odbijaju izbavljenje i otkupljenje.

Da Božansko samo izvodi sve ovo preko Božanskog Ljudskog,vidi se iz brojnih odlomaka iz Reči, kao onih gde se Božansko Ljudsko, koje je Sin Božiji, naziva desnicom i mišicom Jehovinom; i gde se kaže da Gospod ima svu moć u nebesima i na zemlji, br. 10089. Da je Gospod pomoću Božanskog Ljudskog potčinio paklove, i doveo sve stvari u njima i u nebesima u red, i da je tada proslavio Svoje Ljudsko, to jest, učinio ga Božanskim, pokazano je, br. 9528, i 9715,9809,9937,10019; i da je Božansko samo, koje se naziva Ocem, izvelo ovo pomoću Božanskog Ljudskog, vidi se iz Jovana, U početku beše Reč, i Reč beše u Boga, i Bog beše Reč; sve su stvari od njega stvorene, bez njega ništa nije nastalo što je nastalo; i Reč postade telo, i nastani se među nama (I, 1-3, 14). Da je u ovome odlomku Gospod kao Božansko Ljudsko onaj koji se naziva Rečju, očito je, jer se kaže, Reč postade telo. Ponovo, Niko nije vidio Oca nikad, osim jedinorodnog Sina, koji je u naručju Oca,koji ga objavi (stih 18). Opet, kod istog jevanđeliste, Nikad niste čuli glas Oca, niti ga vidjeli (stih 37). Ponovo, Ja sam put, istina, i život: niko ne dolazi Ocu osim preko mene; odsada poznajete Oca, i videste Ga; ko je vidio mene, vidio je Oca (XIV, 6,7,9). I kod Mateje, Niko ne poznaje Oca, osim Sin, i kome ga On pokaže, i kome ga Sin hoće da pokaže (XI, 27). Iz ovih se stvari sada vidi što je delo izbavljenje i otkupljenja, i da je ono izvedeno preko Njegovog Božanskog Ljudskog.

10153. I nastavaću među sinovima Izrailjevim. Da ovo označava prisustvo Gospodovo i Njegov uticaj preko dobra u Nebu i u Crkvi, vidi se iz značenja nastavati, kad se kaže o Gospodu, što označava prisustvo i ulivanje. To se izvodi pomoću Božanskog dobra, jer se za dobro kaže da nastavava, kao što se može videti, br. 2268, 2451, 2712, 3613, 8269, 8309; stoga se kaže, među ,jer usred označava najdublje, a najdublje je dobro. Da je ovo označeno sa među, može se videti, br. 2940,5287,6084,6103; i iz reprezentacije sinova Izrailjevih, što označava

Crkvu, vidi br. 9340.Nastavavati usred označava, kad se odnosi na Gospoda, na Njegovo prisustvo i pomoću Božanskog dobra, jer Gospod se uliva i prisutan je kod čoveka u dobru koje prima od Gospoda. Jer dobro je sam čovek, jer se određuje kakav je neko čovek prema dobru kod njega; pod dobrom se misli na ljubav: jer sve što pripada ljubavi, naziva se dobrom. Da ljubav ili dobro sačinjavaju čoveka, kao što svako ko posmatra drugoga, dobro zna; jer kada je ovo slučaj, onda ga on vodi preko njegove ljubavi gde želi; jer tada se ovaj kotroliše preko njegove ljubavi, i on više nije svoj gospodar; tada su razlozi suprotni njegovoj ljubavi, nemoćni , a oni koji su u prilog njegove ljubavi, ti su svemoćni. Da je ovakav slučaj, vidi se u drugom životu. Tamo se svi duhovi poznaju po njihovim ljubavima, i kad se u njima drže, oni ne mogu da deluju protivu njih , jer delovati protivu njih bilo bi delovati protivu samih sebe; stoga su oni forme svojih ljubavi.

Oni koji su u nebesima, ti su forme nebeske ljubavi prema bližnjem i ljubavi, i oni su takve lepote, da se ne mogu opisati; dok oni koji su u paklovima, i oni su forme svjih ljubavi, koje su ljubavi prema sebi i svetu, stoga su forme mržnje i osvete, i oni su takva čudovišta da se to ne može opisati. Stoga, dakle, pošto je ceo čovek onakav kakva je njegova ljubav, to je jasno da Gospod ne može da bude prisutan u ljubavi koja je zla, nego samo u ljubavi kod čoveka koji je dobar. Misli se da je Gospod prisutan u istini koja se naziva istinom vere; ali On nije prisutan u istini bez dobra, nego samo tamo gde je dobro, nego je prisutan u istini kroz dobro, i prisutan je u istini koliko ona vodi u dobro, i koliko proizlazi od dobra. Za istinu koja nije iz dobra, ne može se reći da je unutar čoveka; ona je samo u njegovoj memoriji kao znanje, a ovo ne ulazi u njega, i ne čini čoveka, sve dok ne uđe u njegov život, a to se dešava kad je on voli, i iz ljubavi živi u skladu s njom; kad je ovo slučaj, tada Gospod u njemu nastavava. To uči Gospod kod Jovana, Onaj ko ima zapovesti moje, i tvori ih, taj me ljubi, i ja ću ga ljubiti, i pokazaću mu se; i moj Otac će ga ljubiti, i mi ćemo mu doći, i nastaniti se kod njega. (XIV, 21,28). Jer da se Gospod pokazuje, to označava biti prosvetljen u istinama vere iz Reči; doći mu, označava biti prisutan, a nastaniti se kod njega označava nastavavati u dobru.

10154. I biću im Bog. Da ovo označava Gospodovo prisustvo i uticaj u istinu u Crkvi, vidi se iz značenja njihov Bog, što označava Gospodovo prisustvo i njegov uticaj u istinu. Označava uticaj u istinu, jer se Gospod u Reči Staroga Zaveta

naziva Bogom, gde se govori o istini, a Jehovom gde se govori o dobru; iz toga se razloga anđeli nazivaju bogovima jer primaju Božansku Istinu od Gospoda; isto tako, u izvornom jeziku, Bog se naziva Elohim u množini; jer su istine mnoge, a dobro je jedno (Mateja XI, 16,17). Da se Gospod naziva Bogom, gde je predmet

istina, a Jehovom gde je predmet dobro, može se videti, br. 2586,2769,2807,2822,3921,4287,2202,7010,0167. Da se anđeli nazivaju bogovima zbog primanja Božanske Istine od Gospoda, br. 4295,4402,7268,8192,8302,8867,8942; i da je u Reči Jehova Gospod, u onome što je navedeno, br. 9373. Da se On naziva Ocem od večnosti,a isto tako i Bogom, očito je iz Isaije, Jer nam se rodi dete, sin nam se dade, kojemu je vlast na ramenu, i ime će mu biti: divni, savetnik, Bog silni, otac večni, knez mirni (IX, 6). I opet, Za to će vam Gospod dati znak: devojka će zatrudnjeti i rodiće sina, i nadenuće mu ime Emanuel, koje je, Bog s nama (VII, 14; Mateja I, 22). Da u ovome odlomaku , I biću im Bog, Bog označava Gospodovo prisustvo i u istinu, vidi se iz toga što, I ja ću nastavati među sinovima Izrailjevim, označava prisustvo Gospodovo i Njegov uticaj preko dobra; jer u Reči, gde je predmet dobro, i istina je predmet, zbog nebeskoga braka dobra i istine u svakom delu Reči, kao što se može videti u onome što je navedeno, br. 9263, 9314.

10155. I poznaće da sam ja Jehova, Bog njihov. Da ovo označava opažanje da su svo dobro i istina od Gospoda, vidi se iz značenja poznati, što znači razumeti, verovati, i opažati, o čemu ćemo ubrzo govoriti. To označava opažanje da svo dobro i istina potičiu od Gospoda, jer se kaže Jehova Bog; a Gospod se naziva Jehovom zbog dobra, a Bogom zbog istine, kao što se može videti, br. 2586,2769,2822,3921,4287,7010,9167. Poznati, označava razumeti, verovati, i opažati, jer se to kaže kako za čoveko Intelektualno tako i za njegovo Voljno. Kada se kaže samo o prethodnom, tada označava razumevanje; kada o Intelektualnom a u isto vreme i o Voljnom, tada označava verovanje; a kada o Voljnom samom, tada označava znanje stvari, a otuda u misli to znati, što označava razumevanje; ali kod onih koji su u veri, poznati, označava verovati; dok kod onih koji su u ljubavi, poznati označava opažati. Međutim, kada je poznavanje povezao s razumevanjem, gledanjem, i verovanjem, stoga s istinom, tada se odnosi na na razumevanje, stoga na istinu, dok se opažanje odnosi na volju, stoga na dobro; kao kod Jovana, Petar reče, I mi verovasmo i poznasmo da si ti Hristos, sin Boga živoga (VI, 69). Opet, Isus reče: Ako li meni ne verujete, delima mojim verujte, da poznate i verujete da je Otac u meni, i ja u Ocu (X, 38). Opet, Isus reče, Kad bi mene znali, ond biste znali i Oca mojega, i odsele poznajete ga, i videste ga (XIV, 7). Ponovo, Duh istine će vam se poslati, kojega svet ne može primiti, jer ga ne vidi, niti ga poznaje; ali vi ga poznaste, jer u vama stoji, i u vama će biti (XIV, 16,17). I kod Marka, Isus je govorio u parabolama (pričama), da ne vide i ne poznaju (IV, 11,12). I kod Jeremije, Poznaj dakle i vidi, da je zlo što si ostavio Jehovu Boga svojega (II, 19). Ponovo, Nego ko se hvali, neka se hvali tim što

razume i pozna da sam ja Jehova (IX, 24). I kod Osije, I zaručiću te sebi verom, i poznaćeš Jehovu (II, 20). U ovim odlomcima poznati znači opažati, a opažati je od dobra; dok razumeti i videti je od istine; jer oni koji su u dobru ili u ljubavi, oni opažaju u sebi unutra da je nešto tako; dok oni koji su u istini ili u veri, vide u sebi; stoga oni koji su u Gospodovom nebeskm carstvu, imaju opažanje da je nešto tako, dok oni koji su u Gospodovom duhovnom carstvu, veruju da je nešto tako, kao što se može vidti u odlomcima navedenim, br. 9277; kao i u br. 9992,9995,10105; i šta je opažanje, br. 125,371,483,493,503,7977,8780. Pošto poznavati, znači opažati od dobra, stoga se kaže, poznaj u srcu (Zak. Ponovljeni VIII, 5); jer u srcu znači u dobru ljubavi, br. 3883-3896,7542,9050,9300,9495; pa stoga o činjenju dobra se govori kao o poznavanju Jehove (Jer. XXII, 16). Stoga se vidi da sa oni će poznati da sam ja Jehova, njihov Bog, označava opažanje da sve dobro i istine potiču od Gospoda.

10156. Koji sam ih izveo iz Egipta. Da ovo označava izbavljenje od pakla po Gospodu, vidi se iz značenja biti izveden iz zemlje egipatske, što znači biti oslobođen iz pakla, vidi br. 8866,9197, stoga biti izbavljen (spasen). Zemlja egipatska označava pakao, jer ta zemlja, u pravom smislu, označava Prirodno i

njegovo poznavanje; a biti izveden iz prirodnog čoveka, i biti podignut u duhovnog čoveka i njegovu inteligenciju i mudrost, je biti izveden iz pakla. Jer čovek je rođen prirodan, ali postaje duhovan preko novog rođenja; ali ako ne postane duhovan, on je u paklu. Jer poznavanje prirodnog ili nepreporođenog čoveka, je u svetlosti sveta; dok je inteligencija i mudrost duhovnog ili preporođenog čoveka u svetlosti neba; a sve dok je čovek u svetlosti sveta, on je u paklu; ali kad je u svetlosti neba, on je u nebu. Osim toga, oni koji imaju samo prirodno znanje, i stoga imaju samo prirodno svetlo, ne mogu da veruju nebeske stvari; pa čak i kada su voljni da prouče te stvari u svojoj vlastitoj svetlosti, koja se naziva prirodnom, njih pokrije mrkli mrak kao da su slepi za nebeske stvari, te ih smatraju kao ništa (kao da i ne postoje); takva je priroda toga mraka. Ovo je razlog što čisto prirodni čovek, iako možda veruje da je inteligentniji od drugih, ipak u srcu odriče Božansko i nebeske stvari. To je, takođe, razlog da toliko učenih ljudi postaju bezumni kroz znanje koje steknu; jer oni više nego prosti ljudi odriču stvari koje se odnose na veru Crkve i neba. Drugačije je s onima koji dozvoljavaju da ih Gospod uzdigne u nebesku svetlost. Ovi se prvo izdižu oznad znanja prirodnog čoveka, i tada iz nebeskog svetla, gledajući znanje u svom prirodnom čoveku, vide jasno razliku među njima, pa odbacuju ili odlažu one stvari koje ne shvataju i koje se ne slažu.

Jednom rečju, slučaj je ovakav - Sve dok je čovek samo prirodan, njegovo unutrašnje, koje vidi iz svetlosti neba, je zatvoreno, a unutrašnje, koji vidi iz svetlosti sveta, je otvoreno, i tada on gleda nadole, ili u svet, i prema sebi; jer takvo je usmerenje svega u njegovoj volji i misli; i na koju god stranu da okrene svoju pažnju, tamo se okreće i njegovo srce, to jest, njegova volja i njegova ljubav. Ali kad čovek postane duhovan, njegovo unutršanje, koje vidi iz svetlosti neba, otvoreno je, i on tada gleda na gore, a što izvodi Gospod uzdižući ga, tako on gleda ka nebu i ka Gospodu; u tome pravcu se uzdiže sva njegova volja i ljubav. Jer čovek je tako stvoren, da je iznutra oblikovan po slici neba, a izvana po slici sveta (br. 6057,9279); kako bi nebo i svet bili povezani, i kako bi Gospod kroz njega mogao uticati u svet, i tako biti povezan i s jednim i s drugim, da bi tako svet postao slika neba. Ali kada se čovek brine samo za svet, nebo mu se zatvara; međutim, kad dopusti da ga Gospod uzdigne, nebo mu se otvara, i svet se potčinjava; i kada je ovakav slučaj, tada se od njega pakao odvaja i od njega udaljava; on tek tada saznaje šta su dobro i istina, ali ne pre. To je ono što se naziva slikom Božijom u čoveku (Postanje I, 27,28). Ove su primedbe učinjene kako bi se čoveku pokazala priroda duhovnog i prirodnog čoveka, i kao bi video da ako čovek ne postane duhovan pomoću Gospodovom, on je pakao; i da bi stoga čovek razumeo zašto Egipat označava pakao, gde je svaki prirodni čovek i njegovo znanje njime (Egiptom) označeno. Da se Egiptom označava znanje ,može se videti u navedenom, br. 9340: a otuda i šta je Prirodno u ovome što je navedeno, br. 9391; i pakao, br. 8866,9197.

10157. Da nastavavam među njima. Da ovo označava Gospodovo Božansko, da je ono Sve u svemu neba i Crkve, vidi se iz značenja nastavavati među sinovima Izrailjevim, kada se kaže za Jehovu, što označava prisustvo Gospodovo, i Njegov uticaj preko dobra u nebo i Crkvu, kao što je pokazano, br. 10153. I pošto je Njegovo prisustvo tamo, Njegovo Božansko je isto tako Sve u svemu tamo; jer Gospod je prisutan kod anđela neba i kod ljudi Crkve, ne u njihovom propriumu, nego u Svom Vlastitom u njima, stoga u onome što je Božansko u skladu s onim što je gore pokazano, br. 10051. A kad je Gospod prisutan u Svom vlastitom Božanskom u nebesima i u Crkvi, On je isto tako Sve u svemu tamo. Stoga On je u Crkvi, On je Sve u svemu tamo. Stoga je On u nebu samom; i to je razlog da se celo nebo odnosi na Gospoda u pogledu Njegovog Božanskog Ljudskog; i da je nebo kao celina slično čoveku, koje se naziva Velikim Čovekom, o čemu je bilo govora na kraju nekoliko poglavlja, kao što se može videti u onome što je navedeno na krajevima mnogih poglavlja, kao što se može videti u br. 9276,10030. To je razlog, tako isto, zašto čovek u Reči označava Crkvu, a isto tako i nebo, br.478,768,3636; i

da se za one koji su u nebu, kada su istinski u Crkvi, kaže da su u Gospodu (br. 3637,3638), kad su u dobru ljubavi i u istini vere u Njemu od Njega.

10158. Ja sam Jehova, Bog njihov. Da ovo označava od kojega je svo dobro ljubavi i sva istina vere, vidi se iz toga što je Jehova Božasko kao Biće, a to je Božanska Ljubav, stoga Božansko Dobro; i da je Bog Božanska Manifestacija, a to je Božansko vere, stoga Božanska istina; jer sva istina postoji od dobra, pošto je istina forma dobra. Iz ovih je stvari očito, da kada se Gospod naziva Jehovom Bogom, misli se na svo dobro ljubavi i na svu istinu vere; i kad se kaže da je Jehova Bog među sinova Izrailjevih, time se označava opažanje da je od Gospoda svo dobro ljubavi i sva istina vere, kao što je pokazano gore, br. 10155.

NASTAVAK O DRUGOJ ZEMLJI U ZVEZDANOM NEBU

10159. Pošto sam pisao o nevidljivom Bogu, kao i o vidljivim stvarima, treba da primetim da skoro svi ljudi u svemiru bogoštuju Boga u vidljivom obliku, koji je, po njihovom shvatanju, u ljudskom obliku. Ovo je urođeno i usađeno, pošto je to uticaj od neba. Jer, ono što je izvanredno, anđeli koji se uzdignu u sferu trećeg neba, dobijaju jasno opažanje o ovome predmetu. Razlog je to, što su svi u nebu u ljubavi prema Gospodu,i svi su tako reći u Gospodu; i da je svo opažanje, kao što je ono koje uživaju anđeli tamo, da je od reda i i uticaja iz neba. Jer kad nebo u celom kompleksu sliči jednom čoveku, kao što se vidi iz onoga što je pokazano o nebu kao o Velikom Čoveku, na kraju nekoliko poglavlja. Vidi navedene odlomke, br. 10030 ,na kraju. Ova sličnost s nebom, u celom njegovom kompleksu, potiče od Gospodovog Božanskog Ljudskog; jer od ovoga se Gospod uliva u nebo, čini ga, i oblikuje ga da bude slično Njemu. Ali ova se misterija može teško shvatiti od onih koji su svojom vlastitom inteligencijom iskorenili ovu ideju koja je bila usađena u njima.

10160. Postavljeno im je pitanje, da li na svojoj zemlji žive pod upravom prvaka (knezova) ili kraljeva; na ovo su odgovorili, da ne znaju šta su to uprave, i da su oni potčinjeni samima sebi,i da se dele na nacije, porodice, i kuće. Dalje su bili upitani da li se na ovaj način osećaju bezbedni, pa su odgovorili sa - da pošto nijedna porodica, ni u čemu, nije zavidna drugoj, i ni na koji način ne želi da od neke nešto oduzme, pa su bili ljutuiti da ih se pita takvo pitanje, kao da se tu misli na neko neprijateljstvo, i na postojanje neke vrste zaštite od razbojnika. Šta nam više treba, osim hrane i odeće, da bi nastavavali zadovoljni i mirni među sobom? Poznato je, rekoše, od pradrevnih ljudi koji su bili s naše planete, da su oni živeli na sličan

način u svoje vreme, i da tada nisu znali šta je to vladati nad drugima iz sebe-ljublja, i nagomilavati bogatstvo preko onoga što je nužno iz svetske ljubavi; i da su oni tada imali unutrašnji i spoljašnji mir, stoga da je nebo bilo kod čoveka. Stoga su taj period grčki pisci nazivali Zlatnim Dobom, a koje je bilo opisano time što su ljudi u to vreme činili ono što je pravedno i pošteno po zakonu koji je bio napisan u njihovim srcima. Stanje života onih vremena opisuje se u Reči tako što se kaže da su nastavavali među sobom sigurni i svaki za sebe, bez vrata i prečaga. A nastavavali su u šatorima, a osim toga bio je podignut jedna šator kao kuća Božija. A posle je ustavovljen praznik šatora , i čemu su se od srca radovali. I pošto su oni koji su živeli na taj način bili slobodni od bezumne ljubavi da se vlada radi sebe, i radi osvajanja sveta radi sveta, stoga je nebo tada silazilo k njima, i mnogi su videli Gospoda u ljudskom obliku.

10161. Zapitani o svojoj zemlji, rekoše, da imaju livade, žbunje, šume pune plodonosnih drveta, i da u jezerima ima riba; i da imaju ptica plave boje sa zlatnim perjem, i da imaju životinja, nekih velikih,a nekih malenih. Među najmanjim pomenuše neke koje imaju grbu, kao kamile na našoj zemlji. Pa ipak, ne jedu njihovo meso, rekoše, nego samo meso od riba; jedu plodove drveća i povrće. Dalje rekoše, da ne žive u kućama sagrađenim u tu svrhu, nego u šumarcima, gde sagrade skloništa među lišćem da se brane od kiše i sunčane vreline.

10162. Zapitani o njihovom suncu, koje je zvezda koja se vidi s naše zemlje, rekoše da je vatrene boje, po izgledu ne veća od ljudske glave. Anđeli mi rekoše da je ta zvezda, koje je njima sunce, da je među manjim zvezdama, ne daleko od nebeskog ekvatora.

10163. Vidjeli su se duhovi, koji izgledaju slični ljudima s naše zemlje, osim što su njihove oči i nos manji; i pošto je ovo meni izgledalo kao izobličensot, rekoše mi da se male oči i nos smatraju među njima kao nešto lepo. Viđena je jedna žena, obučena u haljinu na kojoj su bile ruže raznih boja. Zapitao sam ih kako prave svoju odeću; rekoše da skupljaju biljne sastojke koje izvlače u konce, i tada postavljaju te konce u redove, i dvostruke i trostruke redove, i ovlaže ih lepljivom vodom kako bi konci ostali zajedno, da bi se posle ti sastojci obojili sokovima biljaka.

10164. Pokazan je i način kako prave te konce. Žene sede na sedištu, tkaju ih svojim prstima na stopalima, i tada privuku konac prema sebi, obrćući ga rukom u tančinu koju žele.

10165. Rekoše tako isto, da na njihovoj zemlji muž nema više od jedne žene, i da je broj dece po porodici od pet do petnaest. Rekoše da među njima ima i prostitutki; a kada postanu duhovi, posle života u telu, one su čarobnice i bacaju se u pakao.

10166. Prikaz treće zemlje u zvezdanom nebu daće se na kraju sledećeg poglavlja.

IZLAZAK (Exodus)

POGLAVLJE XXX

DOKTRINA O LJUBAVI PREMA BLIŽNJEM I VERI.

10167. Malo njih zna poreklo bračne ljubavi. Oni, koji misle sa svetskog gledišta, misle da ona potiče od prirode; ali oni koji misle sa nebeskoga gledišta, veruju da ona dolazi od Božanskog tamo /u prirodi/.

10168. Istinska bračna ljubav je jedinstvo dva uma, a svako duhovno jedinstvo potiče iz neba. To je razlog da je istinska bračna ljubav iz neba, i da je njena prvobitna suština iz braka dobra i istine, tamo. Brak dobra i istine u nebu je od Gospoda; stoga se Gospod u Reči naziva ženikom i mužem, a nebo i Crkva nazivaju se nevestom i ženom; iz toga se razloga nebo upoređuje sa brakom.

10169. Iz toga je očito da je istinska bračna ljubav jedinstvo dve osobe u pogledu unutrašnjih stvari misli i volje, ili istine i dobra; jer istina pripada misli, a dobro pripada volji. Jer onaj ko ima istinsku bračnu ljubav, voli ono što drugi misli, i što drugi hoće, to jest, on voli da misli kao što drugi misli, i da hoće ono što drugi hoće, stoga da se sjedini s drugim, i da postanu jedno. To je ono na šta je Gospod mislio u rečima kod Mateje, I biće jedno telo, stoga nisu više dvoje, nego jedno telo (XIX, 4,5,6; kao isto Postanje II, 23,24).

10170. Uživanje istinske bračne ljubavi je unutrašnje uživanje, jer se odnosi na um, ali je isto tako i telesno uživanje, koje potiče iz unutrašnjeg uživnja; ljubav koja nije istinski bračna, je samo spoljašnja lišena unutrašnje radosti; samo je telesna, a ne umna, i zemaljska skoro kao životinjska, pa stoga tokom vremena ima svoj kraj; dok je prethodna nebeska, i takva da pokazuje karakter čoveka.

10171. Niko ne može da zna šta je istinska bračna ljubav, i priroda njene radosti, osim kad ima dobro ljubavi i istinu vere od Gospoda, pošto, kao što je rečeno, istinska bračna ljubav je iz neba, i iz braka dobra i istine tamo.

10172. Brak dobra i istine u nebu i u Crkvi pokazuje nam kakva treba da bude priroda braka na zemlji; brak treba da bude između jednog muža i jedne žene; stoga je istinska bračna ljubav nemoguća ako muž ima više od jedne žene.

10173. Ono što se uradi iz istinske bračne ljubavi, uradi se iz uzajamne slobode; jer sva sloboda je od ljubavi, i svako od njih uživa kada jedan voli ono što drugi misli i hoće. Iz toga razloga, u braku želja da se vlada razara istinsku ljubav, jer joj oduzima slobodu, a isto tako i njenu radost. Uživanje u vladanju, koje uzima njeno mesto, vodi neslaganju, stvara neprijateljstvo između umova, i čini da se zlo ukorenjuje u skladu sa prirodom vladanja jednog i služenja drugog.

10174. Iz ovih se stvari vidi da je brak svet, i da povrediti ga, je povrediti ono što je sveto; stoga je preljuba profanacija (oskrvnjenje); jer kao što uživanje bračne ljubavi dolazi iz neba, tako i uživanje preljube dolazi iz pakla.

10175. Oni, stoga, koji uživaju u preljubi, ne mogu da prime nikakvo dobro ili istinu iz neba. To je razlog da oni koji u njoj uživaju, posle to ne smatraju važnim, a u srcu odriču stvari koje pripadaju Crkvi i nebu. Razlog je to, što ljubav prema preljubi dolazi od braka zla i obmane, što je paklenski brak.

POGLAVLJE XXX

1. Jošte učini oltar kadioni, od drveta sitima načini ga.

2. Dužina neka mu bude lakat, i širina lakat, četverouglast da bude, i dva lakta visok; iz njega neka mu izlaze rogovi.

3. I pokuj ga čistim zlatom, ozgo i sa strana unaokolo, i rogove njegove; i načini mu venac zlatan unaokolo.

4. I načini mu dva beočuga zlatna ispod venca na dva ugla njegova s obe strane, i kroz njih ćeš provući poluge da se može nositi.

5. A poluge načini od drveta sitima i okuj ih u zlato.

6. I metni ga pred zavesu koja visi pred kovčegom od svedočanstva prema zaklopcu koji je nad svedočanstvom, gde ću se s tobom sastajati.

7. I neka kadi na njemu Aron kadom mirisnim; svako jutro neka kadi kad spremi žiške.

8. I kada zapali Aron žiške u veče, neka kadi; neka bude kad svagdašnji pred Jehovom od kolena do kolena vašega.

9. Ne prinosite na njemu kada tuđega niti žrtve paljenice niti prinosa; niti naleva ne levajte na njemu.

10. Samo očišćenje neka čini nad rogovima njegovijem Aron jednom u godini; krvlju od žrtve za greh u dan očišćenja jednom u godini činiće očišćenje na njemu od kolena do kolena vašega; jer je to svetinja nad svetinjama Jehovi.

11. I jošte reče Jehova Mojsiju govoreći:

12. Kad staneš brojiti sinove Izrailjeve, između onijeh koji idu u broj svaki neka da otkup za život svoj Jehovi, kad ih staneš brojiti, da ne bi došlo na njih kako zlo kad ih staneš brojiti.

13. I neka da svaki koji ide u broj pola sikla, pola sikla svetog ( a taj je sikal dvadeset novčića); pola sikla biće prilog Jehovi.

14. Ko god ide u broj, od dvadeset godina i više, neka da prilog Jehovi,

15. Bogati da ne da više, a siromah da ne da manje od pola sikla, kad daju prilog Jehovi na očišćenje duša vaših.

16. I uzevši novce za očišćenje od sinova Izrailjevih ostavi ih za potrebu u šatoru od sastanka, i biće sinovima Izrailjevim spomen pred Jehovom za očišćenje duša vaših.

17. Još reče Jehova Mojsiju govoreći:

18. Načini i umivaonicu od mjedi i podnožje joj od mjedi za umivanje; i metni je između šatora od sastanka i oltara, i nalij u nj vode,

19. Da iz nje pere Aron i sinovi njegovi ruke svoje i noge svoje.

20. Kad idu u šator od sastanka, neka se umivaju vodom, da ne izginu, ili kad pristupaju k oltaru da služe i da pale žrtvu ognjenu Jehovi.

21. Tada neka peru ruke svoje i noge svoje da ne izginu. To neka im bude uredba večna Aronu i semenu njegovu od kolena do kolena.

22. Još reče Jehova Mojsiju govoreći:

23. Uzmi mirisa najboljih: smirne najčistije pet stotina sikala, i cimeta mirisavoga pola toliko, dvesta pedeset, i iđirota, takođe, dvesta pedeset,

24. I kasije pet stotina merom svetom, i ulja maslinova jedan in.

25. I od toga načini ulje za sveto pomazanje, ulje najbolje veštinom apotekarskom; to da bude ulje svetoga pomazanja.

26. I njim pomaži šator od sastanka i kovčeg od svjedočanstva.

27. I sto i sve sprave njegove, i svećnjak i sprave njegove, i oltar kadioni.

28. I oltar na kome se prinosi žrtva paljenica, i sve sprave njegove, i umovaonicu i podnožje njezino.

29. Tako ćeš ih osvetiti, te će biti svetinja nad svetinjom,i što ih se dotakne biće sveto.

30. Pomaži i Arona i sinove njegove, i osvetićeš ih da mi budu sveštenici.

31. A sinovima Izrailjevim kaži i reci: ovo neka vam bude ulje svetoga pomazanja od kojena do kolena vašega.

32. Telo čovečije neka se ne maže njim, niti pravite takoga ulja kao što je ono; sveto je, neka vam bude sveto.

33. Ako li bi ko načinio takvo ulje i namazao njim drugoga, istrebiće se iz naroda svojega.

34. I reče Jehova Mojsiju: uzmi mirisa, stakte, oniha i halvana mirisavoga, i tamjana čistoga, koliko jednoga toliko drugoga.

35. I od toga načini kad, sastavljen veštinom apotekarskom, čist i svet.

36. I istucavši ga na sitno, metaćeš ga pred svedočanstvom u šatoru od sastanka , gde ću se sastajati s tobom; to neka vam bude svetinja nad svetinjama.

37. A takvoga kada, kakav načiniš, nemojte sebi praviti; to neka ti je svetinja za Jehovu.

38. Ako bi ko načinio takvi da ga miriše, istrebiće se iz naroda svojega.

SADRŽAJ

Predmet o kome se govori u ovome poglavlju je oltar kadioni; iskupljivanje svakoga srebrom; umivaonica i pranje; i pripremanje ulja za pomazivanje, i

tamjana . Paljenje tamjana u unutrašnjem smislu označava slušanje i primanje od strane Gospoda svih onih stvari bogoštovanja, da su od ljubavi i ljubavi prema bližnjem: Otkupljivanjem svakoga srebrom označeno je pripisivanje svega u bogoštovanju Gospodu, a ničega sebi, da bi se imala neka zasluga. Umivaonicom i pranjem označava se očišćenje od zala kao prvo u celom bogoštovanju. Pripremanjem ulja za pomazivanje, označava se priroda ljubavi u bogoštovanju; a pripremanjem tamjana, karakter bogoštovanja iz toga.

UNUTRAŠNJI SMISAO

10176. Stihovi 1-10. POGLAVLJE XXX

1. Jošte učini oltar kadioni, od drveta sitima načini ga.

2. Dužina neka mu bude lakat, i širina lakat, četverouglast da bude, i dva lakta visok; iz njega neka mu izlaze rogovi.

3. I pokuj ga čistim zlatom, ozgo i sa strana unaokolo, i rogove njegove; i načini mu venac zlatan unaokolo.

4. I načini mu dva beočuga zlatna ispod venca na dva ugla njegova s obe strane, i kroz njih ćeš provući poluge da se može nositi.

5. A poluge načini od drveta sitima i okuj ih u zlato.

6. I metni ga pred zavesu koja visi pred kovčegom od svedočanstva prema zaklopcu koji je nad svedočanstvom, gde ću se s tobom sastajati.

7. I neka kadi na njemu Aron kadom mirisnim; svako jutro neka kadi kad spremi žiške.

8. I kada zapali Aron žiške u veče, neka kadi; neka bude kad svagdašnji pred Jehovom od koljena do koljena vašega.

9. Ne prinosite na njemu kada tuđega niti žrtve paljenice niti prinosa; niti naleva ne levajte na njemu.

10. Samo očišćenje neka čini nad rogovima njegovijem Aron jednom u godini; krvlju od žrtve za greh u dan očišćenja jednom u godini činiće očišćenje na njemu od kolena do kolena vašega; jer je to svetinja nad svetinjama Jehovi.

1. Jošte učini oltar kadioni, označava reprezentativ milostivog slušanja i primanja od strane Gospoda svih stvari bogoštovanja, od ljubavi i ljubavi prema bližnjem; od

drveta sitima načini ga, označava od Božanske ljubavi. 2. Dužina neka mu bude lakat, i širina lakat, označava što je podjednako i od dobra i od istine; četverouglast da bude, označava savršeno; i dva lakta visok, označava stepene dobra i istine, i njihovo povezivanje; iz njega neka mu izlaze rogovi, označava moć istine od dobra ljubavi i ljubavi prema bližnjem. 3. I pokuj ga čistim zlatom, označava reprezentativ svih stvari bogoštovanja od dobra; ozgo (od krova),označava najdublje; i sa strana unaokolo, označava ono što je unutrašnje; i rogove njegove, označava ono što je spoljašnje; i načini mu venac zlatan naokolo, označava granicu koju oblikuje dobro kako im zla ne bi prilazila i povređivala ih; 4. I načini mu dva beočuga zlatna ispod venca, označava sferu Božanskog Dobra preko kojega se izvodi povezivanje i održavanje; na dva ugla njegova, označava s istinom na jednom delu; s obe strane,označava s dobrom u drugom delu; i kroz njih ćeš provući poluge,da se može nositi, označava održavanje u svom stanju; 5. A poluge načini od drveta sitima, označava moć dobra od Gospodove ljubavi; i okuj ih u zlato, označava temeljenje svih stvari na dobru. 6. I metni ga pred zavesu koja visi pred kovčegom od svedočanstva; prema zaklopcu koji je nad svedočanstvom, označava unutrašnje nebo tamo gde se ono spaja s najdubljim nebom; gde ću se s tobom sastajati, označava prisustvo i uticaj od Gospoda; 7. I neka kadi na njemu Aron, označava uzdizanje bogoštovanja snagom ljubavi (milosti) i ljubavi prema bližnjem od Gospoda; kadom mirisnim, označva milostivo slušanje i primanje; svako jutro, označava kada postoji jasno stanje ljubavi; neka kadi kad spremi žiške, označava kada istina isto tako dođe u svoju svetlost; 8. I kada zapali Aron žiške uveče, neka kadi, označava uzdizanje u zatamnjeno stanje ljubavi kada je istina u senci; neka bude kad svagdašnji pred Jehovom, označava u svom bogoštovanju iz ljubavi od Gospoda; od kolena do kolena vašega, označava u večnost kod onih koji su u veri iz ljubavi. 9. Ne prinosite na njemu kada tuđega, označava bogoštovanje ni iz koje druge ljubavi osim one od Gospoda; niti žrtve paljenice niti prinosa, označava da nema reprezentativa novoga rođenja preko istina i dobara nebeske ljubavi; niti naleva ne levajte na njemu, označava da nema reprezentativa novog rođenja preko istina i dobara duhovne ljubavi. 10. Samo očišćenje neka čini nad rogovima njegovijem Aron, označava očišćenje od zala pomoću istina vere koje su od dobra ljubavi; jednom u godini, označava bez prekida; krvlju od žrtve za greh u dan očišćenja, označava pomoću istina od dobra nevinosti; jednom u godini, činiće očišćenje na njemu, označava besprekidno uklanjanje zala; od kolena do kolena vašega, označava one u Crkvi koji su u istinama i dobrima vere; jer je to svetinja nad svetinjama Jehovi, označava pošto je to od nebeskog Božanskog.

10177. (1) Jošte načini oltar kadioni. Da ovo označava reprezentativ milostivog slušanja i primanja od strane Gospoda svih stvari bogoštovanja iz ljubavi i ljubavi prema bližnjem, vidi se iz značenja oltara kadionog , što je reprezentativ onih stvari bogoštovanja koje uzdižu ka Gospodu. Da su ovo one stvari koje su od ljubavi i ljubavi prema bližnjem, videće se u onome što sledi. Oltar ima slično značenje onome što je na njemu; jer oltar je ono što sadrži, i na njemu su stvari koje su sadržane; a stvar sadržana čini jedno sa stvari koja sadrži, (2) kao sto i hleb koji je na njmu, kao čaša i vino koje je u njoj. Oltar je bio načinjen za tamjan (kad), ne sto, jer je oltar kod Izrailjske nacije bio glavni reprezentativ bogoštovanja,vidi br. 4192, 4541, 8941, 9714.Oltar kadioni (3) predstavljao je slušanje i primanje svih stvari bogoštovanja od ljubavi i ljubavi prema bližnjem, jer je dim i kretanje dima nagore označavalo ono što se uzdiže i što se prima od Gospoda. Ali svetost i pobožnost, koje ne proizlaze iz ljubavi, doista se čuju, ali se ne primaju, jer je to licemerna svetost i pobožnost, jer je samo spoljašnja bez unutrašnjeg; a sveto spoljašnje bez unutrašnjeg prolazi kroz, ali ne dalje od prvoga praga neba, i tamo se rasipa; ali sveto spoljašnje s unutrašnjim, prodire u samo nebo, već prema prirodi unutrašnjeg, stoga do Gospoda. Jer sveto spoljašnje bez unutrašnjeg je stvar izgovaranja i pokreta; dok sveto spoljašnje od unutrašnjeg potiče od srca; o prethodnom i potonjem vidi što je (4) pokazano u br. 8252-8257. U šatoru ispred zavesa, bio je sto, na kome su bili hlebovi lica. Bio je i sve'njak sa žišcima, a bio je i oltar kadioni. Hleblom lica bila je predstavljena ljubav ka Gospodu; žišcima na svećnjaku, ljubav prema bližnjem i vera; a tamjanom (5) na oltaru, bogoštovanje; ovaj (tamjan) se palio svakoga jutra i svake večeri kada su se postavljali žišci. Stoga je očito da je paljenje tamjana (6) predstavljalo bogoštovanje Gospoda od ljubavi i ljubavi prema bližnjem; a samim šatorom, u kojemu se izvodilo, bilo je predstavljeno nebo, gde je svo bogoštovanje ovoga karaktera.

Da hleb predstavlja nebesko dobro, koje je dobro ljubavi od Gospoda, može se videti u br. 9545; da svećnjak predstavlja duhovno dobro, koje je dobro ljubavi prema bližnjem i dobro vere, u br. 9548-9561; i 9963. Kad se pomene(7) bogoštovanje, misli se na sveto stanje koje se postiže molitvama, divljenjem, ispovedanjima, i sličnim pobožnostima, koje proizlaze iz unutrašnjih stanja ljubavi i ljubavi prema bližnjem. Da te stvari sačinjavaju bogoštovanje, označeno paljenjem tamjana, jasno je iz sledećih odlomaka, Izlivam pred njim moljenje svoje, i tugu svoju pred njim kazujem (Psalam CXLI, 2). I u Otkrovenju, Četiri životinje padoše pred jagnjetom i četiri starešine padoše pred jagnjetom, imajući svaki gusle, i zlatne čaše pune tamjana, koje su molitve svetih (Otkr. V, 8). Ponovo, Drugi anđeo stade pred oltarom, i imaše kadionicu zlatnu; i beše mu dano mnogo tamjana da

(8) da molitvama svih svetih. I dim od kađenja u molitvama svetih iziđe iz ruke njegove pred Boga (Otkr. VIII, 3,4). Pošto je tamjan označavao bogoštovanje i njegovo uzdizanje, to jest, slušanje i primanje od Gospoda, stoga je Mojsije zapovedio da se uzme kadionica sa tamjanom, i pali pred Jehovom, da bi znali koga će Jehova izabrati da ga čuje (Brojevi XVI, i sledeći stihovi); i kada su ljudi mrmljali , Aron je jurnuo među skupštinu sa tamjanom, kad je počeo pomor, i tako ga zaustavio (Brojevi XVI, 44-49). I kod Malahija, jer od istoka sunčanoga do zapada veliko će biti ime moje među narodima, i na svakom će se mestu prinositi kad imenu mojemu i čist dar (I, 11). I kod Mojsija, I sinovi Levijevi učiće Jakova uredbama i Izrailja zakonu, stavljaće tamjan u nozdrve tvoje, i prinos na oltar tvoj (Zak. Ponov. XXXIII, 10). Kaže se, stavljaće tamjan u nozdrve, jer se nozdrvama označava opažanje, br. 4624-4634; ovde se dodaje prinos, jer i njime je označeno dobro ljubavi.

(9) Ali u obrnuom smislu, paljenjem tamjana, označava se bogoštovanje od obrnutih ljubavi, jer su ovo ljubavi pema sebi i svetu, kao paljenje tamjana drugim bogovima (Jer. I, 16; XVI, 3,5); paljenjem tamjana likovima (idolima) (Jezikilj VIII, 11; XVI, 18); (10) i kaditi (paliti tamjan) Valima (Osija II, 13). Pošto paljenje tamjana označava stvari koje uzdižu i koje Božansko prima, to se isto tako može primeniti i na Neznabošce u njihovim religijskim obredima. Dobro je poznato u istoriji da su Rimljani i druge nacije koristile tamjan, kadionice, i posude sa tamjanom. Religijski obredi ove vrste potiču od Drevne Crkve, koja je bila proširena u nekoliko oblasti Azije – u Siriji, Arabiji, Babilonu, Egiptu, i Hananu. Ta je Crkva bila reprezentativna Crkva, čije su spoljašnje stvari predstavljale unutrašnje, koje su nebeske i duhovne. Mnogi su religijski obredi, uključujući paljenje tamjana, prešli od te Crkve okolnim nacijama do Grčke i Italije. Jedan od tih obreda bila je da čedne device, nazvane vestalke, bdiju nad svetom vatrom. (11) Tamjan koji se palio u Drevnoj Crkvi, a otuda i u Izrailjskoj Crkvi, pripremao se od mirisavih sastojaka – stakte, oniha, galbanuma, i tamjana, jer miris označava opažanje, a miomiris zahvalno opažanje, vidi br. 925,1514,1517-1519,4748,10054. A tamjan je posebno označavao istinu vere, pa stoga kada se tamjan pomene u Reči, tada se pominje i ulje, hleb, i prinosi, ili zlato, kojima se označava dobro ljubavi, kao kod Isaije, Svi iz Sabe doći će, zlato i kad doneće, i slavu Jehovinu javljaće (LX, 6). Tako isto i oni koji su dolazili od Istoka, o kojima je napisano kod Mateje, i dođoše mudraci s istoka, tražeći Gospoda koji se rodi u to vreme, i otvoriši svoja blaga, darovaše ga zlatom, tamjanom, i miomirisom (II, 1,2,11). Da su se oni koji su dolazili s Istoka u Reči nazivali sinovima istoka, je stoga što označavaju one koji su bili u poznanjima dobra i istine, što se može videti u br. 3249,3762; slično Saba, br.

1171, 3240; da zlato označava dobro ljubavi, može se videti u onome što (12) je navedeno, br. 9874, i br. 9881. I kod Jeremije, I donosiće žrtve paljenice i prinose s darom i kadom (XVII, 26); a darovima se označavalo dobro ljubavi, vidi br. 9992,10137. Otuda je očito da tamjan u Reči označava istinu vere; jer u Reči, gde se govori o dobru, govori se i o istini, zbog nebeskog braka, koji je između dobra i istine u svemu što je tamo; vidi navedeno, br. 9263, 9314. To je bio razlog da su se ulje i tamjan postavljali kao ponude za greh (Levitska II, 1,2,15), ali ne i prinos za greh (Levitska V, 11); a ni prinos za sumnju ljubavnu (ljubomoru) (Brojevi V, 15). Ulje i tamjan se nisu postavljali za ove, jer su bili namenjeni iskupkljenju od zala; jer sve dok se čovek iskupljuje, ne može da prima dobro ljubavi i istinu vere, jer im se zla protive; drugačije je posle iskupljivanja ili uklanjanja zala. Pošto se dobro ljubavi ne može dati bez istine vere – jer dobro čini istinu, i ono je onakvo kakvim ga istina oblikuje – stoga se na svaku ponudu stavljao tamjan; kao i na hleb lica, na stolu u šatoru od sasatnka (Levitska XXIV, 7). Jer hleb označava dobro ljubavi, br. 3478, 3813, 10040, 10137.

10178. Od drveta sitima načini ga. Da ovo označava od Božanske Ljubavi, vidi se iz značenja drveta sitima, što označava dobro zasluge i pravde, koje pripada samo Gospodu, vidi br. 9472, 9486, 9725. Tako isto označava ljubav, jer se Gospod , dok je bio u svetu, borio od Božanske Ljubavi protivu svih paklova, i potčinio ih, i tako spasao ljudsku rasu, pa je stoga samo On imao zaslugu, i postao pravda, vidi br. 9486, 9809, 10019, 10152; stoga je dobro Gospodove zasluge Njegova Božanska Ljubav. Drvo sitim ima značenje takve važnosti, jer sve stvari u tri carstva – životinjskom, biljnom, i mineralnom – označavaju duhovne i nebeske stvari, ali i njihove suprotnosti, jer je cela priroda pozornica koja predstavlja Gospodovo carstvo, vidi šta je navedeno, br. 9280. A drvo označava uopšte dobro ljubavi, a posebno dobro zasluge, br. 2784, 2812, 3720, 4943, 8740. Otuda u najvišem smislu drvo označava Božansko Dobro, jer sve stvari koje u tome smislu označavaju stvari koje se odnose na Crkvu i nebo, označavaju u najvišem smislu i Božanske stvari.

10179. (2) Dužina neka mu bude lakat. Da ovo označava da je to podjednako od dobra i od istine, vidi se iz značenja dužine, što označava dobro, i širine, što onačava istinu, vidi br. 1613, 3433, 3434, 4482, 9487. Podjednako od obe stvari /od dobra i istine/označeno je prethodnim, pošto je mera bila jednaka u oba pravca, jer u Reči se količina i karakter jedne stvari određuje merama, pa je stoga stvar bila određena brojevima. Stvar koja se ovde određuje laktom kao merom, je dobro i istina; prethodna dužinom a potonja širinom. Dužina označava dobro, jer

se broji od istoka do zapada; a istok i zapad označavaju dobro od jedne granice do druge. Širina se računa od juga do severa; a jug i sever označavaju istinu od jedne do druge granice; jer takav je slučaj u nebu, gde je Gospod sunce, a tako isto i istok, prema kojima se sve određuje. Oni koji su ispred, ti su u opažanju dobra u skladu sa razdaljinom; oni koji su u jasnom opažanju dobra, ti su na istoku, br. 3708, 9668; oni koji su u zatamnjenom opažanju dobra, ti su na zapadu, br. 3708, 9653; oni koji su u jasnoj svetlosti istine, ti su na jugu, br. 9642; dok oni koji su u zatamnjenoj svetlosti istine, ti su na severu, br. 3708. To je razlog da četiri strane u Reči označavaju takve stvari, i da svaka dužina označava dobro a širina istinu.

10180. Četverouglast da bude. Da ovo označava savršeno, vidi se iz značenja četverougla, što označava ono što je pravo i savršeno, vidi br. 9717, 9861.

10181. I dva lakta visok. Da ovo označava stepene dobra i istine, i njihovo povezivanje, vidi se iz značenja dva, što označava povezivanje, br. 1686, 5194, 8423; i iz značenja visine, što označava stepene dobra i istine iz toga, vidi br. 9489, 9773. Stepenima visine označavaju se stepeni od onoga što je spoljašnje do onoga što je unutrašnje, ili od onoga što je poslednje do onoga što je najdublje. Priroda ovih stepeni može se videti ilustrovana i pokazana u br. 3405, 3691, 8945, 10,099. Ima stepena dve vrste – stepena dužine i širine, i stepena visine i dubine; poslednji se razlikuju mnogo od prethodnih. Stepeni dužine i širine prostiru se od središta do oboda ,dok se stepeni visine prostiru od unutrašnjega ka spoljašnjem. Stepeni dužine i širine su oni koji se neprekidno smanjuju od središta do oboda, kao svetlost plamena koja se smanjuje do zatamnjenja, i kao vid oka kojim se razabire manje što su predmeti udaljeniji, i kao što intelektuani vid prelazi od jasnoće do zatamnjenja. Dok stepeni visine, koji se kreću od najdubljeg do poslednjih stvari, ili od najvišeg do najnižeg, ti nisu neprekidni, nego su ograničeni; jer oni su kao najdublji delovi semenki upoređeni sa spoljašnjeim delovima; i kao najdublji deo čoveka upoređen s njegovim najviše spoljašnjim. Ovi su stepeni takvi da se mogu razlikovati, kao ono što se razlikuje ono što proizvodi od onoga što je proizvedeno. Stvari koje su u unutrašnjem stepenu, one su savršenije nego one koje su u spoljašnjem stepenu, i jedina sličnost među njima je rezultat korespondencije. To je razlog da oni koji su u najdubljem nebu, da su savršeniji nego oni koji su u srednjem nebu, a ovi su savršeniji nego oni koji su u poslednjem nebu. Isto je i sa čovekom u kojemu se oblikuje nebo; njegovo najdublje je savršenije nego njegovo srednje, a ovo je savršenije nego njegovo poslednje; a oni su sjedinjeni kroz korespondencije. Priroda tih korespondencija bila je obilno pokazana u prethodnim objašnjenjima.

Onaj ko ne shvati razliku između ovih stepeni, ne može da zna ni razliku između nebesa ,stoga ne može da shvati razliku između duše i tela; niti može da shvati šta je unutrašnji smisao Reči, i njegovu razliku od spoljašnjeg smisla. Tako ne može da razume kako se duhovni svet razlikuje od prirodnog sveta; niti može da razume prirodu korespondencija i reprezentativa i njihovo poreklo, a ni to šta je uticaj. Ljudi koji su zaokupljeni stvarima koje prijanjaju za čula, oni ne shvataju ove razlike, jer oni gledaju na povećanje i smanjenje u ovim stepenima kao na nešto što se nastavlja, ili kao nešto što se povećava dužinom i širinom, tako da su daleko od inteligetnog stanja uma. Ovi stepeni su stepeni visine, stoga se u Reči visinom ozačava nešto unutrašnje, pa stoga nešto savršenije, br. 2148, 4210, 4599. Iz ovoga razloga se Gospod naziva u Reči Svevišnjim, jer On je suštinski savršen, inteligentan, i mudar, a isto tako i samo Dobro i Istina. Za nebo se ,stoga ,kaže da je u visini, jer je savršeno, inteligentno, mudro , i dobro i istinito, od Gospoda; pa se, stoga, kaže za pakao da je u dubini, jer tamo nema savršenstva, inteligencije, i mudrosti, a ni dobra i istine.

10182. Iz njega neka mu izlaze rogovi. Da ovo označava moć istine od dobra ljubavi i ljubavi prema bližnjem, vidi se iz značenja rogova, što označava moć istine, vidi br. 2832, 9719, 9720, 9721. To označava od dobra ljubavi i ljubavi prema bližnjem, jer je sva moć istine iz toga izvora, pa su stoga rogovi nastavak oltara samog, ili njegov deo; jer je ovaj oltar bio reprezentativ slušanja i primanja od Gospoda svih onih stvari bogoštovanja koje potiču od ljubavi i ljubavi prema bližnjem, br. 10177. Da sva moć istine potiče od dobra ljubavi, to ne mogu razumeti oni koji imaju samo materijalnu ideju o moći, pa će se stoga reći kako ovo stoji. U nebima sva je moć od Božanske Istine, koja proizilazi od Božanskog Dobra Gospodovog, pa stoga anđeli imaju moć, jer su anđeli prijemnici Božanske Istine od Gospoda, br. 1752, 4295, 8192. Tom moći ,koju tako imaju, oni štite ljude od paklova, gde jedan anđeo nadvlada tisuću duhova iz paklova. Ovo je moć koja je označena Petrovim ključevima; dok se Petrom, koji je nazvan stenom, označava Gospod kao istina vere od dobra ljubavi; vidi Predgovor Postanju, pogl. XXII, i br. 4738, 3750, 6000, 6073, 10087: i da stena označava Gospoda kao istinu vere, vidi br. 8581. Moć Božanske Istine označena je i glasom Jehovinim, kod Davida, Glas je Jehovin nad vodama; glas Jehovin grmi, glas Jehovin lomi kedre; glas Jehovin je slavan; glas Jehovin sipa plamen ognjeni, glas Jehovin potresa pustinju (Psalam XXIX). Da je glas Jehovin Božanska istina koja proizilazi od Božanskog Dobra, vidi br. 9926. Božanska se Istina označava i Rečju kod Jovana, Sve je stvoreno Rečju, i bez nje ništa nije stvoreno što je stvoreno (I, 3).Da je Reč Božanska Istina, koja proističe od Božanskog Dobra, vidi br. 9987. Zbog toga se Gospod, kad je bio u

svetu, prvo borio protivu svih paklova i pokorio ih, i doveo tako sve stvari u red, kao i sve stvari u nebesima u stanje reda, br. 9715, 9809, 10019, 10052. Da istine od dobra imaju savršenu moć, i u drugu ruku, da obmane od zla nemaju nikakve moći, je stvar koja je vrlo dobro poznata u drugom životu; iz toga razloga zli koji stižu tamo iz sveta, lišavaju se vere u koju su bili ubeđeni, kao i sveg poznavanja istine, i tako su ostavljeni obmanama svog vlastitog zla.

Da istine od dobra imaju takvu moć, ne mogu da shvate oni koji imaju ideju da je istina i vera u nju samo misao, iako je čovekova misao od njegove volje ta koja mu daje telesnu snagu; i ako bi njegovo telo bilo nadahnuto od Gospoda pomoću njegove Božanske Istine, čovek bi imao Samsonovu snagu. Ali Gospod se postarao da čovek ima snagu u onim stvarima koje se odnose na njegov duh i koje vode večnom spasenju. Iz svega ovoga može se jasno videti šta je moć istine od dobra, a što je označeno rogovima na oltaru na kome se palio tamjan . Da rogovi označavaju takvu moć, vidi se iz odlomaka u Reči gde se imenuju, kao kod Jezikilja, U taj dan ću učiniti da poraste rog domu Izrailjevu (XIX, 21). I kod Amosa, Nismo li svojom snagom dobili rogove? (VI, 13). I u Prvoj knjizi Samuilovoj, Jehova će dati snagu caru svojemu, i uzvisiće rog pomazanika svojega (II, 10). I kod Davida, Jehova je uzvisio rog naroda svojega (Psalam CXLVIII, 14). Ponovo, Svi će rogovi bezakonika biti otsečeni; a rogovi pravednika uzvišeni (Psalam LXXV, 10). I kod Jeremije, Gospod odbi u žestokom gnevu sav rog Izrailju; i podiže rog neprijatelju njegovu (Plač II, 3,17). I kod Jezikilja, Što bocima i ramenima otiskujete i rozima svojim bodete sve bolesne tako da ih razagnaste u polje (XXXIV, 21) I kod Zaharije, I rekoh anđelu koji govoraše sa mnom: šta je to? A on mi reče: to su rogovi koji razmetnuše Judu, Izrailja i Jerusalim. Potom, pokaza mi Jehova četiri kovača: I rekoh: šta su ti došli da rade? A on odgovri i reče: ono su rogovi koji razmetnuše Judu da niko ne podiže glave; a ovi dođoše da ih uplaše, da odbiju rogove narodima, koji podigoše rog na zemlju Judinu da je razmetnu (I, 18-21). I kod Mojsija, Rogovi su njegovi kao u jednoroga; njima će bosti narode sve do kraja zemlje (Zak. Ponovljeni XXXIII, 17). Da u ovim odlomcima rogovi označavaju moć, vidi se jasno, i to moć u oba smisla, to jest, moć istine od dobra, i obmane protivu istine; jer je predmet o kome se govori u unutrašnjem smislu Reči svuda stanje Crkve. Slično kod Amosa, U taj dan pohodiću oltare Betelske, i odbiće se rogovi oltaru i pašće na zemlju (III, 14). Oltarima Betelskim, kao i njegovim rogovima, označavaju se zla i obmane koji razaraju dobro i istinu Crkve, za koje se kaže da će se odbiti.

Iz ovih stvari jasno je na šta se misli pod rogovima, tako često pomenutim kod Danila i kod Jovana u Otkrovenju. Kod Danila, Gledah rogove , i gle, drugi mali rog izraste među onima. Tada gledah radi glasa velikih riječi koje govoraše onaj rog. I opet deset rogova što joj bjehu na glavi (VII, 8, 11, 20); da rog učini rat protivu svetih i prevlada, dok Sin Božiji ne dođe (stihovi 11, 24); i o ovnovskim rogovima kojima ratovahu jedan protivu drugoga (VIII, 3-21). I kod Jovana, gde se kaže, da je zver imala deset rogova (XII, 3). I zver iziđe iz mora (XIII, 1). Kao i crvena zver (XVII, 3); gde se kaže da su to rogovi deset careva (stihovi 12, 13); slično kod Danila, pogl. VII, 24). Da se carevima u Reči označavaju istine, a u obrnutom smislu obmane, vidi br. 1672, 2015, 2069, 3009, 4575, 4581, 4966, 5044, 6148. Zato što se rogovima označavaju istine u svojoj moći, a u obrnutom smislu, obmane koje razaraju istinu, stoga se rogu pripisuje moć govora (Otkr. IX, 13; Dan, VII, 8; Psalam XXII, 21). Da su carevi bili ti koji su bili pomazani uljem iz roga (1. Samuilova XVI, 1 ,13; 1. o Carevima I, 39), i da su time predstavljali istinu od dobra u njenoj moći, jer rogovi označavaju istine u njihovoj moći, ulje označava dobro, a carevi one koji su u istinama od dobra, vidi br. 886, 9780; a da carevi označavaju one koji su u istinama od dobra, stoga u apstraktnom smislu, istine od dobra, br. 6148. Otuda se kaže da je rog procvetao (Psalam CXXXII, 17); Da je sva moć od dobra kroz istinu, ili, što je isto, da je to proizvod istine od dobra, stoga je nekad bilo uobičajeno da se prave reprezentacije rogova koji cvetaju. Da je sva moć od dobra kroz istinu, ili, što je ista stvar, da je ona rezultat istine od dobra, vidi šta je navedeno, br. 10019.

10183. I pokuj ga (pokrij ga) čistim zlatom. Da ovo predstavlja reprezentativ svih stvari bogoštovanja od dobra, vidi se iz značenja zlata, koje označava dobro ljubavi, vidi br. 9874; i da je pokovati (okovati, pokriti) zlatom načiniti od toga zlata temelj, vidi br. 9490; a da je to njegov reprezentativ, očito je.

10184. Ozgo (krov njegov). Da ovo označava ono što je najdublje, vidi se iz značenja krova, koji označava ono što je najdublje. Krov ima ovo značenje, jer je to najviši deo, a ono što je najviše označava ono što je najdublje, u skladu s onim što je gore pokazano, br. 10181; i zato što krov označava isto što i glava na čoveku; jer svi reprezentativi u prirodi odnose se na ljudski oblik, i imaju značenje u skladu s tim odnosom, br. 9496. Da glava označava ono što je najdublje, vidi br. 5328, 6436, 7859, 9656, 9913, 9914; najdublje je ovde označeno krovom oltara kadionog, što je najdublje bogoštovanje; jer u bogoštovanju ima stvari koje su slične onim stvarima u čoveku koje je predmet bogoštovanja – unutrašnje srednje, i spoljašnje; najdublje se naziva nebeskim, srednje duhovnim, a spoljašnje

prirodnim, br. 4938, 4939, 9992, 10005, 10017, 10068. Ovi stepeni, po korespondenciji, označeni su glavom, prsima, i nogama; slično krovom, zidovima, i rogovima na oltaru kadionom. Zato što krov označava ono što je nebesko, što je najdublje,to ono označava i dobro, jer dobro je svuda najdublje, a istina proizlazi od njega, upoređuje se sa svetlošću od plamena. To je označeno krovom kod Mateje, Tada neka oni koji su na krovu kuće ne silaze da uzmu što iz kuće (XXIV, 17; Marko XIII, 15; Luka XVII, 31).

Predmet ,ovde, je poslednje vreme Crkve, pa se sa biti na krovu, označava stanje čoveka koji je u dobru; a silaženjem da se nešto uzme iz kuće, označava se povratak u pređašnje stanje, vidi br. 3652. I kod Jeremije, na svim krovovima Moabovijem i po ulicama njegovim biće sam plač (XLVIII, 38). Plačem na krovovima označava se pustošenje svake vrste dobra kod onih koji su, u reprezentativnom smislu, označeni Moabom, to jest, oni koji, pošto su u prirodnom dobro, dopuštaju da lako budu zavedeni, br. 2468. A plačem na ulicama označava se pustošenje svake vrste istine; da ulice označavaju istine, br. 2336; pošto krov označava dobro, stoga su drevni imali krovove na svojim kućama po kojima su hodali, kao i vršili bogosluženje, što se vidi iz Samuilove IX, 25, 26; Samuilova XI, 2; Sofonija I, 5. I kod Mojsija, Kad gradiš novu kuću, načini ogradu oko strehe svoje, da ne bi navukao krvi na dom svoj, kad bi ko pao s njega. Ne sej u vinogradu drugoga semena, da ne bi oskrvnio i rod od semena koji poseješ i rod vinogradski. Ne ori na volu i na magarcu zajedno. Ne oblači haljine od vune i od lana zajedno (Zak. Ponovljeni XXII, 8-11). Iz ovih se stvari vidi da krov označava dobro ljubavi; jer svaka od ovih uredbi obuhvata stvari slične onima koje se otkrivaju samo pomoću unutrašnjeg smisla. A one su sledeće:

Onaj koji je u dobru, a to je stanje preporođenog čoveka, neka se ne vraća u stanje istine, koje je njegovo prethodno stanje, a to je stanje dok se preporađao; jer u tome se stanju čovek vodi pomoću istine ka dobru, stoga delimično od sebe; ali u potonjem stanju, to jest, kada je preporođen, vodi se od dobra, to jest, pomoću dobra od Gospoda. Ovo je misterija koja leži unutra skrivena u svakoj od ovih uredaba, i one su slične onome što je sadržano u Gospodovim rečima kod Mateje, Tada onaj koji je na krovu kuće, neka ne silazi da uzme što iz kuće; a onaj koji je u polju, neka se ne vraća da uzme haljine svoje (XXIV, 17,18). I Kod Marka, Koji je na krovu, neka ne silazi u kuću, i da ne ulazi u nju da uzme bilo šta iz kuće; a onaj ko je u polju, nek se ne vrća da uzme haljina svojih (XIII, 15). I kod Luke, U onaj dan koji se desi na krovu, a pokućstvo njegovo u kući, neka ne silazi da ga uzme; i koji se desi u polju, tako neka se ne vraća natrag. (XVII, 30,31).

Ko je taj koji ne može da vidi da gornji odlomci ne sadrže nebeski smisao? Inače, kojoj bi svrsi služilo to da ne silaze s krova kuće, ni da se vraćaju s polja , i da treba da se sete Lotove žene? Isto se odnosi i na Mojsijevu zapovest, da načine ogradu na krovu da neko ne bi pao s njega, i da se ne prolije krv; tada, da ne treba sijati razno seme u vinogradu; da ne oru s volom i magarcem zajedno; niti da se oblače u haljine od vune i lana pomešeno; jer se krovom označava onaj u kojemu je dobro; padom s njega, označava se povratak u pređašnje stanje; a krvlju se označava nasilje koje se nanosi u ovakvim slučajevima dobru i istini, br, 374, 1005, 7317, 7326. Vinogradm se označava Crkva kod čoveka; rodom vinogradskim, stanje istine, br. 9139; semenom pšenice ili ječma, stanje dobra, br. 3941, 7605. Volom je isto tako označeno dobro, a oranjem volom , stanje dobra, br. 2781, 9135; slično vunom, i nošenjem haljina od vune, br. 9470; a magarcem se označava istina, br. 2781, 5741; tako istio i lanom, br. 7601, 9959; ali dalje objašnjenje ove misterije može se videti u odlomcima navedenim, br. 9274.

10185. I sa strana u naokolo. Da ovo označava unutrašnje stvari, vidi se iz značenja zidova ili strana, što označava unutrašnje stvari; jer kad krov označava najdublje, zidovi koji su ispod, označavaju unutrašnje stvari. Pod unutrašnjim se stvarima ovde misli na koje su ispod najdubljih, a iznad poslednjih, jer strane i grudi čoveka označavaju unutrašnje stvari. Jer svi reprezentativi u prirodi odnose se na ljudski oblik, i imaju značenja u skaldu s odnosom na njega, br. 9496; kuće, čiji je najviši deo krov, označava isto što i glava; unutrašnje stvari, koje su ispod najviših, označavaju iste stvari kao i grudi i strane; a temelji iste kao i noge i stopala na nogama. Ovo je zato što je celo nebo slično čoveku, pa stoga postoji uticaj na celu prirodu, jer prirodni svet postoji od duhovnog sveta. Kada govorimo o duhovnom svetu, mislimo na Gospodovo Božansko koje je tamo.

Da se sve stvari u prirodi odnose na ljudski oblik, vidi se iz celog biljnog carstva, u kojemu se biljke prokrivaju lišćem, i cvetaju pre nego donesu plod, što je svrha onoga što prethodi, i prema čemu sve teži. Jer u biljnom carstvu lišće je analogno plućima, i vrši, takoreći, funkciju disanja; jer oni su sredstva pomoću kojih se dobijaju sokovi; stoga drvo lišeno lišća, neće doneti ploda. To je razlog da lišće u Reči označava istine vere, br. 885, jer ono na analogan način prenosi vitalnu hranu preko koje se oblikuje dobro. Cvetanje, pre nego se pokažu plodovi, korespondira onom stanju u čovekovom životu kada bračna načela uđu u um i daju mu radost – stanju kada se istina povezuje s dobrom; ali plod korespondira samom dobru, koje, koliko sazreva kao plod, toliko se pokazuje u delima. To je razlog da u Reči plodovi označavaju dela ljubavi prema bližnje; i da se cvetanje pre plodova upoređuje sa

glasom i radosti ženika i neveste; tako i u drugim slučajevima. Onaj ko može da mudro razmišlja, opaziće da se nebeski vrt predstavlja zemaljskim vrtom, pa će stoga shvatiti i da sve stvari u prirodi imaju odnos prema stvarima koje su u duhovnom svetu. A onaj ko je u staju da iz toga napravi druge zaključke, opaziće da priroda ne postoji od sebe same, nego pomoću uticaja od neba, to jest, od Božanskog tamo; i ako bi se oduzela ta komunikacija, sve bi se prirodne stvari uništile. Ovo obični ljudi vide, ali ne i oni koji su mudri na svetski način; razlog je to što oni prvi sve pripisuju Božanskom Biću, dok oni drugi to pripisuju prirodi.

10186. I rogove njegove. Da ovo označava spoljašnje stvari, vidi se iz značenja rogova, koji označavaju moć istine od dobra, vidi gore, br. 10182; Oni isto tako označavaju spoljašnje stvari koje imaju tu moć kroz spoljašnje ili poslednje istine, br. 9836; pa pošto se rogovi na oltaru odnose na čovekove ruke i šake, kojima se isto tako označva istina u svojoj moći u poslednjim ili krajnje spoljašnjim stvarima; vidi šta je navedeno, br. 10019, 10062, 10076, 10082.

10187. I načini mu venac zlatan unaokolo. Da ovo označava granice kojima oblik daje dobro, kako bi sprečilo da im zli prilaze i da ih povređuju, vidi br. 9492; i iz značenja zlata, što označava dobro, vidi br. 9874, 9881. Obod je načinjen od zlata, jer on predstavlja prostor opkoljen dobrom; jer zli ne mogu da se približe dobru, jer zli ne mogu da podnesu sferu dobra. Kad zli, to jest, oni koji su u zlima, ili oni koji su iz pakla, uđu u sferu neba, osećaju strašne muke, i koliko ulaze u tu sferu, toliko osećaju paklenske muke u sebi, i postaju kao oni koji se bore sa smrću , pa se stoga odmah bacaju u pakao, i više se ne usuđuju da podignu glave. To je razlog da su oni koji su u nebu, da su sigurni da ih neće mučiti oni iz pakla. To je označeno Avramovim rečima bogatašu u paklu, I preko svega toga postavljena je među nama i vama velika propast, da oni koji bi hteli odovud k vama preći, ne mogu, niti oni otuda k nama da ne prelaze (Luka XVI, 26); i ovim rečima, I govoriše gorama i kamenju, padnite na nas, i sakrijte nas od lica onoga što sedi na prestolu i od gneva jagnjetova (Otrkovenje VI, 16); Osija X, 8). Međutim, zli mogu da se približe istini, i oni izokreću istine čudnim tumačenjima koja podstiču njihove zle požude; ali u meri u kojoj je dobro prisutno u istinama, u toj meri im ne mogu prilaziti. Iz toga se vidi kako malo odbrane imaju u drugom životu oni koji su samo u istinama, koje se nazivaju istinama vere, a ne u isto vreme i u dobru. Pod dobrom se misli na dobro ljubavi prema bližnjem, i na ljubav ka Gospodu, jer su sva dobra iz ovoga izvora. Iz ovoga se sada može videti zašto se morao postaviti obod okolo strana oltara za kađenje.

10188. I načini mu po dva beočuga zlatna ispod venca na dva ugla njegova s obe strane. Da ovo označava sferu Božanskog Dobra, koja čini da dolazi do povezivanja i održavanja, kao što se vidi iz značenja dva, što označava povezanost, vidi br. 5194, 8423; i iz značenja zlata, što označava dobro, vidi br. 9874, 9881; i iz značenja strane, što označava granicu koja sprečava prilaženje i vređanje od strane zlih, vidi upravo gore, br. 10187. Iz ovoga se vidi, da se sa dva beočuga (prstena) zlatna ispod venca, što označava granicu koja sprečava prilaz i povrede od strane zlih, vidi upravo gore, br. 10187. Iz svega ovoga se vidi da se sa dva beočuga ispod venca označava sfera Božanskog Dobra preko koje se izvodi povezivanje. Označeno je i održavanje, jer je to označeno polugama koje se provlače kroz beočuge, a nošenjem se označava održavanje, br. 9900. Na šta se misli pod sferom Božanskog Dobra, biće ukratko rečeno. Sfera Božanskog Dobra ispunjava celo nebo, a prostire se i u pakao; to je kao sfera sunčane topline u svetu, koja preko leta prodire i u mračna mesta gde se sunce ne pokazuje. Ovu su Božansku sferu drevni upoređivali sa zracima koji se šire u krug, u čijem je središtu Bog, a anđeli su okolo, pa tako primaju od Njega ono što je Božansko, tako da su u sferi Božanskog Dobra onoliko koliko ga primaju; ali oni koji su u suprotnom stanju, i oni su u toj sferi, ali je njihovo unutrašnje toliko zatvoreno da ne osećajuuticaj; jer oni koji su u paklu, ti su u spoljašnjim, a u unutrašnjim stvarima. Zla i njihove obmane izbijaju iz njihovog spoljašnjeg i pokazuju se oko njih kao dim iz peći. Spoljašnje sfere Božanskog Dobra smanjuju se, dok je unutrašnje i dalje neoštećeno, ali se ne prima, jer mu je sve zatvoreno; pa ipak, Gospod vlada paklovima pomoću nje (sfere Božanskog Dobra)

Postoji sfera Božanskog Dobra, koja proizlazi od Gospoda, jer je sunce neba, koje je Gospod, je Božanska Ljubav sama; jer tako i izgleda; toplina koja potiče iz njega je dobro ljubavi, a svetlost je istina vere; otuda se u Reči suncem označava Božanska Ljubav, vatrom i toplinom, dobro ljubavi, a svetlošću, istina vere. Osim toga, sfera se širi od ljubavi svakoga anđela, a tako isto, u skladu s njegovom ljubavi, od svakog dobrog i zlog duha. Ali ove se sfere, koje od njih potiču, ne prostiru daleko, dok se sfera Božanskog Dobra pruža kroz celi svemir; jer izbija iz onoga što je najdublje, a ono što je najdublje, to je u svim stvarima koje su ispod. O ovim sferama, vidi što je pokazano delimično iz iskustva, br. 1948, 1053, 9606, 9607.

10189. S obe strane ( s oba rebra njegova). Da ovo označava s istinama na jednom delu, to jest, povezivanje, a preko njega i održavanje, vidi se iz značenja rebara (strana), kad one označavaju strane, što označava istine; jer strane, koje se

nazivaju rebrima, okrenute su ka jugu i severu, a jugom se označava istina u svetlosti, br. 9642, a severom istina u senci, br. 3708; ali stranama, koje se zapravo nazivaju rebrima, označava se dobro, jer su okrenute k istoku i zapadu, a istok označava dobro u čistoti, a zapad dobro u zatamnjenju, br. 3708, 9653; stoga se ovde kaže, I načini mu dva beočuga zlatna ispod venca na dva ugla njegova s obe strane. A da su strane, tako nazvane, okrenute jugu i severu, vidi se u Izlasku, pogl. XXVI, 13, 26, 27, 35; kao i rebrima, jer su ona podrška grudima, označavaju se istine koje podržavaju dobro. Ali u nebu je slučaj ovakav: na desno, ili na jugu, su oni koji su u svetlosti istine, dok su na levo, ili na severu, oni koji su u senci istine; napred, ili na istoku, su oni koji su u jasnom opažanju dobra, dok su otraga, ili na zapadu, oni koji su u zatamnjenom opažanju dobra. Budući u dobru, potonji sačinjavaju Gospodovo nebesko carstvo, dok prethodni, budući u istinama, sačinjavaju Gospodovo duhovno carstvo. To je izgled (tako izgleda) anđelima bilo na koju stranu da se okrenu; je anđeli imaju Gospoda, koji je istok sami, bez pretsanka pred sobom. Jer u drugom životu strane sveta nisu određene kao u svetu, u skladu s određenm oblastima, nego u skladu sa stanjima i vladajućim ljubavima; a anđeli i duhovi, koji su utelovljenje svojih vlastitih ljubavi, okreću se u ovim pravcima. Oni koji su u ljubavi ka Gospodu, i u ljubavi prema bližnjem, a otuda u veri, vide Gospoda ispred sebe gde god da se okrenu; jer ih Gospod okreće prema Sebi, ulazeći putem od istoka prema njima, i držeći ih bez prekida u tome pravcu; otuda je njihov spoljašnji vid određen unutrašnjim vidom njihovog razuma, i preko ljubavi njihove volje, gleda tamo gde ga nosi ljubav. Slučaj je sličan sa ljudima u svetu u pogledu njihovog unutrašnjeg stanja, koja sačinjavaju njihove duhove. U drugom životu svi se ljudi razlikuju po ovome okretanju. Da se prostori i mesta u drugom životu ovako određuju, i da na taj način označavaju stanja, vidi br. 2625, 2837, 9967, 10146.

10190. Na dva ugla njegova. Da ovo označava povezivanje s dobrom na drugom delu, i pomoću toga održavanje, vidi se iz onoga što je rečeno i pokazano upravo gore, br. 10189 I iz ovoga se vidi kakav je slučaj s Božanskom sferonm koja okružava , jer je to sfera dobra ljubavi od Gospoda kao Sunca, od istoka do zapada, i sfera istine od dobra od juga do severa; na taj način je sfera Božanskog Dobra u središtu kao osovina, a sfera Božanske Istine koja se izliva, s obe strane. desno i levo.

10191. I kroz njih ćeš provući poluge. Da ovo označava moć istine od dobra tamo, vidi se iz značenja prijemnika ili prstenova, jer su ovi poslednji bili prijemnici, što

označava Božansku sferu, vidi upravo gore, br. 10188; i iz značenja poluga, što označava moć istine od dobra, vidi br. 9496.

10192. Da se može nositi. Da ovo označava očuvanje u tom stanju, vidi se iz značenja nositi, što označava održavati zajedno u stanju dobra i istine, pa stoga postojati i opstojati, vidi br. 9500, 9737,a očuvati zajedno, br. 9900.

10193. I načini poluge od sitima drveta. Da ovo označava moć od dobra Gospodove ljubavi, vidi se iz značenja poluga, što označava moć, vidi br. 9496; i iz značenja sitima drveta, što označava dobro Gospodove ljubavi, br. 10178.

10194. I okuj ih u zlato. Da ovo označava osnovu na dobru za sve stvari , vidi se iz značenja okovati zlatom, što označava zasnovati na dobru, vidi br. 9490. Šta je označeno sa biti zasnovan na dobru, biće ukratko rečeno. Neki veruju da su sve stvari zasnovane na istini, ali se jako varaju; jer čovek nema istine osim ako je u dobru, jer je istina koja je bez dobra, pošto je to spoljašnje bez unutrašnjeg, ona je kao školjka bez srži , koja postoji samo u memoriji. Ova se istina može uporediti sa reprezentacijom cveta, drveta, ili životinje, koja je samo glina unutra. Dok istina od dobra ne postoji samo u memoriji, nego je i ukorenjena u životu, i može se uporediti sa cvetom, drvetom, i životinjom, koji rastu u savršenstvu prema unutrašnjim stvarima; jer svako stvaralačko delo Božanskog Bića iznutra postaje sve savršenije. To je očito, sudeći po reprezentativima u drugom životu. Reprezenatativi se tamo predstavljaju u skladu sa stanjima unutrašnjih stvari kod duhova, jer su oni korespondencije. Najlepša se reprezentativa pokazuju oko duhova koji su u istinama od dobra – kućama i palatama koje blistaju od zlata i dragoga kamenja, a isto tako i vrtovima i parkovima neizrecive lepote; a sve ovo postoji zbog korespondencija. Dok se okolo onih koji su u obmanama od zala, pokazuju baruštine, smetlišta, i razni čudovišni predmeti. Razlog ovome je to što su svi reprezentativi u drugm životu samo spoljašnje slike unutrašnjih stanja; jer se na taj način tamo prikazuje duhovni svet. Značenje izraza biti zasnovan na zlatu sada postaje jasno.

10195. I metni ga pred zavesu koja je pred kovčegom svedočanstva. Da ovo označava unutrašnje nebo tamo gde se sjedinjava sa najdubljim nebom, vidi se iz značenja zavesa, koje je bilo između svetinje i svetinje nad svetinjama pred kovčegom, što je označavalo sredinu koja objedinjava drugo i treće nebo, vidi br. 9670, 9671; i iz značenja kovčega svedočanstva, što označava najdublje nebo, vidi br. 9485. Da je šator sa mestom iza zavesa, ispred zavesa, i sa tremom, predstavljalo tri neba, vidi br. 9457, 9481, 9485, 9741.

10196. Prema zaklopcu koji je nad svedočanstvom. Da ovo označava gde Gospod sluša i prima sve stvari bogoštovanja od dobra ljubavi, vidi se iz značenja zaklopca, što označava slušanje i primanje svih stvari bogoštovanja od dobra ljubavi, vidi br. 9506; i iz značenja svedočanstva, što označava Gospoda kao Reč, vidi br. 8535, 9503, to jest, kao Božansku Istinu, jer je Gospod kao Božanska Istina Reč, br. 9987.Ovde će biti rečeno nekoliko reči o Božanskom Dobru i Božanskoj Istini. Gospod kao Božansko samo, koje se naziva Ocem, i kao Božansko Ljudsko, koje se naziva Sinom, je Božanska Ljubav sama, stoga Božanslko Dobro samo; ali je Gospod kao nebo, koje je ispod Njega kao Sunca, Božanska Istina. A ova Božanska Istina ima u sebi Božansko Dobro prilagođeno njegoom primanju kod anđela i duhova. Ovo se Božansko naziva Duhom Jehovinim, koji je svet. Naziva se Božanskom Istinom, a ne Božanskim Dobrom, jer su anđeli i duhovi stvorena bića pa su stoga prijemnici Božanske Istine koja proizlazi od Božanskog Dobra. Oni (anđeli) uživaju , kao i ljudi, dve sposobnosti, razum i volju; razum je oblikovan da prima Božansku Istinu, a volja da prima Božansko Dobro; razum im služi za primanje kao i za opažanje.

Ideju ovoga predmeta mogu da shvate prosti (neuki) ako to uporede sa suncem sveta i sa svetom koji postoji od ovoga. U suncu sveta je vatra, a iz njega izbija toplina i svetlost, a od toga proporcionalno biljke žive i rastu, i donose plodove i semenke. Ovo je rečeno kao upoređenje, jer cela je priroda pozornica (teatar) kojia predstavlja Gospodovo carstvo; ovakav je slučaj zato što prirodni svet postoji od Božanskog preko duhovnog sveta, i opstoji bez prekida od Njega. Stoga se pod suncem u Reči označava Gospod kao Božanska Ljubav; vatra ima isto značenje; a svetlost označava Gospoda kao Božansku Istinu, kao kod Jovana I, 9;III, 19;IX, 5;XII, 46.

10197. Gde ću se s tobom sastajati. Da ovo na taj način označava Gospodovo prisustvo i uticaj, vidi se iz značenja sastajanja, kada se kaže za Jehovu, što označava prisustvo i uticaj, vidi br. 10147, 10148.

10198. I neka Aron kadi na njemu kadom mirisnim. Da ovo označava slavljenje Gospoda kroz bogoštovanje od ljubavi i ljubavi prema bližnjem, vidi gore, br. 10177; i iz reprezentacije Arona kao glavnog sveštenika, kojim se označava Gospod kao Božansko Dobro, i kao delo izbavljenje, vidi br. 9806, 9965, 10068. Kaditi mirisima označava slavljenje preko bogoštovanja, jer vatra označava dobro ljubavi, pa stoga sve što izbija iz vatre označava one stvari koje potiču od ljubavi; to je razlog da, ne samo vatra, nego da i dim predstavlja nešto. Da vatra označava dobro ljubavi, vidi br. 4906, 5215, 7324, 10055; da je i dim predstava

(reprezentativ), vidi se jasno kod Isaije, Jehova će stvoriti nad svakim stanom na gori Sionskoj i nad zborovima njezinijem oblak danju s dimom i svetlost plamena ognjenoga noću (IV, 5). i u Otkrovenju, I hram se ispuni dimom od slave Gospodove i Njegove moći (XV, 8). Da dim, od kada mirisnoga, označava prinošenje molitava, vidi se jasno iz Otkrovenja, I dim od kađenja u molitvama svetijeh iziđe iz ruke anđela (VIII, 4).

10199. Kadom mirisnim. Da ovo označava milostivo slušanje i primanje, vidi se iz značenja kada mirisnoga, što označava slušanje i primanje od Gospoda svih stvari bogoštovanja koje su od ljubavi (milosti) i od ljubavi prema bližnjem, vidi br. 10177; i iz značenja kada (mirisa), što označava ono što je ugodno. Kad označava ono što je ugodno, zbog njegovog mirisa; jer miris označava ono što je opaženo, stoga miris ugodni je ugodno opažanje, miris neugodni, neugodno opažanje. Jer sve stvari koje čovek opaža čulnim organima, njuhom, ukusom, vidom, sluhom, i dodirom, označavaju ovde duhovne stvari koje se odnose na dobro ljubavi i istine vere. Otuda njuh označava opažanje unutrašnje istine od dobra ljubavi; ukus, opažanje i osećanje poznavanja i postajanje mudrim; vid, razumevanje istina vere; sluh, opažanje od dobra vere i od poslušnosti; a dodir uopšte, komunikaciju, prenošenje, i primanje. Razlog za ovo je to, što svi spoljašnji oseti vuku poreklo od unutrašnjih oseta koji pripadaju razumu i volji, to jest, koji su u čoveku od istina vere i od dobra ljubavi; jer ovi sačinjavaju Intelektualno i Voljno u čoveku. Ali unutrašnji oseti (senzacije) , koji pripadaju čovekovom razumu i volji, ne osećaju se kao spoljašnji oseti, nego se pretvaraju u takve stvari , kada se ulivaju. Jer se sve stvari koje se opažaju preko spoljašnjih čulnih organa, ulivaju od unutrašnjih stvari; jer sav iuticaj ide od unutrašnjih stvari u spoljašnje, a ne obrnuto, jer ne postoji fizički (prirodni) uticaj, to jest, od prirodnog sveta u duhovni; nego uticaj teče od duhovnog u prirodni svet. Čovekove unutrašnje stvari, pošto pripadaju njegovom razumu i volji, one su u duhovnom svetu, dok su njegove spoljašnje, koje pripadaju njegovim telesnim osetima, te su u dodiru sa prirodnim svetom; otuda je jasno šta je korespondencija, i šta je njena priroda. Da miris uopšte korespondira opažanju u skladu sa prirodom stvari, vidi br. 1514, 1517-1519, 10054. Da ukus korespondira opažanju i osećanju poznanja i postajanju mudrim, br. 3502, 4791-4085. Da vid korespondira razumevanju istina vere, br. 3863, 5114, 5400, 6805. Da sluh korespondira opažanju dobra vere, i poslušnosti, br. 3869, 4652-4660, 7216, 0026. I da dodir korespondira komunikaciji, prenosu, i primanju, br. 10130.

Iz ovih se razmatranja vidi da mirisi (kad) označavaju one stvari koje pospešuju ugodno opažanje; takve su stvari koje proizlaze od ljubavi i ljubavi prema bližnjem,

posebno unutrašnje istine, jer su one iz toga izvora, kao što je očito iz sledećih odlomaka u Reči, I mesto mirisa biće smrad, mesto pojasa raspojasina, mesto pletenica ćela (III, 24). Ovde se govori o kćerima Sionskim, kojima se označava nebeska Crkva, koja je Crkva u unutrašnjim istinama koje potiču od dobra ljubavi ka Gospodu. Miris označava unutrašnju istinu, a smradom (truleži) se označava lišenost ovih; pojas označava povezivanje, i sponu koja sve stvari drži povezanim, tako da mogu da teže jednm cilju, vidi br. 9828; pletenice označavaju istinu kao stvar znanja, koja je spoljašnja istina, ili istina u spoljašnjem čoveku, dok ćelavost označava biti lišen ove istine, br 9960. I kod Jezikilja, Orao velik, velikih krila, dugih pera, pun perja, dođe na Liban i uze vrh od kedra. Odlomi vrh od mladijeh grana njegovijeh, i odnese ga u zemlju trgovačku (u grad gde se trguje mirisima), gde ga metnu (XVII, 3,4). Ovde je predmet o kome se govori, u unutrašnjem smislu, početak i rast duhovne Crkve, a onde njeno održavanje i kraj. Velikim orlom s krilima označavaju se unutrašnje istine te Crkve, br. 3901, 8764; krila označavaju spoljašnje istine, br. 8764, 9514; Liban označava Crkvu, grad onih koji trguju mirisima, označava gde je doktrina unutrašnje istine. Da grad u Reči označava doktrine, vidi br. 402, 2449, 3216, 4492, 4493. Naziva se gradom onih koji trguju mirisima od unutrašnjih istina. Ponovo, Trgovci Sapski i Remski trgovahu s tobom; dolažahu na sajmove tvoje sa svakojakim mirisima i svakojakim dragim kamenjem i zlatom (XXVII, 22). Ovde se govori o Tiru, kojim se označava Crkva u pogledu poznavanja dobra i istine; trgovci označavaju one koji imaju takvo poznavanje i koji ga prenose na druge; Saba i Rama, one koji poznaju nebeske i duhovne stvari; svakojaki mirisi, ono što je ugodno od unutrašnjih istina; drago kamenje, one istine same; a zlato, njihovo dobro. Da Tir označava Crkvu u pogledu unutrašnjeg poznavanja dobra i istine, a u apstraktnom smislu takvo poznavanje samo, vidi br. 1201. Da trgovci označavaju one koji imaju takva poznavanja i koji ih prenose, br. 2967, 4453. Da Saba i Rama označavaju one koji poznaju nebeske i duhovne stvari, br. 1171, 3240. Da dragi kamen označava unutrašnju istinu, br. 9863, 9865, 9873, 9874, i da zlato označava njegovo dobro, vidi ono što je navedeno, br. 9874, 9881. Iz ovog je očito šta je predstavljeno caricom od Sabe koja dolazi u Jerusalim k Solomunu, sa kamilama koje nose mirise, i zlato, i drago kamenje (o Carevima X, 1,2); kao i mudracima sa Istoka donoseći darove detetu Isusu, zlato, tamjan i smirnu (Mateja II, 11). Zato što mirisi označavaju unutrašnje istine, stoga i ono što je ugodno, stoga su se tamjan, kao i ulje pomazanja o čemu se govori u sledećm poglavlju, pravili od mirisa. Pod unutrašnjim se istinama misli na one istine koje postanu deo čovekovog života i osećanja, i koje su kod njega unutra; dok istine koje su samo u memoriji i koje ne postanu deo čovekovog života, te nisu

unutrašnje istine, i nazivaju se spoljašnjim jer nisu upisane u čovekovom životu, nego su samo u memoriji, a to znači samo u spoljašnjem čoveku.

Istine vere koje su upisane u životu, one su u volji, a one koje su u volji, te su u unutrašnjem čoveku, jer kada se unutrašnji čovek otvori preko istina vere, uspostavlja se komunkacija sa nebesima. Stoga je očito da su unutrašnje istine u čoveku one koje potiču od dobra ljubavi i od ljubavi prema bližnjemu. Bilo da kažete volja, ili ljubav, ista je stvar; jer ono što pripada čovekovoj volji, to pripada i njegovoj ljubavi. Istine upisane u životu, koje se nazivaju unutrašnjem istinama, su upisane u ljubavi, ili koje su upisane u volji, iz koje onda izlaze i ulaze u govor i u delo. Jer se nebo ne uliva neposredno u istine u slučaju čoveka u kome je unutrašnje otvoreno, nego posredno preko dobra ljubavi. Nebo, međutim, ne može da uđe kod čoveka čije je unutrašnje zatvoreno, jer tamo nema dobra ljubavi koje bi moglo da ga primi. Stoga kod onih kod kojih unutrašnji čovek nije otvoren pomoću istine od dobra ljubavi i ljubavi prema bližnjemu, pakao se uliva s obmanama od zla. Kad istine vere, čak i kada su unutrašnje istine, obitavaju samo u spoljašnjem čoveku, to jest, u memoriji. Iz ovih je sada razmatranja jasno da unutrašnje istine, koje su ugodne (prim. prev. istine koje su ugodne su one koje se primaju u nebu), a označene mirisima, znače one istine koje su od dobra ljubavi i od ljubavi prema bližnjem.

10200. Svako jutro. Da ovo označava kada je stanje ljubavi jasno, vidi se iz značenja jutra, što označava kada je stanje ljubavi jasno, vidi br. 10134. Stoga, jutro za jutrom, ili jutrom, označava kada to stanje postoji. Da se u nebesima stanja ljubavi i svetlosti, ili dobra i istine, neprekidno smenjuju jedno za drugim kao u svetu, jutro, podne, veče, i sumrak, i proleće, leto, jesen, i zima koji slede uzastopno, pokazano je gore nekoliko puta; i da periodi dana i godine vuku poreklo odatle. Jer stvari koje postoje u nebesima su sličnosti stvari u nebesima, jer sve prirodno vuče svoje poreklo od onoga što je duhovno, to jest, od Božanskog u nebesima. Priroda stanja koja postoje u nebesima stoga je očigledna; jer su ona poznata kroz upoređenje sa stanjima toplote i svetlosti u svetu, pošto je toplota u nebu dobro ljubavi od Gospoda, a svetlost je istine vere od Njega. Razlog da tamo postoje nizovi uzastopnih stanja je to, kako bi anđeli postajali sve savršeniji; jer na taj način prolaze kroz sve različitosti (varijacije) dobra ljubavi i istine vere u nebesima, koje su kao razlike u toplini i svetlosti u raznim oblastima, odnosno klimama na zemlji; jer bliže ekvatoru i udaljenije od njega i od obe strane, svetlost i toplina se razlikuju. Ta stanja se razlikuju svakoga dana i svake godine.

Proviđeno je kako u prirodnom tako i u duhovnom svetu, da se ista stanja nikad ne ponavljaju, tako se savršenost neprestano uvećava.

10201. Neka kadi kad spremi žiške. Da ovo označava kada istina dođe u svoju sopstvenu svetlost, vidi se iz značenja žižaka, što označava Božansku Istinu, pa stoga i inteligenciju i mudrost, vidi br. 9548, 9783, 9783. Da spremiti žiške označava kada te stvari dođu u svoju vlastitu svetlost, to je očito; i iz značenja kaditi, što označava slušanje i primanje svih stvari bogoštovanja, vidi gore, br. 10177, 10198. Iz toga se vidi da je kađenjem svakoga jutra, kada se pripreme žišci, označava da slušanje i primanje svih stvari bogoštovanja je uglavnom slučaj kada su ljudi u jasnom stanju ljubavi, a otuda u inteligenciji od istine i, kao posledica, mudri. Slučaj je ovakav zato što je svetlost istine kod čoveka sasvim u skladu sa stanjem njegove ljubavi. Kako se ljubav razgoreva, toliko istina sija blistavije; jer je dobro ljubavi životna vatra sama, a istina vere je intelektualna svetlost sama, što je inteligencija i mudrost; ove dve napreduju sličnom merom.

Pod inteligencijom i mudrošću se ne misli na sposobnost mišljenja i umovanja o nekom predmetu, jer samo dobri ljudi imaju ovu sposobnost; nego se pod inteligencijom i mudrošću misli na sposobnost viđenja i opažanja istina i dobara vere i ljubavi prema bližnjem, koji pripadaju Gospodovoj ljubavi. Ova sposobnost postoji samo kod onih koji su prosvetljeni od Gospoda, a imaju je onoliko koliko su u ljubavi prema Njemu i u ljubavi prema bližnjem; jer Gospod ulazi pomoću dobra ,stoga preko ljubavi i ljubavi prema bližnjemu kod čoveka, i vodi ga u istine koje korespondiraju dobru; ali kad su ljubavi neprijateljske, kao što je slučaj kod onih koji se otkreću od Gospoda i bližnjega prema sebi i svetu, tada ga te ljubavi vode od istina k obmanama, iako sposobost mišljenja i umovanja još uvek ostaje. Razlog je to što nisu prosvetljeni od Gospoda, nego od sebe i sveta, što je potpuna tama u duhovnim stvarima, ili stvarima koje se odnose na nebo i Crkvu. Jer je kod ovakvih osoba zatvoren unutrašnji čovek koji vidi iz svetlosti neba, a otvoren je spoljašnji, koji vidi iz svetlosti sveta; a videti bilo šta iz svetlosti sveta bez uticaja svetlosti iz neba, je videti nebeske stvari u mrklom mraku; u stvari, onoliko koliko čovek u takvom slučaju upali prirodno svetlo pomoću ljubavi prema sebi i svetu, toliko srlja u obmane, i toliko se gase istine vere. To je razlog da učeni ljudi, koji su u ljubavi prema sebi, i koji imaju veću priliku da potvrđuju obmane, više su slepi nego neuki. Ove su primedbe iznesene zato da bi se znalo da je svačija vera u skladu s njegovom ljubavlju; kao i zato da bi se razumelo zašto istine dolazi u svoju vlastitu jasnoću, što je označeno palenjem tamjana svakoga jutra kada su se pripremali žišci.

10202. I kad zapali Aron žiške uveče. Da ovo označava uzdizanje i u zatamnjenm stanju ljubavi onda kada su i istine u svojoj senci, vidi se iz značenja zapaliti ili upaliti žiške, što označava osvetliti Božanskom Istinom, a otuda i inteligencijom i mudrošću, vidi upravo gore, br. 10201; i iz predstavljanja Arona, što označava Gospoda kao Božansko Dobro, i kao delo spasenja (izbavljenja), vidi br. 9806, 9965, 10068.; i iz značenja uveče , što označava zatamnjeno stanje ljubavi, a otuda i stanje istine u senci, vidi br. 10131, 10135; i iz značenja paliti tamjan (kad), što označava slavlje (ushićenje) bogoštovanja, vidi gore, br. 10198. Iz ovoga se vidi da se Aronovim paljenjem tamjana, dok je pripremao žiške uveče, označavalo slavljenje svih stvari bogoštovanja od Gospoda u zatamnjenom stanju ljubavi, kada su i istine u svojoj senci. Kakav je ovo slučaj, jasno je iz onoga što je rečeno upravo gore, br. 10200, 10201, naime, da se stanja ljubavi u nebesima smenjuju /variraju/ kao vremena dana i periodi godine u svetu, i da je istina u svojoj svetlosti onakva kakvo je dobro u svojoj toplini, to jest, u svojoj ljubavi; stoga, kada ljubav nije u svojoj toplini, nije ni istina u svojoj svetlosti. Pošto je ovo slučaj, pominje se pripremanje žižaka jutrom i paljenje žižaka večerom; je upalii znači učiniti da se svetlost istine povećava i umanjuje u prilici koliko je moguće.

10203. Neka bude kad svagdašnji pred Jehovom. Da ovo označava svo bogoštovanje iz ljubavi od Gospoda, vidi se iz značenja tamjana (kada), što označava bogoštovanje iz ljubavi, vidi br. 9475; i iz značenja svagdašnji, što označava sve u svemu, vidi br. 10133; i iz značenja pred Jehovom, što znači od Gospoda, vidi br. 10146. Naziva se bogoštovanjem iz ljubavi od Gospoda pošto je od Gospoda i ljubav i vera, koje su suštinske stvari bogoštovanja; tako isto od Gospoda je i slavljenje svih stvari bogoštovanja prema Njemu. Onaj ko nije upoznat s misterijama neba, pretpostavlja da je bogoštovanje od njega /od čoveka/, jer on misli i obožava; međutim, bogoštovanje koje je od čoveka samoga, nije bogoštovanje, nego je ono bogoštovanje što je kod njega od Gospoda. Jer ljubav i vera sačinjavaju bogoštovanje kada su ljubav i vera od Gospoda, tada je i bogoštovanje od Njega. Niti je čovek sam u stanju da se uzdigne k nebu, nego je Gospod taj koji ga uzdiže. Čovek ima samo sposobnost da ovo učini, jer je tom sposobnošću darovan se preporađao, br. 6148; ali sve ono što je delotvorno i živo u toj sposobnosti, od Gospoda je. Da je život sam od Gospoda, i da su ljudi i anđeli prijemne forme, vidi br. 1954,2021,4417,6479,9338.

10204. Od kolena do kolena . Da ovo označava večnost za one koji su u veri iz ljubavi, vidi se iz značenja pokolenja, što označava one stvari koje pripadaju veri i

ljubavi, vidi br. 613, 2020, 2584, 9042, 9079, 9845; a da kroz pokolenja označava večnost, vidi br. 9789.

10205. Ne prinosite na njemu kada tuđega . Da ovo označava bogoštovanje samo iz ljubavi ka Gospodu, vidi se iz značenja kada (tamjana), što označava bogoštovanje iz ljubavi, vidi br. 9475; i iz značenja tuđega, što označava onoga ko je u Crkvi, ali koji ne priznaje Gospoda, vidi br. 10112. Otuda se vidi da prinošenje tuđega kada (tamjana) označava bogoštovanje iz neke druge ljubavi a ne prema Gospodu. Ovde je ovakav slučaj. Priznavanje, vera, i ljubav su glavne stvari unutar Crkve, jer se priznavanje, vera i ljubav ujedinjavaju; priznavanje i vera tamo se ujedinjava se s Intelektualnim, a ljubav se ujedinjuje sa Voljnim, a ove dve ,vera i ljubav, sačinjavaju celoga čoveka. Stoga, onaj u Crkvi koji ne priznaje Gospoda, taj nije povezan sa Božanskim, jer je svo Božansko u Gospodu, i od Gospoda; a kada nema povezanosti sa Božanskim, nema ni spasenja. To je razlog da bogoštovanje iz bilo kojeg tuđeg izvora osim od Gospoda, nije bogoštovanje. Slučaj je drugačiji s onima koji su izvan Crkve; jer iako ne poznaju Gospoda, od njih Gospod prima bogoštovanje, kada, po njihovoj religiji žive u uzajamnoj ljubavi, i u nekoj veri i ljubavi ka Bogu, kojega mnogi od njih bogoštuju u ljudskom obliku. U drugom životu, poučeni od anđela, o Gospodu da je On Božansko Samo u ljudskom obliku, oni Ga priznaju; i koliko su bili u dobru života, toliko Ga bogoštuju iz vere i ljubavi, vidi br. 2589-2604.

10206. Ni žrtve paljenice niti prinosa. Da ovo označava da tamo nije bilo reprezentativa preporoda kroz istine i dobra nebeske ljubavi, vidi se iz značenja žrtava paljenica, što je reprezentativ očišćenja od zala, i usađivanja dobra i istine u njihovoj povezanosti, pa stoga i preporoda, vidi br. 10042, 10053,

10057; i iz značenja prinosa, što označava nebesko dobro u koje se čovek uvodi kroz preporod, vidi br. 4581, 9992, 10070, 10179, 10137; a što je isto tako i reprezentativ preporoda, br. 9993, 9994. Stoga je očito da neprinošenje žrtava paljenica i prinosa na oltaru kadionom, označava da neće biti reprezentativa preporoda kroz istine i dobra vere i ljubavi, nego da će postojati reprezentativ Gospodovog bogoštovanja iz njih; jer je preporod jedna stvar, a bogoštovanje druga. Preporod je glavna stvar, a bogoštovanje je u skladu sa stanjem preporoda; jer koliko se čovek očišćava od zala i njihovh obmana, a u ovom slučaju koliko se istine i dobra vere usađuju, toliko se bogovoštovanja prima kao ugodno, jer se pod bogoštovanjem misli da sve što proističe od ljubavi i vere u čoveku, i što se uzdiže ka Gospodu kroz Gospoda. A pošto je ovo završetak, to se oltar kadioni, kojim se predstavlja bogoštovanje, opisuje na poslednjem mestu; jer sve stvari idu jedna za

drugom u skladu sa nizovima (serijama) u kojima se opisuju; jer se prvo opisuje svedočanstvo, kojim se označava Gospod, onda kovčeg, u kome je bilo svedočanstvo, čime je označeno najdublje nebo gde je Gospod; posle toga, sto na kome su bili hlebovi, koji su označavali dobro ljubavi, kao i svećnjaci s njegovim žišcima, kojima se označavala Božanska Istina koja proističe od Gospodovog Božanskog Dobra; a onda i sami šator, koji označava nebo i Crkvu koji su od njih; na kraju oltar kadioni, kojim se označava preporod kroz istine od dobra; i na kraju oltar kadioni, kojim se označava bogoštovanje iz svih onih stvari u nebu i u Crkvi.

10207. Ni naleva ne levajte na njemu. Da ovo označava da nije bilo reprezentativa preporoda pomoću istina i dobara duhovne ljubavi tamo, vidi se iz značenja naleva (pića) što je reprezentatikv preporoda pomoću istina i dobara vere i ljubavi prema bližnjemu (vidi br. 10137), koji su istine i dobra duhovne ljubavi; jer ljubav ka Gospodu naziva se nebeskom ljubavi, dok se ljubav prema bližnjemu naziva duhovnom ljubavi. Prethodna ljubav vlada u najdubljem nebu, a potonja u srednjem i poslednjem nebu; vidi šta je navedeno, br. 9277, 9596, 9684.

10208. (10) Samo Aron neka čini iskupljenje (očišćenje) nad rogovima njegovijem. Da ovo označava očišćenje od zala pomoću istina vere od dobra ljubavi, vidi se iz značenja iskupljenja, što označava očišćenje od zala , vidi br. 9506; i iz reprezentacije Arona, što označava Gospoda kao Božansko Dobro, i kao delo spasenja, vidi br. 9806, 9946, 10137; i iz značenja rogova, što je moć, vidi br. 10182, kao i spoljašnjih stvari, br. 10186. To označava očišćenje pomoću istina vere od dobra ljubavi, jer iskupljenje se vršilo krvlju , a krv označava istinu vere koja je od dobra ljubavi, br. 4735, 7317, 7326, 10047; a svo očišćenje od zala izvodi se pomoću istina vere koje su od dobra ljubavi, br. 2799, 5954 na kraju, 7044, 7088. Da se iskupljenje izvodilo pomoću krvi na rogovima oltara za žrtve paljenice i oltara kadionog, jasno je u Levitikusu, pogl. IV, 3, 7, 18, 25, 30, 34;XVI, 18. Oltari su se tako iskupljivali (očišćavali) jer su svete stavri bivale onečišćene gresima naroda, jer je narod predstavljao Crkvu; stoga stvari koje su pripadale Crrkvi, koje su se nazivale svetinjama, kao oltar i šator, zajedno sa spravama (stvarima) koje su bile u njemu, bile su okaljane kad je sam narod grešio; jer su te svetinje pripadale Crkvi. Ovo je jasno kod Mojsija, Tako ćete odlučivati sinove Izrailjeve skrnaveći šator moj što je usred njih (Levitska XVI, 31). Ponovo, I tako će Aron očistiti svetinju od nečistota sinova Izrailjevih; i neka očisti svetinju svetu i šator od sastanka, i oltar (XVI, 1633).

Ovde je sljučaj ovakav. Sve stvari koje su nazvane svetnjama Crkve, svete su samo ako se primaju sa pobožnošću; ako se tako ne primaju, Božansko se u njih ne uliva;

sve svete stvari kod čoveka bile bi nesvete da nema Božanskog uticaja. Na primer, sveta zdanja i oltari u njima, hleb i vino za Svetu Večeru, postaju sveti samo preko Gospodovog prisustva; stoga ako Gospod ne može da bude prisutan zbog grehova naroda, svetost je odsutna, jer je Božansko odsutno; isto ako se svete stvari Crkve oskrnave (profanišu) grehovima, jer uklanjaju Božansko. Ovo je sada razlog da se kaže da su svetinje bile oskrnavljene od naroda, i zato ih je trebalo iskupiti svake godine zbog toga. Iskupljivanje se izvodilo krvlju na rogovima oltara, a ne na samim oltarima, jer su rogovi bili njihove krajnje tačke, a ništa u čoveku nije očišćeno ako i ono najviše spoljašnje nije očišćeno; jer unutrašnje stvari se u njih ulivaju, a influks deluje u skladu sa stanjem ovih. Stoga, ako su ove izokrenute, i unutrašnje su stvari izokrenute, jer kad se ove uliju u forme koje primaju unutrašnje stvari, tada se sve prilagođava stanju stvari koje su najviše spoljašnje. Slučaj je kao u poremećenom oku u kome vid ,koji dolazi iznutra ,vidi samo u skladu sa stanjem oka; ili kada su ruke poremećene, tada moć koja dolazi iznutra, ne može da deluje normalno; tako isto, ako je prirodni čovek izokrenut, tada duhovni čovek može da deluje samo na izokrenut način, i on se u takvom slučaju zatvara. A bilo je gore pokazano da je za čovekovo očišćenje potrebo očistiti prirodnog ili spoljašnjeg čoveka, a ne obrnuto, br. 5119, 6322; jer je prirodni čovek osnova (plan) na kome se završava influks od duhovnog sveta, br. 5651. Da je spoljašnje kod čoveka stvoreno da služi unutrašnjem, vidi br. 5947, 9216, 9828. Stoga, spoljašnji čovek mora da se potpuno potčini unutrašnjem, br. 5786, 6275, 6284, 6299; a to je stoga što je unutrašnji čovek u nebu, a spoljašnji u svetu, br. 3167, 10156; a po sebi, spoljašnji čovek, kad je ostavljen samom sebi, odupire se unutrašnjem, br. 3913, 3928. Osim toga, o prirodi unutrašnjeg i spoljašnjeg, može se videti u br. 9701-9709.

10209. Jednom u godini. Da ovo znači bez prekida, vidi se iz značenja jednom u godini, što označava celu godinu; jer iskupljenje na rogovima oltara kadionog jednom u godini, znači iskupljenje za celu godinu; a godina, kao i svi vremenski periodi, označava stanje i njegovo trajanje, a isto tako i neprekidnost. U ovom slučaju označava se stanje očišćenja od zala pomoću istina vere, jer ovo je stanje označeno iskupljivanjem na rogovima kadionog oltara jednom godišnje; a svako čišćenje od zala, ili preporod, nastavlja se bez prekida ne samo u ovome svetu, nego i u drugom životu. Da godina označava ono što je besprekidno i večno, vidi br. 2906 na kraju, 7828; i da je isto označeno sa juče, sutra, i sličnim vremenskim periodima, br. 2838, 3998, 4394, 6165, 6984, 9939; i da se očišćavanje od zala ili preporađanje nastavlja u večnosti, vidi ono što je navedeno, br. 9334, 10048.

10210. Krvlju žrtve za greh u dan očišćenja. Da ovo označava pomoću istina od dobra nevinosti, vidi se iz značenja krvi, što označava Božanske Istine, vidi br. 4735, 6978, 7317, 7326, 10033, 10047; i iz značenja ponude za iskupljenje greha, ili žrtve za greh kojom se postiže očišćenje od zala i njihvih obmana. Da se pod prinosom za greh misli na žrtvu za greh, vidi br. 10039; i da iskupljivanje označava očišćenje od zala i njihovih obmana, br. 9506. Ovako se očišćenje vrši pomoću istina od dobra nevinosti, jer je krv kojom se iskupljivalo, bila od teleta ili od jagnjeta, a ovim se prvim označava dobro nevinsoti u spoljašnjem čoveku, br. 9391, 9990, 10132; dok se jagnjetom označava dobro nevinosti u unutrašnjem čoveku, br. 10132; a da mora da bude od nevinosti, da bi se istina i dobro primili, br. 3111, 3994, 4797, 6013, 6765, 9262, 10134; vidi i ono što je navedeno, br. 10021, jer se dobro nevinosti sastoji u tome da se priznaje da su sva dobra i sve istine od Gospoda, a ništa od čovekovog propriuma (ego-a); na taj način, nevinost se sastoji u tome da čovek hoće da ga Gospod vodi, a ne da on sebe vodi. Iz toga je očito da što se čovek više uzda u sebe, ili u ljubav prema sebi, to je manje u dobru nevinsoti. Iz ovoga razloga čovek ne može da se očisti osim ako je u dobru nevinosti; jer ako nije u tome dobru, Gospod ne može da ga vodi, nego on sam sebe vodi; a onaj koji vodi sebe, njega vodi pakao; jer je čovekov proprium (ego) samo zlo, a svako zlo je iz pakla. Da se svako iskupljivanje vrši preko krvi, bilo od teleta, jagnjeta, goluba, ili golubice, jasno je kod Mojsija (Izlazak XXIX, 36; Levitska IV, 17, 13-18, 27 na kraju; V, 17; XV, 14, 28-31; Brojevi VI, 9-11). I golubice i golubovi označavaju dobro nevinosti.

10211. Jednom u godini činiće očišćenje na njemu. Da ovo označava neprekidno uklanjanje zala, vidi se iz značenja jedom u godini, što označava neprekidnost, vidi gore, br. 10203 i iz značenja iskupljivanja, što označava očišćenje od zala i njihovih obmana, vidi br. 9506; očišćavanje od zala znači uzdržavati se od njih, ili uklanjati ih, vidi šta je navedeno, br. 10057.

10212. Od kolena do kolena. Da ovo označava one u Crkvi koji imaju istine i dobra vere, vidi se iz značenja pokolenja, što označava stvari vere i ljubavi prema bližnjemu; vidi šta je navedeno, br. 10204. Oni označavaju one koji pripadaju Crkvi, jer samo oni imaju stvarne istine i dobra vere i ljubavi, jer imaju Reč; a sinovma Izrailjevkim , čija se pokolenja ovde pominju, označava se Crkva, vidi šta je navedeno, br. 9340.

10213. Jer je to svetinja nad svetinjama Jehovi. Da ovo označava, jer je to od nebeskog Božanskog, vidi se iz značenja svetinje nad svetinjama, što označava

nebesko Božansko, vidi br. 10129. Šta su nebesko Božansko i duhovno Božansko, i razlika među njima, vidi šta je navedeno, br. 9277, 9596.

10214. Stihovi 11-16. 11. I jošte reče Jehova Mojsiju govoreći:

12. Kad staneš brojiti sinove Izrailjeve, između onijeh koji idu u broj svaki neka da otkup za život svoj Jehovi, kad ih staneš brojiti, da ne bi došlo na njih kako zlo kad ih staneš brojiti.

13. I neka da svaki koji ide u broj pola sikla, po sikla svetog ( a taj je sikal dvadeset novčića); po sikla biće prilog Jehovi.

14. Ko god ide u broj, od dvadeset godina i više, neka da prilog Jehovi,

15. Bogati da ne da više, a siromah da ne da manje od po sikla, kad daju prilog Jehovi na očišćenje duša vaših.

16. I uzevši novce za očišćenje od sinova Izrailjevih ostavi ih za potrebu u šatoru od sastanka, i biće sinovima Izrailjevim spomen pred Jehovom za očišćenje duša vaših.

--------------------------------

11. I jošte reče Jehova Mojsiju govoreći, označava prosvetlenje kroz Reč od Gospoda; 12. Kad staneš brojiti sinove Izrailjeve,označava sve stvari Crkve; između onijeh koji idu u broj, označava u pogledu reda i rasporeda; svaki neka da otkup za život svoj Jehovi, kad ih staneš brojiti, označava očišćenje ili izbavljenje od zla kroz priznavanje i veru da sva dobra i sve istine vere i ljubavi, i njihov red i raspored, da su od Gospoda, a ništa od propriuma (ego-a); da ne bi došlo na njih kakvo zlo kad ih staneš brojiti, označava da ne bi došlo do kažnjavanja za zlo ako se to radi od sebe samog; 13. I neka da svaki koji ide u broj, označava pripisivanje svih stvari vere i ljubavi Gospodu; pola sikla, pola sikla svetog, označava sve stvari istine od dobra; ( a taj je sikal dvadeset novčića), označava sve stvari dobra; pola sikla biće prilog Jehovi, označava da je svaka stvar istine od dobra od Gospoda samoga. 14. Ko god ide u broj, označava da sve istine i dobra mora da budu pripisani Gospodu samom (prim. prev. ovo je izostavljeno u originalnom tekstu, ali je dodato od prevodioca na engleski); od dvadeset godina i više,označava stanje inteligencije, istine i dobra; neka da prilog Jehovi,označava pripisivanje Gospodu samome; 15. Bogati da ne da više a siromah da ne da manje od pola sikla, kad daju prilog Jehovi, označava da svi, bilo kakvi da su, treba da pripisuju sve stvari istine i dobra Gospodu; na očišćenje duša vaših, označava da zla treba da se

uklone; 16. I uzevši novce za očišćenje od sinova Izrailjevih, označava istine od dobra koje očišćavaju, a koje pripadaju Crkvi; ostavi ih za potrebu u šatoru od sastanka, označava povezivanje s nebom kroz priznavanje da su sve istine i dobra od Gospoda; i biće sinovima Izrailjevim spomen pred Jehovom, označava na taj način čuvanje Crkve i svih stvari Crkve kroz Gospoda; za očišćenje duša vaših, označava jer zla treba da se uklone.

10215. Jošte reče Jehova Mojsiju govoreći. Da ovo označava prosvetlenje kroz Reč od Gopspoda, vidi se iz značenja govoriti, u slučaju kad Jehova govori Mojsiju, što označava prosvetlenje od Gospoda preko Reči. Jer u Reči Jehova znači Gospod. dok Mojsije predstavlja Reč; jer se govorom označava uticaj, opažanje, i poučavanje, vidi br. 2851, 5481, 5743, 5797, 8262, 8662, 8660, stoga od Gospoda, kada se čita Reč. Da Jehova u Reči označava Gospoda, vidi odlomke navedene, br. 9373; i da je Mojsije Reč u reprezentativnom smislu, br. 9372. Ove su stvari označena Jehovinim govorenjem Mojsiju, jer se ove reči ne opažaju u nebu na isti način kao na zemlji; u nebu reči se opažaju prema unutrašnjem smislu, dok se na zemlji opažaju prema spoljašnjem smislu; jer u nebu sve se stvari shvataju duhovno, a na zemlji prirodno; duhovno razumevanje ovih stvari dešava se trenutno odvojeno od poznavanje bilo kojeg značenja u spoljašnjem ili doslovnom smislu kao što ga ljudi shvataju. Veza nebeskih anđela sa čovekom je ove prirode, jer sva njegova misao uliva se od duhovnog sveta, pa je stoga glavno poreklo njegove misli duhovno, ali njegova misao postaje prirodna u spoljašnjem čoveku preko influksa.

10216. Kad staneš brojiti sinove Izrailjeve. Da ovo označava sve stvari Crkve, vidi se iz značenja brojiti, što označava sve; i iz reprezentacije sinova Izrailjevih, jer je unutrašnji smisao Reči onaj smisao koji je poznat u nebu; tamo ne prelaze imena, kao imena Izrailja, Mojsija, Arona, i mnogih drugih, jer se ovi odnose na materijalne stvari, koje su samo radi čoveka ,čija su čula vezana za svetske stvari; nego se umesto toga opažaju stvari koje se odnose na nebo i na Crkvu; jer nebeski anđeli, pošto su duhovni, shvataju imena u skladu s njihovom suštinskom prirodom, to jest, duhovno. U nebu, umesto sinova Izrailjevih, oni shvataju Crkvu, jer se u najdubljem nebu, gde je Gospod potpunije prisutan nego u nebesima ispod, pod imenima u Reči, kao što su Avraam, Isak, Jakov, Mojsije, Aron, David, Josif, Juda i Izrailj, oni razumeju, u dobrom smislu, Gospoda samog; i pošto je ovo slučaj, anđeli razumeju /da se misli na/ Božansko neba i na Crkvu, koji su od Gospoda, u skladu sa nizovima stvari u Reči. Ovo je opažanje od Gospoda, koji je Reč; jer sva je inteligencija i mudrost od Gospoda, i nijedna iz nekog drugog izvora.

10217. Između onijeh koji idu u broj. Da ovo označava koordinaciju i raspored, vidi se iz značenja brojati, kada se odnosi na sve stvari Crkve, koje su istine i dobra vere i ljubavi, što označava njihov red i raspored; oni koji su izbrojani, označavaju stvari koje su sređene i raspoređene. Brojanje ima ovo značenje, jer brojanje podrazumena ispitivanje, a ono što Gospod ispita, to je uređeno i raspoređeno. Tako isto, termin kojim se označava brojanje u izvornom jeziku, označava ispitati, oceniti, i primetiti, kao i posetiti, zapovediti, i voditi, stoga urediti i rasporediti. Ovo su značenja toga termina (izraza), jer, u duhovnom smislu, jedna stvar povlači drugu, a duhovni smisao je unutrašnje značenje izraza, jer se ovako značenje često nalazi u rečima raznih jezika, osobito istočnjačkih. Da izbrojati u duhovnom smislu, u kome se razmatraju istine i dobra vere i ljubavi, označava urediti i rasporediti, vidi se iz odlomaka u Reči, gde ne pominje brojanje, kao i broj, kao kod Isaije, Vika stoji ljudstva na gorama; Jehova nad vojskama pregleda vojsku ubojitu (XIII, 4). Ponovo, Podignite gore svoje oči, i vidite; ko je to stvorio? ko izvodi vojsku svega toga u broj, i zove svako po imenu, i velike radi sile njegove i jake moći ne izostaje ni jedno? (XL, 26). I kod Davida, Jehova Izbroja mnoštvo zvezda, i sve ih zove po imenu (CXLVII, 4).Da izbrojati u ovim odlomcima označava urediti i rasporediti, jasno je, jer se govori o Jehovi, ili o Gospodu, koji ne broji vojsku ili zvezde, nego dovodi u red i raspoređuje sve stvari označene vojskom i zvezdama, a to su istine i dobra vere i ljubavi. Jer se ovde ne govori o ratovima u prirodnom svetu, nego o ratovima u duhovnom svetu, što su ratovi ili bitke istina od dobra protivu obmana od zla. Da su ratovi u duhovnom smislu takve bitke, vidi br. 1664, 2686, 8273, 8295; da vojska označava istine i dobra Crkve i neba, br. 7988, 8019; a da zvezde označavaju poznavanje istine i dobra, br. 2495, 2849, 4697.

Kada se zna značenje brojanja i sinova Izrailjevih, postaje jasno zašto Davidu nije bilo dopušteno da izbroji narod, i zašto je, kasnije, prorok Gad bio poslan da izrekne kaznu (Samuilova XXIV, 1-15), i zašto se kaže ovde, svako mora da da za iskupljenje svoje duše da ne bude pomora među njima kada ih izbrojiš, a to je zato što se sinovima Izrailjevim označavaju istine i dobra Crkve, a brojanjem se označava uređivanje i raspoređivanje; a pošto sam Gospod sređuje i raspoređuje istine i dobra vere i ljubavi kod svakoga u Crkvi i u nebu, stoga, kada to čovek čini, kao što je učinio David preko Joava, to onda označava, ne da Gospod sređuje i raspoređuje nego čovek, što nije sređivati i raspoređivati, nego razarati. Da brojanje Izrailjskog naroda nije označavalo ovakve stvari, to ne bi bio greh ili krivica da ih se prebroji. Da se sinovima Izrailjevim označavaju duhovne istine i dobra, koja su istine i dobra Crkve i neba, vidi br. 5414, 5801, 8234, 8805; slično /

je označeno/ i plemenima na koja su bili podeljeni sinovi Izrailjevi, br. 3858, 3926, 4060, 6335, 6397.

Pošto sinovi Izrailjevi i plemena označavaju ovakve stvari, a one su neizbrojne, stoga se o njima u Reči kaže, da će njihov broj biti kao peska morskoga, koji se ne može izmeriti niti izbrojiti (Osija I, 10). Ko će izbrojati prah Jakovljev, i broj Izrailjev ? (Brojevi XXIII, 10). Jehova reče Avraamu, I učiniću da sjemena tvojega bude kao praha na zemlji; a ko uzmogne izbrojati prah na zemlji, moći će izbrojati i seme tvoje (Postanje XIII, 16) XVI, 10). I na drugome mestu, Pogledaj na nebo, i izbroj zvezde, što ih možeš prebrojati, tako će biti i seme tvoje (Postanje XV, 5).Da se pod sinovima Izrailjevim i semenm Avraamovim ne misli na njihovo potomstvo, nego na duhovne istine i dobra, koji su neizbrojna, i u većem delu neizreciva, vidi se iz toga da ih po broju nije bilo više nego drugih nacija, što svedoči i Mojsije, Ne za to što bi vas bilo više nego drugih naroda, prihvati vas Jehova, i izabra vas; jer vas bijaše manje nego i kojega drugoga naroda (Zak. Ponovljeni VII, 7). Brojanje označava sređivanje i raspoređivanje i kod Jeremije, U gradovima Jerusalima i Jude opet će prolaziti stada pod rukom brojačevom (XXXIII, 13); stada označavaju dobra i istine Crkve, br. 6048, 8937, 9135; pod rukom brojačevim označava u skladu s Gospodovim rasporedom. I kod Davida, Ko zna silu gneva Tvojega. Nauči nas tako brojati dane naše, da bismo stekli srce mudro (Psalam XC, 12); brojati dane označava srediti i rasporediti stanja života; za dane se kaže da su nabrojani kada su sređeni i raspoređeni, a to je kada se završe, kao kod Isaije, Kad se presekoše dani moji, rekoh: idem k vratima paklenim (grobnijem); uze mi se ostatak godina mojih (Psalam XXXVIII, 10). I kod Danila, Pismo se pokaza pred carem Belhazarom: izbrojen, izmeren, i podeljen (V, 25); jer kad izbrojati označava urediti i rasporediti, tada ono što je izbrojano označava ono što je potpuno, kao kad se povuče linija ispod broja kojim se završava računanje.

Prebrojavanjem se označava urediti i rasporediti, jer broj označava kvalitet stvari i stanje, a kvalitet je određen brojem koji se dodaje. Otuda izbrojati označava odrediti kvalitet, a kvalifikovanje stvari u duhovnim predmetima vrši se uređivanjem i raspoređivanjem od Gospoda. Ovo je označeno brojem u Otkrovenju, I učini sve, male i velike, te im dade žig na ruci desnoj i na čelima njihovijem, da niko ne može ni kupiti ni prodati , osim ako ima žig, ili ime zveri, ili broj imena njezina. Ovde je mudrost. Ko ima um neka izračuna broj zveri: jer je broj čovekov i broj zveri šest stotina šezdeset i šest (XIII15-18).Predmet o kome se govori u ovome poglavlju, je zver morska, i zver zemaljska. Zverju iz mora označava se istina Crkve pretvorena u obmane pomoću raznih vrsta znanja

svetskih stvari. A zverju zemaljskom označava se istina Crkve pretvrena u obmanu pomoću doslovnog smisla Reči koja jse primenjuje u prilog zala ljubavi prema sebi i ljubavi prema svetu; jer zemlja označava Crkvu u pogledu dobra i istine; vidi šta je navedeno, br. 9325, a more označava znanje uopšte, br. 28, 2120, 2850. Imati njegov žig na ruci i na čelu, označava priznavati sve stvari bilo kakve da su; jer čelo označava ljubav, br. 9936; ime označava ono što je karakteristično za onoga koji je predstavljen, br. 3006, 3421, 6674, 8274 , 9310. Imati broj zveri označava ispitati i biti upoznat s onim izokrenutim istinama Crkve; šest stotina šezdeset i šest označavaju njen kvalitet (kvalitet Crkve) u pogledu na sve istine koje su pretvorene u obmane pomoću zla, kao i svetogrđenje onoga što je sveto, a tako isto i kraj . Znati ove stvari i ispitivati ih deo je mudrog i inteligentnog čoveka, pa se stoga kaže da je to mudrost; onaj ko ima inteligenciju , neka izračuna svoj broj. Jer broj šest označava isto što i broj dvanaest jer je to njegva polovina, br. 3960 na kraju, 7973, 8148; a dvanaest označava sve istine i dobra Crkve kao celine, br. 2129, 2130, 3272 na kraju,3858,3913,7973, stoga u obrnutom smislu sve obmane i zla kao celine; utrostručavanje broja šest uključuje i kraj, a kraj dolazi onda kada je istina potpuno oskrvnuta . Iz ovih se stvari jasno vidi da brojevi u Reči označavaju uslove i stanja, kao i kvalitet , sve prema pojednim broju, kao i u sledećim rečima u Otkrovenju, kad je anđeo premerio zidove svetog Jerusalima, Sto četrdeset i četiri lakta, što je i mjera čojekova i anđelova(XXI, 17).Određenim brojem u ovome odlomku označene su sve istine i dobra zajedno; jer sto četrdeset i četiri označava isto što i dvanaest, br. 7973; jer to je dvanaest pomnoženo sa sobom; stoga se ovde kaže, da je njegova mera i čovekova mera, baš kao gore, da je taj broj broj čoveka; ali stoga što se ovde označavaju istine od dobra, dodaje se da je ta mera i anđelova mera, jer anđeo u Reči označava istine od dobra; jer on je prijemnik Božanske Istine od Gospoda, br. 8192.

10218. Svaki neka da otkup za za život svoj kad ih staneš brojati. Da ovo označava očišćenje ili izbavljenje od zla kroz priznavanje i verovanje da sve istine i dobra vere i ljubavi, zajedno s njihovim redom i rasporedom, da su od Gospoda, a ništa od čoveka, vidi se iz značenja davanja za iskupljenje svoje duše, što označava biti očišćen ili oslobođen zla preko istina vere, što ovde označava da treba priznavati da sve istine i dobra pripadaju Gospodu; i iz značenja prebrojavanja Izrailja, što označava da je njihovo uređivanje i raspoređivanje samo od Gospoda, a ne od čoveka. Da je ovo označeno, jasno je iz svega što je rečeno ovde o pola sikla koji treba da se daju Jehovi, i o iskupljenju prebrojanog naroda; jer sveti sikl označava istinu koja pripada samo Gospodu, a iskupljenje njime označava

očišćenje ili izbavljenje od zla, br. 9506; a prebrojavanje sinova Izrailjevih označava urediti i rasporediti sve istine i dobra Crkve, br. 10217.

Ovde je slučaj ovakav: bilo je zabranjeno prebrojavanje sinova Izrailjevih, jer ovaj postupak znači urediti i rasporediti, i pošto su se sinovima Izrailjevim, i plemenima na koja su bili podeljeni, označavale sve istine i dobra vere i ljubavi skupno, a pošto je uređivanje i raspoređivanje ovih bilo delo Gospodovo, a ne čovekovo, stoga je njihovo prebrojavanje bio prestup, kao što prestupaju oni koji svojataju istine vere i dobra ljubavi, i koji ih uređuju i raspoređuju. Karakter ovakvih osoba poznat je u Crkvi, jer su to oni koji se smatraju pravednicima smatrajući da sve stvari vere i ljubavi govore njima u prilog, pa stoga veruju da preko vere i dela zaslužuju nebo. Davidovo prebrojavanje naroda značilo je ovo zlo, o kojemu je ovako napisano u Drugoj Knjizi Samuilovoj, I Jehova se razgnevi na Izrailja; i navede Davida na njih govoreći: izbroj Izrailja i Judu. I reče car Joavu, vojvodi svom: prođi po svojem plemenima Izrailjevim , i izbroji narod, da znam koliko ima naroda. A Joav reče caru: neka doda Jehova Bog tvoj k narodu koliko je sad još sto puta toliko, ali zašto car gospodar moj hoće to? Ali reč careva bi jača od Joavove i vojvoda; i ode Joav i vojvode da prebroje narod Izrailjev. ....Tada Davida taknu u srce, pošto prebroji narod, i reče David Jehovi: sagreših veoma što to uradih. Ali, o Jehova, uzmi bezakonje sluge svojega, jer veoma ludo radih. A prorok Gad bi poslat Davidu, da može da izabere jedno između tri zla: On izabra pomor, od kojega je pomrlo sedamdeset hiljada ljudi (XXIV, 1 i sledeći stihovi). Iz ovoga se odlomka vidi koliko je bio velik greh prebrojavati Izrailj; ne da je prebrojavanje bilo u suštini greh, nego zato što, kao što je rečeno, prebrojavanje sinova Izrailjevih označavalo je uređivanje i raspoređivanje svih stvari vere i ljubavi od sebe, a ne od Gospoda, jer samo prebrojavanje označava uređivanje i raspoređivanje, a sinovi Izrailjevi sve istine i dobra vere i ljubavi. Stoga, dakle, da bi se oslobodili od greha što su prebrojavali sinove Izrailjeve, davalo se za iskupljenje pola sikla; jer se kaže, neka daju svaki za iskupljenje duše Jehovi kad ih prebrjiš, da ne bi bilo pomora kada ih prebrojavaš. Stoga se vidi da ove reči označavaju očišćenje ili izbavljenje od zla kroz priznavanje da sve istine i dobra vere i ljubavi dolaze od Gospoda, a ništa od čoveka.

Da sva dobra i istine vere i ljubavi dolaze od Božanskog, a ništa od čoveka, poznato je u Crkvi; a isto tako da je to zlo pripisivati sebi, i da se izbavljaju od zla oni koji priznaju i veruju da su ove stvari od Gospoda, i da tako ne smatraju svojim ono što je Božansko i što je od Božanskog. A bilo je gore pokazano da oni koji čine dobro od sebe, a ne od Gospoda, da ti veruju da zaslužuju nebo, br. 9974; i da

dobro učinjeno od sebe, a ne od Gospoda, nije dobro, jer da oni koji čine dobro od sebe, čine to od zla, br. 9975, 9980; da oni preziru bližnjega, i da se gneve na Gospoda samog ako ne prime nagradu, br. 9976; da takve osobe ne mogu da prime nebo u sebe, br. 9977; i da ne mogu da se bore protivu paklova; nego da se Gospod bori za one koji priznaju i veruju da su sva dobra i istine od Gospoda, br. 9978; da je sam Gospod zasluga i pravda, br. 9486, 9715, 9809, 9979, 9981, 20019, 10152.

10219. Da ne bi došao na njih pomor kad ih staneš brojiti. Da ovo označava da ne bi bili kažnjeni za zlo, što sledi kada čine dobro kao da je njihovo, vidi se iz značenja pomora, što označava kažnjavanje za zlo, o čemu ćemo ubrzo govoriti; i iz značenja prebrojavanja sinova Izrailjevih, što ozačava uređivanje i raspoređivnje istina i dobara vere i ljubavi, vidi gore, br. 10217, stoga činiti ih. Kaže se, kao od sebe samih, jer dobro koje čovek čini, on čini kao da je od njega, jer on tako opaža sve dok ne dođe do vere od ljubavi. Jer se dobro uliva od Gospoda, a prima se od čoveka, i ono što se prima, to se opaža u početku kao da je u sebi i od sebe; tada se još ne opaža da je to od Gospoda, sve dok se ne stekne znanje, i kasnije ne dođe do priznavanja od vere. Jer pre ovoga, on nije sposoban da zamisli da se bilo šta uliva od Božanskog, niti ima opažanje o tome niti to oseća , sve dok ne počne da to hoće i da voli da je tako /da sve dobro dolazi od Gospoda/. Slučaj je kao što je sa samim životom u čoveku, kao i sa dve unutrašnje sposobnosti života, koje su razum i volja. Ko ne veruje, dok nije poučen, da je život u njemu, pa stoga i da ono što čini, da je od njega? slično je i sa razumom i voljom; a činjenica je da se život u opšte uliva, zajedno s razumom i voljom; istine razuma i dobra volje ulivaju se iz neba od Gospoda, dok se obmane razuma i zla volje ulivaju iz pakla. Jer da duhovi i anđeli nisu sa čovekom, preko kojih ide influks, čovek ne bi mogao da živi ni jednog trena, stoga ne bi mogao da misli, ili hoće, što je očito iz mnogo iskustva zabeleženog na kraju nekoliko poglavlja, gde se govori o influksu; pogledaj odlomake navedene, br. 9223, 9276, 9682. Ali sve dotle, dok čovek veruje da on sve čini od sebe, i dobro i zlo, tako dugo dobro nema uticaja na njega, a zla mu prijanjaju; a čim prizna i poveruje da se dobro uliva od Gospoda, a ne od njega samoga, i da su zla iz pakla, dobro tada utiče na njega, i koliko se zla uklanjaju, toliko se očišćava i izbavlja od njih. A sve dok je stanje čoveka takvo da ne može da opaža i da oseća influks dobra od Gospoda, sve dotle dok čini dobro kao od sebe, ipak treba da priznaje i veruje da je to od Gospoda; jer kada je slučaj ovakav, tada biva oslobođen od zala; ali da bi se oslobodio zala, to priznavanje ne sme da bude samo usnama, nego i srcem.

Da zlo (nevolja) označava kažnjavanje za zlo, vidi se bez objašnjavanja. Postoje tri zla koja slede onima koji pripisuju sebi istine vere i dobra ljubavi, to jest, koji veruju da zaslužuju nebo svojim delima; jer oni koji sebi to pripisuju, veruju i da zaslužuju nebo od sebe. Ta tri zla su: (1) Da ne mogu da prime ništa od dobra ljubavi i istine vere. (2) Da ih zla i obmane neprekidno progone. (3) I da kod njih nestaju istine i dobra koja su primili u detinjstvu. Ova su tri zla označena sa ta tri zla (nevolje) koje je prorok Gad predočio Davidu, jer je prebrojao narod: (1) Sedam godima gladi. (2) Bežanje tri godine pred neprijateljima. (3) I pomor (kuga) za tri dana (2 Samuilova XXOV.13). Jer glađu se označava oskudica i nemanje dobara i istina vere i ljubavi, jer je ovo označeno hlebom, pšenicom, ječmom, uljem, i vinom, kojih nema dovoljno kada je glad. A bežanje pred neprijateljima označava u unutrašnjem smislu, progonjenje od zala i obmana; jer oni koji pripisuju sebi dobra i istine, ne mogu da se bore protivu zala i obmana iz pakla (br. 9978), pošto su neprijatelji, u duhovnm smislu, to su oni uzrok bežanja i progonjenja; dok se pomorom (kugom) označava pustošenje i razaranje dobara i istina koje su bila primljene u detinjstvu, br. 7505. Davidovim biranjem pomora, i smrću sedamdeset hiljada ljudi kao posledica, bilo je označeno da će kod Izrailjske i Jevrejske nacije nestati svaka istina i dobro vere i ljubavi; i ovo se i desilo, jer nisu priznali Gospoda, od kojega su sva dobra i istine. Tri dana označava do punine, a isto je označeno i sa sedamdeset hiljada ljudi koji su pomrli.

10220. A neka da svaki koji ide u broj. Da ovo označava pripisivanje svih stvari vere i ljubavi Gospodu, vidi se iz toga što davanje označava iskupljivanje za dušu /za život/, što je bilo pola sikla, što označava izbavljenje od zala kroz priznavanje da sve u veri i ljubavi pripada Gospodu, a ništa čoveku; vidi gore, br. 10218. Otuda svaki onaj koji je izbrojan, označava sve ono što je Gospod uredio i rasporedio od istina i dobara; jer svaki koji je ušao u broj, označava da je taj sin Izrailjev; a sinovima Izrailjevim označavaju se sva duhovna dobra i istine, br. 5414, 5801, 8234, 8805; a prebrojavanjem se označavaju one stvari koje su uređene i raspoređene od Gospoda, br. 10218.

10221. Po sikla svetog. Da ovo označava sve stvari istine od dobra, vidi se iz značenja pola, što označava sve; i iz značenja sikla, što označava istinu od dobra. Pola označava sve, jer pola sikla bilo je deset gera ili obola, a sa deset označava se sve, br. 4638, a isto tako označavaju se i ostaci, br. 576 ,1906, 1988, 2284, koji su istine i dobra kod čoveka pohranjene unutra u njemu od Gospoda, br. 5135, 5342, 7564. Sikl označava istinu od dobra, jer je sikl određena težina srebra a isto tako i zlata; a srebrom se označava istina, a zlatom dobro. A koliko istine od dobra, i

dobra od istine, određuje se brojem gera ili obola u siklu. Sikl kao težina označava količinu; a kad se naziva svetim siklom, označava količinu istine i dobra, jer se istina i dobro nazivaju svetim, jer su od Gospoda, koji je jedini svet.Više se može videti o siklu i njegovom značenju u br. 2959.

10222. A sikl je dvadeset gera. Da ovo označava sve stvari dobra, vidi se iz značenja dvadeset, što označava sve stvari i ostatke dobra, kao i ono što je sveto;da označava sve stvari dobra, a otuda i ono što je puno, vidi br. 9641. Da označava ostatke dobra, br. 2280; i ono što je sveto, br. 4759, 7842, 7903; jer dvadeset ,kada se odnosi na Gospoda, označava Njegov Proprium, koji je suštinski svet, br. 4176. Tako se vidi da je sikl bio dvadeset gera ili obola, i zašto se nazivao svetim siklom, u ovome i drugim odlomcima, levitska XXVII, 3; Brojevi III, 47, 50; VII, 13, 19, 25, 31, 37, 49, 55, 61, 67, 73; XVIII, 16. Da je sikl bio određena težina srebra ili zlata, vidi Postanje XXIV, 22; Izazak XXXVIII,24; Jezekilj ,IV, 10; XLV, 12.

10223. Pola sikla biće prilog Jehovi. Da ovo označava da je sve u istini i u dobru samo od Gospoda, vidi se iz značenja pola sikla, što označava sve od istine što potiče od dobra, vidi gore, br. 10221; i iz značenja ponude Jehovi, što označava ono što je samo od Gospoda, vidi br. 10093.

10224. Ko god ide u broj (Svaki koji je izbrojan). Da ovo označava da sve istine i dobra mora da se pripisuju samo Gospodu, vidi se iz onoga što je pokazano gore, br. 10220.

10225. Od dvadeset godina i više. Da ovo označava stanje razumevanja istine i dobra, vidi se iz značenja dvadeset, kada se odnosi na ljudsku starost, a što označava stanje razumevanja istine i dobra. Dvadeset označava stanje razumevanja istine i dobra, jer kada je čoveku dvadeset godina, on počne da misli sam za sebe. Jer od najranijeg detinjstva pa do najstarijeg doba, čovek prolazi kroz mnoga unutrašnja stanja inteligencije i mudrosti. Prvo stanje je od rođenja do pete godine. Ovo je stanje neznanja, i nevinsoti u neznanju, i naziva se detinjstvom. Drugo stanje je od pete do dvadesete godine; ovo je doba pouke i znanja, i naziva se dečaštvo. Treće je stanje od dvadesete do šezdesete godine, koje je stanje inteligencije, i naziva se odraslo doba, mladost, i muževnost. Četvrto stanje je od šezdesete godina dalje, a to je stanje mudrosti i nevinosti u mudrosti. Ova su uzastopna stanja čovekovog života označena brojevima godina života, pet, dvadeset, šezdeset, koja se odnose na doba života, kao u sledećem odlomku kod Mojsija, Kad ko zavetuje dušu svoju Jehovi, ti ga uceni. A ovako ćeš ceniti: muško od dvadeset godina do šezdeset cenićeš pedeset sikala srebra, po siklu svetom.

Ako bude žensko, cenićeš trideset sikala. Ako je od pet do dvadeset godina, cenićeš muško dvadeset sikala a žensko deset sikala. Ako je od jednog meseca do godine, cenićeš muško pet sikala, a žensko tri sikla srebra. Ako li bude od šezdeset godina i više, ako je muško, cenićeš petnaest sikala, a žensko deset sikala (Levitska XXVII, 2-7).

Da je prvo stanje - stanje neznanja, a isto tako i nevinosti u neznanju, očito je. Dok traje ovaj period, izlazi na svetlo ono što je najviše spoljašnje, a što pripada čulnom čoveku; kad je slučaj ovakav, tada neznanje vlada; jer sve što čovek razume i opaža, sve je iz unutrašnjeg. Iz toga je očito da je nevinost koja postoji u to vreme, a koja se naziva nevinošću detinjstva, da je to nevinost najviše spoljašnjega karaktera. Da je drugo stanje stanje poučavanja i znanja, i to je očito; ovo još uvek nije stanje inteligencije, jer dete u tome dobu ne pravi zaključke od sebe, niti od sebe razlikuje istine od istina, a ni obmane od istina, nego ih razlikuje od drugih čije zaključke usvaja. On misli i govori samo o stvarima koje su u njegovoj memoriji, stoga samo od znanja; niti vidi ili opaža da je stvar takva , osim po autoritetu svog učitelja, to jest, od drugoga koji mu je rekao tako. A treće se stanje naziva stanjem inteligencije, jer čovek tada misli, razabire, i oblikuje od sebe; i ono što on tada zaključi, to je njegovo a ne tuđe. U ovo vreme vera počinje, jer vera ne postaje vera samoga čoveka, sve dok on ne potvrdi ono što on veruje od ideja svoje vlastite misli. Pre ovog vremena, vera nije njegova vlastita, nego nekoga drugoga u njemu; jer je verovao u osobu a ne u stvar /u istinu/. Stoga je jasno da stanje inteligencije počinje kod čoveka kad njegove misli ne dolaze više od učitelja, nego od njega samoga; a to sve nije slučaj sve dok se unutrašnje ne otvori ka nebu; a ono se otvara onoliko koliko čovek živo za nebo, a ne za svet.

Ali poslednje stanje je stanje mudrosti, i to nevinosti u mudrosti; to je stanje kada čovek više ne misli kako da razume istine i dobra, nego hoće ih i živi ih; jer to je biti mudar. I čovek može da hoće istine i dobra i da ih živi (tvori) onoliko koliko je u nevinosti, to jest, sve dok misli da nije mudar ni u čemu od sebe, nego od Gospoda; tako isto, koliko voli da je tako; otuda to da je ovo stanje nevinosti u mudrosti.

Iz niza ovih stvari, čovek koji je mudar, može da vidi divne stvari o Božanskom Proviđenju, kao ove: da je prethodno stanje plan za ona stanja koja slede, i da otvaranje unutrašnjih stanja počinje od najviše spoljašnjih prema najdubljim stvarima uzastopno, tako da na kraju one stvari koje su bile spoljašnje, postaju najdublje, to jest, kao neznanje i nevinost. Jer onaj ko je svestan da je od sebe neznalica u ovim stvarima, i da sve što zna, da je od Gospoda, i da je to u neznanju

mudrosti, a isto tako i u nevinosti mudrosti. Iz ovoga je sada jasno šta je stanje inteligencije koje je označeno sa dvadeset, kada se taj obrok koristi da se odredi čovekovo doba. Značenje toga broja slično je i u drugim odlomcima Reči, kao kod Mojsija, Izbrojte sav zbor sinova Izrailjevih od dvadeset godina i više, svi koji mogu ići na vojsku u Izrailju (Brojevi I, 2, 3, 18, i sledeći stihovi). Predmet o kome se govori u ovome odlomaku je raspoređivanje u okole i kretanje sinova Izrailjevih po plemenima, a značenje je sređivanje i svrstavanje istina i dobara vere i ljubavi od Gospoda; o svrstavanju u okole, sređivanju i raspoređivanju, br. 4236, 8103 na kraju, 8130, 8131, 8155; i po plemenima određivanje dobara i istina vere i ljubavi u celom nizu, br. 3858, 3826, 3939, 6337, 6397. Pod sinom od dvadeset godina i više misli se na one koji su u stanju inteligencije, jer kod njih istine i dobra vere i ljubavi od Gospoda mogu da se urede i rasporede; jer se Gospod uliva u njihovo Intelektualno i Voljno, uređujući i raspoređujući, kao i uklanjajući i izbacujući obmane i zla. Stoga se kaže, sinovi od dvadeset godina i više, svako koji ide u vojsku, jer se vojskom označavaju istine poređane takvim redom da se ne plaše obmana ni zala, nego ih odbacuju ako ova napadnu. Da se ovakve istine označavaju vojskom u unutrašnjem smislu, vidi br. 3448, 7236, 7988, 8019.

Ali kod onih koji su u stanju detinjstva i mladosti, to jest, oni koji su ispod dvadeset, istine i dobra nisu tako sređene da bi išli u vojsku i u rat, jer, kao što je rečeno, oni ne razaznaju i ne oblikuju zaključke od sebe samih, stoga još ne mogu racionalnim umom da odbace obmanu ili zlo, a koji ne mogu to da učine, ti se ne vode u borbu. Stoga se čovek ne uvodi u iskušenja koja su duhovne borbe protivu obmana i zala, dok nije u stanju inteligencije, to jest, dok ne pravi svoje nezavisne sudove, br. 3928, 4248, 4249, 8963. Isto je označeno dobom od dvadeset godina naviše u drugim odlomcima kod Mojsija, Jehova reče Mojsiju i Eleazaru, Izbrojte sav zbor (skupštinu) sinova Izrailjevih, od dvadeset godina naviše, svakoga ko ide u rat u Izrailju (Brojevi XXVI, 2). Idenjem u rat se označava u duhovnom smislu ići u borbu protivu obmana i zala koja su iz pakla.

Onaj ko ne zna da sin od dvadeset godina i naviše, označava stanje inteligencije, ili one koji su u tome stanju, taj ne može da zna zašto, kad su se bunili protivu Jehove, zašto se kaže da treba da umru u pustinji svi počev od sina od dvadeset godina naviše, od onih koji su izašli iz Egipta (Brojevi XIV, 59; XXXII, 10,11), jer oni koji su u takvom stanju inteligencije da mogu da razabiru, oni prave zaključke i sude od sebe, jer oni su odgovorni za svoje zlo, ali ne i oni koji još nisu u tome stanju. Stoga je očito da se sa dvadeset godina, kada se odnosi na doba života,

označava stanje inteligencije ili stanje rasuđivanja. Ali broj dvadeset ima drugo značenje kada se govori o drugom predmetu, vidi br. 10222.

10226. Neka da prilog Jehovi. Da ovo označava pripisivanje samo Gospodu, vidi se iz značenja priloga Jehovi, a to je ono što pripada samo Gospodu, vidi br, 10093. Da ovo označava sve istine i dobra vere i ljubavi, s njihovim redom i rasporedom, vidi se iz onoga što prethodi.

10227. Bogati da ne da više, a siromah da ne da manje od pola sikla, kad daju prilog Jehovi. Da ovo označava da svi, ma kakvi da su, treba da tako pripisuju Gospodu sve stvari istine od dobra, vidi se iz značenja bogate osobe, što označava onoga koji obiluje istinama i dobrima, kao i njihovim poznavanjem, o čemu ćemo ubrzo govoriti; i iz značenja siromašne osobe, što označava onoga ko ne obiluje ovim stvarima, a o čemu ćemo uskoro govoriti; i iz značenja ne davati više ili manje, što označava sve podjednako; i iz značenja pola sikla, što su sve stvari istine od dobra, vidi br. 10221; i iz značenja davati Jehovi, što znači pripisivati Gospodu, jer Jehova u Reči označava Gospoda, vidi šta je navedeno, br. 9373. Iz ovih je stvari očito da se bogatom osobom ,koja da ne da više ,a siromašna osoba manje nego pola sikla Jehovi, da se označava da ma kakvi da su, treba da pripisuju podjednako sve stvari istine od dobra Gospodu.

Ovde je slučaj ovakav: svi imaju moć da shvataju i da budu mudri, ali neki su manje mudri od drugih zato što ne pripisuju sve što pripada inteligenciji, to jest, svu istinu i dobro Gospodu. Oni koji pripisuju sve Gospodu mudriji su od ostalih, jer sve stvari koje pripadaju istini i dobru, koje čine mudrost, ulivaju se iz neba, to jest, od Gospoda tamo. Pripisivanje svega Gospodu čini da se čovek otvara iznutra prema nebu, jer ovo ga vodi da prizna da ništa od istine i dobra nije od njega; jer koliko to čini, toliko odstupa ljubav prema sebi, a u isto vreme odlazi i mrkla tama koja potiče od obmana i zala; a toliko ulazi u nevinost, i u ljubav i veru prema Gospodu; a kao rezultat on se povezuje sa Božanskim; a influks i prosvetlenje slede. Iz svega ovoga je očito zašto je neko mudriji a drugi manje mudar, kao i to zašto bogati da ne daje više nego siromašni; jer svi oni imaju podjednaku moć da rastu u mudrosti.

Pod moći da se raste u mudrosti ne označava se moć razmišljanja o istinama i dobrima od znanja, niti na moć da čovek potvrdi sve što mu se dopada, nego da se uočava šta je istinito i dobro, da se bira ono što je pogodno, i da se koristi za ostvarenje svrha u životu. Oni koji pripisuju sve stvari Gospodu, oni razaznaju i biraju a tako isto i primenjuju; dok oni koji ovo ne čine, to pripisuju sve sebi

samima, i oni su vešti u umovanju o istinama i dobrima, i govore samo ono što su stekli od drugih, i to ne iz razuma, nego iz memorije. Pošto ne mogu da vide istinu iznutra, oni su izvan nje, i potvrđuju sve što primaju, bilo da je istinito ili lažno. Oni koji su sposobni da ovo čine sa više učenosti jer imaju znanje iz nauka, za te svet misli da su mudriji od ostalih; međutim, što više pripisuju sebi, to jest, što više vole ono što sami misle od sebe, to su više ludi, jer potvrđuju obmane više nego istine, a zla više nego dobra. Jer takvim osobama izvor svetlosti su obmane i prividi sveta, a to je njihovo vlastito svetlo, koje se naziva prirodnim svetlom, a koje je odvojeno od svetlosti neba; a ovo svetlo, kada se odvoji od istina i dobara neba, samo je mrkli mrak.

Da bogatstva i obilje označavaju ono što se odnosi na inteligenciju i mudrost, a stoga i na poznavanje istine i dobra, nazvano duhovnim bogatstvom i obiljem, jasno je iz odlomaka u Reči gde se imenuju; kao kod Isaije, Tada ću obići plod ohologa srca cara Asirskoga, jer reče: krepošću ruke svoje učinih i mudrošću svojom, jer sam razuman i; i premestih međe narodima i blago njihovo zaplenih i kao junak oborih stanovnike. I ruka moja nađe kao gnezdo bogatstvo u naroda (X, 12-14). Predmet o kome se ovde govori u unutrašnjem smislu su oni koji se uzdaju u vlastitu inteligenciju i veruju da istinska mudrost ne dolazi od neba, nego od njih samih. Car Asirski označava umovanje; u ovome slučaju, od svoje vlasitite inteligencije, br. 1186; otuda zapleniti blago i bogatstvo naroda je razrušiti one stvari koje se odnose na istinu od inteligencije i mudrosti. Ponovo, Proroštvo na stoci južnoj: odneće blago svoje kamilama na grbama u Egipat (XXX, 6, 7). Stoka južna označava one koji su unutar Crkve, stoga u svetlosti istine od Reči, ali koji čitaju Reč samo radi znanja , a ne radi svrha u životu; jer jug označava tamo gde je svetlost istine, stoga gde je Reč, br. 3195, 3708, 5672, 9642; magare označava znanje, a kamila označava isto. Da magare ima ovo značenje, vidi br. 5492, 5741, 7024; tako isto i kamila, br. 3048, 3071, 3145, 4516; a tako i Egipat, vidi što je navedeno, br. 9391.

Da ova proroštva treba razumeti u unutrašnjem smislu, vidi se iz toga što bez toga niko ne bi znao na šta se misli pod južnom stokom , i nošenjem blaga na grbama kamila, u Egipat. Ponovo, kod istoga proroka, I daću ti blago tajno i bogatstvo sakriveno, da poznaš da sam ja Jehova (XLV, 3); gde tajno blago i bogatstvo sakriveno ozačavaju one stvari koje se odnose na nebesku inteligenciju i mudrost, koji su sakriveni od prirodnog čoveka. I kod Jeremje, Greh je Judin zapisan gvozdenom pisaljkom. Goro s poljem, daću imanje tvoje, sve imanje tvoje daću da se razgrabi (XVII, 1,3). Juda se naziva gorom s poljem, jer je Juda bio

reprezentativ nebeske Crkve; jer gora označava ljubav nebeske Crkve, br. 6435, a polje označava Crkvu, br. 2971, 3766, 7502, 9295; bogatstvo i blago koje će biti dato kao plen, označava sve istine i dobra Crkve, koja će se rasuti. Ponovo, Jer što se uzdaš u svoja dela i u blago svoje, za to ćeš se i ti uzeti (XLVIII, 7); blago i u ovome odlomku označava doktrinarne postavke i znanje Crkve. Ponovo, Mač na konje njegove, i na svu mešavinu što je usred njega; mač na blago njegovo, i ragrabiće se. Suša na vode njegove, i usahnuće (L, 37, 38). Ove su reči usmerene protiv Haldejaca, kojima se označavaju oni koji se drže spoljašnjeg bogoštovanje bez unutrašnjeg, stoga one koji ustima ispovedaju istine Reči, ali u srcu ih poriču; mač označava obmanu koja se bori protivu istina, br. 2799, 4499, 327, 5321; konji označavaju Intelektualno, br. 2760-2762, 3217, 8294; kola označavaju stvari koje se odnose na doktrinu (nauk), br. 5321, 8215; blago koje će biti razgrabljeno označava istine i dobra Crkve koja će se izokrenuti i nestati kroz primenu na zla ljubavi prema sebi i svetu; suša na vodi, nedostatak i rasipanje istina vere; da voda označava istine vere, vidi br. 2702, 3058, 8568, 9323.

Ko ne može da vidi da doslovni smisao ne daje pravo značenje ovih reči?

Jer šta ima veze sa svetošću Crkve, ili neba, u ovim izrazima, i kakav je to u njima smisao, da će mač ići protivu konja, protivu kola, protivu izmešane gomile, protivu blaga, i da će biti suša na vodi koja će se isušiti? Iz ovoga i drugih odlomaka Reči, može se stoga videti da postoji duhovni smisao, različit od prirodnog, u svakom izrazu, i da se Reč bez toga smisla ne može nazivati svetom, i da se u mnogim odlomcima ne može razumeti. Ponovo, kod Jeremije, O Babele, koji ležiš kraj vode velike i imaš mnogo blaga! (LI, 13); Babel označava one koji imaju Reč, pa stoga i sva dobra i istine Crkve, ali koji ih koriste za ljubav prema sebi, i koji ih tako oskrvnjuju, br. 1326. Ovo je tako isto bilo predstavljeno carem Vavilonskim koji je uzeo sve posude hramovske koji su bilie zlatne i srebrene, i da je pio iz njih, i da je slavio bogove zlatne i srebrne (Danilo V, 2-4 i sledeći stihovi); otuda se za Babel kaže da sedi (stanuje) na mnogim vodama, i da je pun blaga. Vode označavaju istine, a u obrnutom značenju obmane, br. 2702, 3958, 8568, 9323. Ovo je dalje opisano u Otkrovenju, gde se blaga Vavilona, koja se nazivaju trgovinom, i nabrajaju (pogl. XVIII.). I kod Jezekilja, Evo, ja ću dovesti na Tir Navukodonosora cara Vavilonskoga sa severa; koji će kopitama svojih konja gaziti po ulicama tvojim; popleniće blago i opleniti trg tvoj (XXVI, 7,12). Tirom se označava Crkva u pogledu poznavanja dobra i istine, br. 1201; Navukodonosorom, carem Vavilonskim, koji će svetogrditi i pustošiti (br. 1327), a što je slučaj kad istine i dobra Crkve služe kao sredstva da se povlađuje zlima ljubavi prema sebi i svetu, preko krivih primena; jer

u takvom slučaju zla tih ljubavi su unutra u srcu, dok su svete stvari Crkve na usnama; kopita konja označavaju najviše prirodne stvari koje su poznavanja ,ali samo u memoriji, br. 7729, a ulice /označavaju/ istine vere , br. 2336; blago i trgovina označavaju poznavanja dobra i istine.

Zato što se Tirom označavaju poznavanja dobra i istine, br. 1201, stoga se tamo gde se u Reči o Tiru govori, tu se govori i o trgovini i bogatstvu, kao kod istoga proroka, Tarsis (Tir) trgovaše s tobom mnogim svakojakim blagom: sa srebrom,i gvožđem, s kositrom, i s olovom Sinovi Dedanovi (Damaskus) su s tobom trgovali mnogim blagom, tako si obogatio careve zemaljske (XXVII, 1 do kraja). Ponovo, Stekao si blago mudrošću svojom i razumom svojim, i nasuo si zlata i srebra u riznice svoje (XXVIII, 4, 5); predmet je i ovde Tir, što jasno pokazuje, da se bogatstvom i blagom u Reči označava duhovno bogatstvo i blago, a to su poznavanja dobra i istine, a koja su sredstava preko koji se dolazi do mudrosti. Tako isto i kod Zaharije, I Tir sagradi sebi grad, i sabra srebra kao praha, i zlata kao kala po putu. Gle, Gospod će ga oterati, i svrći u more silu njegovu (IX, 3,4). I kod Davida, Sva je ukrašena kći careva iznutra, haljina joj je zlatom iskićena (Psalam XLV, 13). U ovome se odlomku opisuje Crkva u pogledu osećanja za istinu, i naziva je carskom kćeri, br. 2362, 3963, 466, 6148; pa se kaže da će kći careva nuditi dar, i da će bogati tražiti tvoju milost, gde bogati označavaju one koji obiluju u istinama i dobrima. I kod Osije, Baš se obogatih, i stekoh blago (XII, 8,9); ovde se sa obgatiti se, i steći blago, označava da se obogatio ne svetskim nego nebeskim blagom i bogatstvom; jer se Efraimom označava Intelektualno Crkve, koje je prosvetljeno kad se čita Reč, br.5354, 6222, 6238, 6267. I u Otkrovenju, Anđelu crkve u Laodikiji, jer govoriš: bogat sam, i obogatio sam se, i ništa ne potrebujem ; a ne znaš da si nesrećan, i nevoljan, i siromah, i slep, i go. Savjetujem te da kupiš u mene zlata žeženoga u ognju, da se obogatiš, u bele haljine da se obučeš (III, 17,18). Predmet o kome se govori je Crkva koja čini da je jedino što se odnosi na Crkvu, da su to gola poznavanja ,pa se sama uzdiže pred drugima, iako su poznavanja samo sredstva kojima se popravlja i usavršava život. Stoga ,onaj koji ih poseduje, a bez života u skladu s njima, taj je siromah, nevoljan, potrebit, slep, i go. Kupiti zlato prečišćeno (žeženo u ognju) označava sebi priskrbiti ono što je istinski dobro od Gospoda, a bele haljine označavaju sebi pribaviti od Gospoda stvarne istine od toga dobra. Da zlato označava dobro ljubavi, vidi ono što je navedeno, br. 4545, 5245, 9814, 9952. I kod Jeremije, I, Jehove, dajem svakome prema putovima njegovijem i po plodu dela njegovijeh. Kao što jarebica leži na jajima, i ne izleže, tako ko sabira bogatstvo ali s nepravdom, u polovini dana svojih ostaviće ga, i najposle će biti lud (XVII, 10, 11).

Predmet o kome se ovde govori su oni koji sebi stiču poznavanja ne gledajući na to kako da se obogate, to jest, kako bi gomilali znanja, iako bi trebalo da svoje usluge usmere ka životu; to je ono što je označeno jarebicom, ali koja ne izleže, i bogaćenjem ali ne razumom (nego s nepravdom). I kod Luke, Tako dakle svaki od vas koji se ne odrekne svega što ima, ne može biti moj učenik (XIV, 33). Onaj ko ne zna da bogatstvo, u unutrašnjem smislu, označava duhovno bogatstvo i blago, a to su znanja iz Reči, taj doista misli da treba da se liši svega bogatstva da bi bio spasen. Ali to nije značenje ovih reči, jer blago ovde označava sve što čovek stekne pomoću svoje vlastite inteligencije; jer niko ne može da bude mudar od sebe, nego samo od Gospoda. Stoga, odreći se svoga bogatstva je ne pripisivati sebi ništa od inteligencije i mudrosti; a ko ovo ne zna, taj ne može da prima pouku od Gospoda, niti da bude Njegov učenik. Zato što se posedom, bogatstvom, obiljem, srebrom, i zlatom, označavaju stvari inteligencije i mudrosti, stoga se carstvo nebesko upoređuje sa blagom sakrivenim u polju (Mateja XIII, 44); stoga se kaže da ne sabiraju sebi blaga na zemlji, gde moljac i rđa kvari, i gdje lupeži potkopavaju i kradu. Jer gde je vaše blago, tamo je i srce vaše (Mateja VI, 19-21; Luka XII, 33, 34). Oni koji ne znaju da se pod bogatašem misli na onoga ko poznaje istinu i dobro, to jest, na onoga ko ima Reč, a da se pod siromahom misli na onoga ko nema tih znanja, ali koji ih želi, taj mora da misli da se bogatim označava onaj ko ima a koji je obučen u purpur i u tanko platno, a pod siromahom da se označava čovek koje je ležao pred njegovim vratima (Luka XVI), da se tu misli na bogatog čoveka i siromašnog u skladu s običnim začenjem ovih izraza, iako se tu bogatašem označava Jevrejska nacija , koja je imala Reč; pupurom, u koji je bio obučen bogataš, označava se ono što je dobro, br. 9467; dok se siromahom, koji je ležao pred vratima, označavaju oni koji su izvan Crkve, i koji nemaju Reč, a žele /da imaju/ istine i dobra neba i Crkve. Stoga je očito da se bogatašem označavaju oni koji imaju Reč, stoga Božanske Istine; kao i u proročkim rečima Marijinim kod Luke, Bog napuni gladne blaga, a bogate otpusti prazne (I, 53). Gladni u ovome odlomku označavaju one koji se na drugim mestima nazivaju siromašnim, to jest one koji nemaju hleba i vode, a koji su stoga gladni i žedni, ili koji ne znaju šta je dobro i istinito, ali to žele da znaju. Hlebom i vodom se , u Reči, označava dobro i istina, br. 9323; a gladovanjem i žeđi označava se želja za ovakvim stvarima. Takvi su označeni siromasima i na drugim mestima, kao kod Luke, Blago siromašnima, jer je njihovo carstvo nebesko; blago onima koji gladuju, jer će se nasititi (VI, 20, 21).

Ponovo, Gospodar reče slugi da ide po ulicama i stazama grada, i da dovede siromašne, kljaste, i koji hramaju, kao i slepe (XIV, 21). Ponovo, Siromašnima se

propoveda dobra vest (VII, 22). I kod Mateje, Siromašni slušaju dobru vest (XI, 5). I kod Isaije, I prvenci siromaški nahraniće se, i ubogi će počivati bez straha (XIV, 30). Ponovo, I potrebiti će se veoma radovati u Svecu Izrailjevom (XXIX, 19). I kod Sofonije, I ostaviću u tebi narod nevoljan i siromašan, i oni će se uzdati u ime Jehovino, i oni će ležati, i ne će biti nikoga da ih plaši (III, 12, 13). I kod Isaije, Siromahe i uboge, koji traže vode, a nje nema, kojima je jezik osušen od žeđi, ja, Jehova, ne ću ih ostaviti. I otvoriću reke na visovima, i izvore usred dolina, pustinju ću obratiti u jezero vodeno (XLI, 17,18). Siromašni i potrebiti koji traže vode su oni koji žele saznanja o dobru i istini; voda označava istinu; želja se opisuje njihovim jezikom koji se suši od žeđi; a obilje koje će primiti opisuje se rekama koje će poteći na bregovma i izvorima u dolinama.

Iz svega ovoga se dalje vidi da se nebeske stvari, a koje su istine vere i dobra ljubavi, da se označavaju zemaljskim stvarima, kao što su vode, reke na bregovima, izvori u dolinama, i da su ovi potonji izrazi doslovni smisao Reči, a prethodni da su duhovni, i da je Reč zbog ovoga smisla Božanska, a bez njega nije Božanska. Značenje bogatstva i obilja, koji označavaju one stvari koje se odnose na inteligenciju i mudrost, dolazi tako isto od korespondencija; jer u nebu među anđelima sve izgleda da sjaji, kao da je zlato, srebro, i drago kamenje, zato što su oni (anđei) u inteligenciji od istine i u mudrosti od dobra; jer se unutrašnja stanja anđela na taj način prikazuju pogledu zbog korespondencije. Tako isto, kod duhova koji su ispod neba, postoje bogatstva, u izgledu, u skladu s njihovim stanjima primanja istine i dobra od Gospoda.

10228. Na očišćenje duša vaših. Da ovo označava da zla treba da se odstrane, vidi se iz značenja očišćenja za njihove duše, što ozačava biti očišćen ili oslobođen od zala preko istina vere, vidi gore, br. 10218; a pošto očišćenje ili oslobođenje od zala nije ništa drugo nego njihovo uklanjanje, to je stoga i ovo označeno istim rečima. Da se čovek ne oslobađa od zala i da se ne čisti od njih, nego da se uzdržava od njih, kada ga Gospod drži u dobru, pa se tako zla uklanjaju, vidi šta je navedeno, br. 10057.

10229 I uzevši srebro (novce) za očišćenje od sinova Izrailjevih. Da ovo označava istine od dobra, koje očišćavaju i koje pripadaju Crkvi, vidi se iz značenja srebra, što označava istinu od dobra, vidi br. 1551, 2954, 5658, 6917, 8932; i iz značenja očišćenja , što označava očišćenje od zala, vidi gore, br. 10218; stoga srebro za očišćenje označava istine koje očišćavaju; i iz reprezentacije sinova Izrailjevih, što označava Crkvu; vidi što je navedeno, br. 9340. Nazivaju se istinama koje očišćavaju, jer se svako očišćavanje vrši pomoću istina, vidi br. 2799, 5954, 7918,

9089. Ovakav je slučaj; čovek misli samo zlo, jer od sebe samog on ne misli o Bogu, niti misli ono što je dobro i pravo u odnosu na bližnjega, osim ako je to radi njega samoga; niti misli o nebu i večnom životu, nego o svetu i životu u svetu. Sve dok je čovek u ovome stanju, on misli od onih stvari koje su ispod, a ne od onih koje su iznad njega, stoga misli od pakla a ne od neba. Stoga, kako bi mislio ono što je dobro, on mora da misli od neba, stoga mora da učini da se njegov um podigne ka nebu. Ovo se postiže samo uz pomoć istina koje pripadaju Crkvi, a koje dolaze iz Reči; jer ove istine uče o prirodi Boga, o tome ko je bližnji, da postoji nebo, i večni život, a posebno šta su dobro i zlo. l kada ove istine uđu u čovekov um, unutrašnje se otvara iznad sebe, i odvaja se od onoga što je ispod; na taj način se odvaja od zala. Stoga je očito da se svako očišćenje ili uklanjanje zala ostvaruje pomoću istina, koje se stoga nazivaju istinama koje očišćavaju.

10230. Ostavi ih za potrebu /za rad, delo/ u šatoru od sastanka. Da ovo označava povezivanje s nebom preko priznavanja da su sve istine i dobra od Gospoda, vidi se iz značenja dela u šatoru od sastanka, što označava delo i sačinjava nebo, jer delo to čini; a šator od sastanka označava nebo gde je Gospod. Da šator od sastanka označava nebo gde je Gospod, vidi br. 9457, 9481, 9485, 9963; tako isto označava i ono što povezuje čoveka s nebom, jer ono što sačinjava delo, to sa

injava i nebo kod čoveka, kao što ga i povezuje s nebom. Povezivanje je označeno priznanjem da sva dobra i istine dolaze od Gospoda, jer ono što se daje za rad u šatoru sastanka bilo je pola sikla, što se naziva srebro iskupljenja zbog prebrojavanja naroda; da se davanjem sikla označava pripisivanje svih stvari vere i ljubavi Gospodu, br. 10220, 10221; a prebrojavanjem se označava sređivanje i raspoređivanje svih stvari koje Gospod vrši, br. 10218.

10231. I biće sinovima Izrailjevim za spomen pred Jehovom. Da ovo označava čuvanje Crkve i svih stvari koje pripadaju Crkvi kroz Gospoda, vidi se iz reprezentacije sinova Izrailjevih, da su oni Crkva; vidi ono što je navedeno, br. 9340; i iz značenja spomena, kad je pred Jehovom, to jest radi održanja, vidi br. 10146.

10232. Za očišćenje duša vaših. Da ovo označava ,pošto se zla tako uklanjaju, vidi se iz značenja iskupljenja za njihove duše, to jest, radi uklanjanja zala pomoću istina, vidi gore, br. 10228. Iskupljejem za vaše duše ,ovde se označava pošto su zla uklonjena, a ne ukloniti zla, jer ove stvari slede one koje prethode. Jer u unutrašnjem smislu značenje reči, u skaldu s njihovom vezom u slovu, ne uzima se u obzir; ali smisao ide dalje, i tu se govori da je održanje Crkve i svih stvari koje

pripadaju Crkvi od Gospoda, kada se se zla ukone. Jer tako se Crkva održava kod čoveka, jer zla to više ne sprečavaju; jer se Gospod neprekidno uliva sa Svojom milošću, i proviđa da se dobra i istine ne samo održe kod čoveka, nego i da se umnožavaju i rastu; ali sve dok zla vladaju, istine i dobra Crkve , koja se ulivaju od Gospoda, ili se odbacuju, ili guše, ili izokreću od čoveka; dok onda, kada se ulone zla, one se primaju i priznaju.

10233. Sthovi 17-21. 17. Još reče Jehova Mojsiju govoreći: 18. Načini i umivaonicu od mjedi i podnožje joj od mjedi za umivanje; i metni je između šatora od sastanka i oltara, i nalij u nj vode, 19. Da iz nje pere Aron i sinovi njegovi ruke svoje i noge svoje. 20. Kad idu u šator od sastanka, neka se umivaju vodom, da ne izginu, ili kad pristupaju k oltaru da služe i da pale žrtvu ognjenu Jehovi. 21. Tada neka peru ruke svoje i noge svoje da ne izginu. To neka im bude uredba večna Aronu i semenu njegovu od kolena do kolena.

17. Još reče Jehova Mojsiju govoreći, označava ono što se opaža kroz ilustraciju preko Reči od Gospoda; 18. Načini i umivaonicu od mjedi,označava dobroprirodnog čoveka, u kome dolazi do očišćenja; i podnožje joj od mjedi, označava dobro poslednjeg u prirodnom čoveku, koje /dobro/ je u čulnom; za umivanje,označava očišćenje od zala i obmana; i metni je između šatora od sastanka i oltara, označava da bi došlo do povezanosti između istine i dobra; i nalij u nj vode,označava istine vere preko kojih se vrši očišćenja u prirodnom; 19. Da iz nje pere Aron i sinovi njegovi, označava reprezentativ očišćenja i preporađanja čoveka po Gospodu; ruke svoje i noge svoje, označava ono što je unutrašnje i spoljašnje kod čoveka; 20. Kad idu u šator od sastanka, označava bogoštovanje od dobra vere; neka se umivaju vodom ,označava očišćenje pomoću istina vere; da ne izginu, označava da ne bi nestao reprezentativ; ili kad pristupaju k oltaru da služe i da pale žrtvu ognjenu Jehovi, označava bogoštovanje od dobra ljubavi. 21. Tada neka peru ruke svoje i noge svoje, označava očišćenje unutrašnjeg i spoljašnjeg u čoveku; da ne izginu, označava da ne bi nestao reprezentativ; to neka im bude uredba večna, označava večni zakon reda; Aronu i semenu njegovu od kolena do kojena, označava one koji primaju stvari koje proističu od Gospoda, stoga one ljude koje On preporađa.

10234 I još reče Jehova Mojsiju govoreći. Da ovo označava opažanje od prosvetlenja kroz Reč od Gospoda, vidi se iz značenja Jehova reče Mojsiju, što označava prosvetlenje kroz Reč od Gospoda, vidi br. 10215; i iz značenja govoreći, što oznčava opažanje, vidi br. 2862, 3509 ,5743, 8660. Treba primetiti da, kad god nešto novo, što se pre nije pominjalo, treba da se objasni, tada se kaže, Jehova

reče Mojsiju, kao u ovome poglavlju, stihovi 11, 17, 22, 34; kao i u drugim odlomcima. Nova stvar, koja se sada objašnjava ,je očišćenje od zala i obmana.

10234 (18) Načini i umivaonicu od mjedi. Da ovo označava dobro prirodnog čoveka, u kome dolazi do očišćenja, vidi se iz značenja umivaonice, u kojoj je voda kojom se pere, što označava prirodnog čoveka, o kome ćemo ubrzo govoriti; i iz značenja mjedi, što je njegovo dobro , vidi br. 425, 1551, predmet o kme se govori u onome što sledi, je pranje, i kaže se da Aron i njegovi sinovi treba da peru ruke i noge kad ulaze u šator od sastanka, ili kada prilaze oltaru da bi služili; i na drugim mestima kaže se da oni koji postanu nečisti, da treba da operu i sebe i svoje haljine; i da će tako biti čisti; iz čega se vidi da pranje označava očišćenje od zala; tako je pranje tela i haljina predstavljalo očišćenje srca i uma. Svako ko misli na prosvetljen način, može da vidi da se zla srca i uma ne uklanjanju pranjem, nego samo nečistoća tela i haljina, i da se zla ne mogu oprati vodom, nego samo pokajanjem. Iz svega se ovoga dalje vidi da su one stvari koje su ustanovljene kod Izrailjske nacije, bile spoljašnje stvari koje predstavljaju unutrašnje, i da su ove bile suštinski svete stvari Crkve kod njih, a ne spoljašnje stvari bez ovih. Ali da je ta nacija činila da se sve sveto sastoji samo u spoljašnjim stvarima, a ne u unutrašnjim, jasno je iz Gospodovih reči kod Mateje, Teško vama književnici i fariseji, što čistite spolja čašu i zdelu, a iznutra su pune grabeža i nepravde. Vi ste kao okrečeni grobovi, koji se spolja vide lepo, a unutra su puni kostiju mrtvačkijeh i svake nečistoće (XXIII, 25-27; i Marko VII, 2-8; i Luka XI, 39).

Umivaonica označava Prirodno, jer pranje u njoj označava očišćenje od zala, a očišćenje od zala izvodi se u prirodnom čoveku; zdelama se označavaju stvari koje pripadaju prirodnom čoveku, br. 3068, 3079, 9394, jer je prirodno prijemnik duhovnih stvari koje pripadaju unutrašnjem čoveku. Prirodnim se označava spoljašnji deo čoveka, koji se naziva spoljašnji čovek. Možda izgleda čudnovato da umivaonik označava prirodno kod čoveka; ali treba primetiti da se ovde govori u unutrašnjem smislu o očišćenju od zala, a čovek je taj koji se čisti. Stoga sledi, da se onim u čemu se vrši pranje označava nešto što pripada čoveku. Umivaonica označava prirodno, jer u njoj se, kao što je rečeno, vrši se pranje. Osim toga, sve stvari koje su bile ustanovljene kod Izrailjske i Jevrejske nacije, označavale su stvari koje pripadaju nebu i Crkvi, stoga označavaju stvari koje su u čoveku, jer da nisu označavale nešto u čoveku, ne bi bile reprezentativne. Pošto se umivaonicom označava Prirodno u čoveku, to se vodom u umivaonici označavaju istine vere, a pranjem očišćenje od zala, stoga mjedenim morem pored hrama, kao i sa dvanaest volova koji su ga nosili, može da se zna značenje deset drugih

umivaonica postavljenih blizu hrama, kao i deset lovova volova, heruvima ucrtanih na njima,kao i točkova na kolima ispod njih.

Značenje svih ovih stvari je očito kada se znaju značenja umivaonice, vode, i pranja, i ako se zna kako izgleda stvar s očišćavanjem od zala u čoveku, jer je svaka pojedina stvar reprezentativ duhovnih i nebeskih stvari. Mjedeno more Solomonovo, postavljeno blizu hrama, ovako se opisuje: I sali more; deset lakata beše mu od jednoga kraja do drugoga, okruglo u naokolo, a pet lakata beše visoko, a uonaokolo beše mu trideset lakata. I ispod kraja njegova bijahu ispupčene kao jabuke svuda unaokolo po deset na jedan lakat, kojima beše optočeno more naokolo, dva reda jabuka beše saliveno s njim. I stajaše na dvanaest volova; tri gledahu na sever, tri gledahu na jug, a tri gledahu na istok; a more stajaše nad njim ozgo, a zadnja strana svih njih beše unutra. I debljina mu beše s podlanice, a kraj mu beše kao kraj u čaše, kao cvet ljiljanov, i primaše dve hiljade vata. A more beše postavljeno na desnom ramenu kuće prema istoku s juga (o Carevima VII, 23-26, 39). Ova se posuda ili ova umivaonica naziva morem, jer se morem označava Doslovno značenje, i ono pripada prirodnom čoveku. Ovo more označava Doslovno znanje uopšte, vidi br. 28, 2850, 8184; a da Doslovno značenje pripada prirodnom čoveku, br. 1486, 3019, 3020, 6077, 9918. Ova umivaonica je bila kao obod čaše, jer se čašom, zdelom, ili posudom za piće, označava Doslovno značenje koje pripada prirodnom ili čulnom čoveku, br. 9557, 9996. Sa dvanaest volova označavala su se dvanaest dobara prirodnog ili čulnog čoveka zajedno, jer su bili umesto podnožja, a podnožjem se označava poslednje, koje daje potporu. Da dvanaest označava sve zajedno, vidi br. 3272, 3858, 3913; i da vo označava dobro prirodnog čoveka, br. 2781, 9135. Oni su gledali na sve strane sveta, jer je dobro prirodnog čoveka prijemnik svih stvari koje se ulivaju od sveta, kako onih koje se odnose na dobra tako i onih koji se odnose na istine. Prečnik od deset lakata označava ono što je potpuno, br. 3107: a obod od trideset lakata označava punu povezanost, br. 9082. Dve hiljade vata označavali su povezivanje dobra i istine, stoga očišćenje i preporod, jer preporod nije ništa drugo nego povezanost dobra i istine. Dve tisuće označava isto što i dva, jer pomnoženi brojevi imaju isto značenje kao i prosti brojevi od koji su postali množenjem, br. 5291, 5335, 5708, 7973; da dva označava povezanost, vidi br. 5194, 8423. Mjedeno more postavljeno na desno rame kuće prema istoku s juga, označavalo je da je gledalo prema Gospodu, jer Gospod je istok, br. 101, 9668. Kuća ili hram označava nebo i Crkvu gde je Gospod, br. 3720. Iz ovih razmatranja sada je jasno da mjedeno more pa stoga i umivaonica označavaju Prirodno čovekovo gde se vrši očišćenje.

10236. I podnožje joj od mjedi. Da ovo označava dobro poslednje u Prirodnom, koje se naziva Čulnim, što označava poslednje Prirodnog, koje se naziva Čulnim; i iz značenja mjedi, što označava dobro, vidi gore, br. 10235. Podnožje označava poslednje Prirodnog, koje se naziva spoljašnje Čulno, jer se umivaonicom, koja je bila iznad, označava Prirodno u kome se vrši očišćenje; otuda se onim što je ispod označava ono što je na najnižem mestu, to jest, u poslednjem, stoga spoljašnje Čulno u čoveku. Prirodno u čoveku je spoljašnje, srednje, i unutrašnje. Spoljašnje Prirodnog komunicira sa svetom, i naziva se spoljašnjim Čulnim. Unutrašnje Prirodno komunicira s unutrašnjim čovekom, koji je u nebu. Srednje Prirodno povezuje oba; jer gde god je spoljašnje i unutrašnje, tamo mora da bude i srednje Prirodno koje sjedinjava. Da Prirodno u čoveku ima spoljašnje, srednje, i unutrašnje, vidi br. 4009, 4570, 5118, 5120, 5649, 9216. Čulnim, koje je poslednje Prirodnog, označava se ono što se naziva telom, i što nestaje kad čovek umre, stoga, je to ono što mu služi za njegove dužnosti u svetu, kao što je čulo vida, sluha, mirisa, ukusa, i dodira. Da je ovo Čulno poslednja podloga (plan), s kojom je čovekov život povezan, i na kojoj počiva kao na podnožju, jasno je; jer je to neposredni dodir sa svetom, i pomoću ovoga najdalja struktura sveta ulazi, a nebo izlazi. Ovo Čulno je zajedničko čoveku i životinjama; dok je spoljašnje Čulno, koje nije zajedničko čoveku i životinjama, to je ono koje čovek ima preko svoje memorije, i koje se oblikuje stvarima koje pripadaju svetu, telu, i zemaljskim stvarima. Čovek koji misli i umuje samo od ovih, a ne od unutrašnjih stvari, naziva se čulnim čovekom. Ovo Čulno ostaje kod čoveka posle smrti, ali je tiho. Ovo spoljašnje Čulno je ono što se zapravo označava podnožjem. Priroda ovoga bila je predstavljena sa deset umivaonica, koje su bile postavljene blizu hrama. Ova podnožja su ovako opisana: Solomon načini deset podnožja od mjedi, u dužinu od četiri lakta bejaše svako podnožje, a u širinu od četiri lakta, a u visinu od tri lakta. ...A na oplati među uglovma bijahu lavovi i volovi i heruvimi, a na uglovima bejaše stupac ozgo, a ispod lavova bejaše venac okovan. Osim toga, svako je podnožje imalo četiri točka od mjedi s pločama mjedenijem, i na četiri ugla bejahu kao ramena, a ramena su bila salivena ispod umovaonice; točkovi su bili napravljeni ,te izlažahu na podnožju, i svaki točak bejaše visok podrug lakta; naprava točkova bejaše kao naprava kolskih točkova; njihove osovine, glavčine, naplaci, i paoci, sve beješe saliveno. Blizu ovog je načinio deset podnožja, svi su bili saliveni. ....I četiri ramena bejahu na četiri ugla od svakoga podnožja, a iz podnožja izlažahu ramena. Na taj način načini deset podnožja; bili su jednako saliveni, jedne mjere i jednih razmera; I načini deset umivaonica koje uzimahu deset vata; svaka umivaonica beše četiri lakta ( o Carevima VII, 27-39).

Priroda spoljašnjeg Čulnog u čoveku ovde se opisuje preko reprezentativa, a posebno Gospodova zaštita, kojom sprečava čoveka da uđe u ono što se odnosi na nebo i Crkvu od Čulnog, stoga od sveta; jer je to suprotno Božanskom redu; jer svet ne može da uđe u nebo, nego nebo u svet, kao što je slučaj kada se Gospod kroz nebo uliva kod čoveka, prosvetljava ga, uči ga, i vodi ga, kroz Reč.

Da je ulaziti od sveta, u stvari neba suprotno Božanskom redu, jasno je po onima koji ulaze od svog Čulnog, to jest, od znanja sveta, jer oni ništa ne veruju. Zaštita da se to ne desi označena je lavovima, volovima, i heruvima; jer lavovi označavaju zaštitu kojom se sprečava da istine uđu, jer lavovi označavaju istine u njihovoj moći, br, 6367, 6369. Volovima se označava zaštita kojom se sprečava da dobra uđu, jer volovi označavaju dobra u njihovoj moći, br. 2781. Da se heruvima označava zaštita Gospodova kojom sprečava da se ovo desi, br. 308, 9509. Da ramena, koja se ovde pominju, označavaju moć i otpor, vidi br. 1085, 4931-4937, 9836. Točkovima kao od kola označava se moć da se postane mudar kada sve ulazi od neba, jer se tada sve odvija u skladu sa redom; jer točkovi kola označavaju moć da se nastavi, stoga da se uči, br. 9872, 8216; a kola označavaju stvari doktrine neba i Crkve, br. 5321, 8215.

Šta je čulni čovek, biće dalje ukratko objašnjeno. Onaj se naziva čulnim ko misli samo od stvari koje su u memoriji, a izvedene su od sveta, i ko se ne može uzdignuti u unutrašnje stvari. Posebno su ovakvi oni koji ništa ne veruju o nebu i Božanskim stvarima jer ih ne vide, jer imaju poverenja samo u čula, tako da za sve što ne opažaju čulima, za to misle da ne postoji. Ovi koji odgovaju ovome opisu, srodni su divljim životinjama po karakteru, koje vode samo njihova spoljašnja čula; no uprkos toga, ovakvi ljudi su bistri i vešti u postupcima i u umovanju, samo što ne vide istinu u svetlosti od svetlosti istine. Ovakvi su se nekad nazivali zmijama s drveta poznanja. Paklena četa je većim delom ovakva. Ali šta je čulni čovek, i šta je Čulno, vidi u navedenim odlomcima, br. 9331 na kraju, 9730, 9922 na kraju, 9996; a šta je to biti uzdignut iznad čulnih stvari, ili biti odvojen od njih, vidi navedene odlomke, br. 9922 na kraju. Dobro Čulnog, označeno mjedenim podnožjem, je ono što se naziva prijatnim i za uživanje,i što deluje na maštovite misli, jer takve misli izviru iz zemaljskih telesnih i svetskih predmeta; a uživanje u ovakvim mislima razlikuje se od ostalih uživanja po tome što se stara samo za ono što se odnosi na ljubav prema sebi i svetu, i njegova su uživanja ona koja izviru iz ovih ljubavi. I pošto su ljubavi čulnog čoveka ovakve, stoga je očito da je on sposobniji od drugih u umovanju i u delovanju radi počasti i dobiti; jer se njegovo telo razgoreva u vatri te ljubavi, a ova vatra daje svetlost koja se naziva prirodnom

svetlošću; i kad ona postane jasna, tada se svetlost neba, koja pripada unutrašnjem čoveku, potpuno zatamnjuje; zgog toga oni za stvari koje pripadaju svetlosti neba, kažu da ne postoje, jer su one čulnom čoveku u potpunome mraku. Drugačije je u slučaju onih koji postupaju od vatre neba, i koji misle pomoću dobra od Čulnog, što je označeno podnožjem umivaonice.

10237. Za umivanje. Da ovo označava očišćenje od zala i obmana, vidi se iz značenja umivanja, čime se označava očišćenje od zala i obmana pomoću istina vere. Ovde će biti ukratko objašnjeno kakav je to slučaj; jer se umivanjem označava očišćenje, vodom se označavaju istine vere, a umivaonicom koja drži vodu, označava se Prirodno, jer se svako duhovno očišćenje vrši u prirodnom čoveku. Čovek ima spoljašnje i unutrašnje; spoljašnje se naziva Prirodnim, a isto tako i prirodnim čovekom, dok se unutrašnje naziva Duhovnim, a isto tako i duhovnim čovekom, jer je čovekovo unutrašnje u duhovnom svetu, gde su duhovi i anđeli, dok je njegovo spoljašnje u prirodnom svetu, gde su ljudi. Kako unutrašnje tako i spoljašnje prolaze kroz očišćenje; unutrašnje u nebu, a spoljašnje dok je čovek u svetu. Očišćenje se tada izvodi u prirodnom, jer se tu istine vere pokazuju i opažaju; jer one su tu među Doslovnim znanjima, ili stvarima memorije, koje se, kada se o njima misli, opažaju jasno; ali to nije slučaj s onim stvarima o kojima se misli u unutrašnjem čoveku; ove se ne opažaju jasno sve dok je čovek u svetu, jer su tamo /u nebu/ ideje duhovne. Iz toga razloga očišćenje se vrši u Prirodnom. Da se ovo vrši pomoću istina vere, vidi se po tome što oni koji se očišćavaju, mora da znaju ne samo šta je zlo i obmana, nego i mora da priznaju da ovi postoje, i da im postanu odvratni, i da ih se klone. Kad je ovo slučaj, čovek se od njih očišćava. A zla i obmane ne mogu se znati, niti priznati, osim u prirodnom čoveku pomoću istina vere; jer ove istine uče šta je zlo i obmana, i pokazuju ih jasno. Onaj ko misli da je očišćen od zala pre nego li ih je video i priznao u sebi, taj se vrlo vara, vidi br. 8388, 8390. Kaže se da čovek zna svoja zla i obmane pomoću istina vere u Prirodnom, to jest, u spoljašpnjem, ali ne u unutrašnjem čoveku. Razlog je ovome to što su ideje misli u unutrašnjem čoveku duhovne, a ove se ne mogu shvatiti u prirodnom, jer su one intelektualne ideje koje se ne povezuju s objektima kao što su oni u materijalnom svetu. Pa ipak, duhovne ideje, koje su svojstvene unutrašnjem čoveku, ulivaju se u prirodne ideje koje su svojstvene spoljšnjem čoveku, stvaraju ih i i čine da ove rastu, što se dešava preko korespondencija. Ali o duhovnim idejama u unutrašnjem čoveku, po Gospodovoj Božanskoj milosti, govoriće se kad se bude radilo o nebu, i o duhovima i anđelima, jer oni misle i razgovaaju jedan s drugim preko duhovnih ideja.

10237. I metni je između šatora od sastanka i oltara. Da ovo označava da bi došlo do povezivanja istine i dobra, vidi se iz značenja između šatora od sastanka i oltara, što označava povezivanje istine i dobra, vidi br. 10001, 10025. Umivaonica je bila smeštena između šatora od satsanka i oltara, i Aron i njegovi sinovi onde su prali ruke i stopala kako bi se time predstavljalo očišćenje srca, kao i preporod, koji je suštinski povezivanje istine i dobra; jer je povezanost istine i dobra nebo samo u čoveku; stoga se nebo upoređuje u Reči sa brakom. Ovo se povezivanje izvodi pomoću istina vere, jer ove uči kako čovek treba da živi. Kada se dakle život oblikuje u skladu s istinama vere, ostvaruje se povezanost istine i dobra, jer tada istina postaje dobra, jer se ona živi. Život istine je dobro. Ovo je isto tako označeno čovekom koji se nanovo rađa vodom i duhom. Voda označava istinu vere, a život označava njen život. Da je preporod povezanost istine i dobra, vidi br. 2063, 3155, 8772, 10067.

10238. I nalij u nju vodu. Da ovo označava istine vere preko kojih se vrši očišćenje u prirodnom čoveku, vidi se iz značenja vode, koja označava istine vere, vidi br. 28, 739, 2702, 3424, 8568, 9323; i iz značenja umivaonice, kojom se označava prirodni čovek; vidi br. 10235. Onaj ko ne zna da voda označava istine vere, neće biti sposoban da razume mnoge odlomke u Reči, kao na primer značenje sledećeg, Ako se čovek ne rodi vodom i Duhom, ne će ući u carstvo Božije (Jovan III,5). Oni koji pod vodom razumeju samo vodu, misle da se čovek nanovo rađa kroz vodu krštenja, iako voda nije ta koja doprinosi bilo šta preporodu, nego istina vere i dobro ljubavi; jer voda samo čisti telo, ali ne srce. Onaj ko ne zna da voda označava istinu vere, ne može da zna šta krštenje označava; jer veruje da spoljašnji obred spasava čoveka, dok je činjenica da spoljašnji obred nema efekta, nego unutrašnje stvari koje su označene, a to je preporod pomoću istina vere. Jer se oni koji pripadaju Crkvi razlikuju od drugih u svetu po krštenju, jer oni mogu da se preporode preko istina vere; oni, međutim, koji su izvan Crkve ne mogu, jer je u Crkvi Reč, u kojoj su istine vere. Onaj ko ne zna šta voda označava, taj ne može da zna šta je označeno, vodom iznad svoda i vodom ispod svoda (Postanje I, 6-10), iako se vodom iznad svoda označavaju istine vere u unutrašnjem čoveku, a vodom ispod svoda istine vere u spoljašnjem čoveku; jer je predemt o kome se govori u ovome poglavlju novo stvaranje čoveka pradrevne Crkve, stoga njegov preporod.

Onaj koji ne zna da voda označava istine vere, taj ne može da zna šta je označeno vodom kod Jovana, A koji pije vode koju ću mu ja dati, ne će ožednjeti do veka; nego što ću mu ja dati biće u njemu izvor vode koja teče u život večni (IV, 14). I kod Isaije, Siromahe i uboge, koji traže vode a nje nema, kojima se jezik osušio od

žeđi...Otvoriću reke na visovima, i izvore usred dolina, pustinju ću obratiti u jezero, i suvu zemlju u izvore vodene (XLI, 17, 18). Ponovo, neće ožednjeti kad ih povede preko pustinje; vodu iz stene točiće im, jer će rascepiti kamen i poteći će voda (XLVIII, 21); i u nekoliko drugih odlomaka. Ali pogledaj šta je rečeno i pokazano pre o ovome predmetu, da se očišćenje od zala i obmana izvodi pomoću istina vere, br. 2799, 5954 na kraju, 7044, 7918, 9089, 10229; isto tako o preporodu, vidi šta je rečeno, br. 9959. Da krštenje označava preporod pomoću istina vere, br. 4255, 5120 na kraju, 9089. Da se očišćenje vrši u Prirodnom, br. 3147, 9572; kao i preporod, može se videti u onome što je navedeno, br. 9325 na kraju.

10239. (19) Da iz nje pere Aron i sinovi njegovi. Da ovo označava reprezentativ očišćenja i preporađanja čoveka od Gospoda, vidi se iz značenja pranja, što je očišćenje, vidi gore, br. 10237; i iz reprezentacije Arona, koji je predstavlja Gospoda kao nebesko Božansko Dobro, vidi br. 9806, 10068; i iz reprezentacije sinova izrailjevih, koji predstavljaju Gospoda kao duhovno Božansko Dobro, vidi br. 9807, 10068; iz ovoga je očito, da se pranjem Arona i njegovih sinova označava reprezentativ čovekovog očišćenja po Gospodu. To je isto tako i reprezentativ preporađanja, jer je preporađanje isto tako predstavljeno pranjem, i to pranjem celoga tela koje se, međutim, nazivalo krštenjem. Da krštavanje , to jest, krštenje označava preporod, vidi br. 4255, 9088. Ali, preporod se razlikuje od očišćenja u tome što preporod prethodi, a očišćenje sledi; jer se niko ne može očistiti od zala i obmana osim onoga koji se preporađa, i kad je već preporođen. Jer onaj koji se još nije nanovo rodio, doista se uzdržava od zala koliko god može, ali se od njih ne čisti, jer je uvek nečist. Drugačije je sa čovekom koji je preporođen; on se očišćava svakoga dana, što je označeno Gospodovim rečima Petru, Koji je opran, onome ne treba do samo noge oprati, jer je sav čist (Jovan XIII, 10). Onaj ko je opran označava onoga ko je preporođen. Da se potpuno pranje nazivalo krštenjem, jasno je iz Marka,(VII, 4); a pranje celoga tela kod Mateje (III, 13-16; Marko I, 30; kao i od Carevima V, 10,14). Jordan, u kome se krštavalo (Mateja III, 6, 13; Marko I I, 5; o Carevima V, 10, 14) označavao je prirodno, br. 1585, 4255. Očišćenje pri krštavanju označavalo je iskušenje (Mateja XX, 22-23), jer se svo prerorađanje izvodi pomoću iskušenja, br. 5036, 5773, 8351, 8958, 9859 i sledeći. Ovde će se ukratko reći zašto je Gospod, dok je bio u svetu, bio voljan da bude kršten, iako se krštenjem označava preporod čoveka kojega Gospod preporađa. Razlog je to što je krštenje Gospoda Samoga označavalo proslavljenje Njegovog Ljudskog, koje je, u Reči, označeno preporodom čoveka, koje tako isto označava glorifikaciju Ljudskog u Gospodu; jer je čovekov preporod slika Gospodovoga proslavljenja, vidi br, 3138, 3212, 3296, 3490, 4401, 5688. Stoga, kad je Gospod dopustio Jovanu da ga krsti,

On reče, Jer tako nam treba ispuniti svaku pravdu Božiju (III, 15). Ispuniti pravdu Božiju označava potčiniti paklove i dovesti ih, kao i nebesa, u red Njegovom vlastitom Moći, a u isto vreme i proslaviti Njegovo Ljudsko; jer su se ove stvari izvodile kroz iskušenja kojima se izložio; stoga kroz neprekidne borbe s paklovima, sve do poslednje na krstu. Da je ovo pravda koju je Gospod ispunio, vidi br. 9486, 9715, 9809, 10019, 10152.

DOVDE

Slične su stvari bile označene svim drugim stvarima koje su napisane o Gospodu u zakonu i prorocima (Luka XVII, 31; XXII, 37; XXIX, 44); kao i Gospodovim dolaskom , kako bi ispunio sve stvari zakona (Mateja V, 17, 18). Ko ne zna misterije Reči, veruje da je Gospod postao pravda ispunivši sve stvari zakona, i da je tim ispunjenje izbavio ljudsku rasu od jarma zakona, to jest, od prokletstva. Međutim, ovo nije značenje tih reči, nego da je postao pravda tako što je potčinio paklove, i dovodeći nebesa u red, kao i proslavljanjem Svog Ljudskog; jer je ovim poslednji stekao za sebe moć , da bi Svim Božanskim i Ljudskim potčinio paklove i držao nebesa u redu kroz večnost, i naime da je mogao da preporodi čoveka to jest, da ga oslobodi pakla i spase.

10240. Pošto se pranjem isto tako označava i preporođenje, nešto će biti rečeno i o tome predmetu. Onaj ko ne zna da je Gospod, i kod proroka i u Jevanđeljima, govorio preko korespondencija (saobraznosti), stoga u Reči postoji unutrašnji smisao, taj ne može da zna šta se označava Gospodovim rečima kod Jovana, Zaista, zaista vam kažem, ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u carstvo Božije. Ono što se rodi od tela, telo je, a što je rođeno od Duha, duh je. Duh diše gde hoće, i glas njegov čuješ, a ne znaš od kuda dolazi i kuda ide: tako je svaki čovek koji je rođen od Duha (III, 5,6,8). Ako se ove reči objasne uz pomoć korespondencija, njihovo je značenje očito, jer su to nebeske misterije. Po korespondenciji voda označava istinu vere, koja se/korespondincija/ , u prirodnom smislu, jasno opaža. Duh je Božanske Istina , koja se uliva od Gospoda preko unutrašnjeg čoveka u njegovog spoljašnjeg ili Prirodnog, od čega čovek, koji se preporađa, ima život vere. Telo je čovekov proprium, koji je samo zlo. Duh, koji diše gde hoće, označava da Gospod u Svojoj milosti, preko Božanske istine, daje novi život. Slušanjem njegovoga glasa, označava da čovek opaža te stvari u svom spoljašnjem ili prirodnom čoveku. Glas označava što Reč kaže. Ne znati otkuda dolazi i kuda ide, označava da čovek ne zna kako dolazi do preporoda, jer Gospod preporađa čoveka na bezbrojne i neizrecive tajnovite načine. Da po korespondenciji voda označava istine vere, vidi br. 28, 739, 2702, 9323, 10238. Da

je duh Božanska istina, od koje dolazi život vere, br. 9229, 9818. Da telo označava čovekov proprium, koji je samo zlo, br. 8409. Da disanje označava stanje života vere, br. 9281. Da glas označava ono što Reč kaže, to jest, istinu iz Nje, br. 9926. Da slušanje označava opažanje, br. 9311, 9926. Da dolaziti i odlaziti, ili ući i izići, označava stanje nečega od početka do kraja, br. 9927. Da su misterije preporađanja bezbrojne i neizrecive, br. 3179, 3573, 5398, 9334 na kraju, 9336; i da čovek ne opaža šta se dešava u njegovom unutrašnjem čoveku dok je u svetu, osim onoga što je u spoljašnjem ili prirodnom čoveku, br. 10236 gore.

10241. Ruke svoje i noge svoje. Da ovo označava ono što je unutrašnje i spoljašnje u čoveku, vidi se iz značenja ruku, što označava unutrašnje čovekovo, o čemu ćemo govoriti ubrzo; i iz značenja nogu, što označava spoljašnje čovekovo, stoga njegove prirodne stvari, ili one koje pripadaju čovekovom spoljašnjem, br. 2162, 3761, 3986, 4280, 9406. Ali ruke označavaju unutrašnje stvari, jer stvari u gornjim delovima tela produžavaju se u ruke, i tamo se završavaju; stoga ruke označavaju sve ono što je u čoveku, to jest, njegovu moć, vidi o tome navedene odlomke, br. 10019. Ali kad se već pomenu, kako ruke tako i noge, tada se označava sve što je u spoljašnjem i unutrašnjem čoveku. Otuda podizanje ruke označava moć u onome što je duhovno, a podizanje noge moć u onome što je prirodno, br. 5327, 5328. Osim toga, krajnji delovi u čoveku označavaju sve što mu pripada, br. 10044; krajnje su ruke i noge. Iz ovoga je jasno zašto su Aron i njegovi sinovi morali da peru svoje ruke i noge kada su ulazili u šator od sastanka, ili bi se približavali oltaru da služe.

10242. Kad idu u šator od sastanka. Da ovo označava bogoštovanje od dobra vere, vidi se iz značenja - ići u šator od sastanka, kada se govori o Aronu i njegovim sinovima, što je reprezentativ svega što pripada bogoštovanju od dobra vere. Ove su stvari bile predstavljenje ulaženjem u šator od sastanka, jer je približavanje oltaru predstavljalo sve što pripada bogoštovanju od dobra ljubavi. Postoje dve suštinske stvari Božanske službe (bogoštovanja), dobro vere i dobro ljubavi; a bogoštovanje je Božansko bilo da je od prvog ili drugog dobra. Dobro vere je dobro ljubavi prema bližnjem; a dobro ljubavi je dobro ljubavi ka Gospodu. Ova se dobra razlikuju kao što se razlikuju Duhovno i Nebesko, čija se priroda može videti u navedenim odlomcima, br. 9277. Bogoštovanje od dobra vere, ili od dobra ljubavi prema bližnjem bilo je predstavljeno službom Arona i njegovih sinova u šatoru od sastanka, koja se služba obavljala svakoga dana; jer je šatorom bilo predstavljeno nebo gde vlada duhovno dobro; dok je bogoštovanje od nebeskog

dobra, koje je dobro ljubavi ka Gospodu, bilo predstavljeno Aronom i njegovim sinovima kod oltara, vidi br. 9963, 9964, 10001, 10925.

10243. Neka se umivaju vodom. Da ovo označava očišćenje pomoću istina vere, vidi se iz značenja umivanja , što označava očišćenje od zala i obmana, vidi gore, br. 10237; i iz značenja vode koja označava istine vere, vidi br. 10238. Onaj ko ne zna šta je označeno pranjem, a šta nogama i rukama, ne može da zna na šta se odnose ove reči kod Jovana, po tom Isus usu vodu u umvaonicu, i p0če prati noge učenicima i otirati ubrusm kojim beše zapregnut. Onda dođe k Simonu Petru, koji mu reče: zar ti da pereš moje noge? Isus odgovori: Ono što ja činim sada ti ne znaš, ali ćeš doznati kasnije. Petar mu reče: nikad ti ne ćeš oprati mojijeh nogu. Isus mu odgovori: ako te ne operem, nemaš dela sa mnom. Reče mu Simon Petar: Gospode, ne samo noge, nego i ruke i glavu. Isus mu reče: opranome ne treba do samo noge prati, jer je sav čist (XIII, 5-10). Ko može da zna na šta se odnosi ono što je Gospod rekao, Ono što ja činim, ti sada ne znaš? tako isto, ako te ne operem, nemaš dela sa mnom? isto tako, Onaj ko je opran,njemu treba samo noge prati, jer je sav čist? Da je predmet o kome se ovde govori očišćenje od zala i obmana, može se znati samo iz unutrašnjeg smisla; iz kojega postaje očito da se pranjem označava očišćenje od zala i obmana; vodom u umivaonici, istina vere u prirodnom; lanenim ubrusom, kojim je Gospod bio zaogrnut, i kojim je otirao njihove noge, Božanska istina koja proističe iz Njega; nogama, čovekovo Prirodno; pranjem glave, ruku i nogu, preporod; slično i onim koji je opran. Stoga se pranjem označava očišćenje čovekovog Prirodnog, jer ako se ovo ne opere i ne očisti dok je čovek u prirodnom svetu, to se više ne može učiniti u večnosti; jer on ostaje u onome stanju Prirodnog u kome umre. Nema popravka kasnije, jer je to podloga u koju se ulivaju unutrašnje to jest duhovne stvari kao u svoj prijemnik; kad je to izokrenuto, izokreću se isto tako i unutrašnje stvari kda se uliju. Isto je kada je oko povređeno, ili neki čulni organ iii telesni ud, jer unutrašnje stvari osećaju i deluju kroz ove u skladu s njihovim primanjem. Da se čovek ne moče očistiti u večnosti ako se njegovo prirodno nije očistilo u prirodnom svetu, označeno je Gospodovim rečima, Ono što ja činim sada, doznaćeš kasnije. Da onaj ko je preporođen treba da samo očišćava prirodno, označeno je ovim rečima, Opranome ne treba do samo noge oprati,jer je sav čist. A da Gospod sam očišćava, označeno je ovim rečima, Ako te ne operem, nemaš dela sa mnom. A da se ovo vrši preko Božanske Istine koja proističe od Gospoda, označeno je Njegovoim otiranjem lanenim ubrusom kojim je bio zaogrnut. Da laneni ubrus označava istinu od Božanskog, vidi br. 7601; stoga laneni ubrus kojim je Gospod bio zaogrnut označava Božansku Istinu od Njega. Da voda označava istinu vere, vidi br. 10238; da umivaonica, koja

sadrži vodu, označava Prirodno, vidi br. 10235; da pranje glave, ruku i nogu, ili celoga tela, označava preporod, br. 10239. I da noge označavaju čovekovo Prirodno, br. 10241. Iz svega ovoga opet je očito da je Gospod govorio u korespondencijama (saobraznostima), stoga od unutrašnjeg smisla, jer od neba, gde je taj smisao. Stoga ako se Gospodova Reč ne razume u tome smislu, može se razumeti samo malo (prim. prev. na drugim mestima, kao u raspravi o Sv. Pismu br.55, autor navodi da se ono što je nužno za izbaljenje vidi u Sv. Pismu kao što se vidi lice i ruke na čoveku. Uz to treba napomenuti da je unutrašnji smisao slojevit; prvi po redu je istorijski unutrašnji smisao koji govori o razvoju Božije crkve u svetu; drugi je u utrašnjim ili duhovnim koji govori o očišćenju i preporodu čovek, a treći je i najviši onaj koji govori o tome kako je Gospod proslavio Svoje Ljudsko. Ovi smislovi su poznati u tri neba, prirodnom, duhovnom i nebeskom kao smislovi koje razumeju duhovi, to jest, anđeli u tim nebesima, popraćeni stanjima osećanja sreće i blaženstva, kao i opažanja istine, koji rastu što su nebesa viša, odnosno dublja).

10244. Da ne izginu . Da ovo označava da ne bi reprezentativ nestao, vidi se iz značenja izginuti , kada se govori o služenju Arona i njegovih sinova, što označava prestanak reprezentativa , a otuda i povezanosti s nebom, vidi br. 9928. Slučaj je ovde da je u Crkvi kod te nacije, povezanost s nebom, a kroz nebo i sa Gospodom, bila jedino preko reprezentativa, to jest, preko spoljašnjih stvari koje su predstavljale unutrašnje stvari. Stoga, čim bi oni prestali da služe po propisanom obredu, reprezentativ bi iščezao, a s njim i povezanost s nebom; a kada prestane povezanost s nebom, oni više nemaju zaštite protivu pakla; zbog toga su poginuli sinovi Aronovi, Nabab i Abihu, jer su prineli kad na drugoj (tuđoj) vatri (Levitska X, 1,2), čime je bilo označeno bogoštovanje od neke druge ljubavi, a ne od ljubavi ka Gospodu; otuda njihovo odvajanje od neba i njihova gašenje ; isto bi se bilo desilo da su se Aron i njegovi sinovi pribižili da služe a da se nisu pre toga oprali; jer na taj način ne bi predstavljali bogoštovanje od neba, nego svetovno (profanisano) bogoštovanje, koje je od pakla. Iz ovoga je jasno da se pogibijom , kada se govori o služenju Arovonovom i njegovih sinova, označava nestajanje reprezentativa, pa stoga i povezansti s nebesima.

10245. Ili kad pristupaju k oltaru da služe i da pale žrtvu ognjenu Jehovi. Da ovo označava bogoštovanje od dobra ljubavi, vidi se iz značenja prilaziti da bi služili, što označava predstavljati Gospoda kao dobro ljubavi, vidi br. 9964; i iz značenja paliti žrtvu Jehovi, što označava bogoštovati iz ljubavi ka Gospodu; jer palenje ili žrtvovanje označava bogoštovanje, br. 6905, 8936, dok se prinošenjem žrtve

Jehovi označava ono što je od Gospodove Božanske Ljubavi, br. 10055. Dalje, kakav je ovo slučaj, vidi upravo gore, br. 10241.

10246. Tada neka operu ruke svoje i noge svoje. Da ovo označava očišćenje spoljašnjih i unutrašnjih stvari u čoveku, vidi se iz onoga što je gore pokazano, br. 10239, 10240, gde se javljaju iste reči.

10247.Da ne poginu . Ovo označava da ne bi reprezentacije prestale, vidi gore br. 10243.

10248. To neka im bude uredba večna . Da ovo označava večni zakon reda, vidi se iz značenja uredbe, što označava zakon reda, br. 7884, 7995, 8357, i iz značenja večne uredbe, što označava večnost. Doba označava ono što je večno jer se dobom označava trajanje sve do kraja, a trajanje, u unutrašnjem smislu, označava ono što je večno. Isto tako izraz doba označava, u izvornm jeziku, večnost. Doba označava večnost zato što , u Reči, kada se govori o Crkvi, time se označava trajanje sve do kraja; otuda kada se izraz koristi u odnosu na nebo, gde nema kraja, i o Gopspdu, označava se ono što je večno. Izraz se koristi uopšte za svaku Crkvu, a posebno za nebesku Crkvu. Osim toga, doba označava i svet, i život ovde, kao i život posle u večnosti. U pogledu prvog značenja, da doba (vreme, vek), kada se govori o Crkvi, označava trajanje sve do kraja, jasno je iz sedećih odlomaka, Učenici rekoše Isusu, kaži nam šta je znak tvoga dolaska, i šta je svršetak doba (Mateja XXIV, 3). Svršetak doba označava poslednje vreme Crkve, stoga njen kraj, kad više nema vere, jer više nema ljubavi prema bližnjem. Da je ovo svršetak doba , stoga da je doba trajanje Crkve do njenoga kraja, jasno je iz onih stvari koje je Gospod rekao a koje su u tome poglavlju, što se može videti objašnjeno kao uvod poglavljma o Postanju, od pogl. XXVI, do XL. Isto je označeno na drugim mestima dobom i njegovim svršetkom kod isotga Jevanđeliste, Žetva je svršetak doba (XIII, 39, 40, 49): Gle, ja sam s vama u veke, sve do svršetka doba (XXVIII, 20). Doba ovde označava i trajanje Crkve od početka do kraja. I kod Jezekilja, I sedeće u zemlji oni i sinovi njihovi, i sinovi sinova, do veka, I sluga moj David biće im car do veka (XXXVII, 25, 28). Ove se stvari kažu o Izrailju, kojim se, u unutrašnjm smislu, označava duhovna Crkva; zemljom u kojoj će sedeti, označava se isto tako Crkva; svetinjom, sve što pripada Crkvi; a Davidom, Gospod. Stoga je očito da se dobom označava sve do kraja. Da Izrailj u Reči označava duhovnu Crkvu, vidi odlomke navedene, br. 9340; da zemlja označava crkvu, vidi odlomke navedene, br. 9325; da svetinja označava sve što pripada Crkvi, i da se to kaže za dobro i istinu duhovne Crkve, br. 8330, 9954. I kod Davida, Pre nego se gore rodiše i sazda se zemlja i vaseljena, i od veka doveka ti si Bog (XC, 2). Gorama koje se rodiše, i

zemljom i vaseljenom koji se stvoriše, ne označava se stvaranje sveta, nego ustavljenje Crkve; jer gore u Reči označavaju nebesku ljubav, stoga Crkvu u kojoj je ta ljubav. Zemlja kao i svet označavaju Crkvu, stoga, od veka do veka označava ustanovljenje crkava do njihovoga kraja; jer slede jedna drugu; jer kada jedna dođe do kraja, ili se opustoši, druga se ustanovljava. Da gora označava nebesku ljubav, stoga crkvu koja je u toj ljubavi, vidi br. 795, 796, 45210, 6435, 8758; i da zemlja označava Crkvu posebno, a svet crkvu uopšte, vidi navedene odlomke, br. 9325. Drugo, da doba, kada se govori o nebu, gde nema kraja, i o Gospodu, označava ono što je večito, vidi se iz sledećih odlomaka, Jehova je car do veka, i za uvek (Psalam X, 16) i u Izlasku XV, 18). Ponovo, Carstvo je carstvo svih vekova i vlada je tvoja za sva pokoljenja (Psalam CXLV, 13). I kod Jeremije, Živi Bog je car za uvek (X, 10). I od Danila, Njegova vlada je vlada u veke koja ne će prestati. (VII, 14, 18, 27). I kod Mateje, Tvoji su carstvo, sila i slava za uvek (VI, 13), I kod Luke, I daće mu Jehova Bog presto Davida oca njegova, i carovaće u domu Jakovljevu do veka (I, 32, 33). I u Otkrovenju, Isusu Hristu neka je slava i sila u veke vekova (I, 6). Opet, I evo sam živ u veke vekova (I, 18). Ponovo, jagnjetu da je blagoslov, i čast, i slava, i sila, u veke vekova. Dvadeset i četiri starešine pokloniše se onome koji živi u veke vekova (V, 13, 14; X, 6; XI, 15). I kod Isaije, anđeo koji je pred njegovim licem, nosi ih sve vreme (LXIII, 9). I kod Danila, Mnogi koji spavaju, probudiće se za život večni (XII, 2). I kod Jovana, Ko god jede od ovoga hleba, živeće u veke (VI, 51, 58).Ponovo, I ja ću im dati život večni, i nikad neće izginuti (X, 28). I kod Davida, Vodi me na put večni (CXXXIX, 24). Ponovo, Postavi ih za svagda, i i za va vek; dade naredbu, koja neće proći (Psalam CXLVIII, 6). U ovim odlomcima doba označava ono što je večno, pošto se govori o Gospodu i Njegovom carstvu, i o nebu, i o životu tamo, kojemu nema kraja. Vekovi vekova nisu večnost od večnosti, nego su ono što je večno; ali se to kaže i u odnosu na crkve na zemlji, koje slede jedna drugu. Iz Reči se zna da je Crkva ustanovljena četiri puta na ovoj zemlji, od kojih je prva bila Pradrevna Crkva, koja je bila pre potopa, druga je bila Drevna, koja je bila posle potopa, treća Izrailjska i Jevrejska Crkva, a poslednja Hrišćanska. Posle poslednje Crkve počinje jedna nova. Ovaj se redosled crkava naziva vekovi vekova. Da je vek (doba) trajanje jedne crkve sve do njenoga kraja, bilo je pokazano gore. Treće; da se u veke koristi uopšte, u odnosu na svaku crkvu, a posebno na nebesku Crkvu, vidi se iz sledećih odlomaka, Podignuću opet pali šator Davidov, i opet će se sagraditi kao u dane od pre (od vekova) (Amos IX, 11). Da vek od pre (od vekova) označava vreme kada je postojala Pradrevna Crkva, koja je bila nebeska. I kod Miheja, A ti Vitlejeme, Efrato, ako i jesi najmanji među hiljadama Judinijem, iz tebe će mi izaći koji će biti gospodar u Izrailju, kojemu će izlasci biti od početka, od večnijeh vremena (V, 2); gde je značenje isto. I kod Mojsija,

Opomeni se nekadašnjih dana, pogledajte godine svakoga veka (veka vekova) (Zak. Ponovljeni XXXII, 7). Vekovi vekova označava vreme Drevne Crkve, koja je bila duhovna. I kod Isaije, Probudi se, probudi se, obuci se u silu, probudi se kao u staro vreme, za naraštaja poslednjih (naraštaja vekova) (LI, 8, 9). Za naraštaja vekova označava u skladu sa stanjima ljubavi i vere u drevnim Crkvama koji potiču od Pradrevne. I kod Davida, Prebrajam dana stare, i godine od vekova (Psalam LXXVII, 5); gde je značenje isto. I kod Isaije, Pamtite što je bilo od starine (od vekova) (XLVI, 9). I kod Malahije, Ugodan će biti prinos Judin i Jerusalimski kao u staro vreme i kao pređašnjih godina (III, 4). Kod Joila, A Juda će stajati do veka, i Jerusalim od kolena do kolena (III, 20). Judom se označava nebeska Crkva, o kojoj se kaže, da će stajati do veka; a Jerusalimom se označava duhovna Crkva, o kojoj se kaže od kolena do kolena. Da Juda označava nebesku Crkvu, vidi br. 3654, 3881, 6363, 8770; a Jerusalim duhovnu Crkvu, br. 402, 3654. Četvrto, da vek (doba) označava svet, i život ovde, jasno je kod Mateje, A posijano u trnju to je koji sluša reč, no briga ovoga sveta i prevara bogatstva zaguše reč (XIII, 22). I kod Luke, Sinovi ovoga veka mudriji su od sinova videla u svojemu naraštaju (XVI, 8). Ponovo, Sinovi ovoga veka žene se i udaju se (XX, 34). I kod Davida, Pa eto, bezbožnici srećni su na svetu umnožavajjući bogatstvo (Psalam LXXIII, 12). Peto, Da vek označava život posle smrti u večnosti, vidi se kod Luke, Koji će primiti stostruko u ovo vreme, i na onome svetu život večni (XVIII, 30). I kod Jezkilja, I kad te svalim s onima koji slaze u jamu k starom narodu (XXVI, 20). I u drugim odlomacima, kao kod Luke XX, 35; Isaije XXXIV, 10, 17; Otkr. XIV, 11; XX, 10; XXII, 5.

10249. Semenu njegovu od kolena do kolena . Da ovo označava sve koji primaju one stvari koje proističu od Gospoda, stoga one koji su preporođeni od Njega, vidi se iz reprezentacije Arona, koji označava Gospoda kao Božansko Dobro, vidi br. 9806, 9946; i iz značenja semena, što označava one koji su rođeni od Gospoda, i koji su se nazivaju sinovima. Ali, u bezličnom značenju semenom Aronovim označavaju se one stvari koje proističu od Gospoda, ili one preko kojih se čovek preporađa; ove su dobra ljubavi i istine vere; i iz značenja kolena (naraštaja), što označava dobra i istine koje proizlaze od prethodnih kao od svojih roditelja, i njihovih ogranaka; jer se kolenima u Reči, u unutrašnjem smislu, označavaju duhovna kolena , a to su naraštaji ljubavi i vere; vidi šta je navedeno, br. 10204. Zato što je Gospod označen Aronom u reprezentativnom smislu, stoga se semenom Aronovim označavaju oni koji su u Gospodovom nebeskom Carstvu, a kolenima oni koji su u Njegovom duhovnom carstvu; jer se dobra i istine ljubavi i vere rađaju i stoga potiču od Gospoda. Da se semenom označavaju oni koji su

rođeni, a kolenima oni koji imaju ljubav i veru u Gospoda, a u apstraktnom smislu, dobra ljubavi i istine vere, jasno je iz nekoliko odlomaka u Reči, od kojih će se navesti neki: Od istoka ću dovesti seme tvoje, i od zapada sabraću te (XLIII, 5). Ovo se kaže o Jakovu i Izrailju, kojima se, u unutrašnjem smislu, označava Crkva spoljašnj i unutrašnja, čije je seme istina vere i dobro ljubavi prema bližnjem. Ponovo, Izliću duh svoj na na seme tvoje, i moj blagoslov na one koji se od tebe rode (XLIV, 3). Na seme tvoje i na natražje tvoje označava na one koji pripadaju Crkvi, to jest, na one stvari koje pripadaju Crkvi, koje su dobra i istine, ili ljubav prema bližnjem i vera, jer ove sačinjavaju Crkvu kod čoveka. Ponovo, U Jehovi će se opravdati, i proslaviti sve seme njegovo (XLV, 25), gde je isto značenje. Ponovo, Kad položi dušu svoju za greh, videće seme svoje (LIII, 10); ovo se kaže o Gospodu, a Njegovim se semenom nazivaju oni koje On rađa, to jest, koji su nanovo rođeni. Ponovo, Jer ćeš se na desno i levo rasprostirati, i seme će tvoje naslediti narode (LIV, 3), gde je isto značenje. I kod Jeremije, Evo idu dani, govori Jehova, kad ću zasejati dom Izrailjev i dom Judin semenm čovečijim i semenm od stoke (XXXI, 27).

Ove su reči nerazumljive ako se ne zna značenje doma Izrailjevog i doma Judinog, kao i semena čovečijeg i semena od stoke. Oni koji ne misle iznad doslovnog smisla, pretpostavljaće da je značenje ovoga da ljudi i stoka treba da se množe u Izrailju i u Judi. Ali ovako značenje ne bi imalo veze sa svetim stvarima Crkve, i s domom Judinim kao nebeskom crkvom. Seme čovečije je unutrašnje dobro tih crkava, a seme od stoke, njihovo spoljašnje dobro. Da stoka označava osećanje dobra, vidi navedene odlomke, br. 9280; i kada se pomene čovek i stoka, označava se ono što je unutrašnje i ono što je spoljašnje, br. 7523. I kod Jeremije, Kao što se ne može izbrojiti vojska nebeska, tako ću umnožiti seme Davida sluge svojega (XXXIII, 22). I kod Davida, Učinih zavet s izabranim svojim, zakleh se Davidu, slugi svojemu: Do veka ću utvrđivati seme tvoje i presto tvoj uređivati od kolena do kolena (Psalam LXXXIX, 3,4). Semenom Davidovim ne označava se potomstvo Davida kao oca, jer se ono nije umnožilo u toj meri; niti je bilo potrebno da se umnoži da bi ih bilo kao vojske nebeske, ili kao peska u moru; nego se Davidom u ovom odlomku, kao i na drugim mestima, označava Gospod kao Božanska Istina, stoga se Njegovim semenom označavaju oni koji Gospod preporodi ili rodi, a u apstraktnom smislu, one stvari u njima koje su od Gospoda, a to su istine vere i dobra ljubavi prema bližnjem. Da David označava Gospoda, vidi br. 1888, 9954. I kod Davida, Seme će njegovo služiti Jehovu. Kazivaće se za Gospoda rodu potonjemu (Psalam XXII, 30). I kod Isaije, I seme će se njegovo znati u narodima, i natražje njegovo među plemenima (LXI, 9); ovde seme označava one koji su ponovo rođeni, stoga one koji pripadaju Crkvi u kojima je Crkva, ili , u

bezličnom smislu, one stvari koje čine preporođenog čoveka, ili koje čine Crkvu u čoveku, a to su vera i ljubav prema bližnjem od Gospoda. I u Otkrovenju, I razgnevi se zmija (aždaja) na ženu, i otide da se pobije s ostalijem semenom njezinijem, koje drži zapovesti Božije i ima svedočanstvo Isukrstovo (XII, 17). Zmijom (aždajom) označavaju se oni koji su bili spremni da razore Gospodovu Crkvu, koja je trebala da se ustanovi; ženom se označava Crkva; a onima koji su njezini i koji su njeno seme označavaju se oni koji su u ljubavi i veri ka Gospodu od Gospoda. Ali seme, u obrnutom smislu, označava one koji su u zlu i obmani a u apstraktnom smislu, zla i obmane; kao kod Isaije, Da grešnog naroda! semena zlikovačkog! (I, 4). Ponovo, Vi sinovi vračarini, seme kurvarsko. Niste li seme prestupničko, seme lažno? (LVII, 3, 4). I opet, Seme zlikovačko ne će se pominjati dok je veka (XIV, 20).

10250. Stihovi 22-33. 22. Još reče jehova Mojsiju govoreći: 23. Uzmi mirisa najboljih: smirne najčistije pet stotina sikala, i cimeta mirisavoga pola toliko, dvesta pedeset, i iđirota takođe dvesta pedeset, 24. I kasije pet stotina merom svetom, i ulja maslinova jedan in. 25. I od toga načini ulje za sveto pomazanje, ulje najbolje veštinom apotekarskom; to da bude ulje svetoga pomazanja. 26. I njim pomaži šator od sastanka i kovčeg od svedočanstva. 27. I sto i sve sprave njegove, i svćenjak i sprave njegove, i oltar kadioni. 28. I oltar na kome se prinosi žrtva paljenica, i sve sprave njegove, i umovaonicu i podnožje njezino. 29. Tako ćeš ih osvetiti, te će biti svetinja nad svetinjom, i što ih se dotakne biće sveto. 30. Pomaži i Arona i sinove njegove, i osvetićeš ih da mi budu sveštenici. 31. A sinovima Izrailjevim kaži i reci: ovo neka mu bude ulje svetoga pomazanja od kolena do kolena vašega. 32. Telo čovečije neka se ne maže njim, niti pravite takvoga ulja kao što je ono; sveto je, neka vam bude sveto. 33. Ako li bi ko načinio takvo ulje i namazao njim drugoga, istrebiće se iz naroda svojega.

22. I još reče jehova Mojsiju govoreći, označava drugo prosvetljeno opažanje kroz Reč od Gospoda; 23. Uzmi mirisa najboljih, označava istine sa dobrima iz Reči, koje su milostivo primljene: smirne najčistije, označava opažanje čulne istine; pet stotina sikala, označava ono što je puno; i cimeta mirisavoga, označava opažanje i osećanje za prirodnu istinu; pola toliko, dvjesta pedeset,označava onoliko koliko korespondira; i iđirota takođe, označava opažanje i osećanje zaunutrašnju istinu; dvje sta pedeset,označava korespondirajuću količinu i prirodu; 24. I kasije, označava istinu koja je još više unutrašnja a koja potiče od dobra; pet stotina, označava ono što je puno; merom svetom, označava procenu istine idobra; i ulja maslinova, označava nebesko Božansko Dobro Gospodovo; jedan in, označava prirodu povezanosti. 25. I od toga načini ulje za sveto

pomazanje, označava reprezentativ Božanskog Dobra od Božanske Ljubavi Gospodove; ulje najbolje, označava svaku i sve stvari Njegovog Ljudskog; veštinom apotekarskom, označava od uticaja i delovanja Božanskog samog, koje je bilo u Gospodu od začetka; to da bude ulje svetoga pomazanja, označava reprezentativ Gospoda u pogledu Njegovog Božanskog Ljudskog. 26. I njim pomaži šator od sastanka, označava predstavljati Gospodovo Božansko u nebesima; i kovčeg od svedočanstva, označava u nebeskom dobru koje je u najdubljem nebu. 27. I sto i sve sprave njegove, označava u duhovnom dobru koje potiče od najdubljeg neba; i svećnjak i sprave njegove,označava u duhovnom dobru koje potiče od nebeskog koje je u drugom nebu, i u služenju po istinama; i oltar kadioni, označava sve stvari bogoštovanja od tih dobara i istina. 28. I oltar na kome se prinosi žrtva paljenica, označava predstavljati Gospodovo Božansko Ljudsko, i Njegovo bogoštovanje uopšte; i sve sprave njegove, označava Božanska Dobra i Božanske istine; i umovaonicu i podnožje njezino, označava sve stvari koje pripadaju očišćenju od zala i obmana, i preporodu od Gospoda; 29. Tako ćeš ih osvetiti, te će biti svetinja nad svetinjom,označava influks i prisustvo Gospoda u bogoštovanju reprezentativne Crkve; i što ih se dotakne biće sveto, označava komunikaciju sa svima onima koji primaju u ljubavi i veri. 30. Pomaži i Arona i sinove njegove,označava uvođenje u reprezentaciju Gospoda u pogledu celog dela izbavljenja; i osvetićeš ih da mi budu sveštenici, označava predstavljati Gospoda u pogledu celog dela izbavljenja; 31. A sinovima Izrailjevim kaži i reci, označava pouku onima koji pripadaju Crkvi; ovo neka mu bude ulje svetoga pomazanja, označava reprezentativ Gospoda kao Božanskog Ljudskog; od kolena do kolena vašega, označava u svim stvarima Crkve; 32. Telo čovečije neka se ne maže njim, označava da se ne komunicira sa čovekovim propriumom; niti pravite takvoga ulja kao što je ono, označava da se ne oponaša kroz ljudsku primenu; sveto je, neka vam bude sveto, označava jer je Gospodovo Božansko. 33. Ako li bi ko načinio takvo ulje, označava oponašanje Božanskih stvari umetnošću; i namazao njim drugoga, označava povezivanje s onima koji ne priznaju Gospoda, to jest, koji su u zlima i obmanama od zala; istrebiće se iz naroda svojega, označava odvajanje i duhovnu smrt.

10250 a. (22). Jošte Jehova reče Mojsiju govoreći. Da ovo označava drugo prosvetljeno opažanje kroz Reč od Gospoda, vidi se iz onoga što je objašnjeno gore, br. 10215, gde se nalaze iste reči. Razlog da označava dalje opažanje je to što, kad od se kaže nešto novo, tako se kaže, vidi br. 20, 234..

10251. (23) Uzmi mirisa najboljih. Da ovo označava istine sa dobrima iz Reči, koje su milostivo sa zahvalnošću primljene, vidi se iz značenja mirisa , koji označavaju istine povezane s dobrima koja su primljena milostivo , vidi br. 10199. To označava ono što je milostivo (sa zahvalnošću) opaženo jer miris označava opažanje, pa stoga miris najbolji (aromatični) označava ono što je opaženo milostivo (sa zahvalnošću). Da miris označava opažanje, vidi br. 3577, 4624-4634, 4748, 10,054; oni označavaju istine povezane s dobrima iz Reči, jer se ovo govori Mojsiju, jer se kaže, Uzmi mirisa; da je Mojsijem predstavljen Gospod kao Reč. br. 9372. Osim toga, Reč je ta iz koje se izvode sve istine Crkve, jer je Reč Božanska Istina sama poslata iz neba od Gospoda.

10252. Smirne najčistije . Da ovo označava opažanje čulne istine, vidi se iz značenja najčistije smirne, a to je opažanje čulne istine, jer njen miris označava ono što je opaženo, kao gore, a smirna označava čulnu istinu. Predmet o kome se govori u onome što sledi je ulje pomazanja, kojim se označava nebesko dobro, koje je Božansko Dobro Gospodove Božanske Ljubavi u najdubljem nebu. Njegova je priroda opisana mirisavim stvarima od kojih je bilo sastavljeno Božansko Dobro, koje je bilo označeno najčistijom smirnom, aromatičnim cimetom, aromatičnim kalamusom, kasijom, i maslinovim uljem, koji označavaju nebeske istine i dobra u njihovom redu, od poslednjeg do prvog, ili od najudaljenijeg do najdubljeg; poslednje ili najudaljenije dobro je označeno smirnom. Nebesko dobro, ili ono u najdubljem nebu, opisuje se na ovaj način jer to dobro postoji kroz one istine koje su označene, i koje opstoji kroz njih. Ali, pošto je ovo predmet koji zahteva dublje istraživanje od običnog, to će se dalje objasniti. Da bi nebesko dobro, koje je najdublje dobro, moglo da se rodi u čoveku, pošto se ovo izvodi preporodom od Gospoda, istine se moraju steći iz Reči, ili iz doktrine istine koja je iz Reči. Ove se istine prvo rađaju i počivaju u memoriji prirodnog ili spoljašnjeg čoveka; one izlaze oz ovoga u unutrašnjeg čoveka , a što Gospod izvodi, kad god čovek živi u skladu s njima; a koliko one deluju na čoveka, ili koliko ih on voli, toliko se više uzdiže, ili vodi u dobru od Gospoda; jer Gospod je izvor dobra, stoga On je Dobro. To je put kojim se dobro rađa. Stoga je očito da dobro postoji pomoću istine iz Reči, prvo u najviše spoljašnjem ili čulnom čoveku, potom njegovim uzdizanjem u Intelektualno, a na kraju u Najdublje, gde postaje nebesko dobro. A kad opstoji kao što je postojalo, onda je potpuno, jer tada više stvari opstoje, počivaju, i odmaraju se na nižim stvarima po redu, kao na svojim osnovama, i na najviše spoljašnjim ili poslednjim stvarima, koje su doslovne čulne istine ,kao na svom temelju.

Ove se istine opisuju u Otkrovenju dragim kamenjem koji su bili temelj zidova svetog Jerusalima koji se spustio s neba (Otkr. XXI, 19, 20). Dragim kamenjem označene su Božanske Istine primljene u dobro. Vidi br. 9476, 9873, 9905. Da najčistija smirna označava čulnu istinu, vidi se kod Davida, Ljubiš pravdu i mrziš bezakonje. Sve haljine tvoje mirišu smirnom, alojem, i kasijom (Psalam XLV, 7,8). Ove se stvari kažu o Gospodu, koji je jedini pomazanik Jehovin, pošto je Božansko Dobro Božanske Ljubavi, koje je bilo označeno uljem pomazanja, bilo u Njemu, br. 9954. Njegovim haljinama, za koje se kaže da su pomazane smirnom, alojem i kasijom, označavaju se Božanske istine od Božanskog Dobra u prirodnom, br.5954, 9212, 9216, 9814; stoga se smirnom označava Božanska Istina u Čulnom, jer se ona pominje na prvome mestu. I kod Mateje, mudraci s istoka otvorajući svoje blago, dadoše Gospodu, koji se tada rodio, poklone, zlato, tamjan i smirnu (II, 11). Zlato u ovome odlomku označava dobro, tamjan unutrašnju istinu, a smirna spoljašnju istinu, svaka od njih od dobra. Zlato se tu pominje na prvome mestu, jer zlato označava najdublje dobro; tamjan na drugome mestu, jer označava unutrašnju istinu od dobra; a smirna se imenuje na trećem ili poslednjem mestu, jer označava spoljašnju istinu od dobra. Da zlato označava dobro, vidi odlomke navedene br. 9874, 9881; i da tamjan označava unutrašnju istinu od dobra, videće se u onome što sledi kod stiha 34. ovoga poglavlja. Mudraci s istoka su dali te stvari Gospodu, koji se tada rodio, da bi se označilo da je Njegovo Božansko u Ljudskom; jer oni su znali značenje zlata, tamjana i smirne, jer su imali znanje o korespondencijama i reprezentativima. Ovo su bila glavna znanja onih vremena koja su znanja imali Arabljani, Etiopljani, i drugi na istoku; stoga se u Reči Arabijom, Etiopijomm i sinovima istoka, označavaju oni koji poznaju nebeske stvari, br. 1171, 3240, 3242, 3762. Ali je to znanje nestalo s vremenom, jer kada je dobro života nestalo, to znanje se okrenulo u magiju; i prvo je nestalo da postoji kod Izrailjske nacije, a posle kod ostalih. A danas se ne zna ni da je ono ikad postojalo; to je toliko slučaj u Hrišćanskom svetu, da kad bi se reklo da se u Reči u doslovnom smislu označavaju, u unutrašnjem smislu, nebeske stvari, i da stoga postoji unutrašnji smisao, ne bi se znalo šta to znači.

Pošto smirna označava najviše spoljašnju istinu, koja je čulna istina, i njeno opažanje, stoga su se tela mrtvih nekad pomazivala smirnom i alojem označavajuči tako održavanje svih istina i dobara kod čoveka, kao i uskrsnuće; stoga se takva supstanca koristila da bi označavala poslednje života u čoveku, a to se poslednje naziva čulnom istinom. Da je telo Gospodovo bilo pomazano ovakvim stvarima, i uvijeno u laneno platno, i da je to bio običaj kod Jevreja, vidi Jovan XIX, 39, 40; i kod Luke XXIII, 55, 56. Ali, treba da se zna da se stvari koje se kažu o

Gospodu u Reči, treba da razumeju u najvišem smislu; stoga stvari tamo /pomenute/ označavaju Njegov Božanski Život u Čulnom, koji je život svojstven telu, kao i vaskrsenje. Da je Gospod ustao sa celim telom koje je imao u svetu, za razliku od svih drugih ljudi, poznato je, jer ništa od Njega nije ostavio u grobu; stoga je rekao učenicima koji su , gledajući Gospoda, pomislili da vide duha, Šta se plašite? Vidite ruke moje i noge moje: ja sam glavom: jer duh tela i kostiju nema kao što vidite da ja imam (XXIV, 38, 39).

10253. Pet stotina. Da ovo označava ono što je puno, vidi se iz značenja pet stotina, što označava puninu. Pet stotina označava puninu, jer je taj broj sastavljen od pet i deset pomnoženo, ili pet puta stotina; a sa pet se označava mnogo; slično i sa deset, i sa stotinom; otuda pet stotina označava ono što je puno. Da pet označava mnogo, vidi br. 5708, 5956, 902; slično deset, br. 3107, 4638; tako isto i stotina, br. 4400, 6582, 6594. Da svi brojevi u Reči označavaju stvari, vidi navedene odlomke, br. 9488; i da sastavljeni brojevi označavaju isto kao i prosti, od kojih su postali množenjem, vidi br. 5291, 5335, 5708, 7973. Da brojevi označavaju stvari, jasno je iz Jezekilja gde se kaže da su Božija kuća, sa svim stvarima izvan i unutar nje, kao i nova zemlja, izmereni, i opisani brojevima merila, od poglavlja XL do XLVIII ; a novom zemljom se tamo označava Crkva, a kućom Božijom njena svetost. Kada se brojevima ne bi označavale stvari, svi oni brojevi bi bili besmisleni

Da pet stotina označavaju celinu (puninu) od jednoga kraja do drugoga, to jest, ono što je potpuno, vidi se iz gornjih poglavlja kod Jezekilja, I izmerivši dom unutrašnji odvede me na vrata istočna, i izmeri svuda unaokolo. I izmeri istočnu stranu trskom meračkom, i beše pet stotina trsaka, trskom meračkom unaokolo. Izmeri severnu stranu i beše pet stotina trsaka, trskom meračkom u naokolo. Izmjeri južnu stranu, i beše pet stotina trsaka, trskom meračkom unaokolo. I okrenuvši se na zapadnu stranu, izmeri, i beše pet stotina trsaka, trskom meračkom. Izmeri četiri strane, i beše zid unaokolo pet stotina trsaka dug i pet stotina širok da razdvaja sveto mesto od svetskoga (XLII, 15-20). Iz ovih je reči jasno da pet stotina označavaju sve skupno, ili sve sveto od jednoga kraja do drugoga, ili puninu, jer se kaže da je zid, koji je dužinom i širinom bio kvadrat, kojim se razdvajalo sveto od svetskog . Sa pet stotina se označava mnogo, a njegov peti deo, ili pedeset, relativno /označava/ nešto, jasno je iz Gospodovih reči Simonu kod Luke, A Isus reče, dvojica bejahu dužna jedinome dužniku, jedan beše dužan pet stotina a drugi pedeset. A kad oni ne imadoše da mu vrate, pokloni obojici. Kaži koji će ga od njih dvojice većma ljubiti. A Simon) odgovarajući reče,

mislim onaj kome najviše pokloni. A on mu reče: pravo si sudio. I okrenuvši se ženi reče Simonu: vidiš li ovu ženu? Ja uđoh u tvoju kuću, ni vode mi na noge nisi dao; a ona suzama obli noge moje, i kosom od glave svoje otra. Celiva mi nisi dao; ona od kako uđe ne presta celivati mi nogu. Uljem nisi pomazao glave moje; a ona mirom pomaza mi noge. Za to ti kažem: opraštaju joj se gresi mnogi, jer je veliku ljubav imala; a kome se malo oprašta ima malu ljubav (VII, 41 do 46). Gospod je koristio ove brojeve, jer označavaju mnogo i malo; jer je On govorio od Božanskog, stoga preko značenja u skladu sa korespondencijama. Slično na drugim mestima svuda, kao kad je govorio o devicama, kad je rekao da ih je bilo deset, od kojih su pet bile mudre, a pet lude. Rekao je da ih je bilo deset, zato što se tim brojem označava sve, ili, oni koji su od Crkve, a pet, jer se tim brojem označava neki deo, vidi br. 4637, 4638.

10254. I cimeta mirisavoga. Da ovo označava opažanje i osećanje za prirodnu istinu, vidi se iz značenja mirisavog cimeta, što označava opažanje i osećanje za prirodnu istinu, koja je unutrašnje istina čovekovog spoljašnjeg; jer kod čoveka postoji čulni život i prirodni život, svaki od ovih povezan je sa spoljašnjim čovekom, ali je čulni život spoljašnji, koji dobija svoje istine iz zemaljskih i telesnih predmeta; dok je prirodni živiot unutrašnji, dobijajući svoje istine od uzroka koji čine da ti predmeti rastu. Slično, i život unutrašnjeg čoveka je i spoljašnji i unutrašnji; spoljašnji koji dobija svoje istine od onih stvari koje su u poslednjem nebu, a unutrašnji od onih stvari koje su u unutrašnjem nebu: Ove druge su istine označene mirisavim stvarima koje slede. Mirisavi cimet označava opažanje i osećanje za istinu, jer ono što je mirisavo (aromatično) označava prijatno opažanje. Prijatno je opažanje od osećanja koje pripada ljubavi, a ono što je prijatno u opažanju, to je iz istog izvora. Da svi mirisi označavaju opažanje, vidi br. 3577, 4626, 4748; a da ugodni mirisi označavaju opažanje istine od dobra, br. 1514,1517-1519,10054; stoga iz osećanja ljubavi; i da se sfere opažanja pretvaraju u sfere mirisa kod duhova i anđela, br. 4626.

Treba dalje primetiti da one supstancije od kojih se priprema ulje pomazanja, pripadaju nebeskoj klasi, to jest, onima koji pripadaju nebeskom carstvu; dok mirisave supstancije od kojih je kad (tamjan) napravljen, pripadaju duhovnoj klasi, to jest, onima koji pripadaju duhovnom carstvu; u izvornom jeziku, stoga, mirisave supstacije od kojih je sastavljeno ulje pomazanja potiču od drugog termima i porekla od onih od kojih se pravi kad (tamjan). Jer u Reči postoje posebni termini kojima se izražavaju stvari nebeskoga carstva, a posebni trermini kojima se izražavaju stvari duhovnoga carstva; i drugi termini koji su zajednički i jednima i

drugima. Ali da bi se znalo koji su to termini, treba prvo znati da se nebo deli u dva carstva, a isto tako i Crkva; i da je u nebeskom carstvu suštinska stvar dobro ljubavi ka Gospodu, dok je u duhovnom carstvu, dobro ljubavi prema bližnjem. O razlici među ovima, vidi navedeno, br. 9277. Da mirisave supstancije ovde označavaju opažanje i osećanje nebeske istine, vidi se kod Isaije, I mesto mirisa biće smrad, i mesto pojasa raspojasina, mesto pletenica ćela (III, 24). Predmet o kome se ovde govori su kćeri Sionske, kojima se označava nebeska Crkva, u ovome slučaju, izopačena; stoga se mirisava supstancija izražava istim terminom kao u ovom stihu; a smradom umesto mirisa, označava se da će umesto opažanja i osećanja istine od dobra, biće opažanje i osećanje za obmanu od zla, u kojoj nema nimalo života. I kod Jezekilja, Trgovci Sapski i Remski trgovahu s tobom, svakojakim mirisima i svakojakim dragim kamenjem i zlatom (XXVII, 22). Ove se stvari kažu o Tiru, kojim se označavaju znanja o nebeskim stvarima. Slično gde se govori i o carici od Sabe u prvoj knjizi o Carevima, I carica Sapska dade Solomunu sto i dvadeset talanata zlata i vrlo mnogo mirisa i dragoga kamenja (X, 10). Da Saba u glavnom označava one koji poznaju nebeske stvari, vidi br. 1171, 3240. Iz čega je očito da da ovi mirisi, od kojih se pripremalo ulje pomazanja, označavaju opažanje i osećanje za istinu, onakvo kakvo imaju oni koji su u Gospodovom nebeskom carstvu. Aromatične supstancije od kojih se pravilo ulje pomazanja, bile su čista smirna, mirišljvi cimet, mirišljavi kalamus, i kasija, pripadaju nebeskoj klasi, to jest, stvarima Gospodovog nebeskog carstva, jer ulje pomazanja je označavalo Božansko Dobro Gospodove Božanske Ljubavi, koja je u nebu Njegovo nebesko Božansko. Da ulje pomazanja ima ovo značenje, vidi br. 9954, 10019.

10255. Pola toliko, dvesta pedeset. Da ovo označava onoliko koliko korespondira, vidi se iz značenja broja, koji označava malo, kao i koliko korespondira. Iz toga razloga dvesta pedeset, jer je to pola prethodnog broja, to jest, pola od pet stotina, označavaju onoliko koliko korespondira. Kakav je ovo slučaj, pokazaće se kroz primere. Neka broj deset služi kao primer. Kad ovaj broj označava sve, pola od toga, ili pet, označava nešto; kad deset označava puninu, pet označava dovoljno; ali kad deset označava mnogo, pet označava nešto, i tako dalje. Da pet označava nešto, kao i ponešto, vidi br. 4638, 5708, 5956, 9102, 9689, stoga različito u odnosu na broj deset kad označava sve, puninu ili mnogo. Slične su stvari označene sa pedeset u odnosu na stotinu, a slične stvari sa dvesta pedeset u odnosu na pet stotina. Nije važno da li je broj veći, ili manji, jer veći brojevi imaju slično značenje malim brojevima od kojih su sastavljeni, vidi br. 5335, 5708, 7973; a da brojevi u Reči označavaju stvari, vidi navedene odlomke, br. 9488, 10127. Iz ovih je stvari jasno da ovaj broj, koji je polovina prethodnog, ne označava pola

opažanja spoljašnje istine, nego onoliko koliko korespondira. Jer se stvari u nebesima ne mere i ne broje kao stvari na zemlji; jer u nebesima nema ni prostora ni vremena; umesto toga postoje stanja, koja se opažaju u pogledu njihove prirode i količine, bez obzira na broj; jer broj i mera vezani su za prostor i vreme, to jest, za one stvari koje pripadaju prirodi u njenim poslednjim stvarima.

10256. I mirišljavog iđirota (kalamusa). Da ovo označava opažanje i osećanje za unutrašnju istinu, vidi se iz značenja mirišljavog iđirota, koji označava opažanje i osećanje za unutrašnju istinu; jer iđirot označava takvu istinu, a mirišljavo označava opažanje i osećanje za to. Da iđirot označava istinu, biće pokazano niže, a da mirišljavo označava opažanje i osećanje za to, vidi upravo gore, br. 10254. Unutrašnjom se istinom ovde označava istina unutrašnjeg čoveka koja je tamo spoljašnja, u skladu s onim što je gore rečeno, br. 10254, naime, da je spoljašnji čovek unutrašnji i spoljašnji, a slično i unutrašnji čovek. Iz toga su se razloga koristila četiri mirisa da bi se pripremilo ulje pomazanja, čista smirna, mirišljavi cimet, mirišljavi iđirot, i kasija. Čistom smirnom označava se opažanje spoljašnje istine u spoljašnjem čoveku, koja je čulna istina, mirišljavom cimetom unutrašnja istina tamo /u spoljašnjem čoveku/, koja je prirodna istina; mirišljavim iđirotom spoljašnja istina u unutrašnjem čoveku, a kasijom unutrašnja istina tamo /u unutrašnjem čoveku/, a uljem maslinovim dobro samo, iz kojega se rađa osećanje za i opažanje tih istina. Da iđirot označava unutrašnju istinu, vidi se iz odlomaka u Reči gde se pominje; ali u tim odlomcima ne naziva se mirišljavim iđirotom nego samo dobrim iđirotom, kao kod Isaije, A ti, Jakove, ne prizva me; bejah ti dosadan, Izrailje. Nisi mi kupio za srebro iđirota (kada), niti si me pretilinom žrtava svojih nasitio (XLIII, 22, 24). I kod Jezekilja, I Dan i Javan i Mozel dolažahu na sajmove tvoje; urađeno gvožđe i iđirot i cimet menjahu s tobom (XXVII, 19). I kod Jeremije, Što će mi tamjan što dolazi iz Sabe, i dobri iđirot iz zemlje daleke? (VI, 20). Da se u ovim odlomcima iđirotom (kalamusom) označava nešto što pripada Crkvi, i bogoštovanje tamo , to je očito; jer koja bi bila svrha toga da se srebrom kupuje iđirot za Jehovu; i da dobar iđirot treba da dođe za Njega iz daleke zemlje,pa zato što je označeno nešto što pripada Crkvi i njenom bogoštovanju, to sledi da je to istina ili dobro, jer sve stvari koje pripadaju Crkvi i njenom bogoštovanju odnose se na njih. Ali koja je istina ili dobro označeno, da li nebesko ili duhovno, spoljašnjeg ili unutrašnjeg čoveka, vidi se iz unutrašnjeg smisla gornjih odlomaka kada je ispitaju u njihovim nizovima . Da je to unutrašnja istina, očito je.

10257. Dve stotine i pedeset. Da ovo označava korespondirajuću količinu i prirodu, jasno je iz onoga što je pokazano upravo gore, br. 10255.

10256. (24) I kasije. Da ovo označava unutrašnju istinu od dobra, vidi se iz značenja kasije, što označava unutrašnju istinu unutrašnjeg čoveka. Da je ovo značenje kasije, vidi se iz onoga što je rečeno i pokazano gore; jer nebeske stvari slede jedna drugu tim redom od najviše spoljašnjeg do najdubljeg; stoga je kasijom označena najdublja istina, jer je četvrta po redu. Kasija označava istinu od dobra, jer najdublja istina proističe neposredno iz dobra, i deluje zajedno sa dobrom u nižim stvarima; ovo je slučaj kad Intelektualno deluje u punom jedinstvu sa voljom, tako da se ne zna da li delo potiče od jednog ili drugog /od Intelektualnog ili od volje/. Isto tako, što su više unutrašnje nebeske stvari, to su savršenije, jer se svako savršenstvo povećava prema unutrašnjem, a sve savršenstvo je iz dobra, to jest, pomoću dobra od Gospoda. Kasija se pominje među onim stvarima kojima se označavaju nebeske stvari kod Jezekilja, I Dan i Javan i Mozel dolažahu na sajmove tvoje; urađeno gvožđe, kasiju i cimet menjahu s tobom (XXVII, 19). Predmet o kome se tu govori je Tir, kojim se označavaju poznavanja istine i dobra u Crkvi, vidi br. 1201; a Danom i Javanom označavaju se oni koji poznaju nebeske stvari; urađeno gvožđe označava poslednje u nebeskoj istini, a kasija, najdublju istinu. Kasija ove vrste ne pominje se u drugim odlomcima Reči, osim kasija kod Davida, kaja je vrsta kasije, Sve haljine tvoje mirišu smirnom, alojem i kasijom (XLV, 8). Predmet o kome se govori u tome Psalmu je svuda Gospod, i to glorifikacija Njegovog Ljudskog. Onaj koji nije upoznat s unutrašnjim smislom Reči, ne može da zna šta je označeno pomazivanjem haljina smirnom, alojem, i kasijom, gde se govori o Gospodu. Očito je da se tu ne misli na haljine, niti se misli na smirnu, aloj, i kasiju, nego na Božanaske Istine od Božanskog Dobra, u koje se On obukao u pogledu Njegovog Ljudskog; jer pomazanje je bilo ništa drugo nego reprezentativ Božanskog Dobra u Gospodovom Božanskom Ljudskom; otuda se smirnom, alojem, i kasijom označavaju Božanske Istine u svome redu, koje proističu iz Božanskog Dobra koje je bilo u Njemu; otuda haljine označavaju Njegovo Božansko Ljudsko; jer bilo da govorimo o Gospodovom Božanskom Ljudskom ili o Božanskoj Istini, ista je stvar, jer Gospod, dok je bio u svetu, bio je Božanska istina sama, a kada je izašao iz sveta, učinio je Sebe Božanskim Dobrom, od kojega je Božanska Istina; vidi navedene brojeve, br. 9199, 9315, oba na kraju. U Reči se naziva haljinom sve ono što nešto pokriva; isto je označeno Gospodovim haljinama kod Isaije LXIII, 2, 3, kao i na drugim mestima. Da haljine označavaju istine koje oblače (pokrivaju) dobro, vidi br. 2576, 4545, 4763, 5248, 5319, 5954, 9093, 9212, 9216, 9952. Stoga je sada jasno da se, u gornjem odlomku, kesijom, koja je posebna vrsta kasije, označava Božanska Istina, koja proističe neposredno iz Božanskog Dobra, i to je najdublja istina.

10259. Pet stotina. Da ovo označava puninu, vidi se iz onoga što je rečeno gore, br. 10253. Kad je uzeto pet stotina, po svetoj meri /siklu/, smirne, i pet stotina /sikala/ kasije, ali samo dvesta pedeset mirišljavog cimeta i mirišljavog iđirota, jer smirna je označavala čulnu istinu, koja je poslednja u redu, a kasija istinu koja proističe neposredno iz dobra, jer je to najdublja istina; dok mirišljavi cimet i mirišljavi iđirot označavaju unutrašnje istine, koje su posredničke istine; i od poslednje i najdublje mora da postoji punina, ali od posredničke mora da bude onoliko koliko korespondira onome što je prvo i poslednje.

10260. Merom /siklom/ svetom. Da ovo označava procenjivanje istine i dobra, vidi se iz značenja sikla svetoga (svete mere), što označava cenu i procenu istine i dobra, u pogledu njihove prirode i količine, vidi br. 2959, 10221.

10261. I ulja maslinovog. Da ovo označava Gospodovo nebesko Božansko Dobro, vidi se iz značenja ulja, koje označava dobro, kako nebesko tako i duhovno, vidi br. 886, 4582, 9780; i iz značenja masline koja označava nebesku ljubav, o kojoj ćemo uskoro govoriti; otuda se maslinovim uljem označava dobro nebeske ljubavi, ili što je ista stvar, nebesko dobro. Naziva je Gospodovo nebesko Božansko Dobro, jer sve dobro, koje je suštinski dobro u nebesima, je Božansko Gospodovo. Ali se mora primetiti da je Gospodovo Božansko Dobro suštinski jedno, jer je beskonačno, i sadrži bezbroj stvari u sebi. Što je beskonačno, suštinski je jedno, jer beskonačne stvari koje ono sadrži, čine jedno. Ali se razlikuje u nebesko i duhovno, jer ga primaju anđeli u nebesima i ljudi na zemlji. Zbog toga što ga primaju anđeli i ljudi koji pripadaju Gospodovom nebeskom carstvu, naziva se nebesko Božansko Dobro, ali kad ga primaju anđeli i ljudi koji pripadaju Gospodovom duhovnom carstvu, naziva se duhovno Božansko Dobro, jer svi anđeli i ljudi primaju na razne načine, uvek jedno jedino dobro Gospodovo. Ovo se može uporediti sa toplinm i svetlošću sunca sveta; iako su ovi jedno, oni se razlikuju prema godišnjem dobu, i vremenima dana, a isto tako razlikuju se u svakom delu zemlje. Ove različitosti topline i svetlosti ne potiču od sunca, nego od okretanja zemlje oko svoje ose i njenih orbitalnih kretanja, stoga zbog različitosti primanja. Ista svetlost se razlikuje na pojedinim predmetima u skladu sa primanjem, što je uzrok njihovih boja.

Iz ovoga se vidi zašto se Gospodovo Božansko Dobro, koje je suštinski jedno, naziva nebesko i duhovno. Da ulje označava dobro, kako nebesko tako i duhovno, vidi se iz odlomaka navedenih gore; ali da maslina označava nebesku ljubav, a ulje opažanje i osećanje za tu ljubav, vidi se iz odlomaka u Reči gde se ulje i maslina imenuju, kao u sledećim:- Prorok je video svećnjak sav od zlata, i na njemu sedam

žižaka, dva maslinova stabla blizu njega, jedno s jedne a drugo s druge strane čaše. Šta su one dve masline s desne strane svećnjaku i s leve , koji su među dva levka zlatna, tada reče: to su dve masline koje stoje kod Gospoda sve zemlje (Zaharija IV, 2, 3, 11, 12, 14). Niko ne zna značenje ovoga proročanstva ako ne zna iz unutrašnjeg smisla značenje svećnjaka i maslinovog stabla. Da svećnjak označava duhovno nebo, a njegovi žišci svete istine u njemu, vidi br. 9548, 9551, 9555, 9558, 9561, 9684. Stoga je jasno da maslinovo stablo označava nebesko carstvo zbog opažanja i osećanja za dobro, i zbog maslina koje označavaju sveta dobra u njemu, čije su istine označene sinovima maslina /maslinama kao plodovima masline/. Dva označava unutrašnje i spoljašnje toga carstva, i povezivanje. Slične su stvari označene uljem i svećnjakom u Otkrovenju, I daću dvojici svojijeh svedoka i proricaće hiljadu i dvesta u šezdeset dana obučeni u vreće. .... Ovi su dve masline i dva žiška koji stoje pred gospodarom zemaljskim (IV, 3, 4). I kod Isaije, Posadiću u pustinji kedar, sitim, mirtu, i maslinu (XLI, 19). Pominju se kedar i maslinovo stablo, jer kedar označava duhovno dobro, a maslinovo stablo nebesko dobro. Duhovno dobro je ljubav prema bližnjem, a nebesko dobro je ljubav prema Gospodu. Posaditi ih u pustinji označava u zemljama izvan Crkve, stoga među narodima. I kod Osije, Raširiće se grane njegove, i lepota će mu biti kao u masline i miris kao Livanski (XIV, 6). Maslinom se ovde označava nebesko dobro, a Livanom duhovno dobro, to jest, Livan označava isto što i kedar; jer je Livan bio kedrova šuma. I kod Isaije, Jer će biti u zemlji kao i u narodima kao kad se oberu masline, kao i kad se skupljaju posle berbe (XXIV, 13; i XVII, 6). Kaže se, kad se oberu i kad se skupljaju kada je berba; jer maslina označava Crkvu koja je u nebeskom dobru; a vino Crkvu koja je u duhovnom dobru. Jer gde god se govori o dobru u Reči, tamo se govori i o istini, jer među njima postoji brak. Slično, gde je premet o kome se govori nebesko, tamo se govori i o duhovnom: nebeskim se opisuje dobro a duhovnim istina (vidi navedene odlomke, br. 9263, 9314), stoga, tako je i s vinom i uljem. Da se vinom označava duhovna Crkva, i njeno dobro i istina, vidi br. 1069, 5113, 6376, 9277. To je razlog da se vino i maslina imenuju zajedno na drugim mestima, kao kod Davida, Žena je tvoja kao rodna loza usred doma tvoga; sinovi tvoji kao grane maslinove oko stola tvoga (Psalam CXXVIII, 3). A kod Avakuma, jer smokva ne će cvasti, niti će roda biti na lozi vinovoj; rod će maslinov prevariti (III, 17). I kod Amosa, Bih vas sušom i metljikom, gusenice izedoše obilje u vrtovima vašim i u vinogradima vašim i na maslinama vašim (IV, 9). I smokvino drvo se pominje, jer smokvino drvo označava dobro spoljašnje Crkve, br. 5113; a vinova loza dobro unutrašnje duhovne Crkve; a maslina, dobro unutrašnje nebeske Crkve. Slično na drugim mestima. Zato što je drvo od masline označavalo dobro nebeske ljubavi, stoga su dva heruvima, koja su

bila na tajnome mestu u hramu, bila napravljena od maslinovog drveta, slično i vrata, prag, i stubovi (o Carevima VI, 23, 31, 32); jer je tajnim mestom u hramu bilo predstavljeno najdublje nebo, gde je nebesko dobro, pa je stoga sve u njemu predstavljalo nebeske stvari. Da je kovčeg u njemu, radi kojega je i tajno mesto bilo sagrađeno, označavao najdublje nebo gde je Gospod, vidi br. 9485.

Značenja Maslinovog brda, koje je bilo naspram hrama, bilo je isto kao i masline, baš kao što je značenje Livana bilo isto kao i značenje kedra. Stoga da bi sve one stvari koje je Gospod činio bile predstavljene u nebesima, a posebno nebeske Božanske stvari, Gospod je često bio na Maslinovoj gori, kad je bio u Jerusalimu, kao što se vidi iz Luke, Isus danju učaše u crkvi, a noću izlažaše i noćivaše na gori koje se zove gora Maslinska (XXI, 37). I na drugme mestu, I izašavši ode po običaju na goru Maslinsku (XXII, 39). Da je to brdo bilo naspram hrama, vidi Marko XIII, 3; Mateja XXIV, 3. Da je maslinovo drvo označavalo nebesko Božansko Dobro, vidi se iz Zaharije, gde se kaže, da će stopala Jehovina stajati na gori Maslinovoj, koja je naspram Jerusalima, i da će se on tada boriti protivu naroda (Neznabožaca); i da će se to brdo razdvojitii, te da će se deo odvojiti prema severu, a deo prema jugu (XIV, 3, 4). U ovome odlomku opisuje se stanje neba i Crkve kad je Gospod bio u svetu, i kada se borio protivu paklova, i kada ih je savladao, i kada je u isto vreme doveo nebesa u red. Narodi protivu kojih se borio, označavaju zla iz paklova; Brdo Maslinovo, na kome su Njegove stope često stajale, označava Božansko Dobro Božanske Ljubavi, jer iz ove se On borio i pobeđivao. Razdvajanje brda prema istoku i prema moru, s velikom udolinom, označava razdvajanje neba i pakla; slično i njegovo odvajanje prema severu i jugu; jer za one koji su u svetlosti istine, kaže se da su na jugu, za one koji su u ljubavi prema dobru da su na istoku, a za one koji su prema moru da su u zlima, a za one koji su na severu da su u obmanama.

10262.Ulja maslinovog jedan in. Da ovo označava doseg povezanosti, vidi se iz značenja ina, što je mera za tečnosti, u ovome slučaju za ulje, što označava doseg povezivanja; jer uljem se označava nebesko Božansko Dobro Gospodovo, koje je ono suštinsko načelo koje povezuje sve stvari u nebesima; jer ono daje život svim stvarima pomoću Božanske Istine koja proističe iz toga Božanskog Dobra, i daje život u skladu s prirodom primanja. Anđeli i ljudi su prijemnici. Oni su za to sposobni preko istina i dobara, jer se u skladu s ovima odvija primanje i povezivanje. Dve mere koje su imale svetu svrhu, pominju se u Reči, jedna za tečnosti, nazvana in, a druga za suhe supstancije, za jelo i belo brašno, nazvana efa. In, mera za ulje i vino, delila se na četiri, a efa na deset. In se delio na četiri

dela kako bi označavao ono što povezuje, jer četiri označava povezivanje. A efa se delima na deset da bi označavala primanje; a čija je priroda bila naznačena brojevima, jer je deset označavalo mnogo, i ono što je puno. Da četiri označava povezivanje, vidi br. 8877, 9601, 10136, 10137; a da deset označava mnogo, sve, i puninu, kao i stotina, br. 1988, 3107, 4400, 4638, 8468, 8540, 9745, 10253. Da je in bila mera za ulje i za prinose (žrtve), i da se delila u četiri dela, a da je efa bila mera za jelo i belo brašno, koji su bili prinosi u hrani kod žrtvovanja, i da se delila u deset delova, vidi se iz Izlaska XXIX, 40; Levitske V, 11;XXIII, 13; Brojeva XV, 3-10; XXVIII, 5, 7, 14. Iz ovoga je očito da se inom označava opseg povezanosti, a efom opseg primanja. Isto tako, ulje je spajalo belo (fino) brašno, a ono drugo su ga primali, jer je u prinosima u hrani bilo i ulje i belo brašno. Bilo je i drugih mera pored ovih u opštoj upotrebi, kako za suve supstancije tako i za tečnosti; mere za suve supstancije zvale su se homer i omer, a mere za tečnosti gomor i vat : gomor je sadržavao deset efa, a efa deset omera; ali gomor (kor) je sadržavao deset vata , Ali kod Jezekilja, gde se opisuje novi hram, postoji druga podela efa i vata, gde su efa i vat podeljeni ne u deset delova, nego u šest delova; a in tu korespondira efi, kao što se vidi iz proroka, pogl. XLV, 13, 14, 24; XLVI, 5, 7,11 ,14. Razlog za ovo je da se tu ne govori o nebeskom dobru i njegovoj povezanosti, nego o duhovnom dobru i njegovoj povazansoti. A u duhovnom carstvu korespondirajući brojevi su dvanaest, šet, i tri; jer ovi broje označavaju sve stvari, a kada se koriste u odnosu na istine i dobra, tada /označavajuu/ se sve stvari skupno. Da su te stvari označene sa dvanaest,vidi br. 3272, 3858, 7973, a sa šest, br. 3960, 7973, 8148, 10217, slično sa tri, čime se označava puno od početka do kraja, ili punina, a u pogledu stvari, sve, br. 2788, 4495, 5159, 10127. Ovi brojevi se povezuju s sličnim stvarima, jer veći brojevi imaju značenje slično prostim od kojih su postali množenjem, br. 5291, 5335, 7973. Pošto in označava opseg povezanosti i kod duhovne istine, stoga se za prinose u hrani kod žrtvovanja ovna, uzima treći deo ina ulja, a za ponudu u piću, treći deo vina (Brojevi XV, 6,7); jer se ovnom označava duhovno dobro, br. 2830, 9991. Iz ovih je sada stvari očito da se brojevima u Reči označavaju stvari; inače čemu bi služilo to da se označava količina i mera u brojevima tako često kod Mojsija, kod Jezekilja, i na drugim mestima?

10263. (25) I od toga načini ulje za sveto pomazanje. Da ovo označava reprezentativ Božanskog Dobra Gospodove Božanske Ljubavi, vidi se iz onoga što je bilo pokazano o ulju pomazanja, br. 9954, 10011, 10019.

10264. I ulje najbolje. Da ovo označava u svakoj pojedinosti Njegovog Ljudskog, vidi se iz značenja pomazanja, čime se označava reprezentativ Božanskog Dobra

Gospodovog Božanskog Ljudskog, što označava ono što je Božansko u svakoj pojedinosti Njegovog Ljudskog. Ovo je označeno najboljim uljem, jer sve mirišljave supstancije ovde pomenute, koje su bile najčistina smirna, mirišljavi cimet, mirišljavi kalamus (trska), i iđirot, označavaju se najboljim uljem. I u izvornom jeziku mirišljave se supstancije označavaju ovim izrazom. Mirišljavo nad mirišljavim (najmirišljavije) označava svaku pojedinost Gospodovog Ljudskog, jer se smirom ozanačavaju sve istine celog Ljudskog s njihovim opažanjima i osećanjima, naime, poslednja istina Čulnog, s njegovim opažanjem, br. 10252; unutrašnja istina Prirodnog ili spoljašnjeg čoveka, s njenim opažanjem i osećanjem, mirišljavim cimetom, br. 10254; još više unutrašnja istina, koja pripada unutrašnjem čoveku s njenim opažanjem i osećanjem, mirišljavim kalamusom, br. 10256; a najdublja istina s njenim opažanjem i osećanjem, iđirotom (kasijom), br. 10256; na taj način, celo ljudsko, sa svakom pojedinosti u čoveku, odnosi se na istine i njihova opažanja i osećanja; jer ona sačinjavaju njegov život.

Jer treba da se zna da čovek, bez opažanja istine i osećanja za istinu i dobro, nije čovek; jer sve što on misli, u opšte i posebno, odnosi se na istine i njihova opažanja, kao i na dobra i na njegova osećanja; jer čovek ima jedno Intelektualno i jedno Voljno; Intelektualno koje se oblikuje opažanjem istine, i Voljno koje se oblikuje osećanjem dobra. Čovekove misli i osećanja nisu ništa drugo nego to. Da je ceo čovek, od glave do pete, iznutra i izvana, ništa drugo nego njegova vlastita istina ili obmana, i njegovo vlastito dobro ili zlo, i da je telo njihova spoljašnja forma, to je misterija koja do sada još nije bila poznata u svetu.

Iz ovih stvari sada se vidi da se vrlo mirišljavim ili najboljim uljem, kojim se označavaju sve istine od poslednje do najdublje, to jest istine u celoj njihovom rasponu, označava sve u čoveku uopšte i posebno, a po čemu je on čovek. Stoga ,kada se pomene to nešto mirišljavo u odnosu na Gospoda, to označava svaku pojedinost Njegovog Ljudskog. Kaže se, načini ulje pomazanja najbolje, veštinom apotekarskom, gde ulje označava Božansko Dobro same Božanske Ljubavi, koja je u Gospodu od začetka, br. 9954, 10011, 10019; najmirišljavije označava ono dobro koje je u svakoj pojedinosti Njegovog Ljudskog; a delom apotekarskim, ili trgovcem mirisima, označava se da je to od influksa i delovanja Njegovog Božanskog; jer samo je Gospod u pogledu Njegovog Božanskog bio pomazanik Jehovin, vidi br. 9954.

10265. Veštinom apotekarskom. Da ovo označava od uticaja i delovanja Njegovog Božanskog, koje je bilo u Gospodu od začetka, vidi se iz značenja apotekara, ili trgovca mirisima, što označava onoga ko ih pravi; stoga kada se govori o Gospodu,

označava se Božansko samo, a veštinom, njegovo delovanje. Svaka tvrdnja u Reči mora da se razume u odnosu na ono o čemu se govori; stoga, ako se nešto tvrdi u vezi sa Božanskim, mora se razumeti tako da to potiče od Božanakog i Njegovog delovanja kao i od uticaja njegovih osobina, ma šta da izgleda da smisao slova pokazuje. U najdubljem nebu sve se u Reči odnosi na Gospodovo Božansko Ljudsko, jer tamo anđeli misle neposredno od Gospoda, i opažaju Reč u njenom najdubljem smislu, a to je nebeski smisao. Stoga se u tome nebu pod najboljim uljem, delom apotekarskim, opaža samo ono što pripada Božanskom samom, koje je bilo u Gospodu od začetka, i njegov uticaj i delovanje u sve pojedinosti Njegovog Ljudskog; jer je Gospodovo Ljudsko Božansko Samo u njima . Oni znaju da je Božansko Dobro Božanske Ljubavi, koje se naziva Ocem, uzajamno u Gospodovom Božanskom Ljudskom, koje je Sin, u skladu s Gospodovim rečima, da je Otac u Njemu, i On uOcu (Jovan XIV, 10, 11), i da su oni jedno (Jovan X, 30). Ne čudite se da se apotekarom i trgovcem mirisima označava Božansko Samo, kad Jehova kroz celu Reč samog sebe naziva Stvoriteljem pa i Grnčarem, kao kod Isaije, Ali sad, o Jehova, ti si naš Otac; mi smo kao glina (kal), a ti si naš lončar, i svi smo delo ruku tvojih (LXIV, 8); kao i u drugim odlomcima kod istog proroka, i kod Jeremije, XVIII, 2-4, 6.

10266. U ovome što je gore rečeno, opisuje se Božansko Dobro Gospodove Božanske Ljubavi, a u relativnom smislu dobro ljubavi u čoveku od Gospoda, i to se opisuje pripremanjem ulja za pomazanje. Jer ono što se kaže o Gospodu u Reči u najvišem smislu, to se u relativnom smislu kaže i o čoveku, jer je čovekov preporod slika glorifikacije Gospodovog Ljudskog, br. 3138, 3212, 3296, 3490, 4402, 5688. Stoga se vidi da se pripremanjem ulja pomazanja označava rađanje i formiranje dobra ljubavi u čoveku po Gospodu; stoga da se dobro ljubavi oblikuje pomoću istina Crkve koje su iz Reči; prvo pomoću spoljašnjih istina, onda pomoću onih koje su sve više unutrašnje, u skladu s opisom koji je dat gore, i da na taj način prvo ih prima spoljašnji čovek, a onda posetpeno i unutrašnji čovek. Treba da se zna u kakvom redu se to dobro i istina oblikuju, u tome istome redu Gospod ih čuva i održava; jer održavanje je neprekidno oblikovanje , kao što je opstojanje neprekidno postojanje. Stoga sledi da dobro ljubavi u čoveku postaje onakvo kakvo je njegovo opažanje i osećanje, i da je onakvo kakav je red po kojemu su u njemu sređene istine. Jer ako je osećanje za istinu bilo radi istine i dobra, bez osećanja za sebe i za svet, i ako je red išao od najviše spoljašnje do unutrašnjih istina po stepenima, tada je dobro ljubavi stvarno ; ako je drugačije, onda je nečisto, i nije dobro. Ako je u početku čovekovog stvaranja i bilo osećanja za istinu radi sebe i radi sveta, to nije zabrinjavajuće; ali se to stanje mora odstarniti onako

kako dobro raste uz pomoć istina; isto tako, kasnije se čovek očišćava od ovih stvari , kao što se čaše čiste od nečistih materija. Vrlo se vara onaj ko misli da čoveku mogu dati dobro ljubavi bez istina vere, i bez života u skladu s njima.

10267. I to da bude ulje svetoga pomazanja. Da ovo predstavlja reprezentativ Gospoda u pogledu Božanskog Ljudskog, vidi se iz značenja ulja pomazanja, što je reprezentativ Božanskog Dobra Gospodove Božanske Ljubavi, vidi br. 9954, 10011, 10019. Ovo se ovde naziva uljem svetog pomazanja kako bi se Gospod shvatio u pogledu Božanskog Ljudskog, jer je to u nebu sama Svetost; jer anđeli u nebesima znaju i priznaju samo Božansko koje pripada Gospodovom Božanskom Ljudskom; ovo oni mogu da vole; i o ovome oni misle, a ne mogu da misle o Božanskom koje se naziva Ocem, niti mogu da ga vole, jer je neshvatljivo, u skladu s Gospodovim rečima, Niste ga čuli ikad, ni videli (Jovan V, 37). Ono što ne može da se vidi i čuje, to ne može ni da uđe u misao, niti u neko osećanje ljubavi. Ono što treba da se shvati verom i ljubavlju, mora da bude prilagođen predmet. Da se neshvatljivo Božansko, koje se naziva Ocem, bogoštuje u isto vreme kada se bogoštuje Gospod kao Božansko Ljudsko, vidi se iz reči Gospoda samog, kad je rekao, da je on put, i da niko ne dolazi Ocu osim preko Njega (Jovan XIV, 6); i da niko ne zna Oca osim Sina, osim onoga kome ga Sin otkrije (Mateja XI, 27); i da niko nikad nije video Oca , osim jedinorođenog Sina, koji je u naručju Oca, i da će ga on pokazati (Jovan I, 18); zato je Gospod rekao, Hodite k meni svi, i ja ću vas odmoriti (Mateja XI, 28). Da je Gospodovo Ljudsko Sve u svemu neba, i da je ono tamo sama Svetost, vidi br. 9933, 9972, 10067, 10159. Da je samo Gospod svet, i da je sve Sveto od Njega, br. 9229, 9479, 9680, 9956.

10268. I njim pomaži šator od sastanka. Da ovo označava predstavljati Gospodovo Božansko u nebesima, vidi se iz značenja pomazati svetim uljem, što je reprezentacija Božanskog Dobra Gospodove Božanske Ljubavi u pogledu Božanskog Ljudskog; jer pomazati označava pokazati reprezentaciju, jer stvari koje su bile pomazane, nazivale su se svetim, ne zbog ulja nego zato što su predstavljale Božansko, koje je označeno uljem, jer ulje označava Božansko Dobro Božanske Ljubavi, i svetost Božanskog Ljudskog, jer samo je ovo sveto, kao što se može videti iz onoga što je gore pokazano, br. 9954, 10011, 10264-10267. I iz značenja šatora od sastanka, koji označava nebo; mesto gde je bio kovčeg svedočanstva koji označava najdublje ili treće nebo, gde je bio sto na kome su bili hlebovi lica koji označava srednje nebo, i mesto gde je bio svećnjak i oltar kadioni što je označavalo poslednje ili prvo nebo; vidi br. 9457, 9481, 10242, 10245. Iz ovoga se vidi da se pomazivanjem šatora od sastaka predstavljalo Božansko Dobro

Gospodove Božanske Ljubavi u pogledu Njegovog Božanskog Ljudskog. I pošto je ovo označeno pomazivanjem šatora od sastanka, svrha je bila predstavljanje Gospodovog Božanskog u nebesima; jer nebo nije nebo zbog propriuma anđela, nego zbog Gospodovog Božasnkog u njima; vidi br. 9408, 10125, 10159.

10269. I kovčeg od svedočanstva. Da ovo označava da je ovo nebo u nebeskom dobru, koje pripada najdubljem nebu, vidi se iz značenja pomazivanja šatora od sastanka, koji utelovljuje reprezentaciju Božanskog u nebeskom dobru, koje pripada najdubljem nebu; jer se pomazivanjem označava uteloviti reprezentaciju Gospodovog Božanskog, upravo kao gore, br. 10268; a kovčegom svedočanstva označava se dobro najdubljeg neba. Da kovčeg označava najdublje nebo, i da svedočanstvo označava tamo Gospoda, može se videti br. 9485. I zato što je dobro koje vlada u tome nebu dobro ljubavi prema Gospopdu, pošto se ovakvo dobro naziva nebeskim dobrom, stoga se pomazivanjem šatora od sastanka označava reprezentacija Gospodovog Božanskog u nebeskom dobru, koje je dobro u najdubljem nebu. Iz onoga što je više puta ponovljeno gore, vidi se da ovde pomazivanje predstavlja Gospoda u pogledu Božanskog Ljudskog; jer je Gospod kao Božansko Ljudsko bio jedini koji je bio pomazanik Jehovin, jer je u Njemu od začeća, pa stoga i u Njegovom Ljudskom, bilo Božansko od Oca. Da ljudsko telo potiče od bića oca, što se naziva njegovom dušom, može se znati; jer sličnost oca u pogledu raznih osećanja ljubavi vidi se u licima djece; iz ovoga svaka porodica povlači posebne karakteristike po kojima se razlikuje od ostalih. Šta je tada morao da bude slučaj sa Gospodom, u kome je Božansko Samo bilo Njegovo Biće , koje se naziva dušom. Otuda Gospod kaže, Onaj ko je vidio mene, vidio je i Oca; verujte da sam ja u Ocu, i Otac u meni (Jovan XIV, 9, 10).

10270. I sto i sve sprave njegove . Da ovo označava u duhovnom dobru od nebeskog, koje pripada drugome nebu, i u služenju dobrima i istinama, vidi se iz značenja šatora od sastanka bez zavesa, gde je bio sto, što označava drugo nebo, vidi br. 9457, 9481, 9485; i iz značenja stola, na kome su bili hlebovi lica, što označava duhovno dobro od nebeskoga; je hleb označava nebesko dobro, br. 9545, a sto na kome su oni bili, duhovno dobro, br. 9684, 9685; i iz značenja njegovih sprava (posuda), što označava poznavanja nebeskog dobra i istine, vidi br. 9545, stoga služenju dobrima i istinama, jer poznavanja služe. Duhovno dobro od nebeskog je bilo ono koje je označeno stolom na kome su bili hlebovi lica, jer šatorom od sastanka bez zavesa predstavljalo se drugo nebo, u kome preovladava dobro ljubavi prema bližnjemu; ovo se dobro naziva duhovnim dobrom, i ono je dobro onoliko koliko u sebi ima nebeskog dobra, koje je dobro ljubavi ka Gospodu.

Jer postoje tri vrste dobra, koja dobra čine tri neba. Postoji dobro ljubavi ka Gospodu, nazvano nebesko dobro; ovo sačinjava najdublje nebo; postoji dobro ljubavi prema bližnjemm, nazvano duhovnim dobrom; ovo sačinjava drugo nebo; a postoji i dobro vere, nazvano duhovnim prirodnim dobrom; ovo sačinjava poslednje nebo. U nebesko dobro, koje je u najdubljem nebu, Gospod se uliva iz Božanskog Ljudskog neposredno; u duhovno dobro, koje je u drugom nebu, Gospod se uliva iz Božanskog Ljudskog posredno preko nebeskog dobra; a u duhovno prirodno dobro, koje je u poslednjem nebu, Gospod se uliva iz Božanskog Dobra, tako isto posredno. Kaže se posredno, jer se Gospod ne samo uliva u dobra tih nebesa posredno, nego i neposredno, kao što je jasno iz onoga što je pokazano o neposrednom i posrednom Božanskom influksu u navedenim brojevima, br. 9682.

10271. I svećnjak i sprave /posude/ njegove. Da ovo označava u duhovnoj istini, koja je istina drugoga neba, i u istinama koje služe, vidi se iz značenja svećnjaka, a to je reprezentativ Gospoda u pogledu duhovne istine, koja je istina drugoga neba, vidi br. 9548, 9551, 9555, 9558, 9684: i iz značenja sprava (posuda), što označava doslovne istine , a to su istine koje služe, vidi br. 3068, 3079, 9572, 9724.

10272. I oltar kadioni. Da ovo označava u svim stvarima bogoštovanja od ovih dobara i istina, vidi se iz značenja oltara, što je reprezentativ svih stvari bogoštovanja koje su od ljubavi i ljubavi prema bližnjem od Gospoda, vidi br. 10277, 10198. Naziva se reprezentativom Gospoda u dobrima i u istinama, i u stvarima koje služe , i u svim stvarima bogoštovanja, jer dobra i istine su dobra i istine onoliko koliko je Gospodovo Božansko u njima; jer sva dobra i istine u ljudima i u anđelima su od Gospoda. Ako u njima nema života od Gospoda, one su mrtve stvari, čak i zle; jer ako nisu od Gospoda nego od čoveka, one su okrenute čoveku i svetu; a stvari koje imaju čoveka i svet kao cilj, suštinski su zle; jer cilj prema kome se gleda, je najdublja stvar u čoveku, jer to je duša svih stvari u njemu. Iz ovoga je jasno šta se označava reprezentativom Gospoda u dobrima i istinama, i u njihovom služenju. Pod istinama koje služe misli se na one koje su u prirodnom ili spoljašnjem čoveku, koje se nazivaju poznavanjima i doslovnim znanjima ; jer ovo su stvari u koje gleda unutrašnji čovek, i između kojih on odabira one stvari koje potvrđuju, pošto se ove slažu sa životom njegovih osećanja ili ljubavi; i pošto su te stvari tada potčinjene, one se nazivaju stvarima /istinama i dobrima/ koje služe. Još postoje i dobra i istina koje služe ovim poslednjim, koje se nazivaju čulnim doslovnim istinama . Jer su dobra i istine u čoveku kao porodice, ili kuće, gde postoji otac porodice, sinovi, kćeri, zetovi, i snahe, sluge i

sluškinje. One u najnižem stepenu označavaju se čulnim doslovnim istinama, iako su danas kod mnogih ljudi one cenjene u najvišem stepenu. (prim. prev. Autor hoće da kaže da se u njegovo vreme najniže istine (čulne) smatraju najvišim).

10273. I oltar na kome se prinosi žrtva paljenica. Da ovo označava reprezentovati Gospodovo Božansko Ljudsko, i Njegovo bogoštovanje uopšte, vidi se iz reprezentacije oltara za žrtve paljenice, što je glavni reprezentativ Gospodovog Božanskog Ljudskog, i Njegovog bogoštovanja, vidi br. 2777, 2811, 8940, 9389, 10123, 10151.

10274. I sve sprave njegove. Da ovo označava Božanska Dobra I Božanske Istine, vidi se iz značenja sprava , što označava poznavanja i doslovna znanja, vidi br. 3068,3079,9394,9544,9724; ali kad se njima opisuje Gospodovo Božansko Ljudsko, ona označavaju Božanska Dobra i Božanske Istine koje služe.

10275. I umivaonicu i podnožje njezino. Da ovo označava sve stvari koje se odnose na očišćenje od zala i obmana, i na preporod od Gospoda, vidi se iz značenja umivaonice, u kojoj se očišćavalo, a što označava ono što se očišćava od zala i obmana, kao i ono što preporađa, vidi br. 10235; i iz značenja njenog podnožja, koje označava Čulno, koje podržava i služi, vidi br. 10236.

10276. Tako ćeš ih osvetiti , te će biti svetinja nad svetinjom. Da ovo označava uticaj i prisustvo Gospoda u bogoštovanju reprezentativne Crkve, vidi se iz značenja biti osvećen, što označava predstavljati Gospoda kao Božansko Ljudsko i primanje Božanskog Dobra i Božanske Istine od Njega; jer samo je Gospod svet, pa je stoga i sve sveto što od Njega proističe. Stoga se vidi da se osvećivanjem tako isto označava uticaj i prisustvo Gospoda u bogoštovanju reprezentativne Crkve. Da biti osvećen označava predstavljati Gospoda kao Božansko Ljudsko, vidi br. 9956, 9988, 10069; isto tako i primanje Božanskog Dobra i Božanske Istine od Njega, br. 8806, 9820, 10128. Da je samo Gospod svet, i da je sveto sve što od Njega proističe, vidi br. 9229, 9479, 9680, 9918. Na taj način da su sve stvari koje su pripadale Izrailjksoj i Jevrejskoj naciji bile svete u reprezentativnom smislu, br. 10149; i iz značenja svetinje nad svetinjama, što označava nebesko Božansko Dobro, vidi br. 10129. Stoga se vidi da su se sve stvari , koje su bile pomazane, nazivale svetinjom nad svetinjama , zbog influksa i prisustva Gospodovog Božanskog Ljudskog; i sav se influks i prisustvo ostvaruje neposredno, a u u nižim nebesima posredno preko nebeskog dobra, koje je dobro najdubljeg neba. Stoga, onoliko koliko dobra nižih nebesa sadrže nebeskog dobra, koje je dobro ljubavi ka Gospodu, toliko su ona dobra. To je bio razog da su se pomazane stvari nazivale

svetinjom nad svetinjama. O neposrednom i posrednom influksu Gospodovom, vidi odlomke navedene, br. 9682 i 9683. Ali, da bi se znalo kakav je ovo slučaj, treba znati šta je reprezentacija, i šta je reprezentativna Crkva; ovo je obilno bilo pokazano u navedenim odlomcima, br. 9229, 9280, 10030. Ali, pošto malo njih danas ima neko znanje o ovome, ovaj će se predmet dalje ilustrovati . U najdubljim nebesima, osećanja za dobro i istinu, od Gospoda, u anđelima, su ono što čini njihov život i njihovu sreću. U poslednjem nebu ova su osećanja utelovljena u bezbroj spoljašnjih formi sa bezbroj varijacija . Sve što god oni tamo vide, iz ovoga je izvora. Ove stvari su reprezentativi unutrašnjih stvari, koje su osećanja za dobro i istinu, i nazivaju se nebeskim i duhovnim stvarima. Dobri duhovi, koji opažaju u ovim stvarima, svete stvari neba, iznutra su dirnuti. Kao na primer, oni vide parkove sa drvećem i plodovima bezbroj vrsta; kao i redove ruža i livade, polja puna biljaka, kuća i palata, i mnoge druge stvari , od kojih sve korespondiraju osećanjima dobra i istine, koji su od Gospoda u višim nebesima. I u ovim nebesima ima reprezentativa, ali oni neizmerno nadilaze u savršenstvu, u uživanju i sreći koje osećaju oni koji su u poslednjem nebu. To su reprezentativi za koje se kaže, da ih oko nije videlo; i kad bi se opisali, prevazišli bi ono što se može poverovati.

Iz ovih se razmatranja vidi šta su reprezentativi. Sve stvari koje su bile ustanovljene kod Izrailjske nacije bile su slične onima u poslednjem nebu, ali su manje savršene, jer su se slagale sa prirodom sveta, na primer šator, zajedno s kovčegom, sto na kome su bili hlebovi lica, svećnjak sa žišcima, oltar kadioni, haljine Aronove i njegovih sinova, a posle i hram, sa svim što je bilo u njemu, kao kovčeg na kome je bilo sedište milosti i heruvimi; isto tako mjedeno more, umivaonici, i druge stvari. Pored toga, bezbroj se više stvari vide u poslednjem nebu, samo što su lepše i savršenije. Izrailjska je nacija bila pokazana Mojsiju na Gori Sinajskoj, kao što se vidi u Izlasku XXV, 40; XXVI, 30; XXVII, 8. Nisu bili viđeni od Mojsija njegovim telesnim očima, nego očima njegovog duha. Priroda reprezentativa se dalje može videti kod proroka, kao kod Danila, kao u Jovanovom Otkrovenju, i kod ostalih; sve ove stavri pohranjuju u sebi Božanske duhovne i nebeske stvari. Da ove stvari nisu razumljive bez tumačenja iz unutrašnjeg smisla, svakome je jasno. Iz ovoga se dalje vidi šta je reprezentativna Crkva. Da je Crkva bila ustanovljena u zemlji Hananskoj bilo je najviše radi Reči, da bi mogla da se napiše u reprezentativima i značenjima, to jest, preko takvih stvari koje pripadaju toj naciji, njihovoj Crkvi, i njihovoj zemlji. Jer sva su mesta u zemlji Hananskoj, sva brda, i reke, od pradrevnih vremena predstavljale stvari koje su u nebesima, vidi br, 3686, 4240, 4447, 4454, 5136, 6516, kao što su nasledstva, plemena, i druge

stvari tamo. Doslovni smisao Reči Staroga Zaveta sadržavao je takve stvari, kako bi postajalo nešto poslednje u čemu se unutrašnje stvari mogu završavati, i na kojima mogu da počivaju, kao zgrada na svom temelju, vidi br. 9360, 9824, 10044. Iz ovih stvari svaki inteligentan čitalac može da vidi da je Reč presvetija, i da je njen doslovni smisao svet zbog unutrašnjeg smisla; ali odvojen od njega, nije tako /svet/. Jer je doslovni smisao, odvojen od unutrašnjeg, kao čovekovo spoljašnje odvojeno od unutrašnjeg, što je samo forma koja podražava, ali koja je lišena života; to je kao vanjski deo drveta, cveta, ploda, ili semena, bez njegovih unutrašnjih delova, i kao temelj bez kuće. Oni, dakle, koji pridaju važnost samo smislu slova u Reči, ti nemaju i ne stiču doktrinu iz Reči u skladu s unutrašnjim smislom, mogu da se povedu za svakim krivoverjem. Iz toga se razloga takvi ljudi nazivaju Reč knjigom krivoverja. Doktrina sama, izvedena iz Reči, treba da daje svetlost i da vodi; ovu doktrinu uči unutrašnji smisao, i onaj ko je upoznat s njom, on ima unutrašnji smisao Reči. Jevrejska nacija, zato što nisu priznavali ništa sveto u Reči, osim njen doslovni smisao, koji su sasvim odvajali od unutrašnjeg smisla, zašli su u takvu tamu tako da nisu znali da je Gospod došao u svet. Ova nacija je i danas istoga karaktera, pa iako žive među Hrišćanima, još uvek ne priznaju Gospoda iz Reči. Da je od najranijih vremena ta nacija u spoljašnjim stvarima bez unutrašnjih, vidi šta je pokazano u navedenim odlomcima, br. 9320, 9380. Da Gospod nije bio došao u svet, i otvorio unutrašnje stvari Reči, komunikacija s nebom preko Reči bila bi nestala; a ljudska rasa na ovoj zemlji bila bi nestala, jer čovek ne može ni da misli istinu, ni da čini dobro, osim od neba, to jest, kroz nebo od Gospoda. Reč je ono što otvara nebo.

10277. Što god ih se dotakne, biće sveto. Da ovo označava ono što se može preneti svima onima koji primaju u ljubavi i veri, vidi se iz značenja dotaknuti, što označava komunikaciju, vidi br. 10130; i iz značenja biti osvećen, što označava influks i prisustvo Gospoda, vidi upravo gore, br. 10276. Pošto je influks i prisustvo Gospoda u ljubavi i veri, stoga kod onih koji Ga primaju u ljubavi i veri, stoga se ovi ovde nazivaju svetima . Ali jedino u njima što je sveto, to je Božansko, a ne nikako njihov proprium.

10278. Pomaži Arona i sinove njegove. Da ovo označava uvođenje u reprezentaciju Gospoda u oba carstva, vidi se iz značenja pomazati, što označava pokazati reprezentaciju, kao gore; i iz reprezentacije Arona, koji označava Gospoda kao nebesko Božansko dobro, stoga u nebeskom carstvu; i iz reprezentacije sinova Aronovih, koji označavaju Gospoda kao duhovno dobro, stoga u duhovnom carstvu, vidi br. 9807, 10017, 10068.

10279. I osvetićeš ih da mi budu sveštenici. Da ovo označava predstavljati Gospoda u pogledu celog dela izbavljenja, vidi se iz značenja osvetiti, što označava predstavljati Gospoda kao Božansko Ljudsko, vidi gore, br. 10276; i iz reprezentacije sveštenstva Arona i njegovih sinova, koji označavaju delo izbavljenja Gospodovog u uzastopnom redu, vidi br. 9809, 10117.

10280. I sinovima Izrailjevim kaži. Da ovo označava poučavanje za one koji su u Crkvi, vidi se iz značenja sinova Izrailjevih, koji označavaju Crkvu, vidi navedene odlomke, br. 9340; i iz značenja kazati i Jehova govori, što oznčava poučavanje, vidi br. 6879, 6881, 6883, 7517, 8127.

10281. Ovo neka mi bude ulje svetoga pomazanja. Da ovo označava reprezentativ Gospoda kao Božanskog Ljudskog, vidi se iz onoga što je pokazano gore, br. 10267.

10282. Od kolena do kolena vašega. Da ovo označava u svim stvarima Crkve, vidi se iz značenja pokolenja, kada se kaže o sinovima Izrailjevim, kojima je označena Crkva, što označava one koji pripadaju Crkvi, vidi br. 10212. Jer Božanske stvari, koje proističu od Gospoda, čine Crkvu, a ništa od čoveka. One se ulivaju u čoveka. Pošto je slučaj takav, kad anđeli razgovaraju među sobom, oni to čine tako da se ništa ne odnosi na osobe; iz tog razloga imena osoba pomenuta u Reči, ne prelaze u nebo, nego ono što je označeno osobom. Da sva imena osoba i mesta u Reči označavaju stvari, vidi br. 1888, 4442, 5095, 5225; i da imena ne ulaze u nebo, br. 1876, 6516, 10216.

10283. Telo čovečije neka se ne maže tim . Da ovo označava ono što se ne može preneti čovekovom propriumu, vidi se iz značenja tela čovečijeg, što označava njegov proprium, o kojem ćemo ubrzo govoriti; i iz značenja mazati , što označava komunicirati; jer mazanje ima isto značenje kao i dodirivanje; ali polivanje (mazanje) se kaže za tečnosti, kao ulje, vino i voda, a izlivati se kaže za nebeske i duhovne Božanske stvari, dok se dodirivati kaže za suve i telesne stvari. Da dodirivati označava komunicirati, vidi br. 10130. Stoga sledi da ne mazati ulje posvećanja na čovekovo telo, označava da se Božansko Dobro Gospodove Božanske Ljubavi ne može preneti čovekovom propriumu. Razlog je to što je čovekov proprium samo zlo. Da je čovekov proprium samo zlo, vidi br. 210, 215, 731, 5786, 8480. Čovek ima kako voljni proprium tako i intelektualni proprium; prethodni je zlo, a potonji je lažan (od zla); isto tako, voljni prorpium se označava čovekovim telom, dok se intelektualni proprium označava krvlju toga tela.

Da je ovakav slučaj, vidi se iz sledećih odlomaka, Isus reče, Blago tebi, Simone Jonin! jer telo i krv nisu to tebi javili, nego otac moj koji je na nebesima (Mateja XVI, 17). Da ovde telo i krv označavaju čovekov proprium, očito je. I kod Jovana, A koji ga primiše, dade im vlast da budu sinovi Božiji; koji se ne rodiše od krvi, ni od volje telesne, nego od Boga (I, 12, 13) .Krvlju se ozačaaju obmane koje proističu od čovekovog Intelektualnog propriuma, a voljom telesnom, zla koja su od njegovog voljnog propriuma, vidi br. 4735, 9127. I kod Isaije, I koji ti krivo čine, nahraniću ih njihovijem mesom, i opiće se svojom krvlju kao novijem vinom (XLIX, 26);gde nahraniti ih njihovim telom, i opiti ih njihovom krvlju, ozančava ispuniti ih zlom i obmanom od zla, stoga njihovim propriumom; jer i zlo i obmana su od propriuma. I kod Jeremije, Da je proklet čovek koji se uzda u čoveka i koji stavlja telo svoje za mišicu (XVII, 5).Uzdati se u čoveka, i stavljati telo za mišicu, označava pouzdati se u sebe i u svoj proprium. I kod Isaije, Narod će biti kao hrana za oganj; ako zgrabi s desne strane, pa će opet biti gladan, i ješće s leve strane, i ne će se nasititi; svaki će jesti meso sa mišice svoje. Manasija na Efraima, i Efraim na Manasiju (IX, 19, 20). Hranom za oganj označava se usvajanje zala ili požuda ljubavi prema sebi i svetu; biti gladan i ne nasititi se označava se ne primati dobro i istinu vere; meso s mišice, čovekv proprium obe vrste, Manasijom, zlo volje, a Efraimom, obmana razuma; a jedenjem, usvajanje. Da oganj označava zla ili požude ljubavi prema sebi i svetu, vidi br. 5071, 5215, 6314, 6832, 7324, 7575, 9141.

Biti gladan i ne nasititi se označava ne primati dobro i istinu vere, jer glad i žeđ označavaju pustoš dobra i istine, br. 5360, 5376, 6110, 8568 na kraju. Da desna ruka označava dobro iz kojega je izvedena istina, a leva ruka istinu koja stvara dobro, vidi br. 10061. Biti gladan ako se seče na desnu ruku (stranu), i ne nasititi se, označava da, ma koliko da ih se poučava o dobru i istini, oni ne će primiti; Da Manasija označava dobro volje, vidi br. 5348, 5351, 5353, 6238, 6267, a Efraim istinu razuma, br. 3969, 5354, 6222, 6238, 6267; a u obrnutom smislu stoga Manasija označava zlo volje, a Efraim obmanu razuma, jer skoro sve u Reči ima i obrnuti smisao. Da jesti označava usvajati, vidi br. 3168, 3513 na kraju,3596, 4745.

Stoga je očito da jesti meso od mišice označava usvajati ono što je zlo i obmana koje potiču od njihovog propriuma. Kaže se meso od mišice, jer mišica, kao i ruka, označava ono što pripada čoveku, i u što se on pouzdava, vidi navedene odlomke, br. 10019. I kod Zaharije, I rekoh, ne ću te pasti, i koja propadne neka propadne, a koje ostanu neka jedu meso jedna drugoj (XI, 9). Ne pasti (hraniti) označava ne poučavati i ne ispravljati. Propasti (umreti) označava nestati u pogledu duhovnog života. Jesti meso jedna drugoj označava usvajati zla koja su iz propriuma druge

osobe. I kod Jezekilja, Jerusalim se kurvao sa sinovima Egipta , velikoga mesa (XVI, 26). prim. prev. Drugi tumači, misle da se izraz velikoga mesa odnosi na veličinu polnog organa, prvo stoga što se taj izraz dovodi u vezu s izrazom kurvati se, a drugo, stoga što su polni organi na reljefima u Egiptu bili vidljivi na javnim mestima). Jerusalim označava izopačenu Crkvu; kurvati se sa sinovima Egipta velikoga mesa označava falsifikovati istine Crkve preko znanja koja su samo od prirodnog čoveka, stoga preko čulnih znanja. Da Jerusalim označava Crkvu, vidi br. 204, 2117, 3654, u ovom slučaju izopačenu , br. 2466, 2729, 8904, da sinovi označavaju istine ali i obmane, br. 1147, 3373, 4257, 9807; da Egipat označava Znanja u oba smisla, vidi navedene odlomke, br. 9340; i da označava Prirodno, vidi navedene odlomke, br. 9391; otuda su se nazivali ljudima velikoga mesa oni koji razmišljaju i zaključuju iz čulnih stvari o istinama Crkve. Oni su ti koji dosegnu obmane umesto istina; jer razmišljati i zaključivati iz čulnih stvari je razmišljati i zaključivati iz obmana telesnih čula; stoga se pod ljudima velikoga mesa misli na one na koje utiču čulne stvari o kojima misle od svoje vlastite prirode. I kod Isaije, Egipat je čovjek, ne Bog; konji njegovi su meso, ne duh (XXXI, 3); Egipat i u ovome odlomku označava Doslovno Znanje , njegovi konji Intelektualno iz toga (iz Doslovnog Znanja). Ovo se naziva mesom, ne duhom, kad prave zaključke od svog vlastitog propriuma, a ne od Božanskog. Da konji označavaju Intelektualno,vidi br. 2761, 2762, 3217, 5321, 6534; a da konji Egipatski označavaju doslovna znanja od izopačenog Intelektualnog, br. 6125, 8146, 8148.

Da se mesom označava čovekov proprium, jasno je iz Mojsija, gde se govori o želji Izrailjskog naroda da jedu meso, o čemu je napisano, A svetina koja beše među njima beše vrlo lakoma (požudna), te rekoše, Ko će nas nahraniti mesa? Jehova reče: sutra ćete jesti mesa. Nećete jesti jedan dan, ni dva dana, ni pet dana, ni deset dana, ni dvadeset dana; nego ceo mjesec dana. Tada se podiže vetar od Jehove, i potera od mora prepelice, i razasu ih po okolu oko dva lakta od zemlje. I ustavši narod sav onaj dan i svu noć i vas drugi dan, i kupiše prepelice: o povešaše ih sebi redom oko okola. Ali meso još im beše među zubima, a Jehova se razgnevi na narod, i udari Jehova narod pomorom vrlo velikim; I prozva ono mesto grob požuda (Kibrot-Hatave) (Brojevi XUI, 4,18-20, 31-33). Da meso označava proprium te nacije, vidi se iz pojedinosti u gornjem odlomku; jer da nije tako, zašto bi to bilo zlo želeti mesa, osobito zato što je prethono bilo obećano (Izlazak XVI, 12); ali zato što je označavalo njihov proprium, stoga zlo volje kome je ta nacinja bila odana više nego drugi narodi, stoga se kaže, da su žudili za mesom vrlo mnogo; i zbog toga su bili udareni pomorom; i stoga se to mesto nazvalo grob požuda.

Bilo da kažete zlo volje, ili požuda, ista je stvar, jer čovekov proprium želi samo svoje vlasitito, i ništa od bližnjega, i ništa od Boga, osim kada je to radi samoga sebe. Pošto je ta nacija bila takvoga karaktera, zato je rečeno da treba da jedu meso ne jedan dan, ni dva dana, ni pet, ni dvadeset, nego ceo mesec dana, čime se označava da će ta nacija biti takva zauvek. Jer mesec dana označava zauvek, i stoga je rečeno da je meso još bilo među zubima pre nego su ga progutali, da su tada bili su udareni pomorom velikim; jer zubi označavaju telesni proprium, koji je ono najniže čovekovo, br. 4424, 5565-5568, 9062. Da je ta nacija bila takvoga karaktera, vidi navedene odlomke, br. 9380; i u pesmi Mojsijevoj (Zak. Ponovljeni XXXII, 20-28,32-34). U Reči, duh je obrnuto od tela (mesa); duhom se označava život od Gospoda, a telom (mesom) život od čoveka; kao kod Jovana, Duh je ono što oživljava; telo ne pomaže ništa; reči koje vam govorim su duh i život (VI, 63). Stoga je očito da duh znači život od Gospoda, a to je život ljubavi i vere u njemu od Njega, i da proprium označava život od čoveka, stoga njegov proprium. Otuda se kaže, da telo ništa ne pomaže; slično još u jednom odlomku kod Jovana, Što je od tela telo je, a ono što je rođeno od duha duh je (III, 6). I kod Davida, Opominjaše se da su telo , vetar (duh) koji prolazi i ne vraća se (LXXXVIII, 39). Pošto se mesom , kada se kaže o čoveku, označava njegov proprium, koji je zlo ljubavi prema sebi i svetu, to je očito da telo , kada se govori o Gospodu, označava Njegov Proprium , koji je Božansko Dobro Božanske Ljubavi. To je označeno telom Gospodovim kod Jovana, Hleb koji vam dajem telo je moje. Ako ne budete jeli tela Sina Čovečijeg, i pili njegove krvi, neće biti života u vama. Onaj ko jede telo moje i pije krv moju, ima život večni; jer telo moje je hrana prava, a krv moja piće pravo (V, 51, 53-55). Da se telom Gospodovim označava Božansko Dobro Gospodove Božanske Ljubavi, a krvlju Božanska Istina koja proizlazi od Božanskog Dobra, to jest, značenje je slično značenju hleba i vina u Svetoj večeri; da su to stvari Njegovog Vlastitog u Njegovom Božanskom Ljudskom, vidi br. 1001, 3813, 4375, 10026, 10033, 10152. I da su žrtve predstavljale dobra koja su od Gospoda, i da je iz toga razloga njihovo telo označavalo dobra, vidi br. 10040, 10079. Pored toga, u Reči se svuda pominje svako telo, a time se označava svaki čovek, kao Postanje VI, 12, 13, 17, 19; Isaija XL, 5, 6; XLIX, 26; LXVI, 16,3, 24; Jeremija XXV, 31; XXXII, 27; XLV, 5; Jezikilj XX, 48; XXI, 4, 5; i na drugim mestima.

10284. Niti pravite takvoga ulja kao što je ono. – Da ovo označava da ne sme da bude podražavanja čovekovim nastojanjem, vidi se , iz pravljenja ulja kao ono pomoću sličnih mirišljavih supstancija, što označava praviti podražavajući čovekovim nastojanjem. Da je ovakvo značenje ovih reči, sledi iz nizova stvari u unutrašnjem smislu; jer se kaže prvo da se njime ne maže čovekovo telo, što

označava da se to ne može prenosti čovekovom propriumu, a onda se kaže da ti bude sveto; pošto ono što potiče od čoveka, i njegovog nastojanja, to je od njegovog propriuma, i nije sveto, jer je ono što potiče od od čovekovog propriuma i njegovog nastojanja samo obmana od zla, jer čovekov proprium usmeren je ka sebi i svetu kao ciljevima; a ne ka bližnjem i Bogu; stoga se naziva podražavanjem .

Slučaj je ovakav; sve dobro i istina je od Gospoda, ali dobro i istina, smišljeno oponašanje ovih od strane čoveka, nisu dobro i istina. Ovome je razlog to što su sve dobro i istina živi zbog cilja, to jest, zbog Gospoda, jer sve dobro i istina su od Gospoda. Kod čoveka, cilj je on sam, jer je to njegova volja i njegova ljubav; jer ono što čovek voli i hoće, on to smatra ciljem; sva ljubav u čoveku od čoveka je ljubav prema sebi i ljubav prema svetu radi sebe; dok ljubav u čoveku od Gospoda je ljubav prema bližnjem i ljubav prema Bogu. Razlika između ove dve ljubavi je velika koliko i razlika između pakla i neba; tako isto, ljubav prema sebi i ljubav prema svetu vladaju u paklu, i one su pakao; dok ljubav prema bližnjem i ljubav prema Gospodu vladaju u nebu, i jesu nebo. Kakva je čovekova ljubav, takav on ostaje u večnosti, jer je ljubav skup onoga što čovek hoće, pa stoga i skup onoga što pripada njegovom razumu; jer ljubav koja sačinjava volju, neprekidno se uliva u razum, neprekidno ga razgorevajući i rasvetljavajući. To je razlog što oni koji vole zlo, kada misle u sebi, misle u skladu sa svojom ljubavlju, iako u prisustvu drugih govore drugačije iz licemerja, a neki iz persuazivne vere, čija se priroda vidi u br. 9364, 9369. (prim. prev. Persuazivna vera je ona vera koja je motivisana ljubavlju prema sebi i svetu, stoga ona vera čiji je cilj duhovno negativan) .

Treba da se zna da čovek namerno može da podražava suštinski Božanske stvari, i da izgleda kao anđeo svetlosti; ali Gospod i anđeli ne gledaju na spoljašnju formu, nego na unutrašnju koja je prljava kada je od propriuma. U slučaju onih koji se mogu ovako opisati, unutrašnje je sasvim prirodno, i nimalo duhovno; i oni vide samo iz prirodne svetlosti; u stvari, oni ni ne znaju šta je to nebeska svetlost, ni šta je duhovna svetlost, jer je njihovo unutrašnje okrenuto prema spolja, skoro kao unutrašnje kod životinja; niti dopuštaju Gospodu da ih uzdigne, iako čovek ima ovu posebnu prednost nad životinjama da može da bude uzdignut ka nebu, i ka Gospodu od Gospoda, i da ga se na taj način vodi. Ali oni koji vole dobro i istinu radi onog što je dobro i istinito, što je isto što i voleti bližnjega i Boga, ti se uzdižu; jer bližnji je u opšem smislu dobro i istina, a u nižem smislu, ono što je pravo i pravedno, jer i ove su stvari od Njega. Iz ovoga je jasno na šta se misli kad se kaže da čovek može da oponaša Božanske stvari ako se potrudi. Karakter ovakvih osoba opisuje se u Reči svuda Egiptom i Faraonom; jer se Egiptom i Faraonom označava

doslovni smisao prirodnog čoveka; to je isto tako opisano i Asurom (Asirijom), kojom se označava umovanje iz doslovnih znanja. O Egiptu vidi navedene odlomke, br. 9340, 9391; A o Asuru (Asiriji), br. 1186. Među duhovima ima ih veliki broj koji oponašaju Božanske stvari vešto se pretvarajući; jer se prikazuju pravednim, poštenim, i pobožnim, i oni bi zaveli dobre duhove, da Gospod ove ne rasvetljuje tako da vide unutrašnje stanje ovih; i kada dobri /duhovi/ vide /unutrašnje kod ovih/ oni se užasnu i pobegnu. Ovakvima se duhovima oduzima njihovo spoljašnje, i ostavlja ih se u njihovom đavolskom stanju, pa tako tonu u pakao sami od sebe. Može se videti više o ovakvim duhovima u broju koji sledi, br. 10286.

10285. Neka vam bude sveto. Da ovo označava zato što je to od Gospodovog Božanskog, vidi se iz značenja svetog, kad se kaže o pomazanju, koje označava Gospodovo Božansko. jJer je ulje pomazanja bilo reprezentativ Božanskog Dobra Božanske Ljubavi Gospodovog Božanskog Ljudskog; jer bilo da govorimo o Božanskom Dobru Božanske Ljubavi, ili o Božanskom Ljudskom, ista je stvar. Zato što je ovo bilo označeno uljem pomazanja, i bilo predstavljeno pomazanjem, i pošto je samo ovo sveto, i pošto je sveto ono što proističe od Njega, stoga se tako često kaže da je nešto sveto, vidi i gore, br. 10266.

10286. Ako li bi ko načinio takvo ulje. Da ovo označava podražavanje Božanskih stvari lukavosću, vidi se iz značenja načiniti tako, što označava podražavanje, i iz značenja pomazanja, koje označava Božanske istine koje pripadaju samo Gospodu, i koje su samo od Gospoda, vidi gore, br. 10264. Oponašanje primenom lukavosti je označeno, jer je svako oponašanje Božanskih stvari od čoveka posledica lukavosti. Kakav je ovo slučaj, jasno je iz onoga što je rečeo i pokazano gore, br. 10284. Ali, ove se stvari mogu dalje rasvetliti onim što se dešava među duhovima. Takvi pripisuje sve sreći (slučaju), kao i vlastitoj pameti, a ništa Božanskom, kao što su to radili i u svetu, jer oni znaju kako da oponašaju Božanske stvari na razne načine; jer čine da se u nebu pokazuju palate, skoro kao one u nebu, kao i šumarci i polja slični onima koje Gospod pokazuje dobrim duhovima. Oni se oblače u sjajne haljine, a sirene postaju lepe skoro kao anđeli, ali sve se ove stvari veštčki stvaraju pomoću fantazija. Pa ipak, ma koliko da izvana liče na istinite stvari, i dalje su iznutra odvratne; a to u trenu Gospod pokazuje dobrim duhovima; jer da se ovo ne uradi, oni bi bili zavedeni, jer im se spoljašnje oduzima, pa se onda vidi đavolsko koje je iznutra. Oduzima se tako što se na njih baca svetlost iz neba, zbog koje obmanjiva svetlost fanatazija nestaje. Priroda oponašanja Božanskih stvari pomoću lukavosti stoga je očita. Ali one stvari koje su od Gospoda, one su iznutra

nebeske. I što su više unutrašnje, to su više nebeske; jer se Božanske stvari povećavaju prema unutra, dok ne postanu neizrecivo lepe. Slučaj je sličan oponašanju dobra i istine među onima koji su živeli zlim životom; neko od ovih koji znaju da patvore dobra osećanja, i donekle i ljubav prema bližnjem, i ljubav ka Bogu, a koji u isto vreme govore i besede istine vere iz osećnja kao da je od srca, , ti su u sličnoj svetlosti ludila i fantazije. Stoga, kada im s oduzme spoljašnje, kojim su bii u stanju da imitiraju unutrašnje, tada su iznutra prikriveni infernalizam postaje očigledan, i pokazuje da je njihova ljubav zlo, a njihova vera da je obmana. Iz ovoga je još više očita priroda podražavanja Božanskih stvari čovekovom ukavošću, o kojoj se gore govori, br. 10284.

10287. Ili namazao njime drugoga stranca. Da ovo označava povezivanje s onima koji ne priznaju Gospoda, to jest, koji su u zlima, i u obmanama od zla, vidi se iz značenja namazati nekoga, kada se radi o Božanskim Istinama, koje su označene mirišljavim uljem pomazanja, što označava povezati; i iz značenja drugoga, a to je onaj koji ne pripada Crkvi, to jest, koji ne priznaje Gospoda, to jest, koji je u zlima i obmanama. Jer onaj ko ne priznaje Gospoda, taj ne pripada Crkvi; a ko poriče Gospoda, taj je u zlima i obmanama; jer dobro i istina dolaze samo od Njega kao izvora. Da stranci označavaju ovakve, biće jasno iz odlomaka koji će biti ubrzo navedeni. Ali sada će nešto biti rečeno o povezivanju Božanskih Istina s obmanama od zla; ali ovo povezivanje postoji samo kod onih koji su prvo priznavali stvari koje pripadaju Crkvi, a posebno Gospodu, a posle ih odricali; jer se preko priznavanja istina Crkve i Gospoda, ostvaruje komunikacija s nebesima, a otuda se ostvaruje i otvaranje čovekovog unutrašnjeg prema nebu; a posle odricanjem dolazi do povezivanja istog /unutrašnjeg/ s obmanama od zla; jer sve stvari koje čovek prizna, ostaju, jer se ništa ne gubi od onoga što je postalo njegovo preko priznavanja. Stanje čovekovo koji se oskrvnuo je takvo, da ima komunikaciju s nebesima, a u isto vreme s paklovima preko istina sa nebesima, a preko obmana od zla s paklovima; a posledica je raskidanje svega zbog čega nestaje sve što pripada unutrašnjem životu. Posle ovog raskidanja ovakve osobe više ne liče na ljude, neke su kao izgorele kosti u kojima kao da nema života. Pokazano je i rečeno ranije da su krivi za oskrvnuće oni koji prvo priznaju Božanske Istine, a posle ih poriču; vidi br. 1001, 1010, 1059, 6863, 6971, 9384.

Da oni koji odriču ove stvari od detinjstva, kao što su Jevreji, nisu krivi za profanaciju, vidi br. 593, 1001, 1010, 3489, 6963. I da Gospod čini sve da ne dođe do toga da čovek bude kriv za profanaciju, br. 301, 303,1327, 1328, 2426, 3398, 3402, 3489, 6595. Ali treba znati da ima mnogo klasa i vrsta profanacije. Ima onih

koji profanišu dobra Crkve, i onih koji profanišu njene istine; ima onih koji su krivi za mnoge profanacije, i onih koji su krivi za malo profanacija; ima ih koji su krivi za unutrašnju profanaciju, i onih koji su krivi za spoljašnju profanaciju; ima onih koji su krivi zbog verovanja koje je suprotno istinama i dobrima Crkve; ima onih koji to čine svojim životom, i onih koji to čine svojim bogoštovanjem. Otuda ima mnogo paklova profanatora, koji se razlikuju po vrstama profanacije. Paklovi onih koji profanišu dobra, otraga su; a paklovi onih koji profanišu istine, su ispod stopala i sa strana. Oni su dublji od ostalih paklova, i retko se otvaraju.Da stranci označavaju one koji ne priznaju i koji nisu voljni da priznaju Gospoda, bilo da su van Crkve, ili u njoj, stoga oni koji su u zlima, i u obmanama od zla, očito je iz mnogih odlomaka u Reči. Kaže se, oni koji ne priznaju Gospoda, stoga oni koji su u zlima i obmanama od zla, jer oni koji ne priznaju Gospoda, mora da su u zlima i obmanama od zla; jer je svako dobro i istina od dobra od Gospoda; stoga oni koji poriču Gospoda, oni su u zlima i obamnama od zla, u skladu s Gospodovim rečima kod Jovana, Ako u mene ne uzverujete, umrećete u gresima svojim (VIII, 24). Da su ovi stranci, vidi se iz sledećih odlomaka kod Isaije, Zemlja je vaša pusta, gradovi vaši ognjem popaljeni: vaše njive jedu tuđini na vaše oči; i pustoš je kao što opustošavaju tuđini (stranci) (I, 7). Pod zemljom se u ovome odlomku ne misli na zemlju, niti se pod gradovima i njivom misli na gradove i na njivu; nego se pod zemljom označava Crkva, kao i njivom; gradovima, istine Crkve, koje se nazivaju doktrinama i za koje se kaže da su ognjem popaljene, kada su uništene zlima ljubavi prema sebi i svetu. Otuda je očito šta je označeno strancima koji jedu njive, naime, zlima i obmanama od zla koji razaraju Crkvu; a šta zemljom koja postaje pustoš.

Da zemlja označava Crkvu, vidi navedene odlomke, br. 9325; a slično i njiva, br. 566, 1068; da gradovi označavaju doktrine Crkve, stoga njene istine, br. 2268, 2451, 2712, 2943, 3126, 4492, 4493, a oganj /označava/ zlo ljubavi prema sebi i svetu, br. 1297, 1861, 2446, 5071.5215, 9241. Kod Jeremije, Posramio se , što čusmo rug, što tuđini uđoše u svetinju doma Jehovinog (LI, 51). Stranci koji ulaze u svetinju doma Jehovinog, označavaju zla i obmane od zla protivu istina i dobara Crkve. Oni iz naroda (Neznabožaca) koji su služili u Jevrejskoj Crkvi nazivali su se strancima; a narodima te zemlje označavala su se zla i obmane, br. 9320. Ponovo kod istoga proroka, Jer kažeš: nema nade; jer ljubim tuđine, i za njima ću ići (II, 25).

Ljubiti tuđine (strance) i ići za njima, označava ljubiti (voleti) zla i obmane od zla, i bogoštovati ih. Kod Jezekilja, Bojite se mača; mač ću pustiti na vas; i izvešću vas iz njega, i daću vas u ruke tuđincima (XI.8,9); gde pustiti mač označava obmane od

zla koje se bore protivu istina od dobra. Dati u ruke tuđincima označava da treba da veruju i služe tim obmanama. Da mač označava istinu koja se bori protivu obmana, a u obrnutom smislu obmane koje se bore protivu istina, vidi br. 2799, 6353, 7102, 8294. Poginućeš smrću nevernika u rukama tuđinaca (XXVIII, 10). Neobrezani su oni čiji su životi ispunjeni nečistim ljubavima i njihovim požudama, bez obzira koliko doktrina imaju, br. 2049, 3412, 3413, 4462, 7045, 7225; smrt ovih je duhovna smrt. Biti u rukama tuđinaca označava biti u zlima samima i obmanama od zala. Ponovo, Jerusalim je žena preljubočina, prima tuđince umesto muža svoga (XVI, 32). Jerusalim žena prebočina označava Crkvu u kojoj je dobro iznevereno preljubom, primati tuđince označava priznavati zla i obmane zla u životu i doktrini. I kod Joila, I Jerusalim će biti svet, i tuđinci neće više ići po njemu (Joilo III, 17). Isto tako Jerusalim u ovome odlomku označava Crkvu, ali onu u kojoj se priznaje Gospod. Ljudi žive u dobru, i veruju u istine koje su od Gospoda. Više neće biti tuđinaca koji bi po njemu išli, označava da zla i obamna od zla od pakla neće ulaziti. I kod Davida, Jer tuđini ustaše na me, i silni traže dušu moju (Psalam LIV, 3). Tuđini i ovde označavaju zla i obmane od zla; silni ljudi označavaju iste koji napadaju dobra i istine. Oni koji obraćaju pažnju samo na smisao slova Reči, pod tuđincima razumeju one koji su izvan Crkve, i da su ovi ustali protivu Davida; pošto ništa vezano za ličnosti ne prolazi u nebesa, nego samo ono što je njima označeno, br. 8343, 8985, 9007; stoga, ne razumeju se tuđinci, nego tuđe stvari, a to su one koje su se otuđile od Crkve, stoga zla i obmane od zla, koja razaraju Crkvu. Pod Davidom , protivu kojega su ustali, opaža se Gospod, br. 1888, 9954. I kod Mojsija, On ostavi Boga svojega, i prezre stenu spasenja svojega. Na revnost razdražiše ga tuđim bogovima (Zak. Ponovljeni XXXII, 15, 16). Ostaviti Boga, i prezreti stenu spasenja, označava poricati Gospoda. Na revnost potaknut tuđincima (tuđim bogovima), označava zlima i obmanama od zla. Da stena označava Gospoda u pogledu istina vere, vidi br. 8581. Osim toga, na drugim mestima tuđinci označavaju zla i obmane, kao Isaija XXV, 2, 5; Jer. XXX, 8; Jezik, XXXI, 11, 12.

Pošto tuđinci (stranci) označavaju one koji su u zlima i obmanama od zla, a u apstraktnom smislu obmane i zla od obmana, stoga je tuđincima bilo zabranjeno da jedu osvećene stvari (Levitska XXII, 10); tuđincu nije bilo dopušteno da postane sveštenik, ili stražar u svetilištu; a ako bi to učinio, trebalo je da pogine (Brojevi I, 51;III, 10, 38; XVIII, 7).

Isto tako , bilo je zabranjeno paliti od tuđe vatre, zgog čega su Nabab i Ahibu, sinovi Aronovi, izgoreli ognjem s neba (Levitska X, 1, 2); jer se svetom vatrom s oltara označavala Božanska Ljubav, a tuđom vatrom, paklenska ljubav, a otuda i

zla i njihove požude, vidi br. 1297, 1861, 2446, 5071, 6314, 6832, 7575, 9141. Pominju se i stranci, što se izražava u izviornom jeziku drugim terminom od onoga koji se koristi za strance ; (prim.prev. alienigenae verovatno znači rođeni od stranaca, dok alieni označava samo strance) , a njima se označavaju obmane same, kao u Plaču (Lamentacijama), Opomeni se, o Jehova, što nas zadesi; pogledaj i vidi sramotu našu. Našljedstvo naše prevali se tuđincima, domovi naši inostrancima (alienima) (V, 1,2). I kod Obadije, Stranci odvođahu u ropstvo vojsku njegovu, i tuđinci ulažahu na vrata njegova, i bacahu ždreb za Jerusalim (stih 11). Bacati ždreb za Jerusalim označava razoriti Crkvu, i razasuti njene istine. I kod Sofonije, I pohodiću knezove i carske sinove, i sve koji nose tuđinsko odelo –aliens (I, 8).Obučen u tuđinsko odelo označava one koji su u obmanama; jer knezovi i carski sinovi, koji će biti pohođeni, označavaju vodeće (glavne) istine, a u obrnutom smislu, glavne obmane. Da knezovi imaju ovo značenje, vidi br. 1482, 2089, 5044. Da carevi označavaju istine same, a u obrnuom smislu, obmane same, br. 2015, 2069, 3009, 4581, 5044, 5068, 6148. Otuda carski sinovi označavaju stvari otuda izvedene. I kod Davida, Izbavi me i i izvadi me iz vode velike, i iz ruku tuđinaca; kojih usta govore ništave stvari, i kojih je desnica lažna (Psalam CXLIV, 7,8, 11). Da sinovi tuđinaca označavaju one koji su u obmanama, stoga obmane, sasvim je jasno, jer se kaže, desnica (ruka) je laž; jer ništavna stvar je obmana dokrine, a laž je obmana života, br. 9248.

10288. Istrebiće se iz naroda svojega. Da ovo označava odsecanje i duhovnu smrt, vidi se iz značenja biti odsečen i istrebljen, što je biti odvojen od onih koji su u dobru i u istnama iz dobra, i nestati u pogledu duhovnog života,vidi br. 6767, 8902, i iz značenja naroda, što označava one koji su u Crkvi koji imaju istine i dobra vere, vidi br. 3581, 4619, 6451, 6465, 7207; stoga odsečen od naroda označava biti odvojen od njega, i nestati.Oni koji pripadaju crkvi u Reči se ponedkad nazivaju narod, a ponekad nacija, kao Izrailjski narod, i Jevrejska nacija. Narodom se označavaju oni koji pripadaju duhovnoj Crkvi, a nacijom oni koji pripadaju nebeskoj Crkvi; otuda narod označava istine i dobra vere, a nacije dobra ljubavi; vidi odlomak koji se upravo sada navodi.

10289. Stihovi 34-38. 34. I reče Jehova Mojsiju: uzmi mirisa, stakte, oniha i halvana mirisavoga, i tamjana čistoga, koliko jednoga toliko drugoga. 35. I od toga načini kad, sastavljen veštinom apotekarskom, čist i svet. 36. I istucavši ga na sitno, metaćeš ga pred svedočanstvom u šatoru od sastanka , gde ću se sastajati s tobom; to neka vam bude svetinja nad svetinjama. 37. A takvoga

kada kakav načiniš nemojte sebi praviti; to neka ti je svetinja za Jehovu. 38. Ako bi ko načinio takvi da ga miriše, istrebiće se iz naroda svojega.

34. I reče Jehova Mojsiju, označava ponovo prosvetlenje i opažanje preko Reči od Gospoda; uzmi mirisa ,označava osećanje istine od dobra koje će biti u Božanskom bogoštovanju; stakte,označava osećanje čulne istine; oniha, označava osećanje unutarnje prirodne istine; i halvana, označava osećanje istine još više unutarnje; mirišljave, označava osećanje od duhovnog dobra; i tamjana čistoga,označava najdublju istinu, koja je duhovno dobro; koliko jednoga toliko drugoga, označava korespondenciju u svakom pravcu. 35. I od toga načini kad, označava bogoštovanje od njih; sastavljen v ještinom apotekarskom,označava od influksa i delovanja Gospodovog Božanskog u sve uopšte i posebno; čist (posoljen), označava želju istine za dobrom; i svet, označava bez obmane od zla. 36. I istucavši ga na sitno,označava raspoređivanje istine u njenim nizovima; metaćeš ga pred svedočanstvom u šatoru od sastanka,označava bogoštovanje Gospoda u nebu i Crkvi; gde ću se sastajati s tobom, označava influks od Gospoda; to neka vam bude svetinja nad svetinjama, označava , pošto je od Gospoda; 37. A takvoga kada kakav načiniš nemojte sebi praviti, označava da bogoštovanje od svetih istina Crkve ne sme da se primenjuje na čovekove ljubavi; to neka ti je svetinja za Jehovu, označava da se bogoštovanje mora upućivati Božanskoj Ljubavi. 38. Ako bi ko načinio takvi da ga miriše,označava podražavanje Božanskog bogoštovanja pomoću osećanja istine i dobra od propriuma; istrebiće se iz naroda svojega, označava odvajanje od neba i Crkve, i duhovnu smrt.

10290. (34) I Jehova reče Mojsiju. Da ovo označava ponovo prosvetlenje i opažanje pomoću Reči od Gospoda, vidi se iz značenja reći, kada se odnosi na Jehovu, što označava prosvetlenje i opažanje. Da označava prosvetlenje, vidi br. 7019, 10215, 10234; a da označava opažanje, br. 1791, 1815, 1819, 1822, 1898, 1919, 2080, 2852, 3509, 5877; i iz reprezentacije Mojsija, koji označava Reč, vidi br. 6752, 7014, 7089; i da Jehova u Reči označava Gospoda, vidi odlomke navedene, br. 9373. Otuda je očito da se sa Jehova reče Mojsiju označava prosvetlenje i opažanje pomoću Reči od Gospoda. Označene su ove stvari, jer Gospod govori sa čovekom Crkve samo preko Reči, pomoću koje prosvetljava čoveka tako da ovaj može da vidi istinu, a On mu daje i opažanje da može da opaža da je tako; ali ovo se dešava u skladu sa prirodom želje za istinom kod čoveka, i sa željom za istinom kod čoveka u skladu s njegovom ljubavi za nju. Oni koji vole istinu istine radi, ti se prosvetljuju, a oni koji vole istinu dobra radi, ti imaju opažanje. Šta je opažanje, može se videti, br. 483, 495, 521, 536, 607, 784, 7680,

7977, 8780. Ali Gospod je govorio s Mojsijem i s prorocima živim glasom, da bi se Reči objavila, jer je bila takve prirode da je imala unutrašnji smisao u svakom svom delu; otuda i ove reči, Jehova reče Mojsiju. Anđeli, koji imaju Reč, ne znaju šta je Mojsije, jer imena osoba ne prelaze u nebo, br. 20282; nego umesto Mojsija oni opažaju Reč, a izraz reći pretvara se kod njih u ono čemu to korespondira, tako u ovom slučaju, u prosvetlenje i opažanje. Reći i govoriti, kada se kaže o Gospodu koji deluje preko Reči, u anđeoskoj ideji, ima upravo to značenje.

10291. Uzmi mirisa. Da ovo označava osećanja istine od dobra, koja treba da budu u Božanskom bogoštovanju, vidi se iz značenja mirisa, što označava opažanja i osećanja istine i dobra, vidi br. 10254. To označava šta treba da bude u Božanskom bogoštovanju, jer se kadom, koji se od njih pravi, označava Božansko bogoštovanje, o kojemu ćemo ubrzo govoriti. Mirisi koji se sada pominju, sasvim su druge vrste od mirisa od kojih se priprema ulje pomazanja, o kome je gore bilo reči, u stihovima 23, 24. Ti se isto tako nazivaju mirisima, ali se u izvornom jeziku izražavaju drugim terminom. Oni mirisi, od kojih se priprema ulje pomazanja, i oni označavaju opažanja i osećanja istine i dobra, kao i ovi mirisi, ali s ovom razlikom, da prethodne istine pripadaju nebeskoj klasi, a potonje duhovnoj klasi. A prethodne istine pripadaju nebeskoj klasi, vidi br. 10254; da potonje istine pripadaju duhovnoj klasi, videće se u onome što sledi. Na šta se misli pod pripadanjem nebeskim i duhovnim klasama, biće rečeno ukratko. Često se reklo da se nebo deli u nebesko i duhovno carstvo. U svakom od ovih carstava istine i dobra razlikuju se; dobro nebeskoga carstva je dobro ljubavi ka Gospodu; a dobro duhovnoga carstva je dobro ljubavi prema bližnjemu. Svako dobro ima svoje istine; nebesko dobro svoje, a duhovno dobro svoje; one se međusobno sasvim razlikuju. Šta je priroda razlike, vidi se iz onoga što je bilo pokazano o svakom carstvu u navedenim odlomcima, br. 9277. Svako dobro ima svoje istine, jer je dobro stvoreno od istina, vidi br. 10252, 10266, i ono se ispoljava preko istina. Oni su kao Voljno i Intelektualno u čoveku; njegovo je Voljno stvoreno (oblikovano) pomoću Intelektualnog, i pokazuje se kroz njega. Ono što pripada volji naziva se dobrom, a ono što pripada razumu naziva se istinom.

10292. Stakte. Da ovo označava osećanje za čulnu istinu, vidi se iz značenja stakte, što označava čulnu istinu. Da označava osećanje za tu istinu je zbog njenog mirisa; jer miris označava ono što se opaža; miomiris je opažanje onoga što se slaže (što je prijatno), a gadan miris (zadah), ono što se ne slaže (što nije prijatno); a sve prijatno ili neprijatno u opažanju je od osećanja ljubavi, i u skladu s njim, vidi br. 925, 1514, 5621, 10054. Treba da se zna da sve u biljnom carstvu, bilo da je plod

šuma, vrtova, polja ili biljaka, kao što su drveće, žetve, cveće, trave, i povrće, kako u opšte tako i posebno, označavaju duhovne i nebeske stvari. Razlog za ovo je to što je cela priroda pozornica koja predstavlja Gospodovo carstvo, vidi navedene odlomke, br. 9280. Stakte označava osećanje za čulnu istinu, jer se pominje prvo. Jer ima četiri mirisa od kojih se pravi kad, kao što ima četiri mirisa od kojih se pravi ulje pomazanja. A ono koje se pomenulo prvo, to je najviše spoljašnje, kao ono koje je imenovano prvo za pripremanje ulja od pomazanja, koje je bilo najbolje miro; da ovo označava opažanje čulne istine, vidi gore br. 10252. Četiri mirisa su bila potrebna za pripremanje, kako ulja pomazanja tako i kada, jer oni označavaju istine u svom redu, od spoljašnje do najdublje; a u slučaju čoveka, i tu idu takvim nizom; jer on (čovek) ima jedno spoljašnje nazvano spoljašnji čovek, i jedno unutrašnje, nazvano unutrašnji čovek, a u svakom od ovih ima opet jednu spoljašnje i jedno unutrašnje. Najviše spoljašnje naziva se čulno; to je ono što se naziva staktom. Šta je čulno, i njegova priroda, vidi br. 9996, 10236. Da stakte označava osećanje za čulnu istinu, ne može se potvrditi iz drugih odlomaka u Reči, jer se ne pominje nigde drugo; ali se pominje stakte jedne druge vrste, koja se izražava drugim terminom u izvornom jeziku, a pominje se među mirisima koji su donošeni iz Egipta (Postanje XXXVII, 25; XLIII, 11), kao stvari koje označvaju ono što je u spoljašnjem i unutrašnjem čoveku; jer se Egiptom označava Doslovno Znanje, koje pripada prirodnom čoveku; vidi odlomke navede, br. 9391.

10293. Oniha. Da ovo označava osećanje za unutarnju prirodnu istinu, vidi se iz značenja mirisa oniha, što je osećanje za prirodnu istinu. Onihom se označava ta istina, a miomirisom, opažanje onoga što je ugodno, a pošto je od osećanja za istinu, stoga je to osećanje samo. Kaže se mirišljavog oniha, jer se pominje i pre i posle nabrajanja ovih mirisa, u ovim rečima, uzmi mirisavih začina , stakte i oniha, i halvana mirisavoga. To je osećanje za istinu u Prirodnom, koje je označeno onihom, jer je to imenovano na drugime mestu. Jer se mirisi imenuju po onome redu po kome su istine u čoveku od najviše spoljašnje do najdublje. Otuda se staktom označava osećanje za čulnu istinu, koja je najviše spoljašnja istina; onihom osećanje za prirodnu istinu, koja je unutarnja istina u prirodnom čoveku; halvanom osećanje za još više unutarnju istinu, koja je unutarnja istina u duhovnom ili unutrašnjem čoveku; a tamjanom najdublja istina unutrašnjeg čoveka, što je duhovno dobro – baš kao ono što je označeno mirisima od kojih se pravi ulje pomazanja, koje je bilo od načistijeg mira, mirišljavog cimeta, mirišljavog iđirota , i kasije. Da ovi mirisi označavaju istine u takvm redu, vidi br. 10252, 10254, 10256, 10258; ali da je razlika u tome, što one istine koje su označene mirisima ulja pomazanja, pripadaju nebeskoj klasi, dok one istine koje su označene

mirisima kada, pripadaju duhovnoj klasi, o kojem predmetu vidi gore, br. 10254, 10291.

10294. I halvana. Da ovo označava osećanje za još više unutarnju istinu, vidi se iz onoga što je rečeno upravo gore, br. 10293. Da onih i halvan označavaju istine naporedo unutarnje, može se potvrditi samo iz njihovog reda, jer se ne javljaju drugde u Reči.

10295 . Mirišljavog. Da ovo označava osećanja iz duhovnog dobra, vidi se iz značenja mirišljavih začina (mirisa), što označava osećanja za istinu od dobra, vidi gore, br. 10291; da je to iz duhovnog dobra, vidi br. 10254, 10290, 10293. Kad se pravio od mirisa (začina), koji su označavali istine iz duhovnog dobra, ili, što je ista stvar, istine označene tim mirisima pripadaju duhovnoj klasi, jer se kadom označava Božansko bogoštovanje koje se izvodi pomoću istina iz toga dobra; jer to su ispovedanja, obožavanja, molitve, i slična delovanja koja su posebno označena kadom (tamjanom), vidi br. 9475. Ovakve stvari potiču iz srca preko misli i govora. Da se bogoštovanje izvodi pomoću duhovnih istina, vidi se iz ideja koje utiču na čoveka koji se uneo u ovakvo bogoštovanje; jer ideje koje čovek ima u ovakvim prilikama su iz memorije, pa stoga iz Intelektualnog, a stvari koje proističu iz toga nazivaju se duhovnim. Ali, to se tiče Božanskog bogoštovanja iz nebeskog dobra, kakvo postoji kod onih koji su u Gospodovom nebeskom carstvu, ono se ne sastoji od ispovedanja, obožavanja, i molitava istoga karaktera kao su one koje postoje kod onih koji su u duhovnom carstvu, stoga ne preko istina iz memorije, nego preko istina iz srca, koje deluju u jedinstvu sa samom ljubavi u kojoj su. Jer istine koje imaju, te su upisane u njihovu ljubav; stoga kad oni iz ljubavi čine ono što je zapoveđeno, oni to čine u isto vreme iz istina, bez ijedne misli o ovima o doktrini, to jest, ne izazivajući ih iz memorije. Da je takvo stanje onih koji su u Gospodovom nebeskom carstvu, može se videti iz onoga što je bilo pokazano o tome carstvu i o duhovnom carstvu u navedenim odlomcima, br. 9277. Da kad označava ispovedanja, obožavanja, i molitve koje proističu preko usana iz misli, vidi br. 9475,10177,10198.

10296. I tamjana čistoga. Da ovo označava najdublju istinu, vidi se iz značenja tamjana, koji označava ono što je pročišćeno od obmana zla. Najdublja istina, koja je označena tamjanom, je duhovno dobro, jer dobro kod onih koji su u Gospodovom duhovnom carstvu nije ništa drugo nego istina, koja se naziva dobrom kad je čovek hoće i čini iz savesti i iz osećanja; jer kod duhovnih, celo Voljno je srušeno, ali je Intelektualno sasvim sačuvano od Gospoda, i ono je usađeno u novo Voljno preko preporoda od Gospoda, što je njihova savest, koja je

savest od istine. Jer sve što usađeno u Intelektualno treba da primi istine vere; dok Voljno treba da primi dobra ljubavi. Stoga se vidi da je duhovno dobro u svojoj suštini istina. Da se kod duhovnih usađuje novo Voljno u njihovo Intelektualno, pa je otuda dobro u njima u suštini istina, može se videti u navedenim odlomcima, br. 9277,9596,9684. Kaže se da je najdublja istina dobro, jer što su istine više unutrašnje, to su savršenije, zato što je čovekovo najdublje njegovo Voljno, a ono što pripada Voljnom naziva se dobrom. Da tamjan označava najdublju istinu, to jest, duhovno dobro, vidi se iz odlomaka gore navedenih iz Reči, br. 10177.

Zato što tamjan označava duhovno dobro, i pošto je dobro ono što prožima sve istine, raposređuje, povezuje, i daje im osećanje za njih, stoga se tamjan pominje poslednji; i zbog toga su se posude sa kadom nazivale kadionicama. Jer je ovo označavanje zasnovano na suštinskom elementu, koji je dobro; upravo kao što se ulje pomazanja iz sličnog razloga naziva uljem od masline, a ne od mirisa (začina) od kojih se pripravlja, jer ulje označava dobro, a mirisi (začini) istine. Naziva se čistim tamjanom, jer čisto označava ono što je pročišćeno od obmana od zla; a u izvornom jeziku, taj izraz označava ono što je čisto iznutra, a drugi izraz označava ono što je čisto i oprano spolja. Da je ono što je iznutra čisto označeno tim izrazom, vidi se kod Isaije, Umijte se, očistite se, uklonite zloću dela svojih ispred očiju mojih (I, 16). I kod Davida, Uzalud čistim srce svoje, i umivam bezazlenošću ruke svoje (Psalam LXXIII, 13). Očistiti srce je očistiti se iznutra, a umivati ruke bezazlenošću je očistiti se izvana. (prim. prev. Autor pod spoljašnjim čovekovim ne misli na njegovo fizičko telo, nego na njegove misli i osećanja koja on sam poznaje, a pod unutrašnjim koje treba da se očisti, misli na ono što je skriveno od čoveka, a to su skriveni motivi kojima se rukovodi u svom tzv. spoljašnjem čoveku). Očistiti srce je očistiti se iznutra, označava se drugim izrazom, vidi Levitska XI, 32; XII, 7, 8: XIII, 6, 13, 17, 23, 28, 34, 37, 58; XIV, 7, 8, 20, 48, 53; XV, 13, 28; XVI, 19, 30; XXII, 7; Jer. XII, 27; Jezekilj XXIV, 13; XXXIX, 12; i na drugim mestima.

10297. Koliko jednoga toliko drugoga. Da ovo označava korespondenciju (saobraznost) u svakom pravcu, vidi se iz značenja izraza koliko toliko, čime se označava koliko jednioga toliko drugoga, ii koliko tamjana toliko mirisa; a veličinom mere i težine označava se korespondencija, u ovom slučaju potpuna korespondencija.

10298. (35) I od toga načini kad. Da ovo označava bogoštovanje iz tih stvari, vidi se iz značenja kada, što označava ispovedanja, obožavanja, molitve i takve stvari bogoštovanja koje dolaze iz srca u misao i u govor, vidi br. 9475; jer se kadionim dimom označava uzdizanje, br. 10177, 10198; a miomirisom, ugodno opažanje i

primanje; vidi odlomke navedene br. 10292. Zato što se ovde opisuje Božansko bogoštovanje, označeno kađenjem mirisa, i mirisima od kojih se taj kad priprema, to će ukratko biti rečeno kakav je slučaj s tim bogoštovanjem. Ali ovo je misterija koja se može otkriti samo ako se zna čovekova priroda. Čovek nije čovek zbog svog lica, ni zbog svoga govora, nego zbog razuma i volje. Njegov razum i volja čine njegovu prirodu. Dobro je poznato da kod rođenje on nema ni razum ni volju; i da se ovi razvijaju postepeno od detinjstva; zbog ovoga on postaje čovek, a njegova priroda je u skladu s oblikovanjem ovih dveju sposobnosti u njemu. Razum se razvija pomoću istina, a volja pomoću dobara u toj meri, da je njegov razum samo skup stvari koje se odnose na istine, a volja samo osećanje za one stvari koje se nazivaju dobrima. Otuda sledi da čovek nije ništa drugo nego istina i dobro od kojih se oblikuju ove dve sposobnosti. Sve u njegovom telu korespondira tim dvema sposobnostima, koja se činjenica vidi po tome, što su pokreti tela neprekidni rezultat misli razuma i htenja volje; jer usta govore u skladu s mislima, lice se menja u skladu s osećanjima, a telesni pokreti su u skladu sa zapovestima jednog i drugog.

Iz toga se vidi da je priroda celoga čoveka onakva kakvi su njegovo Intelektualno i njegovo Voljno, to jest, određena je istinama i dobrima; jer, kao što je rečeno, istine sačinjavaju Intlektualno, a dobra njegovo Voljno; ili, što je isto, čovek je svoja vlastita istina i svoje vlastito dobro. Da je ovakav slučaj, vidi se savršeno među duhovima. Oni nisu ništa drugo nego njihove vlastite misli i njihova vlastita dobra koja su stekli dok su živeli u svetu kao ljudi; ali su i pored toga ljudskog oblika; stoga katrakter istina i dobara koja imaju, sija iz njihovih lica, i pokazuje se u zvuku i prirodi njihovog govora, i njegovih pokreta, osobito iz njihovih izgovorenih reči; jer se njihov govor razlikuje od govora ljudi u svetu, pošto je u savršenoj harmoniji s istinama i dobrima koja imaju, i to sve spontano (od svoje volje, ili kao samo od sebe).Govor duhova i anđela , kad razgovaraju među sobom, ovakvoga je karaktera. Čovek slično govori kao duh dok živi u svetu, iako nije toga svestan; jer misli iz sličnih ideja kao što su prmetili neki učeni ljudi, koji su te ideje nazvali nematerijalnim i intelektualnim. Te ideje, posle smrti kad je čovek duh, prelaze u govor. Iz ovoga je dalje očito da čovek nije ništa drugo nego svoja vlastita istina i svoje vlastito dobro. Iz toga razloga posle smrti on ostaje onakav kakav je postao u pogledu istine i dobra; i obrnuto, on ostaje kakav je postao u pogledu obmane i zla; jer zli ljudi obmanu nazivaju istinom; a zlo dobrom.

Ovo je misterija koja na svaki način treba da bude poznata, kako bi se znalo kakav je slučaj s Božanskim bogoštovanjem. Ali postji i dodatna misterija, da se u

svakoj ideji koja potiče iz čovekove volje, sadrži ceo čovek. Potonja ideja kao da ističe iz prethodne, jer čovek misli iz svoje vlastite istine, i hoće iz svog vlastitog dobra; a ove su on sam. Da je ovakav slučaj, vidi se iz iskustva, jer kada anđeli opažaju jednu jedinu ideju u čoveku, ili u duhu, onoga trenutka znaju kakvoga je karaktera toj čovek ili duh. Ova se opažanja navode da bi se znalo da je u Božanskom bogoštovanju, označenom kadom od mirisa, ceo čovek u svakoj pojedinosti toga bogoštovanja, jer su istina i dobro u tome bogoštovanju; a ove /istina i dobro/ su on sam. Ovo je razlog da se pominju četiri mirisa (začina), što označava sve istine skupno. Iz ovoga sledi i to, da je ista stvar da li kažemo da se Božansko bogoštovanje sastoji od ovih istina i dobara, ili da se kaže da je čovek sačinjen od njih; jer je ceo čovek u svim idejama misli koje pripadaju bogoštovanju, kao što je rečeno.

10299. Sastavljen veštinom apotekarskom. Da ovo označava od influksa i delovanja Gospodovog Božanskog u svaku pojedinost, vidi se iz značenja ulja pomazanja ili /značenja/onoga što je mirišljavo, što označava influks i delovanje Božanskog samog, vidi br. 10265. Na šta se misli od tvrdnjom da influks i delovanje mora da budu u svakoj pojedinosti bogoštovanja, biće ukratko rečeno. Oni koji nisu upoznati sa nebeskim misterijama, veruju da bogoštovanje potiče od čoveka, jer proizlazi iz njegove misli i osećanja. Ali bogoštovanje koje je od čoveka nije bogoštovanje; stoga se ispovedanja, obožavanja, i molitve koje proističu od čoveka, ne čuju i ne primaju od Gospoda, jer treba da budu od Gospoda samog u čoveku. Da je ovakav slučaj, poznato je u Crkvi, je ona uči da od čoveka ne potiče ništa dobro, nego da je dobro iz neba, to jest, od Božanskog tamo /u nebu/, koje je izvor celog dobra u bogoštovanju; a bogoštovanje bez dobra nije bogoštovanje; stoga se u svetom bogoštovanju Crkva moli Bogu da bude prisutan, i da vodi misli i govor. Slučaj je ovakav. Kad je čovek u istinskom bogoštovanju, tada se Gospod uliva u dobra i istine koje su u čoveku, i podiže ga k Sebi, a s njima (s istinama i dobrima), i samoga čoveka onoliko koliko je na takav način on /čovek/ u njima. Ovo uzdizanje čovek ne opaža ako nije u stvarnom osećanju za istinu i dobro, i u poznavanju, priznavanju, i verovanju da svo dobro dolazi od Gospoda odozgo. Da je tako, mogu da shvate čak i oni koji su vrlo načitani, što oni znaju iz svog učenja po kome prirodni influks, koji je od njih nazvan prirodnim influksom, nije moguć, nego samo da je moguć duhovni influks; to jest, da ništa ne može da se uliva iz prirodnog sveta u nebo, nego obrnuto. Iz ovoga je očito kako treba razumeti da se influks i delovanje Gospodovog Božanskog oseća u svakoj pojedinosti bogoštovanja. Da je slučaj ovakav, često sam i sam iskusio; jer mi je bilo dopušteno da iskusim sam influks, da pozivam istine koje su bile u meni, da ih

primenim na predmet za koji sam se molio, s osećanjem koje je to pratilo, i samo uzdizanja. Ali iako je slučaj ovakav, čoek ne sme da spusti svoje ruke i da očekuje influks, jer ovo bi bilo igrati ulogu slike bez života. On treba da i dalje misli, hoće i deluje, kao od sebe, ali da pripisuje Gospodu svu misao o ostini i celo nastojanje oko dobra. Ako ovako čini, Gospod usađuje sposobnost da Ga se prima kao i da se prima influks od Njega. Jer čovek je stvoren samo s tim ciljem da bude prijemnik Božanskog, a sposobnost da se prima Božansko ne može da se oblikuje ni na koji drugi način. Pošto mu je data ta sposobnost, on nema druge volje osim da tako i treba da bude; jer on voli influks od Gospoda, i odupire se svakom delovanju koje dolazi od njega samoga, jer je influks od Gospoda influks dobra, dok je delovanje od njega /čoveka/ delovanje zla. Svi su anđeli neba u ovakvom stanju; stoga se u Reči njima označavaju istine i dobra koja su od Gospoda, jer oni su njihovi prijemnici, vidi br. 1925, 3039, 4085, 4295, 8192.

10300. I svet (i osoljen). Da ovo označava želju istine za dobrom, vidi se iz značenja soli, što označava želju istine za dobrom, o kojoj ćemu ubrzo govoriti. Otuda osoljeno označava stvar u kojoj je ta želja. Potrebno je da postoji želja istine za dobrom, jer ta ih želja povezuje; jer koliko istina želi dobro, toliko se s njom povezuje. Povezanost istine s dobrom naziva se nebeskim brakom, koji je samo nebo u čoveku. Stoga, kada ima želje za tim povezivanjem u Božanskom bogoštovanju, i sa svim što je s njim povezano, tada je tu nebo, to jest, Gospod. To je označeno zahtevom da kad (tamjan) treba da bude osoljen. So ima ovo značenje zbog njene povezujuće prirode; jer ona povezuje sve stvari, i tako im daje slast (ukus); doista, povezuje vodu i ulje, koji se inače ne sastavljaju. Kada se zna da se solju označava želja za povezivanjem istine i dobra, može se znati i značenje Gospodovih reči kod Marka, jer će se svako ognjem posoliti, i svaka će se žrtva ognjem posoliti; so je dobra, ali ako so izgubi svoj ukus, čime ćete začiniti? Imajte soli u sebi (IX, 49, 50). Svak treba da bude osoljen vatrom, označava da će svako iz stvarne ljubavi želeti. Svaka žrtva treba da bude osoljena, označava da želja od stvarne ljubavi mora da bude u svakom bogoštovanju. So bez slanoće (so koja je izgubila svoj ukus) označava želju iz neke druge ljubavi, a ne one koja je stvarna. Imati soli u sebi označava želju istine za dobrom. Da vatra označava ljubav, vidi br. 4906, 5071 na kraju, 5215, 6314, 6905, 8680, 8936.

Ko može da zna šta je označeno sa biti osoljen ognjem, i zašto žrtve treba da budu osoljene, i značenja da treba imati soli u sebi, osim ako se zna značenje ognja, soli, i biti posoljen? Slično kod Luke, Ko se ne odreče svega što ima, ne može biti moj učenik. So je dobra, ali ako so obljutavi, čim će se osoliti? Niti je potrebna

ni u zemlju ni u đubru; nego je prospu na polje (XIV, 34, 35). Odreći se svega što se ima, znači voleti Gospoda iznad svega: ono što se ima, to su stvari svojstvene čoveku; obljutavela so označava želju od čovekovog propriuma, to jest, od ljubavi prema sebi i svetu; takva želja je obljutavela so, koja nije ni za šta. I kod Mateje, Vi ste so zemlji; ako so obljutavi, čime će se osoliti? stoga nije dobra ni za šta, osim da se prospe na polje, i da je ljudi pogaze (V, 13, 14). Da u svakom bogoštovanju treba da bude želje istine za dobrom, označeno je i ovim zakonom, da svaki dar koji se prinosi, treba da se osoli solju, i da se ne prinosi zavet Jehovi bez soli (Levitska II, 13). Prinosom i zavetom (darom) označava se bogoštovanje, kao gore; a so se tamo naziva solju zaveta Jehovinog, jer se zavetom označava povezivanje, vidi br. 665, 666, 1023, 1064, 1996, 2003, 9396, 9416. Želja je tako isto i žar ljubavi, stoga njen nastavak, a ljubav je duhovna povezanost.

Pošto želja istine za dobrom povezuje, stoga želja obmane za zlom rastavlja, a ono što rastavlja, to i razara; pošto se solju u obrnutom smislu označava razaranje i pustošenje istine i dobra; kao kod Jeremije, Da je proklet čovek koji se uzda u u mišicu svoju; On će biti kao vres u pustinji, koji ne oseća kad dođe dobro, nego stoji u pustinji, na suvim mestima u zemlji slanoj i u kojoj se ne živi (XVII, 5, 6). Uzdati se u mišicu svoju, označava uzdati se u sebe, stoga u svoj proprium, a ne u Božansko, vidi br. 10283; a pošto se čovekov proprium sastoji u tome da se voli samog sebe više nego Boga i bližnjega, stoga se ovako opisuje ljubav prema sebi. Otuda se kaže da neće vidjeti kada dobro dođe, i da će živeti u suvome mestu i u slanoj zemlji, to jest, u prljavim ljubavima i njihovim željama , koje razaraju dobro i istinu Crkve. I kod Sofonije, Biće kao Gomora, mesto koprivama, i slanica, i večna pustoš (II, 9). Mesto ostavljeno koprivama označava žarku i goruću želju čovekovog života od ljubavi prema sebi; slanica (jama soli) označava želju za onim što je lažno, koja, pošto razara dobro i istinu, naziva se večnom pustoši. Kaže se da će biti kao Gomora, jer Gomora i Sodoma označavaju ljubav oprema sebi, br. 2220. Da se Lotova žena pretvorila u stup soli zato što se okrenula licem prema gradovima (Postanje XI, 26), označavalo je pustošenje istine i dobra, jer okrenuti lice prema nečemu, u unutranjem smislu, označava ljubav, br. 10189. Iz toga razloga Gospod kaže, Neka se ne osvrće, Setite se Lotove žene (Luka XVII, 31, 32). I kod Mojsija, Zemlja sva opaljenu sumporom i solju, gdje se ne sije niti što niče, kao što je propala Sodoma i Gomora (Zak. Ponovljeni XXIX, 23); zemljom se u ovom odlomku, kao na drugim mestima u Reči, označava Crkva, vidi navedene odlomke, br. 9325. Iz toga su razloga gradovi, koji više nisu trebali da se nastanjuju, bili zasipani solju (O Sudijama IX, 45).

Iz ovoga se vidi da se solju, u istinskom smisslu, označava želja istine za dobrom, i ono što povezuje, a u obrnutom smislu, želja obmane za zlom, stoga želja za onim što je razorno. Stoga onaj ko zna da so označava želju istine za dobrom, i ono što povezuje, može da zna i šta je označeno vodom Jerihona koju je Jelisej izlečio bacajući soli u njen izvor (o Carevima II, 19-22), jer Jelisej, isto kao Ilija, predstavlja Gospoda kao Reč, br. 2762, 8029; a vodom se označavaju istine Reči; vodom Jerihona istine Reči u smislu slova. Slično i izvorom vode; a solju se označava želja istine za dobrom, povezivanje ovih, iz čega dolazi do lečenja.

10301. I čist. Da ovo označava bez zla, vidi se iz značenja čistoga, što označava bez zla. Pošto je sve zlo nečisto, a sve dobro čisto, zato se pominje očišćenje od grehova i bezakonja; ovo se kaže u odnosu na srce, to jest, na volju, jer srce u Reči označava volju (br. 2930, 7542, 8910, 9300, 9495), jer označava ljubav, br. 3883-3896, 9050.

10302. I svet. Da ovo označava bez obmana od zla, vidi se iz značenja svetog, što označava Božansku Istinu, koja proističe od Gospoda, vidi br. 6788, 7499, 9818, 9820; otuda svetim se naziva ono što je bez obmane od zla. Naziva se obmanom od zla, jer postoji i obmana bez zla, kao što je slučaj kod nekih dobrih ljudi među narodima izvan Crkve, kao i među Hrišćanima unutar Crkve. Ali obmana ukaljana zlom suštinski je zla, jer je iz toga izvora; dok obmana kod onih koji su u dobru, nije ukaljana zlom, nego je od njega očišćena. Stoga Gospod prihvata ovu obmanu skoro kao istinu, jer oni koji su u dobru, ti su spremni da prime istinu. O ove vrste obmana, vidi navedene odlomke, br. 9304, 10109.

10303. (36) I istucaćeš ga u sitno. Da ovo označava raspored istina u svojim nizovima, vidi se iz značenja istucati, kada se odnosi na tamjan i mirise, koji označavaju istine, što označava raspored istina u svojim nizovima; jer tucanje ima slično značenje kao mlevenje pšenice, ječma, i zrnevlja dok se tucanje koristi u vezi s uljem, tamjanom, i mirisima. Što se posebno označava tucanjem i mlevenjem ne može se znati ako se ne zna kakav je slučaj kod čoveka u pogledu dobara i istina označenih pšenicom, brašnom, belim brašnom, uljem, tamjanom, i mirisima, kada se rasporede radi upotrebe; jer mlevenje i tucanje označavaju raspoređivanje ovih za upotrebu. Kad se mlevenje kaže u vezi s dobrima koja su označena pšenicom ili ječmom, tada se mlevenjem označava raspoređivanje i uvođenje dobra u istine, i na taj način njihovu primenu u razne svrhe. Ni u kom slučaju dobro se ne koristi osim preko istina; ono se raspoređuje u istinama i onakvo je kakve su one; jer dobro, ako nije raspoređeno u istinama, nema kvaliteta, a kada je raspoređeno u istinama, tada je raspoređeno u nizove kada se primejuje u razne svrhe, u koje

stvari dobro ulazi kao osećanje ljubavi; otuda potiče ono što je ugodno, prijatno, i za uživanje. Ovde je isto označeno tucanjem u sitne komade, jer čisti tamjan označava duhovno dobro, br. 10296; a istine, koje su raspoređene prema tome dobru, su mirisi, stakte, onih, i halvan, br. 10292-10294.

Šta je označeno raspoređivanjem u nizove biće ukratko objašnjeno. Za istine se kaže da su raspoređene u nizove onda kada su raspoređene u formi neba, u kojoj su formi anđeoska društva. Šta je priroda te forme, vidi se iz korespondencije svih udova, unutrašnjih delova, i organa čovekovih sa Velikim Čovekom, koji je nebo; o ovoj korespondenciji vidi navedene odlomke, br. 10030. U ovim udovima, unutrašnjim delovima, i organima, sve su stvari, pojedinačno i skupno, raspoređene u nizove, i u nizove nizova. One su formirane od vlakana i sudova, kao što je poznato onima koji su upoznati iz anatomije sa strukturom unutrašnjih delova tella. Istine od dobra raspoređene su u čoveku u slične nizove (serije). Otuda je preporođeni čovek nebo u najmanjoj formi koja korespondira Velikom Čoveku; i da je čovek svuda svoja istina i dobro. Da je preporođeni čovek nebo u najmanjoj formi, vidi navedene odlomke, br. 9279, a da je čovek svoja vlastita istina i dobro, vidi gore, br. 10298; i da su istine u čoveku raspoređene u nizovima u skladu s anđeoskim društvima u slučaju preporođeng čoveka, br. 5330, 5343, 5530. Nizovi u koje se istine raspoređuju kod dobrog , i i nizovi u koje se raspoređuju obmane kod zlog , označene su u Reči snopovima i svežnjevima kao u Levitskoj XXIII, 9-15; Psalam CXXXVI, 6; Amos II, 13; Miheja IV, 12; Jer. IX, 21;Zah, XII, 6; Mateja XIII, 30. Stoga, dakle, ako se zna šta je označeno tucanjem i mlevenjem, može se znati i šta je označeno u unutrašnjem smislu sinovima Izrailjevim koji meljahu manu u žrvnjima, ili tucahu u stupama, pekući od toga pogače (Brojevi XI, 8); jer se mlevenjem i tucanjem označava raspoređivanje radi upotrebe; jer sve što je rečeno u Reči ima značenje stvari u nebu i u Crkvi; jer sve stvari imaju unutrašnji smisao. Isto tako šta je označeno sa ne uzimati u zalog žrvnja gornjega i donjega, jer bi uzeo dušu u zalog (Zak. Ponovljeni XXIV, 6). Jer gornji i donji žrvanj označavaju ono što priprema dobro da bi se primenilo u neku svrhu. Ječmom se kao i pšenicom označava dobro, a brašnom i belim brašnom istine; dobro se pomoću istina priprema za neku svrhu, kao što je gore rečeno. Stoga je jasno šta je označeno gornjim i donjim žrvnjem, i sedenjem pored žrvanja u sledećim odlomcima, Tada će biti dvoje pored žrvnja, jedan će se uzeti, a drugi će se ostaviti (Mateja XXIV, 41). Ponovo, A koji sablazni jednoga od ovijeh malijeh koji veruju mene, bolje bi mu bilo da se obesi kamen vodenični njemu o vratu, i da potone u dubinu morsku (Mateja XVIII, 6; Marko IX, 42). A u Otkrovenju, anđeo jak uze kamen veliki kao kamen vodenični, i baci ga u more, govoreći, tako će sa

hukom biti bačen Vavilon grad veliki; i huka kamenja vodeničnih neće se više čuti u tebi (XVIII, 21, 22). I kod Jeremije, I učiniću da će nestati među vama glasa radosna, i lupe žrvnja i svetlosti žiška (XXV, 10). I kod Isaije, Siđi i sedi u prah, devojko kćeri Vavilonska; sedi na zemlju, uzmi žrvnje, i melji brašno (XLVII, 1, 2). Pošto žrvanj i mlevenje , u dobrom smislu, označavaju primenu u dobre svrhe, stoga u obrnutom smislu označavaju primenu u zle svrhe; otuda, kada se ovo odnosi na Vavilon i Haldeju, označava primenu u korist ovih ljubavi, a to su ljubav prema sebi i prema svetu; jer se ječmom i pšenicom kod njih označava dobro preljubočinjeno (dobro primenjeno u zlu svrhu), a brašnom od njega, istina koja je postala obmana . Oskrvnuće (profanacija) dobra i istine preko njihove primene za te ljubavi, označeno je kod Mojsija, mlevenjem zlatnog teleta u prah, i prosipajući ga u vodu koja je sišla s Gore Sinajske, i naređivanjem sinovima Izrailjevim da od nje piju (Izlazak XXXII, 20; Zak. Ponovljeni 21).

10304. I metaćeš ga pred svedočanstvom u šatoru od sastanka. Da ovo označava bogoštovanje Gospoda u nebu, vidi br. 9457, 9481, 9485; i pošto označava nebo, označava i Crkvu, jer je Crkva nebo na zemlji.

10305. Gde ću se sastajati s tobom. Da ovo označava od influksa od Gospoda, vidi se iz značenja sastanka, kada se kaže o Gospodu, što označava prisustvo i influks, vidi br. 10147, 10148, 10197, i u ovome slučaju od Gospodovg influksa, koji je označen kadom; jer se sve u istinitom bogoštovanju uliva od Gospoda, što se vidi iz onoga što je gore pokazano, br. 10299.

10306.To neka vam bude svetinja nad svetinjama. Da ovo označava zato što je od Gospoda, vidi se iz značenja svetinje, što označava sve što proističe od Gospoda i samo od Njega, vidi br. 6788, 7499, 8302, 8330, 9229, 9818, 9820.

10307. (37) A takvoga kada kakav načiniš, nemojte sebi praviti. Da ovo označava da bogoštovanje od svetih istina Crkve ne treba da se primenjuje na čovekove ljubavi, vidi se iz značenja kada, što označava bogoštovanje, vidi gore, br. 10298; i iz značenja načiniti takvim, što označava od svetih istina Crkve; jer učiniti takvim je načiniti od istih mirisa, a mirisima, koji su bili stakte, onih i halvan, označavaju se svete istine Crkve u svom nizu, br. 10292, 10294; i iz značenja ne praviti sebi, što označava primenjivati radi svoje koristi, a to je radi ljubavi koje ga pokreću, jer ono što čovek čini sebe radi, čini to radi svojih ljubavi. Ovde se misli na primenu, jer se kaže praviti sebi. Važno je i da se kaže kako stoji ovaj slučaj. Sve se istine Crkve odnose na dve ljubavi, ljubav prema Bogu i ljubav prema bližnjemu. Da cela Reč, koja je Božanska Istina sama, iz koje se izvode sve istine Crkve, zavisi

od ove dve ljubavi, vidi se iz Mateje XXII, 37, i iz Marka XII, 30, 31, i iz Luke X, 27. Kaže se da zakon i proroci zavise od ove dve ljubavi; a zakonom i prorocima označava se cela Reč. Sasvim je obrnuto, međutim, ako se primenjuje Božanska Istina ili istine Crkve na ljubavi koje pripadaju čoveku. Radeći tako, čovek se okreće od Gospod ka sebi, na taj način od neba ka paklu, i tako postaje jedan od duhova tamo; jer u paklu imaju Gospoda iza, a svoju valstitu ljubav ispred; u stvari, kada anđeli gledaju na njih /na zle duhove/, oni izgledaju izokrenuti, glavom na dole, a nogama na gore. Kada se Božanske Istine primenjuju na ljubavi koje pripadaju čoveku, one više nisu istine, jer kroz primenu u njih ulazi zlo, i izokreće ih, dajući im tako oblik obmane. Ako im se tada kaže da ne treba tako razumeti ove istine, nego drugačije, oni to ne žele da shvate; ali neki ne razumeju ih kao ostali. Jer, ako čovek kaže ono što je suprotno načelima koja su potvrđena njegovim vlastitim ljubavima, on tada kaže ono što se protivi njemu samome, jer je suprotno njegovom Intelektualnom koje potiče iz njegovog Voljnog. Što se tiče onih koji , primenjujući istine na ono što sami vole, pretvaraju istine u obmane a dobra u zlo, mnogo toga je rečeno u Reči, tamo gde se govori o Vavilonu, posebno u Otkrovenju.

10308. To neka ti je svetinja za Jehovu. Da ovo označava da treba da se bogoštuje Božanska Ljubav, vidi se iz značenja svetinje, a to označava ono što proističe od Gospoda, kao gore, br. 10306; i iz značenja kada, za koji se kaže da treba da bude svetinja Jehovi /posvećen Jehovi/, što označava bogoštovanje, vidi i ovo gore, br. 10298. Da to označava da treba da se bogoštuje Božanska Ljubav, sledi iz onoga što neposredno prethodi, gde se kaže da ne treba da prave takav kad sebi, čime se označava da svete istine Crkve ne treba primenjivati /prinositi/ čovekovim ljubavima, br. 10307. /prim. prev. Drugim rečima, da ne treba koristiti Božanske istine da se ostvare sebični ciljevi/. Pod Božanskom Ljubavi se misli na ljubav prema Gospodu i prema bližnjem. I ova druga ljubav je Božanska, jer i ona proizlazi od Gospoda; jer niko ne može da voli bližnjega od samog sebe, jer u tom slučaju voli bližnjega i čini mu dobro sebe samoga radi, a to je voleti samoga sebe. Da se cela Reč, koja je Božanska Istina sama, iz koje su izvedene sve istine Crkve, odnosi na te dve ljubavi kao na svoje ciljeve, vidi upravo gore, br. 10307; otuda se i Božansko bogoštovanje odnosi na te iste /ljubavi/, jer svako bogoštovanje je istinsko bogoštovanje zbog istina, što se vidi iz ona što je gore pokazano o mirisima u kadu, kojima se označavaju istine bogoštovnja; a istine se bogoštovanja primenjuju na Božansku Ljubav, kada čovek bogoštuje od Gospoda, u skladu s onim što je bilo rečeno gore, br. 10299.

10309. Ako bi ko načinio takvi da ga miriše. Da ovo označava podražavanje Božanskog bogoštovanja preko osećanja za istinu i dobro od čovekovog propriuma, vidi se iz značenja načiniti takvi, što označava podražavanje Božanskog bogoštovanja, jer načiniti označava oponašati i podržavati, a pomoću kada o kojem se govori, označava se Božansko bogoštovanje, kao gore; i iz značenja načiniti miris, što označava ugoditi, a što se, pošto se izvodi pomoću osećanja za istinu i dobro, označava sa ugodno; jer miris označava osećanje onoga što je ugodno, stoga što prija, br. 10292. Da označava od onoga što je čovekov proprium, očito je, jer se kaže, čovek koji ga napravi, da se istrebi iz svoga naroda; jer od svoga propriuma označava ono što nije iz osećanja za istinu i dobro radi njih samih, nego sebe radi, što je radi dobiti, počasti, i ugleda, kao ciljeva, a ne radi izbavljenja bližnjega i slave Gospodove; stoga je to od zla, a ne od dobra ili , što je isto, od pakla, i ne od Gospoda. Stoga, ovo je ono što je označeno podražavanjem Božanskog bogoštovanja pomoću osećanja za istinu i dobro od čovekovog propriuma, što je označeno sa načiniti takvi, da bi se mirisalo time. Oni koji ovo čine, ti vole svet više nego nebo, i sebe same više nego Boga. Ovakve osobe isto tako, kada misle u sebi samima, misle da je nebo i Gopsod ništa /da ne postoje/, ali kada misle izvana, što je slučaj kada govore pred ljudima, onda govore o nebu i Gospodu iz dubljeg osećanja i vere nego ostali, i to onoliko koliko ih zagreva njihova želja za dobiti, počasti, i ugledom. Tada je njihovo stanje je iznutra crno, a izvana belo, to jest, oni su đavoli u obliku anđela svetlosti; jer njihovo je unutrašnje, koje bi trebalo da bude otvreno ka nebu, sada zatvoreno, a njihovo spoljašnje, koje je okrenuto ka svetu, je otvoreno. I ako tada iz osećanja kao od ljubavi podižu svoje oči i ruke prema nebu, oni su kao slike napravljene veštački, i takvima se pokazuju pred anđelima. I ako ste voljni da verujete, ima mnogo ovakvih karaktera u paklu koji su prisutni i koji nadahnjuju ljude sličnoga karaktera, posebno besednike koji podražavaju Božansko bogoštovanje pomoću osećanja za istinu i dobro od svoga propriuma. Ovo Gospod dopušta, jer i na ovaj način oni su korisni za nešto; jer dobri ludi primaju Reč uprkos toga od njih, jer se Reč prima bez obzira ko je besedi, u skaldu sa prirodom njihovog dobra /dobra onih koji primaju Reč/. Ali ovakve spoljašnje stvari , koje su samo podražavanje, od njih se oduzimaju u drugom životu; i tada se poakazuje da je njihov duh crn, kao što je bio i u telu.

10310. Istrijebiće se iz naroda svojega. Da ovo označava odvajanje od neba i Crkve, i duhovnu smrt, vidi se iz značenja biti istrebljen /odsečen/ iz naroda, što označava razdvajanje i duhovnu smrt, vidi br. 10288. Da označava odvajanje od neba, vidi se iz onoga što je rečeno upravo gore, br. 10309. To označava odvajanje

od Crkve, zato što Crkvi pripadaju samo oni u kojima je Crkva; a Crkva je u onima koji imaju osećanje za istinu radi istine, i osećanje za dobro radi dobra, to jest, oni koji vole Boga i bližnjega; jer bližnji je dobro i istina, isto tako i Bog, jer su istina i dobro od Boga, stoga su Bog u njima. Oni koji nisu ovakvoga karaktera, ti ne pripadaju Crkvi, iako mogu da budu u Crkvi.

O trećoj zemlji u zvezdanom nebu

10311. Videli su se duhovi s odstojanja, koji nisu bili voljni da dođu bliže, jer nisu mogli da budu s duhovima s naše zemlje, koji su tada bili sa mnom. Iz ovoga sam opazio da su bili s druge zemlje. A posle mi je bilo rečeno da su s neke zemlje u svemiru; ali mi nije bilo rečeno gde je ta zemlja.

10312. Nisu želeli da misle o svojim telima, čak ni o telesnim ili materijalnim stvarima, za razliku od duhova s naše zemlje. To je bio razlog da nisu hteli da se približe; jer se duhovi udružuju ili razdvajaju u skladu s prirodom njihovih osećanja i misli koje iz ovih izviru. Međutim, kada su se nekoliko duhova s naše zemlje sklonili, oni su se približili i sa mnom razgovarali. Pa ipak, još uvek se osećao nemir zbog sukoba sfera, jer duhovne sfere koje zrače iz života njihovih osećanja i misli opkoljavaju sve duhove i društva duhova; pa stoga, ako su osećanja suprotne prirode, dolazi do sukoba koji se pokazuje kao nemir.

10313. Duhovi s naše zemlje izjaviše da im se nisu usuđivali približiti, jer kada su to uradili, ne samo da ih je zahvatio nemir, nego im se činilo, pod uticajem njihove mašte, da su im ruka i noga bili obavijene zmijama, od kojih se nisu mogli osloboditi dok se nisu udaljili. Ovakav zamišljeni izgled je posledica korespondencije; jer se čovekovo Čulno, u drugom životu, predstavlja zmijama; stoga i u Reči zmije predstavljaju Čulno, koje je poslednje čovekovog života.

10314. Pošto su duhovi s te zemlje takve prirode, oni se ne pojavljuju, kao ostali duhovi, u jasno određenom ljudskom obliku, nego izgedaju kao oblak; bolji među njima kao taman oblak s belim mestima boje ljudske po njemu (oblaku), pa kada postanu anđeli, ova se tamna mesta pretvaraju u lepo plavilo, koje mi je bilo pokazano.

10315. Zapitao sam ih da li su imali takvu ideju o svojim telima i onda kada su živeli u svetu kao ljudi. Odgovoriše, da ljudi s njihove zemlje ne misle o svojim telima, nego samo o duhu u telu, jer znaju da će duh živeti za uvek, a da telo

nestaje. Međutim, oni lice ne nazivaju telom, jer se osećanja njihovog duha pokazuju na licu, a misli koje potiču od osećanja, u očima. Rekoše i to, da neki s njihove zemlje veruju da dohovi njihovih tela žive od večnosti, i da su ušli u telo kod začeća; ali su dodali da sada znaju da nije tako, i da se kaju da su imali takvo pogrešno mišljenje.

10316. Kada ih zapitah da li bi želeli da vide nešto s naše zemlje, pošto je to moguće kroz moje oči, odgovoriše prvo da to ne mogu učiniti, a onda da to ne žele, jer bi videli samo zemaljske i materijalne stvari, od kojih oni udajavaju svoje misli koliko god je moguće.

10317. Nastavak o ovoj trećoj zemlji u svemiru naći će se na završetku sledećeg poglavlja.

IZLAZAK Doktrina o ljubavi prema bližnjem i o veri.

10318. Bez otkrovenja od Božanskog čovek ne bi mogao da zna ništa o večnom životu, niti bilo šta o Bogu, a još manje o ljubavi prema Njemu i veri u Njega; jer je rođen u potpunom neznanju, i posle rođenja stiče sve što zna od sveta, iz čega oblikuje svoje razumevanje. Isto tako, rođen je sa naslednim zlom u svakoj vrsti zla koja pripadaju ljubavi prema sebi i ljubavi prema svetu. Uživanja iz ovih ljubavi neprekidno preovlađuju i podstiču takve stvari koje su savim suprotne Božanskom. Iz toga razloga čovek ne zna sam od sebe ništa o večnom životu; stoga je potrebno otkrovenje iz kojeg ovo može da zna.

10319. Da su zla ljubavi prema sebi i svetu uzrokom neznanja o stvarima koje se odnose na život posle smrti, vidi se po onima unutar Crkve koji, iako znaju iz otkrovenja da Bog postoji, da postoji nebo i pakao, da postoji večni život, koji treba steći dobrim životom, i verom, i pored toga ne veruju u te stvari; a među ovima ima i učenih i neukih . Otuda se vidi kako bi bilo veliko neznanje da nema otkrovenja.

10320. Pošto, dakle, čovek živi posle smrti, i da je to večnost, i da ga očekuje život u skladu s njegovom ljubavlju i verom, to sledi da Božansko otkriva one stvari koje će voditi k tome životu, i povesti čoveka ka spasenju. Ono što je Božansko otkrilo, kod nas, je Reč.

10321. Pošto je Reč otkrovenje od Božanskog, ona je Božanska u svakoj pojedinosti; jer ono što je od Božanskog, mora da bude tako.

10322. Da ono što je od Božanskog silazi preko neba čoveku; stoga je u nebu prilagođeno mudrosti anđela tamo, a na zemlji je prilagođeno shvatanju ljudi koji na njoj žive. Stoga, u Reči postoji unutrašnji smisao za anđele, koji je duhovan, i spoljašnji smisao za ljude, koji je prirodan. Zbog toga postoji povezanost neba sa čovekom preko Reči.

10323. Reč u slovu može se razumeti jedino pomoću doktrine oblikovane iz Reči preko prosvetlenja; jer je smisao slova prilagođen shvatanju i najprostijih ljudi, pa im je doktrina potrebna kao svetiljka.

10325. Knjige Reči su one koje imaju unutrašnji smisao; a one koje nemaju unutrašnji smisao, nisu Reč. Knjige Reči u Starom Zavetu su, pet Mojsijevih knjiga, knjiga Jošuina, knjiga Sudija, dve knjige Samuilove, dve knjige o Carevima, Psalmi Davidovi, Proroci, Isaija, Jeremija, i Plač, Jezikilj, Danilo, Osija, Joilo, Amos, Obadija, Jona, Miheja, Naum, Avakum, Sofonija, Malahije, a u Novom Zavetu, četiri Jevanđelja, Mateja, Marko, Luka, i Jovan; i Otkrovenje.

POGLAVLJE XXXI

1. I reče Jehova Mojsiju govoreći:

2. Gle, pozvah po imenu Vezeleela sina Urije sina Hurova od plemena Judina.

3. I napunih ga duha od Boga (duha svetoga), mudrosti i razuma i znanja i svake veštine,

4. Da vešto izmišlja kako se što može načiniti od zlata i od srebra i od mjedi.

5. Da umije rezati kamenje i ukivati, da umije rezati drvo, i svaki posao raditi.

6. I evo, udružih s njim Olijaba sina Ahizamehova od plemena Danova, i svakomu veštom čoveku u srce dadoh veštinu da izrade sve što sam ti zapovedio.

7. Šator od sastanka, i kovčeg za svedočanstvo i zaklopac na nj, i sve sprave u šatoru,

8. I sto i sprave njegove, i svećnjak čisti sa svim spravama njegovijem, i oltar kadioni.

9. I oltar za žrtvu paljenicu sa svem spravama njegovijem, i umivaonicu u podnožje njezino,

10. I haljine službene i svete haljine Aronu svešteniku i haljine sinovima njegovijem da vrše službu svešteničku.

11. I ulje pomazanja, i kad mirisni za svetinju. Sve neka načine kako sam ti zapovedio.

12. I reče Jehova Mojsiju govoreći:

13. A ti kaži sinovima Izrailjevim i reci: ali subote moje čuvajte, jer je znak imeđu mene i vas od kolena do kolena, da znate da sam ja Jehova koji vas posvećujem.

14. Čuvajte dakle subotu, jer vam je sveta; ko bi je oskrvnuo, neka se pogubi; jer ko bi god radio kakav posao u nju, istrebiće se ona duša iz naroda svojega.

15. Šest dana neka se radi; a sedmi je dan subota, odmor, svet Jehovi; ko bi god radio posao u dan subotnji, da se pogubi.

16. Zato će čuvati sinovi Izrailjevi subotu praznujući subotu od kolena do kolena zavetom večnim.

17. To je znak između mene i sinova Izrailjevih do veka; jer je za šest dana stvorio Jehova nebo i zemlju, a u sedmi dan počinu i odmori se.

18. I izgovorivši ovo Mojsiju na Gori Sinajskoj dade mu dve ploče svedočanstva, ploče kamene pisane prstom Božjim.

SADRŽAJ

10326. Predmet o kome se govori ovde u unutrašnjem smislu je, prvo, ustanovljavanje reprezentativne Crkve koja se uspostavljala kod onih koji su u dobru ljubavi i u dobru vere ka Gospodu. Ovo je označeno preko stvari koje se

skupno nabrajaju, koje treba da napravi Vezaleel iz plemena Judina, i Olijaba iz plemena Danova. Predmet o kome se govori u sledećem, je povezivanje Gospoda sa Crkvom preko reprezentativa. Ovo je označeno sabatom (subotom), koja je trebala da se drži svetom.

UNUTRAŠNJI SMISAO.

10327. Stihovi 1-11. 1. I reče Jehova Mojsiju govoreći: 2. Gle, pozvah po imenu Vezeleela sina Urije sina Hurova od plemena Judina . 3. I napunih ga duha od Boga (duha svetoga), mudrosti i razuma i znanja i svake veštine, 4. Da vešto izmišlja kako se što može načiniti od zlata i od srebra i od mjedi. 5. Da ume rezati kamenje i

ukivati, da ume rezati drvo, i svaki posao raditi .6. I evo, udružih s njim Olijaba sina Ahizamehova od plemena Danova, i svakomu veštom čoveku u srce dadoh veštinu da izrade sve što sam ti zapovedio. 7. Šator od sastanka, i kovčeg za svedočanstvo i zaklopac na nj, i sve sprave u šatoru 8. I sto i sprave njegove, i svećnjak čisti sa svijem spravama njegovijem, i oltar kadioni. 9. I oltar za žrtvu paljenicu sa svijem spravama njegovijem, i umivaonicu u podnožje njezino, 10. I haljine službene i svete haljine Aronu svešteniku i haljine sinovima njegovijem da vrše službu svešteničku. 11. I ulje pomazanja, i kad mirisni za svetinju. Sve neka načine kako sam ti zapovedio.

1. I reče Jehova Mojsiju govoreći, označava prosvetlenjei opažanje pomoću Reči od Gospoda. 2. Gle, pozvah po imenu Bezeleela sina Urije sina Hurova od plemena Judina, označava one koji su u dobru ljubavi, kod kojih je Crkva trebala da se ustanovi; 3. I napunih ga duha od Boga (duha svetoga), označava influks i prosvetlenje od Božanske Istine od Božanskog Dobra; mudrosti i razuma i znanja i svake veštine, označava u odnosu na stvari koje pripadaju volji, i razumu, u unutrašnjem i spoljašnjem čoveku; 4. Da vešto izmišlja kako se što može načiniti od zlata i od srebra i od mjedi, označava predstavljati dobra i istine unutrašnje i spoljašnje, koje pripadaju razumu od volje, stoga one koje pripadaju veri od ljubavi; 5. Da ume rezati kamenje i ukivati ,označava predstavljati sve stvari vere koje služe dobru ljubavi, da ume rezati drvo, i svaki posao raditi, označava predstavljati svaku vrstu dobra. 6. I evo, udružih s njim Olijaba sina Ahizamehova od plemena Danova ,označava one koji imaju dobro i istinu vere kod kojih je Crkva trebala da se ustanovi; i svakomu veštom čoveku u srce dadoh veštinu, označava one koji hoće i koji čine ono što je dobro i istinito radi onoga što je dobro i istinito; da izrade sve što sam ti zapovedio, označava Božanske Istine koje su iz Reči, koje su trebale da budu predstavljene u spoljašnjim stvarima. 7. Šator od sastanka, i kovčeg za svedočanstvo, označava reprezentativ neba uopšte gde je Gospod; i zaklopac na nj, označava reprezentativ slušanja i primanja svih stvari koje su od dobra ljubavi; i sve sprave u šatoru,označava reprezentativ dobara i istina koje služe. 8. I sto i sprave njegove, označava reprezentativ duhovnog i nebeskog dobra; i svećnjak čisti sa svijem spravama njegovijem, i oltar kadioni, označava bogoštovanje iz njih; 9. I oltar za žrtvu paljenicu sa svijem spravama njegovijem, označava reprezentativ bogoštovanja od dobra ljubavi i njegovih istina; i umivaonicu u podnožje njezino ,označava reprezentativ očišćenja i preporoda Prirodnog. 10. I haljine službene i svete haljine Aronu svešteniku, označava reprezentativ Gospodovog duhovnog carstva pripojenog Njegovom nebeskom carstvu; i haljine sinovima njegovijem, označava reprezentativ nižih duhovnih

stvari; da vrše službu svešteničku, označava reprezentativ Gospodovog spasenja. 11. I ulje pomazanja ,označava reprezentativ Gospoda u pogledu Božanskog Dobra Božanske Ljubavi u Njegovom Božanskom Ljudskom; i kad mirisni, označava reprezentativ bogoštovanja od istina; za svetinju, označava za reprezentativ Crkve. Sve neka načine kako sam ti zapovedio, označava u skladu s Božaskim Istinama koje su iz Reči, koje su trebale da budu prestavljene u spoljašnjim stvarima.

10328. (1) I Jehova reče Mojsiju, da ovo označava prosvetlenje i opažanje pomoću Reči od Gospoda, vidi se iz onoga što je bilo gore pokazano, br. 10290.

10329. (2) Gle pozvah po imenu Bezeleela sina Urije, sina Hurova od plemena Judina. Da ovo označava one koji su u dobru ljubavi, kod kojih Crkva treba da se ustanovi, vidi se iz značenja pozvati po imenu, što označava izabrati takve, to jest, one koji su pogodni, o čemu će ubrzo biti govora; i iz reprezentacije Bezeleela, koji označava one koji su u dobru ljubavi. Ti su ovde prestavljeni Bezeleelom, jer je on pripadao Judinom plemenu, a tim plemenom označavali su se oni koji su u nebeskom dobru, koje je dobro ljubavi ka Gospodu, a u bezličnom smislu, dobro nebeske ljubavi. Da je ovo označeno Judom i njegovim plemenom, vidi br. 3654, 3881, 6363, 6364, 8770. Ali ono što je predstavljeno Urijom, ocem Bezeleelom, njegovim dedom, vidi se iz rađanja nebeskog dobra; to se rađa iz doktrine nebeske istine i dobra, stoga oni predstavljaju te doktrine. Da se Urijom predstavlja doktrina istine, vidi br. 9424. Oni koji obraćaju pažnju samo na smisao slova u Reči, a što je slučaj više s istorijama nego sa proročanstvima, biće možda iznenađeni da se kaže da se ovakve stvari označavaju ovakvim imenima ; ali oni koji poznaju prirodu Reči, neće biti iznenađeni; jer ima nešto duhovno u svakoj pojedinosti. U samim imenima koja se nalaze u Reči, nebi bilo ničega duhovnog da ne označavaju stvari Crkve i neba, jer ove stvari su duhovne; stoga sledi, da se ovim imenima označavaju stvari. Da imena označavaju stvari, vidi br. 1224, 1264, 1888, 4442, 5095, 5225, 6516; i da imena ne prelaze u nebo, nego da označavaju stvari, 1876, 10216, 10282. Prozvati po imenu, u duhovnom smislu, označava izabrati takve koji su pogodni, jer se imenom odvojeno od osobe označava kvalitet (kakvoća), kao što se vidi iz odlomaka u Reči gde se pominje ime. Da ime označava kvalitet, vidi br. 144, 145, 1754, 1896, 8882, 9310; a isto tako i pozvati bez imena, br. 3421, 3659; a pozvati po imenu označava izabrati, br. 8773. Ovde se imenuju dvoje koje je Jehova pozvao da urade ono što je Jehova zapovedio na Gori Sinajskoj, Bezeleela iz plemena Judina, i Olijaba iz plemena Danova; Bezeleel označava one koji su u dobru nebeske ljubavi, a Olijab, one koji su u dobru i istini vere. Prethodni su u najdubljem neba i Crkve, dok su potonji u njegovom poslednjem. Stoga ova dva

označavaju sve one kod kojih Crkva može da se ustanovi, jer se prvim i poslednjim, ili onim što je najdublje i najudaljenije, označavaju sve osobe i sve stvari, vidi br. 10044. Ono što sada sledi, to je ustanovljenje, pa se stoga imenuju oni kod kojih se Crkva može ustanoviti; i da se Olijabom iz plemena Danova označavaju oni koji su u dobru vere, vidi se u onome što sledi. Iz ovih se stvari sada vidi da se rečima, Pozvah po imenu Bezeleelasina Urijina, sina Hurova iz plemena Judina, označavaju oni koji su u dobru ljubavi, kod kojih se Crkva može ustanoviti.

10330. (3) I napunih ga duhom Božijim (svetim duhom). Da ovo označava influks i prosvetlenje od Božanske Istine, koja je od Gospodovog Božanskog Dobra, vidi se iz značenja napunuiti duhom Božijim, što označava influks i prosvetlenje od Božanske Istine. Jer napuniti, kad se odnosi na Jehovu, označava influks, a kod čoveka, prosvetlenje, jer se influks odnosi na sve dobro i svu istinu koja dolazi iz neba od Gospoda; a pošto ovaj influks prosvetljuje čoveka, proizlazi da se prosvetlenje odnosi na čoveka. Da je Božanska Istina koja proističe od Gospodovog Božanskog Dobra duh Božiji, vidi br. 9818. Pošto malo ko zna kako stoji stvar s influksom Božanske Istine, i sa prosvetlenjem od njega, sada će nešto biti rečeno o ovome predmetu. Da nimalo dobra ljubavi i istine vere potiču od čoveka, nego da su kod čoveka iz neba od Božanskog tamo, je stvar koja je poznata u Crkvi; isto tako, da oni koji primaju to dobro i istinu, imaju prosvetlenje. Ali influks i prosvetlenje izvode se na ovaj način. Čovekova priroda je takva, da on može da gleda na dole i na gore; gledati na dole je gledati na izvan u svet i u sebe, a gledati na gore je gledati unutra, u nebo i u Boga.

On gleda na izvan od sebe, što se naziva gledati na dole, jer kada gleda tamo, gleda u pakao; ali on gleda unutra kada Gospod uzdiže unutrašnje volje i razuma ka nebu, to jest, ka Gospodu. Unutrašnje se doista uzdiže, i tada se odvaja od tela i sveta. Kada se ovo desi, unutršnje čovekovo može doista da dođe u nebo i u njegovu svetlost i toplinu; otuda on ima influks i prosvetlenje; jer ta je svetlost Božanska istina koja proističe od Gospoda kao Sunca, dok toplina neba zagreva volju, jer to je toplina dobra ljubavi koja isto tako proističe od Gospoda kao Sunca. Pošto je čovek tada među anđelima, razumevanje istine i osećanje za dobro mu se komuniciraju preko ovih, to jest, kroz njih od Gospoda.

Ta se komunikacija naziva influksom i prosvetlenjem; ali treba da se zna da se influks i prosvetlenje daju u skladu sa sposobnošću primanja kod čoveka, kao i u skladu sa sposobnosti primanja u skladu sa ljubavlju prema istini i dobru. Stoga oni koji vole istinu i dobro radi istine i dobra kao ciljeva, uzdižu se; ali oni koji ne vole istinu i dobro radi istine i dobra, nego radi sebe i sveta, ti se ne mogu uzdignuti, to

jest, ne mogu primati Božanski influks od neba i biti prosvetljeni, jer oni neprekidno gledaju i teže na dole. Inteligencija, koja kod ovih poslednjih izgleda kao razumevanje istine, dolazi od varljivog svetla koje sija pred njihovim očima kao posledica stvari u koje su se utvrdili i u koje su ubeđeni (prim. prev. to je tzv. persuazivna vera, ili uverenje kao vera). Ali ona sija na siti način, bilo da je istinita ili lažna; ali ovo svetlo postaje gusta tama kada se tu ulije svetlost od neba. Iz ovih je stvari vidljivo da se mogu pojaviti mnoga krivoverja u svetu, jer vladari i vođe gledaju prema sebi, i misle na svoju vlastitu slavu kao cilj, a na Gospoda i nebo kao na sredstva koja vode tome cilju.

10331. Napunih ih mudrošću i razumom i znanjem i svakom veštinom. Da ovo označava u odnosu na stvari volje i razuma u unutrašnjem i spoljašnjem čoveku, vidi se iz značenja mudrosti, što označava stvari volje u unutrašnjem čoveku; i iz značenja razuma (inteligencije), što označava stvari inteligencije, isto tako u unutrašnjem čoveku; i iz značenja znanja, što označava stvari razuma i govora otuda izvedene u spoljašnjem čoveku, i iz značenja svake veštine, što označava stvari volje i učinaka u spoljašnjem čoveku. Ovim se rečima, stoga, označavaju sve one stvari u čoveku koji je u dobru nebeske ljubavi, koji prima influks Božanske Istine od Gospoda, i koji je otuda prosvetljen, kao što je objašnjeno upravo gore. Ali šta je označeno mudrošću, inteligencijom, znanjem, i delom (svakom veštinom), biće ukratko rečeno. Oni koji ne znaju šta je unutrašnji čovek, i šta je spoljašnji, isto tako šta je razum i volja, ne mogu da shvate kako se mudrost, inteligencija, znanje, i veštine razlikuju među sobom. Razlog je to što nisu u stanju da oblikuju izdvojen pojam o prirodi ovih; stoga oni koji nemaju ovo znanje, nazivaju mudrim onoga ko je samo inteligentan, koji u stvari ima samo znanje. Nego, mudar je onaj koji tvori istinu iz ljubavi; onaj je intelegentan koji živi od vere; za onoga se kaže da zna ko živi od znanja; a veština (delo) je posledica istine; tako je veština ishod u kojemu se oni povezuju. Stoga, niko se ne može nazvati mudrim, inteligentnim, niti da zna, koji ne čini ove stvari; jer se mudrost, intreligencija, i znanje, odnose na život, a ne na doktrinu bez života; jer život je cilj radi kojega ovi postoje. Stoga, kakav je cilj, takva je i mudrost, inteligencija, i znanje. Ako je cilj istinski dobar, a to je dobro ljubavi ka Gospodu, i ljubavi ka bližnjemu, tada imaju mudrosti, inteligencije, i znanja u njihovom pravom smislu; jer u ovom slučaju, čovek ih ima od Gospoda. Ali ako je cilj neka korist zasnovana na ljubavi prema sebi i svetu, tada to nisu mudrost, inteligencija, i znanje, jer u ovome slučaju čovek ih ima od sebe. Jer dobro ljubavi prema sebi i svetu u sebi je zlo, a ako je zlo cilj, o njemu se ne ne može kazati da ima mudrost, inteligenciju, pa

čak ni znanje; jer šta je znanje ako u njemu nema inteligencije od istine i mudrosti od dobra?

Kod onih koji su u dobru ljubavi ka Gospodu, mudrost, inteligencija, znanje, i delo (veština), slede redom od najdubljeg do najvišeg spoljašnjeg. Kod ovakvih ljudi mudrost je najdublje, a sastoji se u htenju onoga šo je dobro iz ljubavi; inteligencija je sledeća u redu, jer se sastoji u razumevanju dobra, iz htenja dobra. Ove dve stvari pripadaju spoljašnjem čoveku. Stoga je očito da mudrost mora da bude u inteligenciji, inteligencija u znanju, a znanje u delu; stoga delo uključuje i obuhvata sve unutrašnje stvari, jer to je ono poslednje u čemu se sve zatvara. Iz ovoga se vidi šta se označava delima i veštinom koji se često pominju u Reči, kao u sledećim odlomcima, Sin Čovečiji daće svakome prema delima njegovijem (Mateja XVI, 27). I kod Jeremije, Tada ću im platiti po delima njihovijem i po onome što su činili rukama svojim (XXV, 14). Ponovo, O Jehova, veliki u namerama i silni u delima; jer su oči tvoje otvorene na sve putove ljudske da daš svakome prema putovima njegovijem i prema plodu dela njegovijeh (XXXII, 19). Ponovo, Vratite se svaki sa svoga puta zloga, i popravite dela svoja (XXXVI, 15). I kod Osije, Pohodiću ga za putove njegove, i platiću mu za dela njegova (IV, 9). I kod Zaharije, Jehova beše namislio učiniti nam prema putovima našim i po delima našim, tako nam učini (I.6). I u Otkrovenju, Svi su bili suđeni prema delima njihovijem (Otkr. II, 23). Ponovo, I evo ću doći skoro, i plata moja sa mnom, da dam svakome po delima njegovijem (Otkr. XXII, 13). Po delima se misli na sve stvari koje pripadaju čoveku, jer ove su u njegovoj volji i razumu, pa su i u njegovim delima, jer ih čini od ovih (od volje i razuna). Od ovih dela imaju svoj život; jer bez njih dela su kao školjka bez srži, ili kao telo bez duše. Ono što proizlazi od čoveka, proizlazi od njegovih unutrašnjih stanja, stoga su dela manifestacija (ispoljavanje) unutrašnjih stanja, i ona su učinci preko kojih se ovi pokazuju.

Postoji opšti zakon , po kome kakav je čovek, takvo je celo njegovo delo; to je razlog da se delima, prema kojima će biti nagrada i plata, označava priroda čovekve ljubavi i vere; jer dela proishode iz čovekove ljubavi i vere, jer su dela proizvod čovekove ljubavi i vere. Da čovek nije ništa drugo nego njegova ljubav i njegova vera, ili, što je ista stvar, njegovo dobro i njegova istina , vidi br. 10076, 10177, 10264, 10284, 10298. Osim toga, hteti što se tiče čoveka nije ništa drugo nego delo, jer sve što neko hoće, on to čini, ako nije sprečen nekom nepremostivom preprekom. Stoga, biti suđen prema delima, znači biti suđen prema volji. Oni koji čine dobra jer hoće dobro, u Reči se nazivaju pravednicima,

kao kod Mateje XXV, 37, 46. O ovakvima se kaže, Tada će se pravedenici zasjati kao sunce neba (Mateja XIII, 43). I kod Danila, I razumni (inteligentni) će se sjati kao svetlost nebeska, a koji mnoge privedoše pravdi, kao zvezde vazda i do veka (XII, 3); oni koji privode pravdi su oni koji čine dobro od htenja dobra.

10332. (4). Da vešto izmišlja kako se što može načiniti od zlata, od srebra, i od mjedi. Da ovo označava predstavljati dobra i istine unutrašnje i spoljašnje, koje pripadaju razumu od volje, stoga, koje pripadaju veri od ljubavi, vidi se iz značenja izmišljati, ili izumevati , što označava ono što proizlazi iz razuma, vidi br. 9598, 9688; i iz značenja načiniti, što označava početi od volje, vidi br. 9283, jer ono što čovek čini, proizlazi od njegove volje, vidi br. 9282, jer ono što čovek čini, to proizlazi od njegove volje, u ovome slučaju od volje kroz razum, jer se kaže, da vešto izmišlja; i iz značenja zlata, što označava dobro, i značenja srebra, što označava istinu, vidi br. 1551, 1552, 5658, 6914, 6817, 9874, 9881, i iz značnja mjedi, što označava dobro prirodnog ili spoljašnjeg čoveka, vidi br. 425, 1551.Stoga se zlatom, srebrom, i mjedi označavaju unutrašnja i spoljašnja dobra i istine; zlatom unutrašnje dobro, srebrom unutrašnja i spoljašnja istina, a mjedi spoljašnje dobro. Označen je reprezentativ ovih dobara i istina, jer je predmet o kome se govori reprezentativna Crkva, pa su sve stvari, koje je Bezeleel trebao da učini, bile reprezentativi. Iz ovoga se vidi da se izvođenjem dela u zlatu, srebru, i mjedi označavao reprezenatativ unutrašnjih i spoljašnjih dobara i istina, koja pripadaju razumu od volje. Stvari vere od ljubavi označene su isto tako, jer istine pripadaju veri, pa se istine odnose na razumevanje, dok dobra pripadaju ljubavi, pa se stoga dobra odnose na volju. Označene su i stvari vere od ljubavi, jer istine pripadaju veri, pa se istine odnose na razumevanje, a dobra na ljubav, dok se dobra odnose na volju. Za razum se kaže da je od volje, a vera od ljubavi, jer razum nije ništa ako ne dolazi od volje, jer ono što čovek razume, a neće, ne odnosi se na njegovo razumevanje, nego je to razumevanje nekoga drugoga u njemu, pa se stoga i gubi. Drugačije je sa razumevanjem od volje, jer ovo razumevanje pripada samome čoveku. Slučaj je sličan i s verom i s ljubavlju, jer, kao što je rečeno, istine vere odnose se na razumevanje, a dobra ljubavi na volju.

10333. (5) Da ume rezati kamenje i ukivati. Da ovo označava predsavljati sve stvari istine koje služe dobru ljubavi, očito je iz značenja ukivanja u kamen, što je reprezentativ svih stvari vere od ljubavi; jer se ukivnjem označava rezanje kamenova za naprsnjak, koji su bili Urim i Tumim; da su tim kamenovima bile predstavljene sve stvari vere i ljubavi, vidi br. 3858, 6335, 6640, 6640, 9868, 9873, 9905; i iz značenja uklesivanja, što označava biti od usluge dobru ljubavi, od

kojega su; jer uklesivanje je bilo zlatom, a zlatom se označava dobro k ljubavi, br. 1551, 1552, 9490, 9874, 9881.

10334. Da ume tesati drvo, i svaki posao raditi. Da ovo označava predstavljati svaku vrstu dobra, vidi se iz značenja tesanja drveta, što predstavlja dobro; da drvo označava dobro, vidi br. 643, 2784, 2812, 9472, i iz značenja svakoga posla, što označava svaku vrstu dobra. Kaže se svaku vrstu dobra, jer ima mnogo vrsta i podvrsta dobra. Ima nebesko dobro i duhovno dobro; i unutrašnje i spoljašnje dobro, gde je spoljašnje prirodno i čulno. Ima dobro nevinosti, dobro ljubavi, dobro vere. Dobro mora da bude u svakoj istini da bi to bila istina; pored toga, dobro se oblikuje u čoveku pomoću istina, stoga se dobro menja, i postaje mnogostruko, toliko mnogostruko da ni jedan anđeo, duh, ili čovek nisu u istom dobru. Celo nebo se sastoji od raznih vrsta dobara, i ona se sva među sobom razlikuju. Jer kada bi bili u istom dobru, ne bi bilo razlika, ali te razlike Gospod tako sređuje da one sve čine jedno zajedničko dobro. Treba znati da je Božansko Dobro jedno, jer je beskonačno, br. 10261; ali njegova priroda se razlikuje kod anđela, duhova, i ljudi, po tome kako se ono prima u istinama, jer istine određuju kakvo je dobro, to jest, dobru daju njegov kvalitet; a istine su mnogostruke.

10335. (6) I evo udružih s njim Olihaba sina Ahimazehova od plemena Danova. Da ovo označava one koji su u dobru i istini vere, kod kojih je Crkva trebala da se ustanovi, vidi se iz reprezentacije Olihaba, koji označava one koji su u dobru i istini vere. Ti su predstavljeni Olihabom, jer on je bio od plemena Danovog, a tim se plemenom označavaju oni koji su u dobru i istini vere, vidi br. 3923, 6396. Ova dvojica, naime, Bezeleel od plemena Judina, i Olihab od plemena Danova, bili su izabrani da urade te poslove koji su trebali da predstavljaju nebeske i duhovne Božanske stvari, jer se Bezeleelom označavaju oni koji su u najdubljm stvarima neba i Crkve, a Olihabom oni koji su u poslednjim ; a kada se najdublje i poslednje imenuju, tada se misli na sve koji su i u celom nebu i u celoj Crkvi; o kojem predmetu vidi gore, br. 10329; i da, kada se pomenu prvi i poslednji, misli se na sve stvari, br. 10044. Pleme Judino bilo je prvo među plemenima, a Danovo poslednje među njima. Da je pleme Judino bilo prvo među plemenima, vidi se iz blagoslova koje je udelio sinovima Izrailjevim njihov otac, Postanje XLIX, gde se Ruvim, Simeon, i Levi proklinju, a Juda blagosilja; vidi o Ruvimu, stihovi 3, 4 toga poglavlja; o Simeonu i Leviju, stihovi 5-7; a o Judi, stihovi 8-12; o Danu koji je poslednje pleme, vidi br. 1710, 3923, 6396. U najdubljem su nebu oni koji su u dobru ljubavi prema Gospodu, a u poslednjem nebu oni koji su u istini vere od dobra. Kaže se u istini vere od dobra jer istina vere nije istina vere kod svakoga,

osim kada je od dobra, jer se istina rađa od dobra; osim kada je dobro u istini, nema duše u njemu, stoga ni života. Oni koji imaju istine vere od dobra, ti su u posednjim stvarima neba, ali ne oni koji su u istinama vere bez dobra; ovi nisu u nebu. Pošto istina vere služi dobru ljubavi, kao što poslednje služi prvom, stoga se kaže o Olihabu, da ga je Jehova dao Bezeleelu da mu služi; a o Bezeleelu se kaže, da ga ima u svakom poslu, stih 3.

10336. I svakom veštom čoveku u srce dadoh mudrost. Da ovo označava sve one koji hoće i koji čine ono što je dobro i istinito radi njih samih (radi dobra i istine), vidi se iz značenja srca , što označava čovekovo najdublje, koje se naziva njegovom voljom. A pošto ono što pripada čovekovoj volji pripada tako isto njegovoj ljubavi, stoga se srcem označava i ljubav. Da srce označava ljubav, vidi br. 2930, 3888, 7542, 9300, 9495. Vidi se i iz značenja veštom (mudrom) čoveku u srcu, što označava onoga koji hoće i voli ono što je dobro i istinito radi njih samih; jer to je deo onoga ko je mudar, i to je mudrost srca, činiti dobro od ljubavi; i iz značenja dati mudrost u srce, što označava činiti to od Gospoda, jer svi ovakvi hoće i čine što je dobro i istinito radi onoga što je dobro i istinito, pošto su dobro i istina od dobra Gospod kod njih. Jer, stvari koje su od Njega, ili koje su Njegove, isto tako su On. To je razlog zašto se kaže, da je Gospod dobro samo, i istina sama. – Da je Gospod dobro samo, vidi se iz Gospodovih reči, Zašto me zovete dobrim (blagim), niko nije dobar (blag) osim jednoga Boga (Mateja XIX, 16, 17; Luka XVIII, 18, 19); a gde se nabrajaju dobra ljubavi prema bližnjemu, Ono što ste učinili jednome od moje najmanje braće, učinili ste meni (Mateja XXV, 40, 45). Da se braćom nazivaju oni koji su u dobru, stoga da se i dobra tako nazivaju, vidi br. 2360, 3803, 3815, 4121, 5409; oni su Gospodova braća koji su u dobru od Njega, br. 4191, 5686, 5692, 6756. A da je Gospod istina sama, Isus reče, ja sam put ,istina, i život (Jovan XIV, 6). I na drugome mestu, kada Duh istine dođe, on će vas voditi u svaku istinu; neće govoriti od sebe; govoriće od mene, i javiće vam (Jovan XVI, 13-15).

Stoga je očito šta se označava stavljanjem mudrosti u srce. Isto se označava i pisanjem zakona na srcu, kod Jeremije, I metnuću zavet (zakon) svoj u njih, i na srce njihovo napisaću ga, i biću im Bog, i oni će mi biti narod. I ne će više učiti prijatelj prijatelja ni brat brata govoreći: poznajte Jehovu, jer će me znati svi od maloga do velikoga (XXXI, 33, 34). Napisati zakon na srcu označava utisnuti Božansku istinu u volju, stoga u ljubav. Kad je ovo slučaj, Božanska se istine više ne izaziva iz memorije, nego se opaža od dobra ljubavi same; stoga se kaže, neće više učiti prijatelj prijatelja, ni brat brata. – govoreći, Poznajte Jehovu, jer će Me poznati. Da je ovakav karakter nebeskih anđela, koji su u najdubljem nebu, vidi

navedene odlomke, br. 9277. Šta je hteti i činiti ono što je dobro i istinito radi njih samih, što je označeno stavljanjem mudrosti u srce svakoga ko je mudar, biće ukratko rečeno. Svi oni koji vole Gospoda iznad svega, a bližnjega kao samog sebe, čine dobro i istinito radi onoga što je dobro i istinito; jer dobro i istina je Gospod Sam, kao što je gore rečeno. Kada, stoga, oni vole dobro i istinu, to jest, kada hoće i čine to iz ljubavi, oni vole Gospoda. To je slučaj s onima koji vole bližnjega kao samoga sebe, jer bližnji je u opštem smislu dobro i istina; jer bližnji je sugrađanin, društvo, svoja zemlja, Crkva, i Gospodovo carstvo; a voleti bližnjega je hteti ovima dobro, ili hteti njihovo dobro. Stoga, to je njihovo dobro koje treba voleti kada se ono voli, Gospod se voli, jer dobro je od Njega. Stoga je očito da voleti bližnjega, što se naziva ljubavlju prema bližnjem, ima u sebi Gospoda. Ako ovo nije slučaj, tada se sugrađanin, društvo, svoja zemja, Crkva , i Gospodovo carstvo, vole sebe radi, i ne od dobra, nego od zla. Voleti bližnjega radi sebe samog je voleti radi dobiti i počasti kao ciljeva. Cilj je ono što određuje da li je to od dobra ili od zla, jer cilj je ljubav, jer ono što čovek voli, to smatra svojim ciljem. Cilj je tako isto volja, jer ono što čovek hoće, to voli, stoga se gleda na cilj, ili na nameru, što je sam čovek; jer čovekov je karakter onakav kakva je njegova volja i ljubav.

10337. Da izrade sve što sam ti zapovedio. Da ovo označava Božanske Istine iz Reči, koje su trebale da budu predstavljene u spoljašnjim stvarima, vidi se iz značenja izraditi sve što sam zapovedio, kada se odnosi na Gospoda, a što označava da je to u skladu s Božanskim Istinama; jer se Božanskim Istinama nazivaju Gospodove zapovesti, vidi br. 9317; i iz reprezentacije Mojsija, koji označava Reč, vidi br. 9372. To označava, koje su trebale da budu predstavljene u spoljašnjim stvarima, jer stvari koje su trebale da predstavljaju, bile su reprezentativne, a stvari reprezentativne su spoljašnje, u kojima su, kao u slikama, predstavljene unutrašnje stvari. Reprezentativi koje su trebali da se odrede, nabrojeni su u stihovima 7-11, koji slede. A šta su reprezentativi, vidi odlomake navedene, br. 9280, isto tako br. 9457, 9457, 10149, 10252, 10276.

10338. (7) Šator od sastanka, i kovčeg od svedočanstva. Da ovo označava reprezentativ neba uopšte, gde je Gospod, vidi se iz značenja šatora od sastanka i kovčega od svedočanstva, što je reprezentativ neba, vidi br. 9457, 9481, 9485, 9784. To označava reprezentativ neba uopšte, jer je šator od sastanka iza zavesa, gde je bio kovčeg, označavao najdublje ili treće nebo, br. 9485; šatorom od sastanka ispred zavesa, srednje ili drugo nebo; a tremom, poslednje nebo, br. 9741; i iz značenja svedočanstva, što označava Gospoda kao Božansku Istinu, vidi br. 8535, 9503.

10339. I zaklopac na nj. Da ovo označava reprezentativ svih dobara i istina koje služe, vidi se iz značenja posuda (sprava) u šatoru od sastanka, što označava dobra i istine koje su od usluge nebesima, ili one koje služe. Dobra i istine koje služe su poznanja i znanja. Da su ovakve stvari označene posudama (spravama), vidi br. 3068, 3079, 9724.

10341. (8) I sto i sprave (posude) njegove. Da ovo označava reprezentativ duhovnog dobra od nebeskog, vidi se iz značenja stola na kome su bili hlebovi lica, što je reprezentativ nebeskog i duhovnog dobra, vidi br. 9527, 9545, 9684, 9685; i iz značenja njegovih sprava, što označava stvari koje služe. Da su to poznavanja dobra i istine, vidi br. 9544.

10342. I svećnjak čisti sa svem spravama njegovim. Da ovo označava reprezentativ istine od toga dobra, i stvari koje služe, vidi se iz značenja svećnjaka i sprava, što je reprezentativ duhovnog neba, i vere i inteligencije od Gospoda tamo, to jest, istine od dobra, vidi br. 9548, 9551, 9555, 9558, 9561; i iz značenja sprava za svećnjak, što označava stvari za čišćenje i za podrezivanje, vidi br. 9572, stoga stvari koje služe.

10343. I oltar kadioni. Da ovo označava reprezentativ bogoštovanja od ovih stvari, vidi se iz značenja oltara kadionog, što je reprezentativ svih stvari bogoštovanja, koja su od dobra ljubavi i vere, vidi br. 10177.

10344. (9) I oltar za žrtvu paljenicu sa svim napravama njegovim. Da ovo označava reprezentativ bogoštovanja od dobra ljubavi i njegovih istina, vidi se iz značenja oltara za žrtve paljenice, što je reprezentativ Gospoda, i bogoštovanja Njega od dobra ljubavi, vidi br. 9714, 9964, 10128, 10151, 10245; i iz značenja sprava njegovih, što označava istine koje služe dobru, vidi br. 9723, 9724.

10345. I umivaonicu i podnožje njezino. Da ovo označava reprezentativ očišćenja i preporoda, i Prirodnog, vidi se iz značenja umivanja vodom u umivaonici kao reprezentaivu očišćenja i preporoda, vidi br. 10235, 10239; i iz značenja umivaonice, što označava čovekovo Prirodno, vidi br. 10235. I iz značenja njenog podnožja, što označava Čulno, koje je posledje prirodnog, vidi br. 10236.

10346. (10) I haljine službene i svete haljine Aronu svešteniku. Da ovo označava reprezentativ Gospodovog duhovnog carstva pripojenog Njegovom nebeskom carstvu, vidi se iz značenja haljina Aronovih, što je reprezentativ Gospodovog duhovnog carstva pripojenog Njegovom nebeskom carstvu, vidi br. 9814.

10347. I haljine sinovima njegovim. Da ovo označava reprezentativ nižih duhovnih stvari, vidi se iz reprezentacije Arona i njegovih haljina, što je reprezentacija nižih duhovnih stvari, vidi br. 10068.

10348. Da vrše službu svešteničku. Da ovo označava reprezentativ dela Gospodovog spasenja, vidi se iz značenja sveštenstva Arona i njegovih sinova, što je reprezentacija dela Gospdovog spasenja, vidi br. 9809, 10017.

10349. (11) I ulje pomazanja. Da ovo označava reprezentativ Gospoda kao Božanskog Dobra Božanske Ljubavi u Njegovom Božanskom Ljudskom, vidi se iz onoga što je bilo rečeno o pomazanju i ulju pomazanja, br. 9954, 10011, 10019, 10261.

10350. I za kad mirisni. Da ovo označava reprezentativ bogoštovanja od istina, vidi se iz značenja kada, što je reprezentativ bogoštovanja, vidi br. 9475, 10198, 10298; i iz značenja njegovih mirisa (začina), što označava istine i njihova osećanja, vidi br. 10291, 10295.

10351. Za svetnju. Da ovo označava za reprezentativnu Crkvu, vidi se iz značenja onoga što je sveto u toj Crkvi, a to je reprezentativ Gospoda i Božanskih stvari koje su od Njega, vidi br. 9229, 9956, 10069, 10149; stoga onih stvari koje su u bogoštovanju Gospoda, u reprezentativnoj Crkvi, jer se kaže o kadu, kojim se označava bogoštovanje, kao gore, br. 10350.

10352. Onako kako sam zapovedio, tako neka načine. Da ovo označava u skladu s Božanskim Istinama iz Reči, koje su predstavljene u spoljašnjim stvarima, vidi gore, br. 10337. Sve ove stvari, za koje je zapoveđeno da ih načine Bezeleel i Olihab objašnjene su u pogledu njihovih značenja, a ovde su samo nabrojana, pa se dalje neće otkrivati.

10353. Stihovi 12-18. 12. I reče Jehova Mojsiju govoreći: 13. A ti kaži sinovima Izrailjevim i reci: ali subote moje čuvajte, jer je znak imeđu mene i vas od kolena do kolena, da znate da sam ja Jehova koji vas posvećujem.14. Čuvajte dakle subotu, jer vam je sveta; ko bi je oskrvnuo, neka se pogubi; jer ko bi god radio kakav posao u nju, istrebiće se ona duša iz naroda svojega. 15. Šest dana neka se radi; a sedmi je dan subota, odmor, svet Jehovi; ko bi god radio posao u dan subotnji, da se pogubi. 16. Za to će čuvati sinovi Izrailjevi subotu praznujući subotu od kolena do kolena zavetom večnim. 17. To je znak između mene i sinova Izrailjevih do veka; jer je za šest dana stvorio Jehova nebo i zemlju, a u sedmi dan počinu i odmori se. 18.

I izgovorivši ovo Mojsiju na Gori Sinajskoj dade mu dve ploče svedočanstva, ploče kamene pisane prstom Božjim.

12. I reče Jehova Mojsiju govoreći, označava prosvetlenje i opažanje uz pomoć Reči od Gospoda; 13. A ti kaži sinovima Izrailjevim i reci, označava obaveštavanje onih koji pripadaju Crkvi uz pomoć Reči; ali subote moje čuvajte, označava svetu misao neprekidno o jedinstvu Božanskog s Gospodovim Ljudskim;jer je znak imeđu mene i vas od koljena do koljena, da znate da sam ja Jehova koji vas posvećujem. Označava da je ovo glavni znak po kome se poznaju u nebu oni koji pripadaju Crkvi; 14. Čuvajte dakle subotu,označava da Božansko Ljudsko treba da se bogoštuje; jer vam je sveta, označava da su otuda sva istina i dobro koji sačinjavaju Crkvu; ko bi je oskrvnuo, označava biti vođen samim sobom i svojim vlastitim ljubavima; neka se pogubi, označava odvajanje od neba, i duhovnu smrt; ; jer ko bi god radio kakav posao u nju, označava onoga koji se okrene od nebeskih ljubavi prema telesnim i svetskim ljubavima; istrebiće se ona duša iz naroda svojega, označava da Crkva i nebo nisu kod njega, nego pakao. 15. Šest dana neka se radi, označava stanje koje prethodi, i koje priprema zanebeski brak; a sedmi je dan subota, odmor ,označava stanje dobra koje je cilj za kojim se ide; svet Jehovi, označava Božansko; ko bi god radio posao u dan subotnji, da se pogubi, označava biti vođen samim sobom, a ne Gospodom. 16. Zato će čuvati sinovi Izrailjevi subotu praznujući subotu od kolena do kolena, označava da je samo suštinsko Crkve u priznavanju jedinstva Božanskog samog u Gospodovom Ljudskom, i da ovo treba da bude u bogoštovanju uopšte i posebno; zavetom večnim, označava povezansost sa Gospodom u večnosti; 17. To je znak između mene i sinova Izrailjevih do vijeka, označava da se po tome oni koji pripadaju Crkvi razlikuju od onih koji joj ne pripadaju; jer je za šest dana stvorio Jehova nebo i zemlju, označava stanje borbe i napora dok se Crkva ustanovljava: a u sedmi dan počinu i odmori se, označava stanje dobra kad se Crkva ustanovi, ili kada se čovek preporodi. 18. I izgovorivši ovo Mojsiju na Gori Sinajskoj dade mu dve ploče svedočanstva, označava povezanost s Gospodom pomoću Reči kod čoveka; ploče kamene pisane prstom Božjim, označava Božanske Istine od Gospoda Samoga.

10354. (12). I reče Jehova Mojsiju govoreći. Da ovo označava prosvetlenje i opažanje preko Reči od Gospoda, vidi se iz onoga što je pokazano gore, br. 10234, 10290.

10355. (13) I kaži sinovima Izrailjevim. Da ovo označava obaveštavanje onih koji pripadaju Crkvi preko Reči, vidi se i reprezentacije Mojsija, kome se kaže da on treba da govori sinovima Izrailjevim, što označava Reč, vidi navedene odlomke, br.

9372; i iz značenja govoriti i reći, što označava obavestiti i poučiti, vidi navedene odlomke, br. 9340; otuda se vidi da kaži sinovima Izrailjevim i reci, označava obavestiti one koji pripadaju Crkvi preko Reči. Sada će nešto biti rečeno o obaveštavanju preko Reči. U pradrevna vremena, ljudi su bili obaveštavani o nebeskim stvarima, ili onim koje se odnose na večni život, neposrednim razgovorom s anđelima neba; jer je nebo u to vreme delovalo u jedinstvu s ljudima Crkve, jer se ulivalo kroz unutrašnjeg u spoljašnjeg čoveka, a posledica je bila da su bili ne samo prosvetljeni i da su opažali, nego su i razgovarali s anđelima. To se vreme zvalo Zlatno Doba, zbog toga što su ljudi tada bili u dobru ljubavi prema Gospodu; jer zlato označava to dobro; ove su stvari opisane rajem u Reči. Posle, obaveštavanje o nebeskkim stvarima, kao i onim koje se odnose na večni život, prenosilo se preko korespondencija i reprezentativa, znanjem o kojima je poticalo od pradrevnih ljudi koji su imali neposredne razgovore s anđelima neba. U te se korespondencije i reprezentative nebo ulivalo kod ljudi i prosvetljavalo ih; jer su korespondencije i reprezentativi spoljašnje forme nebeskih stvari. I koliko su ljudi u to vreme bili u dobru ljubavi i u ljubavi prema bližnjem, toliko su bili prosvetljeni; jer sav Božanski influks od neba je ulazio u dobro u čoveku, a preko dobra u istine; pa zato što su ljudi Crkve u to vreme bili u duhovnom dobru, koje je u svojoj suštini istina, stoga su se ta vremena zvala Srebreno Doba; jer srebro označava takvo dobro; ali kada se znanje o korespondencijama i reprezentativima pretvorilo u magiju, ta Crkva je nestala, a treća ju je sledila, u kojoj su se izvodili skoro isti obredi; ali njihovo značenje je bilo nepoznato.

Ova Crkva je bila ustanovljena kod Izrailjske i Jevrejske nacije. Ali zato što se obaveštenja o nebeskim stvarima, ili o stvarima koje se odnose na večni život, nisu više mogla prenositi ljudma preko influksa u njihovo unutrašnje, stoga su anđeli neba razgovarali živim glasom s nekima od njih, i obaveštavali ih o spoljašnjim stvarima, ali malo u unutrašnjim stvarima, jer ove oni nisu mogli shvatiti. Oni koji su bili u prirodnom dobru, primali su pobožno stvari o kojima su ih učili, pa su se otuda ta vremena nazivala Bronzanim Dobom (Mjedenim Dobom), jer bronza (mjed) označava takvo dobro. A kada više čak ni prirodnog dobra nije ostalo kod čoveka te Crkve, Gospod je došao u svet, i doveo u red sve stvari u nebesima i u paklovima, kako bi ljudi mogli da primaju influks od Njega preko neba, i da se prosvetljuju, i da paklovi ne mogu da sprečavaju influks i šire mrkli mrak. Tada je počela četvrta Crkva, koja je nazvana Hrišćanskom Crkvom. U ovoj Crkvi obaveštavanje o nebeskim stvarima, ili o onima koje se odnose na večni život, dolaze samo preko Reči, kroz koju ljudi primaju influks i prosvetlenje; jer je Reč napisana u čistim korespondencijama i čistim reprezentativima, koji označavaju

nebeske stvari. U takve nebeske stvari anđeli dolaze kad čovek čita Reč. Otuda se preko Reči izvodi povezivanje neba sa Crkvom, ili anđela neba s ljudima Crkve, ali samo kod onih koji su u dobru ljubavi i u ljubavi prema bližnjem. Ali pošto je čovek ove Crkve ugasio i ovo dobro, stoga nije mogao da prima obaveštenje ni preko influksa ni preko prosvetlenja osim samo preko nekih istina, koje se ne sjedinajvaju s dobrom. Ova se vremena, stoga, nazivaju Gvozdenim Dobom; gvožđe označava istinu poslednjeg reda; ali kada je istina ovakvoga karaktera, ona je onakva kakva je opisana kod Danila, a što si vidio gvožđe s kalom lončarskim pomešano, to će se oni pomešati sa semenom ljudskim, ali neće prioniti jedan za drugoga kao što se gvožđe ne može smešati s kalom (glinom) (II, 43). Iz ovoga se može videti kako su otkrovenja sledila jedna za drugim od pradrevnih vremena do sada; i da je danas otkrivenje dato samo preko Reči, a pravo otkrovenje je kod onih koji su u ljubavi prema istini radi istine, a ne kod onih koji su u ljubavi prema istini radi počasti i dobitka, kao ciljeva. Jer, ako ćete poverovati, Gospod je Reč Sama. Jer je Reč Božanska Istina, a Božanska Istina je Gospod u nebu, jer je ono od Gospoda. Stoga oni koji vole Božansku Istinu radi Božanske Istine, vole Gospoda; a kod onih koji vole Gospoda, nebo se uliva i prosvetljuje; dok oni koji vole Božansku Istinu radi počasti i dobitka kao ciljeva, oni se otkreću od Gospoda ka sebi i svetu, stoga kod njih nema influksa i prosvetlenja. Osim toga, ovi, dok ostaju u smislu slova, upravljaju svoj um na one stvari koje pogoduju njihovim ljubavima.

10356. Ali subote moje čuvajte. Da ovo označava svetu misao neprekidno o jedinstvu Božanskog samog sa Gospodovim Ljudskim, vidi se iz značenja sabata, koji označava, u najvišem smislu, jedinstvo Božanskog samog sa Božanskim Ljudskim u Gospodu, a u relativnom smislu, povezivanje Gospoda kao Božanskog Ljudskog s nebom; isto tako označava povezivanje neba sa Crkvom; a uopšte, povezivanje dobra i istine kod onih koji su u Crkvi, ili kod kojih je Crkva. Da su to jedinstvo i ta povezivanja označana sabatima, vidi br. 8495, 8519, 8890, 9274. Tako isto se vidi iz značenja držanja pobožno u misli; jer držati (čuvati) kaže se o onim stvarima koje su bile pretstavljene u toj Crkvi; to označava imati u misli i umu stvari koje su bile predstavljene, i pobožno im se klanjati (bogoštovati). Jer su reprezentativi bili spoljašnje stvari u kojima su bile unutrašnje stvari, i koje su stoga postale sredstva pomoću kojih se misli o unutrašnjim stvarima. Otuda držati subote Jehovine označava misliti pobožno i neprestano o Gospodu, o jedinstvu Božanskog samog s Gospodovim Ljudskim, o povezivanju neba sa Crkvom, a tako isto o povezivanju dobra i istine u čoveku Crkve. Jer su ove same suštinske stvari Crkve, jer bez njihovog priznavanja i vere Crkva nije Crkva, stoga se o sabatu, kojim

se označavaju ove stvari, govori na kraju, a isto tako ponovo i ponovo do kraja poglavlja.

10357. Jer je to znak između mene i vas. Da ovo označava da je to glavna stvar po kojoj se oni koji pripadaju Crkvi poznaju u nebu, vidi se iz značenja znaka između Jehove i sinova Izrailjevih, koji označavaju ono što ukazuje i svedoči da oni pipadaju Crkvi, to jest, po čemu se oni prepoznaju u nebu, kao i preko čega su povezani s Gospodom. Jer oni koji pripadaju Crkvi, i u kojima je Crkva, mora da priznaju Gospoda i Božansko u Njemu, kao i da priznaju povezanost Gospoda s nebom, i povezanost neba sa čovekom Crkve, i u opšte povezanost dobra i istine u njemu, jer to sačinja Crkvu kod njega. Bilo da govorimo o Crkvi kod čoveka, ili o nebu kod njega, ili o carstvu Božjem kod njega, ili o Gospodu kod njega, to je ista stvar; jer Crkva je Gospdovo nebo na zemlji, a carstvo Božije je i nebo i Crkva, pošto je Gospod njihov izvor, doista, On je /sve u svemu/ njihovo.

10358. Do veka. Da ovo označava sve i svaku stvar Crkve, vidi se iz značenja naraštaja kada se to odnosi na sinove Izrailjeve, što označava sve i svaku stvar Crkve, vidi br. 10282.

10359. Da znate da sam ja Jehova koji vas posvećujem. Da ovo označava Gospoda kao Božansko Ljudsko, i da sve stvari neba i Crkve treba da gledaju na Njega kao na svoj jedini izvor, vidi se iz značenja onoga što je sveto (značenje posvećivanja), što označava Božansko u nebu i u Crkvi, jer samo je ovo sveto; a Božansko u nebu i Crkvi proističe od Gospodovog Božanskog Ljudskog, stoga je Božansko Ljudsko ono što je jedino sveto, stoga je ono to koje posvećuje. Iz toga je očito da je to ono što sve stvari neba i Crkve smatraju svojim jedinim izvorom. Jer je nebo nebo, ne zbog propriuma anđela, nego zbog Gospodovog Božanskog u njima; istio je i sa Crkvom među ljudima. Kaže se, Ja sam Jehova koji vas posvećujem, gde se pod Jehovom misli na Gospoda. Ali pošto se o ovim predmetima govorilo često ranije, vidi šta je rečeno i pokazano o njima; kao to da je samo Gospod svet, i da sve sveto proističe od Njega, br. 9229, 9680, 9820. Da je posvećivanje primanje Gospodovog Božanskog, 9820, 10128, 10276, i da anđeli ne priznaju drugo Božansko osim Gospodovog Božanskog, br. 9276, 10159. Tako je Gospod kao Božansko Ljudsko nebo i Crkva, jer On stoluje u Svom Vlastitom tamo, a ne u propriumu, br. 10125, 10151, 10157. I da je Jehova u Reči Gospod, pogledaj navedene odlomke, br. 9373.

10360. (14) Čuvajete dakle subotu. Da ovo označava da Gospodovo Božansko Ljudsko treba bogoštovati, vidi se iz značenja čuvati (držati), kada se kaže o

Božanskom, što označava bogoštovanje; i iz značenja subote (sabata), koja označava, u najvišem smislu, jedinstvo Božanskog, koje se naziva Ocem, i Božanskog Ljudskog, koje se naziva Sinom, stoga Božansko Ljudsko, koje je to jedinstvo. To jedinstvo označava se sabatom, jer šest dana rada, koji prethode sedmom, označavaju svako stanje borbe, jer rad, u duhovnom smislu, nije kao rad u svetu, nego rad koji podnose oni u Crkvi pre nego uđu u Crkvu i postanu Crkva; trud je borba protivu zala i obmana od zala. I kao rad, shvaćen u duhovnom smislu, koji je podnosio Gospod kad je bio u svetu, jer se On tada borio protivu paklova, i doveo i njih i nebesa u red; i u isto vreme proslavio je Svoje Ljudsko, to jest, sjedinio ga s Božanskim samim koje je imao od začeća, vidi br. 9715, 9809. Vreme i stanje kad je Gospod bio u borbama, označeno je sa šest dana rada, ali stanje kad je došlo do jedinstva, označeno je sedmim danom, koji se naziva sabatom, od odmor, jer se Gospod odmorio. Stoga sabat isto tako označava povezanost Gospoda s nebom, sa Crkvom, s anđelima neba, i s ljudima Crkve. Razlog za ovo je da svi oni koji treba da uđu u nebo, mora da se bore s paklovima i obmanama od zla, a kada se ovi odstrane, oni mogu ući u nebo, i povezati se sa Gospodom; tada se odmaraju; isto je i s ljudima u svetu. Poznato je da ovi treba da uđu i prođu kroz iskušenja pre nego dobro i istina, koji sačinajvaju Crkvu, mogu da se usade u njih, to jest, pre nego što se povežu s Gospodom, stoga pre nego se mogu odmoriti. Stoga se vidi zašto se stanje borbe označava sa šest dana rada, a odmor i povezanost sa Gospodom, sedmim danom ili sabatom.

Povezanost dobra i istine označena je sabatom, jer kada je čovek u borbama, on je u istinama, ali kada se istine povežu s dobrima, ili kad je čovek u dobru,on se tada odmara. To je isto kao što je Gospod kao Božansko Ljudsko bio Božanska Istina, kad je bio u svetu i kad se borio s paklovima; a kad je sjedinio Svoje Ljudsko sa Božanskim samim, tada je postao, i u Ljudskom, Božansko Dobro, ili Jehova. Da šest dana koji prethode sabatu označavaju sukobe koji prethode i pripremaju za nebeski brak, koji je povezanost dobra i istine, vidi br. 8510, 8888, 9431. O prethodnom stanju, kad je čovek u istinama, da je tada u sukobima sa zlima i obmanama od zla, ovo je stanje označeno sa šest dana rada, dok je potonje stanje, kad je u dobru, i kada ga Gospod vodi, označeno sabatom, vidi br. 7923,

Da je Gospod, kad je bio u svetu, učinio Svoje Ljudsko, prvo, Božanskom Istinom a onda, Božanskim Dobrom, vidi navedene odlomke, br. 9199, 9315. I da je to učinio kroz borbe iskušenja, vidi navedene odlomke, br. 9528. Stoga, onaj ko zna da se sabatom, u najvišem smislu, označava jedinsto Božanskog samog u Gospodovom Božanskom Ljudskom, taj može da zna šta označavaju one stvari koje se često u

Reči kažu o sabatu, kao kod Isaije, Ako odvratiš nogu svoju od subote /sabata) da ne činiš što je tebi drago na moj sveti dan, i ako prozoveš subotu milinom, sveti dan Jehovin slavljem, i budeš ga slavio ne idući svojim putovima, i ne čineći što je tebi drago, ni govoreći reči, tada ćeš se veseliti u Jehovi, i izvešću te na visine zemaljske, i daću ti da jedeš našljedstvo Jakova oca svojega (LVII, 13, 14). Onaj ko ima znanje o unutrašnjem smislu Reči, jasno će videti da se u ovome odlomku sabatom označava stanje povezanosti čoveka s Gospodom, stoga stanje kad Gospod vodi čoveka, a to je da on ne vodi sam sebe, i kada je u dobru. Jer ako Gospod vodi čoveka, a ne on sam sebe, to je kad on ne odvraća svoju nogu od sabata, ne čini svoju volju, ne ide svojim putovima, ne ide za svojim željama, i ne kaže reč. (prim prev. Ne kaže reč, znači da čovek u subotu ne sme da govori, što poštuju neki Jevreji, kao na primer Karaiti). Da je u ovom slučaju Crkva u njemu a tako isto i nebo, označeno je time što se kaže da će biti izveden na visine zemaljske, i da će uživati Jakovljevo nasledstvo. A da je sabat Božansko Ljudsko koje je jedinstvo, označeno je time što se sabat naziva svetim i milim Svecu Jehovinom.

I kod Jeremije, Ako svetite subotu, tada će ulaziti na vrata grada ovoga carevi i knezovi, koji sede na prestolju Davidovu, na konjma i kolima (VII,24 ,25) (prim.prev. I ovde autor skraćuje tekst da bi istakao svoju misao). Onaj koji nije upoznat s unutrašnjim smislom Reči, može da pomisli da ove stvari treba razumeti po smislu slova, naime, da ako drže subote svetima, carevi i knezovi će ulaziti na vrata grada Jerusalima, i da će jahati na kolima i konjima. Značenje je, međutim, da oni koji bogoštuju pobožno Božansko Ljudsko Gospodovo, da će imati Božanske Istine neba i Crkve, Jer se Jerusalimom označava Crkva, carevima i knezovima Božanske Istine, prestolom Davidovim, nebo, gde je Gospod; kolima doktrine o dobru i istini, a konjima prosvetljeno razumevanje. Da Jerusalim označava Crkvu, vidi br. 2117, 3654. Da carevi označavaju Božanske Istine, br. 1672, 2015, 2069, 3009, 4575, 4581, 4966,5044, 5068, 6148. Da knezovi označavaju prve (glavne) istine, br. 1482, 2089, 9954. Da presto označava nebo, br. 5313. Da kola označavaju doktrinu o dobru i istini, br. 5321, 8215. I da konji označavaju prosvetljeno razumevanje, br. 2760-2762, 3217, 5321, 6534. Pošto sabat označava Gospoda kao Božansko Ljudsko u kojemu je jedinstvo, stoga je bilo zapoveđeno, da se hlebovi lica postavljaju na sto svakoga sabata (Levitska XXIV, 8).

Da se Gospod kao Božansko Ljudsko označava hlebom, stvar je poznata u Crkvi. Zbog ovoga se Gospod, kad je bio u svetu, nazvao Gospodarom sabata (Mateja XII, 8; Marko II, 27, 28; Luka VI, 1-5). I zbog toga je Gospod, dok je bio u svetu, i kad je

ujedinio Božansko Ljudsko i Božansko samo, opozvao (ukinuo) reprezentativno bogoštovanje sabata, ili bogoštovanja koje je preovladavalo kod Izrailjskog naroda, i učinio sabat danom poučavanja o doktrini vere i ljubavi. To je sadržano u onome što je napisano kod Jovana, Isus izlečivši izvesnu osobu na dan sabata, reče, Uzmi odar svoj i hodi!; i on uze svoj odar i pođe. Jevreji rekoše da nije dopušteno nositi odar na dan sabata, pa su tražili da ubiju Gospoda, jer je prekršio sabat (V, 8-11, 18). Lečenje bolesne osobe označavalo je očišćenje čoveka od zala i obmana od zla; odrom (ležajem) se označava doktrina; a hodanjem se označava život. Da sva izlečenja od bolesti, koja je izveo Gospod, označavaju očišćenja od zala i obmana, ili ponovno ustanovljavanje duhovnog života, vidi br. 8364, 9031, 9080. Da hodanje označava život, br. 519, 1794, 8417, 8420. Da odar označava doktrinu, vidi se iz odlomaka u Reči gde se odar pominje, i iz reprezentativa u drugom životu. Tamo, kada se vidi osoba kako leži na odru, time se označava doktrina u kojoj je osoba (prim. prev. koju razume i sledi ta osoba).Stoga se tamo vide odri (kreveti) divno ukrašeni, koji su za one koji su u istinama od dobra. Ali da je takvo značenje Gospodovih gornjih reči, može da zna samo onaj ko zna unutrašnji smisao; jer je Gospod govorio preko korespondencija, to jest, preko značenja, jer je govorio od Božanskog.

10361. Jer vam je sveta. Da ovo označava otkuda je sve dobro i istina koji sačinjavaju Crkvu, vidi se iz značenja onoga što je sveto, a što označava sveto, i samo to što proizilazi od Gospoda, vidi br. 9479, 9680, 9820, stoga /označava/ dobro ljubavi i istinu vere; jer ove stvari proizlaze od Gospoda. Da ove sačinjavaju Crkvu kod ljudi, i nebo kod anđela, vidi se iz toga što su ljubav i vera suštinske stvari Crkve, jer one povezuju ljude i anđele s Gospodom, gde dobro ljubavi povezuje njihovu volju, a istina vere njihov razum, a na taj način povezuju sve što njima pripada.

10362. Ko bi je oskvrnuo. Da to znači biti vođen sam sobom i svojim ljubavima, a ne Gospodom, vidi se iz značenja oskvrnjenja sabata, ili rada na dan sabata, što označava biti vođen samim sobom a ne Gospodom, stoga svojim vlastitim ljubavima. Da je ovo označeno oskvrnjenjem (profanacijom) sabata, vidi se iz Isaije, Ako odvratiš nogu svoju od subote da ne činiš što je tebi drago na moj sveti dan, i ako prozoveš subotu milinom, sveti dan Jehovin slavljem, i budeš ga slavio ne idući svojim putovima i ne čineći što je tebi drago, ni govoreći reč (LVIII, 13). Ovde odvratiti nogu od subote označava stvari koje pripadaju prirodnom čoveku. Činiti ono što je tebi drago označava činiti stvari koje pogoduju požudama i zlima ljubavi prema sebi i svetu; ići svojim putovima je biti na strani obmana od zla; ispunjavati

svoje želje označava živeti prema uživanjima tih ljubavi, a ne progovoriti reč označava ne držati u mislima takve stvari. Stoga se vidi da oskvrnjenje sabata označava da ljudi vode sami sebe i da ih vode njihove ljubavi, a ne Gospod, koji je u najvišem smislu sabat, kao što je ranije pokazano.

Slične su stvari označene radom na dan sabata, kao što je sečenje drva, paljenjem vatre, pripremanjem hrane u to vreme, skupljanjem žetve, i još nekim stvarima koje su bile zabranjene na dan sabata; svim ovim označene su slične stvari. Sečenjem drva, označava se da ljudi čine dobro od samih sebe; paljenjem drva, da ovo čine iz ljubavi prema sebi; a pripremanje hrane označava učiti sebe iz svoje vlastite inteligencije. Da su ovakve stvari obuhvaćene gornjim zabranama, može se znati samo iz unutrašnjeg smisla. Dalje, treba znati da biti vođen samim sobom i biti vođen od Gospoda, da su to dve suprotne stvari; jer ko je vođen sobom, njega vode vlastite ljubavi, stoga pakao, jer su čovekove vlastite ljubavi iz toga izvora; dok onaj koji je vođen Gospodom, njega vode nebeske ljubavi; a ove su ljubav prema Gospodu i ljubav prema bližnjemu. Onaj ko je vođen ovim ljubavima, taj se odvaja od vlastitih ljubavi; ali onaj koga vode vlastite ljubavi , odvaja se od nebeskih ljubavi, jer se ove i one ne slažu; jer čovek je ili u nebu ili u paklu; naime, nije moguće biti u oba u isto vreme. To je ono što je označeno Gospodovim rečima kod Mateje, Niko ne može dva gospodara služiti, jer će na jednoga mrziti, a drugoga ljubiti; ili jednoga voleti, a za drugoga ne mariti. Ne možete Bogu služiti i mamonu (VI, 24). Iz ovoga je očito šta se označava radom na dan sabata.

10363. Da se pogubi. Da ovo označava odvajanje od neba, kao i duhovnu smrt, vidi se iz značenja poginuti, zbog sabata koji označava Gospoda i njegovog priznavanja, što označava povezivanje s nebom (vidi br. 9924, 10244), stoga odvajanje od neba; a odvajanje od neba je duhovna smrt.

10364. Jer ko bi god radio kakav posao u subotu. Da ovo označava onoga ko se odvrati od nebeskih ljubavi ka telesnim i svetskim ljubavima, vidi se iz onoga što je pokazano upravo gore, br. 10362.

10365. Da se istrebi ona duša iz naroda svojega. Da ovo označava da nebo i Crkva nisu kod njega, nego pakao, vidi se iz značenja biti istrebljen iz naroda, što označava odvajanje od Crkve, i duhovnu smrt, vidi br. 10288; stoga da kod njega nije Crkva, nego pakao; i kad Crkva nije kod čoveka, onda nije ni nebo kod njega, jer Crkva i nebo deluju u jedinstvu; jer nebo se uliva u čoveka u kojemu je Crkva, to

jest, Gospod, kroz nebo, i čini tamo Crkvu; stoga, ako Crkva nije u čoveku, pakao je u njemu. Stoga je ovo označeno sa biti istrebljen iz svoga naroda.

10366. (15) Šest dana neka se radi. Da ovo označava stanje koje prethodi i priprema za nebeski brak, vidi br. 8510, 8888, 9431. Nebeski brak je povezanost dobra i istine u čoveku Crkve i anđela neba, i, u najvišem smislu, jedinstvo Božanskog Samog u Gospodovom Ljudskom, vidi br. 10356; i da šest dana neka se radi ,označava prethodno stanje, vidi br. 10360.

10367. A sedmi je dan sabat odmora (subota). Da ovo označava stanje dobra, koje je nameravani cilj, to jest, kada čovek postaje Crkva i ulazi u nebo, vidi se iz značenja sedmoga dana, što označava stanje dobra, koje je nameravani cilj. Jer, kao što šest dana koja prethode označavaju stanje čoveka, koje prethodi i priprema za nebeski brak, tako sedmi dan označava stanje kada je čovek u tom braku. Ovaj je brak povezanost istine i dobra u čoveku, to jest, kad čovek postaje Crkva i ulazi u nebo. Čovek ulazi u nebo, i postaje Crkva, kada je u dobru, jer Gospod se uliva u dobro u čoveku, i preko dobra u njegovu istinu. Influks prelazi u unutrašnjeg čoveka, gde je njegovo nebo, a preko unutrašnjeg čoveka u spoljašnjeg, gde je njegov svet. Osim ako je čovek u dobru, njegov unutrašnji čovek nije otvoren, nego je zatvoren, ma koliko da je u istinama u pogledu doktrine; pa zato što je nebo u unutrašnjem čoveku, stoga kada je ovaj otvoren, čovek je u nebu, jer nebo nije na nekom mestu, nego je unutra u čoveku. Da je čovek stvoren na sliku i neba i sveta, njegov unutrašnji čovek na sliku neba, a spoljašnji na sliku sveta, vidi navedene odlomke, br. 9279, 9706.

Da je ceo čovek onakav kakvo je njegovo dobro, a ne kakva je istina bez dobra, može da zna svaki misleći čovek; jer u skladu s tim dobrom on postupa prema drugima, saoseća s njima, udržuje se s njima i dopušta da ga oni vode; ali ne prema i u skladu s istinom, osim ako je ova u skladu s dobrom. Kad govorimo o dobru, mislimo na njegovu radost, njegovo zadovoljstvo, ili njegovu ljubav, jer sve što je povezano s ovim, to je čoveku njegovo dobro, i, ako je ostavljen samome sebi, on daje prednost svome dobru. Stoga je očito da se čovek povezuje s Gospodom preko dobra, a nikako preko istina bez dobra. Povezivanje preko dobra s Gospodom je bio često predmet o kome se govorilo gore, kada se govorilo o preporodu čoveka; ali pošto čovek Crkve danas mnogo ide za istinama vere, a malo za dobrom ljubavi, on stoga ne poznaje prirodu dobra i istine, koja se naziva nebeskim brakom.

Čovek se rađa u zlima svake vrste, pa stoga i u obmanama svake vrste, tako da je po sebi osuđen na pakao. Stoga, da bi se izbavio iz pakla, mora da se nanovo rodi od Gospoda. To je ponovno rođenje ili preporod. Stoga, da bi se nanovo rodio, mora prvo da nauči istine, ako pripada Crkvi, iz Reči, ili iz doktrine iz Reči. Reč i doktrina iz Reči uče šta je istinito i dobro, a istina i dobro uče ga šta je obmana i zlo. Ako nije upoznat s ovima, on ne može da se preporodi, jer ostaje u svojim zlima i njihovim obmanama, nazivajući prve dobrima, a druge istinama. To je zato što poznavanje istina i dobara prethodi i prosvetljava čovekov razum; jer mu je razum dat kao dar kako bi preko poznavanja dobra i istine mogao da se preporodi, tako da njegova volja može da ih primi, i da tako postanu dobro; jer istine postaju dobro kada ih čovek hoće, a zato što ih hoće, on ih i tvori. Stoga je očito kako se dobro oblikuje u čoveku, i kako on , ako nije u dobru, ne može da se ponovo rodi ili preporodi. Stoga, kada je čovek dobar u pogledu njegove volje, on je u istinama toga dobra u pogledu razuma. Jer čovekov razum u stvari deluje u jedinstvu s njegovom voljom; jer ono što čovek hoće, to on i misli kada je ostavljen sebi samome. To je stoga ono što se naziva povezivanje istine i dobra, ili nebeski brak. Bilo da govorimo o njegovom dobru, ili o ljubavi prema dobru, to je ista stvar; jer ono što čovek voli, to on i hoće. Pa bilo da govorimo o razumevanju istina od dobra ili o verovanju u njih, to je ista stvar. Stoga iz ovoga sledi da kod preporođenog čoveka ljubav i vera deluju kao jedno.

Ova povezanost, ili ovaj brak, to je ono što se naziva Crkvom i nebom, kao i Gospodovim carstvom, a ustvari, u najvišem smislu, Gospodom kod čoveka. Ali oni koji vole svoja vlastita zla, koja su ili nasledili i u kojima su se od detinjstva utvrdili, ili su im dodali /nova/, i njima se ispunili, takvi su u stanju da shvate i da u izvesnoj meri razumeju istine iz Reči ili iz doktrine, ali se ne mogu preporoditi. Jer Gospod drži svakoga u ovome stanju da može da razume, kako bi se mogao preporoditi; ali kada voli svoja zla, Intelektualno njegovog unutrašnjeg čoveka ne prima te istine, nego ih prima samo Intelektualno njegovog spoljašnjeg čoveka, a to je samo Intelekt /doslovnih/ znanja , koji se sastoji samo od znanja. Ovakvi ljudi ne znaju, a ni ne žele da znaju šta je dobro, nego samo šta je istina; stoga oni smatraju da se nebo i Crkva sastoje od istina koje oni nazivaju istinama vere, a ne u dobrima koja se odnose na život. Isto tako, oni objašnjavaju Reč raznim metodima u prilog svojih načela. To je razlog da kod osoba ovakvoga karaktera, koje nisu u isto vreme u istinama u pogledu na život, kod njih nema povezanosti istine i dobra, pa stoga ni Crkve ni neba. Osim toga, istine koje oni nazivaju istinama vere, odvajaju se od njih u drugom životu; jer ih zlo njihove volje izbacuje napolje, a obmane, koje se slažu s njihovim zlima, uzimaju njihovo mesto.

Iz svega ovoga se sada vidi da je povezanost dobra i istine ono što se naziva sabatom. Ova se povezanost naziva sabat od odmora, jer sabat znači odmor. Jer kada je čovek u prvom stanju, to jest, kada se pomoću istina vodi ka dobru, on je tada u borbama protivu svojih zala i obmana; jer preko borbi, koje su iskušenja, zla i obmane se odbacuju i odvajaju, ali od njih nema odmora sve dok se dobro i istina ne povežu. Tada se čovek odmori, i Gospod se odmori, jer se čovek u stvari ne bori protivu zala i obmana, nego Gospod u njemu. Sabat, u najvišem smislu, označava Gospodovo Božansko Ljudsko, jer se Gospod, dok je bio u svetu, borio od Svog Ljudskog protivu svih paklova, i potčinio ih, i doveo neba u red; a posle ovoga truda ujedinio je Svoje Ljudsko sa Božanskim, i učino da i ono postane Božansko Dobro. Tada se On odmorio, jer paklovi su nemoćni protiivu Božanskog. To je zato što se sabatom, u najvišem smislu, označava Gospodovo Božansko Ljudsko. Ali je o ovome ranije pokazano da je Gospod, kada je bio u svetu, prvo učinio Svoje Ljudsko Božanskom Istinom, kako bi se borio protivu paklova, i pokorio ih; i da je kasnije proslavio Svoje Ljudsko, i učinio ga Božanskim Dobro Božanske Ljubavi; vidi navedene odlomke, br. 9199, 9315; kao i br. 9715, 9809. Da je Gospod, dok je bio u svetu, podneo najveća iskušenja, vidi navedene odlomke, br. 9528 na kraju; da stoga ima Božansku moć da spasava čoveka, uklanjajući od njega paklove, i tako ga preporađajući, br. 8516, 8539, 8722, 8772, 9139, 9832. Da je čovekov preporod slika Gospodove slave, br. 3138, 3212, 3296, 3490, 4402, 5688.

10368. Svet je Jehovi. Da ovo označava Božansko, vidi se iz značenja sveto Jehovi, što označava Gospodovo Božansko Ljudsko i sve ono što proističe od Njega, vidi br.9479, 9680, 9820.

10369. Ko bi god radio posao u dan subotnji, da se pogubi. Da ovo označava biti vođen samim sobom i vlastitim ljubavima, a ne Gospodom, pa otuda označava duhovnu smrt, vidi se iz onoga što je pokazano gore, br. 10362.

10370. (16) Zato će čuvati sinovi Izrailjevi subotu /sabat/ od kolena do kolena. Da ovo označava da je samo suštinsko u Crkvi priznavanje jedinstva Božanskog samog sa Gospodovim Ljudskim, i da ovo mora da bude u svim stvarima bogoštovanja, uopšte i posebno, vidi se iz značenja čuvanja sabata, što označava svetu misao neprekidno o jedinstvu Božanskog samog sa Gospodovim Ljudskim (vidi gore, br. 10356), stoga i priznavanje; jer misao bez priznavanja i vere nije duhovna misao. To se vidi i iz reprezentacije sinova Izrailjevih, koji označavaju Crkvu, vidi navedene odlomke, br. 9340; i iz značenja čuvanja sabata, što označava bogoštovati to jedinstvo pobožno, a to je bogoštovati Gospoda kao Božansko Ljudsko, jer ovo je jedinstvo u Božanskom Ljudskom; i iz značenja kolena

sinova Izrailjevih, koji označavaju svaku stvar Crkve, vidi br. 10282. Iz ovoga se vidi da se sinovima Izrailjevim koji čuvaju sabat od kolena do kolena označava priznavanje Božanskog samog u Gospodovm Ljudskom u svakoj stvari bogoštovanja uopšte i posebno. Ovo je suštinsko Crkve, a otuda i suštinsko njenoga bogoštovanja, jer spasenje ljudske rase zavisi jedino od ovoga jedinstva. Da bi ostvario to jedinstvo, Gospod je i došao u svet; stoga cela Reč, u najdubljem smislu, govori o tome; a obredi Crkve ustanovljene kod sinova Izrailjevih, to su predstavljali i označavali. Da je spasenje ljudske rase odatle, pa je stoga priznavanje toga suštinska stvar Crkve, i njenog bogoštovanja, Gospod uči u nekoliko odlomaka; kao kod Jovana, Ko veruje Sina, ima život večni, a ko ne veruje Sina, neće videti života (III, 36); isto tako stihovi 15, 16 istoga poglavlja; isto tako VI, 40;XVI, 25, 26; XX, 31. Sin je Božansko Ljudsko Gospodovo. Oni koji od vere ne priznaju Gospoda, nemaju večnog života, jer ga celo nebo priznaje; jer Gospod je Gospod neba i zemlje, kao što On Sam uči kod Mateje, Sva Mi je moć data u nebu i na zemlji (XXVIII, 18). Stoga je nebo zatvoreno onima koji Ga ne priznaju; a onaj ko je unutar Crkve, a ne priznaje Gospoda u svetu, ne prizanje Ga ni u drugom životu. Takvo je čovekovo stanje posle smrti.

10371. Zavetom do veka. Da ovo označava povezanost sa Gospodom kroz večnost, vidi se iz značenja zaveta, što je povezanost, vidi br. 665, 666, 1023, 1038, 1864, 1996, 2003, 2021, 6804, 9396, 9416; i iz značenja do veka, što označava ono što je večito, vidi br. 10248.

10372. (17) To je znak između sinova Izrailjevih i mene do veka. Da ovo označava da se po ovome oni koji pripadaju Crkvi razlikuju od onih koji ne pripadaju Crkvi, vidi se iz značenja znaka, što je ono po čemu su oni poznati, vidi gore, br. 10357; stoga isto tako čime se odlikuju; i iz reprezentacije sinova Izrailjevih, koji označavaju Crkvu; vidi navedene odlomake, br. 9340. Stoga se znakom između Jehove i sinova Izrailjevih, označava ono po čemu se oni koji pripadaju Crkvi razlikuju od onih koji joj ne pripadaju, naime, po priznavanju jedinstva Božanskog u Gospodovom Ljudskom; vidi gore, br. 10370. Da ne postoji Crkva tamo gde se Gospod ne priznaje, sama Crkva tako uči; a isto tako da je u Njegovom Ljudskom Božansko Samo, Gospod uči kod Jovana, ja i Otac smo jedno; verujte da je Otac u meni i ja u Ocu (X, 30, 38), Ponovo, Ne verujete li da sam ja u Ocu i Otac u meni? (XIV, 10). Ponovo, Isus reče: Oče, Oče, čas je došao; proslavi Sina svoga, da bi Sin proslavio Tebe. Sve moje je tvoje, i sve tvoje je moje (XVII, 1,10). Ponovo, Sada je proslavljen Sin, i Bog se u njemu proslavio, i Bog će biti

proslavljen u njemu (XIII, 31, 35). Ponovo, Kad biste znali mene, znali biste i Oca moga, a otsele ćete ga znati i videti. Onaj ko vidi mene, vidi Oca (XV, 7, 8).

10373. Jer je za šest dana Jehova stvorio nebo i zemlju. Da ovo označava stanje sukoba i rada kada se ustanovljava Crkva, vidi se iz značenja šest dana, kada se govori o ustanovljavanju Crkve i preporodu čoveka, što označava stanje sukoba sa zlima i obmanama, to jest, stanju koje prethodi i priprema povezivanje dobra i istine, vidi gore, br. 10366, 10367; i iz značenja neba i zemlje, što označava Crkvu. Stvaranjem neba i zemlje u Reči ne označava se stvaranje vidljivog neba i zemlje, nego uspostavljanje Crkve, i preporađanje ljudi u njoj; nebom se označava njeno unutrašnje, a zemljom njego spoljašnje. Da se misli na ovo stvaranje, vidi se iz odlomaka u Reči gde se pominje stvaranje,kao kod Davida, Narod nanovo stvoren hvaliće Jahvea (Psalam CII, 18). Ponovo, Pošlješ duh svoj, i postaju, i obnavljaš lice zemlji (Psalam CIV, 30). I kod Isaije, Ovako kaže Jehova, koji te je stvorio, Jakove, koji te je sazdao, Izrailje, Ne boj se, jer te otkupih, pozvah te po imenu tvom; moj si. Sve koji se zovu mojim imenom i koje stvorih na slavu sebi, sazdah i načinih (XLIII, 1, 7), i na drugim mestima. Pominje se stvoriti, sazdati, i načiniti; stvaranjem se označava nešto novo što pre nije postojalo; sazdavanjem se označava kvalitet; a činjenjem, učinak. Da stvoriti i sazdati označava uspostaviti jednu novu Crkvu, unutrašnju i spoljašnju, kao kod Isaije (LXV, 17; LXVI, 22; Otkr, XXVI, 1), vidi br. 1733, 1850, 2117 kraj, 2118 kraj, 3355, 4535; i da zemlja u Reči označava Crkvu, br. 9325; isto tako da stvaranje neba i zemlje u prvom poglavlju Postanja označava uspostavljanje pradrevne Crkve, br. 8891, 9942.

10374. A u sedmi dan počinu i odmori se. Da ovo označava stanje dobra kada se uspostavi Crkva, ili kad se čovek preporodi, vidi se iz značenja sedmoga dana, što označava sveto stanje, a to je kada je Crkva u dobru, ili kada je uspostavljena; ili kada je čovek Crkve u dobru, to jest, kad je preporođen. U najvišm smislu sedmim danom i počinkom i odmorom Jehovinim, označava se jedinstvo Božanskog samog, koje se naziva Ocem,i Božanskog Ljudskog, koje se naziva Sinom, u Gospodu, ili kada je Gospod, kao Svoje Ljudsko, postao Božansko Dobro Božanske Ljubavi, ili Jehova. Zato se sedmim danom u Reči označava ono što je sveto, vidi br. 395, 433, 716, 881, 5265, 5268. Za Jehovu se kaže da je tada počinuo i da se odmorio, jer je tada Gospod u Svom Ljudskom bio iznad napada od paklova, i da su nebo i zemlla bili pod Njegovim upravljanjem (Mateja XXVIII, 18). Tada se i nebo odmorilo i počinulo, jer je Gospod sve stvari u nebu doveo u red, a paklove potčinio. Isto je bilo i na zemlji, jer kada je nebo dovedeno u red, a paklovi bili potčinjeni, tada se čovek mogao spasiti. Stoga je očito da počinak Jehovin

označava mir i izbavljenje anđelima u nebesima, a ljudima na zemlji, kada su ovi u dobru, a preko dobra, u Gospodu.

10375. (18) I izgovorivši ovo Mojsiju na Gori Sinajskoj, dade mu dvije ploče svedočanstva, ploče kamene pisane prstom Božijim. Da ovo označava povezivanje Gospoda sa čovekom pomoću Reči, vidi navedene odlomke, br. 9372; i iz značenja završiti govor, što označava kada su sve stvari bile ustanovljene. Jer stvari o kojima je Jehova govorio s Mojsijem na Brdu Sinajskom, bile su one koje su bile ustanovljene među sinovima Izrailjevim, a to su one koje pripadaju Crkvi; i iz značenja brda Sinajskog, što označava nebo, otkuda dolazi Božaska Istina, što označava zakon u celoj svojoj širini, ili Reč: vidi br. 9416; i iz značenja svedočanstva, što označava Gospoda kao Božansku Istinu; vidi br. 8535, 9503. Povezivanje preko toga sa čovekom označeno je dvema pločama (tablicama), koje su bile povezane zavetom, vidi br. 9416; sa dva se označava povezivanje, br. 5194, 8423. Stoga je očito da se Jehovinim davanjem Mojsiju dveju ploča (tablica) svedočanstva, kad je prestao da govori na Gori Sinajskoj, označava da kada se Crkva ustanovi, postoji povezanost Gospoda sa čovekom preko Reči, koja je poslana od Njega iz neba. Da se Gospod uliva u čoveka pomoću Reči koja je sišla od Njega iz neba, da bi govorio s njim, i da bi se povezao s njim, vidi br. 1775, 2310, 2899, 3476, 3982, 4217, 9212, 9401, 10290.

10376. Ploče kamene pisane prstom Božjim. Da ovo označava Božansku Istinu u tome od Gospoda samoga, vidi se iz značenja ploča, što označava zakon u celoj svojoj širini, ili Reč, vidi br. 9416; i iz značenja kamena, što označava Božansku Istinu u poslednjim stvarima, o kojoj će se ubrzo govoriti; i iz značenja biti napisan prstom Božjim, što označava od Gospoda Samog, jer sve što je napisano bilo čijim prstom, od Njega je. Te su tablice bile načinjene od kamena, jer kamen označava istinu u poslednjim stvarima, a Božanska istina u poslednjim stvarima je smisao slova Reči, u kojemu je unutrašnji smisao. Da kamen označava istinu, vidi br. 643, 1298, 3720, 6426, 9476; a da označava istinu u poslednjim stvarima, br. 8609.

NASTAVAK O TREĆOJ ZEMLJI U ZVEZDANOME NEBU.

10377. Stanovnici ove zemlje, kao i svake druge, priznaju Boga, to jest, našega Gospoda, u ljudskom obliku. Jer naš Gospod prima i vodi sve one koji priznaju Boga u ljudskom obliku. Druge ne može da vodi, jer ti misle o Bogu bez određenog oblika, to jest, misle o prirodi.

10378. Duhovi s te zemlje su pošteni. Tome je razlog to što se oni drže dalje od zala na taj način što ne žele da misle o zemaljskim i telesnim stvarima; jer takve stvari odvraćaju um od neba, jer koliko na nekoga ove stvari utiču, toliko se on udaljava od neba, to jest, od Gospoda; stoga je toliko u zlima i toliko je nepošten.

10379. Duhovi s te zemlje vide se u visini glave na desno; jer svi duhovi se poznaju po njihovom položaju u odnosu na ljudsko telo, a to je stoga što celokupno nebo korespondira svim stvarima koje su u čoveku. Ovi se duhovi drže na rastojanju, jer oni korespondiraju, ne spoljašnjim stvarima čoveka, nego njegovim unutrašnjim stvarima. Oni deluju na levo koleno, malo iznad i ispod, nekom valovitom vibracijom koja se jasno opaža, što je znak da korespondiraju povezivanju prirodih i nebeskih stvari. Jer noge korespondiraju prirodnim stvarima, bedra nebeskim stvarima, stoga koleno /korespondira/ njihovom povezivanju.

10380. Obavešten sam bio da stanovnici njihove zemlje primaju pouku o stvarima neba preko neposrednog razgovora s anđelima i duhovima, u šta se oni mogu uvesti lakše od drugih, jer oni odstranjuju telesne stavri iz svojih misli i osećanja. Ali o tome razgovoru mogu da kažem samo ono što mi je rečeno.

10381. Jedan od njihovih duhova mi je došao, kojega sam video iznad glave blizu uvale gde se oseća pulsacija, a koja se zove fontanela /mala krstionica, slepočnica/, gde je sa mnom govorio. Mogao je da vešto ispita sve pojednosti moje misli, i da ih drži skupa u redu, i da mi ih pokaže; ali je mogao da nađe samo one u kojima je našao neku grešku. Razlog je bio to što su duhovi s naše zemlje bili oko mene, kojima se nije hteo približiti, jer oni misle iz telesnih stvari. Kad je našao grešku kod mene, bilo mi je dato da kažem da ono što je našao kao grešku kod mene, da to nije bilo moje, nego da je pripadalo duhovima koji su bili okolo mene, jer ono što ja mislim, ja ne mislim od sebe, nego od influksa /uticaja/ od njih. On se ovome čudio, ali je opazio da je tako. Bilo mi je dato da dodam, ta nije anđeoski način tražiti zla u čoveku, ako se ne traže i dobra u isto vreme. Kad je ovo čuo, otišao je, opazivši da je to uradio iz ljutnje, koja je gore pomenuta.

10382. Kasnije sam razgovarao s tim duhovima na odstojanju, i pitao šta biva s onima među njima, koji su zli. Odgovoriše, da na njihovoj zemlji nikome nije dopušteno da bude zločest, nego da, ako neko misli i čini zlo, on je opemenut od izvesnog duha, koji mu zapreti smrću ako nastavi da tako radi; a isto tako, da ako tako nastavi, da će umreti od nesvestice; i da se na ovaj način ljudi te zemlje čuvaju od zaraze zala. Jedan duh ove vrste bio mi je poslan, koji je govorio sa mnom kao što je govorio s njima; i on je zadao izvesnu bol u regiji abdomena,

rekavši, da on ovo čini onima koji misle i čine zlo, i kojima preti smrću. Ali ovo je bio duh koji ukorava. Stajao je pored moga kreveta, i odatle govorio sa mnom ritmičkom vrstom govora.

10383. Rekoše da oni koji oskvrne (profanišu) svete stvari bivaju strogo kažnjeni, i da pre nego li stigne duh koji kažnjava (kastigator), vide se lavlje čeljusti otvorene, blede boje, koje izgleda kao da će progutati njihovu glavu, i otkinuti je od tela, što čini da ih zahvati užas. Duha koji kažnjava (kastigatora) oni nazivaju đavolom.

10384. Pošto su želeli da znaju kakav je slučaj na našoj zemlju u pogledu otkrovenja, rekoh im da se ono odvija preko pisanja i preko beseda iz Reči, a ne preko neposrednog razgovora kao na drugim zemljama; i da ono što je napisano, može da se štampa i objavi, i da se na taj način čita i razume od velikog broja ljudi, i da se na taj način život može popraviti. Bili su vrlo iznenađeni da postoji takva veština, sasvim nepozata drugde; ali su shvatili da se na ovoj zemlji, gde se telesne i zemaljske stvari tako mnogo vole, da se Božanske stvari iz neba ne bi inače mogle primati; i da bi bilo opasno za ljude s naše zemlje da razgovaraju s anđelima.

10385. Nastavak o ovoj zemlji u zvezdanom nebu naći će se na kraju sledećeg poglavlja.

KNJIGA IZLASKA (EXODUS).

POGLAVLJE XXXII

Doktrina ljubavi prema bližnjem i veri.

10386. Krštenje je ustanovljeno kako bi ono bilo znak da čovek pripada Crkvi, i kao potsećanje da treba da se nanovo rodi. Jer očišćenje Kršenjem nije ništa drugo nego duhovno očišćenje; a to je preporod.

10387. Ceo se preporod izvodi od Gospoda preko istina vere, i života u skladu s njima. Krštenje stoga svedoči da čovek pripada Crkvi, i da može da se nanovo rodi. Jer se u njoj priznaje Gospod koji preporađa; a u Crkvi je Reč, koja sadrži istine vere pomoću kojih se čovek preporađa.

10388. Ovo Gospod uči kod Jovana, Ako se čovek ne rodi od vode i od duha, ne može ući u carstvo nebesko (III, 5); voda, u duhovnom smislu, je istina vere iz Reči; duh označava život u skladu s tom istinom; a biti rođen od ovih, znači biti preporođen.

10389. Pošto svako ko se preporađa isto tako prolazi kroz iskušenja, koja su duhovni sukobi sa zlima i obmanama, stoga voda krštenja isto tako označava ta iskušenja.

10390. Pošto je Krštenje znak i potsećanje na te stvari, stoga se čovek može krstiti kao odonošče, i ako ne u detinjstvu, onda kad odraste.

10391. Stoga, neka se zna da onima koji se krštavaju, krštenje ne daje veru, niti izbavljenje; nego da ono svedoči da oni mogu primiti veru, i da se mogu izbaviti, ako se nanovo rode.

10392. Stoga je značenje Gospodovih reči kod Marka očito, Koji uzveruje i krsti se, spašće se; a ko ne veruje, osudiće se (XVI, 16). Onaj ko uzvjeruje je onaj koji priznaje Gospoda, i prima Božanske Istine od Njega preko Reči; koji se krsti, je onaj ko se nanovo rodi od Gospoda pomoću tih istina.

POGLAVLJE XXXII

1. A narod videvši gde Mojsije dugo ne silazaše se gore, skupi se narod pred Arona, i rekoše mu: hajde, načini nam bogove, koji će ići pred nama, jer tome Mojsiju koji nas izvede iz Egipta mi ne znamo šta bi.

2. A Aron im reče: poskidajte zlatne oboce što su u ušima ženama vaših, sinova vaših i kćeri vaših, i donesite mi.

3. I poskida narod zlatne oboce što im behu u ušima, i donesoše Aronu.

4. A on, uzev iz ruku njihovih, sali u kalup, i načini tele saliveno. I rekoše: ovo su bogovi tvoji, Izrailje, koji te izvedoše iz zemlje Egipatske.

5. A kad to vidje Aron, načini oltar pred njim; i povika Aron i reče: sutra je praznik Jehovin.

6. I sutradan ustavši rano, prinesoše žrtve paljenice i žrtve zahvalne; i poseda narod i jedoše i piše; a posle ustaše da igraju.

7. A Jehova reče Mojsiju: idi, siđi, jer se pokvari tvoj narod, koji si izveo iz zemlje Egipatske.

8. Brzo zađoše s puta, koji sam im zapovedio; načiniše sebi tele liveno, i pokloniše mu se, i prinesoše mu žrtvu, i rekoše: ovo su bogovi tvoji, Izrailje, koji te izvedoše iz zemlje Egipatske.

9. Još reče Jehova Mojsiju: pogledah narod ovaj, i eto je narod tvrda vrata.

10. I sada pusti me da se raspali gnev moj na njih i da ih istrebim; ali od tebe ću učiniti narod velik.

11. A Mojsije se pomoli Jehovi Bogu svojemu, i reče: zašto se, o Jehova, raspaljuje gnev tvoj na narod tvoj, koji si izveo iz zemlje Egipatske silom velikom i rukom krepkom?

12. Zašto da govore Egipćani i kažu: na zlo ih izvede, da ih pobije po planinama i da ih istrebi sa zemlje? Povrati se od gneva svojega, i požali narod svoj od zla. (pokaj se zbog zla protivu tvog naroda).

13. Opomeni se Avraama, Isaka, i Izrailja, sluga svojih, kojima si se sobom zakleo i obrekao im: umnožiću seme vaše kao zvezde na nebu, i zemlju ovu, za koju govorih, svu ću dati semenu vašem da je njihova do veka.

14. I ražali se Jehovi učiniti zlo narodu svojemu, koje reče.

15. Tada se vrati Mojsije, i siđe s gore s dve ploče svedočanstva u rukana svojim; i ploče behu napisane s obe strane, otud i odovud pisane.

16. I behu ploče delo Božije, i pismo beše delo Božije, urezano na pločama.

17. A Jošua čuvši buku u narodu, kada vikahu, reče Mojsiju: vika ubojna u okolu.

18. A on reče: nije to buka kako viču koji su jači, niti je vika kako viču koji su slabiji, nego čujem viku onih koji pevaju.

19. I kad dođe blizu okola, ugleda tele i igre, te se razgnevi Mojsije, i baci iz ruku svojih ploče i razbi ih pod gorom.

20. Pa uze tele koje bijahu načinili, i spali ga ognjem, i satra ga u prah, i prosu ga po vodi, i zapoji sinove Izrailjeve.

21. I reče Mojsije Aronu: što ti je učinio ovaj narod, te ga uvali u toliki greh?

22. A Aron mu reče: nemoj se gneviti, gospodaru; ti znaš ovaj narod da je brz na zlo.

23. Jer rekoše mi: načini nam bogove koji će ići pred nama, jer tome Mojsiju koji nas izvede iz zemlje Egipatske ne znamo šta bi.

24. A ja im rekoh: ko ima zlata, neka ga skida sa sebe. I dadoše mi, i ja ga bacih u vatru, i izađe to tele.

25. A Mojsije videći narod go, jer ga ogoli Aron na sramotu pred protivnicima njegovim.

26. Stade Mojsije na vrata od okola, i reče: k meni ko je Jehovin; i skupiše se pred njega svi sinovi Levijevi.

27. I reče im: ovako kaže Jehova Bog Izrailjev: pripašite svaki mač svoj uz bedro svoje, pa prođite tamo i amo po okolu od vrata do vrata, i pobijte svaki brata svojega i prijatelja svojega i bližnjega svojega.

28. I učiniše sinovi Levijevi po zapovesti Mojsijevoj, i pogibe naroda u onaj dan do tri hiljade ljudi.

29. Jer Mojsije reče: posvetite danas ruke svoje Jehovi, svak na sinu svom i na bratu svom, da bi vam dao danas blagoslov.

30. A sutradan reče Mojsije narodu: vi ljuto sagrešiste; zato sada idem gore ka Jehovi, eda bi ga umolio da vam oprosti greh.

31. I vrati se Mojsije ka Jehovi, i reče: molim ti se; narod ovaj ljuto sagreši načinivši sebi bogove od zlata.

32. Ali oprosti im greh; ako li ne ćeš, izbriši me iz knjige svoje, koju si napisao.

33. A Jehova reče Mojsiju: ko mi je sagrešio, onoga ću izbrisati iz knjige svoje.

34. A sada idi, vodi taj narod kuda sam ti kazao. Evo, moj će anđeo ići pred tobom, a kad ih pohodim, pohodiću na njima greh njihov.

35. I Jehova bi narod za to što načiniše tele, koje sali Aron.

SADRŽAJ.

10393. U unutrašnjem smislu ovoga poglavlja pokazano je da se Crkva nije mogla ustanoviti kod Izrailjskog naroda, jer su bili sasvim u spoljašnjim bez unutrašnjih /stvari/; i kako bi se sprečilo da profanišu svete stvari neba i Crkve, unutrašnje stvari su bile potpuno zatvorene. Da je taj narod bio potuno u spoljašnjem bez unutrašnjeg stanja, označeno je zlatnim teletom koje su bogoštovali umesto Jehove. I da su unutrašnje stvari bile sasvim zatvorene, kako se svete stvari neba i Crkve ne bi profanisale, označeno je pločama (tablicama) zakona koje je Mojsije

razbio, i Mojsijevim mlevenjem zlatnog teleta, i rasipanjem toga praha u vodu, i davanjem da oni to piju; kao i time što su njih do tri hilade bili pogubljeni u okolu od strane sinova Levijevih.

10394. Dalje je pokazao, u unutrašnjme smislu, da iako Crkva nije mogla da se ustanovi među njima, imali su reprezentative, koji su poslednje stvari Crkve, kako bi Reč bila napisana tako da završava u tim poslednjim stvarima. Ovo je bilo označeno time što je Mojsije umolio Jehovu da oprosti greh narodu .

UNUTRAŠNJI SMISAO.

10395. Stihovi 1-6. A narod videvši gde Mojsije dugo ne silazaše se gore, skupi se narod pred Arona, i rekoše mu: hajde, načini nam bogove, koji će ići pred nama, jer tome Mojsiju koji nas izvede iz Egipta mi ne znamo šta bi. 2. A Aron im reče: poskidajte zlatne oboce što su u ušima ženama vaših, sinova vaših i kćeri vaših, i donesite mi. 3. I poskida narod zlatne oboce što im bijahu u ušima, i donesoše Aronu. 4. A on uzev iz ruku njihovijeh sali u kalup, i načini tele saliveno. I rekoše: ovo su bogovi tvoji, Izrailje, koji te izvedoše iz zemlje Egipatske. 5. A kad to vide Aron, načini oltar pred njim; i povika Aron i reče: sutra je praznik Jehovin. 6. I sutradan ustavši rano, prinesoše žrtve paljenice i žrtve zahvalne; i poseda narod i jedoše i piše; a posle ustaše da igraju.

A narod videvši gdje Mojsije dugo ne silazaše sa gore, označava Izrailjsku naciju kada nije opažala u Reči ništa iz neba; skupi se narod pred Arona, označava da su se okrenuli prema spoljašnjim stvarima Reči, Crkve, i bogoštovanja, odvojenog od unutrašnjeg; i rekoše mu, označva ohrabrivanje; hajde, načini nam bogove, koji će ići pred nama, označava obmane doktrine i bogoštovanja, stoga idolopoloničke stvari; jer tome Mojsiju koji nas izvede iz Egipta, mi ne znamo šta bi, označava da je bilo potpuno nepoznato da neka druga Božanska Istina postoji u Reči koja podiže čoveka iz onoga što je spoljašnje u ono što je unutrašnje. .

2. A Aron im reče, označava spoljašnje Reči, Crkve, i bogoštovanja, bez unutrašnjeg: poskidajte zlatne oboce što su u ušima ženama vaših, sinova vaših i kćeri vaših, označava uzimanje iz Reči takvih stvari, iz smisla slova Reči, koje pogoduju spoljašnjim ljubavima i njihovim načelima; i donesite mi, označava sakupiti u jedno.

3. I poskida narod zlatne oboce što im bijahu u ušima, i donesoše Aronu, označava učinak. 4. A on uzev iz ruku njihovih, označava stvari koje pogoduju njihovom propriumu; sali u kalup, označava iz njihove vlastite inteligencije; i načini tele

saliveno, označava u skladu sa slasti ljubavi te nacje; I rekoše: ovo su bogovi tvoji, Izrailje, označava da to treba da se bogoštuje iznad svega; koji te izvedoše iz zemlje Egipatske, označava biti vođen. .

5. A kad to vide Aron, označava odobravanje; načini oltar pred njim, označava bogoštovanje; i povika Aron i reče: sutra je praznik Jehovin, označava da Crkva sama treba da bude slavljena, i da Božansko Samo treba da se neprekidno obožava,

6. I sutradan ustavši rano, označava podsticaj od njihovih ljubavi; prinesoše žrtve paljenice i žrtve zahvalne, označava bogoštovanje njihovih ljubavi; i poseda narod i jedoše i piše, označava njihovo usvajanje; a posle ustaše da igraju, označava slavljenje njihovih unutrašnjih stvari koje su otuda izvedene, i slaganje .

10396. A narod videvši gde Mojsije za dugo ne silazi s gore. Da ovo označava Izrailjsku naciju onda kada nisu opažali u Reči bilo šta iz neba, vidi se iz značenja videvši, kada se govori o razumevanju Reči, što označava razabiranje, vidi br. 2150, 3764, 3863, 4623, 5400; i iz reprezentacije Mojsija, koji označava Reč, vidi navedene odlomke, br. 9372; i iz značenja dugo ne silaziti, kada se govori razumevanju Božanske Istine iz Reči, što označava ne ulivati se, jer Božanska istina koja se uliva kod čoveka, za nju se kaže da silazi s neba; i iz značenja Gore Sinajske, koja označava nebo u pogledu Božanske Istine, vidi br. 9420. Narodom se ovde označava Izrailjska nacija u posebnom smislu, jer se o toj naciji govori u ovome poglavlju, kakva je bila u pogledu njenog razumevanja Božanske istine iz Reči, i razumevanja unutrašnjih stvari predstavjenih u onim stvarima koje je zapovedio Jehova preko Mojsija Sinovma Izrailjevim sa Gore Sinajske, kao što je pokazano u prethodnim poglavljima, od XXV, do XXXI, uključno,

Iz ovoga se vidi da se narodom, koji je video da Mojsije ne silazi sa gore, označava Izrailjska nacija kada nije razumevala u Reči bilo šta iz neba; niti bilo šta od onoga što je predstavljeno u stvarima koje su bile zapoveđene s Gore Sinajske, a koje su unutrašnje stvari.

Slučaj je ovakav. Predmet o kom se govori u prethodnim poglavljima su statuti, uredbe, i zakoni koje je Jehova zapovedio sinovima Izrailjevim, među kojima je Crkva trebala da se ustanovi. Svaka od ovih zapovesti bila je spoljašnja stvar, koja je predstavljala nešto unutrašnje, kao što je pokazano u objašnjenju tih poglavlja. Ali, karakter Izrailjske nacije bio je takav, da nisu bili voljni da saznaju bilo šta o unutrašnjim stvarima koje su bile predstaljene, nego samo o reprezentaciji spoljašnjih stvari. Bili su takve prirode, jer su bili sasvim obuzeti telesnim i

zemaljskim ljubavima; a u takvom slučaju unutrašnje stvari, koje bi inače bile otvorene prema nebu, zatvorene su. Jer čovek ima jedno unutrašnje i jedno spoljašnje; prvo je za nebo, a drugo za svet. Kada spoljašnje prevlađuje, tada vladaju svetske, telesne, i zemaljske stvari, ali kada unutrašnje prevaldava, tada nebeske stvari vladaju. Ali čovek je tako stvoren da se spoljašnje može potčiniti unutrašnjem, to jest, svet nebu; jer, kao što je rečeno, spoljašnje je za svet, a unutrašnje je za nebo. Stoga kada spoljašnje dominira, tada se unutrašnje zatvara, jer se čovek u tome slučaju okreće od neba i Gospoda ka svetu i samome sebi, a kuda se okreće, tamo je i njegovo srce, stoga njegova ljubav, a s njegovom ljubavi, Ovo je rečeno da bi se znalo da je kod onih koji su u telesnim i zemaljskim ljubavima, unutrašnje zatvoreno; a oni kod kojih je unutrašnje zatvoreno, ti ne priznaju ništa unutrašnje, izjavljujući da postoji samo ono što vide svojim očima, i diraju svojim rukama. Stoga ne veruju u nebo, u život posle smrti, i u unutrašnje stvari koje Crkva uči. Takav je bio karakter Izrailjske nacije; i to se opisuje u ovome poglavlju. Onaj ko ne zna da unutrašnje stvari sačinjavaju Crkvu kod čoveka, a ne spoljašnje stvari izvan njega, mora da zaključi da je ta nacija bila izabrana od Jehove između svih drugih nacija, i voljena više nego druge. Ali u stvari slučaj nije takav. Oni su bili prihvaćeni zato što je to bilo hitno da budu prihvaćeni , ali ne za to da bi Crkva bila među njima, nego da bi postojao reprezentativ Crkve, i da bi Reč bila napisana, koja bi imala ovakve stvari u poslednjem obliku. Da se narod u Reči naziva narodom Jehovinim, izabranom i voljenom nacijom, je stoga što se Judom u Reči označava nebeska Crkva , Izrailjem duhovna Crkva, a svim sinovima Izrailjevim, nešto što pripada Crkvi; tako isto, Avramom, Isakom, i Jakovom, bio je označen Gospod Sam, kao i Mojsijem, Aronom i Davidom.

Ali, pošto se o toj naciji govori svuda u ovom poglavlju, pokazujući da se Crkva nije mogla ustanoviti među njima, nego samo reprezentativ Crkve, stoga, pre nego nastavimo, pogledaj šta je rečeno i pokazano o toj naciji, da kod njih nije bilo Crkve, nego samo reprezentativ Crkve, br.4281, 4288, 4311, 4500, 7051, 7439. Na taj način oni nisu bili izabrani, nego su bili prihvaćeni, jer je bilo hitno da budu prihvaćeni, br. 4290, 4293, 7051, 7439. Da su bili sasvim spoljašnji bez imalo unutrašnjeg, br. 4293, 4311, 4459 kraj, 4834, 4824, 4847, 4868, 4874, 4903, 4913, 4319, 9380, 9381. Da je njihovo bogoštovanje bilo samo spoljašnje, br. 3147, 3479, 8871. Da nisu bili voljni da znaju o unutrašnjem bogoštovanje i o Reči, br. 3479, 4429, 4433, 4680. Da im zbog toga nije bilo dopušteno da znaju te stvari, br. 301, 302, 304, 2520, 3769. Da su ih poznavali, bili bi ih oskvrnuli, br. 3398, 3489, 4289. Pa ipak, imali su komunikaciju s nebom preko spoljašnjih stvari u bogoštovanju, koje su bile predstave unutrašnjih stvari, br. 4311, 4444, 6304, 8588, 8788, 8806.

Da,kada su bogoštovali, njihovo unutrašnje, koje je bili nečisto, bilo je zatvoreno, br. 3480, 9962. Da je to bilo moguće kod te nacije, i da su oni sačuvani do današnjeg dana, br. 3479, 4281, 6588, 9377. Da su bogoštovali Jehovu samo u imenu, br. 3732 kraj, 4299, 6877. Da su u srcu bili idolopoklonici, br. 4208, 4281, 4280, 5998, 6877, 8301, 8882. Uopšte, da su bili najgora od svih nacija, br. 4314, 4316, 4317, 4444, 4503, 4750, 8819, 9320.

10397. Skupi se narod pred Arona. Da ovo označava da su se okrenuli prema spoljašnjim stvarima Reči, Crkve, i bogoštovanja, odvojenog od unutrašnjeg, vidi se iz značenja skupiti se, što označava okrenuti se; i iz reprezentacije Arona, koji ovde označava spoljašnje Reči, Crkve, i bogoštovanja, odvojenog od unutrašnjeg. Ovo je ovde predstavljeno Aronom, jer je on bio glava te nacije za odsustva Mojsijevog, a Mojsijem, koji je bio odsutan, predstavljena je Reč – od čega Crkva i bogoštovanje postoje – kako u unutrašnjem smislu tako i u spoljašnjem, vidi navedene odlomke, br. 9372. Da je ovo predstavljeno Aronom u onome što sledi, pošto je to bio on koji je sačinio tele, proglasio svetkovinu, i učinio da narod sagreši; a sve ove stvari idu uporedo sa spoljašnjim Reči, Crkve, i bogoštovanja, odvojenih od unutrašnjeg. Onaj ko odvaja unutrašnje Reči, Crkve, i bogoštovanja, odvaja se od svetog Božanskog. Jer unutrašnje tih stvari je njihov duh, dok je spoljašnje telo toga duha; a telo bez duha mrtvo je. Stoga bogoštovati ono što je mrtvo je bogoštovali lik, u ovom slučaju, bogoštovati zlatno tele, i objaviti mu svetkovinu, i tako navesti narod da sagreši. Iz ovih se stvari vidi šta je označeno Aronom u ovome poglavlju. Šta je unutrašnje Reči, Crkve, i bogoštovanja, a šta je spoljašnje, pokazano je u onome što prethodi.

10398. I rekoše mu:

Da ovo označava ohrabrivanje (podstrekivanje), vidi se iz značenja reći, kada se govori o nečemu religiozne prirode čemu je narod naklonjen, što označava ohrabrivanje, vidi br. 5012, 7090, 7215, 8178. Religiozna naklonost ovoga naroda bila je da bogoštuju ono što je spoljašnje bez unutrašnjeg.

10399. Hajde, načini nam bogove, koji će ići pred nama. Da ovo označava obmane doktrine i bogoštovanja, stoga idolopoklonične stvari, vidi se iz značenja bogova, koji označavaju istine, vidi br. 4295, 4402, 7010, 7668, 7873, 8301; i u obrnutom smislu obmane, br. 4402 kraj, 4544, 7873. Stoga načiniti bogove označava obmane doktrine, ili doktrinu iz obmana; i iz značenja ići pred nama, što označava šta oni treba da slede, i u skladu sa čim treba da ustanove bogoštovanje. Da načiniti bogove koji će ići pred nama označava idolopoklonične stvari, očito je.

Osim toga, idolopoklonično bogoštovanje je bogoštovati spoljašnje stvari odvojene od unutrašnjih, vidi br. 4825, 9424. Ovde ćemo reći nekoliko reči o ovoj vrsti idolopoklonstva. Spoljanjše stvari Crkve koja je trebala da se ustanovi kod Izrailjske nacije bile su sve one stvari koje je Gospod zapovedio Mojsiju na Gori Sinajskoj; kao što je šator od sastanka sa kovčegom u njemu; sedište milosti iznad njega, sto na kome su bili hlebovi, svećnjak, oltar kadioni, kao i oltar za žrtve paljenice, haljine Aronova i njegvih sinova, osobito oplećak na kome je bio naprsnjak (efod); pored ulja pomazanja, kada, krvi žrtava paljenica i ponuda, vina kao ponude, i ognja na oltaru, i mnogo drugih stvari . Izrailjska i Jevrejska nacija je bogoštovala sve ove stvari kao svete, bez svetosti koju su predstavljale, ne misleći nimalo o Gospodu, nebu, ljubavi, veri, novom rođenju, to jest, o onome što su te stvari označavale. Pošto je njihovo bogoštovanje bilo takvoga karaktera, bilo je to bogoštovanje drveta, hleba, vina, krvi,ulja, vatre, haljina, ali ne Gospoda u njima. Da u odnosu na ovakve stvari bogoštovanje nije Božansko bogoštovanje, nego idolopoklonično, očito je.

10400. Jer tome Mojsiju, čoveku , koji nas izvede iz zemlje Egipatske, ne znamo šta bi. Da ovo označava da je sasvim nepoznato da li postoji neka druga Božanka Istina u Reči koja uzdiže čoveka od spoljašnjeg u ono što je unutrašnje, i što sačinjava Crkvu, vidi se iz reprezentacije Mojsija, koji označava Reč, stoga Božansku Istinu, vidi navedene odlomke, br. 9372, otuda sumnju i poricanje da postoji bilo koja Božanska Istina osim one koja se vidi u smislu slova, označeno je time, što se kaže , Tome Mojsiju, koji nas izvede iz zemlje Egipatske, ne znamo šta bi. Ovde se ona naziva čovekom, jer se čovekom u Reči označava istina, vidi br. 3134, 3309, 3459, 7716, 9007; i iz značenja izvesti sinove Izrailjeve iz zemlje Egipatske, što označava uzdizanje prirodnog ili spoljašnjeg čoveka ka unutrašnjem ili duhovnom kako bi postao Crkva. Jer se zemljom Egipatskom označava prirodno ili spoljašnje Crkve, sa izvesti, uzdizanje; a sinovima Izrailjevim, Crkva. Da zemlja Egipatska označava prirodno ili spoljašnje Crkve, vidi navedene odlomke, br. 9391; da izvesti označava uzdiznuti od spoljašnjeg u unutrašnje, br. 3084, 4539, 4969, 5817, 6007, stoga od prirodnog u duhovno; a da sinovi Izrailjevi označavaju Crkvu, vidi navedene odlomka, br. 9340.

Iz ovoga se vidi da sa, Ovome čoveku Mojsiju, koji nas izvede iz zemlje Egipatske, ne znamo šta bi, označava da je sasvim nepoznato da postoji u Reči neka druga Božanska Istina koja uzdiže čoveka iz onoga šo je spoljašnje u ono što je unutrašnje, i što sačinjava Crkvu, osim onoga što se vidi u smislu slova. Tako isto

čine svi oni koji su u spoljašnjim stvarima bez unutrašnjih; a svi oni su u spoljašnjeim stvarima bez unutrašnjih koji su u ljubavima prema sebi i svetu.

Jer kod ovakvih ljudi unutrašnje je zatvoreno, i samo je spoljašnje otvoreno; a sve ono što spoljašnji čovek vidi kada čita Reč, on to vidi u gustome mraku, jer je prirodno svetlo iz neba u duhovnim stvarima potpuni mrak ; a svetlost iz neba ulazi preko unutrašnjeg čoveka u spoljašnjeg čoveka, i prosvetljava ga. To je razlog da se pojavilo toliko krivoverja i zašto neki nazivaju Reč Knjigom Krivoverja, i zašto je sasvim nepoznato da u Reči postji jedno unutrašnje, i zašto oni koji misle da postoji takvo jedno unutrašnje, još uvek ne znaju gde da se nađe. Da su takve osobe označene u Otkrovenju (poglavlje II, ) zmajem koji je svojim repom povukao trećinu zvezda nebeskim, i bacio ih na zemlju, biće pokazano na drugome mestu, po božanskoj milosti Gospodovoj.

Neka oni koji žele razmotre da li se danas ne smatra da je slovo Reči samo Božansko. Ali neka takvi pomisle da li iko može da razume Božanske Istine Reči u tome smislu osim preko doktrine iz nje (iz Reči); i da li, ako nema doktrinu kao svetiljku,ne ide prema pogreškama, u koje ga vode i vuku tama u njegovom razumevanju i uživanje u svojoj volji. Doktrina koja treba da je svetiljka, je ono što unutrašnji smisao uči, stoga je to sam unutrašnji smisao, koji je u nekom stepenu otvoren svakome, iako ne zna unutrašnji smisao, u tome što razlikuje između onoga što je spoljašnje od onoga što je unutrašnje, to jest, /da može da zna/ čiji je unutrašnje čovek otvoren. Jer nebo, koje je u unutrašnjem smislu Reči, uliva se kod takvog čoveka kad čita Reč, prosvetljava ga, i daje mu opažanje, i na taj način ga uči. U stvari, ako mi verujete, unutrašnji čovek je već u unutrašnjem smislu Reči, jer on je nebo u najmanjoj formi, pa stoga kada je otvoren, on je s anđelima u nebu, pa stoga ima opažanje koje je slično njihovom. Ovo se može videti i iz toga da čovekove unutrašnje intelektualne ideje nisu kao njegove prirodne ideje kojima one korespondiraju. Ali čovek ne zna njihovu prirodu sve dok živi u telu, a u njih dolazi kao od sebe čim uđe u drugi život, jer su one u njega usađene i on je preko njih u društvu s anđelma. Stoga je očito da je čovek, čije je unutrašnje otvoreno, u unutrašnjem smislu Reči, iako to ne zna. On je stoga prosvetljen kada čita Reč, samo u skladu sa svetlom koje je u stanju da prima preko znanja koje ima; ali ko su ovi, vidi br. 9025, 9382, 9409, 9410, 9424, 9430, 10105, 10324.

10401. (2) A Aron im reče: Da ovo označava spoljašnje u Reči, Crkvi, i bogoštovanju, bez unutrašnjeg, vidi se iz reprezentacije Arona u ovome odlomku, koji označava spoljašnje u Reči, Crkvi, i bogoštovanju bez unutrašnjeg, vidi gore, br.10397. Da kod Izrailjske i Jevrejske nacije nije bilo Crkve, nego samo njen

reprezentativ, to jest, spoljašnje bez unutrašnjeg, vidi se po Aronu, koji, iako takvoga karaktera, postavljen je za prvosveštenika, i najsvetije su stvari njemu bile poverene, i bio je smatran svetijim od svih ostalih; jer se za njega kaže da je načinio zlatno tele, sagradio oltar ispred njega, objavio svetkovinu Jehovinu, da je naveo narod da sagreši, i kad ih je učinio nemarnim ( da ih je razgoleo) .A na drugome mestu se kaže da se Jehova razgnevio na Arona, i hteo da ga pogubi, ali da je Mojsije molio za njega (Zak. Ponovljeni IX, 20). Ovo samo pokazuje da je Aron bio kao i narod, koji je u srcu bio idolopokloničan, br. 4208, 4281, 4820, 5998, 6877, 8301, 8882. Ali pošto je u slučaju te nacije Crkva bila spoljašnja i ne unutrašnja, i pošto je preko toga imala komunikaciju s nebom, to karakter čoveka te Crkve nije bio važan pod uslovom da je, dok je bio u spoljašnjim stvarima, postupao u skladu s uredbama i poštovao ih. Da se predstave nisu odnosili na osobe, nego na stvari koje su predstavljali, vidi br. 665, 1097, 34670, 4208, 4281, 4288, 4444, 8588.

10402. Poskidajte zlatne oboce što su u ušima žena vaših, sinova vaših i kćeri vaših. Da ovo označava uzimanje (izdvajanje) iz smisla slova Reči onih stvari koje povlađuju spoljašnjim ljubavima, i načelima izvedenim iz toga smisla, vidi se iz značenja poskidati, što označava uzimati, u ovome slučaju, iz smisla slova Reči, jer ovo je predmet o kome se govori, i iz značenja zlatnih obolaca, koji su bili na njihovim ušima, što označava poslušnost i opažanje uživanja koja su povezana sa spoljašnjim ljubavima; jer ušima se označava poslušnost, zlatom dobro ljubavi, u ovom slučaju, spoljašnje ljubavi, gde zlatni oboci označavaju te ljubavi. Da se ušima označava poslušnost i opažanje, vidi br. 2542, 4652-4660, 8990, 9397, 10061; da se zlatom označava dobro ljubavi, br. 1551, 1552, 5658, 6914, 6917, 9510, 9874, 9881. Stoga, kada se govori o spoljašnjim ljubavima, koje su ljubav prema sebi i svetu, zlato označava njihova uživanja (uživanja u spoljašnjim ljubavima), stoga označava zlo, br. 8932; pa su stoga oboci znakovi koji predstavljaju poslušnost i opažanje, br. 4551; i iz značenja žena, koje označavaju dobra Crkve, vidi br. 3140, 4823, 6014, 7022, 8337, pa otuda, u obrnutom smislu, njihova zla, br. 409; i iz značenja sinova, koji označavaju istine, a u obrnutom smislu, obmane, vidi br. 489, 491, 533, 1147, 2623, 2803, 2813, 3373, 3704, 4257, 6583, 6584, 9807; i iz značenja kćeri, koje označavaju osećanja istine i dobra, a otuda, u obrnutom smislu, osećanja obmane i zla, vidi br. 2362, 3963, 6729. Stoga je očito da se skidanjem zlatnih obolaca njihovih žena, njihovih sinova i njihovih kćeri, označava skidanje od smisla slova Reči onih stvari koje se opažaju kako bi služile ili pogodovale uživanjima spoljašnjih ljubavi i njihovim načelima.

Da su oboci znakovi poslušnosti i opažanja, jasno je iz Osije, Prite se s materm svojom, jer mi nije žena, niti sam joj ja muž; neka odbaci kurvarstva svoja (preljube svoje), da je ne bih svukao golu i učinio je kako je bila onaj dan kad se rodila, da ne bude pustnja, i neću se smilovati na decu njezinu; ...jer je rekla, ići ću za milosnicima svojim koji mi daju hleb moj i vodu moju, vunu moju i lan moj, ulje moje i vino moje, jer ne zna da sam joj ja davao žito i vino i ulje, i umnožaao joj srebro; od kojega je načinila Bala. I pohodiću na njoj dane Valimske, u koje im je kadila i kitila se obocima i grivnama, i išla za svojim milosnicima, a mene zaboravila (II, 2-13). Kaditi kad, i kititi se obocima za Valimske bogove, označava bogoštovanje Valimskih bogova, i poslušnost njima. Navedeni su prethodni stihovi u tome poglavlju da bi se znalo šta je priroda spoljašnjeg smisla Reči bez unutrašnjeg, a šta je zajedno s unutrašnjim; to jest, kako shvataju Reč oni koji su u spoljašnjim stvarima bez unutrašnjih. Oni koji su u spoljašnjim odvojeno od unutrašnjih, ne mogu a da ne razumeju gornje reči u skladu sa slovom, prema kome oni treba da se raspravljaju sa majkom sinova Izrailjevih, jer da je Jehova više ne voli kao ženu; i ako ona ne ostavi kurvarstvo, da će biti ogoljena, i da će biti kao pustinja; i da se Jehova neće smilovati na njene sinove, jer je rekla da će ići za svojim milosnicima koji joj daju hleb, vodu, vunu, lan, novo vino, i ulje, i koji umnožavaju njeno srebro; da su zlato pretvorili u Vala, i da je zbog toga njena loza opustošena i smokvino stablo uvelo, i da će biti posečena (kažnjena) zato što je kadila Valima, i da će joj oduzeti njene oboce i grivne, a da je ona išla za milosnicima, i kurvarima, zaboravljajući Jehovu.

Ovo je smisao slova, i tako Reč razumeju oni koji su u spoljašnjim stvarima bez unutrašnjeg, jer tako je i danas razumeju Jevreji, a i neki Hrišćani. Ali da ovo nije smisao Reči, mogu da vide oni koji su donekle prosvetljeni; jer pod majkom, o kojoj se kažu sve one stvari, oni ne razumeju majku, nego Crkvu, kakva je kod te nacije. Tada shvataju i da nešto povezano sa Crkvom označeno svim onim stvarima koje se o njoj kažu; jer su te stvari onakve kao slede redom od prve o kojoj se govori, ili od prvog predmeta; kao one / koje su označene/ kurvarstvom, milosnicima, sinovima, hlebom, vodom, vunom, lanom, žitom, novim vinom, srebrom, zlatom, lozom i smokvom, kao i kadom i obocima. Šta svaka od ovih stvari označava, može se znati samo iz unutrašnjeg smisla, u kome se majkom i ženom označava Crkva, a s ogoliti i pustinjom, označava se da je bez dobara ljubavi i istina vere. Istine vere i dobra ljubavi kojih će bii lišena, označava se sinovima, zlatom, i na kraju lozom i smokvom. Samo bogoštovanje iz poslušnosti obmanama i zlima koji će biti umesto istina i dobara, označeno je kađenjem kada, i stavljanjem obolaca i grivni na Vale. Da majka označava Crkvu, vidi br. 289, 2691

,2717, 4257, 5581. Da se ženom označava isto, 252, 253, 409, 749, 770, 7022. Da ogoliti označava lišiti se dobara ljubavi i istina vere, br. 9960. Da se pustinjom označava stanje lišenosti istina i dobara Crkve, br. 2708, 3900, 4736, 7055. Da se kurvarstvom označava falsifikovanje istine, br. 2466, 2729, 4865, 8904; milosnicima se stoga označavaju oni koji falsifikuju. Da sinovi označavaju istine, a u obrnutom smislu obmane, br. 489, 491, 533, 1147, 2623, 2803, 2813, 3373, 3704, 4257, 6583, 6584, 9807. Da hleb i voda označavaju dobro ljubavi i istinu vere, br, 9323. Da drvo označava dobro u spoljašnjem čoveku, br. 9470. Da lan označava istinu tamo, br. 7601, 9959. Da novo vino označava istine otuda izvedene, 3580. Da srebro označava istinu, a zlato dobro uopšte, br. 1551, 1552, 5658, 6914, 6914, 6917, 9881. Da vino označava unutrašnju duhovnu Crkvu, br, 1069,6376,9277,i da smokvino drvo označava spoljašnje dobro te Crkve, br. 217, 4231, 5113. Da paliti kad označava bogoštovanje, br, 10177, 10298. I da obolac (naušnica) predstavlja znak poslušnosti, br. 4551, stoga staviti ga označava pokoravati se (slušati).

Kada se razumeju ove stvari umesto doslovnih značenja, tada se vidi priroda Reči kada se opaža duhovno, to jest, priroda duhovnog smisla. Gospod drži u ovome smislu sve one koji čitaju Reč, ali ga primaju samo oni čije je unutrašnje otvoreno. I pošto se prima u znanja, stoga se prima u skladu s njihovim razumevanjem, i u skladu sa stepenom i načinom u kome mogu da budu prosvetljeni uz pomoć znanja koja imaju. Pored ovoga, na njih utiče na opšti način ono što je sveto u Reči.

10403. I donesite mi ih. Da ovo označava sakupiti u jedno, vidi se iz značenja doneti Aronu, što označava sakupiti u jedno one stvari u Reči koje pogoduju spoljašnjim ljubavima i njihovim načelima. Da je ovo označeno donošenjem Aronu zlatnih obolaca koje su bile u ušima žena, sinova, i kćeri, vidi se iz onoga što je upravo gore pokazano, br. 10402.

10404. (3) I poskida sav narod zlatne oboce što im bijahu u ušima, i donesoše Aronu. Da ovo označava učinak (efekat), vidi se bez objašnjavanja.

10405. (4) A on uzev iz ruku njihovih. Da ovo označava ono što povlađuje njihovom propriumu, vidi se iz značenja doneti Aronu, što označava sakupiti u jedno one stvari iz smisla slova u Reči koje povlađuje spoljašnjim ljubavima i njihovim načelima. Da je ovo označeno donošenjem Aronu zlatnih obolaca koji su bili u ušima njihovih žena, sinova, i kćeri, vidi se iz onoga što je gore pokazano, br. 10402.

10406. Sali u kalup. Da ovo označava /da je to bilo/ iz njihove vlastite inteligencije, vidi se iz značenja Sali u kalup, kada se kaže o liku, što označava pripraviti lažnu doktrinu iz svoje vlastite intelgencije, što se čini primenjivanjem smisla slova u Reči u prilog ljubavi prema sebi i svetu. Jer kada ove ljubavi vladaju, čovek nije u prosvetljenju iz neba, nego dobija sve iz svoje vlastite inteligencije, i to potvrđuje smislom slova u Reči, koji on falsifikuje krivim primenama i izopačenm tumačenjem, a posle odobrava (povlađuje) stvari koje su iz samoga njega. U Reči se svuda pominju rezani likovi i livene stvari (likovi, slike, idoli). Oni koji razumeju Reč samo u smislu slova, pretpostavljaju da se ovde misli samo na likove; međutim, ovde se ne misli na idole, nego na lažne doktrine Crkve, koje sam čovek oblikuje vođen ljubavlju prema sebi. Rezanim likom se označava oblikovanje obmana tako da se slažu, i da izgledaju kao istine; livena stvar (idol, lik) označava njihovu povezanost da bi pogodovali spoljašnjim ljubavima kako bi izledale kao dobra; i jedno i drugo označeno je zlatnim teletom, pa se stoga ovde kaže, da ih je Aron salio u kalup, čime se označava oblikovanje obmana tako da bi izgledale kao istine; a pravljenjem od zlata izlivenig teleta tako što je zlato bacio u vatru odakle je izašlo tele (stih 24), čime se označava povezivanje u korist spoljašnjih ljubavi kako bi zla izgledala kao dobra. Takav je slučaj sa svakom doktrinom koju stvara čovek a ne Gospod; a stvara je čovek onda kada mu je cilj vlastita slava, ili vlastita dobit; a stvara je Gospod onda kada joj je cilj dobro bližnjega kao i dobro Gospodovog carstva. Ovakve su stvari označene rezanim likovima i izlivenim stvarima (likovima), kao u sledećim odlomcima, I odbacićete posrebrene likove svoje rezane i zlatno odelo likova livenih (XXX, 22). Odelo rezanih likova srebrnih, označava obmane koje izgledaju kao da su istine; odelo od izlivenoga zlata označava izgled zala kao da su dobra; jer odelo i pokrivalo su spoljašnji izgledi, u koje se oblače ili kojima se pokrivaju; srebro označava istinu, stoga se kaže da su rezani likovi od srebra; a zlato označava dobro, vidi br. 1551, 1552, 5658, 6914, 9874, 9881. Ponovo, Umetnik lije lik , i zlatar ga pozlaćuje, i verižice srebrne lije, i traži vešta umetnika da načini rezani lik, koji se ne pomera (XL, 19, 20). U ovome se odlomku opisuje stvaranje obmana tako da se slažu, i da izgledaju kao da su istine; rezani lik je ta obmana; umetnik je onaj koji ga stvara iz svoje vlastite inteligencije; a vešt umetnik koji ga pokriva zlatom označava da on to čini kako bi to izgledalo kao dobro; izlivati verižice (lančiće) od srebra označava slaganje; koji se ne pomera, označava da se zbog toga obmane ne bi mogle oslabiti i razrušiti,

Ponovo, Koji grade rezane likove, svi su ništa (taština), i mile stvari njihove ne pomažu, i one su im svedoci da ne vide i ne razumeju, da bi se posramili. Ko gradi boga i lije lik, nije ni na kakvu korist. Gle, svi će se bogovi njegovi posramiti, i

umetnici više od drugih ljudi. Kovač kleštima radi na živom ugljevlju, i kuje čekićem, i radi snagom svoje ruke, gladuje, te iznemogne, i ne pije vode, te sustane. I drvodelja rasteže traku, beleži crvenilom, teše i zaokružuje, i načini kao lik čovečiji, kao lepa čovjeka, da stoji u kući (XLIV, 9-13). U ovome odlomku se opisje kako se oblikuju lažne doktrine, kako bi se slagale, i kako bi izgledale da su istine i dobra. Svaka pojedinost pokazuje kako se ovo radi kada je iz čovekove vlastite inteligencije, kad čoveka vodi njegovo uživanje, požuda, i ljubav.

Da je ovakav slučaj, to mogu da vide oni koji znaju da sve stvari u Reči imaju unutrašnji smisao, preko kojega se Reč shvata na duhovan način. Inače, čemu bi služilo opisivanje kako se pravi rezani lik. Da bi izgledao kao istina i dobro, označava se sa praviti ga u formi čovek a u skladu s lepotom čoveka; jer čovek označava u unutrašnjem smislu istinu, dok čovek (homo, ljudsko biće) označava dobro te istine. I kod Jeremije, Svaki čovek (homo) posta bezuman od znanja, svaki se zlatar osramoti likom rezanijem, jer su laž likovi njegovi, i nema duha u njima (X, 14;LI, 17). Da rezani lik u ovome odlomku označava ono što je od čovekove vlastite inteligencije; i da izliveni lik označava ono što je u saglasnosti s njegovom ljubavi, sasvim je jasno; jer se kaže, da je svaki čovek postao bezuman od znanja, a svaki zlatar da se osramoti likom razanim, i da je liveni lik laž. Znanje na ovome mestu označava čovekovu vlastitu intelegenciju, dok laž označava obmanu od zla. Pošto u njima nema ničega Božanskog, to se kaže da u njima nema duha. Ponovo, Mač na konje njegove, i na kola njegova, i na svu mešavinu što je ispred njega, i postaće kao žene. Mač i blago njegovo razgrabiće se. Suša na vode njegove, i usahnuće, jer je zemlja idolska (L, 37, 38).

Da zemlja idolska (zemlja rezanih likova) označava Crkvu gde prevladavaju obmane, i to je sasvim jasno iz svih izraza u odlomku, shvaćenih u duhovnom smislu; bez ovoga smisla, šta bi bio mač protivu konja, protivu kola, protivu blaga, i suša na vodama, nego zvučne reči bez ikakvog značenja? Dok se iz svake pojedinosti, shvaćene u unutrašnjem smislu, vidi da se opisuje razaranje istina Crkve, pa stoga da obmane prevladavaju, koje su zemlja idolska; jer mač označava obmanu u sukobu sa istinama koje ona razara. Konji označavaju Intelektualno, koje je prosvetljeno; kola označavaju doktrinarne stvari; blaga (zaklade), poznavanja istine i dobra; vode usahle označavaju istine koje više nisu istine; a zemlja Crkvu.

Da mač označava istinu koja se bori protivu obmane, a u obrnutom smislu obmanu koja se sukobljava s istinama i razara ih, vidi br. 2799, 6353, 7102, 8294; da konji označavaju Intelektualno koje je prosvetljeno, br. 2760-2762, 3217, 6534;

da kola oznčavaju doktrinarne stvari, br. 5321, 8146, 8148, 8215; da blaga označavaju poznavanja istine i dobra, br. 10227.

Da vode označavaju istine, br. 2702, 3058, 3424, 4876, 5668, 8137, 9323, 10238; i da zemlja označava Crkvu, vidi navedene odlomke, br. 9325. Značenje suše na vodama koje su se isušile, i zemlje idolske stoga je očito. A kod Avakuma, Šta pomaže rezan lik što ga izreza umetnik njegov? šta liven lik i učitelj laži, te se umetnik uzda u delo svoje gradeći neme idole? (II, 18). Iz ovih se reči vidi da se rezanim likovima i livenim likovima ne označavaju rezani i liveni likovi, nego obmana koja je izmišljena, i zlo koje obmana odobrava: jer kaže se umetnik koji reže i učitelj laži.

Slične su stvari označene razanim likovima i livenim likovima u sledećim odlomcima, Pade Vavilon; i sve rezane likovi su bačeni na zemlju (Isaija XXI, 9). Ponovo, Tada će se vratiti natrag i posramiti koji su uzdaju u lik rezani, koji govore livenim likovima: vi ste naši bogovi (XLII, 17). Ponovo, I za to ti odavna objavih, pre nego se zbi kazah ti, da ne bi rekao: idol moj učini to, i lik moj rezani i lik moj liveni zapovedi tako (XLVIII, 5). I kod Osije, Koliko ih zvaše, koliko oni odlaziše od njih; prinosiše žrtve Valima, kadiše likovima (XI, 2).Kod Miheja, I svi rezani likovi Samarijini razbiće se, i svi će se darovi njezini sažeći ognjem, i sve ću idole njezine potrti (I, 7).Pošto su obmane i zla doktrine označene rezanim likovima i livenim likovima, načinjene čovekovom vlastitom inteligencijom vođenom njegovom ljubavi, stoga se oni (idoli) u Reči nazivaju delom ruku čovečijih, delom ruku umetnikovih, i delom ruku livčevih, kao u sledećim odlomcima, I sada jednako greše i grade sebi lijući od srebra svojega po razumu svojemu likove (Osija XIII, 2). A kod Mojsija, Proklet da je čovek koji načini lik rezan ili liven, stvar gadnu pred Jehovom, delo ruku umetnikovih (Zak. Ponovljeni XXVII,15) , I kod Davida, Idoli su njihovi srebro i zlato, delo ruku čovečijih (Psalam CXV, 4; CXXXV, 15). Kod Jeremije, I izreći ću im sud svoj za svu zloću njihovu što me ostaviše, i kadiše drugim bogovima, i klanjaše se delu ruku svojih (I, 16). Ponovo, Seku drvo u šumi, delo ruku umetničkih sekirom; srebrom i zlatom ukrašuju ga, klinovima i čekićima utvrđuju ga da se ne pomera (X, 3, 4). Delo ruku označava ono što je od čovekovog propriuma, stoga ono što je od vlastitog razuma, i njegove vlastite volje, a te su stvari od propriuma njegovog razuma i njegove volje, koji pripadaju ljubavi prema sebi; ovo je poreklo svih obmana u Crkvi. Pošto su sve obmane od čovekovog propriuma, a delom ruku se označava ono što je od toga, stoga je bilo zabranjeno tesati gvožđem, sekirom, ili livenim oruđem kamenje od kojega se pravio oltar, a stoga i kada se gradio hram; kao što se vidi iz Mojsija, Načini mi oltar od kamena,

sagradi ga od netesanoga kamena, jer ako ga dodirneš alatkom, oskvrnuo si ga (XX, 25). I na drugome mestu, I načini onde oltar Bogu svojemu, oltar od kamenja, ali ga nemoj gvožđem tesati (Zak. Ponovljeni XXVII,5).I u Prvoj knjizi o Carevima, dom je bio sagrađen sav od kamena, onakvog kakvo je donešeno; a kad zidahu dom, zidahu od kamena, koji dovožahu sasvim prigotovljen, te se ni čekić ni sekira niti kako oruđe gvozdenome ču u domu kad se ziđaše (VI, 7). Ove su stvari navedene kako bi se znalo šta je bilo označeno Aronovim pravljenjem od zlata zlatne alatke, i pravljenjem zlatnog teleta.

10407. I načini tele saliveno. Da ovo označava da je to u skladu s uživanjem ljubavi te nacije, vidi se iz značenja teleta, koje označava spoljašnje ili prirodno dobro, o čemu ćemo ubrzo govoriti; i iz značenja saliveno, što označava bogoštovanje kojim se povlađuje spoljašnjim ljubavima, vidi upravo gore, br. 10406. I pošto je predmet o kome se govori u ovome poglavlju Izrailjska nacija, koja je bila u spoljašnjim bez unutrašnjih stvari, naime, u ljubavi prema spoljašnjim stvarima, stoga se kaže, u skladu s uživanjem ljubavi te nacije; jer se to uživanje označava teletom kao idolom. Drevni ljudi, čije je bogoštovanje bilo reprezentativno, poznavali su značenje raznih vrsta životinja; jer svaka životinja ima svoje značenje, i u skladu s tim ona se pokazuje u nebu, pa su u skladu s tim životinje nazvane u Reči, a po istom načelu su se koristile kao žrtve paljenice i prinosi. Teletom se označava dobro nevinosti i ljubavi prema bližnjem u spoljašnjem ili prirodnom čoveku, vidi br. 9391, 9990, 10132. Ali kada nema dobra nevinosti, kao što je slučaj s onima koji su u spoljašnjim stvarima bez unutrašnjeg, tada tele označava prirodno i čulno uživanje, a to su zadovoljstva, požude, i ljubavi prema sebi i svetu. To je uživanje onih koji su u spoljašnjim stvarima bez unutrašnjeg, a kojemu se oni klanjaju. Oni, istina, kažu da se klanjaju Bogu svemira, ali ovo je samo govor na usnama, ali to ne dolazi od srca. Osobe koje odgovaraju ovome opisu, označavaju se onima koji se klanjaju zlatom teletu. Egipćani su bili ovakvoga karaktera više nego drugi, a pošto su poznavali korespondencije i reprezentative više od ostalih nacija, pravili su razne vrste idola, što se vidi iz egipatskih idola koji još uvek postoje. Ali glavni idol bilo je tele, čime su želeli da označe svoje spoljašnje dobro u bogoštovanju. Ali kada se znanje korespondencija i reprezentativa, u kome su bili veštiji od ostalih, izokrenulo u magijske svrhe, tada je tele dobilo suprotno značenje, a to je bilo uživanje spoljašnjih ljubavi; a kada su postavili tele u hramove i klanjali mu se kao bogu, ono je označavalo takvo uživanje u bogoštovanju.

Kako je Izrailjska nacija sa sobom ponela iz Egipta ovu idolatričnu ideju, stoga kada se teletu, u vezi s tom nacijom, klanjalo kao bogu, ono je označavalo uživanje ljubavi te nacije u bogoštovanju. Priroda tih ljubavi vidi se iz onoga što je pokazano u navedenim odlomcima gore, br.10396. Jer su bili u to vreme, kao što su i danas, u ljubavi prema sebi i ljubavi prema svetu više od drugih. Da su i danas odani ljubavi prema svetskim stvarima, dobro je poznato, jer vole srebro i zlato ne radi njihove koristi, nego radi njih samih; a to je ljubav najviše svetska od svih, pošto je prljavi tvrdičluk. Po izgledu, na njih ne utiče ljubav prema sebi, ali ona leži sakrivena unutra u njihovim srcima, kao kod onih koji su prljavo škrti. Da kod njih nema ljubavi prema bližnjem, i to je dobro poznato; i u meri u kojoj je ovo slučaj kod bilo koga, toliko nad tim čovekom vlada ljubav prema sebi. Iz svega ovoga sada se vidi šta je označeno zlatnim teletom koje je Aron načinio za tu naciju.

Značenje teleta u sledećim odlomcima je isto, Egipat je lepa junica; ali pogibao ide, ide sa severa. I najamnici su njegovi usred njega kao teoci ugojeni (Jer. XLVI, 20, 21). I kod Davida, Načiniše tele kod Horiva, i klanjahu se kipu. Menjahu slavu svoju na priliku vola, koji pase travu. (Psalam XVI, 19, 20). I kod Osije, I sada jednako greše i grade sebi lijući od srebra svojega po razumu svome likove, koji su svi delo umetničko, a oni govore za njih: ljudi koji prinose žrtve, neka cjeluju teoce (XIII, 2). I kod Isaije, I jednorozi će sići s njima i junci s bikovima; zemlja će se njihova opiti od krvi i prah će njihov utiti od pretiline (XXXIV, 7). Ponovo, Jer su uredbe u naroda taština, stanovi su njihovi napušteni; onde će pasti tele i onde će legati, i poješće mu grane. Kad se posuše grane, polomiće se, i žetva će se posušiti (XXVII, 10, 11). I kod Davida, Ukroti zver u ritu, krdo volova s teocima naroda, da bi popadali pred tobom sa šipkama srebra, on raspe narode (Psalam LXVIII,30). I kod Jeremije, I predaću ljude koji prestupiše moj zavet, koji ne izvršiše reči zaveta koji učiniše preda mnom, rasekavši tele na dvoje i prošavši između polovina, knezove Judine i knezove Jerusalimske, dvorane i sveštenike i sav narod ove zemlje, koji prođoše između polovina onoga teleta. Predaću ih u ruke neprijatelja njihovih u ruke onima koji traže dušu njihovu, i mrtva će tela njihova biti hrana pticama nebeskim i zverima poljskim (XXXIV, 18-20). Kod Osije, Postavljaju careve, ali ne od mene; podižu knezove za koje ja ne znam; od srebra svojega i zlata svojega grade sebi likove, da se istrebe. Ostavilo te je tele tvoje, Samarijo, jarost se moja raspalila na njih; dokle se neće moći očistiti? Jer je i ono od Izrailja; načinio ga je umetnik, i nije Bog; tele će Samarijsko otići u komade (VIII, 4-6). Svi se ovi odlomci mogu naći objašnjeni, br. 9391.

10408. I rekoše: ovo su bogovi tvoji, o Izrailje. Da ovo označava, čemu se treba klanjati (šta treba bogoštovati) iznad svega, vidi se iz značenja bogova, koji označavaju stvari kojima se klanja; stranim bogovima se, u istinitom smislu, označavaju obmane, u ovome slučaju kako obmane tako i zla, jer rezani likovi, što je oznčeno Aronovim pravljenjem zlata tesanom alatkom, označava obmanu, a izlivenim likom označava se zlo te obmane. Da strani bogovi označavaju obmane i zla iz toga u bogoštovanju, vidi br. 4402 kraj, 4544, 7873, 8867, 8941.

10409. Koji te izvedoše iz zemlje Egipatske. Da ovo označava, koji su vodili, vidi se iz značenja izaći iz zemlje Egipatske, kada se to odnosi na one koji su u spoljašnjim stvarima bez unutrašnjeg, što označava voditi samoga sebe. Jer se zemljom Egipatskom, kad se odnosi na takav narod, označava služenje, a sa izaći iz nje, označava se voditi sebe. Jer ovim se rečima označava obrnuto od onoga što te reči označavaju kada se kažu za one koji su u onome što je unutrašnje, a u isto vreme i u spoljašnjim stvarima. Jer u odnosu na ove potonje, ove reči označavaju biti vođen od Gospoda, stoga biti uzdizan od prirodnog čoveka u duhovnog, ili od sveta u nebo, stoga od služenja u slobodu; ali kad se odnose na one koji su u spoljašnjim stvarima bez unutrašnjeg, one označavaju biti vođen samim sobom; a to nije biti uzdizan u nebo, nego biti bačen u pakao, stoga iz slobode u služenje. Da se služenje sastoji u tome da se čovek sam vodi, a sloboda u tome da Gospod vodi, vidi br. 2892, 9096, 9589-9591. (prim. prev. -stanje preporoda se sastoji u tome da čovek ima privid da sam sebe vodi, ali zna i priznaje da ga u stvari Gospod vodi. Tako je i u dobru i u istini u isto vreme.)

Ali pošto takve osobe veruju da Božansko ne radi ništa u čoveku, i da on vodi samog sebe, a tako isto da je to sloboda, na ovome ćemo predmetu malo da progovorimo. Oni koji se drže ovoga mišljenja i koji su u ovo ubeđeni, to su oni koji vole same sebe i svet iznad svega; jer ono što vole iznad svega, tome se klanjaju kao bogu. Mnogi su danas u Hrišćanstvu ovakvoga karaktera, a to sam saznao od takvih osoba u drugom životu. Jer posle svog života u telu, čovek postaje duh, i tada je potpuno isti u osećanju, ljubavi, misli i verovanju, kao što je bio dok je bio u telu. Rekoše da su se u tome utvrdili sami sudeći po tome što čovek postiže dostajanstva i bogatstva, ne od Božanske pomoći i od Proviđenja, nego svojom vlastitom inteligencijom i pameću, a ponekad i srećom, ali uvek iz uzroka koje oni vide u ljudima, pa kažu da svako iskusvo tome svedoči, jer zločesti, lukavi, i bezbožni, često se uzdižu u dostojanstva i postaju bogati više nego dobri, što ne bi bio slučaj kad bi Božansko vladalo. Ali, bi mi dopušteno da im kažem, da tvrdnje zasnovane na ovakvim stvarima, da je umovanje zasnovano na čistim zabludama ,

to jest, da su u tami u pogledu uzroka. Jer oni veruju da je biti uzdignut u dostojanstva i steći bogatstvo u većem obilju nego drugi, da je to suštinsko dobro koje Božansko daje čoveku, i da se Božanski blagoslov, kako oni nazivaju ove stvari, sastoji samo u ovim stvarima. Dok u stvari, takve stvari su više prokletstvo onima koji vole sami sebe i svet više od svega drugoga. Jer, u onoj meri u kojoj se uzdižu u počasti i stiču bogatstvo svojim vlastitim naporom i veštinom, u toj meri ih obuzima ljubav prema sebi i svetu, sve dok na kraju ne stave sve srce u te stvari, i ne smatraju ih jedinim dobrom, to jest, jedinim sredstvom kojim se postiše čovekovo zadovoljstvo i sreća. Ali te stvari imaju svoj kraj zajedno sa čovekovim životom u svetu, dok su dobro, zadovoljstvo i sreća koje Božansko daje i proviđa čoveku, večni i nemaju kraja; stoga su ovo pravi blagoslovi. Ono što je vremensko, ne može se uporedii s večitim, kao što se ono što je krajno ne može da se uporedi s onim što je besknačno u vremenu. Ono što traje u vremenu, jeste; a ono što završava u vremenu, nije. Ono što jeste, to Božansko proviđa; ali ne i ono što nije, osim onoliko koliko vodi k onome što jeste; za Jehovu, koji je Božansko samo, jeste i ono što je od Njejga, tako isto je jeste. Stoga se vidi šta je kvalitet onoga što je dato i proviđeno od Božanskog, a šta je kvalitet onoga što čovek sam stekne.

Pored toga, Božansko vodi svakoga čoveka preko njegovog razuma, bez čega se nijedan čovek ne bi spasio. To je razlog da Božansko ostavlja čoveka slobodnim, i ne dira u to. To je razlog što zao čovek uspeva u svojim domišljanjima i lukavim spletkama, koje su iz njegovog razuma, ali zadovoljstvo koje postiže završava se s njihovim životom u svetu, i ono /to zadovoljstvo/ je neuspelo; dok stvari koje su proviđene za dobro preko Božanskog, nemaju kraja, i one uspevaju i postaju izvor sreće u večnosti. Razgovarao sam s nekima koji su bili takvoga karaktera u svetu, koji su odgovorili da tada nisu mislili o tome šta je dobro, šta uspeva, i šta je to biti srećan u večnosti; i da, kad su bili u onome što su voleli (što su bile njihove ljubavi), sasvim su poricali da čovek živi posle smrti; i da i kad bi postigli slavu i bogatstvo, mislili su da nema drugog dobra; u stvari, nisu verovali ni u nebo, ni u Božansko; rekoše da stoga nisu znali šta je to biti vođen od Božanskog. Oni koji su se bili utvrdili u ovim idejama preko doktrine i života u svetu, ti ostaju takvi i u drugom životu. Unutrašnje su im stvari zatvorene, pa stoga nemaju komunikacije s nebom; samo su im spoljašnje stvari otvorene, preko kojih imaju komunikaciju samo s paklovima. Neki od ovih, koji su domišljatošću, prevarama, i lukavošću bili postigli počasti i bogatstvo, postaju tamo magovi (vračevi). Oni se vide ispod zadnjica, sedeći za stolom, s kapama spuštenim do obrva; i tako ozbiljno ramišljajući kao da sakupljaju ono što bi im služilo kao magovima, verujući da mogu da sami sebe vode pomoću takvih stvari. Njihov govor izlazi između zuba s

nekim šištavim zvukom; a posle, kada se opustoše, bacaju se u jamu sa širokim dnom koja je sasvim mračna; svetlo njihovog razuma tamo je zamračeno, pa su stoga glupavi. Video sam da su tamo bili bačeni neki koji su u svetu smatrani intelektualno superiornim.

10410. (5) A Aron vide. Da ovo označava odobravanje, vidi se iz značenja videti, što označava odobravanje. Da ovde videti označava odobravanje, vidi se iz toga što je sagradio oltar, i proglasio svetkovinu pred njim; jer se Aronom predstavlja spoljašnje Reči, i bogoštovanje odvojeno od onoga što je unutrašnje, br. 10397; a ovo odobrava sve ono što čini čovekova vlastita inteligencija i njegova vlastita ljubav, što je označeno livenim teletom od zlata načinjenim Aronovom tesanom alatkom, kao što je opisano u onome što sledi.

10411. I načini oltar pred njim. Da ovo označava bogoštovanje, vidi se iz značenja oltara, što je glavni reprezentativ Bogoštovanja, vidi br. 4541, 8935, 8940, 9714, 10242, 10245, ali bogoštovanja đavola u ovom slučaju, jer oni koji su u spoljašnjim stvarima bez unutrašnjeg , ti imaju komunikaciju s paklovima, a ne sa nebesima; jer čovekovo unutrašnje je njegovo nebo, a njegovo spoljašnje je njegov svet. Isto tako, njegovo unutrašnje stvoreno je na sliku neba, stoga je takvo da prima ono što je tamo; dok je njegovo spoljašnje stvoreno na sliku sveta, da bi primalo stvari koje su tamo, vidi odlomke navedene u br. 9279, 10156. Stoga ,kada je unutrašnje zatvoreno, i nebo je zatvoreno; a u tome slučaju nebo više ne vlada nad njegovim spoljašnjim, nego pakao; stoga njihovo bogoštovanje nije više Božansko nego đavolsko. Doduše, oni govore o onome što je Božansko, i bogoštuju ga, ali na spoljašnji, a ne na unutrašnji način, to jest, usnama , a ne srcem. Stoga, oni koji bogoštuju drugačije, ti ne bogoštuju Božansko radi njega samoga, nego radi sebe i sveta. Gde je srce, tamo je i bogoštovanje. Stoga je očito da pravljenjem oltara pred zlatnim teletom označava bogoštovanje đavola.

10412. I povika Aron i reče: sutra je praznik Jehovin. (prim. prev.- čitalac će primetiti da se u latinskom Jehova i Božansko ovde ne štampaju velikim slovima, suprotno autorovom običaju. Čitalac će možda videti razlog za to kada prouči odlomak i objašnjenje). Da ovo označava da je ovo Crkva sama koja treba da se slavi, i samo božansko (vidi gornju primedbu) koje treba da se neprekidno obožava, vidi se iz značenja praznika, što označava bogoštovanje Crkve u vezi sa praznikom, jer na praznične dana bilo je slavljenja; stoga se proglašavanjem praznika označava Crkva sama koja treba da se slavi. Da to označava samo božansko koje treba da se obožava, označeno je praznikom koji se naziva praznikom Jehovi, i iz značenja sutra, što označava ono što je večito i neprekidno,

vidi br. 3998, 7140, 9939. Pored toga, oni koji su u spoljašnjim stvarima bez unutrašnjeg, žele da ih se bogoštuje kao bogove, a ono što je njihovo vlastito da se obožava kao Božansko, onoliko koliko se usuđuju zbog naroda. Iz ovoga se može zaključiti, da oni u srcima poriču ono što je Božansko, i da sami oni neprekidno teže uzvišenim stvarima i , ako ne naiđu na protivljenje, ka najuzvišenijim stvarima, na kraju ka prestolu Božijem, kao što se vidi po onima koji su u Reči označeni Vavilonom, koji uzimaju svu moć od Gospoda u nebu i na zemlji, i pripisuju je sebi samima, da mogu da otvaraju i zatvaraju nebo kako im se svidi. Da je takav njihov karakter, vidi se iz Isaije, Tada ćeš izvoditi ovu priču o caru Vavilonskom: pakao dolje uskoleba se tebe radi. Kako pade s neba, zvezdo Danice, kćeri zorina? kako se obori na zemlju koji si gazio narode? A govorio si u srcu svome: izaći ću na nebo, više zvezda Božijih podignuću presto svoj, i sešću na gori zbornoj na strani severnoj; i Izaći ći na visine nad oblake, izjednačiću se saSvevišnjim. A ti se u pakao svrže, u dubinu grobnu (XIV, 4, 9, 12-15). Da je car vavilonski naredio da mu se klanjaju kao bogu, vidi se iz Danila, pogl. VI, Vavilonom se označavaju oni koji su sveti u spoljašnjim stvarima, ali svetogrdni u unutrašnjim; stoga označava one koji žele da se uz pomoć svetih stvari Crkve uzdignu u dostojanstvima i u bogatstvu iznad drugih, kao ciljevima. S ovakvim ljudma slično je i u drugom životu. I tamo oni u srcu poriču Božansko, i pokušavaju da se zlim veštinama učine bogovima. Nastanjuju se na visokim gorama i jednog između sebe proglase bogom, pa ga i obožavaju; međutim, dok su u profanom bogoštovanju, na gori se otvori provalija, koja ih proguta, i tako se bacaju u pakao. Da je ovakav slučaj, bilo mi je dato da vidim nekoliko puta.

10413. (6) A sutradan ustavši rano. Da ovo označava podsticaj iz njihovih ljubavi, vidise iz značenja ustavši rano, što označava potsticaj od njihovih ljubavi; jer se jutrom označava stanje ljubavi, a ustajanjem, uzdizanje u njoj. Da jutro označava stanje ljubavi, vidi br. 5962,8426,8812,10114,10134; i da ustajanje označava uzdizanje, br. 2401,2785,2912,2927,3171,4103. Ali kada se kaže da ustaju oni koji su u spoljašnjim stvarima bez unutrašnjeg, tada ustajanje ne označava uzdizanje, nego potsticanje (potstrekivanje), a jutrom, ne stanje nebeske ljubavi, nego stanje paklenske ljubavi. Jer kada su zli u takvom stanju, oni su u svome jutru; jer u tome slučaju su u uživanju svog života, pošto su tada u svojim ljubavima. Razlika između uzdizanja u stanja svojih ljubavi kod dobrih i kod zlih je u tome što se dobri tada uspinju a zli se spuštaju. Jer ljubavi kod dobrih su nebeske ljubavi, koje služe njihovom uzdizanju i rastu srazmerno njihovom uspinjanju u nebo; dok su ljubavi kod zlih paklene ljubavi koje ih vuku dole i koje rastu srazmerno njihovom spuštanju u pakao. Stoga je očito da ustajanje jutrom,

kada se kaže za zle, ima značenje suprotno onome koje mu pripada kada se kaže za dobre. Isto tako, u drugom životu, stanja duhova i anđela menjaju se u pogledu ljubavi i vere, upravo kao i dani i godine što se razlikuju po toplini i svetlosti. Kada je jutro onima koji su u nebima, oni su u stanju nebeske ljubavi, pa stoga i u njenoj radosti; dok su oni u paklovima u stanju paklenske ljubavi, stoga i u njenim mukama; jer tada svaki želi da bude najveći, i da prisvoji sve što drugima pripada, iz čega potiču najgore mržnje, divljaštvo i okrutnosti, a koje su stvari ozmačene paklenim ognjem.

10414. I prinesoše žrtve paljenice i žrtve zahvalne. Da ovo označava bogoštovanje svojih ljubavi, stoga svojih uživanja i njihovih obmana, vidi se iz značenja žrtava paljenica i žrtava zahvalnih, koje označavaju svo bogoštovanje uopšte, vidi br. 6905, 8936, 10042; i da žrtve paljenice označavaju bogoštovanje iz dobra ljubavi, a žrtve zahvalne da označavaju bogoštovanje iz istina vere, vidi br. 8680, 10053. Stoga u obrnutom smislu, žrtve paljenice označavaju bogoštovanje iz vlastitih ljubavi, koje je bogoštovanje iz svojih uživanja, koja su zla; a žrtvama zahvalnim se označava bogoštovanje iz obmana izvedenih odatle. Naziva se bogoštovanje ljubavi, jer se bogoštuje ono što se voli, a ljubav bogoštuje.

10415. I poseda narod te jedoše i piše. Da ovo označava njihovo usvajanje, vidi se iz značenja jedenja i pijenja, što označava usvajanje; jedenje, usvajanje zla, a pijenje usvajanje obmane. Da jedenje označava usvajanje dobra, vidi br. 3168, 3513 kraj, 3596, 3832, 9142; stoga u obrnutom smislu, označava usvajanje zla, br. 4745; a da pijenje označava usvajanje istine, a otuda u obrnutom smislu usvajanje obmane, br. 3069, 3168, 3832, 8562, 9412.

10416. A posle ustaše da igraju. Da ovo označava prijatnost njihovih unutrašnjih stanja i pristajanje, vidi se iz značenja igrati, što označava veselje (prijatnost) njihovih unutrašnjih stanja, jer igra dolazi od toga, pošto je ona telesno pokretanje koje je proizvod veselosti uma, a sve svetkovanje i radost potiču od uživanja ljubavi koje ima čovek. Označeno je i pristajanje, jer svaka unutrašnja prijatnost slaže se sa tim; ako ima nekog neslaganja ili protivljenja, veselje (prijatnost) nestaje. Unutrašnja prijatost je svojstvena (urođena) čovekovoj slobodi, a sva je sloboda od ljubavi koja se ne protivi. Pošto se u Reči unutrašnje stvari opisuju spoljašnjim, to su tako i radost i prijatnost čovekovih unutrašnjih stanja opisani igranjem i plesanjem, kao u sledećim odlomcima, I grad će se sazidati gomili svojoj (na mestu svom), i iz njega će izlaziti hvale i glas ljudi koji igraju (Jer. XXX, 18, 19). I kod istoga proroka, I opet ću te sazidati, i bićeš sazidana, devojko Izrailjeva, opet ćeš se veseliti bubnjima svojim i izlaziti sa zborom

igračkim. I doći će i pevaće na visini Sionskoj, i steći će se k dobru Jehovinom, k žitu i k vinu i k ulju, i biće kao vrt zaliven. Tada će se veseliti devojka u kolu, i momci i starci zajedno, i promeniću žalost njihovu na radost, i utešiću ih, i razveseliću ih po žalosti njihovoj (XXXI, 4, 12, 13). I kod Zaharije, Ulice grada biće pune momaka i devojaka koji igraju (VIII, 5). Kod Davida, Hvalite ime njegovo pokličući, u bubanj i gusle neka mu igraju (Psalam CXLIX, 2,3; CL, 4). Ponovo, Okrenuo si žalost moju u igru (XXX, 11). I kod Jeremije, radost srca našega prestade; naša se igra pretvori u žalost (Plač V, 15). Zato što igre i plesovi označavaju radosti i veselja unutrašnjih stanja ljubavi, stoga kada su se Egipćani utopili u Sufskom moru, Miriam sa ženama izađe s bubnjevima i sviralama (Izlazak XV, 20); i zbog toga je David, kada je kovčeg bio donesen iz doma Obed-Edomova u Davidov grad, plesao i igrao od radosti pred Jehovom (Samuilova VI, 12, 16). Da se unutrašnje stvari objašnjavaju i opisuju u Reči spoljašnjim stvarima, vidi se iz ovih reči kod Davida, Gle, more veliko i širiko, tu gmižu bez broja, životinja mala i velika; tu lađe plove, krokodil, kojega si stvorio da se igra po njemu (Psalam CIV, 25, 26).

Onaj ko ne zna da ima duhovni smisao u svakoj pojedinosti Reči, pretpostavlja da se morem i lađama označavaju more i lađe, a Levijatanom kitovi koji su u njemu, a igrom, njihove igre i udruživanja. Ali Reč, koja je Božanska u svakoj najmanjoj pojedinosti, sastoji se od takvih stvari; ali kada se duhovne svari, koje su označene, razumeju umesto njih, onda se vidi da su božanske. More, u unutrašnjem smislu, označava grupe doslovnih istina , stoga istine u memoriji označavaju ono što je spoljašnje kod čoveka i u Crkvi; lađe označavaju poznanja i doktrinarne stvari iz Reči; Levijatan označava opšte znanje , a igra označava radost iz toga. Da more označava grupe istina u memoriji, vidi br. 28, 2850, 8184, 9340; da lađe označavaju znanja i doktrinarne stvari iz Reči, br. 1977, 6835; a da Levijatan označava znanje uopšte, br. 7293; tako igra označava veselje i radost koja izvire iz onih stvari kada se znanja potvrđuju duhovnim stvarima, i kada se slažu s njima.

10417. Stihovi 7-14. 7. A Jehova reče Mojsiju: idi, siđi, jer se pokvari tvoj narod, koji si izveo iz zemlje Egipatske. 8. Brzo zađoše s puta, koji sam im zapovedio; načiniše sebi tele liveno, i pokloniše mu se, i prinesoše mu žrtvu, i rekoše: ovo su bogovi tvoji, Izrailje, koji te izvedoše iz zemlje Egipatske. 9. Još reče Jehova Mojsiju: pogledah narod ovaj, i eto je narod tvrda vrata. 10. I sada pusti me da se raspali gnev moj na njih i da ih istrebim; ali od tebe ću učiniti narod velik. 11. A Mojsije se zahvali Jehovi Bogu svojemu, i reče: za što se, o Jehova, raspaljuje gnev tvoj na

narod tvoj, koji si izveo iz zemlje Egipatske silom velikom i rukom krepkom? 12. Za što da govore Egipćani i kažu: na zlo ih izvede, da ih pobije po planinama i da ih istrebi sa zemlje? Povrati se od gneva svojega, i požali narod svoj oda zla. 13. Opomeni se Avrama, Isaka, i Izrailja, slugu svojih, kojima si se sobom zakleo i obrekao im: umnožiću seme vaše kao zvezde na nebu, i zemlju ovu, za koju govorih, svu ću dati semenu vašem da je njihova do veka. 14. I ražali se Jehovi učiniti zlo narodu svojemu, koje reče. 7. A Jehova reče Mojsiju: označava opažanje i pouku o unutrašnjoj prirodi Izrailjske nacije; idi, siđi, označava gledanje u njihove spoljašnje stvari; jer se pokvari tvoj narod, označava da su se sasvim otkrenuli od Božanskog; koji si izveo iz zemlje Egipatske, označava za koje si verovao da ih vodi Božansko. 8. Brzo zađoše s puta, koji sam im zapovedio, označava da su se udaljili od Božanske Istine; načiniše sebi tele liveno, označava bogoštovanje koje se slaže s uživanjem ljubavi te nacije; i pokloniše mu se, i prinesoše mu žrtvu, označava da su to bogoštovali kao suštinsko dobro i kao suštinsku istinu; i rekoše: ovo su bogovi tvoji, Izrailje, označava da to treba da se bogoštuje iznad svega; koji te izvedoše iz zemlje Egipatske, označava koji su vodili. 9. Još reče Jehova Mojsiju, označava dalju pouku; pogledah narod ovaj, označava ono što se proviđa; i eto je narod tvrda vrata, označava da oni ne primaju influks od Gospoda; 10. I sada pusti me, označava da ne treba tako tvrdokorno ići za tim; da se raspali gnev moj na njih i da ih istrebim, označava da se oni odvraćaju od unutrašnjih stvari, stoga od Božanskih stvari, tako da treba da nestanu; ali od tebe ću učiniti narod velik, označava da će Reč drugde biti dobra i izvanredna. 11. A Mojsije se zahvali Jehovi Bogu svojemu, označava da se Gospod iz milosti setio (oprostio); reče, zašto se, o Jehova, raspaljuje gnev tvoj, označava odvraćanje od te nacije; na narod tvoj, koji si izveo iz zemlje Egipatske, označava uzdizanje iz toga; silom velikom i rukom krepkom? označava Božanskom Moći. 12. Zašto da govore Egipćani i kažu, označava one koji su samo u spoljašnjim stvarima; na zlo ih izvede, da ih pobije po planinama, označava da oni koji su u dobrom samo što nisu nestali; i da ih istrebi sa zemlje? označava da oni koji su u dobru, skoro da su nestali; Povrati se od gneva svojega, označava da otkretanje od te nacije bude takvo da ih ne povredi, i požali narod svoj oda zla. (pokaj se zbog zla protivu tvog naroda), označava milost za njih. 13. Opomeni se Avrama, Isaka, i Izrailja, slugu svojih, označava radi neba i Crkve; kojima si se sobom zakleo, označava potvrđivanje od strane Božanskog; i obrekao im: označava proviđanje i proviđenje; umnožiću seme vaše kao zvezde na nebu ,označava dobra i istine i znanja o njima; i zemlju ovu, za koju govorih, svu ću dati semenu vašem, označava od kojih je nebo i Crkva; da je njihova do veka, označava večni život. 14. I ražali se Jehovi učiniti zlo narodu svojemu, koje reče, označava milost za njih.

10418. (7) I Jehova reče Mojsiju: Da ovo označava opažanje i pouku o unutrašnjoj prirodi Izrailjske nacije, vidi se iz značenja spuštanja sa Gore Sinajske, što označava govoriti, kad se kaže o Jehovi, što označava opažanje i pouku, vidi odlomke navedene u br. 10280, 10290. Da je to bilo o unutrašnjoj prirodi Izrailjeske nacije, vidi se iz onoga što sledi, jer se tu govori o toj naciji, i o korakteru njenog bogoštovanja.

10419. Idi, siđi. Da ovo označava pogled u njihove spoljašnje stvari, vidi se iz značenja silaziti s Gore Sinajske, što označava gledati u, nadgledati, i ispitati; jer se Gorom Sinajskom označava nebo, iz kojega dolazi Božanska istina, br. 9420; otuda silaziti u duhovnom smislu, ne označava silaziti telom, nego umom, stoga označava pogledati i ispitati.

10420. Jer se pokvari narod tvoj. Da ovo označava da su se sasvim otkrenuli od Božanskog, vidi se iz značenja pokvariti se, kada se kaže o bogoštovanju, što označava otkrenuti se od Božanskog; jer sva pokvarenost i neiskrenost u bogoštovanju je vraćanje /natrag/ i odvraćanje od Božanskog. Pošto se pomenulo otkretanje, ukratko će se objasniti kako slučaj stoji. Oni koji su u spoljašnjim /stvarima/ odvojeno od unutrašnjeg, svi se otkreću od Božanskog, jer gledaju na izvan i nadole, a ne unutra i nagore. Čovek gleda unutra ili nagore, kad mu je unutrašnje otvoreno, to jset, kada je u nebu; a gleda naizvan i nadole, kad je njegovo unutrašnje zatvoreno a samo spoljašnje otvoreno, jer je ovo poslednje utonuto u svet. Stoga kada je spoljašnje odvojeno od unutrašnjeg, čovek se ne može uzdignuti u više stvari. To je razlog da su za te osobe sve stvari, koje pripadaju nebu i Crkvi, u gustoj tmini, stoga one u njih ne veruju, i odriču ih srce, a neke i ustima.

Kad nebo deluje u čoveku, što je slučaj kad je unutrašnje otvoreno, ono ga odvaja od ljubavi prema sebi i svetu, kao i od obmana koje izviru iz toga izvora; jer kad se unutrašnje uzdiže, i spoljašnje se uzdiže, jer je tada pogled uperen u istom pravcu, jer je u potčinjenosti. Ali kad se unutrašnje ne može uzdigniti, jer je zatvoreno, spoljašnje gleda samo prema sebi i svetu, jer ljubavi prema sebi i svetu prevladavaju. Ovo se isto tako naziva gledanjem nadole, jer je prema paklu, jer ove ljubavi tamo vladaju, a čovek nad kojim vladaju, isto tako je pod vlašću onih koji su tamo, iako toga nije svestan. Isto tako, on se unutrašnjim otkreće od Gospoda, jer Mu okreće leđa, dok se licem okreće prema paklu. Ovo se ne može videti u čoveku dok živi u telu; naime, ono što njegova misao i volja čine, to čini njegov duh koji se otkreće na drugu stranu; jer duh je ono što misli i hoće u čoveku. Da je ovakav slučaj, sasvim je jasno u drugom životu, gde se duhovi okreću u skladu sa svojim

ljubavima. Oni koji vole Gospoda i bližnjega, gledaju neprekodno prema Gospodu; zaista, a što je za divljenje, On je pred njihovim licem bilo na koju stranu da se telo okrene. Jer u duhovnom svetu, nema strana sveta, kao u prirodnom svetu, nego se one određuju svačijom ljubavlju, i to je ono što ga okreće. Dok oni koji vole sebe i svet iznad svih stvari, otkreću svoje lice od Gospoda, i upravljaju ga prema paklu, i to svaki prema onima tamo koji su u sličnoj ljubavi s njim, i tako kuda god da okreće svoje telo. Iz ovoga se vidi na šta se misli kad se kaže da se neko otkreće od Božanskog, kao i šta je označeno u Reči vraćanjem (okretanjem) natrag, kao kod isaije, Tada će se vratiti natrag i posramiti koji se uzdaju u lik rezani (XLII, 176). I kod Davida, ne odstupi natrag srce naše (Psalam XLIV, 18). I kod Jeremije, jer je mnogo grehova njihovih, i silni su odmeti njihovi (V, 6). Ponovo, Ko padne, ne ustaje li? ko zađe, ne vraća li se? Zašto je zašao (odstupio) taj narod Jerusalimski za svagda; neće da se obrate (VIII, 4, 5). Ponovo, Bežite , obratite se, zavrite se duboko (XLIX, 8); i u nekoliko drugih odlomaka.

10421. Koji si izveo iz zemlje Egipatske. Da ovo označava one za koje si verovao da ih Božansko vodi, vidi se iz značenja izvesti iz zemlje Egipatske; što označava uzdignuti iz spoljašnjeg u ono što je unutrašnje, stoga voditi ka Božanskom; jer se sa izvesti označava uzdigniti se iz onoga što je spoljašnje u ono što je unutrašnje, a Egiptom se označava prirodni ili spoljašnji čovek, iz kojega se uzdiže. Da izvesti označava uzdignuti iz onoga što je spoljašnje u ono što je unutrašnje, vidi br. 3084, 4539, 4669, 5406, 5817; i da se Egiptom označava prirodno ili spoljašnje, vidi navedene odlomke, br. 9391.

10422. (8) Brzo zađoše sa puta, koji sam im zapovedio. Da ovo označava da su se udaljili od Božanske Istine, vidi se iz značenja zaći s puta, što znači odvojiti se od istine. Jer zaći s puta je odvojiti se, jer oni koji su u spoljašnjem odvojenim od unutrašnjeg, ti se odvajaju; a put označava istinu, o čemu ćemo ubrzo govoriti. Oni se u stvari odvajaju od Božanske Istine same, jer se kaže, s puta koji im zapovedi Jehova. Da put označava istinu, je zbog izgleda u duhovnom svetu, gde se vide putevi i staze, a u gradovima ulice i nizovi kuća; a duhovi idu samo u onome pravcu gde su oni duhovi s kojima su u društvu kroz ljubav. To je zašto se karakter duhova tamo, u pogledu istine, pozna po putu kojim idu; jer sva istina vodi svojoj vlastitoj ljubavi, jer se istinom naziva ono što potvrđuje ono što se voli. To je razlog da u običnom ljudskom govoru put označava istinu; jer ljudski govor ovaj izraz vuče, kao i druge izraze, iz duhovnoga sveta. Stoga u Reči, put, staza, puteljak, trag, ulica, i niz kuća, označavaju istine, a u obrnutom smislu obmane, što se vidi iz sledećih odlomaka: Stanite na putovima i pogledajte, i pitajte za stare staze, koji je

put najbolji (Jer. VI, 16). Ponovo, Popravite svoje putove i dela svoja, ne uzdajte se u lažne reči (VII, 3-5). Ponovo, Ne učite se putu kojim idu narodi (X, 2). Učiniću svakome prema putovima njegovim, prema plodovima ruku njegovih (XVIII, 10). I spotiču se na svojim putovma, na starijim stazama, da hode stazama puta neporavnjena (XVII, 15). Ponovo, Pokaži mi putove svoje, o Gospode; uči me stazama svojim. Vodi me u istini svojoj (Psalam XXV, 4,5). A u knjizi o Sudijama, Za vremena Jahelina, nesta putova, i koji iđahu stazama, iđahu krivim putovima (V, 6). I kod Isaije, Svrnite s puta, odstupite od staze. I uši će tvoje slušati reči iza tebe gde govori: to je put, idite njim, ako biste svrnuli na desno ili na levo (XXX, 11, 21). Ponovo, Putovi opusteše, putnici ne putuju (XXXIII, 8). Ponovo, I onde će biti nasap i put, koji će se zvati sveti put; neće ići po njemu nečisti, nego će biti iza njih; ko uzide njim, ni lud neće zaći (XXXV, 8). Ponovo, Glas je nekoga u pustinji: pripravite put Jehovin, poravnite u pustinji stazu Bogu svojemu. S kim si se dogovarao i koga si urazumio i naučio putu suda, naučio ga znanju i pokazao mu put razuma? (XL, 3, 14). Ponovo, Da kažeš sužnjima: izidite; onima koji su u mraku: pokažite se. I sve gore svoje obratiću u pustinju, i staze će moje biti povišene (XLIX, 9, 11). Ponovo, Puta mirnoga ne znaju, i na putovima njegovim nema pravde; izvrnuše putove za sebe, onaj koji ide po njima neće znati mira (LIX, 8). Ponovo, Pripravite put narodu, poravnite, poravnite put, uklonite kamenje, Recite kćeri Sionskoj, evo, Spasitelj tvoj ide (LXII, 10, 11). Ponovo, Učinio sam put po moru, stazu po vodama velikim. Još ću načiniti u pustinji put, reke u suvoj zemlji (XLIII, 16, 19). A kod Mojsija, Proklet da je koji bi zaveo slepca s puta (Zak. Ponovljeni XXVII, 18). A kod Mateja, Idite dakle na raskršća, i koga god nađete, dovedite na svadbu (XXII, 9). I kod Jovana, Isus reče, ja sam put, istina, i život (XIV, 6). U ovim odlomcima, i u nekoliko drugih, putom se označava istina, a u obrnutom smislu, obmana.

10423. Načiniše sebi tele liveno. Da ovo označava bogoštovanje koje se slaže s uživanjima te nacije, vidi se iz onoga što je gore pokazano, br. 10407, gde se javljaju slične reči.

10424. I pokloniše mu se, i prinesoše mu žrtvu. Da ovo označava da su to bogoštovali kao suštinsko dobro, i kao suštinsku istinu, vidi se iz značenja bogoštovanja, što označava bogoštovati nešto kao suštinsko dobro; i iz značenja žrtvovanja, što označava bogoštovanje nečega kao suštinske istine. Bogoštovanje se odnosi na dobro koje je od ljubavi, a žrtvovanje na istinu koja je od vere, jer u Reči, gde se pominje dobro, pominje se tako isto i istina, zbog nebeskog braka u svakoj njenoj pojedinosti; vidi odlomke navedene, br. 9263, 9314. Da se žrtvovanje

odnosi na istinu, vidi br. 8680, 10053, i na bogoštovanje dobra, vidi se iz odlomaka u Reči gde se javlja ovaj izraz.

10425. I rekoše: ovo su bogovi tvoji, o Izrailje. Da ovo označava ono što treba da se bogoštuje iznad svega, vidi se iz onoga što je gore pokazano, br. 10408, gde se javljaju slične reči.

10426. Koji te izvedoše iz zemlje Egipatske. Da ovo označava koji su te vodili, vidi gore, br. 10409.

10427. (9) I Jehova reče Mojsiju: Da ovo označava dalje poučavanje, vidi se iz značenja reći, kad se kaže o Jehovi, što označava opažanje i poučavanje, vidi navedene odlomke, br. 10280, 10290.

10428. Pogledah narod ovaj. Da ovo označava ono što je proviđeno, vidi se iz značenja provideti, vidi br. 2807, 2837, 2830, 3686, 3863; jer ono što Jehova vidi, on vidi iz večnosti, a videti iz večnosti je prevideti i provideti.

10429. I eto je narod tvrdoga vrata. Da ovo označava da oni ne primaju influks od Gospoda, vidi se iz značenja tvrdovrati, što označava ne primati influks; jer se vratom označava povezanost i komunikacija stvari viših i nižih, stoga influks, vidi br. 3542, 3603, 3695, 9913, 9914. A tvrdim označava se opiranje i odbijanje, stoga ono što ne prima. Ovaj se narod tako naziva, jer su bili u spoljašnjim bez unutrašnjeg; a oni koji su takvoga karaktera, odbijaju svaki influks koji dolazi od neba ili od Gospoda; jer influks prolazi kroz unutrašnje u spoljašnje; pa stoga, kada je unutrašnje zatvoreno, nema primanja Božanskog u spoljašnjem; jer se tada prima samo ono što se uliva od sveta, stoga samo svetske, telesne, i zemaljske stvari. Osim toga, u drugom životu, kada se ovakve osobe vide u svetlosti neba, izgledaju kao da škrguću zubima, ili kao nešto dlakavo ili kao koštana supstanca bez života, umesto glave i lica; jer lice korespondira onim stvarima koje pripadaju unutrašnjem čoveku, a telo onima koje pripadaju spoljašnjem, dok vrat korespondira njihovoj povezanosti. Ukratko će biti objašnjeno na šta se misli pod spoljašnjim stvarima bez unutrašnjeg, a to je ono što je rečeno o toj naciji. Svaki čovek ima unutrašnje i spoljašnje; unutrašnje je njegova misao i njegova volja, a spoljašnje njegov govor i delo; ali unutrašnje kod dobrog čoveka razlikuje se mnogo od unutrašnjeg kod zlog čoveka. Svaki ima unutrašnje, koje se naziva unutrašnji čovek, i spoljašnje, koje se naziva spoljašnji čovek; unutrašnji čovek stvoren je na sliku neba; dok je spoljašnji stvoren na sliku sveta, br. 9279. U slučaju onih koji su u dobru ljubavi i istinama vere, unutrašnji čovek je otvoren, i pomoću toga on je u nebu; dok kod onih koji su u zlima i njihovim obmanama, unutrašnji

čovek je zatvoren, a uz pomoć spoljašnjeg oni su samo u svetu; ovo su oni za koje se kaže da su u spoljašnjim stvarima bez unjutrašnjeg: Ovi, istina, imaju unutrašnje, ali ono pripada njihovom spoljašnjem čoveku koji je u svetu, a ne pripada unutrašnjem čoveku koji je u nebu. Unutrašnje, koje pripada spoljašnjm čoveku, kada je unutrašnji zatvoren, je zlo, doista prljavo, jer takvi misle samo o svetu i o sebi, i žele samo stvari koje pripadaju svetu i sebi samom, a ne misle o nebu i Gospodu, niti ih žele.

Stoga je očito šta je označeno sa biti u spoljašnjim stvarima bez unutrašnjeg. Zato što je Izrailjeska nacija bila takvoga karaktera, stoga kada su bili u svetom spoljašnjem, njihovo unutrašnje je bilo prljavo i nečisto, to jest, puno ljubavi prema sebi i svetu, stoga puno prezrenja drugih u upoređenju sa njima samima, okrutnosti, tvrdičluka, otimačine, Da ovo označava P i sličnih stvari. Da je ta nacija bila takvoga karaktera, sasvim je jasno iz Mojsijeve Pesme (Zak. Ponovljeni XXXII, 15-43); gde se opisuju po Jehovinoj tzv. zaposvesti; kao i svuda kod JeremIje; na kraju Gospod Sam ih je opisao kod Jevanđelista.

10430. (10) A sada pusti me. Da ovo označava da ne treba na tome tako tvrdoglavo insistirati, vidi se iz značenja pustiti (trpeti), kada to kaže Jehova o toj naciji; što označava da ne treba tako tvrdoglavo insistirati na tome; jer Gospod nije izabrao tu naciju, nego ju je prihvatio, jer su oni tako tvrdoglavo insistirali, vidi br. 4290, 4293, 7051, 7439; jer ta je nacija, više od ostalih u celom svetu, bila naviknuta na post, i na dane žalosti, i nisu prestajali dok ne bi postigli ono što su hteli. Ali, ovo insistiranje bilo je samo radi njih samih, jer su imali žarku ljubav prema sebi i svetu, i to nije bilo radi Božanskog. One koji su takvoga karaktera, njih se čuje, ali i pored toga ne primaju ništa iz neba i Crkve, nego samo stvari koje pripadaju svetu, pod uslovom da se drže uredaba i zakona u spoljašnjoj formi. To je ono zbog čega, kada su u drugom životu, oni su među paklenim duhovima, izuzimajući neke koji su bili u dobru, kao i njihovu decu. Otuda je očito da se sa sada me pusti , označava da ne treba tako tvrdoglavo insistirati (biti uporan).

10431. Da se raspali gnev moj na njih i da ih istrebim. Da ovo označava da radeći tako oni se odvraćaju od unutrašnjih stvari, stoga od Božanskih stvari, tako da mora da nestanu, vidi se iz značenja raspaljenoga gneva, kada se kaže za Jehovu, što označava odvraćanje od dela čoveka, o kojemu ćemo ubrzo govoriti, i iz značenja istrebiti, kada to kaže Jehova, što znači nestati zbog njihovog vlastitog zla. U mnogim odlomcima Reči, o Jehovi se kaže, da

se raspalio gnevom, da je ljut kao i da istrebljuje i razara. Ali izrazi su takvi, jer tako izgleda čoveku koji se okrene od Gospoda, kao što je slučaj kada je u zlu. Pa zato što ga se tada ne čuje, i zato što biva kažnjen, on veruje da se Gospod gnevi na njega; iako se Gospod nikada ne gnevi, jer je on sama milost i dobro samo. Iz toga se vidi šta je priroda slova u Reči; ona (Reč) se razume u skladu s izgledom. Slično je i kada se kaže da se Jehova kaje, jer On previđa sve stvari od večnosti. Iz toga se vidi u koliko grešaka padaju oni koji , dok čitaju Reč, ne misle iznad smisla slova, i čitaju bez doktrine iz nje, koja ih uči kakav je slučaj stvarno. Jer oni koji čitaju Reč vođeni doktrinom, znaju da je Jehova milost sama i beskonačna dobrota, da on ne plamti gnevom i ne istrebljuje. Jer iz te doktrine oni znaju i vide da se tako kaže u skladu s izgledom koji se pokazuje čoveku. Da gnev i zlo dolaze od čoveka, a ne od Gospoda, ali da se ipak kaže da su od Gospoda, označava okretanje od Gospoda, br. 5934, 5798, 8483, 8875.

10432. Ali od tebe ću učiniti narod velik. Da ovo označava da će Reč drugde biti dobra i izvanredna, vidi se iz reprezentacije Mojsija, koji označava Reč, vidi navedene odlomke, br. 9372; i iz značenja nacije, što označava one koji su u dobru, stoga u bezličnim smislu, dobro, vidi br. 1258, 1260, 1416, 1849, 6005, 8771. Kroz celu Reč, koriste se izrazi nacija i narod; nacijom se označavaju oni koji su u dobru, a narodom oni koji su u istini, ili, u bezličnom smislu, nacijom se oznčava dobro, a narodom istina, br. 10288. Kada se stoga Reč označava Mojsijem, tada se nacijom kojoj on pripada, označava dobro. Ovde je sledeći slučaj: sinovi Izrailjevi su bili prihvaćeni, jer je bilo moguće da se Reč napiše preko njih; čiji spoljašnji ili prirodnoi smisao govori o čisto svetskim stvarima, kojim unutrašnje korepondiraju. Takvi su bili svi reprezentativi koji su postojali kod Izrailjeske nacije; a pošto je ta nacija bila takvoga karaktera, bilo je moguće da se Reč napiše uz njihovu pomoć. Stoga se vidi da kada se Mojsijem označava Reč, i kada se kaže o Izrailjskoj naciji da treba da se istrebi ili da nestane, kada je Jehova rekao da će od Mojsija načiniti veliku naciju, to označava da se Reč može napisani na drugome mestu, tako da bude dobra i izvanredna.

Da je ovo značenje ovih reči, ne pokazuje se u slovu, ali se ipak može znati da je tako po tome što imena osoba ne prelaze u nebo, nego menjaju ono što ona označavaju. Na primer, kada se pomenu imena Avraama, Isaka, Jakova, Mojsija, Arona, Davida, i drugih, tamo je nepoznato da čovek misli o tim osobama; ona (imena) tamo potpunu iščeznu, i oblače se u duhovni smisao,

a to su stvari koje su označene tim osobama. Iz ovoga se vidi šta je smisao ovih reči o Mojsiju, da će on postati narod veliki.

10433. (11) I Mojsije se pomoli Jehovi Bogu svojemu (I Mojsije potraži lica Jehovina). Da ovo označava da se Gospod po milosti setio (oprostio), vidi se iz reprezentacije Mojsija, koji označava Reč, vidi upravo gore, br. 10432; i iz značenja lica, kada se kaže o Jehovi, što označava milost i svo dobro, vidi br. 222, 223, 5585, 7546; i iz značenja potražiti, što označava setiti se ; jer kad se Mojsijem označava Reč, tada zamoliti ne znači zamoliti, nego ono što se slaže s onim što se tvrdi, u ovom slučaju sa Reči; da je Jehova u Reči Gospod, vidi navedene odlomke, br. 9373.

10434. I reče: Zašto se, o Jehova, raspaljuje gnev tvoj? Da ovo označava otkrenuti se od te nacije, vidi se iz značenja gneva raspaljenog, kada se govori o Jehovi, što označava otkretanje čoveka koji je u zlu, vidi gore, br. 10431.

10435. Na narod koji si izveo iz Egipta . Da ovo označava uzdizanje čak i iz ovoga, vidi se iz značenja izvesti iz zemlje Egipatske, što označava biti uzdignut iz spoljašnjih stvari u unutrašnje, vidi gore, br. 10421.

10436. Silom velikom i rukom krepkom. Da ovo označava uz Božansku pomoć, vidi se iz značenja ruke krepke, kada se govori o Jehovi, što označava Božansku moć, vidi br. 7188, 7189, 8050, 8069, 8153. Kakav je ovo slučaj, vidi se iz nizova stvari u unutrašnjem smislu, koji je, da je Izrailjska nacija bila u spoljašnjim stvarima bez unutrašnjeg, tako da se nisu mogli uzdizati prema unutrašnjim stvarima, ali se reprezentativ Crkve mogao ustanoviti među njima, i Reč se mogla tamo napisati, jer je Božanskom moći, komunikacija još uvek bila moguća s nebom, preko spoljašnjih stvari bez unutrašnjih, i na taj način dolazilo se do sličnog efekta kao da je postojalo unutranje u isto vreme. O ovome vidi šta je bilo pokazao o toj naciji u navedenim odlomcima gore, br. 10396; naime, da je preko spoljašnjih stvari kod njih, koje su stvari bile reprezentativi unutrašnjih stvari, postojala je komunikacija s nebom Gospodovom Božanskom moći, br. 4311, 4444, 6304, 8588, 8788, 8806.

Treba razumeti da Crkva nije Crkva zbog spoljašnjeg bogoštovanja, nego zbog unutrašnjeg; jer se spoljašnje bogoštovanje odnosi na stav tela, dok unutrašnje bogoštovanje pripada duši, pa je stoga spoljašnje bogoštovanje bez unutrašnjeg samo stvar pokreta, stoga je to bogoštovanje bez života od Božanskog. Čovek Crkve, preko unutrašnjih stvari bogoštovanja, komunicira

s nebesima, kojima ono što je spoljašnje služi kao osnova, na kojoj unutrašnje stvari mogu da počinu, kao kuća na svojim temeljima; i kad je to slučaj, ona je potpuna i čvrsta, to jest, celim čovekom vlada Božansko. Takav je bio čovek Drevne Crkve, kao što se vidi iz nekoliko odlomaka u Reči. To je opisano u Mojsijevoj Pesmi (Zak. Ponovljeni XXXII, 3-15). Ali takva Crkva se nije mogla ustanoviti kod Izrailjeske i Jevrejske nacije jer, kao što je rečeno gore, njihovo unutranje je bilo prljavo, stoga potpuno suprotno dobru nebeske ljubavi i dobru vere, koja /dobra/ su unutrašnje stvari bogoštovanja. Stoga, kad su tako uporno nastojali da stignu u zemlju Hanansku, što je bilo isto što i predstavljanje Crkve, bilo je proviđeno od Gospoda da se omogući komunikacija s nebom ako je još uvek moguće preko čisto spoljašnjeg bogoštovanja, jer svrha je svakog bogoštovanja komunikacija s nebom, a preko toga i komunikacija Gospoda sa čovekom. To je ono o čemu se sada govori u unutrašnjem smislu.

10437. (12) Zašto da govore Egipćani i reku (Da ne bi Egipćani rekli). Da ovo označava one koji su u spoljašnjem /šta oni misle/ o onima koji se uzdižu u unutrašnje, vidi se iz reprezentacije Egipćana, koji označaaju, ne koji su u čisto spoljašnjeim stvarima; i iz značenja govoriti, što je o onima koji se uzdižu u unutrašnje, jer o ovima se govori u unutrašnjem smislu u onome što sledi. Egipćanima su predstavljeni kao oni koji su u čisto spoljašnjim stvarima, jer su Egipćani bili u drevna vremena među onima kod kojih je postojala reprezentativna Crkva. Jer se ova Crkva prostirala kroz mnoge oblasti Azije; a u to vreme su Egipćani imali više od drugih znanja o korespondencijama i reprezentativima koji su pripadali toj Crkvi, pošto su oni bili upoznati s unutrašnjim stvarima koje su bile predstavljene pa stoga i označene spoljašnjim stvarima. Ali u toku vremena njima se desilo isto što i drugima kod kojih je bila ustanovljena Crkva, tako da na kraju nisu marili za unutrašnje stvari, održavajući bogoštovanje samo u spoljašnjim stvarima. Kada se ovo desilo i kod Egipćana tada su se poznavanja korespondencija i preprezentativa, u kojima su bili veštiji od drugih naroda u Aziji, pretvorila u magiju, što je slučaj kad se unutrašnje stvari bogoštovanja, koje se odnose na ljubav i veru, izbrišu, a spoljašnje reprezentativno bogoštovanje i dalje ostane, skupa sa poznavanjem unutrašnjih stvari koje su predstavljene. Pošto su Egipćani stekli ovakav karakter, stoga su u Reči označavali znanje ovih stvari, kao i znanje o tome šta je spoljašnje ili prirodno; a ovo bez unutrašnjeg je ili magijsko ili idolopoklonično, a i jedno i drugo je pakleno, stoga se Egiptom označava i pakao. Iz toga se vidi zašto se sa -Da ne bi

Egipćani rekli, označavaju oni koji su u čisto spoljašnjim stvarima. Da je i u Egiptu bila reprezentativna Crkva, vidi br. 7097, 7296, 9391. Da Egipat označava poznavanje ovih u oba smisla, br. 1164, 1165, 1186, 1462, 2588, 4749, 4966, 5700, 5702, 6004, 6015, 6125, 6683, 6750, 7355, 7648. I da Egipat označava pakao, br. 7039, 7097, 8148, 8866, 9197.

10438. Na zlo ih izvede, da ih pobije po planinama. Da ovo označava da bi nestali oni koji su u dobru, vidi se iz značenja izvesti da bi bili pobijeni, ali kada se kaže za Jehovu, koji nikoga ne ubija, to označava nestati zbog svog vlastitog zla; i iz značenja planine, koja označava nebo, a otuda i dobro ljubavi. Ovo značenje potiče od reprezentativa u drugom životu; jer tamo, kao i na zemlji, vide se planine, bregovi, stene, doline, i mnoge druge stvari; a na planinama su oni koji su u nebeskoj ljubavi, na bregovima oni koji su u duhovnoj ljubavi, na stenama oni koji su u veri, a u dolinama oni koji se još nisu uzdignuli u dobro ljubavi i vere. To je razlog da se planinama označavaju oni koji su u dobru nebeske ljubavi, to jest, oni koji su u najdubljem nebu, i u apstraktnom smislu, dobra nebeske ljubavi, stoga nebo gde valda ta ljubav; i da se bregovima označavaju oni koji su u dobru duhovne ljubavi, to jest, koji su u srednjem nebu, a u apstraktnom smislu, dobro te ljubavi, i nebo gde ta ljubav vlada; a da se stenama označavaju oni koji su u dobru vere, pa stoga i oni koji su u poslednjem nebu, a u apstraktnom smislu, to dobro i to nebo; i da se dolinama označavaju oni koji se još nisu uzdigli u ona dobra, to jest, u nebo. Zato, što se takve stvari vide u drugom životu, pa su stoga njima označene takve stvari, stoga su slične stvari njima označene u Reči; tako isto i planinama, bregovima, stenama, i dolinama u zemlji Hananskoj, kojima je stoga bilo predstavljeno nebo u svoj celini.

Da planine označavaju nebo, gde prevladava nebeska ljubav, vidi se iz nekoliko odlomaka u Reči, kao iz sledećih, Biće u potonja vremena gora (planina) doma Jehovinog utvrđena uvrh gora i uzvišena iznad humova (Isaija II,2; Miheja IV, 1). I kod Davida, Rodiće narodu gore mirom, i humovi pravdom (Psalam LXXII, 3). Ponovo, Hvalite Jehovu, gore i svi bregovi (Psalam CXLVIII, 7, 9). Ponovo, Gora Bazanska gora Božija; gora je Bazanska gora humovita; zašto gledate zavidljivo, gore humovite? Evo gore, na kojoj omilje Bogu živeti, i na kojoj će Jehova živeti do veka (Psalam LXVIII, 15, 16). I kod Mojsija, I blagom koje dolazi od istoka (od sunca) i obiljem njezinim, i milošću onoga koji stoji u kupini ( i dragocenim plodovima humova drevnih);

neka to dođe na glavu Josifa (Zak. Ponovljeni XXXIII, 15, 16); kao i u drugim odlomcima, vidi br. 795, 6435, 8327, 9422, 9434. To je bio razlog da se Gospod spustio na Goru Sinajsku; a isto tako da je grad Davidov bio sagrađen na gori, i da gora, koja je nazvana Sionom, označava najdublje nebo; a isto tako da su drevi vršili svete brede na gorama i bregovima, vidi br. 2722.

10439. I da ih istrebi sa zemlje? Da ovo označava one koji pripadaju Crkvi, vidi se iz značenja istrebiti, što označava srušiti, ali kad se kaže o Jehovi, koji ne ruši nikoga, to označava nestati zbog svog vlastitog zla, kao gore; i iz značenja zemlje, što označava Crkvu, vidi navedene odlomke, br. 9325, 10373.

10440. Povrati se od gneva svojega. Da ovo označava da na taj način okretanje od te nacije ne bi bilo škodljivo, vidi se iz značenja gneva Jehovinog, kada se kaže o Jehovi, što znači odbojnost na strani čoveka, vidi gore, br. 10431; tako povratiti se od gneva označava okrenuti se tako da nema povrede; Kakav je ovde slučaj, vidi se iz onoga što je bilo rečeno i pokazano u onome što se desilo pre.

10441. Pokaj se za zlo protivu tvog naroda. Da ovo označava milost za njih, vidi se iz značenja požaliti (pokajati se), kada se kaže za Jehovu, što označava biti milostiv. Požaliti označava biti milostiv, jer se Jehova nikada ne kaje, jer On predviđa i proviđa sve stvari od večnosti. Kajanje se može odnositi samo na onoga ko ne zna šta će se dogoditi, i koji, kada se stvari dogode, nalazi da je pogrešio. Pa ipak, tako se kaže u Reči o Jehovi, jer je smisao slova osnovan na čovekovom shvatanju stvari, jer je on /smisao slova) za jednostavno razumevanje, i za malu decu, koja u početku ne idu dalje od slova. I jedni i drugi vode računa samo o najviše spoljašnjim stvarima od kojih počnu, a u kojima se kasnije njihove unutrašnje stvari završavaju. Stoga se Reč u slovu mora razumeti drugačije od onih koji su postali mudriji. U ovome pogledu Reč je slična čoveku čije se unutrašnje stvari završavaju u telu i kostima, pošto ove sadrže prethodne; jer čovek ne bi opstao, kada ove stvari (telo i kosti) i ne bi služile kao osnova ili potpora, jer ne bi imao poslednje u čemu bi one /unutrašnje stvari/ mogle da počinu. Slučaj je sličan sa Rečju. Ona mora da ima jedno poslednje u kojima unutrašnje stvari mogu da se završe; ovo poslednje je smisao slova, dok su unutrašnje stvari nebeske stvari unutrašnjeg smisla.Iz ovoga se vidi zašto se zbog izgleda koji se pokazuje čoveku, kaže se za Jehovu da se kaje, iako se On ne kaje. Da se za Jehovu kaže da se kaje, vidi se iz nekoliko odlomaka u Reči, kao iz sledećeg, Ako

učini što je zlo u mojim očima ne slušajući glasa mojega, ja ću požaliti dobra koja rekoh da mu učinim (Jer. XVIII-10). Ponovo, Ne bi li poslušali i povratili se (pokajali se) svaki sa svoga puta zloga, da mi se sažali (da se pokajem) sa zla koje im mislim učiniti za zloću dela njihovih (XXVI, 3). I kod Jezekilja, Kada se izvrši gnev moj, i kada namirim (kada se pokajem) za jarost svoju na njima (V, 13). I kod Amosa, Jehova se raskaja za to, to neće biti (VII, 3, 6). I kod Mojsija, Moja je osveta i plata. Sudiće Jehova narodu svojemu, i žao će mu biti slugu njegovih (Zak. Ponovljeni XXXII, 36). I kod Jone, Ko zna, eda se povrati i raskaje Bog i povrati od ljutoga gneva svojega, te ne izginemo. I Bog vide dela njihova, gde se vratiše sa zloga puta svojega; i raskaja se Bog od zla koje reče da im učini, i ne učini (III, 9, 10). A u knjizi Postanka, Pokaja se Jehova što stvori čoveka na zemlji, i bi mu žao u srcu (VI, 6). I u prvoj knjizi Samuilovoj, Kajem se što sam Saula postvio carem, jer je odstupio od mene (XV, 11,35).

U ovim se odlomcima kaže da se Jehova pokajao, iako On ne može da se kaje, je On zna sve stvari pre nego ih čovek učini; iz čega se vidi da se pod kajanjem misli na milost. Da se Jehova nikada ne kaje, vidi se i iz Reči, kao kod Mojsija, Bog nije čovek da laže, ni sin čovečiji da se pokaje. Što kaže, neće li učiniti, i što reče neće li izvršiti? (Brojevi XXIII, 19). I u prvoj knjizi Samuilovoj, I doista junak Izrailjev ne će slagati, niti će se raskajati (XV, 29).Da pokajanje, kada se radi o Jehovi, označava milost, vidi se kod Joila, Jer je Jehova milostiv i žalostiv, spor na gnev i obilan milosrđem, i kaje se oda zla (II, 13). I kod Jone, Bog je milostiv i žalostiv, spor na gnev, i obilan milosrđem, i kaje se oda zla (IV, 2).

10442. (13) Opomeni se Avraama, Isaka, i Izrailja, slugu svojih. Da ovo označava radi neba i Crkve,vidi se iz značenja Avraama, Isaka, i Izrailja, što označava Gospoda kao Božansko Ljudsko, stoga kao Božansko u nebu i u Crkvi; pa stoga pošto Gospodovo Božansko sačinjava nebo i Crkvu, ovim se imenima označavaju nebo i Crkva. Da su ovakve stvari u Reči označene Avraamom, Isakom, i Jakovom, vidi br. 1965, 3305 kraj, 4615, 6098, 6185, 6804, 6847; a tako isto Izrailjem, br. 4286, 4570; i u navedenim odlomcima br. 8805, 9340. Da su ovakve stvari označene Avraamom, Isakom, i Jakovom, vidi se iz Gospodovih reči kod Mateje, I to vam kažem da će mnogi od istoka i zapada doći i sešće za trpezu s Avraamom, i Isakom, i Jakovom u carstvu nebeskom (VIII, 11); gde sesti za trpezu sa njima označava biti u nebu gde je Gospod.

Da je takvo značenje, vidi se i iz toga što imena ne prelaze u nebo, nego nebeske i Božanske stvari koje su njima označene, br. 10216, 10282.

10443. Kojima si se sobom zakleo. Da ovo označava potvrđivanje od strane Božanskog, vidi se iz značenja zakleti se, kada se kaže o Gospodu, što označava neopozivo potvrđivanje od Božanskog, vidi br. 2842.

10444. I obrekao im. Da ovo označava predviđanje i poviđenje, vidi se iz značenja reći i govoriti, kada se govori o potvrđivanju od strane Božanskog, što označava predviđanje i proviđenje, vidi br. 5361, 6946, 6951, 8095.

10445. Umnožiću seme vaše kao zvezde na nebu . Da ovo označava dobra i istine, i njihova poznaanja, vidi se iz značenja semena, kada se o njemu govori u odnosu na nebo i Crkvu, što označava dobro i istinu u njemu, vidi br. 1940, 3038, 3310, 3373, 3310, 3373, 6158, 10249, i iz značenja zvezda, koje označavaju poznavanja dobra i istine, vidi br. 2495, 2840, 4697. U smislu slova, umnožavanjem semena Avraamovog, Isakovog, i Izrailjevog, kao zvezda u nebesima, označava se umnožavanje bezbrojno Izrailjske i Jevrejske nacije. Ali pošto se imenima u Reči označavaju duhovne i nebeske stvari, a gornjim imenima, nebo i Crkva, stoga se njihovim semenom označavaju dobra i istine u nebu i u Crkvi. Kaže se, kao zvezda u nebesima, jer upoređenja u Reči potiču od značenja, vidi br. 3579, 8989, u ovome upoređenju sa zvezdama neba, jer se njima označavaju dobra i istine u pogledu njihovog poznavanja.

10446. I zemlju ovu, za koju govorih, svu ću dati semenu tvojemu do veka. Da ovo označava od čega su nebo i Crkva, vidi se iz značenja zemlje, koja označava Crkvu, vidi navedene odlomke br. 8325; a pošto je Crkva označena zemljom, i nebo je njom označeno, jer je Crkva Gospodovo carstvo na zemlji; a Crkva deluje kao jedno s nebom; jer jedno postoji i opstoji od drugog; i iz značenja semena, što označava dobro i istinu tamo, vidi upravo gore, br. 10445.

10447. Da je njihova do veka (Da je naslede zauvek). Da ovo označava večni život, vidi se iz značenja naslediti, kada se kaže o nebu, što označava imati Gospodov život, stoga i život neba, vidi br. 2658, 2851, 3672, 7212, 9338; i iz značenja veka, što označava ono što je večno, vidi br. 10248.

10448. (14) I ražali se Jehovi učiniti zlo narodu svojemu, koje reče. Da ovo označava milost za njih, vidi br. 10441.

10449. Stihovi 15-20. 15. Tada se vrati Mojsije, i siđe s gore s dve ploče svedočanstva u rukama svojim; i ploče behu napisane s obe strane, otud i odovud pisane. 16. I behu ploče delo Božije, i pismo beše delo Božije, urezano na pločama. 17. A Jošua čuvši buku u narodu, kada vikahu, reče Mojsiju: vika ubojna u okolu. 18. A on reče: nije to buka kako viču koji su jači, niti je vika kako viču koji su slabiji, nego čujem viku onijh koji pevaju. 19. I kad dođe blizu okola, ugleda tele i igre, te se razgnevi Mojsije, i baci iz ruku svojih ploče i razbi ih pod gorom. 20. Pa uze tele koje behu načinili, i spali ga ognjem, i satra ga u prah, i prosu ga po vodi, i zapoji sinove Izrailjeve.

15. Tada se vrati Mojsije, i siđe s gore, označava Reč poslatu iz neba; s dve ploče svedočanstva u rukama svojim, označava Gospodovu Reč uopšte i posebno; i ploče behu napisane s obe strane, otud i odovud pisane, označava da se preko njih povezuje Gospod s ljudskom rasom, ili nebo sa svetom. 16. I behu ploče delo Božije, i pismo beše delo Božije, urezano na pločama, označava spoljašnji i unutrašnji smisao Reči od Božanskog, i Božansku Istinu. 17. A Jošua čuvši buku u narodu, kada vikahu, označava posmatranje i razumevanje prirode unutrašnjih stvari te nacije; reče Mojsiju: vika ubojna u okolu, označava napad na istinu i dobro neba i Crkve, od strane obmana i zala koji su iz pakla. 18. A on reče: nije to buka kako viču koji su jači, niti je vika kako viču koji su slabiji, označava da nebo deluje na jednoj a pakao na drugoj strani, to jest, obmana protivu istine i istina protivu obmane; nego čujem viku onijh koji pevaju, označava žalosno stanje njihovog unutrašnjeg. 19. I kad dođe blizu okola,označava pakao, u kome je ta nacja bila u to vreme; ugleda tele i igre, označava pakleno bogoštovanje, koje se slagalo s uživanjima spoljašnjih ljubavi te nacije, i s njihovom unutrašnjom radosti; te se razgnevi Mojsije, označava odvraćanje te nacije od unutrašnjeg u Reči i Crkvi kao i u bogoštovanju; i baci iz ruku svojih ploče i razbi ih pod gorom, označava spoljašnji smisao Reči promenjen, i različit zbog te nacije. 20. Pa uze tele koje behu načinili, označava uživanje koje je ta nacija nalazila u idolopokloničnom bogoštovanju; i spali ga ognjem, označava uživanje koje se nalazi u ljubavima prema sebi i svetu, koje su osuđene na pakao; i satra ga u prah ,označava paklenu obmanu otuda; i prosu ga po vodi, označava, pomešano s istinama; i zapoji sinove Izrailjeve, označava povezano i usvojeno od te nacije.

10450. (15) Tada se vrati Mojsije, i siđe s gore. Da ovo označava Reč poslanu iz neba, vidi se iz značenja vratiti se i sići, kada se kaže o Reči, što označava biti poslan dole; i iz reprezentacije Mojsija koji označava Reč; vidi navedene odlomke

br. 8372; i iz značenja Gore Sinajske, koja označava nebo, iz kojega je Božanska Istina; vidi br. 9420.

10451. Sa dve ploče svedočanstva u rukama svojim. Da ovo označava Gospodovu Reč uopšte i posebno, vidi se iz značenja ploča, na kojima su bile napisane deset zapovesti, koje označavaju Reč u celini, vidi br. 9416; i iz značenja svedočanstva, što označava Gospoda kao Božansku Istinu, vidi br. 9503. Ovim je pločama označena Reč u celini, stoga uopšte i posebno; jer je zakon života bio na njima napisan, a u užem smislu Reč pisanu od Mojsija, a u širem smislu istorijsku Reč, a u još širem smislu, celu Reč, vidi br. 6752. Osim toga, zato što je Gora Sinajska, gde su bile napisane one ploče, označavala nebo, iz kojega dolazi Božanska Istina sama od Gospoda, stoga, kao znak reprezentacije ploče su bile u njegovim rukama.

10452. I ploče bejahu pisane s obe strane, otud i odovud pisane. Da ovo označava da je preko njih Gospod bio povezan s ljudskom rasom, ili nebo sa svetom, vidi se iz značenja ploča na kojma je zakon bio napisan, što označava Reč u svom njenom obimu; vidi upravo gore br. 10451. Da je bila pisana preko dve /ploče/, odovud i odonud, označava povezanost Gospoda s ljudskom rasom, vidi objašnjeno br. 9416, 10375; zbog toga su se ploče nazivale ploče (tablice) zaveta; jer zavet označava povezivanje, br. 665, 666 1023, 1023, 1864, 1996, 2003, 2021, 6804, 9396.

Pošto se ovde pominje povezivanje Gospoda s ljudskom rasom, ili neba sa svetom, preko Reči, mora se kazati kako stoji ovaj slučaj. Oni, koji ne znaju šta je priroda Reči, ti ne mogu da veruju da pomoću nje postoji povezanost Gospoda sa ljudskom rasom, i neba sa svetom; a još manje oni koji preziru Reč, ili je ne poštuju. Ali oni treba da znaju da se neba održavaju pomoću Božanske istine, i da bez nje ne bi bilo neba, a da ljudska rasa opstoji pomoću neba. Jer kad se nebo ne bi ulivalo u čoveka, ljudi ne bi mogli da misle, ili da hoće nešto razumno. Stoga kako bi nebo opstalo, i ljudska rase kroz povezanost s njim, Gospod je provideo Reč, u kojoj je Božanska Istina za anđele i ljude. Jer je Reč u svom duhovnom i nebeskom smislu takve prirode da sadrži u sebi samu anđeosku mudrost u takvom visokom stepenu da čovek ne može da pojmi njenu vrednost, iako u slovu izgleda prosta i neuglađena.

Iz toga se vidi, da nebo ima svoju mudrost iz Reči kada je čovek čita, i kada je u isto vreme povezan s nebom. Jer je sa tim ciljem Reč data čoveku. Stoga sledi, da kad ovo sredstvo povezivanja ne bi bilo dato u svetu, povezansot sa nebom bi nestala,

a stoga svako dobro volje i svaka istina razuma u čoveku. Posledica bi bila da bi zlo i obmana vladali, i ljudsko društvo bi nestalo. Jer bi to bilo kao čovek koji hoda po mrklom mraku, spotičući se svuda gde krene; i bilo bi kao glava u zanosu (delirijumu), tako da bi čovek srljao kao lud i bezuman u svoju propast; i bilo bi kao srce koje zastane, sa posledicom da bi unutrašnji organi i udovi prestali da vrše svoje funkcije, sve dok čovek ne umre. Takvo bi bilo čovekovo stanje, kad nebo ne bi bilo s njim povezano, a to /ta povezanost/ne bi bila moguća da ne postoji tu Reč, to jest, da mu nije data neposredna komunikacija s anđelima kao u drevna vremena. Kad se spomene nebo, misli se i na Božansko, jer Gospodovo Božansko sačinjava nebo; stoga biti povezan s nebom je biti povezan s Gospodom, a biti odsečen od neba je biti odsečen od Gospoda, a to bi bilo isto što i nestati. Jer sve raspolaganje stvari radi dobra, što se naziva proviđenjem, iz ovoga je izvora, i ako bi se ovo odstranilo, sve stvari bi jurnule u zlo, stoga u pustoš. Iz ovoga je svega jasno šta je funkcija Reči; ali malo ko će verovati da je Reč ovakve prirode i da ima takve važne funkcije.

10453. (16) I behu ploče delo Božije, i pismo beše pismo Božije, urezano na pločama. Da ovo označava da su i spoljašnji i unutrašnji smisao Reči od Božanskog,i da su Božanska Istina, vidi se iz značenja ploča, što označava Reč, u celom njenom obimu, vidi upravo gore, br. 10452; ali u ovom slučaju ono što je spoljašnje u Reči, o kojemu ćemo ubrzo govoriti; i iz značenja dela Božijeg, što označava Božansko; i iz značenja pisma, što označava ono što je unutrašnje u Reči, a o kojemu ćemo govoriti ubrzo; stoga pismo Božije označava ono što je unutrašnje u Reči, koje je od Božanskog; i iz značenja urezano na pločama, što označava unutrašnje iznad spoljašnjeg, stoga da je ono u njemu (da je unutrašnje u spoljašnjem). Ploče ovde označavaju spoljašnje u Reči, jer one se ovde razlikuju od pisma, koje je njeno unutrašnje; ali kada se ne razlikuju od pisma, tada označavaju unutrašnje i spoljašnje u Reči zajedno, stoga Reč u celom njenom obimu, kao gore, br. 10452. Oni se ovde razlikuju, jer su ploče bile slomljene, ali je Jehova napisao iste reči na drugim pločama, koje je isklesao Mojsije. Spoljašnje u Reči je smisao slova. Ovaj je smisao označen pločama, jer je to kao sto, ili ravan, na kome je napisan unutrašnji smisao.

Da je ploče, koje su bile delo Božije, Mojsije razbio kada je ugledao tele i plesanje, i da je po Jehovnoj zapovesti Mojsije isklesao druge ploče, na kojima su onda upisane iste reči, a koje više nisu bile delo Božije, nego delo Mojsijevo, dok je pismo i dalje bilo Božije, to je vezano za misteriju koja je nepoznata do sada. A misterija je, da bi smisao slova bio drugačiji, da je Reč bila napisana kod

drugačijeg naroda, to jest, da ovaj narod nije bio takvoga karaktera. Jer smisao slova u Reči govori o tome narodu, jer je Reč bila kod njih napisana, kao što se vidi, kako iz istorijskih tako i iz proročkih delova Reči; i da je narod bio zao jer je bio u srcu idolopokloničan; pa ipak, da bi se unutrašnji i spoljašnji smisao slagali zajedno, trebalo je zapovedati tim narodom,i nazivati ga narodom Božijim, narodom svetim, i posebnim nasledstvom. Stoga su oni čije je razumevanje prosto, koji su primali pouku preko spoljašnjeg smisla Reči, trebalo da veruju da je ta nacije bila takvoga karaktera /da je sveta/, i da ta sama nacija to veruje, kao što mnogi to veruju u Hrišćanskom svetu i danas. Osim toga, mnoge su im stvari bile dopuštene zbog tvrdoće njihovih srca, kao one koje se pominju kod Mateje XIX, 8, i druge stvari koje ćemo ovde zaobići.

Stoga je, dakle, smisao slova Reči dobio taj oblik zbog toga naroda, pa su zato ploče, koje su bile delo Božije, bile slomljene, a Mjsije je istesao druge po Jehovinoj zapovesti. Ali pošto je ista Božanska svetost bila unutar njih, stoga je iste reči, koje su bile napisane na prethodnim pločama, Jehova upisao na drugima, što se vidi iz ovih reči kod Mojsija, I reče Jehova Mojsiju: Isteši sebi dve ploče od kamena kao što su bile prve, da napišem na tim pločama reči koje su bile napisane na prvim pločama, koje si razbio, deset reči (Izlazak XXXIV, 1, 4, 28). I na drugome mestu, U to vreme reče mi Jehova: isteši dve ploče od kamena kao što behu prve, i izidi k meni na goru, i napisaću na tim pločama reči koje su bile na prvim pločama što si razbio, i Jehova napisa na pločama što beše na prvim, deset reči, I Jehova mi ih dade (Zak. Ponovljeni X, 1-4). Da Jehova nije priznavao taj narod kao svoj, iako je tako nazivan zbog slaganja unutrašnjeg sa spoljašnjim smislom, nego Mojsijevim narodom, vidi se u ovome poglavlju, Pokvari se tvoj narod, koji si izveo iz zemlje Egipatske, a sada idi, vodi taj narod kuda sam ti kazao (stihovi 7, 34). Ponovo, Jehova reče Mojsiju, idi, digni se odatle ti i narod koji si izveo iz zemlje Egipatske, put zemlje za koju se zahleh Avraamu, Isaku, i Jakovu. I poslaću pred tobom anđela , jer ja neću sam ići s tobom za to što si narod tvrdovrat (Izlazak XXXIII, 1-3). Isto je označeno i Mojsijem koji je bio stavljen u raselinu kamenu, kad mu nije bilo dopušteno da vidi lice Jehovino, nego samo njegova leđa (XXXIII, 22, 23). A slično/je označeno/ Mojsijem, kad je njegovo lice sijalo, kad je metnuo veo preko lica dok je govorio sinovima Izrailjevim (Izlazak XXXIV, 3035). Da će karakter toga naroda biti takav, predskazao je Jehova Avraamu, kad je njegova želja bila da njegovo seme nasledi zemlju Hanansku; gde se kaže da kada je Avraam prepolovio junicu od tri godine i kozu od tri godine i ovna od tri godine, što je bilo radi pristupanja zavetu, da je Avraama uhvatio tvrd san, i obuzeo stah i mrak

veliki, i kad se peć dimila, i plamen ognjeni prolazio između onih delova (Postanje XV, 9, 12, 17).

10454. (17) A Jošua čuvši viku u narodu, kad vikahu. Da ovo označava posmatranje i razumevanje karaktera unutrašjih stvari te nacije, vidi se iz značenja čuti, što označava posmatranje i razumevanje; jer je predmet o kome se sada govori ta nacija i njena unutrašnja priroda. A ovo je očito i iz reprezentacije Jošue, koji označava istinu Reči posmatranu i shvaćenu; jer on je bio Mojsijev sluga, a Mojsijem je bila predstavljena Reč, kao što je gore pokazano, stoga je slugom predstavljena istina, jer sva istina pripada Reči, u ovom slučaju istina koja posmatra i razumeva; i iz značenja glasa naroda, jer su vikali, što pokazuje unutrašnji karakter te nacije, jer se glasom u Reči označava unutrašnji glas, koji je misao, stoga unutrašnji kvalitet u pogledu onoga što je istinito ili lažno, jer misao je od jednog ili od drugog, vidi br. 219, 220, 3563, 7573, 8813, 9926. Ali vikom se označava naglašavanje zvuka, bilo da je to govor, ili pesma, ili vika, koji potiče od misli, koja je unutrašnji glas. Stoga se slušanjem glasa koji viče označava posmatranje kraktera nutrašnjih stvari, iz zvuka kao pokazatelja. Jer ton ili zvuk, bilo da je od govora, pevanja, ili vike, potiče iz unutrašnjeg osećanja i misli; i jedno i drugo je u zvuku, a to opažaju oni koji posmatraju i razmišljaju; na primer, da li je ljutit, preteći, prijateljski, blag, radostan, žalostan, i tako dalje. U drugom se životu ovo opaža tako jasno, da po zvuku jedne reči anđeo opaža unutrašnji karakter svakoga. To je značenje slušanja glasa naroda koji je vikao.

10455. I on reče Mojsiju: Vika ubojita u okolu (Glas rata u okolu). Da ovo označava napad na istinu i dobro neba i Crkve, od strane obmana i zala iz pakla, vidi se iz značenja glasa, što označava misao i osećanje, koji su unutrašnje u glasu, stoga kvalitet unutrašnjeg, kao gore, br. 10454; i iz značenja rata, što označava borbu istine od dobra s obmanom od zla, i u obrnutom smislu, borbu obmane od zla s istinom od dobra, o čemu ćemo ubrzo govoriti; i iz značenje okola (ratnog logora), koji označava Crkvu i nebo; jer su okolom sinova Izrailjevih bile predstavljene te stvari, vidi br. 10038. Kaže se iz pakla, jer u sve obmane i zla odatle, i jer se ovde okolom, kada se u njemu klanjalo zlatnom teletu, predstavlja pakao, vidi niže, br. 10458. Ove su stvari označene ubojnom vikom u okolu, jer je predemt o kom se govori, u unutrašnjem smislu, unutrašnje stanje Izrailjeske nacije, koja se toliko protivila istinama i dobrima Crkve i neba, da ih je potpuno odbacivala; jer su unutrašnja stanja te nacije bila toliko obuzeta ljubavlju prema sebi i svetu; a gde preovladavaju te ljubavi, istine i dobra Crkve neprekidno su pod napadom, ma koliko da spoljašnje bogoštovanje izgleda sveto. Svetost

bogoštovanja kod ovakvih je sredstvo, dok su položaj i bogatstvo ciljevi; stoga su stvari neba i Crkve sredstva, a stvari sveta i svoje su ciljevi; a gleda se na cilj koji vlada kod čoveka, dok se sredstva samo potčinjavaju cilju.

Stoga sledi, da je kod osoba takvoga karaktera nebo potčinjeno , a svet vlada; sledstveno, svet zauzima najviše mesto, ili mesto glave, dok je nebo na nižem mestu, to jest kod nogu; stoga ako nebo ne pogoduje njihovim ljubavima, ono se baca pod noge i po njemu se hoda i gazi. Takvo izokretanje postoji kod onih kod kojih prevladavaju ljubav prema sebi i prema svetu. To je razlog da ovake osobe, kada ih posmatraju anđeli, izgledaju izokrenute, s galavama nadole a nogama nagore. Rat označava borbu istine s obmanom, a u obratnom smislu, obmane s istinom, jer rat u duhovnom smislu označava samotnu borbu. Takve su borbe označene ratovima u istorijama u Reči u unutrašnjem smislu, Ko i ratovima kod proroka, što se vidi iz odllomaka navedenih iz Reči u br. 1664, 8273. Ako se ne zna da se ratovima u Reči označavaju ratovi u duhovnm smislu, ne može se znati šta je označeno ratovima kod Danila, VII , VIII ,IX ; i u Otkrovenju svuda, i u Jevanđeljimam gde se govori o poslednjem vremenu Crkve (Mateja XXIV, 5-7; Marko XIII, 7, 8; i na drugim mestima). To je razlog da sva ratna oprema, kao mačevi, štitovi, lukovi, strele, i mnogo toga još, koje se odnose na duhovnu borbu, mogu da vide svuda u gornjim objašnjenima.

10456. (18) A on reče: nije to vika kako viču koji su jači, niti je vika kako viču koji su slabiji. (A on reče: nije to glas pobednički niti je glas onih koji su nadjačani). Da ovo označava da na jednoj strani nebo deluje, a na drugoj pakao, to jest, obmana protivu istine, i istina protivu obmane, što se vidi iz značenja glasa ili vike, što označava prirodu unutrašnjih stanja te nacije, vidi gore br. 10454; i iz značenja ni pobede ni poraza, što označava između obmane i istine, koja borba nije rešena. A pošto je sva obamna iz pakla, a sva istina iz neba, istim se rečima označava da nebo deluje na jednoj strani, a pakao na drugoj. Da vika označava obmanu, vidi br. 2240; i da označava misao s punom namerom da se deluje, br. 7119; a da označava unutrašnju žalost (oplakivanje), br. 7782. Ovim se rečima opisuje unutrašnje stanje te nacije, u kojemu su stanju kada pakao deluje kod njih protivu neba, a nebo deluje protivu pakla, to jest, kada se oni drže između ovih, što je bio slučaj kada su bili u spoljašnjem bogoštovanju, dok im je unutrašnje bilo zatvoreno; a ovo je bilo zatvoreno stoga da bi se preko spoljašnjih stvari, koje su predstavljale unutrašnje stvari, mogla održati komunikacija s nebom. O ovome predemtu govorilo se gore.

10457. Nego čujem viku onih koji pevaju (koji viču). Da ovo označava žalosno stanje njihovih unutrašnjih stvari, vidi se iz značenja vike onih žalosnih koji viču, što označava ono što je žalosno; jer u izvornom jeziku ovo se izražava terminom koji znači i viku, i osećanje, i nevolju, stoga označava žalosnu viku, a kada glas označava prirodu njihovih unutrašnjih stvari (br. 10454), tada glas onih žalosnih označava žalosno stanje njihovih unutrašnjih stvari.

10458. (19) I kada dođe blizu okola. Da ovo označava u pakao, u kojemu je ta nacija bila u to vreme, vidi se iz značenja okola (logora, kampa) sinova Izrailjevih, što označava nebo i Crkvu, vidi br. 4236, 10038; stoga dok su bili u idolopokloničnom bogoštovanju, klanjajući se teletu umesto Jehovi, njihov je okol označavao pakao; jer se reprezentativ neba i Crkve okrenuo u reprezentativ pakla, kada se narod okrene od Božanskog u đavolsko bogoštovanje, a što je bilo bogoštovanje teleta. Isto je označeno okolom kod Amosa, Poslah u vas pomor kao u Egipat, pobih mačem mladice vaše, i učinih da se podizaše smrad iz okola vašega u nozdrve vaše (IV, 10). Predmet o kome se ovde govori je pustošenje istine, a kad je opustošena, tada okol označava pakao. Da se govori o pustošenju istine, vidi se iz svih pojedinosti odlomka kada se gleda iz unutrašnjeg smisla; jer pomor označava pustošenje, br. 7102, 7505; Egipat označava ono što je spoljašnje, a isto tako i pakao, vidi navedene odlomke, br. 10437; mač označava obmanu koja se bori protivu istine, br. 2799, 4499, 6353, 7102, 8294; mladići označavaju istine Crkve, br. 7668; pobiti označava nestati duhovno, br. 6767, 8902; sužanjstvo označava biti lišen istine, br. 7990; konji označavaju Intelektualno koje je prosvetljeno, br. 2760, 2762, 3217, 6125, 6534; smrdeti označava ono što je odvratno, a koje izdiše iz pakla. Iz ovoga se vidi da okol u ovom smislu označava pakao. Pakao je označen i okolom neprijatelja koji su bili protivu Jerusalima, i uopšte označava one koji su bili protivu sinova Izrailjevih u istorijskim delovima Reči.

10459. Ugleda tele i igre. Da ovo označava paklensko bogoštovanje, vidi se iz slaganja s uživanjem spoljašnjih ljubavi te nacije, a otuda njenog unutrašnjeg uživanja, vidi se iz značenja teleta, koje označava spoljašnje ljubavi te nacije, vidi gore, br. 10407. To ovde označava bogoštovanje koje se slaže s tim uživanjem, jer kada se Mojsije približio okolu, taj je narod bio u toku toga bogoštovanja; a da je takvo bogoštovanje poreklom iz pakla, vidi se iz onoga što je gore rečeno; i iz značenja igre, što označava unutrašnje uživanje; i ovo vidi gore, br. 10416.

10460. Te se razgnevi Mojsije. Da ovo označava odvraćanje toga naroda od unutrašnjeg u Reči i Crkvi i bogoštovanju, vidi se iz značenja razgneviti se, kada se

kaže o Gospodu, a što označava odvraćanje čoveka od unutrašnjih stvari, stoga od Božanskih stvari, vidi gore, br. 10431. Isto je označeno sa razgneviti se kada se kaže za Mojsija, jer se Mojsijem predstavlja Reč ili Božanska Istina koja je od Gospoda, ili , što je ista stvar, Gospod u pogledu Božanske Istine; o ovoj reprezentaciji vidi navedene odlomke, br. 9372. Kaže se od unutrašnjeg u Reči, u Crkvi i u bogoštovanju, jer onaj koji se odvrati od unutrašnjeg u Reči, odvraća se isto tako i od unutrašnjeg u Crkvi, kao i od unutrašnjeg u bogoštovanju, jer unutrašnje u Crkvi, i unutrašnje u bogoštovanju, su iz unutrašnjeg u Reči; jer Reč uči šta treba da bude priroda čoveka Crkve, ili priroda Crkve kod čoveka, kao i njegov karakter; jer dobra i istine ljubavi i vere sačinjavaju unutrašnju Crkvu, a isto tako i unutrašnje bogoštovanje. Reč je ta koja uči ova dobra i istine, i to su unutrašnje stvari u Reči.

10461. I baci iz ruku svojih ploče, i razbi ih pod gorom. Da ovo označava spoljašnji smisao u Reči promenjen i različit zbog toga naroda, vidi se iz značenja ploča na kojima je zakon bio napisan, što označava spoljašnji smisao Reči, ili smisao njenog slova, vidi gore, br. 10453; i iz značenja baciti iz ruke i razbiti ih, što označava razoriti stvarni (pravi) spoljašnji smisao, stoga isto tako promeniti ga i učiniti ga drugačijim. Da je spoljašnji smisao Reči bio promenjem i da je postao drugačiji zbog Izrailjskog naroda, vidi gore, br. 10453; i iz značenja Gore Sinajske, koja označava nebo, odakle je Božanska Istina, vidi br. 9420. Kaže se pod gorom, jer je spoljašnji smisao Reči ispod neba, dok je unutrašnji u nebu.

10462. (20) Pa uze tele koje behu načinili. Da ovo označava uživanje koje se nalazi u idolopoklonkičnom bogoštovanju te nacije, vidi se iz značenja teleta, što označava uživanje spoljašnjih ljubavi Izrailjskog naroda, čije je to bilo bogoštovanje, i sa kojim se slagalo, pošto je to bogoštovanje bilo idolopoklonično, br. 10407, 13459.

10463. I spali ga ognjem. Da ovo označava da je sastavljen sasvim od ljubavi prema sebi i svetu koji su osuđeni na pakao, vidi se iz značenja ognja, što označava pakao, vidi se iz značenja ognja, koji označava nebesku ljubav, koja je ljubav ka Gospodu, i ljubav prema bližnjem; a u obrnutom smislu, paklensku ljubav, koja je ljubav prema sebi i ljubav prema svetu, vidi br. 4906, 5071, 7575, 10055. Spaliti ognjem označava biti sasvim obuzet ljubavlju prema sebi i svetu, stoga biti osuđen na pakao; jer kada vladaju ove ljubavi, one su pakao u čoveku; iz ovoga se vidi šta se označava paklenim ognjem o kojemu se govori svuda u Reči.

10464. I satra ga u prah. Da ovo označava paklensku obmanu otuda, vidi se iz značenja satrti u prah, ili u ono što je najsitnije, a što označava stvarati ono što je lažno iz paklenskog uživanja, stoga označava paklensku obmanu. Da je ovo označeno satiranjem, kada se kaže o zlu, vidi se iz onoga što je bilo pokazano, br. 4335, 9995, 10303.

10465. I prosu ga po vodi. Da ovo označava pomešanost s istinama, vidi se iz značenja voda, što označava istine, vidi navedene odlomka, br. 10238; i pošto se kaže da se prah, u koji je pretvoreno tele, bio prosut po vodama, time se označava da su obmane iz paklenskih uživanje bile pomešane s istinama iz neba. Da se ovim vodama označavaju istine iz neba, jer su ove vode silazile s Gore Sinajske, a Gorom Sinajskom označeno je nebo, iz kojega je Božanska Istina, br. 9420. Da su ove vode bile iz ovoga izvora, vidi se iz drugoga odlomka kod Mojsija, I uzeh vaš greh koji učiniste, tele, i satrh ga u prah, i prosuh prah njegov u potok, koji teče s one gore (Zak. Ponovljeni IX.21).

10466. I zapoji sinove Izrailjeve (I dade sinovima Izrailjevim da piju). Da ovo označava da je to bilo povezano sa i usvojeno od toga naroda, što se vidi iz značenja zapojiti (dati da se pije), što označava povezati se sa i usvojiti istine, a u obrnutom smislu obmanu, vidi br. 3089, 3168, 8562, u ovom slučaju obmanu od zla (prim. prev.- obmana od zla znači obmanu kojoj je poreklo u zlu, na primer kad neko nekoga mrzi i napada, on je u obmani da njega (napadača)onaj drugi mrzi i napada, to jest, napadač živi u obmani da ga onaj mrzi, kako bi opravdao svoju mržnju i napad). Sinovima Izrailjevim se označava taj narod bez ikakvog drugog značenja, jer je predmet o kome se ovde govori proprium toga naroda. Iz ovoga se sada može videti šta je bio unutrašnji karakter toga naroda, jer je to ono što se opisuje u ovom poglavlju.

10467. Stihovi 21-25. 21. I reče Mojsije Aronu: što ti je učinio ovaj narod, te ga uvali u toliki greh? 22. A Aron mu reče: nemoj se gneviti, gospodaru; ti znaš ovaj narod da je brz na zlo. 23. Jer rekoše mi: načini nam bogove koji će ići pred nama, jer tome Mojsiju koji nas izvede iz zemlje Egipatske ne znamo šta bi. 24. A ja im rekoh: ko ima zlata, neka ga skida sa sebe. I dadoše mi, i ja ga bacih u vatru, i izađe to tele. 25. A Mojsije videći narod go, jer ga ogoli Aron na sramotu pred protivnicima njegovim.

21. I reče Mojsije Aronu: što ti je učinio ovaj narod, označava opažanje od unutrašnjeg o ovakvom spoljašnjem; te ga uvali u toliki greh? otuda je to da se taj narod odvratio od Božanskog; 22. A Aron mu reče: nemoj se gneviti, gospodaru,

označava neka se unutrašnje ne odvrati zbog toga; ti znaš ovaj narod da je brz na zlo, označava da je taj narod u spoljašnjem bez unutrašnjeg. 23. Jer rekoše mi, označava ohrabrivanje; načini nam bogove koji će ići pred nama, označava obmane doktrine i bogoštovanja, stoga idolopoklonične stvari, jer tome Mojsiju koji nas izvede iz zemlje Egipatske ne znamo šta bi, označava da je sasvim nepoznato da u Reči postoji druga Božanska Istina koja uzdiže od spoljašnjeg ka unutrašnjem, i koja sačinjava Crkvu. 24. A ja im rekoh: ko ima zlata, neka ga skida sa sebe, označava poreklo ovih stvari iz smisla slova, koje pogoduju uživanju spoljašnjih ljubavi, i njihovim načelima; I dadoše mi, označava sjedinjavanje i učinak; i ja ga bacih u vatru, i izađe to tele, označava ljubavi prema sebi i prema svetu od kojih je bilo i s kojim se slagalo to bogoštovanje.

25. A Mojsije videći narod go, označava da se opazilo od unutrašnjeg da je taj narod bio protivan svemu što je unutrašnje, stoga što je od Božanskog; jer ga ogoli Aron na sramotu pred protivnicima njegovim, označava da su bili bez ikakve moći da se odupru zlima i obmanama iz pakla.

10468. (21). I Mojsije reče Aronu. Da ovo označava opažanje iz unutrašnjeg o spoljašnjem, vidi se iz značenja reći, što označava opažanje; vidi navedene odlomke, br. 10290; i iz reprezentacije Mojsija, koji predstavlja Reč; vidi navedene odlomke, br. 9372, u ovome slučaju predstavlja njeno unutrašnje; i iz reprezentacije Arona, koji označava spoljašnje u Reči, u Crkvi, i u bogoštovanju, vidi gore, br. 10397. Mojsije označava ono što je unutrašnje, jer on govori Aronu, koji predstavlja spoljašnje. Bilo da kažete unutrašnje i spoljašnje u Reči, ili prosto unutrašnje i spoljašnje, to je u ovom slučaju ista stvar, jer je Reč Božanska Istina, od koje čovek ima opažanje, ovde opažanje o takvom spoljašnjem kao kod Izrailjskog naroda, kao i o bogoštovanju i u svemu što pripada Crkvi, i svemu što pripada Reči. Treba primetiti da svo opažanje o spoljašnjem dolazi od unutrašnjeg; jer ono što je spoljašnje može se videti iz onoga što je unutrašnje; ali ono što je spoljašnje ne može se videti iz onoga što je spoljašnje. To je zašto oni koji su u spoljašnjem bez unutrašnjeg, ne priznaju unutrašnje stvari, jer ih ne osećaju i ne vide; i zašto neki poriču te stvari, a zajedno s njima i stvari nebeske i Božanske.

10469. Šta ti je učinio ovaj narod, te ga uvali u toliki greh? Da ovo označava pitanje zašto se taj narod odvratio od Božanskog, vidi se iz značenja šta je taj narod učinio tebi, što označava da je taj narod takvoga karaktera; jer se pod učiniti ovde misli na učiniti, jer se Aronom ne označava Aron nego spoljašnje u pogledu svoga kvaliteta kako ga vidi unutrašnje; stoga kada je značenje bezlično,

šta je učinio tebi, označava zašto je ovo (ovako); i iz značenja greha, što označava odvraćanje od Božanskog, vidi br. 5841, 9346.

10470. (22) A Aron mu reče. Da ovo označava ono što je opaženo, vidi se iz značenja reći, kada se izraz koristi u odnosu na unutrašnje koje nadgleda i ispituje ono što je spoljašnje, što označava opažati; stoga, u drugu ruku, kad se koristi u odnosu na spoljašnje, tada označava ono što se opaža.

10471. Nemoj se gneviti, gospodaru moj. Da ovo označava, neka se zbog toga unutrašnje ne odvraća, vidi se iz značenja gneva, kada se odnosi na Mojsija, kojim se označava unutrašnje, što znači odvraćati se, u ovom slučaju neka se ne odvraća; i iz reprezentacije Mojsija, koji je u ovom slučaj moj gospodar, što označava unutrašnje, vidi br. 10468; Ovde Aron naziva Mojsija svojim gospodarem, jer je unutrašnje gospodar, a spoljašnje je relativno sluga, jer kod čoveka unutrašnje je u nebu, pa stoga kada je otvoreno /unutrašnje/, to je njegovo nebo, dok je spoljašnje kod njega njegov svet; a svet je stvoren da služi nebu kao sluga svoga gospodara. Sličan je slučaj sa spoljašnjim u bogoštovanju, u odnosu na njegovo unutrašnje.

10472. Ti znaš da je ovaj narod brz na zlo. Da ovo označava da je taj narod u spoljašnjem odvojenom od svetog unutrašnjeg, vidi se iz značenja zla i greha, što označava zatvaranje, odvajanje i odvraćanje od Božanskog, vidi br 4997, 5746, 5841, 9346. Kaže se odvojenog od svetog unutrašnjeg, jer je spoljašnje odvojeno od unutrašnjeg isto tako odvojeno od onoga što je sveto, jer ono što je sveto u čoveku, to je njegovo unutrašnje. Ono se naziva svetim, što se uliva iz neba, to jest, kroz nebo od Gospoda. Nebo se uliva u čovekovo unutrašnje, a kroz ovo u njegovo spoljašnje, jer je čovekovo unutrašnje stvoreno na sliku neba, stoga radi primanja duhovnih stvari koje su tamo, vidi br. 9279, 10156. Stoga se vidi da je čovek, kod kojega je spoljašnje odvojeno od unutrašnjeg, odan (posvećen) samo svetskim, zamaljskim, i telesnim stvarima. Oni koji su odani ovim stvarima, ne shvataju na šta se misli pod unutrašnjim, niti šta je to biti u nebeskim i Božanskim stvarima. Oni pretpostavljaju da kada su u toku spoljašnjeg bogoštovanja u Crkvi, da su tada u Božasnkim stvarima. Ali nije tako; jer u takvim prilikama na njih utiču telesna uživanjana na koja su naviknuti od detinjstva, ili deluju radi sveta i radi izgleda, jer ih dužnost goni na to radi dobiti ili počasti; na taj način oni su odani svetskim, zemaljskim, i telesnim stvarima, a ne nebeskim i Božanskim stvarima. Drugačije je s onima koji su u spoljašnjim stvarima od unutrašnjeg.

10473. Jer mi rekoše: Da ovo oznčava ohrabrivanje , vidi se iz značenja reći, kada se kaže o onima koji su u stvarima spoljašnjim odvojeno od onoga što je unutrašnje, što označava ohrabrivanje, br. 10398.

10474. Načini nam bogove, koji će ići pred nama. Da ovo označava obmane doktrine i bogoštovanja, stoga stvari idolopoklonične, vidi gore, br. 10399.

10475. (23) Jer tome Mojsiju, koji nas izvede iz zemlje Egipatske, ne znamo šta bi. Da ovo označava da je sasvim nepoznato da neka druga Božanska Istina postoji u Reči, koja uzdiže čoveka iz spoljašnjeg u unutrašnje, i koja sačinajva Crkvu, vidi tako isto gore, br. 10400.

10476. (24) A ja im rekoh: ko ima zlata, neka ga skida sa sebe. Da ovo označava izvođenje onih stvari iz smisla slova Reči, koje povlađuju uživanju spoljašnjih ljubavi, i njihovim načelima, vidi se iz onoga što je objašnjeno i pokazano gore, br. 10402.

10477. I dadoše mi. Da ovo označava skupljanje u jedno, i učinak, vidi gore, br. 10403, 10404.

10478. A ja ga bacih u vatru, i izađe to tele. Da ovo označava ljubavi prema sebi i svetu, od kojih i u slozi s kojima postoji to bogoštovanje, vidi se iz značenja vatre, koja označava ljubav u oba smisla, vidi br. 4906, 597?, 5215, 6314, 6834, 7324, 7575, 10055, ovde ljubav prema sebi i ljubav prema svetu, jer je taj narod bio predan tim ljubavima pošto je bio u spoljašnjim stvarima odvojeno od unutrašnjeg. Stoga, baciti u vatru označava biti predan takvim ljubavima, i izvlačiti iz smisla slova u Reči koja im povlađuju ono iz čega oblikuju doktrinu; i iz značenja teleta, što označava bogoštovanje od tih ljubavi, i u slaganju s njima, što je paklenski, vidi br. 10459.

10479. (25) A Mojsije videći narod go. Da ovo označava da je unutrašnje opazilo da se taj narod odvratio od onoga što je unutrašnje, stoga od Božanskog, vidi se iz značenja videti, što označava opaziti; i iz reprezentacije Mojsija, koji označava ono što je unutrašnje (vidi gore, br. 10468); i iz značenja biti go (ogoljen), što znači odvratiti se, u ovom slučaju od onoga što je unutrašnje, stoga od Božanskog, u skladu s onim što je gore bilo objašnjeno, br. 10472. Ta reč u izvornom jeziku znači i odvratiti se, i vratiti se, kao i biti ogoljen, a sa biti ogoljen označava se biti lišen dobra ljubavi i istina vere, pošto su ovo unutrašnje stvari Crkve i njenog bogoštovanja, br. 9960.

10480. Jer ga ogoli Aron. Da ovo označava da je ovo poticalo od spoljašnjih stvari koje su oni voleli, vidi se iz značenja ogoleti, što označava odvratiti se od onoga što je unutrašnje, stoga Božansko, upravo kao gore, br. 10480; i iz reprezentacije Arona, koji označava ono što je spoljašnje, vidi gore, br. 10468. To označava, koje su voleli, jer oni koji su predani (odani) spoljašnjeim stvarima odvojeno od unutrašnjeg, vole samo spoljašnje stvari. U ovom slučaju, nekoga ogoleti označava odvratiti se, a ne učiniti da se neko odvrati, jer se Aronom, u unutrašnjem smislu, ne misli na Arona, nego, u bezličnim smislu, na ono što je spoljašnje, u skladu s onim što je rečeno gore, br. 10469.

10481. Na sramotu pred neprijateljima njegovim (na uništenje ponosa ili ugleda pred neprijateljima). Da ovo označava nemati nikakve moći da se odupre zlima koja su iz pakla, vidi se iz značenja uništiti (osramotiti), što znači biti bez moći da se odupre zlima i obmanama, jer ovo, u duhovnm svetu, znači imati moć; i iz značenja onih koji ustaju protivu neprijatelja, što označava zla i njihove obmane, pošto su to u duhovnom smislu neprijatelji koji ustaju , stoga su one stvari označene u Reči neprijateljima, a to su oni koji ustaju protivu nekoga, kao kod Davida, O Jehova, kako je mnogo neprijatelja mojih! Mnogi ustaju na me, Mnogi govore za dušu moju, nema mu pomoći od Boga (Psalam III, 1,2). Opet, Pokaži divnu milost svoju, o Spasitelju koji izbavljaš one koji se uzdaju u tebe, protivu onih koji ustaju na mene. Izbavi me od bezbožnika koji na me napadaju, a koji su me opkolili (Psalam XVII, 7-9). Ponovo, Nemoj me dati na volju neprijatelja mojih; jer ustaše na me lažni svedoci; i onaj koji diše nasiljem; da bih verovao da ću vidjeti dobrotu tvoju na zemlji živih (Psalam XXVII, 12, 13). Ponovo, Bože, care moj, ti si onaj isti, pošlji pomoć Jakovu! S tobom ćemo izbosti neprijatelje svoje, i s imenom tvojim izgazićemo one koji ustaju na nas (Psalam XLIV, 5). Ponovo, Jer tuđini ustaše na me, i silni traže dušu moju; nemaju Boga pred sobom. Gle, Bog je pomoćnik moj, Gospod daje snagu duši mojoj (Psalam LIV, 3, 4). Ponovo, Izbavi me od neprijatelja mojih, Bože moj, i od onih, što ustaju na me, zakloni me. Izbavi me od onih koji čine bezakonje, i od krvopija sačuvaj me. Evo, zlo smišljaju duši mojoj (Psalam LIX, 1-3). U ovim i u drugim odlomcima, neprijateljima i onima koji ustaju protivu nekoga, označavaju se zla i obmane iz pakla. Oni se nazivaju koji ustaju protiv nekoga, jer zla i obmane ustaju protivu dobara i istina, a ne obrnuto.

Oni koji su u spoljašnjim stvarima odvojeno od onoga što je unutrašnje, nemaju snage da se odupru zlima i obmanama iz pakla, jer sva snaga odupiranja tim stvarima dolazi od Božanskog. Stoga oni koji su odvojeni od onoga što je unutrašnje, i oni koji su odvojeni od Božanskog, ti nemaju moći; stoga ih obmane i

zla raznose tamo i amo, gde god da ih pakao nosi, kao vunene pahulje ili kao plevu koju nosi vetar, što se jasno vidi po zlim duhovima koji s ovoga sveta stignu u drugi život. To je isto tako predstavljeno tim narodom koji pobeđuje svoje neprijatelje sve dok ostaju u bogoštovanju koje im je naređeno, a bivaju pobeđeni svaki put kada odstupe od toga bogoštovanja, to jest, svaki put kada su u zlu, u skladu s ovim rečima kod Mojsija, Ako podvrgnete uredbe moje, i duši vašoj omrznu zakoni moji , i raskinete zavet moj, seći će vas neprijagtelji vaši, te će vas goniti i list kad šušne, i bežaćete ispred mača, i padaćete a da vas niko ne goni. (Levitska XXVI, 15, 36, 37). I na drugome mestu, Kako bi jedan gonio hiljadu a dvojica terala deset hiljada, da ih nije stena njihova prodala i Jehova ih predao? (Psalam XXXII, 30). Iz ovoga se vidi šta je označeno uništenjem (sramotom) onih koji ustaju protivu njih.

10482. Stihovi 26-29. 26. Stade Mojsije na vrata od okola, i reče: k meni ko je Jehovin; i skupiše se pred njega svi sinovi Levijevi. 27. I reče im: ovako kaže Jehova Bog Izrailjev: pripašite svaki mač svoj uz bedro svoje, pa prođite tamo i amo po okolu od vrata do vrata, i pobijte svaki brata svojega i prijatelja svojega i bližnjega svojega. 28. I učiniše sinovi Levijevi po zapovesti Mojsijevoj, i pogibe naroda u onaj dan do tri hiljade ljudi. 29. Jer Mojsije reče: posvetite danas ruke svoje Jehovi, svak na sinu svom i na bratu svom, da bi vam dao danas blagoslov.

26. Stade Mojsije na vrata od okola, označava gde je otvor u pakao; i reče: k meni ko je Jehovin; i skupiše se pred njega svi sinovi Levijevi, označava one koji su u istinama od dobra. 27. I reče im: označava ohrabrivanje; ovako kaže Jehova Bog Izrailjev, označava od Gospoda: pripašite svaki mač svoj uz bedro svoje, označava istinu od dobra koja se bori protivu obmane od zla; pa prođite tamo i amo po okolu od vrata do vrata, označava gde god je nešto otvoreno od unutrašnjeg u spoljašnje; i pobijte svaki brata svojega i prijatelja svojega i bližnjega svojega, označava zatvaranje protivu influksa i istine i od onoga što se na to odnosi kako bi se sprečilo svako primanje i komunikacija. 28. I učiniše sinovi Levijevi po zapovesti Mojsijevoj, označava - ovo su postigli oni koji su u istinama od dobra; i pogibe naroda u onaj dan do tri hiljade ljudi, označava potpuno zatvaranje unutrašnjeg. 29. Jer Mojsije reče: posvetite danas ruke svoje Jehovi, označava ono što se komunicira i prima od Božanske Istine u nebesima; svak na sinu svom i na bratu svom, označava kada je unutrašnje zatvoreno kako bi se sprečilo da istina i dobro iz neba uđu u spoljašnje; da bi vam dao danas blagoslov, označava primanje Božanske istine iz Reči, i povezivanje sa Gospodom kroz nju.

10483. (26) I stade Mojsije na vrata od okola. Da ovo označava /mesto, stanje/ gde je otvor u pakao, vidi se iz reprezentacije Mojsija, koji označava unutrašnje,

vidi gore, br. 10468; i iz značenja vrata, koja označavaju mesto gde je otvor – o čemu ćemo ubrzo govoriti; i iz značenja okola, koji označava pakao; i ovo vidi gore, br. 10458. Mojsije je stajao na vratima, ali nije ušao u sami okol da bi se predstavilo da ništa od unutrašnjeg ne može ući u pakao; jer je Mojsijem bilo predstavljeno unutrašnje, a okolom pakao. Jer svi koji su u paklju, su u spoljašnjim stvarima odvojeno od unutrašnjeg, jer su predani ljubavima prema sebi i svetu; zbog čega ono što je unutrašnje ne može tamo ući , jer se ne prima, nego ga neki odmah odbacuju, a neki ga uguše i ugase, a neki izokrenu. Da li govorimo o unutrašnjem , ili o nebu, ista je stvar; jer nebo je u onome što je unutrašnje, kako u unutrašnjem u Reči tako i u unutrašnjem Crkve i bogoštovanja, stoga i u unutrašnjem čoveka koji je u nebeskoj i duhovnoj ljubavi, to jest, u ljubavi prema Gospodu i ljubavi prema bližnjemu.

Treba ukratko reći na šta se misli pod otvaranjem pakla, što je označeno vratima okola. Svaki je pakao zatvoren svuda okolo, ali je otvoren odozgo, po nuždi i potrebi. Ovaj je otvor u svetu duhova, koji je između neba i pakla, jer se tamo završavaju paklovi ispod, a neba iznad, br. 5852. Kaže se da se otvaraju po potrebi i nuždi, jer svaki čovek ima kod sebe duhove iz pakla, i anđele iz neba; duhovi iz pakla su povezani s njegovim telesnim i svetskim ljubavima, a anđeli iz neba s njegovim nebeskim i duhovnim ljubavima; jer bez prisusutva duhova čovek ne bi mogao da živi; kad bi se oni od njega odstranili, on bi pao kao kamen. Sledstveno, kako bi čovek mogao da živi u skladu sa svojim ljubavima, paklovi se otvaraju po nuždi i potrebi, kada mu prilaze duhovi koji su u sličnim ljubavima. Ovo otvaranje je ono što se naziva vratima pakla; ponekad mi je bilo dato da to vidim. Te otvore čuva Gospod preko anđela, da bi sprečio da izađe više duhova nego što je potrebno. Iz ovoga je jasno šta se u Reči naziva vratima pakla, i šta vratima neprijatelja; kao kod Mateje, Isus reče Petru, Na ovoj steni podignuću moju Crkvu, ni vrata paklena neće je nadvladati (XVI, 18); vrata paklena koja neće nadvladati, označava da se paklovi neće usuditi da izađu i razore istine vere; stena na kojoj će Crkva biti sagrađena, označava veru od Gospoda u Gospodu; ova vera je vera ljubavi prema bližnjemu, jer je ljubav prema bižnjemu u njoj i s njom jedno. Da stena označava tu veru, vidi predgovor poglavlju XXII, Postanka, i br. 8581, 10438. A da je istinska vera ljubav prema bližnjem, vidi br. 654, 1162, 1176, 1608, 2228, 9154, 9224, 9783.

Isto je označeno i rečima, I naslediće seme tvoje vrata neprijatelja tvojih (Postanje XXII, 17; XXIV, 60). Naslediti vrata neprijatelja, označava razoriti zla i obmane iz pakla; ovo je isto tako označeno izgonom i razbijanjem naroda u zemlji Hananskoj;

jer su narodi u toj zemlji predstavljali zla i obmane, vidi br. 1573, 1574, 1868, 4818, 6306, 9320, 9327. Isto tako kod Davida, Sedeći na vratima o meni se dogovaraju; pijući žestoko piće pevaju me (LXIX, 12). Ponovo, Blago čoveku koji je napunio luk svoj! Neće se osramotiti kad stanu razgovarati s neprijateljima na vratima (CXXXVII, 5). Ali vrata, u dobrom smislu, označavaju otvaranje u nebo: kod Davida, Uzvisite vrhove svoje, uzvisite se vrata večna! Ide Car slave (XXIV, 7-10). Osim toga, vratima se u Reči označava ulaz u nebo i Crkvu pomoću istine i dobra; kao i influks istine i dobra kod čoveka.

10484. I reče: Ko je Jehovin? k meni neka dođe. Da ovo označava one koji su u spoljašnjim stvarima iz onoga što je unutrašnje, vidi se iz reprezentacije Mojsija, koji označava unutrašnje, vidi br. 10468. A pošto je čovekovo unutrašnje u nebu, a njegovo spoljašnje u svetu, a nebo uzlazi preko unutrašnjeg u spoljašnje, očito je da se onima koji su za Jehovu označavaju oni koji su u spoljašnjim stvarima iz onoga što je unutrašnje; kad se kaže da nebo ulazi, značenje je da Gospod ulazi, jer Gospodovo Božansko sačinjava nebo. Da su ove stvari označene, vidi se i iz toga što su one protivne onima koji su u spoljašnjim stvarima odvojeni od onoga što je unutrašnje; kao i da sinovi Levijevi, koji se skupljaju oko Mojsija, predstavljaju one koji su u istinama od dobra; a oni koji su u istinama od dobra, ti su u spoljašnjim stvarima od onoga što je unutrašnje.

10485. I skupiše se oko njega svi sinovi Levijevi. Da ovo označava one koji su u istinama od dobra, vidi se iz značenja sinova Levijevih, koji označavaju one koji su u duhovnoj ljubavi, ili u ljubavi prema bližnjem, vidi br. 3875, 4497, 4502, 4503. Bilo da govorite o ljubavi prema bližnjem, ili o istini od dobra, ista je stvar, jer oni koji su u ljubavi prema bližnjem, žive životom istine, to jest, životom koji je u skladu Božanskim istinama, a to je ljubav prema bližnjemu.

10486. (27) I reče im: Da ovo označava ohrabrivanje, vidi se iz značenja reći, kada se govori o borbi, na koju se podstiču, što je slučaj u ovoj prilici, što označava ohrabrivanje.

10487. Ovako kaže Jehova Bog Izrailjev. Da ovo označava kroz Gospoda, vidi se iz toga, što je Jehova i Bog Izrailjev u Reči Gospod. Da Jehova znači Gospod, vidi navedene odlomke, br. 9373, i da Bog i Svetac Izrailjev označavaju Gospoda, vidi br. 7091.

10488. Pripašite svaki mač svoj uz bedro svoje. Da ovo označava istinu od dobra koja se bori protivu obmane od zla, vidi se iz značenja mača, koji označava istinu koja se bori protivu obmane, vidi br. 2799, 8295; i iz značenja bedra , što

označava dobro ljubavi, vidi br. 3021, 4277, 4280, 5050-5062, 9961. Kaže se mač uz bedro, jer istina koja se bori protivu obmane i zla, i koja pobeđuje, mora da bude od dobra. A sva moć istine je iz toga izvora. Doista, istina bez dobra nije istina, jer je to samo znanje bez života. Istinom od dobra označava se život u skladu s istinom; jer dobro pripada životu. Iz toga se vidi zašto se pominje da se stavlja mač uz bedro, kao i Davida, gde se govori o Gospodu, Pripaši, junače, mač uz bedro svoje, čast svoju i krasotu svoju (XLIV, 3).

10489. Pa prođi tamo i amo u okolu od vrata do vrata. Da ovo označava svuda gde je nešto otvoreno u ono šo je spoljašnje, vidi se iz značenja proći tamo i amo, što označava potpuni pregled; i iz značenja vrata, to označava otvor, vidi gore, br.10483, tako i ono što je spoljašnje, jer ono spoljašnje odvojeno od onoga što je unutrašnje, to je pakao kod čoveka. Iz ovoga se vidi šta se označava sa prođi tamo i amo u okolu od vrata do vrata, a to je da oni treba da potpuno ispitaju kad god se nešto otvori iz onoga što je unutrašnje u ono što je spoljašnje. Kako stoji ovaj slučaj, biće pokazano i sledećem članku . Ono što je spoljašnje a odvojeno od spoljašnjeg, to je pakao kod čoveka, jer ono što je unutrašnje, to je nebo kod čoveka, kao što je gore pokazano, br. 10472; prema tome, ono što je spoljašnje, kad je odvojeno od neba, to je pakao. To se dalje vidi iz toga što kod onih koji su u spoljašnjim stvarima odvojeno od unutrašnjih stvari, prevladavaju paklenske ljubavi; a to su ljubavi prema sebi i prema svetu. Isto tako, čovek kod koga je spoljašnje odvojeno od unutrašnjeg, u paklu je, iako nije svestan ovoga dok živi u svetu.

10490. I pobijte svaki brata svojega i prijatelja svojega i i bližnjega svojega. Da ovo označava sprečiti influks dobra i istine, i stvari koje se s njima slažu, kako ne bi bilo primanja i komunikacije, vidi se iz značenja pobiti, što označava oduzeti duhovni život, stoga dobro ljubavi i istinu vere; ovde, stoga, zatvoriti, kako ne bi bilo primanja i komunikacije od njih: jer kad se ove oduzmu, ostaje samo prirodni život. Da pobiti označva oduzeti duhovni život, vidi br. 3387, 3395, 7943, 8902; i iz značenja brata, što označava dobro ljubavi i ljubavi prema bližnjem; vidi br. 3815, 4121, 5692, 6756; i iz značenja prijatelja, što označava istine od toga dobra, i iz značenja bližnjega, što označava ono što je povezano s njima, vidi br. 5911, 9378, stoga ono što se privlači, jer oni koje se privlače, ti su bližnji. Stoga se vidi da se sa -da čovek pogubi svog brata, i svog prijatelja, i bližnjega, označava sprečavati influks dobra, istine, i stvari s kojima se privlače, kako se ne bi primale i kako ne bi bilo komunikacije s njima.

Slučaj u pogledu ovoga je kao što sledi: pošto je taj narod bio u srcu idolopokloničan, i sasvim odan ljubavima koje prevladavaju u paklu, a i pored toga, kod njih je bilo ustanovljeno bogoštovanje koje je predstavljalo nebeske stvari koje su među njima ustanovljene, stoga je njihovo unutrašnje bilo sasvim zatvoreno. Bila su dva razloga za ovo; jedan je bio to, da ne bi moglo da dođe do povezivanja s nebom preko njihovih spoljašnjih stanja bez unutrašnjeg; drugi je bio, da ne bi svete stvari Crkve i neba bile oskvrnute . Jer, da je taj narod bio priznao unutrašnje stvari bogoštovanja, a to su svete stvari Crkve i neba koje su bile predstavljene, on bi ih bio ukaljao i oskvrnuo . Ovo je razlog da je tako malo toga otkriveno tome narodu o nebu i o životu posle smrti; pa su stoga bili u potpunom neznanju da je carstvo Mesijino u nebu, a da je taj narod takvoga karaktera i danas, dobro je poznato; ali vidi šta je bilo pokazano o tome narodu u odlomcima navedenim gore, br. 10396; kao to da su bili potpuno obuzeti spoljašnjim stvarima bez unutrašnjeg, br. 4293, 4311, 4459, 4834, i 4844, 9380, 9381. Da je njihovo bogoštovanje bilo čisto spoljašnje, br. 314, 3479, 8871. Da stoga nisu želeli da znaju unutrašnje stvari bogoštovanja i Reči, br. 3479, 4429, 4433, 4680. Da su znali svete unutrašnje stvari, bili bi ih oskvrnuli, br. 3398, 3489, 4289, da zbg toga im nije bilo dopušteno da iz znaju, br. 301, 302, 304, 2520, 3769. Da je ipak, preko spoljašnjeg u bogošovanju kod njih, koje je bilo reprezentativ nebeskih stvari, postojala komunikacija s nebm, br. 4311, 4444, 6304, 8588, 8806.

To su stoga stvari koje su označene u rečima, da treba da pobije brat brata, prijatelj prijatelja i bližnji bližnjega . Onaj koji ne zna da se braćom, prijateljima, bližnjima, i mnogim drugim imenima srodstva, označavaju dobra i istine Crkve i neba, i njihove suprotnosti, zla i obmane, taj ne može da zna što je sadržano u mnogim odlomcima u Reči, gde se nalaze ovakvi izrazi, kao u sledećim, Ne mislite da sam došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir nego mač; jer sam došao da rastavim čoveka od oca njegova i kćer od majke njezine, i snahu od svekrve njezine. I neprijatelji čoveku postaće domašnji njegovi. Jer koji ljubi oca ili mater većma nego mene, nije mene dostojan; i koji ljubi sina i kćer većma nego mene, nije mene dostojan. I koji ne uzme krsta svojega i ne pođe za mnom, nije mene dostojan (Mateja X, 34-38).

Predmet o kome se govori u ovome odlomku su duhovne borbe, a ove su iskušenja koja podnose oni koji se nanovo rađaju, i sukobi koji se tada odvijaju u čoveku između obmana iz pakla, i dobara i istina od Gospoda. Pošto se ovde opisuju te bore, stoga se kaže, Onaj koji ne uzme svoj krst , i ne ide za mnom, nije mene vredan; krstom se označava čovekovo stanje dok je u iskušenjima. Onaj

ko ne zna značenje čoveka i oca, kćeri i majke, snahe i svekrve, može da pomisli da je Gospod došao u svet da bi oduzeo mir u domovima i u porodicama, i da bi podstakao neslogu; dok je u stvari On došao da donese mir,i da ukloni neslogu; u skladu s Njegovim vlastitim rečima kod Jovana (XIV, 27), i na drugim mestima.

Da se u gornjem odlomku opisuje nesloga između unutrašnjeg i spoljašnjeg čoveka, vidi se iz značenja u unutrašnjem smislu čoveka i oca, kćeri i majke, snahe i svekrve; u ovome smislu čovek označava dobro od Gospoda, otac označava zlo od čovekovog propriuma; kćer označava osećanje za dobro i istinu, majka označava osećanje za zlo i obmanu, snaha označava istinu Crkve pripojenu njenom dobru, a svekrva označava obmanu pridruženu njenome zlu. Pa stoga se ovako opisuje borba između dobara i zala, i između obmana i istina u čoveku, stoga se i kaže, da će čovekovi neprijatelji biti njegovi domaći; je se pod domaćima označavaju one stvari koje su u čoveku, ili koje su mu svojstvene; a neprijatelji su, u duhovnom smislu, zla i obmane koje napadaju dobra i istine. Da su takve stvari označene čovekom , ocem, kćeri, majkom, snahom, i svekrvom, pokazano je u objašnjenjima svuda. Slično i u ovim rečima kod Mateje, A predaće brat brata i otac sina; i ustaće deca na roditelje i pobiće ih (X, 21). Kao i ovim rečima kod Luke, Ako ko dođe k meni a ne mrzi na oca svojega, i na mater, i na ženu, i na decu, i na braću, i na sestre, i na samu dušu svoju, ne može biti moj učenik. I ko ne nosi krsta svojega i za mnom ne ide, ne može biti moj učenik. Tako dakle, svaki od vas koji se ne odreče svega što ima, ne može biti moj učenik (XIV, 26, 27, 33). Ko ne može da vidi da ove reči ne treba razumeti doslovno, osobito zbog ovoga: da treba bez ograničenja mrzeti oca, majku, ženu, decu, braću, sestre, pre nego se postane Gospodovim učenikom; iako je Gospodov zapovest, da se ne sme niko mrzeti, čak ni neprijatelj (Mateja V, 43, 44). Vidi se da pod ovim imenima treba razumeti ono što je svojstveno, a to su zla i obmane svojim redom, jer se kaže da treba da mrzi i svoju dušu, i da treba da se odrekne svega što ima, to jest, stvari koje su njegove vlastite.

Ovde se opisuje stanje iskušenja, jer se kaže, Svako ko ne nosi svoj krst, i koji ne ide za mnom, ne može biti moj učenik. Biti Gospodov učenik, znači biti Njim vođen, a ne samim sobom, to jest, dobrima i istinama , koje su od Gospoda, a ne zlima i obmanama, koje su od čoveka. Reč treba razumeti na sličan način na drugim mestima, kada se pomenu gornja imena, kao kod Jeremije, Jer ne paze na reči moje, i odbaciše zakon moj. Za to ovako govori Jehova, evo ja ću metnuti ovom narodu smetnje, o koje će se spotaći očevi i sinovi, sused i prijatelj mu, i poginuće (VI, 19, 21). Ponovo, I razbiću ih jednoga od drugoga, očeve i sinove, veli

Jehova, ne ću požaliti ni poštedeti niti se smilovati, da ih ne potrem (XIII, 14). Opet, I učini Jehova da padaju jedan na drugoga (XLVI, 16). I kod Isaije, I razbiću Egipćane jedne o druge, te će vojevati brat na brata, i prijatelj na prijatelja (XIX, 2). I u ovim odlomcima slične se stvari označavaju očevim, sinovima, i prijateljima.

10491. (28) I učiniše sinovi Levijevi po reči Mojsijevoj. Da ovo označava ono što su učinili oni koji su bili u istinama od dobra, vidi se iz reprezentacije sinova Levijevih, koji označavaju one koji su u istinama od dobra, i u apstraktnom smislju, istine od dobra, vidi gore, br. 10485; i iz značenja učiniti po reči Mojsijevoj, što označava učinak.

10492. I pogibe naroda u onaj dan do tri hiljade ljudi. Da ovo označava potpuno zatvaranje onoga što je unutrašnje, vidi se iz značenja padati ili poginuti, što označava zatvaranje, vidi gore, br. 10490; i iz značenja tri, što označava potpuno; jer se sa tri označava ono što je puno i potpuno, vidi br. 2788, 4495, 7715, 8347, 9198, 9488, 489; slično sa tri tisuće, jer veći brojevi ovde imaju značenje slično malim od kojih su postali umnožavanjem, br. 5291, 5335, 5708, 7973. Da svi brojevi u Reči označavaju stvari, vidi navedene odlomke, br. 9488 br. 10127, 10217, 10253.

Pošto se sada govori o zatvaranju unutrašnjeg kod Izrailjeske i Jevrejske nacije, nešto će se dalje reći o zatvaranju unutrašnjeg. Ono što zatvara čovekovo unutrašnje, to su zla i obmane, ili, što je ista stvar, svetske, zemaljske, i telesne ljubavi kada ove prevladavaju, jer iz ovih izviru sva zla i obmane. Ove ljubavi zatvaraju unutrašnje, jer su one suprotne nebeskim ljubavima, ili, što je ista stvar, zla i obmane su suprotne dobrima i istinama. Stoga, kada suprotnosti deluju jedne protivu drugih, ono što je povređeno, to se skuplja, baš kao i tkivo kada se ubode, a u drugim slučajevima svaki deo tela će se skupiti od bola. Dobro je poznato da povreda uma ili poremećen um čine da lice pokaže znakove grčenja, kao i da će se stegnuti abdomen, zajedno s plućima i disanjem. Tako je i s unutrašnjim čovekom, kada zla i obmane uđu u misao i u volju. Tada se opaža da se pokazuje odbijanje i stezanje . To je opšti razlog zašto se unutrašnje zatvara; ali poseban je razlog to, da ne bi dobra i istine ušle iz neba preko unutrašnjeg u spoljašnjeg čoveka, i bile tu ukaljane i oskvrnute. Stoga, da se ovo ne bi desilo kod Izrailjeske nacije, koja je imala Reč i svete stvari Crkve, njihovo je unutrašnje bilo sasvim zatvoreno. Da je slučaj ovakav, vidi se iz toga, da iako oni žive među Hrišćanima, iako se o Gospodu jasno govori u proroštvima Reči, oni Ga još uvek ne priznaju; doista, oni su takvoga karaktera, da zbog unutrašnje odvratnosti i odbijanja u njihovu misao ne može da uđe bilo šta što potvrđuje veru u Gospoda.

Osim toga, treba da se zna da je i u Hrišćanskom svetu unutrašnje zatvoreno kod onih koji poznaju istine vere, a ne žive prema njima. Jer je život u skladu s istinama iz Reči to što otvara čovekovo unutrašnje, jer su inače istine samo u memoriji spoljašnjeg čoveka. A u slučaju onih koji poriču istine iz Reči, unutrašnje je sasvim zatvoreno; a za divljenje je to što je unutrašnje češće zatvoreno kod inteligentnih nego kod prostih osoba. Razlog tome je to, što inteligentni više žele položaj i bogatstvo, pa su stoga više pod uticajem ljubavi prema sebi i svetu nego li prosti; isto tako, ovi imaju više moći da potvrde zla i obmane koje izviru iz tih ljubavi pomoću znanja koje poseduju, a u ovome oni nadilaze one koji su manje inteligentni ili prosti. Pored toga, mnogi od njih misle o duši po nekoj pretpostavci učenog sveta, kada shvataju dušu kao neki dašak ili vetar u kome postoji neki početak života ; u drugu ruku, oni koji su u prostom dobru, ti ne misle iz ovakve ideje, nego iz ideje da je čovek duša koja živi posle smrti. To je razlog da je unutrašnje otvoreno kod ovih drugih; ali je zatvoreno kod onih prvih. Bilo da govorimo o unutrašnjem koje je otvoreno ili zatvoreno, ili o tome da je nebo tako /otvoreno ili zatvoreno/, ista je stvar.

10493. I Mojsije reče: Posvetite danas ruke svoje Jehovi (Ispunite danas ruku Jehovi). Da ovo označava ono što se od Božanske Istine može komunicirati (preneti) i primiti u nebesima, vidi se iz značenja posvetiti (ispuniti ruku), što je reprezentativ Božanske moći Gospodove u nebesima pomoću Božanske Istine koja proizlazi od Božanskog Dobra, a što se tamo može komunicuirati i primiti, vidi br. 10076; u ovome slučaju ono što se može preneti od Božanske Istine u nebesima pomoću reprezentativa, koji su bili spoljašnje stvari bogoštovanja kod te nacije, kad im je unutrašnje bilo zatvoreno. Da je pomoću spoljašnjih stvari bogoštovanja, koje su bile reprezentativi nebeskih stvari kod te nacije, kada im je unutrašnje bilo zatvoreno, bilo komunikacije s nebom snagom Božanske Moći Gospodove, vidi br. 4311, 4444, 6304, 8588, 8806.

10494. Svak na sinu svome i bratu svome (Jer čovek je protivu sina svoga, i protivu brata svoga). Da ovo označava kada je unutrašnje zatvoreno, kako istina i dobro iz neba ne bi ušli u spoljašnje, vidi se iz značenja čoveka protivu sina i protivu brata, to jest, kada ih pobiju, što označava zatvaranje unutrašnjeg influksu istine i dobra, vidi gore. br. 10490, 10492. Da sin označava istinu, vidi br. 489, 4891, 533, 1147, 2623, 2813, 3373, 3704, 4257, 9807; i da brat označava dobro, br. 3815, 4121, 4191, 5409, 5686, 5692.

10495. Da bi vam dao danas blagoslov. Da ovo označava primanje Božanske Istine iz Reči, a preko nje povezivanje sa Gospodom, vidi se iz značenja blagoslova,

što označava uopšte ono čime je čovek darovan od Gospoda. A pošto se sve što odgovara tome opisu odnosi na dobro ljubavi i istinu vere, ovo, i sve što iz toga proističe, je ono što je označeno blagoslovom; stoga, u unutrašnjem smislu, primanje Božanske Istine iz Reči tu označeno je, a kroz to i povezivaje sa Gospodom, vidi br. 1096, 2846, 3017, 3406, 4216, 8674, 8939; a da blagoslov označava povezanost sa Gospodom, br. 350, 3514, 3530, 6091, 6099. Kakav je ovde slučaj, pokazano je u onome što je ranije rečeno; a da se tamo preko Reči odžava povezanost Gospoda sa čovekom, i neba sa svetom, vidi br. 10452.

10496. Stihovi 30-35. 30. A sutradan reče Mojsije narodu: vi ljuto sagrešiste; za to sada idem gore ka Jehovi, eda bi ga umolio da vam oprosti greh. 31. I vrati se Mojsije ka Jehovi, i reče: molim ti se; narod ovaj ljuto sagreši načinivši sebi bogove od zlata. 32. Ali oprosti im greh; ako li nećeš, izbriši me iz knjige svoje, koju si napisao. 33. A Jehova reče Mojsiju: ko mi je sagrešio, onoga ću izbrisati iz knjige svoje. 34. A sada idi, vodi taj narod kuda sam ti kazao. Evo, moj će anđeo ići pred tobom, a kad ih pohodim, pohodiću na njima greh njihov. 35. I Jehova bi narod zato što načiniše tele, koje sali Aron.

. 30. A sutradan, označava trajanje toga bogoštovanja sve do kraja Crkve; reče Mojsije narodu: vi ljuto sagrešiste, označava odvraćanje i potpuno otuđivanje; za to sada idem gore ka Jehovi, označava uzdizanje unutrašnjega ka Gospodu; eda bi ga umolio da vam oprosti greh,označava iz Božanske moći Gospodove kod onih koji se se potpuno odvratili. 31. I vrati se Mojsije ka Jehovi, označava povezivanje; i reče: molim ti se /da ja ispaštam za greh/, označava mogućnost koja dolazi od Gospodove Božanske moći kod onih koji su se tako potpuno odvratili; narod ovaj ljuto sagreši, označava iako se ta nacija odvratila i udaljila od Božanskog; načinivši sebi bogove od zlata, označava da su se predali bogoštovanju paklenog uživanja. 32. Ali oprosti im greh, označava da još uvek odvraćanje od Božanskog ne treba da sprečava oproštenje; ako li nećeš, izbriši me iz knjige svoje koju si napisao, da nebi nestalo unutrašnje u Reči, u Crkvi, i u bogoštovanju. 33. A Jehova reče Mojsiju: ko mi je sagrešio, onoga ću izbrisati iz knjige svoje, označava odgovor da će nestati oni koji su se odvratili od Božanskog. 34. A sada idi, vodi taj narod kuda sam ti kazao, označava da ova nacija treba da predstavlja Crkvu, a ne znači da kod njih postoji Crkva. Evo, moj će anđeo ići pred tobom, označava da će ih uprkos svega Božanska Istina voditi; a kad ih pohodim, pohodiću na njima greh njihov, označava njihovo poslednje stanje posebno i uopšte, kad bude sud; . 35. I Jehova bi narod, označava pustošenje istine i dobra kod Izrailjske nacije; za to što načiniše tele,

označava zbog bogoštovanja od paklenske ljubavi; koje sali Aron, označava da ovo potiče od spoljašnjih stvari, jer su samo njih voleli.

10497. A sutradan. Da ovo označava trajanje takvoga bogoštovanje, sve do kraja Crkve, vidi se iz značenja sutradana, a to je ono što je neprekidno i večno; a kada se kaže o Jevrejskoj naciji, to označava sve do kraja Crkve. Sutradan označava ono što je neprekidno i večno, jer se sa sutradan, kada se kaže o stvarima koje označavaju Božanske nebeske i duhovne stvari, označava ono što je neprekidno i večno, vidi br. 3998, 9939. Ali, označava trajanje sve do kraja Crkve, jer se kaže za Jevrejsku naciju i njeno bogoštovanje, koje je stiglo do kraja kada je Gospod došao u svet, u skaldu sa predskazanjem kod Danila, Sedamdeet je nedelja određeno tvome narodu i tvome gradu svetom da se svrši prestup i da nestane greha i da se očisti bezakonje i da se dovede večna pravda, i da se zapečati utvara i proroštvo, i da se pomaže sveti nad svetima. I utvrdiće zavet s mnogima za nedjelju dana, a u polovinu nedjelje ukloniće žrtvu i prinos, i krilima mrskim, koja pustoše, do svršetka određenog izliće se na pustoš (IX, 24, 27). I da će ostatak bogoštovanja te nacije doći do kraja zajedno sa krajem Crkve danas u Evropi, Gospod je predskazao kod Mateja, Zaista vam kažem, ovo pokoljenje neće proći a da se sve ovo ne izvrši (XXIV, 34). Predmet o kome se govori u ovome poglavljeu je svršetak vremena, a to je kraj Crkve, kao što se može videti u uvodima u poglavlja XXVI – XL. knjige Postanka.

10498. Reče Mojsije narodu: vi ljuto sagrešiste (počiniste veliki greh). Da ovo označava potpuno otuđivanje i odvraćanje, vidi se iz značenja greha, što označava odvraćanje i otuđivanje od Božanskog, vidi br. 5229, 5474, 5841, 7589, 9346, u ovom slučaju potpuno odvraćanje i otuđenje, jer se naziva velikim grehom. Odvraćanje i otuđivanje od Božanskog je potpunon kada se ništa od istine i dobra iz neba više ne prima, jer je istina i dobro iz neba ono što je Božansko u čoveku. Da kod te nacije nije više bilo primanja istine i dobra iz neba, stoga da je došlo do potopunog odvraćanja od Božanskog, opisuje se ovim rečima kod Isaije, Reci tome narodu, slušajte ali ne ćete razumeti, gledajte ali ne ćete poznati. Učini da odeblja srce tome narodu, i uši da im otežaju, i oči im zatvori da ne vide očima svojim i ušima svojim da ne čuju i srcem svojim ne razumeju, i ne obrate se i ne iscele (da se ne bi obratili i iscelili) (VI, 9, 10; Jovan XII, 37-40). Kaže se da se ne bi obratili, i da se ne izleče; što označava - da ako bi razumeli unutrašnje stvari u Reči, u Crkvi, i u bogoštovanju, oni bi ih oskvrnuli, u skladu s onima što je gore rečeno, br. 10490. (prim. prev. Ovde autor objašnjava za klasičnu Hrišćansku teologiju teško nerešiv problem: kako objasniti da Gospod namerno zatvara srce, uši i oči, da neko ne bi

razumeo, čuo i video , i obratio se i izlečio od greha? To je nazvano tvrdoćom srca kod Isaije poglavlje VI, Nebeska doktrina, međutim, kaže da Gospod namerno ne dozvoljava da grešna osoba razume, čuje i vidi, jer bi to odbacila i profanisala tako da nikad više nebi mogla da te istine prihvati, i tako bi bila lišena spasenja zauvek. Bolje je da ne zna nego da se tome što zna naruga i da ga odbaci).

10499. Za to sada idem gore ka Jehovi. Da ovo označava uzdizanje unutranjih stvari ka Gospodu, vidi se iz značenja Mojsija, koji označava unutrašnje, vidi gore, br. 10468; i iz značenja ići gore, što označava uzdizanje prema unutrašnjim stvarima, vidi br. 3084, 4539, 4969, 5406, 5817, 6007; u ovome slučaju uzdizanje ka Gospodu, jer se kaže, idem gore ka Jehovi, a pod Jehovom se u Reči misli na Gospoda, vidi navedene odlomke, br. 9373. Kako stoji ovaj slučaj, vidi se iz onoga što je pokazano o uzdizanju unutrašnjih stvari Reči, Crkve, i bogoštovanja, u nebo, ili ka Gospodu, od spoljašnjih stvari kod Izrailjske nacije, br. 4211, 4444, 6304, 8588, 8788, 8806.

10500. Eda bih ga umolio da vam oprosti greh. Da ovo označava mogućnost od Božanske Gospodove Moći kod onih koji se potpuno odvrate, vidi se iz značenja oproštenja (iskupljenja), što označava učiniti da se to više ne odražava na njih, naime, da se njihovo bogoštovanje prima i čuje. Da oproštenje (iskupljenje) isto tako označava slušanje i primanje svih stvari bogoštovanja, vidi br. 9506; u ovom slučaju, stoga, mogućnost da se to može odraziti na one koji se tako odvrate; i iz značenja greha, što označava potpuno odvraćanje od Božanskog, vidi gore, br. 10498. Ovo je značenje tih reči, jer je predmet o kome se govori u ovome poglavlju svuda odvraćannje Izrailjske nacije od Božanskog, i o mogućnosti da se ipak pomoću spoljašnjih stvari, u kojima su oni bili, uspastavi komunikacijasa sa nebom. Da bi se pokazalo kako stoji ovaj slučaj, biće rečeno još nekoliko reči o ovom predmetu. Crkva na zemlji ustanovljena je s jednim ciljem, a to je da bi postala jaka komunikacija sveta, to jest, ljudske rase, sa nebom, to jest, preko neba sa Gospodom; jer bez Crkve nebi bilo komunikacije, a bez komunikacije ljudska rasa bi nestala, br. 10452. A čovekova komunikacija s nebom ostvaruje se preko duhovnih i nebeskih stvari u čoveku, a ne preko svetskih i telesnih stvari bez onih /bez nebeskih/; ili, što je ista stvar, ostvaruje se preko unutrašnjih stvari a ne pomoću spoljašnjih stvari bez unutrašnjih; a ipak se nešto od Crkve moralo kod njih ustanoviti, pa je Gospod provideo da se komunikacija s nebom izvodi preko reprezentativa; ovi su spoljašnje stvari bogoštovanja kod te nacije. Ova je komunikacija, međutim, ostvarena na čudesan način, o kojem predmetu vidi ono što je navedeno u odlomcima gore, br. 10499.

Ali da bi se ovo ostvarilo, potrebne su dve stvari: prvo, da se njihovo unutrašnje potpuno zatvori; i drugo, da kada su u bogoštovanju , da budu u svetom spoljašnjem; jer kada se unutrašnje potpuno zatvori, tada se unutrašnje Crkve i bogoštovanja niti odriče niti priznaje, te je kao da ne postoji; u ovome slučaju može da postoji sveto spoljašnje. I tako isto može se uzdignuti, jer se ništa ne protivi i ne stoji na putu. Iz toga razloga ta je nacija bila u potpunom neznanju unutrašnjih stvari, a to su one koje se odnose na Gospoda i veru u Njega, kao i na večni život kroz njih (kroz Gospoda i veru u Njega). Ali čim je Gospod došao u svet i pokazao Se, i učio ljubav i veru u Sebe, tada je ta nacija, kad je čula te stvari, počela da ih odriče, i više se nije mogla držati u potpunom nezanju kao pre. Stoga su onda bili izagnani iz zemlje Hananske, kako nebi ukaljali i profanisali unutrašnje stvari poričući ih u toj zemlji, gde su sva mesta, od pradrevnih vremena, bila postala reprezentativi stvari koje se odnose na nebo i Crkvu, vidi br. 1585, 3686, 4447, 5136, 6516. Iz ovoga razloga, do dana današnjega oni su upoznati s unutrašnjim stvarima, i koliko se utvrđuju intelektualno protivu njih, i odriču ih, toliko ne mogu više da budu u svetom spoljašnjem, jer poricanje ne samo da zatvara unutrašnje, nego oduzima ono što je svetu iz spoljašnjega, stoga i sve preko čega se komunicira s nebom. Slučaj je sličan sa Hrišćanima, koji su iz Reči, ili iz doktrine Crkve, upoznati s unutrašnjim stvarima, i još uvek ih odriču u srcu, što je slučaj kada žive zlim životom, i kada smišljaju zlo u sebi, ma koliko izgleda da su u spoljašnjoj pobožnosti i svetosti kada su u bogoštovanju.

10501. I vrati se Mojsije ka Jehovi. Da ovo označava povezivanje, vidi se iz značenja vratiti se ka Jehovi. Povezivanje je ovde označeno vraćanjem ka Jehovi, jer se vraćanjem ka Jehovi označava uzdizanje unutrašnjeg ka Gospodu.

10502. I reče: Molim ti se, jer ovaj narod ljuto sagreši. Da ovo označava, iako se ta nacija otkrenula i otuđila od Božanskog, vidi se iz značenja zgrešiti ljuto, što označava potpuno se otuđiti od Božanskog, vidi gore, br. 10498. Kaže se, iako su se okrenuli, zbog veze sa predmetom u unutrašnjem smislu; jer oni koji znaju taj smisao ne misle o slovu, nego o značenju stvari u njihovom redu.

10503. Načinivši sebi bogove od zlata. Da ovo označava i da su predani bogoštovanju paklenskog uživanja, što se vidi iz značenja načiniti sebi bogove, što označava bogoštovanje; i iz značenja zlata, što označava zadovoljstvo koje se nalazi u spoljašnjm ljubavima, stoga označava paklenska uživanja, vidi gore, br. 10402. Pominju se četiri vrste idola u Reči: od kamena, od drveta, od srebra, i od zlata. Kameni idoli označavaju bogoštovanje od lažnih doktrina; idoli od drveta, bogoštovanje od zala doktrine; od srebra, bogoštovanje obmane, kako u doktrini

tako i u životu. Idoli od zlata, stoga, označavaju najgore od svih bogoštovanja. Oni koji su se bili predali ovome bogoštovanju, ne samo da su falsifikovali istine, nego su preljubočinili dobra; jer su nazivali zla dobrima, a obmane su stoga nazivali istinama. Svi koji su predani tome bogoštovanju, ti su oni koji su u ljubavi prema sebi, a ipak veruju u Reč; jer koriste smisao slova Reči, da bi to išlo u prilog svega što misle i čine, naime, da to podupire bogoštovanje samoga sebe.

10504. Ali oprosti im greh. Da ovo označava da ipak to odvraćanje od Božanskog neće sprečiti komunikaciju, vidi se iz značenja greha, što označava odvraćanje od Božanskog, kao gore, br. 10498, 10502; i iz značenja oprostiti to, što označava ne sprečavati unutrašnje stvari Reči, Crkve, i bogoštovanja, da se uzdižu iz njihovih spoljašnjih stvari, i da tako ostvaruju komunikaciju s nebesima. Jer, kad se ostvari komunikacija, više odvraćanje ne smeta, a ono što ne smeta, kaže se da je oprošteno.

10505. Ako li nećeš, izbriši me iz knjige života, koju si napisao. Da ovo označava da unutrašnje u Reči, u Crkvi, i u bogoštovanju, ne će nestati, vidi se iz reprezentacije Mojsija, koji kaže ove stvari, što označava unutrašnje u Reči, u Crkvi, i u bogoštovanju, vidi br. 10468; i iz značenja koju si Ti napisao, što označava ono što je tu od Gospoda; jer se knjigom označava ono što je u unutrašnjem, a pisanjem, kada se kaže o Jehovi, to jest, o Gospodu, označava se ono što je od Gospoda; i iz značenja izbrisati, što označava nestati, ali u ovome slučaju ne nestati, jer odgovor je, Ko mi je sagrešio, onoga ću izbrisati iz knjige svoje, čime se označava, da unutrašnje u Reči, u Crkvi, i u bogoštovanju, neće nestati, nego da će nestati samo oni koji se odvrate od Božanskog, stoga oni koji su u spoljašnjim stvarima bez unutrašnjeg. Knjiga koju je napisao Jehova, nazvana u sledećem stihu Moja knjiga ili knjiga Jehovina, a na drugim mestima knjiga života, označava unutrašnje, jer je čovekovo unutrašnje u nebu, stoga tamo gde je Gospod, pa stoga one stvari koje su u njegovom unutrašnjem, one su iz neba od Gospoda, od kojih su sve Božanske nebeske i duhovne stvari. (prim. prev. U engleskom i našem prevodu stoji, Moj Anđeo, a ne Moja knjiga; iz čega se vidi da se autor držaao, reklo bi se, doslovno izvornoga teksta). Ove stvari može da primi unutrašnji čovek, ali ne i spoljašnji odvojen od unutrašnjeg, jer ovaj je u svetu, koji je bez influksa preko unutrašnjih stvari ,nema nebeskog života, pa se stoga kaže da su unutrašnje stvari mrtve. Iz ovoga se vidi šta je u Reči označeno knjigom života, i onima za koje se kaže da su zapisani u toj knjizi, da su to oni koji su u životu istine i dobra, stoga oni koji drže Božanske zaposvesti, iz ljubavi i vere. Jer život u skladu s tim zapovestima otvara i oblikuje unutrašnjeg čoveka; a ono što je tamo upisano, to je

upisao Gospod, i to ostaje u večnosti. To su oni koji su zapisani u knjizi života u sledećim odlomcima, I u to će se vreme izbaviti tvoj narod, svaki koji se nađe zapisan u knjizi (Danilo XII, 1). A u Otkrovenju, Koji pobedi, on će se obući u haljine bele, i neću izbrisati imena njegova iz knjige života (III, 5). Nijedan neće ući u Novi Jerusalim, koji nije zapisan u jagnjetovoj knjizi života (XXI, 27). Ponovo, I videh knjige se otvoriše; i druga se knjiga otvori, koja je knjiga života; i sud primiše mrtvaci, kao što je napisano u knjigama, po delima njihovim. I ko god se ne nađe u knjizi života, bi bačen u jezero ognjeno (Otkr. XX, 12, 13, 15). Ponovo, I svi će se klanjati zveri, kojima imena nisu zapisana u knjizi života Jagnjetovoj (Otkr. XIII, 8; pogl. XVII, 8); pored drugih mesta. Treba da se zna da Gospod upisuje sve stvari na unutrašnjem čoveku i da ove sačinjavaju sami duhovni i nebeski život čovekov; isto tako, da je svaka pojedinost koja je tamo zapisana, zapisana na ljubav (napisana u vezi s ljubavlju). Vidi i br. 2474, 8620, 9386.

10506. I Jehova reče Mojsiju: ko mi je sagrešio, onoga ću izbrisati iz knjige moje. Da ovo označava odgovor, da će oni koji se odvrate od Gospoda, nestati, vidi se iz značenja Jehova reče Mojsiju, što označava odgovor; i iz značenja sagrešiti protivu Jehove, što označava odvratiti se od Božanskog, vidi gore, br. 10498; i iz značenja biti izbrisan iz knjige Jehovine, što znači ne pojaviti se u nebu; naime, to je nestati u pogledu duhovnog života. To je ono što je označeno sa biti izbrisan iz knjige Jehovine, jer oni koji su u spoljašnjim stvarima odvojeno od unutrašnjih, ti ne mogu primati ništa iz neba, pošto unutrašnje prima iz toga /iz neba/; a sve što spoljašnje prima bez unutrašnjeg, to je od pakla. Da je nebo kod čoveka u njegovom unutrašnjem, i da je unutrašnje knjiga života, i da su stvari u unutrašnjem iz neba od Gospoda, vidi upravo gore, br. 10505.

10507. A sada idi, vodi taj narod kuda sam ti kazao. Da ovo označava, da ta nacija treba da predstavlja Crkvu, a ne da je Crkva bila u njoj, vidi se iz značenja voditi narod u zemlju Hanansku, što označava učiniti da oni postanu Crkva; jer se zemljom Hananskom označava Crkva, a vođenjem naroda u nju, u duhovnom smislu, označava se ustanovljenje Crkve među njima. Jer je ta nacija vođena u zemlju Hanansku kako bi postala Crkva, ali u ovom slučaju, samo da predstavlja Crkvu, jer se kaže, vodi narod kuda sam ti kazao, a ne u tu zemlju. Da kod Izrailjske i Jevrejske nacije nije bilo Crkve, nego samo reprezentativ Crkve, vidi br. 4281, 4288, 4311, 4500, 4899, 4912, 6304, 7048, 9320; I da zemlja Hananska označava Crkvu, br. 3705, 3686, 4447, 5136, 6516, i da stoga zemlja u Reči označava Crkvu, vidi navedene odlomke, br. 9325.

10508. Evo, moj će anđeo ići pred tobom. Da ovo označava da će ipak Božanska Istina voditi, vidi se iz značenja anđela Jehovinog, što označava, u najvišem smislu, Gospoda kao Božansko Ljudsko, a u relativnom smislu, Gospodovo Božansko kod anđela u nebesima, vidi br. 1825, 2821, 4085, 6831, 9303, i da, stoga, označava Božansku Istinu, br. 8192; i iz značenja ići pred tobom, što označava voditi.

10509. A kad ih pohodim, pohodiću na njima greh njihov. (U dan moga pohođenja pohodiću na njima greh njihov).Da ovo označava njihovo poslednje stanje posebno i uopšte, kada je sud, vidi se iz značenja dana pohođenja, što označava poslednje stanje Crkve posebno i uopšte, vidi br. 2242, 6588; i iz značenja pohoditi greh, što označava biti suđen, i biti osuđen. Kaže se, uopšte i posebno, jer je dan pohođenja svakome, pojedinačno, kada pređe u drugi život, a to je onda kada umre; a tako isto to je /dan pohođenja/ Crkvi uopšte, kada Crkva prestane da postoji. Svi tada budu ispitani, kakvi su, i odvajaju se. Oni koji su u zlima, bacaju se u pakao, a oni koji su u dobrima, uzdižu se u nebo. Međutim, ovo se ne dešava na zemlji, nego u drugom životu. Ali kako se izvodi ispitivanje i odvajanje tamo, i kako dolazi do osude i do bacanja u pakao i do uzdizanja u nebo, biće pokazano na drugome mestu po Božanskoj milosti Gospodovoj.

10510. I Jehova bi narod (pobi narod). Da ovo označava pustošenje istine i dobra kod Izrailjske nacije, vidi se iz značenja pobiti, što označava razoriti, kao br. 6761; a razoriti, u duhovnom smislu, znači lišiti nekoga istina i dobara vere i ljubavi; ovo se u Reči naziva pustošenjem i pohođenjem. Pustošenje se ovde označava sa pobiti, jer je predmet o kome se govori u ovome poglavlju zatvaranje unutrašnjeg kod Izrailjske nacije, a to obuhvata pustošenje istine i dobra.

10511. Zato što načiniše tele. Da ovo označava da je to bilo zbog bogoštovanja iz paklenske ljubavi, vidi se iz značenja teleta, koje označava zadovoljstvo koje se nalazi u ljubavi prema sebi, vidi gore br. 10407, otkuda napraviti tele označava bogoštovanje iz zadovoljstva u toj ljubavi, ili što je ista stvar, zbog bogoštovanja iz te ljubavi. Da je ova ljubav paklenska, često je pokazano. Pravljenje teleta označava bogoštovanje, jer njegovo pravljenje zahteva sve one stvari rečene o obožvanju i bogoštovanju u stihovima 4-6 ovoga poglavlja.

10512. Koje sali Aron. Da ovo označava da je to bilo od spoljašnjih stvari koje se jedine vole, vidi se iz reprezentacije Arona, što označava spoljašnje u Reči, u Crkvi, i u bogoštovanju, vidi br. 10397, 19468, 10480. A kada se samo spoljašnje voli, tada se kaže da to ono čini; a nacijom se označava ono što voli samo spoljašnje stvari.

NASTAVAK O TREĆOJ ZEMLJI U ZVEZDANOM NEBU.

10513. U prisusutvu duhova s te zemlje pokazane su velelepne palate, koje sliče onima u kojima žive kraljevi i prinčevi na našoj zemlji; jer tamo su moguće takve reprezentacije, i kada se to desi, one izgledaju sasvim kao stvarne. Ali duhovi s te zemlje nisu ništa marili za te stvari, nazivajući ih mermernm likovima. I tada su nam rekli da kod njih ima predmeta velelepnijih od ovih; to su njihovi sveti hramovi, sagrađeni ne od kamenna, nego od drveta. Kad im je rečeno da su i to zemaljske stvari, odgovoriše, da nisu zemaljske nego nebeske, jer dok na njih gledaju, imaju ne zemaljsku nego nebesku ideju, misleći da će videti slične stvari u nebu posle smrti.

10514. I oni su proizveli reprezentacije njihovih svetih zgrada u prisustvu duhova s naše zemlje; a ovi rekoše da nikad nisu videli tako nešto veličanstveno. ja sam video te reprezentacije i bio sam upoznat s načinom kako se one grade. One se grade od drveća koje nije sečeno, nego koje raste na njihovom rodnom tlu. Rekoše da na njihovoj zemlji ima drveća znatne veličine i visine. Ova oni postave u redove kad su drveća mlada, da bi služili kao tremovi i šumske staze. Dok su njihove grane savitljive, oni ih seku i čiste da bi ih isprepleli jedne s drugima, tako da oblikuju temelj i pod zdanja; druge grane savijaju da postanu zidovi; dok neke savijaju u lukove iznad da bi oblikovali krov. Na ovaj način grade hram podignut na visoko iznad tla zadivljujućom veštinom. Pripremili su i ulaz u njega preko grana drveća, koje počinju od stabla, koje je drveće čvrsto povezano. Osim toga, ukrasili su ovaj hram iznutra i izvana na razne načine, postavljajući lišče u posebnim oblicima. Tako sagrade čitav šumarak. Ali mi nije bilo dato da vidim prirodu unutrašnjosti ovih hramova, osim što su mi pokazali da svetlost sunca ulazi kroz otvore između grana, i da se svuda prenosi preko kristala, pomoću kojih svetlost pada na zidove, i razbija se u razne boje kao kod duge, posebno na plavu i narančastu, koje boje naročito vole. Takva je priroda njihove arhitejkture, koju oni više vole nego sve palate na našoj zemlji, a koje su i duhovi s naše zemlja slično ocenili i pohvalili.

Dalje rekoše da stanovnici ne obitavaju na visokim mestima, nego na zemljištu u niskim kućicama, jer da su visoka mesta za Gospoda koji je u nebu, a niska za one koji su na zemlji. Bile su mi pokazane njihove kućice. Bile su duguljaste, a u njima uzduž zidova bio je dug ležaj, na kome leže jedan pored drugoga. Na strani naspram ulaza, bio je neka vrsta ložnice, gde je bio sto, a iza njega ognjište kojim se osvetljavala cela soba. Međutim, na ognjištu nije gorela vatra, nego svetlosno

drvo, koje daje svetla koliko i obična vatra. Rekoše da uveče ovi panjevi (klade) izgledaju kao usijano ugljevlje.

10516. Rekoše da oni ne žive u društvima, nego svako domaćinstvo za sebe, a da su u društvima onda kada bogoštuju; i da tada oni koji naučavaju hodaju pored hrama po tremovima, a ostali sa strana; i da kod ovih sastanaka doživljavaju unutrašnju radost, pri pogledu na hram i na bogoštovanje u njemu.

10517. Osim toga, oni su pravedni, tako da se mogu nazvati pravednostima (čestitim, pravednim). Podnose kada im se čini krivo bez želje za osvetom. Postaju nemirni kada se približe onima koji misle o telesnim i zemaljskim stvarima, a drago im je i vesele se kada se približe onima koji misle o nebeskim stvarima. Njihov nemir, koji je dolazio od duhova s naše zemlje koji su bili oko mene, opažao se, jer su bili drugačije naklonosti (naravi ili dispozicije). Jer duhovi s naše zemlje malo misle o nebeskim stvarima, a puno o telesnim i svetskim stvarima; a kada i misle o nebeskim stvarima, misle o istinama, a ne o dobru; dok duhovi s te zemlje misle puno o dobru, a malo o istinama. Ovo je razlog da stanovnici te zemlje vole zasade drveća, i da su njihovi hramovi od drveta, i da osećaju odbojnost prema kamenim delima, i kamenim kućama; jer drveće i drvo, iz korespondencije, označavaju dobra, a kamenje, i kuće od kamena, označavaju istine, br. 3720. Osim toga, čovek je takav da voli one stvari koje korespondiraju njegovim unutrašnjim osećanjima, iako za života u svetu nije toga svestan.

10518. Četvrta zemlja u zvezdanome nebu, zajedno sa njenim duhovima i stanovnicima, biće opisana na završetku sledećeg poglavlja.

IZLAZAK (EXODUS)

POGLAVLJE XXXIII.

Doktrina o Ljubavi prema Bližnjem i veri.

10519. Sveta je Večera ustanovljena od Gospoda kako bi Crkva bila povezana s nebom, to jest, sa Gospodom. Stoga je ona najsvetija stvar Crkve.

10520. Kako dolazi do povezanosti, to ne znaju oni koji ne znaju nešto o unutrašnjem ili duhovnom smislu Reči, jer njihova misao ne ide dalje od spoljašnjeg smisla, a to je smisao slova. Iz unutrašnjeg ili duhovnog smisla Reči saznaje se značenje tela i krvi, i hleba i vina, kao i jedenja.

10521. U tome smislu, telo označava dobro ljubavi, slično i hleb; a Gospodova krv označava dobro vere, slično i vino; a jedenje označava usvajanje i povezivanje. Anđeli koji su kod čoveka kada pristupa Svetoj Večeri , taklo shvataju ove izraze, jer oni shvataju sve na duhovan način. Stoga se sveto osećanje ljubavi i vere uliva od anđela u čoveka, to jest, iz neba od Gospoda; iz ovoga sledi povezivanje.

10522. Iz ovoga se vidi da, kada čovek primi hleb, koji je telo, povezan je sa Gospodom preko dobra ljubavi ka Njemu od Njega; a kada primi vino, koje je krv, on je povezan sa Gospodom kroz dobro vere u Njega od Njega. Ali treba znati, da do povezivanja s Gospodom kroz sakramenat (sveti obred) Večere dolazi samo s onima koji su u dobru ljubavi i vere u Gospoda, od Gospoda. Sveta Večera je pečat toga povezivanja.

POGLAVLJE XXXIII

1. I reče Jehova Mojsiju: idi, digni se odatle ti i narod, koji si izveo iz zemlje Egipatske, put zemlje za koju se zakleh Avraamu, Isaku, i Jakovu govoreći: semenu tvojemu daću je.

2. I poslaću pred tobom anđela, i izagnaću Hananejce, Amoreje i Heteje, i Ferezeje i Heveje i Jebuzeje.

3. I odvešću vas u zemlju gde teče mleko i med; jer neću sam ići s tobom zato što si narod tvrdovrat, pa bih te mogao satrti putem.

4. A narod čuvši ovu zlu reč ožalosti se, i niko ne metnu na se nakita svojega.

5. Jer, Jehova reče Mojsiju: kaži sinovima Izrailjevim: vi ste narod tvrdovrat; doći ću časom usred tebe, i istrebiću te; a sada skini nakit svoj sa sebe, i znaću šta ću činiti s tobom.

6. I poskidaše sa sebe sinovi Izrailjevi nakite svoje kod gore Horiva.

7. A Mojsije uze šator i razape ga sebi iza okola daleko, i nazva ga šator od sastanka; i ko god tražaše Jehovu, dolažaše u šator od sastanka iza okola.

8. I kad Mojsije iđaše u šator, vas narod ustajaše, i svak stajaše na vratima svojega šatora, i gledahu za Mojsijem dok ne uđe u šator.

9. A kad Mojsije ulažaše u šator, spustaše se stup od oblaka i ustavljaše se na vratima od šatora, i Jehova govoraše s Mojsijem.

10. I sav narod, videći stup od oblaka gde stoji na vratima od šatora, ustajaše, i svak se klanjaše na vratima svojega šatora.

11. I Jehova govoraše s Mojsijem licem k licu kao što govori čovek s prijateljem svojim. Po tom se vraćaše Mojsije u okol, a sluga njegov Jošua, sin Nunov, momak, ne izlažaše iz šatora.

12. I reče Mojsije Jehovi: gledaj, ti mi kažeš: vodi taj narod. A nisi mi kazao koga ćeš poslati sa mnom, a rekao si: znam te po imenu, i našao si milost preda mnom.

13. Ako sam, dakle, našao milost pred tobom, pokaži mi put svoj, da te poznam i nađem milost pred tobom; i vidi da je ovaj narod tvoj narod.

14. I reče Jehova: moje će lice ići napred, i daću ti odmor.

15. A Mojsije mu reče: ako neće ići napred lice tvoje, nemoj nas kretati odavde.

16. Jer po čemu ćemo se poznati da smo našli milost, ja i narod tvoj, zar ne po tome što ti ideš s nama? Tako ćemo se razlikovati ja i narod tvoj od svakoga naroda na zemlji.

17. A Jehova reče Mojsiju: učiniću i to što si kazao, jer si našao milost preda mnom i znam te po imenu.

18. Opet reče Mojsije: molim te, pokaži mi slavu svoju.

19. A Jehova mu reče: učiniću da prođe sve dobro moje ispred tebe, i povikaću po imenu: Jehova pred tobom. Smilovaću se kome se smilujem, i požaliću koga požalim.

20. I reče: ali nećeš moći videti lica mojega, jer ne može čovek mene videti i ostati živ.

21. I reče Jehova: evo mesto pored mene, pa stani na stenu.

22. I kad stane prolaziti slava moja, metnuću te u raselinu kamenu, i zakloniću te rukom svojom dok ne prođem.

23. Potom ću dignuti ruku svoju, i videćeš me s leđa, a lice se moje ne može videti.

SADRŽAJ.

10524. Stihovi 1-3. 1. I reče Jehova Mojsiju: idi, digni se odatle ti i narod, koji si izveo iz zemlje Egipatske, put zemlje za koju se zakleh Avraamu, Isaku, i Jakovu

govoreći: semenu tvojemu daću je. 2. I poslaću pred tobom anđela, i izagnaću Hananejce, Amoreje i Heteje, i Ferezeje i Heveje i Jebuzeje. 3. I odvešću vas u zemlju gde teče mleko i med; jer neću sam ići s tobom zato što si narod tvrdovrat, pa bih te mogao satrti putem.

1. I reče Jehova Mojsiju, označava poučavanje o prirodi bogoštovanja i Crkve kod Izrailjske nacije: idi, digni se odatle ti i narod, koji si izveo iz zemlje Egipatske, označava da je ta nacija trebala da reprezentuje Crkvu, ali ne da će Crkva biti kod nje, jer se nije mogla uzdignuti iznad spoljašnjih stvari; put zemlje za koju se zakleh Avraamu, Isaku, i Jakovu govoreći: semenu tvojemu daću je, označava /da je/ obećana onima koji su, od Gospoda, u dobru ljubavi i istinama vere. 2. I poslaću pred tobom anđela, označava Gospodovo Božansko, od kojega je spoljašnje u Crkvi i njenom bogoštovanju; i izagnaću Hananejce, Amoreje i Heteje, i Ferezeje i Heveje i Jebuzeje, označava izbacivanje otuda svih zala i obmana, 3. I odvešću vas u zemlju gde teče mleko i med, označava ono što je prijatno i za uživanje od dobra vere i ljubavi; jer neću sam ići s tobom, označava da Božansko ipak nije bilo kod te same nacije; zato što si narod tvrdovrat, označava da ne prima influks od Božanskog; pa bih te mogao satrti putem, označava da- ako bi se Božansko ulilo kod te nacije, ona bi nestala.

10525. I reče Jehova Mojsiju: Da ovo označava poučavanje o prirodi bogoštovanja i Crkve kod Izrailjske nacije, vidi se iz značenja reći, kada se kaže o Jehovi, što označava poučavanje, vidi navedene odlomke, br. 10280. To označava poučavanje o prirodi bogoštovanja i Crkve kod Izrailjske nacije stoga što se u ovome poglavlju govori o tome, kao što je jasno iz sadržaja; vidi gore, br. 10523.

10526. (1) Digni se, idi odatle, ti i narod koji si izveo iz zemlje Egipatske. Da ovo označava da je ta nacija trebala da reprezentuje Crkvu, ali da Crkva nije mogla biti kod nje, jer se nije mogla uzdignuti iznad spoljašnjih stvari, vidi se iz značenja ići u zemlju, što označava ustanoviti Crkvu, jer se zemljom, u Reči, označava Crkva; vidi navedene odlomke, br. 9325 ; a sa ići gore označava se ustanovljenje Crkve, jer su bili tamo vođeni, ili su tamo zbog toga otišli. Ali, u ovom slučaju ne označava ustanoviti, nego samo reprezentovati (predstavljati), jer je ta nacija bila u spoljašnjim stvarima bez unutrašnjeg; a Crkva je kod čoveka u njegovom unutrašnjem. Pošto ovde nije označeno ustanovljenje Crkve, nego samo reprezentacija onoga što pripada Crkvi, stoga se kaže, idi, digni se odatle; kao i, ti i tvoj narod koji si izveo iz zemlje Egipatske, stoga koju je izveo Mojsije, a ne Jehova; i u sledećem stihu, jer neću sam ići s tobom zato što si narod tvrdovrat; što označava da Božansko nije kod njih (s njima), a gde se Božansko ne prima, tamo

nema Crkve, nego samo njen spoljašnji reprezentativ; i iz značenja izvesti iz zemlje Egipatske, što označava biti uzdignut iz spoljašnjih stvari u ono što je unutrašnje; ali u ovme slučaju ne biti uzdizan jer se kaže da ih je Mlojsije izveo, a ne Jehova. Da je ovo označeno s učiniti da se izađe iz zemlje Egipatske, vidi br. 10421. Da kod izrailjske nacije nije bilo Crkve, nego samo reprezenativ Crkve, vidi br. 4281, 4288, 4311, 6704, 9320; i kroz celo prethodno poglavlje.

10527. Da ovo označava da je to bilo obećano onima koji su u dobru ljubavi i istinama vere od Gospoda, vidi se iz značenja zakleti se, kada se kaže o Jehovi, što označava potvrđivanje od strane Božanskog u unutrašnjem čoveku, vidi br. 2842, 3375, 9166, stoga i povećanje od strane Božanskog; jer ono što je obećano od Božanskog, to je i potvrđeno; i iz reprezentacije Avraama, Isaka, i Jakova, što označava, u najvišem smislu, Gospoda kao Božansko samo i Božansko Ljudsko, a u relativnom smislu, nebo i Crkvu, vidi br. 3245, 3251, 6098, 6185, 6804, 10445; i iz značenje njihovom semenu, što označava one koji su u dobru ljubavi i u istinama vere od Gospoda, stoga, u najvišm smislu, dobro ljubavi i istinu vere, vidi br. 3393, 10445.

10528. (2) I poslaću anđela pred tobom. Da ovo označava Gospodovo Božansko, od kojih Crkva i njeno bogoštovanje postoji, vidi se iz značenja anđela, koji u najvišem smislu označava Gospoda kao Božansko Ljudsko, a u relativnom smislu Gospodovo Božansko u nebu kod anđela, a isto tako u Crkvi kod ljudi, o čemu ćemo govoriti ubrzo; i iz značenja poslati pred tobom, što znači pripremiti. Da anđeo u najvišem smislu označava Gospoda kao Božansko Ljudsko, vidi br. 1925, 3039, 6280, 6831, 9303, a u relativnom smislu označava Gospodovo Božansko u nebu kod anđela, vidi br. 1925, 2821, 4085, 6831, 8192. Otuda sledi i da anđeo označava Božansko Gospodovo kod ljudi koji ga primaju; jer ljudi koji su u dobru ljubavi i u istinama vere u Gospoda od Gospoda, postaju anđeli posle amrti; a oni koji postaju anđeli, ti su anđeli u pogledu njihovih unutrašnjih stanja dok žive u svetu. Ovo je razlog da se Jovan Krstitelj naziva anđelom u Reči kod Luke, Jer ovo je onaj za koga je pisano: eto, ja šaljem anđela svojega pred licem tvojim koji će pripraviti put pred tobom (VII, 27). A da anđeo u ovom odlomku označava Gospodovo Božansko u njemu, vidi se kod Malahije, Evo, ja ću poslati anđela svojega, koji će pripraviti put preda mnom; i iznenada će doći u svoj hram Gospod, kojega vi tražite, i anđeo zavetni, kojega vi želite (III, 1). Gospodovo Božansko je tu označeno anđelom, jer Jovan Krstitelj, kao i Ilija, predstavlja Gospoda kao Reč; a Reč je Božanska Istina od Gospoda. Da Ilija predstavlja Reč, vidi predgovor poglavlju XVIII, knjige Postanja, i br. 2762, 5247 kraj; i /šta

označava/ Jovan Krstitelj, br. 9372. I pošto je u najvišem smislu Gospod kao Božansko Ljudsko anđeo, stoga se kaže, Gospod će doći u svoj hram i anđeo zavjetni, gde hram označava Njegovo Božansko Ljudsko, što se vidi kod Jovana II, 18-23. Pominje se kako Gospod tako i anđeo, jer On se naziva Gospodom zbog Božanskog Dobra, a anđelom zbog Božanske istine. Pošto je Jehova u Reči Gospod sami, stoga se kaže, Poslaću anđela svojega, koji će pripraviti put preda mnom. Ovo je rekao Jehova.

10529. I izagnaću Hananeje, Amoreje i Heteje i Ferezeje i Heveje i Jebuzeje. Da ovo označava izbacivanje otuda svih zala i obmana, vidi se iz reprezentacije nacija u zemlji Hananskoj, koje označavaju zla i obmane Crkve i bogoštovanja, vidi br. 9320, i navedene odlomke, br. 9327. Ali koje posebno zlo i obmanu označava svaka nacija, može se videti tamo gde se u objašnjenjima o njima govori, kao o Hananejima, br. 1573, 574, 4818; i o Amorejima, br. 1857, 6306, 6859; Hetejima, br. 2913, 6858; Ferezejima, br. 1593, 1574, 6859; Hevejima i Jebuzejima, br. 6860.

10530. (3) U zemlju gdje teče mileko i med. Da ovo označava ono što je prijatno i za uživanje od dobra vere i ljubavi, vidi se iz značenja zemlje, koja označava Crkvu, vidi navedene odlomke, br. 9325; i iz značenja mleka, što označava duhovno dobro, koje je dobro vere, vidi br. 2184; i iz značenja meda, što predstavlja nebesko dobro, koje je dobro ljubavi; i iz značenja teći, što označava biti pun. A pošto su ove stvari označene zemljom u kojoj teče mleko i med, time je označeno i ono što je prijatno i za uživanje od dobra vere i ljubavi, vidi br. 5620. Kaže se ono što je prijatno i za uživanje od njih, jer prijatnost i uživanje su u dobru vere i ljubavi; jer svako dobro ima svoje uživanje, jer ono što se voli, to se naziva dobrim, a sve uživanje pripada ljubavi. Uživanje koje je označeno nebeskom radošću i večnom srećom izvire iz ljubavi prema istini i dobru. Da ovo uživanje nadilazi svako uživanje poznato u svetu, potpuno je nepoznato onima koji nalaze svoje uživanje samo u svetskim, telesnim, i zemaljskim stvarima.

10531. Jer neću sam ići s tobom. Da ovo označava da Božansko ipak nije bilo kod te same nacije, vidi se iz značenja ne ići s narodom, kada se ovo kaže o Jehovi, što označava da Božansko, pa stoga i Crkva, nisu kod samolg naroda; jer gde je Crkva, tu je i Božansko; jer ići gore u zemlju označava ustanoviti Crkvu, kao gore, br. 10526; a s tobom, označava njeno unutrašnje.

10532. Zato što si narod tvrdovrat. Da ovo označava da oni ne primaju influks od Božanskog, vidi se iz onoga što je pokazano, br. 10429, gde se javljaju slične reči.

10533. Pa bih te mogao satrti putem. Da ovo označava, da ako bi se Božansko ulilo u tu naciju, ona bi nestala, vidi se iz značenja satrti, što označava nestati. Da bi ta nacija nestala, kad bi se ono što je Božansko ulivalo u nju, očito je, jer se kaže, Neću ići s tobom, da te ne bih satro putem. Ovakav je slučaj. Oni koji su u spoljašnjim stvarima bez unutrašnjeg, stoga u ljubavi prema sebi i ljubavi prema svetu, nikako nisu u stanju da primaju bilo šta Božansko, pa je stoga njihovo unutrašnje zatvoreno. Ako bi bilo otvoreno, i ako bi se Božansko ulivalo, oni bi sasvim nestali; jer njihov život dolazi od ljubavi prema sebi i ljubavi prema svetu, a postoji neprekidna suprotnost i otpor imeđu ovih ljubavi i nebeskih ljubavi, a ove poslednje su Božanske; stoga bi se njihov život ugasio zbog influksa od Božanskog. Da je Izrailjska nacja bila u spoljašnjim stvarima bez unutrašnjih, i da je stoga bila predana tim ljubavima, bilo je gore često pokazano.

10534. Stihovi 4-6. 4. A narod čuvši ovu zlu reč ožalosti se, i niko ne metnu na se nakita svojega. 5. Jer Jehova reče Mojsiju: kaži sinovima Izrailjevim: vi ste narod tvrdovrat; doći ću časom usred tebe, i istrebiću te; a sada skini nakit svoj sa sebe, i znaću šta ću činiti s tobom. 6. I poskidaše sa sebe sinovi Izrailjevi nakite svoje kod gore Horiva.

4. A narod čuvši ovu zlu reč ožalosti se označava njihovu žalost što nisu bili iznad drugih; i niko ne metnu na se nakita svojega, označava da je priroda njihovog spoljašnjeg bila takva, jer je bila bez Božanskog. 5. Jer Jehova reče Mojsiju, označava poučavanje; kaži sinovima Izrailjevim: vi ste narod tvrdovrat, označava da ta nacija ne će primiti influks od Božanskog; doći ću časom usred tebe, i istrebiću te, označava da bi nestali ako bi se Božansko ulivalo kod njih; a sada skini nakit svoj sa sebe, označava da je priroda njihovog spoljašnjeg takva da je bez onoga što je Božansko; znaću šta ću činiti s tobom, označava da tako nešto može da bude kod njih; 6. I poskidaše sa sebe sinovi Izrailjevi nakite svoje, označava lišavanje Božanske Istine u spoljašnjim stvarima kod njih; kod Gore Horiva, označava u spoljašnjim stvarima bogoštovanja, Crkve i Reči.

10535. (4) A narod čuvši ovu zlu reč, ožalosti se. Da ovo označava njihovo žaljenje što nisu iznad drugih, vidi se iz značenja čuvši ovu zlu reč, ožalostiše se. Da to označava žaljenje zbog toga što nisu iznad drugih, vidi se iz toga da je ta nacija nastojala da se kod njih ustanovi Crkva, kao što je gore pokazano, ali samo zato da bi bili iznad svih nacija u celom svetu; jer su bili predani ljubavi prema sebi više nego drugi narodi, a nisu mogli biti iznad drugih osim ako bi Jehova bio među njima, stoga, samo ako bi Crkva bila među njima; jer gde je Jehova, to jest, Gospod, tamo je i Crkva. Da je ovo bio cilj, vidi se iz nekoliko odlomaka u Reči, kao

i iz ovih reči u ovome poglavlju, Mojsije reče, Po čemu će se poznati da smo našli milost pred tobom, ja i narod tvoj, zar ne po tome što ti ideš s nama, tako ćemo se razlikovati ja i narod tvoj od svakoga naroda na zemlji (stih 16). Da to nije bilo po izboru, nego po dopuštenju da je Crkva bila ustanovljena među njima; ali da ipak u samoj naciji nije bilo Crkve, nego samo njen reprezentativ, vidi navedene odlomke, br.10396, na kraju.

10536. I niko ne metnu na se nakita svojega. Da ovo označava prirodu njihovog spoljašnjeg, da je bez onoga što je Božansko, vidi se iz značenja nakita, što označava ono što je Božansko u spoljašnjim stvarima, stoga ne metnuti nakita označava biti bez onoga što je Božansko u spoljašnjim stvarima. Ovo je označeno nakitom, jer se nakit odnosi na odeću, a odeća uopšte označava Božanske Istine. Haljine imaju uopšte ovo značenje zbog reprezentativa u drugom životu, jer su svi duhovi i anđeli obučeni u odeću, svaki u skladu s istinama koje ima; oni koji su u pravim Božanskim Istinama vide se obučeni u bele svetle haljine, a drugi opet u druge haljine. Duhovi ne znaju odakle dolaze ove haljine, i oni su u njih obučeni a da to ne znaju kako. Osim toga, njihove se haljine menjaju u skladu s promenama njihovog stanja u pogledu istina. Jednom rečju, njihov se razum predstavlja odećom; jer se svačiji razum oblikuje pomoću istina, i dobija karakter koji korespondira istinama iz kojih je oblikovan. Razum kod anđela neba je u njihovom unutrašnjem, pa otuda imaju bele svetle haljine. Sjaj je od Božanskog Dobra, a belina od svetlosti neba, koja je Božanska Istina, dok su haljine onih koji su u spoljašnjim stvarima bez unutrašnjeg, tamne i poderane, kao kod prosjaka na ulicama i razbojnika u šumi. Stoga je očito da haljine označavaju svete istine Crkve; pa stoga ne stavljati nakit označava biti bez svetih istina Crkve; a primenjeno na Izrailjsku naciju, koja je bila u spoljašnjim stvarima bez unutrašnjeg, to označava karakter onoga što spoljašnje bez istina od Božanskog. Da haljine označavaju istine, vidi br. 2132, 2576, 545, 9827, 9952. O značenju haljina Arona i njegovih sinova, vidi br. 9814, 10068. Da nakiti u Reči ozačavaju svete istine Crkve, biće pokazano u sledećem članku, br. 10540.

10537. (5) I Jehova reče Mojsiju. Da ovo označava pouku, vidi se iz značenja reći, kada se kaže o Jehovi, što označava pouku; vidi navedene odlomke, br. 10280, u ovome slučaju pouku da nije bilo Božanske Istine kod te nacije same, što je označeno skidanjem nakita s nje, o čemu će se ubrzo govoriti.

10538. Kaži sinovima Izrailjevim: vi ste narod tvrdovrat. Da ovo označava da ta nacija ne će primiti influks od Božanskog, vidi se iz onoga što je pokazano, br. 10429, gde se javljaju slične reči.

10539. Pa bih te mogao satrti putem. Da ovo označava da bi mogli nestati kad bi se Božansko ulivalo u njih, vidi se iz onoga što je pokazano gore, br. 10531, 10532; gde se javljaju slične reči.

10540. A sada skini nakit svoj sa sebe. Da ovo označava karakter njihovog spoljašnjeg, da je bilo bez imalo Božanskog, vidi se iz značenja nakita, kada se govori o Crkvi, što označava svetu istinu, ili ono što je Božansko u spoljašnjim /stvarima/; vidi gore, br. 10536; i iz značenje skinuti s njih, što označava ukloniti ga, stoga biti bez njega. Da je Božansko u spoljašnjim stvarima, ili u onome što je sveta istina, a označeno je nakitom, vidi se iz sledećih odlomaka, I obukoh te u vezenu haljinu, i obukoh ti crevlje od jazavca, i opasah te tankim platnom, i zastrh te svilom, i nakitih te , i metnuh ti narukvice na ruke i grivnu oko vrata, i grivnu oko čela, i metnuh ti oboce u uši, i slavan venac na glavu. I ti bi okićena zlatom i srebrom, i odelo ti beše od tankog platna, i od svile i vezeno, jeđaše belo brašno i med i ulje, i beše vrlo lepa, i prispje do carstva; i razide se glas o tebi po narodima radi lepote tvoje, jer beše savršena nakitom mojim, koji metnuh na te (Jezekilj XVI, 10-14). Predmet o kome se govori je Jerusalim, kojim se označava Crkva koju je Gospod ustanovio posle potopa, iza koje je došla Izrailjeska i Jevrejska Crkva. Kakav je bio karakter ove Crkve opisuje se u istome poglavlju; ali kakva je bila priroda drevne Crkve opisuje se u gornjem odlomku, a njene svete istine opisuju se gornjim nakitima (ukrasima). Svako može da vidi da su stvari koje se odnose na Crkvu označene onim pojedinostima u gornjem odlomku, i da je nešto posebno označeno svakim od njih. Inače čemu bi služilo opisivanje Jerusalima? Ali, koji je poseban kvalitet Crkve opisan svakom pojedinosti, može se videti iz unutrašnjeg smisla; jer ovaj smisao uči koja pojedinost u duhovnom svetu korespondira svakom izrazu; iz čega se vidi da vezivo označava doslovne istine, br. 9688; tanko platno, intelektualnu istinu koja je od Božanskog, br. 5319, 6469, 9596-9744; narukvice, istine u sili (moći), br. 3103, 3105; lanac, istinu od dobra u odnosu na influks, pa sledstveno povezivanje unutrašnjih i spoljašnjih stvari, br. 5320; a obolac, istinu u odnosu na opažanje, a naušnice, istine u odnosu na poslušnost, br. 4551, 10402; krasna kruna, duhovno dobro, koje je dobro istine; kruna, dobro, br. 9930; krasota, ono što je duhovno, br. 9815, zlato i srebro, dobro i istinu uopšte; belo brašno, med, i ulje, označavaju istine spoljašnje i unutrašnje; belo brašno, istinu od dobra, br. 9995; med, spoljašnje dobro. br. 10530; ulje, unutrašnje dobro, br. 886, 4582, 4638, 10254, 10261. Krasota (lepota) je forma istine od dobra, br. 3080, 3821, 4985, 5199. Da Jerusalim, o kojemu se kažu ove stvari, označava Crkvu, vidi br. 402, 2117, 3654. Stoga je očigledno da se nakitom označava Sveta Istina u celom njenom obimu.

Slične su stvari označene kćerima Sionskim, nabrojanim kod Isaije, U taj dan Gospod će skinuti nakit s obuće i vezove i mesečiće, i nizove i lančiće i trepetljike, ukosnice i podveze i pojase i stakalca mirisna i oboce, prstene i počeonika, svečane haljine i ogrtače i priveske i pokrivala. I mesto mirisa biće smrad, i mesto pojasa raspojasina, mesto pletenica ćela, mesto širokih skuta pripasana vreća, i mesto lepote ogorelina. Tvoji će ljudi pasti od mača, i junaci tvoji u ratu (III, 18-25).

Oni, čija je misao ograničena smislom slova, pretpostavljaju da sve ove stvari, kojima su kćeri Sionske bile ukrašene, treba shvatiti u skladu sa slovom; i da će zbog njihovih ukrasa, i njihove uzvišenosti i ponosa, da će ljudi toga carstva nestati, jer se kaže da će ljudi pasti od mača, a nihovi junaci pasti u ratu. Ali da to nije njihovo značenje, svako može da zna ko uzdigne svoj um nekoliko stepeni iznad slova. Može se znati iz raznih odlomaka u Reči, da se kćerima Sionskim ne označavaju kćeri Sionske, nego istine koje pripadaju Crkvi, a isto tako i kćerima Jerusalimskim, kćerima Izrailjevim, kćerima Judinim, i mnogim drugim. Da se njima označava Crkva, i one stvari koje pripadaju Crkvi, vidi br. 6729, 9055. Kada se Crkva, i ono što pripada Crkvi, označava kćerima Sionskim, sledi da se njihovim nakitom, imenovanim u gornjem odlomku, označavaju istine i dobra Crkve, i da svaki nakit označava neku posebnu istinu i dobro; jer u Reči nema nijednog izraza koji ne bi imao značenje. A pošto je Crkva trebala da bude lišena njenih istina i dobara, označenim ovim nakitom, stoga se kaže, da će umesto mirisa biti smrad, umesto pojasa raspojasina, umesto pletenica ćela, umesto širokih skuta pripasana vreća, ogorelina umesto krasote; tako isto da će njeni ljudi pasti od mača, i junaci u ratu, jer se mirisom označava Božanska Istina u pogledu njenog opažanja, br. 10199, 10291; smradom, lišenost nje /Božanske Istine/; pojasem se označava veza koja drži istine i dobra povezanim, br. 9341, 9828, 9837, raspojajina umesto njega, označava njihovo raspadanje i razdvajanje; pletenicama, doslovce istina, br.2831; ćelavošću, lišenost razumevanja istine i mudrosti od dobra, br. 9960; ogorelina, njihovo razaranje zbog zala ljubavi prema sebi, br. 1297, 2446, 7852, 9055, 9141; krasotom, forma istine od dobra u Crkvi, stoga njenim savršenstvom, br. 3080, 3821, 4985, 5199; a mačem, od kjega će pasti, obmane koje razaraju istinu i dobro, br. 2799, 4499, 6353, 7102, 8294; njihovi junaci koji padaju, označavaju da nema otpora protivu zla i obmane; jer rat označava duhovni sukob i iskušenje, br. 1659, 1664, 2686, 8273, 8295, 10455.

Iz ovih se stvari sada vidi da se nakitom uopšte označava Božanska Istina Crkve. Značenje nakita u drugoj knjizi Samuilovoj slično je. Plačite kćeri Izrailjeve! za Saulom, koji vas je oblačio u skrlet lepo, i kitio vas zlatnem nakitima po haljinama

vašim (I, 24). Ove se reči nalaze u Davidovom žaljenju (plaču) za Saulom, koje je napisao da bi naučio sinove Judine luku (stih 18 ,istoga poglavlja), gde se lukom označava istinita doktrina (doktrina istine) koja se bori protivu zle obmane, br. 2686, 2709, 6422; otuda se kćerima Izrailjevim označavaju osećanja istine koja pripadaju Crkvi, br. 2362, 3963, 6775, 6788, 8994; biti obučen u skrlet, i biti okićen, označava biti s unutrašnjim istinama Crkve koje su od dobra, br. 4922, 9468; staviti zlatan nakit na haljinu, označava učiniti istine lepima od dobra. Da zlato označava dobro, vidi navedene odlomke, br. 9874; a da haljina označava istinu uopšte, vidi gore navedene odlomke, br. 10536 na kraju.U žaljenju (plaču) Davidovom za Saulom govori se o doktrini istine, koja se bori protivu zle obmane, gde je ova doktrina označena lukom, jer se carem, ili carstvom koje pripada Saulu, označava Božanska Istina u odnosu na zaštitu i na sud, br. 1672, 2015, 2069, 3009, 4575, 4966, 5044, 5068, 6148.

Isto je označeno nakitom na drugome mestu kod Davida, Dajte Jehovi slavu imena njegova. Poklonite se Jehovi u svetoj krasoti (Psalam XXIX, 2). U svetoj krasoti , označava prave istine Crkve. Slično kod Isaije, Pohitaće sinovi tvoji. Podigni oči svoje unaokolo i vidi: svi se oni skupljaju i idu k tebi. Tako bio ja živ, veli Jehova, svjema njima kao nakitom zaodjenućeš se, i uresićeš se kao nevesta (XLIX, 17, 18). Ovo se kaže o Sionu, kojim se označava nebeska Crkva; sinovima koji će pohitati, označavaju se istine te Crkve. Da sinovi označavaju istine, vidi br. 489, 491, 2623, 2803, 2813, 4257, 9807. Stoga se kaže, da će biti zaodenuta nakitom, i urešena kao nevesta; ovo se može kazati o istinama Crkve, ali ne o sinovima Siona. Ali pošto sve u Reči imaju i suprotno značenje, tako i stvari koje se odnose na nakit (ukrase) kojima se označavaju falsifikovane istine, kao kod Jeremije, A ti, opustošena, šta ćeš činiti? Ako se i oblačiš u skrlet, ako se i kitiš nakitom zlatnim, i mažeš lice svoje, zaludu se krasiš (IV, 30). A kod Osije, I pohodiću na njoj dane Valimske, u koje im je kadila i kitila se obocima i grivnama, i išla za svojim milosnicima, a mene zaboravila (II, 13); i na drugim mestima.

10541. I znaću šta ću učiniti s tobom. Da ovo označava da nešto može da postoji kod njih, vidi se iz nizova stvari u unutrašnjem smislu, jer je ta nacija mogla biti i u svetom spoljašnjem, i u svetom unutrašnjem. A pošto je na ovaj način spoljašnje Crkve moglo biti kod te nacije, iako ne i unutrašnje, stoga se sa I znaću šta ću učiniti s tobom, označava da na ovaj način nešto može da bude kod njih.

10542. (6) I poskidaše sa sebe sinovi Izrailjevui nakite svoje. Da ovo označava oduzimanje Božanske Istine iz spoljašnjih stvari koje su bile kod njih, vidi se iz

značenja poskidati, što znači izgubiti i biti lišen; i iz značenja nakita, što označava svetu istinu, ili ono što je Božansko, vidi br. 10536, 10540.

10543. Kod Gore Horiva. Da ovo označava da je to bilo u spoljašnjim stvarima bogoštovanja, Crkve, i Reči, vidi se iz značenja Gore Horiva, koja označava Božansku Istinu u spoljašnjim stvarima; jer Horiv je bio planinska oblast oko Gore Sinajske, a Gorom Sinajskom se označava Božanska Istina. Stoga se Gorom Horivom, koja je bila planinska oblast okolo, označava Božanska Istina u spoljašnjim stvarima; jer ono što je u sredini, i ono što leži visoko iznad stvari koje leže okolo, to označava ono što je unutrašnje, pa stoga ono što je okolo i ispod označava ono što je spoljašnje. Da Gora Sinajska označava Božansku Istinu, vidi br. 8805, 9420. Da posred (među) označava ono šo je unutrašnje, vidi br. 1074, 2940, 2973, 6103, 9164; visina ima slično značenje, br. 2148, 9773, 10181. Da okolo označava ono što je spoljašnje, br. 2973; a tako isto i ispod. Zato što je narod bio u spoljašnjim stvarima a ne i u unutrašnjim, kada je zakon bio proglašen sa Gore Sinajske, oni su stajali ispod gore, a gora je bila ograđena kako je narod nebi dodirnuo (Izlazak XIX, 12, 13, 21, 23, 24; XX, 18; Zak. Ponovljeni IV, 10-12). Kaže se spoljašnje u bogoštovanju, u Crkvi, i u Reči, jer je spoljašnje jednog i spoljašnje drugog; jer bogoštovanje pripada Crkvi, a istine i dobra Crkve i njenog bogoštovanja su iz Reči; stoga su oni koji su u spoljašnim stvarima bogoštovanja, ujedno i u spoljašnjim stvarima Reči.

10544. 7-11. 7. A Mojsije uze šator i razape ga sebi iza okola daleko, i nazva ga šator od sastanka; i ko god tražaše Jehovu, dolažaše u šator od sastanka iza okola. 8. I kad Mojsije iđaše u šator, sav narod ustajaše, i svak stajaše na vratima svojega šatora, i gledahu za Mojsijem dok ne uđe u šator. 9. A kad Mojsije ulažaše u šator, spustaše se stup od oblaka i ustavljaše se na vratima od šatora, i Jehova govoraše s Mojsijem. 10. I sav narod videći stup od oblaka gde stoji na vratima od šatora, ustajaše sav narod, i svak se klanjaše na vratima svojega šatora. 11. I Jehova govoraše s Mojsijem licem k licu kao što govori čovek s prijateljem svojim. Potom se vraćaše Mojsije u okol, a sluga njegov Jošua sin Nunov, momak, ne izlažaše iz šatora.

7. A Mojsije uze šator, označava svetost bogoštovanja, Crkve, i Reči; i razape ga sebi iza okola daleko,označava udaljeno od spoljašnjih stvari, u kojima je sam i narod bio; i nazva ga šator od sastanka, označava spoljašnje bogoštovanja, Crkve, i Reči; i ko god tražaše Jehovu, dolažaše u šator od sastanka iza okola, označava da će se svaka pouka o istinama i dobrima Crkve, bogoštovanja davati svakome pomoću spoljašnjeg u Reči, udaljeno od spoljašnjih stvari u kojima je ta nacija bila.

8. I kad Mojsije iđaše u šator, sav narod ustajaše, i svak stajaše na vratima svojega šatora,označava da ta nacija nije bila u spoljašnjem Reči, Crkve, i bogoštovanja, nego izvan toga; i gledahu za Mojsijem dok ne uđe u šator, označava da oni vide spoljašnje u Reči, u Crkvi, i u bogoštovanju, ali da to ne shvataju. 9. A kad Mojsije ulažaše u šator, spustaše se stup od oblaka i ustavljaše se na vratima od šatora, i Jehova govoraše s Mojsijem, označava da kada više nisu shvatali Reč, mrkli mrak ih je obuzeo spolja, dok je postojalo jasno opažanje iznutra; 10. I sav narod videći stup od oblaka gde stoji na vratima od šatora, označava mrkli mrak koji ih je obuzeo izvana; ustajaše nas narod, i svak se klanjaše na vratima svojega šatora, označava da je ta nacija obožavala svoje spoljašnje na sveti način.11. I Jehova govoraše s Mojsijem licem k licu, označava povezane Božanske stvari u Reči; kao što govori čovek s prijateljem svojim, označava povezivanje istine i dobra. Potom se vraćaše Mojsije u okol, označava da se vraćao u spoljašnje u kojemu je bila ta nacija; a sluga njegov Jošuo sin Nunov, momak, ne izlažaše iz šatora, označava Božansku Istinu koja služi u svetim stvarima Crkve i bogoštovanja umesto Mojsija, u međuvremenu.

10545. (7). A Mojsije uze šator. Da ovo označava svetost bogoštovanja, Crkve, i Reči, vidi se iz značenja šatora, što označava, u najvišem smislu, Gospoda, a isto tako i nebo i Crkvu, a u relativnom smislu, svaku svetu stvar neba i Crkve, otuda i svetost bogoštovanja i svetost Reči, jer ovo pripada Crkvi, i Gospodu, jer je od Njega. Šator ima ovo značenje, jer su pradrevni ljudi živeli u šatorima, i izvodili svoje svete obrede u njima. Kod ovih naroda postojala je nebeska Crkva, koja je bila najsvetija od svih Crkava koje su je sledile, jer su oni obožavali Gospoda; jer On je njima bio Jehova; i pošto ih je On vodio, oni su razgovarali s nebeskim anđelima, pa su zbog toga imali nebesku mudrost od Gospoda. Ustavovljenje te Crkve opisuje se kao stvaranje neba i zemlje u prvom poglavlju Postanja, a njihova mudrost Rajem. Jer se nebom i zemljom u Reči opisuje Crkva, Rajem, inteligencija i mudrost, a čovekom Crkva sama, kao i zemljom, od koje je i Adam dobio ime. Da nebo i zemlja u Reči označavaju Crkvu, nebo unutrašnju Crkvu, a zemlja spoljašnju Crkvu, vidi br. 1733, 1830, 2117, 4335, 10373. Da se inteligencija i mudrost opisuju rajevima i vrtovima, br. 100, 108, 2702, 3220. Da je čovek Crkva, br. 16, 88, 10373; vidi i br. 8891, 9942.

Pošto je ta Crkva bila voljena iznad svih drugih stvari, a poticala je od toga što je Gospod kod njih obitavao u šatorima – jer se za Gospoda kaže da obitava kod čoveka koji je u ljubavi ka Njemu, Jovan XIV, 23 – stoga je za sećanje šator bio sagrađen kod Jevrejske nacije, u kome se izvodilo sveto bogoštovanje; iz istoga

razloga je ustanovljen i praznik šatora ili sjenica, jer se šatorom označavaju te svete stvari, a posebno svete stvari bogoštovanja, vidi se iz sledećih odlomaka, Veseli se, nerotkinjo! koja ne rađaš, zapevaj i poklikni, jer pusta ima više dece nego li ona koja ima muža. Raširi mesto šatora svojega, i zavese stana tvojega neka se razastru (Isaija LIV, 1, 2). Raširiti mesto šatora označava ovo učiniti sa stvarima koje pripadaju Crkvi i bogoštovanju; razastrti zavese stana označava umnožiti istine. Da zavese označavaju istine Crkve, vidi br. 9595, 9596, 9606, 9756; da nerotkinja označava onoga koji nije bio pre u istinama i dobrima Crkve, br. 3908, 9325. I kod Jeremije, Jer se opustoši sva zemlja, na jedan put će se opustošiti šatori moji, zavese moje za čas (IV, 20). Da zemlja označava Crkvu, vidi navedene odlomke, br. 9325; a pošto je Crkva Crkva zbog dobara ljubavi i istina vere, stoga se kaže da su šatori i zaves bili opustošeni; šatori označavaju dobra Crkve, a zavese njene istine. Ponovo, Moj je šator opustošen i sva moja uža pokidana, sinovi moji otidoše od mene i nema ih, nema više nikoga da razapne šator moj i digne zavese moje. Jer pastiri postaše bezumni (X, 20, 21). Slične stvari su ovde označene šatorima i zavesama; uža pokidana označavaju da više nema nikakve povezanosti dobra i istine, ni istine jedne s drugom, pa se stoga kaže moji sinovi otidoše, jer se sinovima označavaju istine. Da užad označavaju povezanost, vidi br. 9777, 9854, 9880; a da sinovi označavaju istine, br. 489, 491, 533, 2623, 2803, 2813, 3373, 3704, 4257, 9807. I kod Davida, O Jehova, ko može sedeti u šatoru tvome? Onaj ko hodi bez mane, tvori pravdu, i govori istinu iz srca svoga (Psalam XV, 1, 2); ovde sedeti u šatoru Jehovinom označava u nebu, i u dobru ljubavi tamo. Ponovo, Da živim u šatoru (stanu) tvome do veka (Psalam LXI, 4); gde je smisao isti. I kod Amosa, I u to ću vreme podignuti opali šator Davidov, i zatvoriću mu pukotine, i opraviću što je razvaljeno (IX, 11). Šator Davidov označava Gospodovu Crkvu i svetost Njegovog bogoštovanja. Zatvoriti pukotine i opraviti razvaljeno označava popraviti ono što je uklonjeno obmanama. Da David u Reči označava Gospoda, vidi br. 1888, 9054; otuda to da šator Davidov označava Gospodovu Crkvu, i svetost bogoštovanja. I kod Jeremije, Evo, ja ću vratiti iz ropstva šatore Jakovljeve i smilovaću se na stanove njegove (XXX, 18); ovde šatori Jakovljevi i stanovi označavaju dobra i istine Crkve. Pošto se šatorima označavaju dobra Crkve i bogoštovanja, stoga se šatorima u suprotnom smislu označavaju zla bogoštovanja i Crkve, kao što se vidi iz sledećih odlomaka, Učinih kćer Sionsku da je kao lepa i nežna devojka. K njoj će doći pastiri sa stadima svojim, razapeće oko nje šatore, svaki će opasti svoje mesto (VI, 2, 3). Ponovo, Ustanite na Kedar, i zatrite sinove istočne. Uzeće im šatore i stada, zavese njihove i sudove njihove (XLIX, 38, 29). I Kod Osije, Šta ćete činite na dan svetkovine i na praznik Jehovin? Jer gle, otići će pustošenja radi; Egipat će ih pribrati, Memfis će ih pogrepsti; zaklade njihove o

srebra naslediće kopriva, trnje će biti u šatorima (IX, 5, 6). I kod Davida, Pobi sve prvence u Egiptu, prvi porod po šatorima (kolibama) Hamovijem (Psalam LXXVIII, 51).

10546. A Mojsije uze šator i razape ga iza okola daleko. Da ovo označava da je to bilo udaljeno od spoljašnjih stvari u kojima je bila ta sama nacija, vidi se iz značenja razapinjanja šatora, što označava predvideti raspolagati, rasporediti te stvari; i iz značenja okola, što označava nebeski red, u kome je i u skladu s kojim je nebo i Crkva; a pošto su sve istine i dobra neba i Crkve u tome redu, stoga je označeno i ono što sadrži te istine i dobra. Ove su stvari označene okolom jer se sinovima Izrailjevim, koji su sačinjavali okol, označavaju dobra i istine u celini. Ali, kad su sinovi Izrailjevi bogoštovali tele umesto Jehove, tada je okol imao suprotno značenje paklenskog reda; to isto tako označava i ono što sadrži obmanu, i zlo, a ovi sačinjavaju pakao. Bilo da kažete, spoljašnje u bogoštovanju i u Crkvi bez unutrašnjeg, ili da kažete pakao, ista je stvar; jer oni koji su u spoljašnjem bogoštovanju bez unutrašnjeg, oni su i u ljubavi prema sebi i svetu, a ljubav prema sebi i prema svetu iz pakla su. Stoga je razumljivo zašto je Mojsije uzeo svoj šator, i razapeo ga izvan okola, daleko od okola –jer se šatorom, kao što je gore rečeno, označava svetost bogoštovanja, Crkve, i Reči – i zbog čega se tim rečima označava ono što je udaljeno od spoljašnjih stvari, kojima je Izrailjska nacija bila predana. Da se okolom označava nebeski red, a logorovanjem raspoređivanje dobra i istine u skladu s nebeskim redom, vidi br. 4236, 8103 kraj, 8155, 8193, 8196; i da se otuda okolom označava nebo i Crkva onoliko koliko su ovi /nebo i Crkva/ sadržani u ovome, br. 10038; a u obrnutom značenju označavaju pakao, br. 10458. Da je i spoljašnje bogoštovanja i Crkve odvojeno od unutrašnjeg tako isto pakao, vidi br. 10483, 10489. To je stoga što oni koji su u spoljašnjim stvarima odvojeno od onoga što je unutrašnje, ni u kom slučaju ne primaju Božanski influks, br. 10429, 10472; pa stoga ne mogu da imaju bilo šta od vere ili ljubavi ka Gospodu, br. 10396, 10400, 10411. Da oni gledaju samo u svoje vlastite ljubavi, stoga u pakao, br. 10422; i da stoga svaki bogoštuje sebe kao boga , br. 10396, 10412. Da je Izrailjska nacija bila u spoljašnjim stvarima, odvojeno od unutrašnjih, vidi se u navedenim odlomcima, br. 9380; i br. 9373, 9381, 10500, 10533.

10547. I nazva ga šator od sastanka. Da ovo označava spoljašnje u bogoštovanju, u Crkvi, i u Reči, u kojemu su unutrašnje stvari, vidi se iz značenja šatora od sasanka, što označava spoljašnje u bogoštovanju, u Crkvi, i u Reči, u kom su unutrašnje stvari; jer se šatorom označava svetost bogoštovanja, Crkve, i Reči, br. 10545, a sastankom se označavaju spoljašnje stvari, jer su sve unutrašnje stvari

zajedno u spoljašnjim stvarima, vidi br. 6451, 9216, 9828, 9836. Sastankom se, u skladu s doslovnim smislom, misli na sastanak sinova Izrailjevih, ali u unutrašnjem smisu označava se skup dobara i istina Crkve, jer se sinovima Izrailjevim, u dobrom smislu, označavaju istine idobra Crkve kao celine, vidi br. 5414, 5879, 5951, 7957; slično se označava sastankom i skupom sinova Izrailjevih, br. 7830, 7843. A istine i dobra Reči, Crkve, i bogoštovanja, su nebeske i duhovne stvari, dok spoljašnji smisao govori o prirodnim i svetskim stvarima; a sve nebeske i duhovne stvari ulivaju se u prirodne i svetske stvari, završavaju se u njima, i oblikuju i sačinjavaju ih; to je zašto se spoljašnje označava tim sastankom. Ovakav je slučaj sa spoljašnjim smislom Reči, koji se naziva smislom njenoga slova; kao što je slučaj i sa spoljašnjim Crkve i bogoštovanja, jer su ovi iz Reči.

10548. I ko god tražaše Jehovu, dolažaše k šatoru od sastanka iza okola. Da ovo označava da će se svaka pouka o istinama i dobrima Crkve i bogoštovanja davati svakome pomoću spoljašnjeg u Reči, udaljeno od spoljašnjih stvari kojima je ta nacija bila predana, vidi se iz značenja pitati (tražiti) o Jehovi, što označava biti poučavan o istinama i dobrima Crkve, i bogoštovanja, jer svako pitanje o Jehovi treba da bude radi pouke o tim predmetima; i iz značenja šatora od sastanka, što označava spoljašnje u Crkvi i u bogoštovanju; vidi upravo gore, br. 10547; i iz značenja izvan okola , što označava ono što je udaljeno od spoljašnjih stvari kojima je ta nacija bila predana, br. 10546. Stoga se vidi da se svako ko pita o Jehovi a koji ide u šator od sastanka izvan okola, da se tim označava da će se sve poučavanje o istinama i dobrima Crkve i bogoštovanja izvoditi pomoću spoljašnjeg u Reči, udaljeno od spoljašnjih stvari kojima je ta nacija bila predana. Kaže se pomoću spoljašnjeg u Reči, jer svaka pouka o istinama i dobrima vere i ljubavi , koji sačinjavaju Crkvu i koji ulaze u bogoštovanje, iz ovoga je izvora; i zato što pitati o Gospodu je konsultovati Reč ; jer Gospod je prisutan u Reči pošto je Reč Božanska Istina od Njega, i on je kod anđela u Svojoj vlastitoj Božanskoj Istini, a isto tako i kod ljudi Crkve koji Ga primaju.

Kaže se, pomoću spoljašnjeg u Reči, jer su u ovome sve unutrašnje stvari istovremeno, stoga sve istine i dobra neba i Crkve, u skladu s onim što je gore pokazano, br. 10547; odgovori i otkrivenja se stoga čine u poslednjim stvarima, br. 9905. Osim toga, sve stvari doktrine Crkve koje služe kod bogoštovanja, daju se pomoću spoljašnjeg u Reči; ali ovo se dešava samo kod onih koji su u prosvećuju od Gospoda dok čitaju Reč; jer se tada svetlost uliva u njih iz neba preko unutrašnjeg smisla, vidi br. 9025, 9382, 9409, 10402, 10431. To označava udaljeno od spoljašnjih stvari u kojim je bila Izrailjska nacija, jer spoljašnje u Reči kod te

nacije izgleda sasvim drugačije, i stoga se otkriva na drugačiji način, a što se vidi iz toga što oni ne vide u njoj /u Reči/ ništa o veri i ljubavi ka Gospodu, niti o Gospodu, i ni o nebu koje je od Njega; a stvari koje oni vide, odnose se na čisto svetske i zemaljske stvari, a posebno na njihovu vlastitu vrednost u odnosu na druge. Razlog je to što su u spoljašnjim stvarima bez unutrašnjeg. Videti od unutrašnjeg je videti od neba i od Gospoda. Iz ovoga se vidi da je spoljašnje u Reči, pa stoga i u Crkvi i u bogoštovanju kod te nacije bilo udaljeno od suštinskog spoljašnjeg u Reči, u Crkvi, i u bogoštovanju, viđeno po sebi. Spoljašnje bogoštovanje te nacije

sada se opisuje u unutrašnjem smislu sve do stiha 11.

10549. (8) I kad Mojsije ulažaše u šator, sav narod ustajaše, i svak stajaše na vratima šatora svojega. Da ovo označava da ta nacija nije bila u spoljašnjem Reči, Crkve, i bogoštovanja, nego izvan toga, vidi se iz reprezentacije Mojsija, koji označava Reč; vidi navedene odlomke, br. 9372; i iz značenja šatora, koji označava svetost bogoštovanja, Crkve, i Reči; vidi gore, br. 10545; i iz značenja ustajanja i stajanja pred vratima šatora, što označava izvan toga; jer vrata označavaju ulaz, uvođenje i komunikaciju, br. 2145, 2152, 8989; a stajanje ispred njih, stoga, označava ne ulaziti, ne biti uvođen, i nemati komunikaciju.

10550. I gledahu za Mojsijem dok on ne uđe u šator. Da ovo označava da oni vide spoljašnje u Reči, u Crkvi, i u bogoštovanju, ali to ne razumeju, vidi se iz značenja gledati za Mojsijem, što označava videti spoljašnje u Reči; jer se Mojsijem označava Reč, vidi gore, br. 10549; i a gledanjem za nekim označava videti njegovo spoljašnje; jer ono što je ispred označava ono što je unutra, a ono što je iza označava ono što je izvana; otuda videti leđa Jehovina, a ne Njegovo lice, označava videti ono što je spoljašnje a ne ono što je unutrašnje, o čemu se govori u poslednjem stihu ovoga poglavlja; i iz značenja dok on ne uđe u šator, što označava da to ne razumeju , jer se više nije video kada bi ušao.

10551. (9) A kad Mojsije ulažaše u šator, spuštaše se stup od oblaka i ustavljaše se na vratima od šatora, i Jehova govoraše s Mojsijem. Da ovo označava da kada više nisu razumevali Reč, gusti mrak ih je obuzeo izvana, ali je postojalo jasno opažanje iznutra, vidi se iz značenja reči kad Mojsije ulažaše u šator, što označava kada je Reč izašla iz njihovog razumevanja; vidi upravo gore, br. 10550; i iz značenja stupa od oblaka, što označava mrkli mrak u odnosu na tu naciju; jer se oblakom označava spoljašnje u Reči (vidi Predgovor poglavlju XVIII, Postanja, i br. 4060, 4391, 8443, 8781); a isto tako označava i zamračenost Reči

onima koji nisu prosvetljenji, i mrkli mrak onima koji su u spoljašnjem Reči odvojeno od unutrašnjeg, br. 8106, 8632, 8814, 8819, 9430; i iz značenja stajanja pred vratima, što označava izvana; vidi gore, br. 10549; i iz značenja govoriti s Mojsijem, što označava opažati jasno iznutra; jer se Mojsijem označava Reči sagledana u sebi; vidi br. 9372; a govorenjem se označava opažanje; vidi navedene odlomke, br. 10290. To označava iznutra, jer Mojsije, s kojim je govorio stup od oblaka, je bio u šatoru. Biće rečeno šta to znači videti izvana, a šta videti iznutra. Oni koji su prosvetljeni, kada čitaju Reč, vide iznutra, jer je njihovo unutrašnje otvoreno, a unutrašnje, kada je otvoreno, ono je u svetlosti neba. Ova se svetlost uliva i prosvetljava, a da toga čovek nije svestan. A slučaj je takav, jer ta svetlost se uliva u poznavanja koja su u čovekovoj memoriji, a ta su poznavanja u prirodnoj svetlosti; a pošto čovek misli iz ovih kao iz sebe, on ne može da opaža influks; pa ipak po raznim znakovima može da zna da je prosvetljen. Ali svaki se onaj vara koji veruje da je prosvetljen ako ne voli istine radi istina, i radi dobra života, to jest, ako ne voli Božansku Istinu radi života, jer živeti u skladu s Božanskim Istinama iz Reči je voleti Gospoda; a prosvetljenje dolazi od Gospoda, kada Ga se voli. Ali, oni kojima život u skladu s Božanskim Istinama iz Reči nije cilj, nego im je cilj počast, dobit, i ugled, a Božanske istine su im samo sredstva, ti ne mogu da budu prosvetljeni, jer je taj cilj svetski i zemaljski, a ne duhovan i nebeski; pa stoga on zatvara unutrašnjeg čoveka, u kojem slučaju ne dolazi nikakva svetlost iz neba, i tako ne primaju prosvetljenje. Ako ovakvi veruju da su prosvetljeni dok čitaju Reč, u obmani su; jer ne misle od neba, nego od sveta, stoga ne od Gospoda, nego od samih sebe; a koliko misle od sebe i od sveta, toliko misle iz prirodne svetlosti odvojeno od duhovne svetlosti, a prirodna svetlost odvojena od nebeske svetlosti je mrkli mrak u duhovnim stvarima. Ako su ovakvi ubeđeni da opažaju bilo šta iz prosvetljenja, ti su u zabludi; jer je njihovo opažanja da je nešto istinito, samo od autoriteta drugih, a to je videti izvana, a ne iznutra, ili videti iz vere koja je ubeđenje , o kome se može videti, br. 9563-9369. Osobe takvoga karaktra mogu da vide obmanu kao istinu, a istinu kao obmanu, a isto tako zlo kao dobro, a dobro kao zlo.

Iz ovih se stvari vidi šta je to videti Reči izvana, a šta je opažati iznutra. Videti izvana označeno je narodom koji stoji ispred vrata šatora, i gledanjem za Mojsijem; kao i njihovim gledanjem stupa od oblaka koji je stajao pred vratima šatora, i njihovim klanjanjem na vratima šatora. Dok je opažati Reč iznutra označeno Mojsijem koji ulazi u šatori stupom od oblaka koji je bio pred vratima šatora govoreći s Mojsijem. Biće ukratko rečeno kako se izvodi inlfluks koji daje prosvetljenost. Anđeli, isto kao i ljudi, opažaju Reč kada se čita. Ali je anđeli

opažaju duhovno, a ljudi prirodno. I čovek, čije je unutrašnje otvoreno, opaža Reč duhovno, ali nije ovoga svestan dok živi u svetu, jer njegova se duhovna misao uliva u prirodnu misao u spoljašnjem čoveku, i tako se očituje; ali je ipak unutrašnja svetlost ta koja prosvetljava, pomoću koje se izvodi influks od Gospoda. Neki učeni ljudi, posmatrajući svoje vlastite misli, i razmišljajući o tome, primetili su da čovek ima unutrašnje misli koje se ne pokazuju; zbog čega su nazvali ideje te misli nematerijalnim i intelektualnim, i ove su razlikovali od ideja spoljašnje misli koja se pokazuje, nazivajući ove poslednje prirodnim i materijalnim. Ali nisu znali da su ideje unutrašnje misli duhovne, i da se menjaju u prirodnu misao kada se spuste , i kada se pokažu u drugom obliku i pod drugim uslovom. Iz ovoga se donekle može videti kako se infuks odigrava kada daje prosvetljenje.

10552. (10) I sav narod videći stup od oblaka gde stoji na vratima od šatora. Da ovo označava mrkli mrak koji se diže od njih izvana, vidi se iz onoga što je malopre objašnjeno, br. 10551.

10553. I ustajaše sav narod, i svak se klanjaše na vratima od šatora svojega. Da ovo označava da je ova nacija odano obožavala svoje spoljašnje, vidi se po ustajanju i klanjanju, što označava predano obožavati; i iz značenja ispred vrata od šatora, što označava spoljašnje u Reči, u Crkvi, i u bogoštovanju; vidi gore, br. 10549. Ovim je rečima opisan genije toga naroda. Iako su izvan pravog smisla Reči, i u mrklm mraku o njoj, oni imaju za nju najveće poštovanje; jer je ta svetost idolopoklonična svetost, koja izvire iz ljubavi prema sebi, sasvim različitoj od Božanske svetosti. Da je ova nacija u takvoj svetosti, vidi br. 3479, 4281, 6588, 10430, 10500.

10554. (11) I Jehova govoraše s Mojsijem licem k licu. Da ovo označava Božanske stvari u Reči koje su povezane, vidi se iz značenja govoriti licem k licu, što označava biti povezan, jer licima se označavaju unutrašnje stvari, i kada se uzajamno gledaju i vide slično, one se mogu povezati. Ovo je označeno govorom lica k licu, kada se kaže za Jehovu koji govori Mojsiju, kojim je označena Reč. Jer se govorom označava opažanje, a licem k licu označava se uzajamno, otuda uzajamno opažanje jednog i drugoga, što je povezivanje. To znači da je takva priroda Reči, jer Mojsije ovde označava Reč, čija je unutrašnja i spoljašnja priroda takva. U unutrašnjem Reči, a isto tako i u spoljašnjem , sve su pojedinosti povezane; postoji i povezivanje između stvari u unutrašnjem i onih u spoljašnjem kroz korespondenciju. Ta povezivanjase ne mogu opisati, niti se mogu obuhvatiti mišlju i kad bi se opisale. Nebeske i duhovne stvari su tamo povezane jedna s drugom, i

to preko korespondencije sa stvarima prirodnim i svetskim, koje sačinjavaju smisao slova. Šta je priroda ovih povezivanja može se shvatiti ,donekle, ako se posmatraju povezivanja anđeoskih društava u nebesima, koja zajedno sačinjavaju jedinstvo, kao što to čine udovi, unutrašnji delovi, i organi u čoveku. Iako su ovi različiti, i svaki od ovih na unutrašnji način sastoji se od bezbroj stvari, ipak čine jedinstvo; takve su i istine i dobra u Reči. Ljudi ne znaju da je priroda Reči takva; ali to je poznato anđelima, jer oni opažaju povezanost koja postoji između unutrašnjih stvari u Reči. Iz ovoga je očito da se sa Jehova govoraše s Mojsijem licem k licu označavaju Božanske stvari povezane u Reči. Da je jedna stvar označena sa govoriti licem k licu, a druga sa videti Jehovu licem k licu, vidi se iz onoga što sledi u ovome poglavlju, gde Jehova kaže Mojsiju, Nećeš videti lica mojega, jer ne može čovek mene videti i ostati živ. I kad stane prolaziti slava moja, metnuću te u raselinu kamenu, i zakloniću te rukom svojom dok ne prođem. Potom ću dignuti ruku svoju, i videćeš me s leđa, a lice se moje ne može videti (stihovi 20, 22,3). Da Mojsije označava Reč, vidi navedene odlomke, br. 9546; a govor označava opažanje, vidi navedene odlomke, br. 10290.

10555. Kao što govori čovek s prijateljem svojim. Da ovo označava povezivanje istine i dobra, vidi se iz značenja govoriti, što označava uzajamno opažanje, i povezivanje koje sledi, kao upravo gore, 10554; i iz značenja čoveka , koji označava istinu, vidi br. 3134, 3459, 4823, 7716, 9007; i iz značenja prijatelja , što označava dobro s kojim se istina povezuje. U Reči se svuda pominje čovek i bližnji, čovek i društvo, a time se označava uzajamno, kao i čovekom i bratom; i kada se označava uzajamno, tada se misli na uzajamnu povezanost kakva postoji između istine i dobra; jer istina se uzajamno povezuje s dobrom, jer istina dobija svoje biće od dobra, a dobro dobija svoj kvalitet u istini. U nebu, nema istine koja nije povezana s dobrom, jer istina nije ništa bez dobra. Jer je istina bez dobra kao manifestacija bez bića , a dobro bez istine je kao biće bez manifestacije ; ili, istina bez dobra je kao telo bez života, a dobro bez istine je kao život bez tela. Stoga ako nisu povezani, nemaju uticaja ni na šta, niti se o njima može kazati bilo šta što se odnosi na nebo i na Crkvu.

To je slučaj kao sa razumom u čoveku bez volje, i sa voljom bez razuma; oni mogu da postoje odvojeno jedno od drugoga, kao na primer, razumeti istinu i dobro, a ipak ne hteti ga (dobro). Ali u ovome slučaju, razum ima svoju volju iz nekog drugog izvora a ne iz dobra; ima je iz htenja za sebe samog, ili radi sebe, pri čemu razumevanje istine i dobra služe kao sredstvo. Onaj ko pažljivio razmisli, može da zna da razum u čoveku ima svoj život od njegove volje, i da bez volje on (razum)

nije ništa; isto tako da razum i volja gledaju jedno prema drugome, i da se povezuju. Isto je i s istinom i dobrom, pa stoga i s verom i ljubavlju . Ako istina nije povezana s dobrom, ili vera s ljubavlju, to nije ni istina ni dobro, ni vera ni ljubav. Ove su primeddbe date kako bi se znalo na šta se misli pod uzajamnim povezivanjem označenim u duhovnom smislu u izrazima čovek s prijateljem svojim, ili čovek s bližnjim svojim, ili čovek s bratom (prim. prev. I ovde autor sledi izvorni tekst, dok u svim prevodima stoji, kao prijatelj s prijateljem , kao brat s bratom itd.).

10556. Po tom se vraćaše Mojsije u okol (logor). Da ovo označava u spoljašnje u kojemu je bila ta nacija, vidi se iz značenja okola, koji označava spoljašnje u Reči, u Crkvi, i u bogoštovanju, kojemu je Izrailjeska nacija bila predana; vidi br. 10546. U toj prilici kada se Mojsije vraćao u okol, on više nije predstavljao Reč, nego glavu Izrailjske nacije, jer biti u okolu s onima koji su bili u stvarima spoljašnjim odvojeno od onoga što je unutrašnje, označava biti u sličnom stanju. Drugačije je bilo kada je on bio izvan toga okola, i kada je razapinjao tamo šator daleko od okola. Kako Mojsije predstavlja, stoga, glavu te nacije, vidi se iz unutrašnjeg smisla u sledećim delovima ovoga poglavlja. Pošto Mojsije preuzima ovu reprezentaciju, stoga se kaže da njegov sluga Jošua sin Nunov , momak, nije odlazio od šatora, čime je bilo označeno da se reprezentacija Reči nastavlja i dalje u šatoru koji je bio izvan okola.

10557. A sluga njegov, Jošua sin Nunov, momak, ne izlažaše iz šatora. Da ovo označava Božansku Istinu koja služi, u međuvremenu, u svetim stvarima Crkve i bogoštovanja umesto Mojsija, vidi se iz reprezentacije Jošue sluge Mojsijevog, koji se, pošto označava Božansku Istinu koja služi umesto Mojsija, naziva sinom Nunovim zbog istine, a momkom zbog dobra; i iz značenja ne odlaziti od šatora, što označava u međuvremenu ne prestajati biti u svetim stvarima Crkve i bogoštovanja. Neodlaženjem označava se ne prestati u međuvremenu, a šatorom se označava svetost Reči, Crkve, i bogoštovanja; vidi gore, br. 10545. U poslednjem članku (br. 10556), kaže se da Mojsije sada počinje da reprezentuje glavu Izrailjske nacije kako se nebi prekinula povezanost stvari u unutrašnjem smislu, stoga se dogodilo da je Jošua bio u šatoru dok je Mojsije bio odsutan; jer je Jošuom predstavljena Božanska Istina u udnosu na neku svrhu (funkciju), kao što je Božanska Istina koja se bori, br. 8595; ili Božanska Istina koja nadgleda i posmatra, br. 10454; ali u ovome slučaju predstavlja Božansku Istinu koja služi u odsutnosti Mojsija; stoga se naziva slugom Mojsijevim.

10558. Stihovi 12-17. 12. I reče Mojsije Jehovi: gledaj, ti mi kažeš: i vodi taj narod. A nisi mi kazao koga ćeš poslati sa mnom, a rekao si: znam te po imenu, i našao si milost preda mnom. 13. Ako sam, dakle, našao milost pred tobom, pokaži mi put svoj, da te poznam i nađem milost pred tobom; i vidi da je ovaj narod tvoj narod. 14. I reče Jehova: moje će lice ići napred, i daću ti odmor. 15. A Mojsije mu reče: ako neće ići napred lice tvoje, nemoj nas kretati odavde. 16. Jer, po čemu ćemo se poznati da smo našli milost, ja i narod tvoj, zar ne po tome što ti ideš s nama; tako ćemo se razlikovati ja i narod tvoj od svakoga naroda na zemlji. 17. A Jehova reče Mojsiju: učiniću i to što si kazao, jer si našao milost preda mnom i znam te po imenu.

12. I reče Mojsije Jehovi, označava negodovanje što Božansko, to jest , sama Crkva, više nije bila kod njih; gledaj, ti mi kažeš: vodi taj narod, označava obećanje da će Crkva biti kod te nacije. A nisi mi kazao koga ćeš poslati sa mnom, označava da se to ne može ostvariti bez Božanske zaštite; a rekao si: znam te po imenu, označava njegov kvalitet; i našao si milost preda mnom, označava da je on bio primljen jer se on mogao brinuti za tu naciju; 13. Ako sam ,dakle, našao milost pred tobom, označava ako sam primljen zbog toga, pokaži mi put svoj, da te poznam, označava poučavanje o Božanskom u pogledu njegovog kvaliteta kod njih; i nađem milost pred tobom, označava jer je bio primljen da predvodi taj narod; i vidi da je ovaj narod tvoj narod, označava da su oni jedini na svetu kod kojih je Božansko koje je iznad svih stvari. 14. I reče Jehova: moje će lice ići napred, i daću ti odmor, označava da će Božansko Crkve, bogoštovanja, i Reči, biti tamo , ali kod nacije same u onome što je spoljašnje bez nje. 15. A Mojsije mu reče: ako neće ići napred lice tvoje, nemoj nas kretati odavde, označava - ako Božansko nije tamo, neće biti ništa od Crkve. 16. Jer po čemu ćemo se poznati da smo našli milost, ja i narod tvoj, zar ne po tome što ti ideš s nama, označava prihvatanje nad drugima ako se Božansko pokazuje među njima; tako ćemo se razlikovati ja i narod tvoj od svakoga naroda na zemlji, označava vođstvo nad svima u celom svetu. 17. A Jehova reče Mojsiju: učiniću i to što si kazao,označava da će Božansko biti u spoljašnjem Crkve, bogoštoanja, i Reči, koja je među njima. jer si našao milost preda mnom i znam te po imenu, označava da je on prihvaćen zbog svog kvaliteta.

10559. (12) I reče Mojsije Jehovi. Da ovo označava negodovanje za to što Božansko nije više kod njih, tako ni Crkva sama, vidi se iz značenja reći, što ovde označava negodovanje, jer reći obuhvata stvari koje slede; jer su ovo stvari koje je kazao; a stvari koje slede odnose se na negodovanje, jer Božansko nije bilo voljno da bude kod njih, stoga Crkva nije bila kod njih, a preko koje su mogli da budu

uzvišeniji od svih nacija na licu zemlje, kao što se vidi iz stiha 16. Reči Mojsijeve Jehovi bile su reči negodovanja, jer Mojsije ovde govori kao glava Izrailjske nacije, vidi gore, br. 10556. On dakle govori, za sebe i za tu naciju, jer kaže, ja i narod (stih 16). Pa zato što ovde govori kao glava te nacije, stoga se sa Mojsije reče Jehovi označava negovovanje; jer čovek, koji je istoga karaktera kao taj narod, negoduje protivu Boga ako mu ovaj ne ispuni njegove želje. To je slučaj sa svima onima koji su predani spoljašnjim stvarima bez unutrašnjeg, jer ako poštuju i klanjaju se Bogu, po izgledu, i vole Ga, to nije Njega radi, nego sebe radi, jer oni žele da budu iznad drugih, i da budu bogatiji od drugih; jer to je vatra koja izaziva njihovo poštovanje i klanjanje i njihovu prividnu ljubav; međutim, ako ne postignu ono što žele, oni napuštaju Boga. Da je ta nacija bila takvoga karaktera, vrlo je jasno iz istorijskih delova Reči. Ove Jakovljeve reči imaju slično značenje, I učini Jakov zavet, govoreći: ako bude Bog sa mnom i sačuva me na putu kojim idem, i da mi hleba da jedem i odela da se oblačim, i ako se vratim na miru u dom oca mojega, Jehova će biti Bog moj. (Postanje XXVIII, 20, 21). Ove reči znače da - ako on dobije te stvari, priznavaće Jehovu za svoga Boga; a ako ih ne dobije, on Ga neće priznavati. Takva je bila i nacija koja je od njega potekla. To je razlog da je ta nacija tako često otpadala i klanjala se drugim bogovima, dok nisu bili izagnani iz zemlje Hananske zbog toga, prvo Izrailjska nacija, a posle Jevrejska. Vidi se da je uzrok negodovanja o kome se gore govorilo, to što ne će postati vodeći narod iznad svih ostalih u svetu, ako Jehova ne bude s njima išao. Da je uzrok negodovanja bilo to što Crkva sama nije bila kod njih, sledi iz toga, što biti uveden od Jehove u zemlju Hanansku, značilo bi postati Crkva.

Razlog za ovo je to, što je Crkva bila u zemlji Hananskoj od pradrevnih vremena, i što Reč nije mogla biti napisana drugde, niti kod drugog naroda nego kod nacije koja je posedovala tu zemlji; a gde je Reč, tu je i Crkva. Reč nije mogla biti napisana ni na kojem drugom mestu, jer su sva mesta u toj zemlji, i okolo nje, kao brda, doline, reke, šume, i ostalo, postali reprezentativi nebeskih i duhovnih stvari. I bilo je nužno da se smisao slova Reči, kako u istorijskim tako i u proročkim delovima, sastoji od takvih stvari, jer se unutrašnje stvari u Reči, pošto su nebeske i duhovne, završavaju u takvim reprezentativima, i počivaju , tako reći, na njemu kao kuća na svojem temelju; jer ako smislo slova Reči, koji je poslednji smisao, nebi počivao na takvim stvarima, to bi bilo kao kuća bez temelja. Da je ovde ovakav slučaj, vidi se iz Reči, gde se često pominju mesta u toj zemlji, koja su postala reprezentativi, da označavaju stvari neba i Crkve. Ovo je zašto biti uveden u zemlju Hanansku označava ustanovljenje Crkve, i zašto Mojsijevo negodovanje označava isto to, iako on nije mislio na to. Da je Crkva bila u zemlji Hananskoj od

pradrevnih vremena, i da su kao posledica toga sva mesta postala reprezentativi, vidi br. 3686, 4447, 4454, 4516, 4517, 9320, 9325, i da zbog toga zemlja Hananska označava Crkvu; vidi navedene odlomke, br. 9325.

10560. Gledaj, ti mi kažeš: vodi taj narod. Da ovo označava obećanje Crkve kod te nacije, vidi se iz značenja , Ti mi kažeš, kad se govori Jehovi, što označava zarudžbe; i iz značenja, vodi taj narod, što označava, da bi se Crkva mogla ustanoviti kod te nacije. Ovo su stvari označene ovim rečima, u unutrašnjem smislu. Ali u smislu koji leži najbliže slovu, to označava da ih treba odvesti u zemlju Hanansku i zaposesti je. Da biti doveden u zemlju Hanansku, i zaposeseti je, označava ustanoviti Crkvu, vidi gore, br. 10559. U pogledu ovih stvari pokazano je bilo svuda na prethodnim stranicama da kod te nacije nije mogla da se ustanovi Crkva, nego samo reprezentativ Crkve, jer su bili predani spoljašnjim stvarima odvojeno od onoga što je unutrašnje; a oni koji su takvoga karaktera, ne mogu da primaju nikakav influks od Božanskog. Pa ipak, Crkva je kod čoveka u njegovom unutrašnjem, a ne u spoljašnjem odvojeno od unutrašnjeg. Osobe ovakvoga karaktera mogu da predstavljaju Crkvu, ali one ne mogu biti Crkva. Predstavljati Crkvu, a ne biti Crkva, je bogoštovati spoljašnje stvari, i nazivati ih svetim i Božanskim, ali ne priznavati i opažati ih verom i ljubavlju iz neba. Vidi šta je gore rečeno o značenju voditi narod u zemlju, br. 10526.

10561. Ali mi nisi kazao koga ćeš poslati sa mnom. Da ovo označava da se to ne može izvesti bez Božanske zaštite, vidi se iz značenja poslati s Mojsijem i s tom nacijom, kad šalje Jehova, tada se označava Božansko koje će voditi – o čemu će se ubrzo govoriti – jer je Mojsije znao da je zaista mogao da uvede narod u zemlju Hanansku, ali da, ako bi to bilo izvedeno bez Božanskog vođstva i pomoći, oni je ne mogu zaposesti. Ovo podrazumeva i označava da Crkva nije bila ustanovljena kod te nacije, u skladu s onim što je rečeno gore, br. 10559, 10560. Stoga je očito da se nalogom ,da povedem ovaj narod, a da mi Ti nisi kazao koga ćeš poslati sa mnom, označava da se Crkva kod te nacije ne može ustanoviti bez Božanske pomoći. Tako anđeli opažaju ove reči, bez obzira na to šta ljudi grade na njima; jer anđeli opažaju sve sadržaje u Reči u skladu s njenim unutrašnjim smislom, dok ljudi vide u skladu sa spoljašnjim smislom, koji je, međutim, unutrašnji. Slati s njima, kada se odnosi na Jehovu, označava Božansko koje će voditi, jer biti poslan od Jehove označava Božansko koje vodi, kao i Božansko koje proizilazi. Stoga se u izvornom jeziku anđeli nazivaju onima koji su poslani; pa stoga i Gospod Sebe tako često naziva Poslanim od Oca, čime se označava Božansko proizlazeće; vidi br. 4710,

6831. Iz ovih se stvari vidi šta je označeno sa, Koga ćeš poslati sa mnom, u unutrašnjem smislu.

10562. A ti reče: znam te po imenu. Da ovo označava njegov karakter, vidi se iz značenja znati i predvideti od večnosti, vidi br. 5309; i iz značenja imena, što označava prirodu stanja, stvari, ili čoveka, vidi br. 144, 145, 1735, 1896, 8882, 9310. Govori se o Mojsijevom karakteru u stvarima koje slede. Stoga je očito da se sa, znam te po imenu, kada to kaže Jehova, označava znati i predvideti od večnosti šta je njegov karakter.

10563. I našao si milost preda mnom . Da ovo označava da je bio primljen , jer je mogao da predvodi tu naciju, vidi se iz značenja naći milost u očima Jehove, što znači biti prihvaćen, u ovom slučaju zbog njegovoga karaktera , što je označeno sa, Znam te po imenu. Ova je karakteristika bila to što je mogao da predvodi ovu naciju; jer bilo je predviđeno od Gospoda da će Mojsije predvoditi Izrailjski narod. Da je ovo bilo predviđeno, vidi se stoga što je bio odgojen u palati kralja Faraona, gde je postojala kraljevska uprava, stoga je stekao narav po kojoj je bio sposoban da vlada nad drugima; to je bio razlog da je bio prihvaćen kako bi predvodio svoj vlastiti narod. Njegova je karakteristika bila i u tome, što je mogao da prima Božanske iskaze bolje nego ostali u toj naciji, jer on nije bio tako utonuo u ono što je spoljašnje odvojeno od onoga što je unutrašnje, kao što je bila utonula ta nacija. Ovo su , stoga, stvari koje su označene sa, Znam te po imenu, i sa našao si milost u mojim očima.

10564. (13) Ako sam dakle našao milost pred tobom (u tvojim očima). Da ovo označava ako je prihvaćen, vidi se iz onoga što je gore rečeno, br. 10562,

10563.

10565. Pokaži mi put tvoj, da te poznam. Da ovo označava poučavanje o Božanskom, u pogledu njegovog kvaliteta kod njih, vidi se iz značenja puta Jehovinog, što označava poučavanje o Božanskom, jer se sa pokazati označava poučavanje, a putem Jehovinim, označava se Božaska Istina koja vodi; i iz značenja poznavati Jehovu, što oznčava znati šta je kvalitet Božanskog kod njih. Da put označava istinu, vidi br. 627, 2333, 10422, u ovome slučaju označava Božansku Istinu koja vodi. Ako sam našao milost u tvojim očima, da ovo označava zato što je bio prihvaćen da predvodi narod, i da ih vodi, vidi gore, br. 10563, 10564.

10566. I vidi da je ovaj narod tvoj narod. Da ovo označava da su oni jedini narod u svetu kod kojih je Božansko, koje je iznad svih stvar, vidi se iz značenja

Jehovine nacije, što označava gde stoluje Božansko samo, a u duhovnom smislu, gde je Gospodova Crkva; jer svi oni koji priznaju Gospoda u veri i ljubavi, uzeti zajedno, Jehovina su nacija. Ali sinovi Izrailjevi u to vreme nisu mislili o Crkvi, nego o zaposedanju zemlje Hananske i o tome kako da budu vodeći narod. I pošto je Mojsiju rečeno da je ime njihovog Boga Jehova, što nisu znali pre (Izlazak III, 13, 14). I pošto su videli tako velika čuda koja je On očinio u Egiptu, i u Sufskom moru, kao i u pustinji, stoga su priznali Jehovu za svoga Boga. Pa ipak, u svom srcu, oni nisu verovali u Njega, jer su verovali da ima mnogo bogova; kao što je sasvim jasno po zlanom teletu, kojemu su se klanjali kao svom bogu, kao da je Jehova, dok je Mojsije bio na gori. To se isto tako vidi i po bogovima kojima su se obraćali, kao što se vidi iz istorijskih delova Reči.

Iz ovoga se vidi se da su se klanjali Jehovi samo zbog čuda, a ne zato što je On bio jedini Bog ; a to je kao onaj ko ovo čini, ko se klanja samo imenu Boga, a ne Bogu, i ko otpada od njega čim ne dobije što poželi. Da je Izrailjska nacija bogoštovala Jehovu samo u pogledu imena, vidi br. 3732 i 4299, 6877, i da je u srcu bila idolopoklonična, br. 4208, 4281, 4820, 5998, 6877, 7401, 8301, 8882; i da su bili najgora među svim nacijama, br. 4314, 4316, 4444, 4750, 4815, 8819, 9320; kao i br. 10396. Iz ovih stvari, stoga, jasno je da reči, Ovo je Tvoj narod, znači da su oni jedini narod kod kojega je Jehova, i da stoga treba da postanu bolji /savršeniji, vodeći/ među svim nacijama; međutim, iako su ove stvari označene tim rečima , što je očigledno, ipak, u unutrašnjem smislu, one označavaju da je Božansko, stoga i Crkva, bilo kod njih.

10567. (14) I reče Jehova: moje će lice ići napred, i daću ti odmor. Da ovo označava da će Božansko Crkve, bogoštovanja, i Reči, biti tu, ali kod nacije same u onome što je spoljašnje izvan nje, vidi se iz značenja lica, što označava unutrašnje; vidi navedene odlomke, br. 9546; a kada to kaže Jehova, što označava Božanske stvari, u ovom slučaju Božanske stvari Crkve, bogoštovanja, i Reči; i iz značenja ići, što označava živeti, vidi br. 3335, 4882, 5493, 5605, 8417, 9440; ali kad se govori o Jehovi, označava dati život, biti prisutan, i voditi; jer od ovoga čovek živi; i iz značenja dati Mojsiju da počine, što označava spoljašnje Crkve, bogoštovanja, i Reči, u kojima se Božanske stvari završavaju ; jer se Mojsijem predstavlja spoljašnje, kao gore, br. 10563, a odmaranjem se označava biti miran i završavati se, stoga u čemu Božanske stvari počivaju. Taj izraz u izvornom jeziku znači biti miran i završavati se. Da se unutrašnje Crkve, bogoštovanja, i Reči, završava u njihovom spoljašnjem, i da počiva na tome kao na svojoj podlozi, ili kao kuća na temelju, vidi br. 9216. Da su ove stvari označene davanjem Mojsiju počinka, vidi

se iz onoga što se kaže u poglavlju u unutrašnjem smislu, u kome se govori o unutrašnjim stvarima u Reči, Crkvi, i u bogoštovanju; i u kojima se govori o spoljašnjem u kome se završavaju. Ovo spoljašnje je ono što je predstavljeno Mojsijem.

10568. (15) Ako neće ići napred lice tvoje, nemaj nas kretati odavde. Da ovo označava da ako tamo ne bude Božansko, neće biti ni Crkve, vidi se iz značenja lica Jehovinog, što označava unutrašnje Božanske stvari Crkve, bogoštovanja, i Reči; vidi gore, br. 10567; i iz značenja, Nemoj nas kretati odavde, što označava neće biti ništa od Crkve. Ovo je označeno tim rečima jer se ulaženjem u zemlju Hanansku označava ustanovljenje Crkve; pa stoga se sa, Ne kreći nas odavde, označava da neće biti ništa od Crkve. Da se ulaženjem u zemlju Hanansku označava ustanovljenje Crkve, vidi gore, br. 10760, 10561. Ovo je označeno zato što se zemljom Hananskom u Reči ništa drugo nije označeno u nebu nego Crkva; jer se u nebu sve u Reči opaža na duhovan način. Stoga kada se pomene bilo koja zemlja, oni misle istoga trenutka o stvarima koje se odnose na Crkvu u toj zemlji, i na naciju koja u njoj živi.

Anđeli neba ne mugu da usmere svoj pogled na tu zemlju, jer je takva misao materijalna, niti na neku naciju, jer je i ovo materijalno; stoga im se istoga trena javlja duhovna ideja, koja je o Crkvi. Duhovna je ideja uopšte o Gospodu, Njegovom carstvu, Crkvi, ljubavi prema Gospodu i veri u Njega, kao i o bezbroj stvari koje se odnose na veru i ljubav, to jest, na Crkvu. I ako mi verujete, nije moguće da bilo koja materijalna ideja prodre u nebo, jer se odbacije na samom njegovom pragu. Ovo je slučaj sa svim stvarima u Reči. To je razlog da se uvođenjem u zemlju Hanansku označava ustanovljenje Crkve, a ne uvođenjem , kao u sadašnjem slučaju, njeno neustanovljavanje.

10569. (16) Jer, po čemu će se poznati da smo našli milost pred tobom, ja i tvoj narod, zar ne po tome što ideš s nama? Da ovo označava biti izabran (prihvaćen) između svih drugih ako se Božansko pokazue među njima, vidi se iz značenja poznavati . Kada se govori o Božanskom među njima, a to je biti otkriven; i iz značenja naći milost pred Jehovom (u očima Jehovinim), što označava biti otkriven; vidi gore, br. 10563; u ovom slučaju, među svim drugim, pošto sledi, Biti viši (bolji) od svih drugih, ja i narod Tvoj, iznad svakog drugog naroda na licu zemlje; i iz značenja ići s nama, kada se govori o Jehovi, što označava Božansko koje vodi, u ovome slučaju, u zemlju Hanansku; vidi gore, br. 10567. Iz čega se vidi da se rečima, Po čemu će se poznati da smo našli milost u Tvojim očima, ja i narod Tvoj, ako ne po tome što ti ideš s nama, označava primanje ovih iznad drugih ako

se Božansko pokazuje među njima. Kaže se, u očima Jehovinim, a ovim se označava Božansko prisustvo Gospodovo u istinama i dobrima vere i ljubavi kod ljudi na zemlji, i kod anđela u nebesima. Prisutnost Gospoda je u istinama i dobrima vere i ljubavi, jer su ove stvari od Gospoda Samog; a kada je Gospod prisutan kod ljudi i kod anđela u tim stvarima, On je prisutan u onome što je Njegovo kod njih, a ne u njihovom vlastitom, jer je to zlo. To je zašto oči u Reči, gde se govori o onima koji primaju Božanske stvari Gospodove, označavaju veru, isto tako i razum koji prima, jer je razum unutrašnje oko, a vera je istina koja se vidi i opaža njime /razumom/. Da oči, kad se govori o ljudima , u Reči označavaju veru, kao i razum, vidi br. 2701, 4403-4421, 9051.

Biće rečeno i odake dolazi taj vid. Postoji stvarna svetlost koja rasvetljava razum, koja se sasvim razlikuje od svetlosti koja osvetljava telesni vid koji pripada svetu. Svetlost neba je od Gospoda kao Sunca tamo, i ona je suštinski Božanska istina koja proizilazi od Gospodovog Božanskog Dobra. Stoga se vidi zašto oči, kada se to odnosi na Jehovu, označavaju Gospodovo Božansko prisustvo, i da se očima, kada se to odnosi na ljude koji primaju Gospodovu Božansku istinu, ili Njegovu svetlost, označavaju vera i prosvetljen razum. Da je to stvarna svetlost koja obasjava ljudske umove i oblikuje razum kod ljudi, nepoznato je u ovome svetu, iako ljudi pripisju razumu i vid i razum, iako se Gospod često u Reči naziva svetlošću, čime se označava da se On vidi kroz veru i njenu svetlost. Da je to stvarna svetlost koja obasjava ljudske umove, da je ta svetlost Božanska Istina koja proizlazi od Gospoda kao Sunca, i da ona čini da se razume istina tamo gde se ona prima, vidi navedene odlomka, br. 9548, 9684; isto tako i 9570, 9571 na kraju, 9594. Iz ovoga se vidi šta je označeno u Reči očima Jehovinim, kao kod Isaije, Prigni, o Jehova, uvo Svoje, i čuj: otvori, o Jehova, oči Svoje, i vidi; (XXXVII, 17). I kod Jeremije, I obratiću oči svoje na njih,i dovešću ih opet u ovu zemlju, i sazidaću ih (XXIV, 6). I kod Davida, Gle, oko je Jehovino na onima koji ga se boje (Psalam XXXII, 18). Ponovo, Jehova je u svetom dvoru svome, i presto je Jehovin na nebesima (Psalam XI, 4 i drugde).

10570. Tako ćemo se razlikovati ja i narod tvoj od svakog naroda na zemlji. Da ovo označava njihovu različitost među svim drugim narodima u celome svetu gde je Crkva, vidi se iz značenja razlikovati se među svim narodima na licu zemlje, što označava razlikovanje nad svim narodima u celom svetu. To označava i gde je Crkva, jer zemlja označava Crkvu, o kojoj ćemo govoriti ubrzo. Da je ova želja da se ističu nad svim narodom u celom svetu bila cilj radi kojega je Izrailjska nacija klanjala Jehovi, i radi kojega su cilja bili spremni da budu sveti spolja, vidi se iz

onoga što je pokazano o toj naciji. Da je taj narod mogao biti u svetom spoljašnjem, i izgledati drugima kao da se klanjaju Bogu, vidi se po idolopoklonicima o kojima se govori u istorijskim delovima Reči, da su oni mogli da budu isto tako sveti u spoljašnjim stvarima; ali da nisu imali sveto unutrašnje, svako može da zaključi iz toga, što Božanske Istine, otkrivene u Reči, čine bogoštovanje unutrašnjim, ako ih ljudi poznaju, i žive u skladu s njima. Jer, kad bi čovek mogao da se klanja Bogu pobožno bez poznavanja Božanskih Istina, nebi bila potrebna doktrina Crkve, niti besede . Pošto je ta nacija bila takvoga karaktera , mogla je, sa ciljem da se ističe nad drugima, da bude u svetom spoljašnjem; i pošto se kod osoba takve naravi mogu reprezentativi nebeskih i duhovnih stvari, koje su bile u spoljašnjem bogoštovanju, koristiti da se uspostavi komunikacija s anđelima i povezivanje s nebom, stoga je ta nacija bila prihvaćena . Ali, onaj ko veruje da su se oni klanjali Bogu, vrlo se vara, jer su se klanjali sebi i svetu, i u scru bili idolopoklonici. I pošto su bili takve naravi, njima se unutrašnje stvari bogoštovanja, koje su pripadale veri u Gospoda i ljubav ka Njemu, nisu otkrivale, što se vidi iz knjiga Staroga Zaveta; a i iz toga što nisu priznali Gospoda kad je došao u svet, niti Ga priznaju sada; i kada ih se uči iz proročkih knjiga o Gospodu, oni Ga i dalje ne priznaju. Oni žele Mesiju koji će ih uzdići iznad svakog naroda u celome svetu, a ne Mesiju čije je carstvo u nebesima, i koji odatle proviđa spasenje svih ljudi na zemlji.

Iz ovih se razmatranja vidi kakav je karakter te nacije bio od najranijih vremena, i zašto se ovde kaže, da ako Jehova ide s jima, oni će se isticati nad drugim narodom na licu cele zemlje; čime se misli gde god je Crkva, jer se zemljom kao i zemljom , označava Crkva. Da se to značenje zemlje ili tla, vidi navedene odlomke, br. 9325. Jer se zemljom označava Crkva iz istog razloga iz kojega se njivom označava Crkva, jer ona prima semena raznih vrsta i pomaže njihov rast dok ne donesu plodove, što označava istine i dobra vere i ljubavi; jer je čovek prijemnik ovih poslednjih, kao što je njiva prijemnik onih prethodnih stvari; a Crkva se naziva zemljom zbog naroda kod kojega je Crkva, a koji u njoj živi . Ali njiva, kao i zemlja, podrazumeva prostiranje i prostor, stoga to prevodioci označavaju zemljom umesto njivom, kao u sadašnjem slučaju, oni kažu na licu zemlje, umesto na licu njive, kao i u drugim odlomcima. Međutim, u izvornom jeziku, reč za njivu je sasvim drugog korena nego reč koja označava zemlju. Da zemlja, kao i zemljište i njiva, označava Crkvu, vidi se iz raznih odlomaka u Reči, od koji se mogu navesti sledeći, kao kod Jeremije, Najveći među njim šalju najmanje po vodu; došavši na studence ne nalaze vode; vraćaju se s praznim sudovima, jer je zemlja ispucala , jer ne beše dažda u zemlji (XIV, 3, 4). U ovome odlomku, zemlja i zemlja

označavaju Crkvu; jer se ovde govori u unutrašnjem smislu, o nedostatku istine, i pustošenju Crkve; voda označava istine; pukotine označavaju gde su ove, stoga doktrinu; sudovi označavaju prijemnike; dažd označava influks iz neba; zemlja označava gde je Crkva, a njiva samu Crkvu, koja je zbog toga od suše ispucala , zbog nedostatka istine iz neba.

I kod Isaije, Jer će posle sedamdeset godina Jehova pohoditi Tir, a on će se vratiti na kurvarsku zaslugu svoju, i kurvaće se sa svim narodima na licu zemlje. Ali će na kraju trgovina njegova i zasluga biti posvećena Jehovi (XXIII, 17, 18). Tirom se označava Crkva u pogledu poznavanja istine i dobra, stoga u apstraktnom smislu, sama poznavanja; što se naziva kurvarskom zaslugom , kada se naučavaju radi dobiti, počasti, i ugleda, pa se, tako reći, prodaju, a ne naučavaju se same istine radi. Ovo se naziva kurvanjem i kurvarstvom u Reči. Kurvati se sa svim carstvima na zemlji označava to činiti s istinama Crkve; na licu zemlje označava gde god da je Crkva. Pošto poznavanja istine i dobra još uvek ostaju suštinski poznavanja istine i dobra, to jest, ostaju Božanska, iako čoveku, koji ih naučava i prodaje, one služe radi dobiti, pa su stoga kurvinska zasluga , stoga se kaže da će trgovina njegova i zasluga njegova biti posvećeni Jehovi. Svaki onaj koji može da misli malo dublje od smisla slova, može da vidi da se ovde ne misli na kurvinsku zaradu, niti na kurvanje sa carstvima na zemlji, niti da će to biti posvećeno Jehovi. I kod Davida, Pošlješ duh svoj, i postaju, i ponavljaš lice zemlji (Psalam CIV, 30). Duh Jehovin je Božanska Istina koja proizlazi od Gospoda, br. 9818; postati označava biti nanovo stvoren, to jest, biti preporođen, br. 10373; ponoviti lice zemlji je popraviti (reformisati) i ustanoviti Crkvu; lica zemlji označavaju gde god se nešto od Crkve može primati; slično na drugim mestima gde se lica zemlji pominju, kao Postanje XVII, 4; VIII, 8, 13; Izlazak XXXII, 12; Brojevi XII, 3; Zak. Ponovljeni VI, 15; VII, 6; 1 Samuilova XX, 15; 2 Samuillova XIV, 7.

10571. (17) A Jehova reče Mojsiju: učiniću i to što si kazao. Da ovo označava da će Božansko biti u spoljašnjem Crkve, bogoštovanja, i Reči koja je kod njih, vidi se iz reprezentacije Mojsija, jer kao glava te nacije, on označava spoljašnje u Crkvi, u bogoštovanju, i u Reči, koje nije toliko odvojeno od unutrašnjeg kao što je bilo udaljeno spoljašnje kod te same nacije; vidi gore, br. 10557, 10563; i iz značenja činiti ono što je rekao Mojsije Jehovi, što označava da će Božansko biti u spoljašnjem; a sa činiti to označava se ići s njima i uvesti ih u zemlju Hanansku; a sa ići s njima i uvesti ih u zemlju Hanansku označava se da će se Božansko pokazivati među njima; vidi gore, br. 10569. Misterija koja leži sakrivena u ovome i sledećim stihovima, teško da se može opisati ako se nema neka ideja o spoljašnjem u Crkvi,

bogoštovanju, i Reči, u kojima je bila ta nacija. Jedno se razlikuje od drugoga po tome što se spoljašnje, koje Mojsije predstavlja, ne razlikuje od unutrašnjeg, kao što se razlikuje spoljašnje u kome je bila ta nacija. To je razlog da se jednom pominje Mojsije i narod, drugi put narod bez Mojsija; i zašto , kad Mojsije govori Jehovi, on kaže, ja i Tvoj narod, a kada Jehova govori Mojsiju, On govori Mojsiju samom, u stihovima 12, 14, 16, 17, 18-23, ili o narodu odvojeno od njega , kao u stihu 2 sledećeg poglavlja, i drugde.

10572. Jer si našao milost preda mnom , i znam te po imenu. Ovo označava da je on bio primljen zbog njegovog karaktera, vidi se to iz onoga što je rečeno i pokazano gore, br. 10562, 10563, gde se nalaze slične reči.

10573. Stihovi 18-23. 18. Opet reče Mojsije: molim te, pokaži mi slavu svoju. 19. A Jehova mu reče: učiniću da prođe sve dobro moje ispred tebe, i povikaću po imenu: Jehova pred tobom. Smilovaću se kome se smilujem, i požaliću koga požalim. 20. I reče: ali nećeš moći videti lica mojega, jer ne može čovek mene videti i ostati živ. 21. I reče Jehova: evo mesto pored mene, pa stani na stenu. 22. I kad stane prolaziti slava moja, metnuću te u raselinu kamenu, i zakloniću te rukom svojom dok ne prođem. 23. Po tom ću dignuti ruku svoju, i videćeš me s leđa, a lice se moje ne može videti.

18. Opet reče Mojsije: molim te, pokaži mi slavu svoju, označava razumevanje unutrašnje Božanske Istine u spoljašnjem. 19. A Jehova mu reče: učiniću da prođe sve dobro moje ispred tebe, označava sve od Božanskog u nebu i u Crkvi iznad spoljašnjeg; i povikaću po imenu: Jehova pred tobom, označava svetost Božanskog bogoštovanja tamo; Smilovaću se kome se smilujem, i požaliću koga požalim, označava da će Božanska istina i dobro biti otkriveni onima koji primaju. 20. I reče: ali nećeš moći videti lica mojega,označava da unutrašnje u Crkvi, u Bogoštovanju, i u Reči, Izrailjska nacije ne može da vidi; jer ne može čovek mene videti i ostati živ, označava da se Božansko Samo ne može videti onakvo kakvo je u suštini, nego onakvo kakvo dolazi od Gospoda u nebu. 21. I reče Jehova: evo mesto pored mene, pa stani na stenu, označava stanje vere u Boga. 22. I kad stane prolaziti slava moja, označava unutrašnje stvari u Reči, u Crkvi, i u Bogoštovanju; metnuću te u raselinu kamenu, i zakloniću te rukom svojom dok ne prođem, označava zatvaranje unutrašnjeg; 23. Potom ću dignuti ruku svoju, i videćeš me s leđa, a lice se moje ne može videti, označava da će oni videti spoljašnje u Reči, u Crkvi, i u bogoštovnju, ali ne unutrašnje.

10574. (18) I reče: molim te, pokaži mi slavu svoju. Da ovo označava razumevanje unutrašnje Božanske Istine u spoljašnjem, vidi se iz reprezentacije Mojsija u ovoj prilici, koji označava spoljašnje u Crkvi, u bogoštovanju, i u Reči, ne toliko odvojeno od unutrašnjeg kao što je udaljeno kod nacije same, vidi br. 10563, 10571; i iz značenja pokazati, što označava razumeti, vidi br. 2150, 3764, 4567, 4723, 5400; i iz značenja slave Jehovine, što označava unutrašnje u Reči, videti Predgovor poglavlju XVIII, Postanja, i br. 5922, 9429. Stoga se vidi da se Mojsijem koji kaže, Molim te, pokaži mi slavu svoju, označava razumevanje unutrašnjeg u spoljašnjem u Reči, u Crkvi, i u bogoštovanju. Da je ovo označeno gornjim rečima, vidi se i iz prethodnih stihova ovoga poglavlja; jer se tamo u unutrašnjem smislu govori o Izrailjskoj Jer je ta nacija vođena u zemlju Hanansku kako bi postala Crkva, ali u ovom slučaju, samo da predstavlja Crkvu, jer se kaže, vodi narod kuda sam ti kazao, a ne u tu zemlju. Da kod Izrailjske inaciji, da Crkva nije mogla da se ustanovi među njima jer nisu mogli da prime ništa unutrašnje. Primiti unutrašnje u Reči je primiti Božansku Istinu iz neba, pa stoga i nebesku ljubav. Pošto je ovo predmet o kome se govori u unutrašnjem smislu, a Mojsije je bio nestrpljiv želeći da ih Jehova uvede u zemlju Hanansku, što označava ustanovljenje Crkve, stoga Mojsije sada kaže, Molim te, pokaži mi slavu Svoju, čime se označava razumevanje unutrašnje Božanske istine u onome što je spoljašnje. Da se pod slavom Jehovinom misli na Božansko koje nije Mojsije mogao da razume, vidi se jasno iz onoga što sledi u ovome poglavlju, gde se kaže, da on ne može da vidi lice Jehovino jer se tako naziva njegova slava), nego kad On bude prolazio, da će videti Njegova leđa , i iz raspukline u steni, čime se označava, da će oni razumevati samo spoljašnje delove u Crkvi, u bogoštovanju, i u Reči, ali nenutrašnje delove.

Da je takvo značenje slave Jehovine, vidi se iz toga što se ponekad kaže da su videli slavu Jehovinu, ali je to bio oblak koji se tako označavao, kao na Gori Sinajskoj, i iznad šatora, i u njemu; vidi Izlazak XVI, 10; XXIV, 16, 17; XL, 34, 35; Brojevi XVI, 42, i drugde. Oblakom u ovim odlomcima, onim što se naziva slavom Jehovinom, označava se spoljašnje u Reči, u bogoštovanje, i u Reči, i smisao slova u Reči; vidi predgovor poglavlju XVII Postanja, i br. 4060, 4061, 5922, 6343 na kraju,6752, 8106, 8781, 9430, 10551. Slava Jehovina označava unutrašnje u Reči, u Crkvi, i u bogoštovanju , jer Božanska istina koja proističe od Gospoda, kakva je u nebu, je slava Jehovina; jer se Božanska Istina koja proizlazi od Gospoda, tamo vidi kao svetlost, a izgled Gospoda u toj svetlosti je ono što je označeno u istinskom smislu slavom Jehovinom. Izgledom Jehovinim se označavaju sve stvari tamo koje su od Gospoda, a ove su bezbrojne, i nazivaju se opštim izrazom, nebeske i duhovne. Unutrašnje u Reči, u Crkvi, i u bogoštovanju, označeno je slavom Jehovinom, jer je

unutrašnje u toj svetlosti,dok je spoljašnje u svetlosti sveta; stoga se ovo poslednje u Reči naziva oblakom; stoga je očito da se unutrašnji smisao Reči ovde naziva slavom.

Iz svega ovoga sada se vidi šta je označeno slavom Jehovinom, i Njegovom svetlošću, u sledećim odlomcima, kao kod Isaije, Ustani, svetli se, jer dođe svetlost tvoja, i slava Jehovina obasja te. Jer, gle, mrak će pokriti zemlju i tama narode; a tebe će obasjati Jehova i slava njegova pokazaće se nad tobom, I narodi će doći k videlu tvojemu i ka svetlosti koja će te obasjati. Neće više zalaziti sunce tvoje, niti će mesec tvoj pomrčati; jer će ti Jehova biti videlo vječno (LX, 1-3, 20). Predmet o kome se ovde govori je Božanska Istina koja proizlazi od Gospoda; a Njegova slava i blistavilo Njegovog ustajanja označavaju sve što se pokazuje u ovoj svetlosti o Gospodu i o veri u Njega i ljubavi prema Njemu; tama i mrkli mrak koji pokrivaju zemlju i narod, označavaju zamračene stvari vere i ljubavi; jer se odlomak odnosi na ustanovljavanje Crkve među Neznabošcima . Stoga sledi da svetlost i slava koji treba da ustanu, i koji treba da se vide, i prema kojim treba da idu, označavaju Božanske Istine o Gospodu, i o veri i ljubavi prema Njemu od Njega. Ponovo, Ja, Jehova pozvah te u pravdi, i učiniću te da budeš zavet narodu, videlo narodima; Ja sam Jehova, to je moje ime, i slave svoje neću dati drugome XLII, 6, 8). I u ovome odlomku govori se o Gospodu, koji se naziva svetlošću narodima, jer je od Njega sva Božanska Istina, koja se naziva slavom Jehovinom, jer u njemu je sve što pripada veri i ljubavi. Ponovo, Tada će sinuti videlo tvoje kao zora, i zdravlje će tvoje brzo procvasti, i pred tobom će ići pravda tvoja, i slava Jehovina biće ti zadnja straža (LVIII, 8), gde je značenje isto. Ponovo, Radujte se s Jerusalimom, i veselite se u blistavilu slave s njim svi koji ga žaliste (LXVI, 10, 11). Jerusalim u ovome odlomku, kao i u drugim, označava Crkvu, a blistavilo slave, ljubav prema istini od Gospoda. I kod Zaharije, I ja ću biti zid ognjeni u naokolo i biću za slavu usred njega (II, 5). I ovo se odnosi na Jerusalim, koji je Crkva; slava usred njega označava Gospoda samog u odnosu na sve stvari istine i dobra, - one koje pripadaju veri i ljubavi. Da se slavom u gornjim odlomcima označavaju stvari koje pripadaju Božanskoj svetlosti, očito je. Slično u Otkrovenju, Sveti Jerusalim imaše slavu Božiju; i svetlost njegova beše kao dragi kamen, kao kamen jaspis svetli. I grad ne potrebuje ni sunca ni meseca da svetle u njemu; jer ga slava Božija prosvetli, i žižak je njegov jagnje. I narodi koji su spaseni hodiće u videlu njegovu, i carevi zemaljski doneće slavu i čast svoju u njega. I vrata njegova neće se zatvarati noću, jer onde noći neće biti (XXI, 11, 23-25). Sveti Jerusalim u gornjem odlomku označava Crkvu koja sledi posle sadašnje. Stvari koje pripadaju Crkvi, a koje se odnose na veru i ljubav u Gospoda od Gospoda, opisuju se videlom, svetlošću, i

slavom. Pošto se slavom označavaju stvari koje pripadaju svetlosti, stoga se kaže, jer ga slava Božija osvetljava.

Svako ko razmisli i ko pažljivio razmotri ovaj predmet, ne oslanjajući se samo na smisao slova, videće da sve gornje pojedinosti označavaju stvari koje se odnose na Crkvu; a unutrašnji smisao uči šta je značenje svake od njih; jer se u Reči ni najmanja reč ne koristi bez razloga. Kod Luke, Oči moje videše spasenje tvoje, koje si ugotovio pred licem sviju naroda. Videlo da obasja neznabošce, i slavu naroda tvojega Izrailja (II, 30-32); Ove proročanske reči govori Simeon o Gospodu koji se rodio. Videlo koje će obasjati narode je Božanska Istina koja proizlazi od Gospoda; a slava naroda Izrailja označava sve ono što je Gospod otkrio o Sebi, kao i o veri u Njega i ljubavi prema Njemu kod onih koji ga primaju. Sve se ovo naziva slavom, jer se to pokazuje u svetlosti u nebu, pošto je ova svetlost Božanska Istina. Sinovima Izrailjevim se označavaju oni koji su u veri i ljubavi prema Gospodu. Da svetlost označava Gospoda kao Božansku Istinu, a isto tako slavu, koja se odnosi na svetlost, vidi se iz reči Samoga Gospoda kod Jovana, Njima više omilje slava ljudska nego slava Božija. Ja dođoh videlo na svet, da ni jedan koji me veruje ne ostane u tami (XII, 43, 46). Ponovo, U početku beše reč, i reč beše u Boga, i Bog beše reč. Beše video istinito koje obasjava svakoga čoveka koji dolazi na svet. I reč posade telo i useli se u nas puno blagosti i istine; i videsmo slavu njegovu, slavu, kao od jedinorodnoga od Oca (I 1, 9, 14). Reč označava Božansku Istinu, a istio tako i svetlost; slava označava sve o Gospodu što se pokazuje u toj svetlosti. Ovi se odlomaci iz Reči navode jer se u njima slava i svetlost pominju zajedno, a navode se kako bi se znalo da je svetlost Božanska istina od Gospoda, stoga Gospod Sam kao Božanska Istina, i da je slava sve što pripada toj svetlosti, stoga sve od Božanske istine što daje inteligenciju i mudrost anđelima, i ljudima koji primaju Gospoda u veri i ljubavi. Isto je označeno slavom i u drugim odlomcima, kao kod Jovana, Hoću da oni budu sa mnom gde sam ja, da vide slavu moju (XVII, 24). I kod Luke, Nije li trebalo da Hristos pretrpi i uđe u slavu svoju (XXIV, 26). A kod Mateje, I tada će se pokazati na nebu znak sina čovečijeg; i tada će proplakati sva plemena na zemlji; i ugledaće Sina čovečijeg gde ide na oblacima nebeskkim sa silom i slavom velikom (XXIV, 30).

Oblacima se u ovome odlomku označava Božanska Istina kakva je u svetlosti sveta, to jest, kakva je kod ljudi; a slavom se označava Božanska Istina kakva je u svetlosti neba, i kakva je kod anđela. I pošto se Božanska Istina označava oblakom i slavom, stoga se ovde označava spoljašnji i unutrašnji smisao Reči; spoljašnji smisao oblakom, a unutrašnji smisao slavom. Da oblak ima ovo značenje, vidi

Predgovor poglavlju XVIII, Postanja i br. 4060, 4391, 5922, 6343 na kraju, 6752, 816, 8443, 8781, 9430, 10551. Ovo je razlog da se oblak u Reči naziva slavom, kao u Izlasku, Slava Jehovina pokaza se u oblaku (XVI, 10). Ponovo u Izlasku, I beše slava Jehovina na gori Sinajskoj, i oblak je pokrivaše šest dana; a u sedmi dan viknu Mojsije isred oblaka, I slava Jehovna beše po viđenju kao oganj koji sažiže sa vrha gore pred sinovima Izrailjevim (XXIV, 16, 17). Ponovo u Izlasku, Oblak pokri šator od sastanka, i napuni se šator slave Božije. I ne mogaše Mojsije ući u šator od sastanka, jer beše u njemu oblak, i slave Jehovine beše pun šator (XL, 34, 35). I u Brojevima, A kad se stecaše narod na Mojsija i Arona, pogledaše na šator od sastanka, a to oblak na njemu, i pokaza se slava Jehovina (XVI, 42). I u prvoj knjizi o Carevima, I oblak napuni dom Jehovin, te sveštenici ne mogahu stajati da služe od oblaka (VIII, 10, 11).A u Otkrovenju, Hram se napuni dimom i slavom Božijom (XV, 8).Pošto se Božansko pokazuje kao oblak, stoga oblak označava Božansko prisustvo; a gde je Božansko prisutno, tu je i Božanska Istina; jer se bez ovoga Božansko ne vidi, jer je ono u tome, i sačinjava ga. Iz toga razloga oblak se u ovim odlomcima naziva slavom. Niti je moglo da izgleda drugačije Izrailjskoj naciji, jer su bili u spoljašnjem bez unutrašnjeg, vidi br. 6832, 8814, 8819, 10551. Pa ipak, oblak i slava razlikuju se jedno od drugoga kao svetlost sveta i svetlost neba, ili kao smisao slova Reči i unutrašnji smisao, i kao ljudska mudrosti anđeoska mudrost. Iz toga se vidi da Mojsijeve reči, Molim te, pokaži mi slavu svoju, označavaju da se njemu može pokazati unutrašnje u spoljašnjoj Božanskoj Istini.

10574. (19) Učiniću da prođe sve dobro moje ispred tebe. Da ovo označava sve Božansko neba i Crkve iznad spoljašnjeg odvojeno od unutrašnjeg, u kome su bili Mojsije i nacija koju je predvodio, vidi se iz značenja učiniti da prođe ispred njega, što označava iznad spoljašnjeg odvojeno od unutrašnjeg u kome je bio Mojsije, i nacija koju je predvodio. Jer se sa ispred tebe označava spoljašnje u bogoštovanju, u Crkvi, i u Reči u čemu postoji unutrašnje, a sa učiniti da prođe, označava se iznad toga; i iz značenja dobra Jehovinog, što označava sve Božansko neba i Crkve. Kako stoji ovaj slučaj, vidi se iz onoga što je rečeno i pokazano gore o Mojsiju i naciji koju je predvodio, naime, da su bili u spoljašnjim stvarima odvojeno od onoga što je unutrašnje; što znači da su bili u svetom spoljašnjem bez unutrašnjeg dok su bogoštovali. I pošto je sveto unutrašnje i dalje bilo prisutno, ali nije ulazilo u sveto spoljašnje, stoga je očito šta se označava time što je Jehova učinio da njegovo dobro prođe ispred njega /ipred Mojsija/ . Da je ta nacija doista imala unutrašnje, ali da je ono bilo prljavo i nečisto i puno nečistote koja je izvirala iz ljubavi prema sebi i svetu, ipak je bilo zatvoreno dok su bogoštovali, da se ne bi ukaljalo Božansko neba, Crkve, i Reči; jer da je to bio slučaj, ne bi bilo komunikacije

njihovog spoljašnjeg s nebom, kada su bogoštovali i kada su čitali Reč; o čemu pogledaj šta je rečeno i pokazano gore, br. 10454-10457,10462-10466,10498, 10570, gde su ove stvari potpunije objašnjene.

10576. I povikaću po imenu: Jehova pred tobom . Da ovo označava svetost Božanskog bogoštovanja tamo, vidi se iz značenja nazvati ime Jehovino, što označava svetost bogoštovanja, vidi br. 440, 2724; i iz značenja pred tobom, što označava pred spoljašnjim, koje sada Mojsije predstavlja, vidi gore br. 10563, 10571. Kako stoji ovaj slučaj vidi se iz ovoga što je rečeno gore, br. 10575, i u odlomku koji je tamo naveden.

10577. Smilovaću se kome se smilujem, i požaliću koga požalim . Da ovo označava da će Božanska Istina i Dobro biti otkriveni onima koji primaju, vidi se iz značenja smilovati se, što označava obdariti istinom i dobrom, u ovom slučaju to otkriti , jer se ovde govori o unutrašnjem i spoljašnjem Crkve, bogoštovanja, i Reči; i iz značenja smilovati se , što znači dati nebesku istinu i dobro, u ovom slučaju to otkriti. To označava, kod onih koji primaju, jer se unutrašnje stvari Reči, Crkve, i bogoštovanja, otkrivaju samo onima koji primaju. Smilovati se označava dati duhovnu istinu i dobro, a smilovati se označava dati nebesku istinu i dobro, jer se milost odnosi na veru, a požaliti na ljubav; dobro vere je duhovno dobro, a dobro ljubavi je nebesko dobro. Šta su duhovno i nebesko dobro, i šta je razlika među njima, vidi navedene odlomke, br. 9277. Da oni koji su u Gospodovom duhovnom carstvu, govore o milosti, dok oni koji su u Gospodovom nebeskm carstvu, govore o milosrđu , vidi br. 598, 981, 5929. Da ne postoji takva razlika između milosti i milosrđa, ne bi se pominjalo smilovanje i milosrđe . To je zato što se Jehova naziva milostivim i žalostivim (Izlazak XXXIV, 6; Joilo II, 13; Psalam CIII, 8; CXLV, 8; I kod Isaije, A za to čeka Jehova da se smiluje na vas, i zato će se uzvisiti da vas pomiluje (XXX, 18). Postoje dve stvari koje se odose na sve stvari koje pripadaju Crkvi, - ljubav i vera, to jest, samilost koja pripada ljubavi i milost koja pripada veri, stoga se u Reči pominju milost i milosrđe kada se moli Gospodu, a milost i istina kada se Gospod opisuje, kao u sledećim odlomcima: Jer je milost tvoja pred očima mojim, i ja hodim u istini tvojoj (Psalam XXVI, 3). Ponovo, O Jehova, do neba je milost tvoja, i istina tvoja do oblaka (XXXVI, 5). Ponovo, Da pošalje Bog milost svoju i istinu svoju. Jer je velika do nebesa milost tvoja, i istina tvoja do oblaka (LVII, 3, 10). Ponovo, Milost i istina srešće se , pravda i mir poljubiće se (LXXXVI, 10). Opet, Pevaću o milosti Jehovinoj do veka. i javljaću istinu tvoju ustima svojim od kolena do kolena. Blagost je i pravda podnožje prestolu tvome; milost i istina

idu pred licem tvojim /Psalam LXXXIX, 1, 2, 14). Milost u gornjim odlomcima označava ljubav , a istina veru.

10578. (20) I reče: Ali nećeš videti lica mojega . Da ovo označava da unutrašnje Božanske stvari Crkve, bogoštovanja, i Reči, ne mogu se otkriti Izrailjskoj naciji, vidi se iz značenja lica Jehovinog, što označava unutrašnje Božanske stvari Crkve, bogoštovanja, i Reči, vidi gore, br. 10567, 10568; i iz značenja videti ih, što znači biti otkriven. Da se te stvari ne mogu otkriti Izrailjskoj naciji, vidi se iz toga što je ovo rečeno Mojsiju, a Mojsije predstavlja glavu Izrailjske nacije, br. 10556. Da su lica Jehovina unutrašnje stvari Reči, Crkve, i bogoštovanja, vidi se i iz toga što je isto označeno licima Jehovinim kao i slavom Jehovinom; jer Mojsije reče: Molim te, pokaži mi slavu svoju; a Jehova reče: Ali ne ćeš vidjeti lica mojih; a slavom Jehovinom označavaju se unutrašnje Božanske stvari Reči, Crkve, i bogoštovanja, vidi gore, br. 10574.

Kakav je ovo slučaj, vidi se iz toga što je ranije bilo rečeno da Izrailjska nacija nije mogla da vidi unutrašnje stvari bogoštovanja, Crkve, i Reči, jer su bili predani spoljašnjim stvarima bez unutrašnjeg, stoga nisu mogli videti lica Jehovinih. Ali oni koji obraćaju svoju pažnju spoljašnjim stvarima koje nisu odvojene od unutrašnjeg, ti mogu videti unutrašnje stvari Reči, Crkve, i bogoštovanja, stoga mogu videti lica Jehovina. Iz toga sledi da oni koji su u ljubavi prema Gospodu, kao i oni koji su u ljubavi prema bližnjem, mogu videti unutrašnje stavri Reči. Jer ljubav ka Gospodu i ljubav prema bližnjem otvaraju unutrašnje čoveka, a kada je to slučaj, čovek je iznutra u nebu među anđelima gde je Gospod.

Ali, šta je ljubav prema Gospodu, a šta je voleti Gospoda, biće ukratko rečeno. Onaj ko veruje da voli Gospoda, a ne živi u skladu s njegovim zapovestima, vrlo se obmanjuje; jer živeti u skladu sa zapovestima je voleti Gospoda. Te su uredbe istine od Gospoda, stoga je Gospod u njima; jer je ta nacija vođena u zemlju Hanansku kako bi postala Crkva, ali u ovom slučaju, samo da predstavlja Crkvu, jer se kaže, vodi narod kuda sam ti kazao, a ne u tu zemlju. Da kod Izrailjske je vole, toliko se život oblikuje u skladu s njima iz ljubavi, toliko se Gospod voli. Razlog je to što Gospod voli ljude, i iz ljubavi želi im da budu srećni u večnosti, a ljudi mogu biti srećni samo ako žive životom koji je u skladu Gospodovim zapovestima; jer se čovek preko njih preporađa, i postaje duhovan, i tako se može uzdignuti u nebo. A voleti Gospoda bez života u skladu s Njegovim zapovestima nije Njega voleti; jer u ovakvom slučaju nema u čoveku ništa u šta se Gospod može uliti da bi ga podizao k Sebi; jer je on /čovek/ tada kao prazna posuda, jer nema života u njegovoj veri,

ni života u njegovoj ljubavi. Život neba, koji se naziva večnim životom, nikome se ne daje neposredno, nego posredno.

Iz ovoga se vidi da voleti Gospoda, kao i videti Gospoda ili njegova lica, znači videti ga iz vere i ljubavi. Živeti u skladu sa Gospodovim zapovestima je živeti u skadu sa doktrinom ljubavi prema bližnjem i vere, kao što se može videti iz predgovora svakome poglavlju u knjizi Izlaska. Da je to slučaj, Gospod nas uči i kod Jovana, Onaj ko zapovesti moje drži, to je onaj koji me voli, a ko mene voli, njega će voleti Otac moj, i ja ću ga voleti, i pokazaću mu se. Ako neko voli mene, taj će držati reč moju, i moj će ga oOtac voleti, i mi ćemo mu doći i nastavati u njemu. Onaj ko me ne voli, ne drži zapovesti moje (XIV, 21, 23, 24). Šta je još označeno licima Jehovinim, biće pokazano u sledećem članku.

10579. Jer ne može čovek mene videti, i ostati živ. Da to označava da se Božansko ne može videti kakvo je suštinski, nego kakvo je kroz Gospoda u nebu, vidi se iz toga što niko nikad nije video Jehovu Oca; kada je vio viđen, to je Gospod bio viđen. Jer Gospod je samo lice Jehovino. Da niko nikad nije video Jehovu Oca, vidi se iz samih Gospodovih reči kod Jovana, Niko nikad nije vidio Oca; samo jedinorodni Sin koji je u naručju Očinom, On ga javi (I, 18). Ponovo, Ni glasa njegova kad čuste ni lica njegova videste (V, 37). I kod Meteje, Niko ne zna Oca do sina, i ako sin hoće kome kazati (otkriti ga) (XI, 27). Kad je Jehova Otac bio viđen, to je bio Gospod koji je bio viđen, i to Gospod uči kod Jovana, Kad biste mene znali, znali biste i Oca mojega; i odsele poznajete ga, i mu reče: koliko sam vreme s vama, i nisi me poznao, Filipe, koji videste ga. Reče mu Filip, Pokaži nam Oca! i biće nam dosta. Isus mu reče: koliko sam vreme s vama, i nisi me poznao, Filipe, koji vide mene, vide Oca, pa kako ti govoriš: pokaži nam Oca? (XIV, 9).Ponovo, Avram, otac vaš, bio je rad da vidi dan moj; i vide, i obradova se. Zaista, zaista vam kažem: ja sam pre nego se Avram rodio (VIII, ,58). Iz ovoga je očigledno da je Gospod kao Božansko Ljudsko Jehova koji je bio viđen, i da je On lice Jehovino. Da je Gospod lice Jehovino,vidi se i iz Reči, kao kod Isaije, I bi im Spasitelj. U svakoj tuzi njihovoj on beše tužan, i anđeo , koji je pred njim, spase ih. Ljubavi svoje radi i milosti svoje radi, spase ih i podiže ih i nosi ih svo vreme (LXIII, 8, 9). Slično u Izlasku, Evo, ja šaljem anđela svoga da te čuva na putu, i da te odvede na mesto koje sam ti pripravio (XXIII, 20).

Jer, kad se Jehova pokazao pre Gospodovog dolaska u svet, On se pokazao u obliku anđela; jer kad On prođe kroz nebo, On se oblači u taj oblik, koji je ljudski oblik. Jer je celo nebo, zbog Božanskog tamo, kao jedan čovek, kao što je bilo obilno pokazano kada se govorilo o Velikom Čoveku, koji je nebo; a od toga je, u to

vreme, bilo Božansko Ljudsko. (prim. prev. pre nego se Gospod rodio kao čovek, to jest, utelovio, Njegovo Božansko Ljudsko je bilo samo nebo ili Veliki Čovek. A pošto se Jehova pokazao u ljudskoj formi kao anđeo, videlo se ipak da je to bio Jehova Sam, i da je to bila sama njegova forma, jer je to bilo Njegovo Božansko u nebu; bio je to Gospod od večnosti. Ali pošto je ta forma uzeta kada je prolazio kroz nebo, ipak, da bi spasao ljudsku rasu, bilo je nužno da stvarno i suštinski bude čovek; stoga je blagoizvoleo da uzme ljudsku formu,u kojoj je Jehova bio. Da je ovakav slučaj, Gospod uči kod Jovana, Verujte mi, da sam ja u Ocu, i Otac u meni (XIV, 11). I na drugome mestu, Ja i Otac smo jedno (X, 30). Da je Gospod bio od večnosti, i to On uči kod Jovana, U početku beše Reč, i Reč beše u Boga, i Bog beše Reč. Sve su stvari u početku bile u Boga. Sve je kroz Njega postalo, što je postalo, i Reč postade telo i useli se u nas puno blagodati i istine (I, 1-3, 14). Ponovo, Iziđoh od Oca, i dođoh na svet; i opet ostavljam svet, i idem k Ocu (XVI, 28). Opet, I sad proslavi ti mene, Oče, u tebe samoga slavom koju imadoh u tebi pre nego svet postade (XVII, 5). Ponovo, Zaista, zaista, kažem vam, pre Avraama, ja sam (ja sam pre nego se Avraam rodio)(VIII, 58).

Iz ovih se odlomaka jasno vidi da je Gospod i po Svom Ljudskom Jehova, stoga da je Njegovo Ljudsko Božansko; o ovome se kaže kod Jovana, Bog beše Reč i Reč postade telo; a tako isto, Pre Avraama, ja sam, a ne ja sam bio, jer Ja Sam je Jehova (Izlazak III, 14). Iz ovoga se sada vidi da Niko ne može mene vidjeti i ostati živ, označava da se Božansko ne može videti kakvo je suštinski, nego kakvo je kroz Gospoda u nebu. Kaže se kroz Gospoda u nebu, jer je Gospod iznad neba, jer On je Sin neba, ali je ipak prisutan u nebesima, pošto je tamo Božanska Istina, a Božanska Istina, koja proizlazi od Gospoda kao Sunca, je Gospod u nebu, pa je stoga je Božanska istina je tamo gde je i Njegovo lice.

Reklo se gore da se licima Jehovinim označava unutrašnje Božanske stvari Reči, Crkve, i bogoštovanja, br. 10567, 10568; razlog je to što su unutrašnje Božanske stvari Reči, Crkve, i bogoštovanja, Božanska Istina koja proizlazi od Gospoda, stoga Gospoda u nebu. Ovo se označava licem Jehovinom, gde se pominje u Reči, kao kod Mateje, Gledajte da ne prezrete jednoga od ovih malih; jer vam kažem da anđeli njihovi jednako gledaju lice Oca mojega nebeskoga (XVIII, 10). I u Otkrovenju, I presto Božiji i jagnjetov biće u svetom Jerusalimu, i sluge njegove posluživaće ga, i kod Mojsija, Da te blagoslovi Gospod i da te čuva, i da Gospod obrati lice tvoje k tebi, i dade ti mir (Brojevi VI, 25, 26). I kod Davida, Mnogi govore: ko će nam pokazati što je dobro? Obrati k nama, svetlo lice svoje, Gospode! (Psalam IV, 6). Ponovo, Srce moje govori pred tobom što si rekao:

tražite lice moje; tražim lice tvoje, Gospode ( XXVII, 8). Ponovo, Bože! Budi nam milostiv i blagosiljaj nas, obasjavaj nas licem svojim (LXVII, 1). Ponovo, Bože, povrati nas, neka zasja lice tvoje da se spasemo! Bože nad vojskama! povrati nas! neka zasja lice tvoje da se spasemo! (LXXX, 3, 7, 19). Ponovo, Blago narodu koji zna trubni poklič! Gospode! u svetlosti lica tvojega oni hode (LXXXIX, 15). Ponovo, O Jehove, ne skrivaj lica svojega od mene! (CII, 1, 2). Ponovo, Odvratiš lice svoje, žaloste se; uzmeš im duh- ginu (CIV, 29).

Svako može da vidi da se ovde Jehovinim licima označava Božansko, i sve što je od Božanskog, stoga, milost, mir, i svako dobro, ali u opštem smislu, Božanska Istina, jer je svako dobro u Božanskoj Istini; i kod ljudi i kod anđela Božansko Dobro je u Božanskoj Istini . I jedno ne može da postoji bez drugoga; jer je istina prijemnik dobra, stoga, i milosti i mira. Stoga, sledi da kad Božansko Dobro nije u Božanskoj Istini, tada lica Jehovina nisu tamo; a isto tako sledi, gde je zlo u obmani, Božansko se tu ne pojavljuje. Ovo je označeno Jehovinim skrivanjem i okretanjem lica u sledećim odlomcima, Nego bezakonja vaša rastaviše vas s Bogom vašim, i gresi vaši zakloniše lice njegovo od vas, da ne čuje (Isaija LIX, 2). I kod Jeremije, Odvratih lice svoje od toga naroda za svu zloću toga grada (XXXIII, 5). I kod Jezekilja, I odvratiće Jehova lice svoje od njih, i oskrvniće svetinju moju (III, 4). Ali treba da se zna da Jehova, to jest, Gospod, nikad ne odvraća svoje lice od čoveka, nego da čovek, koji je u zlu, odvraća lice svoje od Gospoda; a pošto je u takvom slučaju Božansko iza njega, stoga izgleda kao da ono sakriva i odvraća svoje lice. Slučaj je zapravo ovakav. Pakleni duhovi svi okreću svoja leđa Gospdu kao Suncu, dok anđeli uvek okreću svoje lice ka Njemu; isti je slučaj sa čovekovim duhom dok ovaj živi u svetu.

10580. (21) I reče Jehova: evo mesto kod mene , pa stani na stenu. Da ovo označava stanje vere u Boga, vidi se iz značenja mesta, što označava stanje, vidi br. 2625, 2837, 3356, 3387, 4321, 4882, 5695, 7381, 9967, 10446; i iz značenja stene, što označava veru, vidi br. 8681, 10438. To označava veru u Boga, jer se naziva mesto kod Mene. Da je ovo označeno ovim rečima, niko ne može znati osim iz unutrašnjeg smisla, to jest, ako ne zna šta je u tome smislu označeno mestom, a šta stenom. Jer inače, šta bi moglo da znači mesto na steni pored Jehove? Moglo bi da znači samo da Jehova tamo stanuje, i da daje mesto Mojsiju pored Sebe, dok Jehova nastava u nebu s anđelima i u Crkvi s ljudima. Značenje stene, što označava veru, proizlazi od izgleda u drugom životu. Oni koji su u veri, tamo stanuju na stenama; ali oni koji su u ljubavi, stanuju na gorama. Stene tamo izgledaju kao od

kamena, ali na gorama kao da nisu od kamena, jer su to uzdignuti delovi zemlje. Otuda to, da stena označava veru.

10581. I kad stane prolaziti slava moja. Da se ovim označavaju unutrašnje stvari Reči, Crkve, i bogoštovanja, vidi se iz značenja slave Jehovine, što označava unutrašnje Božanske stvari u Reči, u Crkvi, i u bogoštovanju, vidi gore, br 10574.

10582. Metnuću te u raselinu kamenu. Da ovo označava takvo zatamnjenje i versku obmanu , kakva je kod onih koji su predati spoljašnjim stvarima bez unutrašnjeg, vidi se iz značenja raseline u kamenu (steni), što označava zatamnjenje i versku obmanu; jer se kamenom označava vera, upravo kao gore, br. 10580, a raselinom, njeno zatamnjenje, kao i obmana, o čemu ćemo ubrzo govoriti. Kaže se, kakva je kod onih koji su odani spoljašnjim stvarima bez onoga što je unutrašnje, jer kod takvih osoba sva istina vere je u zatamnjenju, i pomešana je s obmanom; jer oni među njima, koji veruju u Reč, veruju sve kako je prema smislu slova, a ne prema unutrašnjem smislu; a oni koji veruju na ovaj način, ne mogu da budu u svetlosti, jer se svetlost neba uliva preko unutrašnjeg u spoljašnje. Isto tako, ono što veruju, a što je bez svetlosti iz neba, njima izgleda istinito, ali je i pored toga to kod njih obmana, jer imaju materijalnu i zemaljsku a ne duhovnu i nebesku ideju o istini; a svaka materijalna i zemaljska ideja je privida (iluzija), ako u njoj nema svetlosti iz neba. Na primer, zato što su Jovan i Jakov mislili na svetski način o Gospodovom carstvu, tražii su da budu jedan na Njegovoj desnoj strani a drugi na levoj u Njegovome carstvu; ali Isus im reče, Ne znate šta ištete. Znate da knezovi narodni zapovedaju narodu, i poglavari upravljaju njim. Ali među vama da ne bude tako; nego koji hoće da bude veći među vama, da vam služi; i koji među vama hoće da bude prvi, neka vam bude sluga (Mateja XX, 21, 22, 25-27).

Osobe ovakvoga karaktera, kao i ljudi toga vremena, ne znaju šta je nebesko carstvo, niti šta je tamo slava, niti šta je ljubav, a ni šta je vera, i dobro uopšte; jer oni zasnivaju svoj sud na telesnim i zemaljskim stvarima, i na svim uživanjima tela i njegovih čula, što oni nazivaju dobrom, kao i moć nad drugim ljudima, što oni nazivaju slavom; ljubav prema sebi i ljubav prema svetu, to oni nazivaju slavom; ljubav prema svetu i ljubav prema sebi, to oni nazivaju nebeskom ljubavlju, a samo znanje, na kome zasnivaju svoja ubeđenja, oni nazivaju verom. Kad misle o Bogu, oni misle na materijalistički način, pa stoga ili odriču Boga, ili gledaju Boga u prirodi, ili se klanjaju idolima, ili mrtvim ljudima. Otuda se vidi kako je zatamnjena i lažna vera onih koji su predani samim spoljašnjim stvarima. U takvom zatamnjenju i verskoj obmani su sve takve osobe koje veruju u Reči samo u njeno

slovo, bez doktrine koju izvode iz nje oni koji su prosvetljeni. Oni koji čitaju Reč bez doktrine , ti su kao oni koji hodaju po mraku bez svetiljke; ljudi koji su predani stvarima čula, odgovaraju ovome opisu. Da je Jevrejska nacija takvoga karajktera, vidi se, jer oni sve objašnjavaju u Reči po smislu slova, jer su u spoljašnjim stvarma odvojeni od onoga što je unutrašnje. U drugom životu ovakve, ovakvoga opisa, ne žive na stenama, nego ili u pećinama ili u raselinama u stenama. Da raselina u steni označava zatamnjenje i versku obmanu, vidi se i iz drugih odlomaka u Reči; kao kod Isaije, U taj dan će Jehova zazviždati muvama koje su nakraj reka Egipatskih i pčelama koje su u zemlji Asirskoj. I doći će i popadaće sve u puste doline i u kamene raseline (VII, 18, 19).

U ovome odlomku se govori o Gospodovom dolasku i o stanju Crkve u to vreme, i pokazuje se kakvo će biti pustošenje svih stvari koje pripadaju duhovnoj istini i dobru. Jer te reči označavaju da se čovek Crkve udaljio u to vreme od unutrašnjih stvari, i da je postao sasvim spoljašnji, i da je bio posvećen samo stvarima čula; a u takvom stanju, čovek shvata ili veruje samo ono što mu kazuju spoljašnja čula. Muva nakraj reka Egipatskih, označava obmanu kod čoveka ovoga opisa; pčela u zemlji Asirskoj označava obmanu u mudrovanju koja sledi; puste doline označavaju istine doktrine koje su sasvim opustošene; kamene raseline označavaju verske obmane koje se iz toga izvode. Ko bi pretpostavio da takve reči označavaju takve stvari ? Stvari koje su njima označene, bile bi sasvim skrivene kad se ne bi objavile preko unutrašnjeg smisla. Ponovo, U to će vreme baciti čovek idole svoje krticama i slepim miševima, i ući će u raseline kamene i u pećine kamene (II, 20, 21). Klanjati se krticama i slepim miševima, je bogoštovati one stvari koje su u mrklom mraku i u noćnim senkama, to jest, spoljašnjim stvarima bez unutrašnjeg; a ući u raseline kamene, i u pećine kamene, označava zatamnjene i tamne stvari vere, stoga i obmane.

I kod Jeremije, Dovešću natrag sinove Izrailjeve u njihovu zemlju, i poslaću ribare da ih love, i posle ću poslati mnoge lovce da ih love po svakoj gori i po svakom humu, i po raselinama kamenim (XVI, 15, 16). U ovome se odlomku govori o ponovnom uspostavljanju Crkve; to je označeno vraćanjem sinova Izrailjevih u svoju zemlju; ribati ih označava poučvati ih u spoljašnjim stvarima Crkve; loviti ih označava poučavati ih o unutrašnjim stvarima: oni koji su na gorama i na humovima (bregovima) označavaju one koji su u ljubavi i u ljubavi prema bližnjem; oni u raselinama kamenim označavaju one koji su u veri, neprosvetljeni, to jest, oni koji u zatamnjenom stanju u pogledu vere. Ponovo, Učiniću te da budeš mali među narodima; obest tvoja i ponositost srca tvojega prevari te, koji živiš u

raseninama kamenim i držiš se visokih humova (XLIX, 15, 16). I kod Obadije, Ponositost srca tvojega prevari te, koji sediš u raselinama kamenim. I u visokom stanu svome, i govoriš u srcu svome: ko će me oboriti na zemlju? Da se podigneš visoko kao orao i među zvezde da metneš gnezdo svoje, odande ću te oboriti (stihovi 3,4). Obitavati u raselinama kamenim označava biti u verskim obmanama. Ovde se govori o onima koji sebe uzdižu iznad ostalih, verujući da su učeniji nego ostatak čovečanstva, iako su u obmanama, pa ne mogu da vide ni istine. Takve osobe u drugom životu obitavaju u raselinama kamenim (stenovitim); ponekad se izvuku na te stene, ali budu odatle bačeni u svoje raseline i pećine, koje su ispod stena. To je označeno onima koji se drže visokih humova, i i koji se podižu visoko kao orao, i onima koji se uzdižu među zvezde, ali bivaju oboreni. Iz svega se ovoga može sada videti da se postavljanjem Mojsija u raselinu kamenu označava zatamnjenje i verska obmana, kakva vlada kod onih koji su u spoljašnjim stvarima bez unutrašnjeg, jer se ovde Mojsijem označava narod, jer on je njihova glava, vidi br. 10556.

10583. I zakloniću te rukom svojom dok ne prođem. Da ovo označava zatvaranje unutrašnjeg, vidi se iz značenja pokrivanja dlanom Mojsija, što označava zatvaranje unutrašnjeg u Crkvi, u Reči, i u bogoštovanju, koje /unutrašnje/ je iznad njihovog spoljašnjeg. Ovde je označeno njihovo unutrašnje, jer pokrivanjem dlanom ruke označava se da ne treba da vide slavu i lice Jehovino; a da se slavom Jehovinom označava unutrašnje u Reči, u Crkvi, i u bogoštovanju, vidi br. 10574. Slično je označeno i licima Jehovinom, br. 10567, 10568, 10578.

10584. (23) Potom ću dignuti ruku svoju, i videćeš me s leđa, a lice se moje ne može videti. Da ovo označava da treba da vide spoljašnje u Reči, u Crkvi, i u bogoštovanju, ali ne i unutrašnje, vidi se iz značenja leđa Jehovinih, što označava spoljašnje stvari u Reči, u Crkvi, i u bogoštovanju, o kojima ćemo ubrzo govoriti; i iz značenja lica Jehovinih, što označava ono što je unutrašnje a koje njima pripada, vidi gore, br. 10578; stoga se gledanjem leđa a ne lica Jehovinih, označava gledati spoljašnje stvari u Reči, u Crkvi, i u bogoštovanju, a ne unutrašnje stvari. Da su Izrailjska i Jevrejska nacija bile takvoga karaktera, i da su takve i danas, pokazano je u prethodnim delovima ovoga i prethodnih poglavlja. Da leđa Jehovina označavaju spoljašnje stvari u Reči, u Crkvi, i u bogoštovanju, jer lica označavaju unutrašnje stvari, vidi br. 10578. A za one se kaže da vide leđa a ne lica Jehovina, koji veruju i obožavaju Reč, ali samo njeno spoljašnje, koje je smisao slova, a koji ne ulaze dublje u njeno proučavanje kao oni koji su prosvetljeni, i koji oblikuju doktrinu iz Reči, pomoću koje mogu da vide njeno istinsko značenje, a tako i

unutrašnji smisao. Da se Reč bez doktrine ne može razumeti, i da doktrinu preba da izvedu iz Reči oni koji su prosvetljeni, da bi ona bila kao svetiljka razumu, vidi br. 9382, 9409, 9410, 9424, 10400, 10431, I da unutrašnji smisao Reči uči tu doktrinu, br. 9430.

Iz ovoga se vidi šta je to- videti leđa Jehovina, a ne Njegova lica. Ali, oni koji ne veruju u Reč, ne vide ni leđa Jehovina, nego se okreću od Njega, i vide samo sebe i svet. To su oni koji se u Reči označavaju onima koji okreću leđa hramu, i klanjaju se suncu, o kojima je napisano kod Jezikilja, I odvede me u trem unutrašnji doma Jehovinog; i gle, na ulasku u crkvu Jehovinu između trema i oltara beše oko dvadeset i pet ljudi okrenutih leđima k crkvi Jehovinoj a licem k istoku, i klanjahu se suncu prema istoku (VIII, 16). Suncem i sunčevim izlaskom označava se sunce sveta i njegovo izlaženje, a time se označava ljubav prema sebi, koja je ljubav sasvim suprotna ljubavi prema Gospodu; iz toga razloga, sunce sveta se, u ideji anđela, ponekada vidi otraga i sasvim tamno, dok se Gospod, koji je sunce neba, vidi pred njihovim licem, vidi br. 7978. O ovim se ljudima kaže da oni okreću svoja leđa hramu; kao i da hodaju natraške, kao kod Jeremije, Ti si me ostavio, govori Jehova, otišao si natrag (XV, 6); i na drugome mestu kod istoga proroka, Odoše po savetima i mislima zloga srca svoga, i otidoše natrag a ne napred (VII, 24).

O ČETVRTOJ ZEMLJI U ZVEZDANOM NEBU.

10585. Nisam bio odveden k toj zemlji, o kojoj se govori u onome što sledi, kao k drugima ; nego su sami duhovi, koji su bili s te zemlje, meni dovedeni. Kada su se približili, izgledali su kao smotuljak izdužen po ravnoj liniji, ali po delovima koji su se razlikovali; jer ih je bilo mnogo, i bili su u društvima. Prvo su nošeni prema donjim delovima; i opazio sam da pokušavaju da se odatle uspnu i dođu k meni, ali nisu mogli. Stoga su nastavili malo na levo ispred planete Marsa, i tamo su pokušali da se izvuku, u čemu su uspeli, ali teško. Razlog je bio to što su bili sasvim drugačijega genija od duhova s naše zemlje; a oni koji su takvi, vode se raznim putevima kako bi se duhovi mogli s njima sastajati, preko kojih se može uspostaviti povezivanje. Jer, osećanja i misli su ono preko čega se ostvaruje povezivanje i razdvajanje kod duhova i anđela. Koliko se razlikuju po ovome, toliko izgledaju odvojeni jedni od drugih, ali su i pored toga udruženi preko posredničkih duhova kada se to svidi Gospodu. To je bio razlog da su bili dovedeni do planete Marsa.

10586. Posle toga bili su povezani s njima. Ali, tada su odjednom se pokazali iznad glave, pa stoga blizu mene; preko ovoga povazivanja s njima, udruživanje u

pogledu osećanja i misli se ostvarilo kod duhova s naše zemlje, koji su bili okolo mene, i u skladu s takvim udruživanjem, dolazi do prisustva, što se vidi iz onga što je gore rečeno. Tada su sa mnom govorili, i rekli da su tamo bilo našli duhove za društvo.

10587. Razgovor je prvo bio o govoru kod onih sa te zemlje. Rekoše, da jedan s drugim govore na unutrašnji način, a ne kao drugi, na spoljašnji; i ovo pomoću atmosfere i pomoću vida, što se izvodi na sledeći način. Oni misle u sebi, a ideje njihovih misli se prenose drugome nekom vrstom klizanja u unutrašnje delove uha, putem koji nije poznat na ovoj zemlji, iako je poznat učenim anatomičarima. Jer postoji izvestan kanal unutar usta, koj se naziva Eustahijev kanal, koji se otvara u ustima, a koji se završava u ušnoj šupljini, a koji je pokriven tankom opnom. Preko toga kanala vazduh daha uliva se s blagim zvukom, i tako se misli-izjave prenose. Ovo se izvodi pomoću atmosfere, kao što je rečeno. Pored toga, kada razgovaraju jedan s drugim, pokreću usnice na opšti i poseban način; i ovi mali pokreti se kreću prema očima, osobito prema očima, posebno prema levome oku, i tamo se pokazuje njihova unutrašnja misao i njen život. Ovo se izvodi preko vida, kao što je rečeno. Otuda se vidi da njihova lica deluju kao jedno s njihovim mislima. Jer je lice bilo stvoreno da pokazuje i predstavlja ono što čovek misli i voli; stoga se lice naziva pokazalom uma. To je slučaj s iskrenim, ali je drugačije s neiskrenim, obmanjivačima, i licemerima. Da bi to meni dokazali, bilo im je dopušteno da izvedu slične pokrete na mojim usnama, i da opaze predmete svoje misli preko ovoga slaganja. Bili su upitani da li neki od njih govore pomoću zvučnih izraza, ili artikulisanih glasova? Rekoše, da ne znaju šta to znači artikulisanje zvuka, ali da znaju šta je zvuk. Kad sam ovo čuo, shvatio sam zašto su bili odvedeni duhovima sa planete Marsa, i bili u njihovom društvu pre nego su došli k meni, jer među njima prevladava sličan govor; o čemu vidi šta je bilo rečeno o stanovnicima i duhovima Marsa, br. 7359-7362.

10588. Kad sam čuo o njihovom govoru, posumnjao sam o njihovom disanju, da li je slično disanju ljudi na našoj zemlji; i bilo mi je rečeno da je doista slično, ali da nije artikulisano kad prelazi u zvuk, u traheji i u larinksu, kao što je slučaj kod nas; isto tako, da se njihove usne pokreću ne smo influksom ideja u njihova tkiva, nego i unutrašnjim disanjem pluća.

10589. Neki duhovi s naše zemlje izraziše sumnju, da li su ovi duhovi iz zvezdanog neba; stoga je anđelima bilo dopušteno da saznaju odakle su ovi bili, pa se saznalo da su bili s jedne zvezde – koja je njihovo sunce – jako udaljene od

sunca našega sistema, i da je njen položaj blizu mlečnoga puta; i da je to jedna manja zvezda.

10590. Nastavak o četvrtoj zemlji u zvezdanome nebu naći će se na kraju sledećega poglavlja.

IZLAZAK

POGLAVLJE XXXIV

Doktrina o Ljubavi prema Bližnjemu i o Veri.

10591. Čovek je tako stvoren, da njegovo unutrašnje nikad ne umre; jer može da veruje u Boga, i da voli Boga, i tako da bude povezan s Bogom kroz veru i ljubav; a biti povezan s Bogom, je živeti zauvek.

10592. Ovo unutrašnje je u svakom čoveku rođeno. Njegovo spoljašnje je ono preko kojega on ostvaruje stvari vere i ljubavi, ili one koje pripadaju njegovom unutrašnjem čoveku. Unutrašnje se naziva dušom, a spoljašnje se naziva telom.

10593. Spoljašnje, koje nosi okolo sa sobom u svetu, prilagođeno je izvršavanju službi u svetu. To je ono što se odbacuje kad čovek umre; ali unutrašnje, koje je prilagođeno službama u drugom životu, ono ne umire. Ovo poslednje spoljašnje zajedno s unutrašnjim naziva se duhom, dobrim duhom i anđelom, ako je u svetu čovek bio dobar, a zlim duhom, ako je u svetu bio zao.

10594. Duh se čovekov u drugom životu vidi u ljudskom obliku sasvim kao i u svetu. On tamo ima moć da vidi, govori, i oseća, baš kao i u svetu; i data mu je moć da misli, hoće i deluje, baš kao i u svetu. Jednom rečju, on je čovek u svakoj pojedinosti, osim što nije ogrnut grubim telom koje je imao u svetu; to ostavlja iza sebe kad umre, i nikad ga više ne uzima.

10595. Ovo produženje života je ono što se naziva uskrsnućem. Razlog da ljudi veruju da neće ustati sve do Poslednjeg Suda, kad treba da svet potpuno nestane, je to što nisu razumeli Reč; i to je razlog što ljudi koji su predani stvarima čula, smatraju telesni život suštinskom stvari, i veruju da ako ustanu ponovo, da bi sa čovekm bilo sve svršeno.

10596. Život čoveka posle smrti je život njegove ljubavi i njegove vere;sledstveno, kakvi su njegova ljubav i vere bili, kad je živeo u svetu, takav njegov život ostaje za uvek. Život pakla je za one koji vole sebe i svet iznad svih stvari; a život neba je za one koji vole Boga iznad svega a bližnjega kao samoga

sebe. Poslednji su oni koji imaju veru, a prethodni oni koji nemaju veru. Život neba naziva se večnim životom; a život pakla naziva se duhovnom smrću.

10587. Reč uči da čovek živi posle smrti; kao gde se kaže, da Bog nije Bog mrtvih nego živih (Mateja XXII, 32). Da je Lazar posle smrti bio uzdignut u nebo, a bogataš bačen u pakao (Luka XVI, 22, 23). Da su Avraam, Isak, i Jakov, u nebu (Mateja VIII, 11; XXII31; Luka XVI, 23-25, 29). Da je Isus rekao razbojniku, Danas ćeš biti sa mnom u raju (Luka XXIII, 43); i na drugim mestima.

1. I reče Jehova Mojsiju: isteši sebi dve ploče od kamena kao što su bile prve, da napišem na tim pločama reči koje su bile na prvim pločama, koje si razbio.

2. I budi gotov za sutra da rano izađeš na goru Sinajsku, i staneš preda me navrh gore.

3. Ali niko da ne ide s tobom, i niko neka se ne pokaže na svoj gori, ni ovce ni goveda da ne pasu blizu gore.

4. I istesa Mojsije dve ploče od kamena kao što su bile prve, i ustavši rano iziđe na goru Sinajsku, kao što mu zapovedi Jehova, i uze u ruku svoju dve ploče kamene.

5. A Jehova siđe u oblaku, i stade onde s njim, i povika po imenu: Jehova.

6. Jer prolazeći Jehova ispred njega vikaše: Jehova, Jehova, Bog milostiv, žalostiv, spor na gnev i obilan milosrđem i istinom.

7. Koji čuva milos thiljadama, prašta bezakonja i nepravde i grehe, koji ne pravda krivoga, i pohodi grehe otačke na sinovima i na unucima do trećega i četvrtoga kolena.

8. A Mojsije brže savi glavu do zemlje i pokloni se.

9. I reče: ako sam našao milost pred tobom, o Jehova, neka Jehova ide posred nas, jer je narod tvrdovrat; i oprosti nam bezakonje naše i greh naš, i uzmi nas za nasledstvo.

10. A on reče: evo postavljam zavet; pred celim narodom učiniću čudesa, koja nisu učinjena nigde na zemlji ni u kom narodu, i videće delo Jehovino sav narod, među kojim si, jer će biti strašno što ću ja učiniti s tobom.

11. I drži što ti danas zapovedam; evo ja ću izagnati ispred tebe Amoreje i Hananeje i Ferezeje i Heveje i Jebuzeje.

12. Čuvaj se da ne hvataš vere s onima koji žive u zemlji u koju ćeš doći, da ti ne bude zamka usred tebe.

13. Nego oltare njihove oborite, i likove njihove izlomite, i gajeve njihove isecite.

14. Jer, ne valja da se klanjaš drugome Bogu; jer se Jehova zove revnitelj, Bog je revnitelj .

15. Nemoj hvatati vere s onima koji žive u onoj zemlji, da nebi čineći preljubu sa bogovima svojim i prinoseći žrtvu bogovima svojim pozvali te, i ti jeo žrtve njihove.

16. I da ne bi kćerima njihovim ženio sinove svoje, i da nebi kćeri njihove čineći preljubu sa bogovima svojim učinile da sinovi tvoji učine preljubu sa bogovima njihovim.

17. Livenih bogova ne gradi sebi.

18. Praznik presnih hlebova drži, sedam dana jedi presne hlebove, kao što sam ti zapovedio, na vreme, meseca Abiba, jer si toga meseca izašao iz Egipta.

19. Sve što otvara matericu moje je, i svako muško u stoci tvojoj što otvara matericu, goveče ili sitna stoka.

20. Ali magare koje otvara matericu otkupi jagnjetom ili jaretom; ako li ga ne bi otkupio, slomi mu vrat; i svakoga prvenca između sinova svojih otkupi; i da se niko ne pokaže prazan preda mnom.

21. Šest dana radi, a u sedmi dan počini, i od oranja i od žetve počini.

22. Praznuj praznik sedmica, prvina žetve pšenične, i praznik berbe na svršetku godine.

23. Tri puta u godini da se svako muško između vas pokaže pred Jehovom Bogom Izrailjevim.

24. Jer ću izagnati narode ispred tebe, i međe tvoje raširiti, i niko neće poželjeti međe tvoje kad staneš dolaziti da se pokažeš pred Jehovom Bogom svojim tri puta u godini.

25. Nemoj prinositi krvi od žrtve moje uz hljebove kisele, i da ne prenoći do jutra žrtva praznika pashe.

26. Prvine od prvoga roda zemlje donesi u kuću Jehove Boga svojega; nemoj kuvati jareta u mleku majke njegove.

27. I reče Jehova Mojsiju: napiši sebi te reči: jer po tim rečima učinih zavet s tobom i s Izrailjem.

28. I Mojsije osta onde kod Jehove četrdeset dana i četrdeset noći, hleba ne jedući ni vode pijući; i napisa Jehova na ploče reči zaveta, deset reči.

29. I kad Mojsije silažaše s gore Sinajske, i držaše u ruci dve ploče svedočanstva slazeći s gore, ne znadijaše da mu koža na licu posta svetla dokle govoraše s njim.

30. I vide Aron i svi sinovi Izrailjevi Mojsija, a to mu svetli koža na licu, i ne smeše pristupiti k njemu.

31. Ali ih zovnu Mojsije, i vratiše se k njemu Aron i svi glavari u zboru, i govori s njima Mojsije.

32. Po tom pristupiše svi sinovi Izrailjevi, i zapovedi im sve što mu kaza Jehova na gori Sinajskoj.

33. A kad im Mojsije izgovori, zatre lice svoje pokrivalom.

34. Ali kad Mojsije dolažaše pred Jehovu da s njim govori, skidaše pokrivalo dokle ne bi izašao, ; a izašav kazivaše sinovima Izrailjevim što mu se zapovedaše.

35. Tada viđahu sinovi Izrailjevi lice Mojsijevo, gd je se svetli koža na licu njegovu, te Mojsije opet zastiraše pokrivalom lice svoje dokle ne bi opet ušao da govori s njim.

SADRŽAJ.

10598. Predmet o kome se govori u ovome poglavlju je Crkva koja je trebala da se ustanovi kod Izrailjske nacije. Ali pošto je ta nacija bila takvoga karaktera da nisu mogli da prime Božansko na unutrašnji načun, bili su prihvaćeni kako bi među njima mogao da bude reprezentativ Crkve, a ne Crkva. O ovome se govori u stihovima 1-9.

10599. Predmet o kome se govori kasnije u unutrašnjem smislu su glavne stvari Crkve, koje su se morale potpuno izvršavati kako bi predstavljale Crkvu. To je ono o čemu se govori u stihovima 10-28.

10600. Predmet o kome se na kraju govori, je providnost (lucidnost) Božanskog Unutrašnjeg u Reči, u Crkvi, i u bogoštovanju kao što se pokazuje i kroz njihovo spoljašnje; ali ne pred tom nacijom. To je označeno Mojsijevom kožom na licu, koja je sijala, kao i stavljanjem pokrivala (vela) kad je govorio s narodom; to je ono o čemu se govori u stihovima 29 do 35.

UNUTRAŠNJI SMISAO.

10601. Stihovi 1-9. 1. I reče Jehova Mojsiju: isteši sebi dve ploče od kamena kao što su bile prve, da napišem na tim pločama reči koje su bile na prvim pločama, koje si razbio. 2. I budi gotov za sutra da rano izađeš na goru Sinajsku, i staneš preda me navrh gore. 3. Ali niko da ne ide s tobom, i niko neka se ne pokaže na svoj gori,ni ovce ni goveda da ne pasu blizu gore. 4. I istesa Mojsije dve ploče od kamena kao što su bile prve, i ustavši rano iziđe na goru Sinajsku, kao što mu zapovedi Jehova, i uze u ruku svoju dve ploče kamene. 5. A Jehova siđe u oblaku, i stade onde s njim, i povika po imenu: Jehova. 6. Jer prolazeći Jehova ispred njega vikaše: Jehova, Jehova, Bog milostiv, žalostiv, spor na gnev i obilan milosrđem i istinom. 7. Koji čuva milost, prašta bezakonja i nepravde i grehe, koji ne pravda krivoga, i pohodi grehe otačke na sinovima i na unucima do trećega i četvrtoga kolena.8. A Mojsije brže savi glavu do zemlje i pokloni se. 9. I reče: ako sam našao milost pred tobom, o Jehova, neka Jehova ide posred nas, jer je narod tvrdovrat; i oprosti nam bezakonje naše i greh naš, i uzmi nas za nasledstvo.

1. I reče Jehova Mojsiju, označava ono što je zaključeno o Izrailjskoj naciji; isteši sebi dve ploče od kamena kao što su bile prve, označava spoljašnje u Reči, u Crkvi, i u bogoštovanju, kakvo je bilo zbog te nacije; da napišem na tim pločama reči koje su bile na prvim pločama, koje si razbio, označava da su unutrašnje Božanske nebeske i duhovne stvari u Reči, u Crkvi, i u bogoštovanju u tim spoljašnjeim stvarima. 2. I budi gotov za sutra da rano izađeš na goru Sinajsku, označava novi početak otkrovenja Božanske Istine; i staneš preda me na navrh gore, označava od najdubljega gde je Božanska Ljubav. 3. Ali niko da ne ide s tobom, označava da Izrailjska nacija nije mogla biti uBožanskoj Istini; i niko neka se ne pokaže na svoj gori,označava da su oni sasvim udaljeni od toga, pa stoga izvan toga; ni ovce ni goveda da ne pasu blizu gore, označava da nisu mogli biti poučeni o unutrašnjem i spoljašnjem dobru Crkve, bogoštovanja, i Reči. 4. I istesa Mojsije dve ploče od

kamena kao što su bile prve,označava spoljašnje u Reči, u Crkvi, i u bogoštovanju, kakvo je bilo zbog Izrailjske nacije: i ustavši rano iziđe na goru Sinajsku, označava novi početak otkrovenja Božanske Istine; kao što mu zapovedi Jehova, označava da je to učinjeno jer je bilo hitno; i uze u ruku svoju dve ploče kamene, označava spoljašnje u Reči, u Crkvi, i u bogoštovanju, kakvo je bilo radi Izrailjske nacije. 5. A Jehova siđe u oblaku, i stade onde s njim, označava spoljašnje u Reči ukojemu je Božansko; i povika po imenu: Jehova, označava bogoštovanje Gospoda od istina i dobara vere i ljubavi. 6. Jer prolazeći Jehova ispred njega, označava unutrašnje Božanske stvari u spoljašnjem; vikaše: Jehova, Jehova, Bog milostiv, žalostiv, označava Božansko samo, Božansko Ljudsko i proizilazeće Božansko, od kojega je svo dobro; spor na gnev, označava Božansku milost; i obilan milosrđem i istinom, označava da je On dobro samo i istina sama. . 7. Koji čuva milost hiljadama,označava u večnosti; prašta bezakonja i nepravde i grehe, označava uklanjanje zla i njegove obmane, tako da se ne pokazuju; koji ne pravda krivoga,označava trpljenje sve do završetka; i pohodi grehe otačke na sinovima i na unucima ), označava odbacivanje i osudu zala i obmana u dugom nizu; do trećega i četvrtoga kolena, označava odbacivanje obmana i zala iz toga. 8. A Mojsije brže savi glavu do zemlje i pokloni se, označava primanje u toj prilici, od influksa u spoljašnje, i bogoštovanje iz poniznosti..9. I reče: ako sam našao milost pred tobom, o Jehova,označava , jer je takvo spoljašnje bilo prihvaćeno; neka Jehova ide posred nas ,označava da bi Božansko bilo unutar toga; jer je narod tvrdovrat, označava da je tako iako Izrailjska nacija ne prima Božansko na unutrašnji način; i oprosti nam bezakonje naše i greh naš, označava da su unutrašnje stvari kod njih bile uklonjene, a koje obiluju obmanama i zlima; i uzmi nas za nasjedstvo, označava da ipak Crkva može tu da bude..

10602. I Jehova reče Mojsiju. Da ovo označava šta se zaključilo o Izrailjskoj naciji, vidi se iz značenja reći, kada se odnosi na Jehovu koji govori Mojsiju, što označava odgovor, a u ovome slučaju ono što je zaključeno, pošto reče je povezano s onim što sledi, jer to je ono što je On rekao, ili stvari koje su rečene. Stoga se ovde sa, On reče, označava šta je zaključeno o Izrailjskloj naciji, a o čemu je bilo govora u dva prethodna poglavlja. Šta je bilo zaključeno, to je da se doista Crkva može ustanoviti, i da se Reč može kod njih napisati, ali da su oni u spoljašnjim stvarima samo, a ne i onome što je unutrašnje. Biti u spoljašnjim stvarima a ne u unutrašnjim, je bogoštovati spoljašnje stvatri kao svete, bez priznavanja Gospoda, i bez ljubavi prema Bogu radi Boga, nego radi sebe, što je ljubav prema sebi a ne Bogu; ustvari, to je okrenuti se prema sebi od Boga, a ne prema Bogu. Ali, stoga što su mogli biti u svetom spoljašnjem radi sebe, a ovo se

moglo na čudotvoran način obratiti u sveto spoljašnje radi Boga preko duhova koji su njima bili pridruženi, i preko ovih mogli su biti prihvaćeni od anđela, i stoga uzdignuti u sveto unutrašnje, stoga je ta nacija ipak bila primljena, o čemu vidi br. 10500, 19570. Ovo je zaključak sadržan u ovom poglavlju, a što je označeno sa Jehova reče Mojsiju.

10603. Isteši sebi dve ploče kao što su bile prve. Da ovo označava spoljašnje u Reči, u Crkvi, i u bogoštovanju, kakvo je bilo radi te nacije, vidi se iz značenja ploča kamenih, što označava spoljašnje u Reči, vidi br. 19453, 10461. Spoljašnje u Reči je smisao slova. To je isto tako i spoljašnje u Crkvi, i u bogoštovanju, jer su Crkva i bogoštovanje iz Reči, jer sva istina vere, dobro ljubavi, koji sačinjavaju Crkvu, i bogoštovanje, moraju biti iz Reči. Stoga, pošto postoji spoljašnje i unutrašnje u Reči, stoga postoji i spoljašnje i unutrašnje u Crkvi i u bogoštovanju; i iz značenja istesati ih, kada to radi Mojsije, što označava napraviti takvo spoljašnje radi takve nacije, o čemu ćemo govoriti ubrzo; i iz značenja, kao što su bile prve, što označava podražavanje, jer je prve ploče napravio Jehova. Ove je, međutim, istesao Mojsije. Da je prve, koje je napravio Jehova, Mosije razbio kad je video kako ta nacija bogoštuje zlatno tele, to je bilo po Proviđenju, jer spoljašnje u Reči, koje je označeno dvema pločama kamenim, nije moglo biti napisano u slučaju te nacije, koja je u srcu bila sasvim idolopoklonička. Iz toga razloga su prve ploče bile razbijene, i tad je Mojsiju zapoveđeno da isteše druge koje će biti imitacija prethodnih. Kaže se imitacija, jer je unutrašnji smisao ostao, ali je spoljašnji izmenjen. Unutrašnji je smisao označen Jehovinim pisanjem istih reči koje su bile na prethodnim.

Da da bi se predmet više osvetlio, treba ovde objasniti kako se spoljašnji smisao ili smisao slova izmenio radi te nacije. Zbog te nacije, oltari, žrte paljenice, prinosi, ponude, i pića, bili su zapoveđeni, i zbog ovoga, kako u istorijskoj tako i u proročkoj Reči, te se stvari pominju kao najsvetije stvari bogoštovanja, iako su u početku bile dopuštene samo zato što su bile ustanovljene prvo od Ebera, i bile sasvim nepoznate u drevnoj reprezentativnoj Crkvi, o kojem predmetu, vidi br. 1128, 2180, 2818.

Bilo je isto tako zbog te nacije, da se Božanska služba obavljala samo u Jerusalimu, i da se grad smatrao zbog toga svetim, i nazivan je svetim, kako u istorijskoj tako i u proročkoj Reči. Razlog za ovo je bilo to, što je ta nacija u srcu bila idolopoklonička, te stoga da se nisu sastajali u tome gradu u vreme svakoga praznika, svako bi bogoštovao nekome bogu neznabožaca, ili rezanim i livenim likovima u svome mestu. I zbog te nacije je bilo i to, da je bilo zabranjeno slavljenje

svetog bogoštovanja na gorama i u šumarcima, kao što je bio običaj kod drevnih. Ovo je učinjeno, kako nebi tako postavljali idole, i bogoštovali samo drveće. Zbog toga je bio dozvoljen brak sa nekoliko žena, nešto potpuno nepoznato u drevnim vremenima, kao i otpuštanje žena iz raznih uzroka. Stoga su donešeni zakoni u vezi s takvim brakovima i razvodima, koji inače nebi bili postali deo spoljašnjeg smisla Reči. Stoga za ovo spoljašnje Gospod kaže da ga je dao Mojsije i da je dato zbog tvrdoće njihovih srca (Mateja XIX, 8). Zbog te nacije, tako se često kaže za Jakova, kao i za dvanaest sinova Izrailjevih, da su jedini izabrani i naslednici, kao u Otkrovenju (VII, 4-8), i na drugim mestima, iako su bili onakvi kakvi su opisani u pesmi Mojsijevoj (Zak. Ponovljeni XXXII, 15-43), da ne pominjemo druge stvari koje ulaze u formu spoljašnjeg u Reči, radi te nacije. Taj spoljašnji smisao Reči je ono što je označeno dvema pločama koje je Mojsije istesao. Da je i pored toga u ovome spoljašnjem Božansko unutrašnje ostalo neizmenjeno, označeno je Jehovinim pisanjem na ovim pločama istih reči koe su bile na prethodnim pločama.

10604. I napisaću na pločama reči koje su bile na prvim, a koje si razbio. Da ovo označava da su unutrašnje Božanske nebeske i duhovne stvari bile u tim spoljašnjim stvarima, vidi se iz značenja tih ploča, koje označavaju spoljašnje u Reči, u Crkvi, i u bogoštovanju, vidi gore, br. 10603; i iz značenja reči koje je Jehova na njima napisao, koje označavaju unutrašnje Božanske stvari koje pripadaju unutrašnjem smislu, br. 10453, 10461. Zato što anđeli u nebu vide ove stvari u tamošnjoj svetlosti, one se nazivaju nebeskim i duhovnim. Nebeske su one koje pripadaju ljubavi, a duhovne su one koje pripadaju veri od ljubavi. Iz ovoga je očito da se sa, napisaću na tim pločama reči koje su bile na prvim pločama,koje si razbio, označava da su unutrašnje Božanske nebeske i duhovne stvari u Reči, u Crkvi, i u bogoštovanju, da su i u onim spoljašnjim. Kako stoji ovaj slučaj, može se videti u prethodnom članku. Pošto je danas sasvim nepoznato da postoji unutrašnji smisao u Reči, pa ni to šta je taj unutrašnji smisao, nešto će dalje biti rečeno o ovome. Ideje misli kod anđela nisu prirodne kao kod ljudi, nego su duhovne; pa stoga ljudi jedva mogu da shvate prirodu njihovih duhovnih ideja, osim kroz unutrašnju misao i razmišljanje o prvim počecima misli. Da su ovi počeci lišeni govornih reči, poznato je iz toga, što čovek može u trenutku da shvati više nego što može da izrazi za znatno vreme. Ove ideje misli pripadaju njegovom duhu; dok su ideje misli koje čovek razume, i koje se mogu izraziti, prirodne; a učeni ih nazivaju materijalnim; dok prethodne ili unutrašnje ideje naziva duhovnim, a učeni ih nazivaju nematerijalnim. U ove ideje čovek ulazi posle smrti, kad postane duh, i preko njih učestvuje u razgovoru s drugim duhovima. Postoji korespondencija između ove

dve klase ideja, i pomoću korespondencije duhovne ideje se menjaju u prirodne kad čovek govori. Ovo je nepoznato čoveku, jer on o tome ne razmišlja, a o tome mogu da misle na unutrašnji način samo oni koji misle u svome duhu apstraktno od tela. Ljudi, koji su obuzeti čulnim stvarima, nisu u stanju da ovo čine.

Sada, pošto postoji korespondencija između duhovne i prirodne misli, i pošto anđeli misle duhovno, stoga oni opažaju duhovno ono što čovk opaža prirodno, i to u trenutku bez ikakvog razmišljanja o razlici.Ovo se uglavnom dešava kada čovek čita Reč ili kada misli iz nje; jer je Reč napisana na takav način da u njoj postoji korespondencija u celini i u svakoj pojedinosti. Kao na primer, kad čovek čita ove Gospodove reči kod Mateje, I odmah će po nevolji dana tih sunce pomrčati, i mesec svetlost svou izgubiti,i zvezde s neba pasti, i sile nebeske pokrenuti se. I tada će se pokazati znak Sina čovečijega na nebu; i tada će proplakati sva plemena na zemlji; i ugledaće Sina čovečijega gde ide na oblacima nebeskim sa silom i slavom velikom (XXIV, 29, 30). Ove reči anđeli razumeju sasvim drugačije od ljudi. Pod suncem koje će pomrčati, oni ne razumeju sunce, nego ljubav prema Gospodu; pod mesecom, ne razumeju mesec, nego veru u Gospoda; ni pod zvezdama, zvezde, nego poznavanja dobra i istine. Pod Sinom čovečijim, oni razumeju Gospoda kao Božansku Istinu; pod oblacima nebeskkim, silom i slavom, Reč u unutrašnjem smislu. Kad čovek čita ove reči, anđeli ih u istom trenutku razumeju po korespondenciji; niti pak tada znaju da čovek tada misli o suncu, mesecu, zvezdama, oblacima nebeskim, itd. Razlog za ovo je to, što su anđeoske ideje duhovne, a ove su takvoga karaktera, da se prirodne stvari pretvaraju u stvari koje su u nebeskoj svetlosti, a to je Gospodova Božanska Istina. Da anđeli ovako opažaju Reč kad je čovek čita, je zato što su anđeli kod čoveka, i obitavaju u njegovim osećanjima. A pošto je čovek u pogledu svog duha u društvu duhova, i u pogledu unutrašnje misli, koja je duhovna, on je u društvu anđela neba. Ovo je zato što čovek ima sposobnost da misli. Ova zapažanja imaju za cilj da pokažu šta je unutrašnji smisao Reči, ili šta su unutrašnje stvari Reči, Crkve, i bogoštovanja, koje se nazivaju nebeskkim i duhovnim stvarima.

10605. (2) I budi gotov za sutra da rano izađeš na goru Sinajsku. Da ovo označava novi početak otkrovenja Božanske Istine, vidi se iz značenja sutra rano, što označava stanje ustajanja, ili početak; u ovome slučaju novi početak, o čemu ćemo govoriti ubrzo; i iz značenja gore Sinajske, koja označava nebo odakle dolazi Božanska Istina, stoga otkrovenje; vidi br.8805, 8931, 9420. Jutro označava stanje uzdizanja ili početak, jer svi periodi vremena označavaju stanja, jer u nebu nema misli o vremenu, nego samo o promenama stanja osećanja, i misli iz tih osećanja; a

pošto su promene stanja tamo kao vremena u danu, koja su jutro, podne, veče i noć, stoga je jutro stanje od kojega počinju. Možda izgleda čudno da u nebu nema vremena, kad tamo stanovnici žive jedni s drugima kao što žive ljudi na zemlji, samo uz razliku u pogledu inteligencije, mudrosti, i sreće. Međutim, razlog je to, što svetlost toga sunca tamo, koja je Gospod, ne prolazi kroz dnevne promene kao svetlost sunca u svetu, nego se menja u skladu sa stanjima ljubavi i vere kod anđela; a ova su stanja, pošto se menjaju, kao stanja topline, svetlosti, i senke, svakoga dana na zemlji. Razlog za ovo je to što je svetlost tamošnjeg Sunca, koje sunce je Gospod, Božanska Istina, a toplina od toga Sunca je ljubav, koja utiče na anđele isto kao što na ljude utiču stanja svetlosti i topline u svetu. Da je svetlost u nebu od Gospoda, kao Sunca tamo, vidi navedene odlomke br. 9548, 9684, 9571 na kraju, 10569. Da vremena označavaju stanja, vidi navedene odlomke, br. 10133. Da se u nebu stanja menaju kao vremena u danu i u godini u svetu, br. 5962, 8426. Da je jutro početak tih stanja,stoga novo ustajanje, br. 8527, 10114. Da u nebu postoji stanje večeri i sumraka, ali ne i stanje noći, br. 6110.

10606. I stani preda mnom na vrhu gore . Da ovo označava iz najdubljeg neba gde je Božanska Ljubav, vidi se iz značenja gore Sinajske, koja označava nebo, odakle dolazi otkrovenje, vidi br. 8805, 8931, 9420; i iz značenja njene glave ili vrha, što označava najdublje nebo, vidi br. 9522, 9434. To označava, gde je Božanska Ljubav, jer u najdubljem nebu preovladava nebeska ljubav, koja je ljubav prema Gospodu od Gospoda; a u nižim nebesima preovladava duhovna ljubav, koja je ljubav prema bližnjem; vidi br. 10438. Stoga je očito da se sa budi gotov jutrom, i izađi na goru Sinajsku, i stani preda me navrh gore, označava novi početak otkrovenja Božanske Istine iz najdubljeg neba gde je Božanska Ljubav, stoga iz Božanske Ljubavi. Osim toga, Reč, koja je Božanska Otkrovenje, otuda silazi.

10607. (3) Ali neka niko ne ide s tobom. Da ovo označava da Izrailjska nacija ne može da bude u Božanskoj Istini, vidi se iz značenja ne ići, u ovom slučaju na goru Sinajsku sa Mojsijem, što označava ne u nebo, otkuda dolazi otkrovenje Božanske Istine, stoga ne biti u stanju biti u Božanskoj Istini, jer se gorom Sinajskom označava nebo, otkuda dolazi otkrovenje Božanske Istine, vidi br. 8805, 8931, 9420, 0605; a Mojsijem se predstavlja spoljašnje u Crkvi, u bogoštovanu i u Reči, koja prima Božansku Istinu. Da se misli na Izrailjsku naciju, očito je, jer se o njoj kaže da niko ne dolazi s njim, i da se niko od njih ne sme videti na celoj gori. Da Mojsije ovde predstavlja spoljašnje u Reči, u Crkvi, i u bogoštovanju, koje prima Božansku Istinu, vidi se iz svih pojedinosti ovoga poglavlja; kao na primer, da je

Mojsije izašao na goru Sinajsku, i da je stajao na njenom vrhu; i da je narod bio odstranjen odatle. U onome što sledi Jehova govori njemu, a ne narodu, kao u stihu 10, Pred celim narodom, posred kojega si ti, učiniću čudesa , koja nisu učinjena nigde na zemlji ni u kome narodu, a u stihu 11, Drži što ti danas zapovedam; evo ja ću izagnati ispred tebe; stih 12, Čuvaj se da ne hvataš vere s onima koji žive u zemlji u koju ćeš doći; stih 14, Ne ćeš se klanjati drugome bogu; stih 15, Nemoj hvatati vere s onima koji žive u toj zemlji, da ne bi čineći preljubu za bogovima svojim, pozvali te, i ti jeo žrtve njihove; stih 16, I da nebi kćerima njihovijem ženio sinove svoje, itd. A posle, da je koža na licu Mojsijevom sijala, i da se narod plašio da mu priđe; i da je zbog toga stavljao pokrivalo na svoje lice kad je govorio s narodom. Iz ovoga se vidi da Mojsije u ovom poglavlju predstavlja spoljašnje u Reči, u Crkvi, i u bogoštovanju, koje prima Božansku Istinu, na taj način preko koje sija unutrašnja Božanska Istina. Da Mojsije predstavlja to spoljašnje a ne uutrašnje, vidi se iz i iz pojedinosti ovoga poglavlja; kao to da se Jehova spustio u oblaku, i stajao pre njim; jer se oblakom označava spoljašnje u Reči; i da je tada Jehova dao zapovest o onim spoljašnjim stvarima Crkve i bogoštovanja, koje su trebali da održavaju, a ne unutrašnje. Slično je spoljašnje bilo predstavljeno Mojsijem u prethodnom poglavlju, kao što se vidi iz stihova 7-11, i izstihova 17-23, vidi br. 10563, 10571; dok je spoljašnje, koje nije primilo unutrašnje, bilo kod Izrailjeske nacije.

10608. I niko da se ne pokaže na svoj gori. Da ovo označava da su oni sasvim odstranjeni od toga, stoga izvan toga, vidi se iz značenja gore; u ovom slučaju gore Horiva, koja označava nebo kao celinu, stoga i Božiju Istinu; jer bilo da govorimo o nebu ili o Božanskoj Istini, ista je stvar, pošto su anđeli, od kojih se sastoji nebo, prijemnici Božanske Istine. Celina se sastoji od te gore koja se naziva Horiv, i izdignutijeg dela u sredini koji se nazivao gora Sinajska. Stoga se Horivom označava nebo, ili što je ista stvar, Božanska Istina kao celina; njeno unutrašnje, gorom Sinajskom; a njeno spoljašnje, brdovitom zemljom okolo; to je razlog da se Horivom, kad se time pod tim misli na brdovitu zemlju uokolo, označava ono što je spoljašnje, vidi br. 10543. Izrailjskoj je naciji, jer je njeno spoljašnje bilo takvoga karaktera da nije moglo da prima unutrašnje, to jest, pošto je njihovo spoljašnje bilo odvojeno od njihovog unutrašnjeg, ili , što je isto, pošto su bili izvan onoga što je unutrašnje, stoga im je zapoveđeno da nijedan od njih ne sme da se vidi na celoj gori. Isto je označeno i time, što je cela nacija stajala pred vratima šatora u kojemu je bio Mojsije, i klanjala se, u prethodnom poglavlju, stihovi 8-10; vidi br. 10545-10555.

Biće ukratko rečeno zbog čega gora Horiv i Sinaj označavaju nebo i Božansku Istinu.Veruje se u svetu da su anđeli u oblasti iznad atmosfere, i da tamo postoje kao vazdušna bića, i da nemaju tla na kome bi stajali. Takvo mišljenje prevladava kod većine ljudi, jer oni ne shvataju da anđeli i duhovi imaju oblik kao što je oblik čoveka na zemlji, to jest, da imaju lica, ruke, šake i noge; rečju, da imaju tela, a još manje razumeju da oni imaju i stanove ili obitavališta; i anđeli i duhovi žive jedni s drugima u svakom pogledu kao ljudi na zemlji, nebeski anđeli na gorama, a duhovni anđeli na stenama, a oni koji još nisu postali anđeli, u ravnicama između gora i stena. Ova su zapažanja napravljena kako bi se znalo zašto gore u Reči označavaju nebo, a posebno gora Horiv i gora Sinajska. Unutrašnji anđeli stanuju visočije na gorama, i što visočije stanuju, to su više unutrašnji i savršeniji. Stoga se vidi zašto se Jehova spustio na goru Sinajsku kada je proglašavan zakon, i zašto je Mojsiju zapoveđeno da se uspne k Njemu na vrh gore. Gore na zemlji nisu nebo, nego predstavljaju gore na kojima stanuju anđeli.

10609. Ni ovce ni goveda da ne pasu blizu gore. Da ovo označava da se oni nisu mogli poučiti ni o unutrašnjem ni o spoljašnjem dobru Crkve, bogoštovanja, i Reči, što se vidi iz značenja stada, što označava unutrašnje dobro, i goveda , što označava spoljašnje dobro, vidi br. 5913, 6048, 8937; i iz značenja pasti, što označava biti poučavan, vidi br. 5201, 6377; i iz značenja gore, u ovome slučaju Horiva, koja označava spoljašnje u Crkvi, u bogoštovanju i u Reči, vidi br. 10543. Stoga je očito da te reči označavaju da se ta nacija nije mogla poučiti o unutrašnjem i spoljašnjem dobru Crkve, bogoštovanja, i Reči, jer su bili izvan toga spoljašnjeg, a nikako unutar. Nisu mogli da budu poučeni o tome dobru, jer su bili predani ljubavi prema sebi i ljubavi prema svetu; a oni koji su predani tim ljubavima, ti nikako ne mogu da znaju šta je nebesko i duhovno dobro, tako ni šta je dobro Crkve, jer je ovo dobro duhovno i nebesko, jer je Božansko. Da im se opisalo to dobro, to ne bi nikako shvatili, jer je unutrašnje, gde se opaža to dobro, u njihovom slučaju bilo zatvoreno.

Da su takve stvari označene stadom i govedima koja ne pasu blizu gore, može da izgleda čudno onima koji usmeravaju svoj um na istorijsko značenje Reči samo, pretpostavljajući da se ovo odnosi samo na tu naciju, niti pak oni, koji nisu upoznati s unutrašnjim smislom Reči, znaju zašto stado i goveda ne znače stado i goveda, nego unutrašnje i spoljašnje dobro u čoveku. Jer kakve veze ima Reč, koja je Božanska, sa stadom i sa govedima, ili zverima? To ima veze s ljudima, njihovim bogoštovanjem, ljubavlju i verom, stoga sa stvarima koje sačinjavaju Crkvu. U tom pogledu Reč je Božanska. Da stada i goveda označavaju takve stvari, i da ne znače

stada i goveda, vidi se iz odlomaka u Reči gde se pominju, kao kod Davida, Postavio si ga gospodarom nad delima ruku svojih, sve si metnuo pod noge svoje, ovce i volove, i divlje zverinje (Psalam VIII, 6, 7). Predmet o kome se ovde govori je Gospod, i Njegova moć nad svim stvarima u nebu i na zemlji; a stadima i volovima označavaju se unutrašnja i spoljašnja dobra kod ljudi, a zverinjem, osećanja u njima. Kakvo bi to bilo dobro opisivati Gospodovu moć , koja je Božanska, nad stadima, volovima, i zverima ako ne u ovme smislu? Da zveri označavaju osećanja u čoveku, vidi navedene odlomka, br. 9280. A kod Joila, Kako uzdiše stoka! kako su se smela goveda! jer nemaju paše; i ovce ginu (I, 18). I u ovome odlomku zverinje označava osećanja u čoveku; krda goveda i stada označavaju unutrašnja i spoljašnje dobra. Jer, predemt o kome se ovde govori je dolazak Gospodov, koji je označen danom Jehovinim; i da je Crkva u to vreme bila opustošena, to jest, da više nije bilo dobra ljubavi, ili dobra vere, pošto su ova dobra označena zverima, krdima, i stadima. Da su bilo koja druga značenja data ovim rečima, šta bi bilo označeno stokom koja uzdiše, govedima koja su se smela, i ovcama koje ginu; jer šta bi to imalo veze sa Crkvom? Biti bez paše u to vreme, označava se da nije bilo istine o kojoj bi bili poučavani.

I kod Jeremije, Sramota proždre trud otaca naših od detinjstva našega, ovce njihove i goveda njihova, sinove njihove i kćeri njihove (III, 24). U ovome odlomku isto tako stada i goveda označavaju dobra Crkve, koja su dobra ljubavi i vere, unutrašnja i spoljašnja. A kod Isaije, Jer ću izvesti seme iz Jakova i iz Jude naslednika gorama svojim, i naslediće ih izbranici moji, i sluge moje naseliće se onde. A Saron će biti tor za ovce i dolina Ahorska počivalište za goveda narodu mojemu, koji me traži (LXV, 9, 10). Jakovom i Judom u ovome odlomku ne označava se narod Jakova i Jude, nego nebeska Crkva spoljašnja i unutrašnja; Jakovom spoljašnja Crkva, a Judom unutrašnja; a unutrašnje dobo te Crkve staništima na steni, a spoljašnje mestom gde se goveda odmaraju; Saron je unutrašnje u kome je dobro; a dolina Ahorska je spoljašnje. Da Saron označava unutrašnje nebeske Crkve, vidi se iz odlomaka gde se Saron pominje, kao kod Isaije XXXIII, 9, i XXXV, 2; A da dolina Ahorska označava spoljašnje te Crkve, vidi se kod Osije II, 15. I kod istoga proroka, Izrailj, Jefraim, i Juda Ići će s ovcama svojim i s govedima svojim da traže Jehovu, ali ga ne će naći (V, 6). I u ovome odlomku stada i goveda označavaju unutrašnje i spoljašnje stvari kod onih koji su označeni Izrailjem, Jefraimom, i Judom; inače, kojoj bi to svrsi služilo da će ići sa stokom i govedima da traže Jehovu?

10610. I istesa Mojsije dve ploče od kamena kao što su bile prve. Ovo označava spoljašnje u Reči, u Crkvi, i u bogoštovanju, kakvo je bilo radi Izrailjske nacije.

10611. I ustavši rano izide na goru Sinajsku. Da ovo označava novi početak otkrovenja Božanske Istine, vidi se iz onoga što je gore pokazano, br. 10605, gde se nalaze slične reči.

10612. Kao što mu zapovedi Jehova. Da ovo označava da je to urađeno zato što su zapovesti bile hitne, vidi se iz značenja Jehova zapovedi, kada se to kaže o takvom spoljašnjem u Reči, radi Izrailjske nacije, što je to bilo označeno dvema pločama kamenim koje je Mojsije istesao, što označava da je to urađeno zato što su zapovesti bile hitne. Svuda u Reči, gde se govori o Izraljskoj nacijii i o reprezentativnom bogoštovnju koje je kod njih ustanovljeno, kaže se, Jehova zapovedi; a ovo ne označava ono što je bilo ugodno, nego dopušteno da se to uradi jer je hitno; jer su navaljivali da budu uvedeni u zemlju Hanansku, i da Jehova bude među njima, stoga i da se Crkva može ustanoviti među njima. Da su navaljivali, vidi br. 10430, 10535. Da rasvetlimo ovo jednim primerom; trebali su na prinosu na oltarima žrtve paljenice, ponude, i pića, o čemu je proglašeno nekoliko zakona, i za koje se kaže da ih je Jehova zapovedio, iako to nije bilo zapoveđeno nego dopušteno, kao što se vidi iz odlomaka koji su navedeni iz Reči, br. 2180. Slično ovome, bilo im je dopušteno i da imaju nekoliko žena, i da im daju knjigu raspusnu /da se razvedu/ iz bilo kojeg razloga; ali Jehova nije ovo zapovedio, iako se tako kaže, nego je samo dopušteno zbog tvrdoće njihovih srca (Mateja XIX,7, 8); a tako i u nekoliko drugih slučajeva.

10613. I uze u ruku dve ploče kamene.Da ovo označava spoljašnje u Reči, u Crkvi, i u bogoštovanju, takvom kakvo je bilo potrebno radi Izrailjske nacije, vidi se iz onoga što je gore pokazano (br. 10603) o značenju dveju ploča koje je Mojsije bio istesao.

10614. (5). A Jehova siđe u oblaku, i stade onde s njim. Da ovo označava spoljašnje u Reči, gde je Božansko, vidi se iz značenja oblaka, što označava smisao slova Reči, stoga njeno spoljašnje; vidi predgovor Postanju XVIII, i br. 4060, 4391, 5922, 6343, 8430, 10574; iz značenja stajati tamo s Mojsijem, kad se kaže o Jehovi, što označava Božansko u tome. Jehova se pojavio Mojsiju u oblaku, jer Mojsije, u ovome poglavlju, predstavlja spoljašnje u Reči, koje prima unutrašnje, vidi gore, br. 10607; jer se Gospod pojavljuje svakome u skladu s njegovim kvalitetom, br. 6832, 8814, 8819, 9434, 10551. Ovde će se ukratko reći šta je priroda spoljašnjeg

koje prima unutrašnje, a šta je priroda spoljašnjeg koje ne prima unutrašnje. U Reči postoje tri smisla, spoljašnji, unutrašnji, i najdublji. Reč u spoljašnjem smislu je onakva kakva izgleda u slovu. Ovaj je smisao prirodan, jer je prilagođen razumevanje ljudi; jer ljudi misle prirodno. Ali, Reč u unutrašnjem smislu je duhovna; i ovaj je smisao prilagođen razumevanju anđela u Gospodovom duhovnom carstvu; jer ovi anđeli misle duhovno; ali Reč u najdubljem smislu je nebeska, pošto je ovaj smisao prilagođen opažanju anđela u Gospodovom nebeskm carstvu; jer je misao anđela u tome carstvu nad-duhovna. Zato što je Reč takve prirode, sledi da je jedan smisao u drugome sličnim redom; najdublji u unutrašnjem, a unutrašnji u spoljašnjem; stoga postoji povezanost svih stvari, i influks u skladu s povezanošću, i postojanje jedne stvari iz druge. Iz ovoga se vidi da su unutrašnje stvari u svom redu u onome što je spoljašnje, kao što je ono što je priorno u onome što je posteriorno, kao što je cilj u uzroku i uzrok u ishodu ; ili kao što je kod čoveka volja u misli, i misao u govoru. Stoga kada je čovek takvoga karaktera da u spoljašnjem u Reči, u Crkvi, i u bogoštovanju opaža nešto sveto unutar sebe, tada postoji u njemu jedno spoljašnje koje je u unutrašnjem; jer to što je sveto, to je iz unutrašnjeg, jer je iz neba. To je spoljašnje koje je predstavljeno Mojsijem. Ali, kada je čovek takvoga karaktera da u spoljašnjem u Reči, u Crkvi, i u bogoštovanju ne opaža sveto unutrašnje, tada je u spoljašnjem odvojeno od unutrašnjeg. U ovome spoljašnjem bila je Izrailjska nacija; vidi br. 10306.

10615. I povika po imenu: Jehova . Da ovo označava bogoštovanje Gospoda od istina i dobara vere i ljubavi, i stoga pripremu za primanje, vidi se iz nazivanja imena Jehovinog, što označava bogoštovanje Gospoda od istina i dobra vere i ljubavi, jer se nazivanjem označava bogoštovanje; vidi br. 440, 2724, a Jehovinim imenom označava se sve u skupu preko čega se Gospod bogoštuje; stoga označava sve od vere i ljubavi, br. 2724, 6674, 9310; i da je Jehovino ime Gospod kao Božasko Ljudsko, vidi br. 2628, 6887; da je Jehova u Reči Gospod, vidi navedene odlomke, br. 9373. Stoga se vidi da se sa nazivanjem imena Jehovinog označava bogoštovanje Gospoda od istina i dobara vere i ljubavi; a to isto tako označava pripremu za primanje, jer se u onome što sledi govori o Izrailjskoj naciji koja je trebala da bude primljena i za koju se Mojsije zauzimao.

10616. (6) Jer prolazeći Jehova ispred njega vikaše: Jehova. Da ovo označava unutrašnje Božanske stvari iznad spoljašnjih, vidi se iz reprezentacije Mojsija, koji označava spoljašnje koje prima unutrašnje, vidi gore, br. 10607, 10614; stoga se Jehovom koji prolazi ispred lica označava unutrašnje Božansko iznad spoljašnjeg.

10617. Jehova, Jehova, Bog milostiv i žalostiv. Da ovo označava Božansko Samo, Božansko Ljudsko, i proizlazeće Božansko, od kojega je sve dobro, vidi se iz značenja nazvati Jehovu, što označava bogoštovanje Gospoda, vidi br. 440, 2724; i pošto je Božansko Gospodovo trostruko, naime, Božansko Samo, koje se naziva Ocem, Božansko Ljudsko, koje se naziva Sinom, i Božansko proizlazeće, koje se naziva Svetim Duhom, stoga se ovde kaže, Jehova, Jehova, Bog. Božansko Samo, koje je Otac, i Božansko Ljudsko, koje je Sin, naziva se Jehova, Jehova, a proizlazeće Božansko naziva se Bogom, jer je, kao Božansko Samo i kao Božansko Ljudsko, Božansko Dobro, a kao proizlazeće Božansko je Božanska Istina; stoga se u Reči, gde se govori o Božanskom Dobru, Gospod se naziva Jehovom, a gde se govori o Božanskoj Istini, On se naziva Bogom, vidi br. 2769, 2807, 2822, 3921, 4402, 9167, 10158; i iz značenja milostiv i žalostiv, što označava da je od Njega sve dobro; jer pokazivanjem milosti označava se udeljivati nebesko dobro, a pokazivanjem sažaljenja ozačava se udeljivanje duhovnog dobra, vidi br. 10577. Šta su nebesko dobro i duhovno dobro, vidi u istome članku.

10618. Spor na gnev. Da ovo označava Božansku milost, vidi se iz značenja biti spor na gnev, kada se kaže o Jehovi, što označava da dugo trpi čovekova zla; jer spor označava izdržati i podnositi za dugo vremena, a gnev označava zlo u čoveku. Gnev, kada se izraz koristi u vezi sa Jehovom, označava zla u čoveku, jer zlo izaziva gnev, a dobro nikad; i zlo pripada čoveku, i ni u kom slučaju Gospodu, jer je Gospod dobro samo. Pa ipak ono se pripisuje Gospodu jer tako izgleda čoveku kada ne dobije ono što želi, i kada je kažnjen zbog zla. Pošto tada biti spor na gnev, kad se odnosi na Jehovu, označava podnositi za dugo vremena zla kod čoveka, stoga sledi da to označava Božansku milost. Treba dalje znati da u gnevu zla uzrokuju gnev, a dobra nikad. Jer biti gnevan je hteti zlo drugome, a dobro ne može da čini ovo, jer se dobro sastoji u tome da se dobro hoće drugome. Svako zlo sakriva u sebi neprijateljstvo, mržnju, osvetu, i okrutnost; iz ovih stvari i samo iz ovih, zlo dobija svoje uživanje; kada, stoga, zlo ne može da povredi dobro, a što je uvek u naporu da učini, tada je prvo ljutito, a onda gnevno. Da li kažete zlo, ili zao čovek, ista je stvar, jer je zlo u čoveku, kao u svome potčinjenom ; a pošto je takvo zlo protivno dobru, stoga je protivno Božanskom; jer je svako dobro Božansko u čoveku, jer je od Božanskog. To je razlog da je zao čovek uvek gnevan na Božansko, iako izvana govori drugačije u prisustvu nekog čoveka. To što govori drugačije, to je iz licemerstva, ili iz želje da mu Božansko bude naklonjeno u svemu, dajući mu sve što mu se dopada, čak i pomažući mu da se sveti onima protivu kojih gaji mržnju. Ali čim vidi da se to ne dešava, a posebno ako je sam kažnjen zbog svoga zla, on je gnevan na Boga toliko da Ga osporava, i da Ga u srcu

svetogrdi. Da je slučaj ovakav, jasno se vidi u drugom životu. jer tamo čovek postupa u skladu sa svojim unutrašnjim, a ne u skladu sa svojim spoljašnjim stanjima, kao u svetu; a u tome svetu kazna je spojena sa njenim zlom, i kao da je deo njega . Vidi šta je bilo pokazano gore, da je gnev zlo, br. 6358, 6359; da se gnev i zlo pripisuju Bogu, iako pripadaju čoveku, i da nikakvo zlo nije od Boga, vidi navedene odlomke, br. 9306, 10431; i da je zlo praćeno svojm kaznom, br. 1757, 8214, 8223, 8226, 9048.

10619. I obilan milosrđem i istinom. Da ovo označava da je On dobro samo i istina sama, vidi se iz toga što je Božansko bezgranično, a o bezgraničnom ne može se ništa drugo reći doTo samo, ili To je, stoga Bog sam; i pošto je Dobro samo, On je i Istina sama, jer svaka istina pripada dobru. Ali, ovo Samo se izražava u smislu slova sa obilan milosrđem i istinom, stoga konačnim zbog stanja konačnog opažanja kod čoveka. Da je Božansko Dobro samo, vidi se kod Mateje, Isus reče Što me zoveš blagim , samo je Bog blag (XIX, 17), čime se označava, da je samo Gospod dobar, stoga Bog sam; i da je On istina sama, očito je iz Jovana, Isus reče, ja sam put, istina, i život (XIV, 6).

10620. (7) Koji čuva milost hiljadama. Da ovo označava u večnosti, vidi se iz značenja milosti , kada se kaže o Jehovi, što označava dobro samo, kao upravo gore, br. 10619; i iz značenja hiljada, što označava zauvek i u večnosti, vidi br. 2575, 8715,

10621. Prašta bezakonja, nepravde i grehe. Da ovo označava podnositi ili odvajati zla i njegove obmane, vidi se iz značenja praštati ili oduzimati, što je otklanjati tako da se ne pokazuje, o čemu ćemo govoriti ubrzo; i iz značenja bezakonja, nepravde, i greha, što označava zla, a pošto su zla, ona su i obmane, jer je svako zlo udruženo s obmanom. Ali koja je vrsta zla označena bezakonjem, koja nepravdom, a koja grehom, vidi br. 9156. Praštanje i oduzimanje zla označava otklanjanje tako da se ne pokazuje, jer se zla kod čoveka ne mogu oduzeti, nego samo otkloniti tako da se ne pokazuju; a kada se ne pokazuju, veruje se da su oduzeta; stoga se u smislu slova Reči kaže da su oduzeta i potpuno odbačena. Da se zla u čoveku ne oduzimaju nego samo otklanjaju tako da se ne pokazuju. vidi navedene odlomke, br. 10057.

10622. Koji ne pravda krivoga. Da ovo označava podnošenje sve do kraja, vidi se iz značenja pravdati, što znači oprostiti. Ali kad se doda, koji ne pravda, to označava podneti ili izdržati. Označava sve do kraja ili do ispunjenja. U Reči svuda se pominje kraj vremena, i za zlo se kaže da se navršilo ili da se nije navršilo. A

kada se navršilo, tada dolazi do pohođenja. Pošto je označeno gornjim rečima, da to nikako ne znači oproštenje, stoga će u nekoliko reči biti rečeno šta to znači. U opštem smislu, pod krajem se misli na kraj Crkve, a kraj Crkve je kad više nema ljubavi prema bližnjem i vere, jer se tada Crkva otkreće od Gospoda , i više nije u dobru, nego u zlu. Tada je njen kraj, i tada biva pohođena. Kada dođe do pohođenja, tada se odbacuju svi oni koji su u zlu, a primaju oni koji su u dobru. Pohođenje se izvršava u drugom životu, gde su zajedno svi oni koji pripadali Crkvi od njenog početka pa sve do kraja. Bacanje zlih u pakao, a spasavanje dobrih je ono što se naziva Poslednjim Sudom.

Kraj u posebnom smislu se dešava sa svakim čovekom na isti način. Svako ko dođe u drugi život, što se dešava odmah posle smrti, trpi se među dobrima iako je zao. Ali s protekom vremena, njegova se unutrašnja stanja pokazuju. i ako su zla, on se postepeno dovodi u svoja vlastita zla, sve dok ne postane svoje vlastito zlo u odnosu na njegovu volju, i obmana njegovoga zla u pogedu njegovog razuma. Kad se ovo desi, kaže se da su se kod njega zla navršila ( ispunila), i on se tada baca u pakao. Ovo su stvari koje su označene sa krivi neće biti opravdan. Isto je označeno i onim što je Jehova rekao Mojsiju, A sada idi, vodi taj narod kuda sam ti kazao. Evo, moj će anđeo ići pred tobom, a u dan kad ih pohodim, pohodiću na njima greh njihov (Izlazak XXXII, 34). Da kraj znači kraj Crkve, vidi se iz sledećih odlomaka, S Izrailjem i s Judom neću učiniti kraj, nego ću ga pokarati, ali te neću ostaviti sasvim bez kara jer smrtan je polom tvoj i rana tvoja je ljuta, i nema leka koji bi ti pomogao (Jeremija XXX, 11-13; XLVI, 8) Ponovo, Svrši se kar za bezakonja tvoja, kćeri Sionska; neće te više voditi u ropstvo; i on će pohoditi tvoje bezakonje, kćeri Edomska, otkriće greh tvoj (Plač IV, 22). I kod Danila, Sedamdeset je nedjelja određeno tvome narodu i tvome gradu, da se svrši prestup, i nestane greha, i da se očisti bezakonje. I krilima mrskim, koja pustoše, do svršetka određenog izliće se na pustoš (IX, 24, 27). Kod Mateje, A žetva je posledak ovoga veka; a žeteoci su anđeli. A kukolj se sabira i ognjem sažiže, tako će biti na posletku ovoga veka (XIII, 39, 40). Ponovo, Učenici rekoše Isusu, kad će to biti, i kakav je znak dolaska Tvojega i posletka veka? (XXIV, 3). Ponovo, Isus reče, I evo, Ja sam s vama do u sve dane do svršetka veka (XXVIII, 20).

10623. I pohađa grehe otačke na sinovima i na unucima. Da ovo označava odbacivanje i osudu zala i njihovih obmana u dugačkom nizu, vidi se iz značenja pohađanja, što označava odbacivanje i osudu zala, o čemu ćemo ubrzo govoriti; i iz značenja otaca, što označava dobra, a u obrnutom smislu zla, vidi br. 3703, 5902, 6050, 10490; i iz značenja sinova, što označava istine, a u obrnutom smislu

obmane, vidi br. 1147, 10490. Otuda sinovi sinova označavaju obmane koje potiču od zala u dugačkom nizu. Izbacivanjem i osudom zala i njihovih obmana, označava se odbacivanje i osuđivanje onih koji su u zlima i njihovim obmanama; jer zla i obmane mogu da postoje jedino u svojim subjektima , a to su ljudi. Treba da se zna da su obmane od zla označene sinovima, zato što očevi koji od kojih potiču, oznčavaju zla. Šta su obmane od zla, i obmane koje nisu od zla, vidi odlomke, br, 10109. Onaj ko ne zna unutrašnji smisao Reči, može se lako povesti da poveruje da Jehova pohađa nepravde otaca na sinovima i na sinovima sinova, stoga da sinovi trpe kaznu za zla svojih otaca; ali to nije ono što je označeno, što je jasno iz Božanskog zakona, da očevi ne treba da umiru za svoje sinove, niti sinovi za svoje očeve, nego svak za svoje vlastito zlo (Zak. Ponovljeni XXIV, 16).Stoga je jasno da te reči ne treba razumeti doslovno. Da se -oni su u zlima, i u njihovom dugom nizu označeni očevima i njihovim sinovima i sinovima sinova, vidi se iz unutrašnjeg smisla, u kojemu očevi i sinovi označavaju zla i obmane. Anđeli koji imaju opažanje Reči kada je ljudi čitaju, pod očevima i sinovima razumeju samo to; jer se u nebu, gde su anđeli, ne zna šta šta je otac, i šta je sin, jer tamo niko nikoga ne priznaje kao oca, niti kao sina, jer tamo nema rađanja kao u svetu; stoga kad se pomene otac i sin u Reči, anđeli opažaju te izraze u skladu s duhovnim rađanjima, a to su rađanja dobra i istine, ili zla i obmane; te stoga oni pod očevima razumeju dobra ili zla, a pod sinovima istine ili obmane, pošto je dobro otac istine, a zlo je otac obmane. Pohođenje označava izbacivanje i osudu, jer to sledi kad se zla navrše, a prethodi samoj osudi, koja je u Reči označena Poslednjim Sudom. Jer je pohođenje ispitivanje čoveka u pogledu njegovoga karaktera. Ali ovo se dešava u drugom životu, i uopšte, sa svima na kraju Crkve, kao što je maločas rečeno, br. 6588, 6895, 10509.

10624. Do trećega i četvrtoga kolena. Da ovo označava osudu obmana, i njihovih zala, vidi se iz značnja sinova, što označava obmane od zla, vidi gore, br. 10623. Kaže se, do trećeg i četvrtog, jer se tri odnosi na istine ili obmane, a četiri na dobra ili zla; jer u Reči svi brojevi označavaju stvari, ali neki brojevi pripadaju duhovnoj klasi, a neki nebeskoj klasi; brojevi dva, četiri, i osam, nebeskoj klasi. Brojevi koji pripadaju duhovnoj klasi, odnose ne na istine ili obmane, a oni koji pripadaju nebeskoj klasi, odnose se na dobra ili zla. Sa tri se označava i sva istina u celini, a sa četiri sve dobro u celini. To je zato što se sinovima, u trećem i četvrtom kolenu, označavaju obmane i njihova zla. Ali ovo je nebeski smisao tih reči, jer to potiče od činjenice da se odnose na te stvari. Šta su zla i njihove obmane, a šta obmane i njihova zla, vidi navedene odlomke, br. 10109. Ovde će se nešto reći o zlima i njihovim obmanama, i o obmanama i njihovim zlima. Zla su izvor svih

obmana, jer obmane potvrđuju zla, i oni deluju kao jedno u čoveku kao volja i razum. Jer ono što čovek hoće da uradi, to on hoće i da razume; jer preko razuma on oblikuje svoje zlo, pred sobom u misli, a pred drugima u govoru; iz ovoga se vidi šta je zlo i njegova obmana, ili šta je obmana od zla. Ali nešto je zlo od obmane kad čovek potvrdi zlo u sebi, i kad zaključi da to nije zlo, pa ga stoga čini. U ovome slučaju on čini zlo od obmane obmane . Na primer, onaj ko se utvrdi u mišljenju da preljuba nije zlo, i stoga je počini, on je u zlu od obmane , jer je počinio od lažnog načela . Zla od obmane se nalaze osobito u verskim stvarima; jer od obmana doktrine čovek se ubedi da je nešto dobro, a što je u stvari zlo; a ponekad da je nešto zlo, što je u stvari dobro.

10625. (8) A Mojsije brže savi glavu do zemlje, i pokloni se. Da ovo označava primanje u to vreme od influksa u spoljašnje, i bogoštovanje od poniznosti, vidi se iz značenja brže , što označava osećanje, a tako isto i primanje od strane čoveka ; i iz reprezentacije Mojsija, koji označava spoljašnje u Crkvi, u bogoštovanju, i u Reči, koje prima unutrašnje, vidi br. 10607, 10614; i iz značenja sagnuti glavu, što označava spoljašnju poniznost, vidi br. 5682, 7068; i iz značenja pokloniti se , što je bogoštovanje.

10626. (9) I reče, ako sam našao milost pred tobom , o Gospode. Šta ovo označava, jer je takvo spoljašnje bilo primljeno, vidi se iz reprezentacije Mojsija, koji je spoljašnje koje prima unutrašnje, vidi br. 10607, 10614; i iz značenja naći milost u očima Jehovinim, kada se govori o Mojsiju, što označava da je on bio primljen (prihvaćen) zbog takvoga karaktera; stoga označava ako je ovo spoljašnje primljeno, vidi br. 10563.

10627. Neka ide Jehova posred nas. Da ovo označava da bi Božansko moglo biti u tome, vidi se iz značenja ići, što znači živeti, vidi br. 3335, 4882, 5493, 8417, 8420; a kada se kaže o Gospodu, tada označava udeliti život, i biti prisutan; i iz značenja posred, što znači biti na unutrašnji nčin unutra, vidi br. 1074, 5897, 6968, 6084, 6103, 9164. Sa, neka Jehova ide posred nas, označava se kako bi Božansko moglo biti iznutra u spoljašnjem, jer se Mojsijem presdstavlja spoljašnje u Reči, u Crkvi, i u bogoštovanju, koje prima unutrašnje; a u njihovom spoljašnjem mora da bude unutrašnje, kada sve uopšte i posebno ima unutrašnji smisao, koji je za anđele svih nebesa. Da bi bilo tako, spoljašnji smisao, koji je smisao slova, mora da bude napisan u čistim korespondecijama; a ovo je slučaj kada sve reči, i u svim nizovima reči u unutrašnjem smislu, označavaju duhovne i nebeske stvari. Ovo su unutrašnje Božanske stvari u spoljašnjim.

10628. Jer je narod tvrdovrat. Da ovo označava, iako Izrailjeska nacija ne prima Božansko na unutrašnji način, vidi se iz značenja tvrdovratog naroda, to jest, naroda koji ne prima influks od Božanskog (vidi br. 10429), stoga ne prima Božansko na unutrašnji način, jer Božansko se uliva u čoveka na unutrašnji način. Kako stoji ovaj slučaj, vidi se iz toga što je Izrailjska nacija bila u spoljašnjem bogoštovanju, Crkve, i Reči, a nikako u unutrašnjem, kao što je gore pokazano, stoga su bili u izvan spoljašnjeg, a ne unutar njega. Da to označava biti izvan spoljašnjeg, a ne unutar njega, vidi br. 10551, 10608.

10629. I oprosti nam bezakonje naše i greh naš. Da ovo označava kako bi se unutrašnje stvari kod njih, a koje obiluju obmanama i zlima, mogle odvojiti, vidi se iz značenja oprostiti bezakonje i greh, kada se govori o spoljašnjem Crkve, i Reči, u čemu je bio taj narod, što označava kako bi se unutrašnje stvari kod njih mogle ukloniti, jer obiluju u obmanama i u zlima. Da su ove stvari označene ovim rečima, sledi iz nizova stvari u unutrašnjem smislu, u kome se govori o Crkvi koja treba da se ustanovi kod toga naroda. Ali Crkva se ne može ustavoviti ni kod kojega naroda ako unutrašnje nije otvoreno, preko kojega se uspostavlja komunikacija s nebom; a unutrašnje se otvara samo kod onih koji su u istinama vere od dobra života od Gospoda. A kod ovoga se naroda unutrašnje nije moglo otvoriti, jer su preko bogoštovanja Jehove samo želeli da steknu bogatstvo i da se uzdignu izad drugih; a ovakve stvari zatvaraju unutrašnje prema nebu, a otvaraju ga prema paklu. Da je takvo bilo unutrašnje kod te nacije, i onda kada su bili u bogošptovanju, vidi br. 10575. Ove su stvari tada označene.

10630. I uzmi nas za nasledstvo. Da ovo označava da Crkva ipak može tamo da bude, vidi se iz značenja nasledstva Jehovinog, što označava primanje nebeskog života preko dobra od Gospoda, vidi br. 9338; a taj način i da postane Crkva; jer postati Crkva je primiti nebeski život kroz dobro ljubavi i vere od Gospoda.

10631. Stihovi 10-11. 10. A on reče: evo postavljam zavet; pred celim narodom učiniću čudesa, koja nisu učinjena nigde na zemlji ni u kom narodu, i videće delo Jehovino sav narod, među kojim si, jer će biti strašno što ću ja učiniti s tobom. 11. I drži što ti danas zapovedam; evo ja ću izagnati ispred tebe Amoreje i Hananeja i Ferezeje i Heveje i Jebuzeje.

10. A on reče: evo postavljam zavet, označava glavne stvari pomoću kojih postoji povezivanje Gospoda s ljudskom rasom preko Reči; pred celim narodom učiniću čudesa, označava da je Reč Božanska u svakoj pojedinosti Crkve; koja nisu učinjena nigde na zemlji ni u kom narodu, označava da nikad nije bilo takovog Božanskog u

svetu, bilo u Crkvi ili ne u Crkvi; i videće delo Jehovino sav narod, među kojim si, označava da će svi oni kod kojih se prima Reč, priznavati Božansko u njoj; jer će biti strašno što ću ja učiniti s tobom, označava prirodu Reči u svakoj pojedinosti. 11. Drži što ti danas zapovedam, označava ako budu držali ove glavne stvari koje pripadaju večnoj istini; evo ja ću izagnati ispred tebe Amoreje i Hananeja i Ferezeje i Heveje i Jebuzeje, označava uklanjanje u ovakvom slučaju zala i njihovih obmana.

10632. A on reče: evo postavljam zavet. Da ovo označava glavne stvari kroz koje postoji povezanost Gospoda s ljudskom rasom preko Reči, vidi se iz značenja zaveta, što označava povezanost, vidi br. 665, 666, 1023, 1038, 1864, 1996, 2003, 2021, 8778; ovde povezivanje Jehove, to jest, Gospoda, s ljudskom rasom preko Reči, jer se o ovoj povezanosti govori u onome što sada sledi. Da je ovakav slučaj, vidi se iz niza stvari u unutrašnjem smislu. Predmet o kome se pre govorilo bio je zakon koji je ustanovljen i proglašen sa gore Sinajske; u širem smislu ovaj zakon označava Reč, vidi br. 6752, 7463. Ovaj je zakon isto tako bio početak Reči, jer je zakon posle proglašavan, prvo preko Mojsija, a onda preko ostalih. Sledeći predmet o kome se govori, bio je Izrailjska nacija, pa je bilo pokazano da nije bila takvoga karaktera da bi se mogla među njima napisati Reč, što bi se inače moglo, jer se Crkva među njima nije mogla ustanoviti; a gde je Crkva, tu je i Reč. O ovome vidi šta je rečeno i pokazano u poglavljima XXXII, XXXIII, a dovde i u ovome poglavlju. Ali pošto je Mojsiju bilo toliko stalo do toga da Jehova bude među njima, da budu prihvaćeni u nasledstvo, i da tako budu odvedeni u zemlju Hanansku – a čime je u unutrašnjem smislu označeno da će Crkva biti ustanovljena kod toga naroda, kako bi se tamo napisala Reč – i zato što je to sada prihvaćeno, jer je Mojsije na tome nastojao kao na nečemu hitnom, stoga je sada predmet o kome se govori glavne zapovesti koje treba da se drže u potpunosti kako bi se postigao taj cilj; ove glavne zapovesti su bile, da se bogoštuje jedino Gospod, i niko drugi, i da treba priznavati da su sve dobro i istina od Njega; pored mnogih drugih stvari o kojma se govori u onome što odmah sledi. Kaže se da da će se o ovima govoriti u onome što ubrzo sledi, ali treba znati da su ove zapovesti sadržane u unutrašnjm smislu. Međutim, u spoljašnjem smislu, a to je smisao slova, sadržane su stvari koje predstavljaju ove zapovesti, to jest, one koje ih označavaju, kao što će se videti iz objašnjenja koja slede. Kaže se da se ovim zapovestima, koje je Jehova ustanovio s Mojsijem, označava povezanost Gospoda s ljudskom rasom preko Reči; stoga će se reći šta je ta pvezanost.

U pradrevna vremena nije bilo Reči, nego izravno otkrovenje čoveku Crkve, i povezivanje preko toga; jer kada postoji izravno otkrovenje, tada postoji

povezanost neba sa čovekom. Povezanost neba sa čovekom je u tome da Gospod bude kod njega; jer Gospodovo Božansko kod anđela sačinjava nebo. Kad ovo izravno otkrovenje prestane, a što je slučaj kad se ljudi okrenu od dobra u kome su bili, tada dolazi do drugoga otkrovenja, koje se ostvaruje preko reprezentativa, preko kojih je čovek toga vremena znao šta je istinito i šta dobro; stoga se Crkva nazvala reprezentativnom. U toj Crkvi je postojala Reč, ali koja je služila samo toj Crkvi. Ali kad je i ta Crkva bila opustošena, a što je bio slučaj kad je ta Crkva počela da bogoštuje kao idole one reprezentative preko kojih je Crkva u to vreme bila povezana s nebom, tada su se u mnogim zemljama ti reprezentativi preokrenuli u magiju; tada je bilo proviđeno od Gospoda da se napiše Reč, koja bi se sastojala od čistih korespondencija, i da tako bude prilagođena opažanju anđela u svm nebesima, a u isto vreme i ljudima; jer bez povezanosti preko takve Reči, nebo bi se bilo odvojilo od ljudi, te bi oni zbog toga bili nestali. Predmet o kome se govori u onome što sledi, je povezivanje kroz Reč: a glavne se zapovesti otkrivaju, koje treba čovek da drži, da bi bio u toj povezanosti preko Reči. Da su pradrevni ljudi imali takvo otkrovenje, vidi br. 2895, 4332. O reprezenativnoj Crkvi koja je sledila, i o njenoj Reči, vidi br. 2686, 2897, 4332, 10355, i da postoji povezanost Gospoda s ljudskm rasom preko Reči, vidi navedene odlomke, br. 10375 i 10452.

10633. Pred celim narodom tvojim učiniću čudesa. Da ovo označava Reč koja je Božanska za Crkvu u svakoj pojedinosti, vidi se iz značenja Mojsijevog naroda, što označava gde je Crkva; jer je Crkva bila ustanovljena među njima; i iz značenja čudesa koje je Jehova trebao da učini, a što označava Božanske stvari u svemu i u Reči. Jer je Crkva čudesna u tome pogledu, da je Božanska u svakoj joti, jer svaka reč korespondira nekoj duhovnoj stvari, koja je u njoj pohranjena, jer se njen duhovni smisao otvara pred anđela kad čovek čita Reč. Slučaj je ovakav. Sve stvari, koje postoje u prirodnom svetu, korespondiraju (saobražavaju se) s onim stvarima koje postoje u duhovnom svetu, i to u pogledu svake reči. A Reč je napisana na takav način da reči u njoj, u svojim nizovima, povezuju se s nizovima duhovnih stvari koje se ne pokazuju čoveku osim kad je upoznat sa korespondencijama. Ovde ono što je Božansko, leži skriveno u Reči; a ishod ovoga je to da je Reč duhovna, pa je kao takva i označena. Stoga je to ono na šta se misli pod čudesima, jer je predemt o kome se govori Reč, koja je trebala da bude napisana kod toga naroda.

10634. Koja nisu učinjena nigde na zemlji ni u kom narodu. Da ovo označava da ovakvo Božansko nije nikad postojalo u svetu, bilo tamo gde je Crkva ili tamo gde nije, vidi se iz značenja čudesa, što označava Božanske stvari u Reči (vidi

upravo gore, br. 10633), za koje se stvari kaže da su stvorene kad su Božanske od najdubljeg do najviše spoljašnjeg, ili prvih do poslednjih; i iz značenja nigde na zemlji, što označava svuda gde je Crkva –jer se zemljom u Reči označava Crkva, vidi br. 9325 – i iz značenje svih naroda koji označavaju onde gde nije Crkva. Jer se narodima (neznabošcima) označava gde nije Crkva, jer nisu u svetlosti istine iz Reči. Kaže se da će Jehova stvoriti čudesne stvari koje nisu bile stvorene na celoj zemlji, jer se pod stvaranjem misli na ono što je Božansko od najdubljeg do najviše spoljašnjeg, ili od prvog do poslednjeg. Jer, sve što je Božansko, počinje od Njega, i kreće se u skladu s redom na dole do poslednjega kraja, stoga preko neba dole do sveta, i tamo počiva u poslednjem: jer je poslednje Božanskog reda u prirodnom svetu. To što je ovakvo, za to se kaže da je stvoreno. Sve što je stvoreno u svetu, postoji i opstoji u takvom redu; a u takvom je redu i čovek Crkve, kojega Gospod preporađa uz pomoć istina iz Reči. Stoga se Gospod naziva u Reči Stvoriteljem, a za čoveka koji preporođen, kaže se da se nanovo rodio, vidi br. 10373, 10545. I Reč je u takvome redu; i pošto je takve prirode, kaže se za njene čudesne stvari, da su stvorene. Ovim istim rečima, naime, Pred celim narodom tvojim učiniću čudesa, koja nisu učinjena nigde na zemlji ni u kojoj naciji, u istorijskom smislu, označava se da je Jehova trebao da učini velika čuda među Izrailjskim narodom, o kakvima se nikad nije čulo na celoj zemlji; ali u unutrašnjem smislu ne misli se na čuda, nego na čudesne stvari, koje je Gospod trebao da da, kao što je Reč, kroz koju može da postoji povezanost neba sa Crkvom, i preko koje može da postoji svuda povezanost Gospoda sa ljudskom rasom. Da je Reč tako čudesna, ne razumeju oni koji ništa ne znaju o korespondencijama prirodnih stvari sa duhovnim, i koji ne znaju ništa o duhovnoj misli anđela. Takve osobe ne znaju da ima nešto unutra, u svakoj pojedinosti Reči, u kojoj je nebo, stoga u kojoj postoji Božanski život; dok uistinu, anđeli opažaju u svakom izrazu u Reči nešto duhovno preko korespondencije, dok to ljudi opažaju samo prirodno. Iz ovoga, i ni iz kojeg drugog izvora, Reč je toliko Božanska, da ništa nije čudesnije od toga.

10635. I videće delo Jehovino sav narod, među kojim si ti. Da ovo označava da će svi oni kod kojih bude Reč, priznavati Božansko u njoj, vidi se iz reprezentacije Mojsija, koji označava Reč; vidi navedene odlomke, br. 9372; otuda se narodom u kome će ona biti, označava Crkva gde je Reč, stoga svi oni kod kojih se Reč prima; jer drugi ne priznaju Božansko u njoj; i iz značenja videće delo Jehovino, što označava priznavanje Božanskog u njemu. Da je ovakav slučaj, očito je; jer svi oni unutar Crkve koji su u dobru života priznaju Božansko u Reči. Razlog ovome je to što se nešto sveto iz neba uliva u njih dok čitaju Reč, iako ne znaju da se ovo dešava pomoću korespondencija. I dalje, da se ono što se uliva u skladu s

korespondencijama, opaža samo kao neko opšte sveto stanje, u kome se um drži. Drugačije je s onima koji nisu u dobru života, pošto je kod njih zatvoreno unutrašnje, kroz koje se nebo uliva.

10636. Jer će biti strašno ono što ću ja učiniti s tobom. Da ovo označava prirodu Reči u svakoj pojedinosti, vidi se iz reprezentacije Mojsija koji predstavlja Reč; vidi navedene odlomke, br. 9372; jer se strašnim, koje se Jehova sprema da učini, označava da je Božansko u svakoj pojedinosti, kao gore, br. 10633.

10637. (11) Drži što ti danas zapovedam. Ovo označava, ako čine glavne stvari večne istine, kao što se vidi iz značenja Drži to, što označava, ako to čine oni koji priznaju Reč. Jer je Mojsijem predstavljena Reč, kao gore; i iz značenja onoga što Jehova zapoveda danas, što označava glavne stvari večne istine; jer su Jehovine zapovesti Božanske Istine; a sa danas se označava ono što je večno, br. 2838, 3998 ,4304, 6165, 6984, 9939. Ove večite istine su one koje su sadržane u unutrašnjem smislu u ovome što sledi od stihova 12-27. Ali stvari sadržane u spoljašnjem smislu nisu večne istine, nego su to one kojih treba da se drži Izrailjska nacija, radi unutrašnjih stvari; jer one označavaju ove poslednje, i stoga ih i sadržavaju. One su trebale da se drže kod te nacije sve dok Gospod ne otvori unutrašnje stvari Reči, a kada se to desi, one će spoljašnje stvari biti opozvane. Jer, kada čovek bogoštuje Gospoda iz vere u Njega, i iz ljubavi prema Njemu, a što su unutrašnje stvari, njemu nisu potrebne spoljašnje stvari koje označavaju unutrašnje stvari; jer onda je on u ovima a ne u njihovim simbolima. Na primer, praznik presnih hlebova trebalo je da se slavi sedam dana; sve što otvara matericu trebalo je dati Bogu; prvorođeno od magarice trebalo je otkupiti, ili slomiti mu vrat; prvorođeni sinovi su se otkupljivali; praznik sedmica se slavio, kao i praznik žetve, tri puta u godini svako muško je trebalo da se pojavi pred Jehovom, i nisu smeli da prinesu na žrtvi ništa što je bilo sa kvasom; jagnje se nije smelo kuvati u mleku matere njegove. Ali, iako su ove stvari opozvane, one su i dalje svete stvari u Reči, jer u njima postoji unutrašnji smisao.

10638. Evo, ja ću izagnati ispred tebe Amoreje i Hananeje i Heteje i Ferezeje i Heveje i Jebuzeje. Da ovo označava uklanjanje tada zala i njihovih obmana, vidi se iz značenja izagnati ispred tebe, što označava ukloniti iz unutrašnjih stvari misli i osećanja; jer izagnati je ukloniti, a lica označavaju unutrašnje stvari, vidi navedene odlomke, br. 9546, a unutrašnje stvari čovekove su stvari njegovog razuma i volje, ili njegove misli i osećanja. Stoga izagnati ispred lica označava ukloniti iz tih stvari; i iz reprezentacije naroda u zemlji Hananskoj, što označava zla i obmane, vidi navedene odlomke, br. 9327; ali koje zlo i obmanu predstavlja svaki narod, vidi

objašnjenja tamo gde se o njima govori, kao o Amorejima, br. 6303, 6859; šta o Hananejima, br. 1573, 1574, 4818; Hetejima, br. 2913, 6858; Ferezejima, 1573, 1574, 6859; šta o Hevejima i Jebuzejima, br. 6860. Ali ove se stvari kažu o Reči, pošto se Mojsijem, ispred čijeg lica će biti izagnani ti narodi, predstavlja Reč, kao što se vidi iz onga što se pre dešava. Kaže se, ako se bude držao Jehovinih zapovesti, da će izagnati one narode ipred svoga lica , čime se označava, ako drže glavne uredbe koje pripadaju večnoj istini, da će zla i obmane biti uklonjene. Ove uredbe su stvari koje slede iz unutrašnjeg smisla; glavna je među njima, da ne smeju priznavati nijednog drugog boga osim Gospoda, i da je od Njega svo dobro i sva istina, kao i da su spasenje i večni život od Njega. Kod onih koji ovo veruju, i vole što je tako, zla i obmane se uklanjaju dok čitaju Reč, jer ih Gospod tada prosvetljava i vodi. Tada ne misle od sebe samih; niti Reč na njih deluje od njih samih, nego od Gospoda; stoga ne ulazi nijedno zlo ili obmana, jer ih Gospod uklanja. Ovo su oni koji razumeju Reč, i na koje utiču njene istine, i koji vole da žive u skladu s njima. Ali, oni koji ne priznaju ove glavne zapovesti, a koje su večne istine, ti nisu prosvetljeni kad čitaju Reč, stoga ne vide u njima istine od Gospoda, a ono što vide, to vide od samih sebe, a videti od sebe je videti omane kao istine; i ako vide istine, oni ih pretvaraju u obmane pomoću načela iz samih sebe, ili zbog svojih vlastitih ljubavi, prema kojima okreću istine, i na kojima ih primenjuju na unutrašnji način; otuda dolaze obmane od zla. Ove su stvari označene, jer anđeli, koji opažaju Reč u njenom unutrašnjem smislu kad je čovek čita, ne zaju šta je Mojsije, ni šta su Amoreji, Hananeji, Hetiti, Ferezeji, Heveji i Jebuzeji; jer nisu imena, nego su stvari njima označene, i one se opažaju u nebu; tako se pod Mojsijem opaža Reč, a pod onim narodima, zla i obmane.

10639. Stihovi 12-17.

Iz ovoga i ni iz kojeg drugog razloga Reč je Božanska, i tako je čudesna, da nema ničega čudesnijeg.

12. Čuvaj se da ne hvataš vere s onima koji žive u zemlji u koju ćeš doći, da ti ne bude zamka usred tebe.13. Nego oltare njihove oborite, i likove njihove izlomite, i gajeve njihove isecite. 14. Jer ne valja da se klanjaš drugome Bogu; jer se Jehova zove revnitelj, Bog je revnitelj 15. Nemoj hvatati vere s onima koji žive u onoj zemlji, da ne bi čineći preljubu za bogovima svojim i prinoseći žrtvu bogovima svojim pozvali te, i ti jeo žrtve njihove. 16. I da ne bi kćerima njihovim ženio sinove

svoje, i da ne bi kćeri njihove čineći preljubu za bogovima svojim učinile da sinovi tvoji učine preljubu za bogovima njihovim. 17. Livenih bogova ne gradi sebi.

12. Čuvaj se da ne hvataš vjere s onima koji žive u zemlji u koju ćeš doći,označava da se ne sme držati nijednog religijskog ubeđenja u kojemu je zlo; da ti ne bude zamka usred tebe, označava da se stoga ide krivim putem kroz Reč. 13. Nego oltare njihove oborite, označava da treba zla te religije i bogoštovanja stoga odbaciti; i likove njihove izlomite,označava da treba razasuti obmane od zla; i gajeve njihove isecite, označava da treba njihove doktinarne stvari sasvim odbaciti. 14. Jer ne valja da se klanjaš drugome Bogu, označava da treba bogoštovati samo Gospoda iz vere i ljubavi; jer se Jehova zove revnitelj, Bog je revnitelj (ljubomorni Bog), označava ako se drugi bogoštuje, Božansko Dobro i Božanska istina će otići. 15. Nemoj hvatati vere s onima koji žive u onoj zemlji, označava povezivanje s tim preko zla bilo koje religije; da nebi čineći preljubu za bogovima svojim, označava otuda obmane od zla; i prinoseći žrtvu bogovima svojim, označava bogoštovanje od obmana; pozvali te, i ti jeo žrtve njihove, označava zamku, primanje, i usvajanje obmane od zla. 16. I da ne bi kćerima njihovem ženio sinove svoje, označava povezivanje osećanja zla s istinama; i da nebi kćeri njihove čineći preljubu za bogovima svojim, učinile da sinovi tvoji učine preljubu za bogovima njihovim, označava tako profanaciju dobra i istine. 17. Livenih bogova ne gradi sebi, označava bogoštovanje sebe a ne Gospoda.

10640. (12) Čuvaj se da ne hvataš vere sa žiteljima one zemlje u koju ćeš doći. Da ovo označava da se ne sme držati nikakvog religioznog ubeđenja u kome je zlo, vidi se iz značenja hvatati veru, što označava biti povezan; vidi navedene odlomke, br. 10632, stoga isto tako držati se religioznih ubeđenja u kojima je zlo; i iz značenja žitelja zemlje, što označava religiozno ubeđenje u kome ima zla; jer se žiteljem označava dobro, br. 2268, 2451, 2712, pa stoga, u obrnutom smislu, označava se zlo; dok se zemljom označava Crkva i sve što pripada Crkvi (vidi navede odlomke, br. 9325), stoga označava i religiozno ubeđenje; i iz značenja, u koju ćeš doći, a što označava gde god postoji religiozno ubeđenje u kome ima zla. Jer se narodima koji su bili u zemlji Hananskoj, gde su oni trebali da dođu, označavaju zla i njihove obmane, vidi gore, br. 10638. Iz ovoga se vidi da se rečima, Čuvaj se da ne hvataš vere s onima koji žive u toj zemlji, označava da se ne sme držati nijednog religioznog ubeđenja u kome ima zla. Jer ovo je jedna od glavnih stvari preko kojih se čovek Crkve prosvetljava kada čita Reč, a pošto je to ono o čemu se govori u onome što sledi, biće rečeno kako ovaj slučaj stoji. Čovek koji je voljan da bude prosvetljen od Gospoda, mora da se strogo čuva da ne usvoji

neku doktrinu koja podržava zlo; jer tada čovek usvaja to zlo, kada ga potvrdi; jer čineći ga , to postaje njegovo verovanje, a još više ako živi u skaldu s tim, jer se tada to upisuje u njegovu dušu i srce. A kada dođe do toga, Gospod ga više ne može prosvetliti kroz Reč; ceo njegov um je predan tome verovanju i ljubavi prema načelu koje ispoveda, pa stoga niti vidi, niti odbacuje te obmane i sve ono što je protivno njima. Na primer, to je slučaj onoga, ko veruje da se može spasiti samom verom, ma kakav da mu je život, i ako potvrdi ovo verovanje u sebi, i kada to spoji s drugim doktrinarnim verovanjima, on se vše ne brine za život, nego samo za veru. Posle toga takva osoba, bez obzira koliko čita Reč,ne vidi u njoj ništa šta se odnosi na dobro života, te na kraju ne zna šta je dobro, ljubav prema bližnjem, i ljubav; pa ako mu se ove stvari imenuju, on odgovara da vera sama sadrži sve te stvari; iako je vera sama, ili vera bez tih stvari, kao prazan sud, i kao nešto bez duše. Duhovni život ovakvoga čoveka može se uporediti s disanjem pluća bez dotoka krvi iz srca; to ne bi bio život, nego slika ili automat. Ova su zapažanja napravljena da bi se pokazalo kakav je slučaj sa čovekom koji čita Reč; on iz nje ne može da se prosvetli ako se predao nekoj religiji koja podržava zlo.

10641. Da ti ne budu zamka usred tebe. Da ovo označava da se stoga ide krivim putem u Reči samoj, vidi se iz značenja biti zamka, što označava biti uhvaćen i zaveden svojim vlastitim zlom i obmanom, vidi br. 7653, 9348; i iz reprezentacije Mojsija, koji označava Reč; vidi navedene odlomke, br. 9372; otuda, usred tebe, označava, u samoj Reči. Kakav je ovo slučaj, vidi se iz onoga što je rečeno upravo gore, br. 10640.

10642. (13) Nego oltare njihove oborite. Da ovo označava da se zlo toga religioznog ubeđenja i bogoštovanja mora odbaciti, vidi se iz značenja oltara, što je glavni reprezentativ Gospoda i Njegovog bogoštovanja od dobra, vidi br. 821, 2777, 2811, 4541, 8935, 9389, 9714, 10434, 10245; stoga, u obrnutom smislu, to je reprezentativ idolopokloničnog bogoštovanja, stoga od zla, o čemu ćemo ubrzo govoriti; i iz značenja oboriti, što označava odbaciti; jer kaže se da oltare treba oboriti, dok se za zla bogoštovanja, koja se označavaju oltarima naroda, kaže da ih treba odbaciti. U ovome se stihu pominju oltari, stupovi, i gajevi, a pod ovima se misli na sve ono što pripada idolopokloničnom bogoštovanju; oltarima, bogoštovanje od zla; stupovima , bogoštovanje od obmana od zla; a gajevima, njihova doktrinarna verovanja. Ove je ustvari, trebalo iskoreniti, jer se Gospod ne bogoštuje preko tih reprezentativa, nego bogovi, koji su nekad bili ljudi, kao što su bili Vali, i mnogi drugi; takvo je bogoštoanje bilo đavolsko i paklensko, jer

bogoštovati ljude umesto Boga Samoga, koji je Gospod, je đavolsko, jer se čovek s njim povezuje kada ga bogoštuje. Ali slučaj je ovaj;

ako se čoveka bogoštuje kao boga, tada se neko iz pakla njemu pridruži; jer verovanje i ljubav povezuju. Vera od istine i ljubav od dobra povezju čoveka s Gospodom, dok vera od obmane i ljubav od zla povezju čoveka s paklom. Jer, svakome čoveku je pridodat po jedan duh iz pakla, i po jedan anđeo iz neba; bez njih čovek ne bi mogao živeti. Ako se neko, ko je bio čovek, bogoštuje, duhovi iz pakla misle da se njih bogoštuje; jer svaki u paklu želi da bude bog, a ovakvi duhovi komuniciraju takvo bogoštovanja paklenim društvima iz kojih su i oni sami. Onoliko koliko ih (đavola) se bogoštuje, toliko se anđeli neba udaljavaju. Tada čoveka nose paklene požude, i na kraju postane kao oni duhovi u pogledu svog celog života; i dolazi među njih posle smrti. Ali kada se bogoštuje Gospod, koji je Bog neba i zemlje, anđeli iz neba koji su prisutni kod čoveka, ne pripisuju sebi ništa iz toga bogoštovanja, jer oni pripisuju svu istinu vere i svo dobro ljubavi Gospodu, a ništa sebi; stoga se preko njih otvara put sve do Gospoda Samog, koji ih povezuje sa Sobom kroz veru i ljubav. Iz ovoga se vidi kako je važno bogoštovati Gospoda Samog, koji ima svu moć u nebesima i na zemlji, kao što On Sam uči kod Mateje XXVIII, 18.

10643. I likove njihove polomite. Da ovo označava da obmane od zla mora da se razaspu, vidi se iz značenja likova, a to su reprezentativi Gospodovog bogoštovanja od istina, vidi br. 4580, 4582, 9388, 9389; a u obrnutom smislu, reprezentativi idolopokloničnog bogoštovanja od obmana. Stupovi su bili reprezentativi bogoštovanja, jer je kod drevnih bio običaj postaviti stup, i pomazati ga uljem, i tako ga posvetiti. Drevni su bogoštovali obično na gorama, bregovima, i u gajevima. Tako su postavljali stupove. Bogoštovali su na gorama, jer su gore označavale nebo gde vlada nebeska ljubav, koja je ljubav ka Gospodu; na bregovima, jer bregovi označavaju nebesku mudrost i inteligenciju. Sve ovo ishodi iz korespondencija. Stupovi koji su postavljani, označavali su Božansku Istinu, jer su stupovi bili kamenje, a kamen označava istinu, zbog čega se Gospod kao Božanska Istina u Reči naziva stenom Izrailjevom. To je zato što su stupovi označavali bogoštovanje Gospoda od istina. Ali kada su se reprezentativi Crkve, koji su postojali kod drevnih, počeli preokretati delimično u idolopoklonične stvari, a delimično u magijske stvari, ovakve su stvari opozvane, osobito kod Izrailjske nacije, koja je u srcu bila idolopoklonična. To je zašto su stupovi označavali idolopoklonično bogoštovanje od obmana. Tako je sa svakim bogoštovanjem kad čovek postane spoljašnji; a to je slučaj kada gleda na sebi i na

svet kao na cilj, a na Božanske stvari Crkve kao na sredstva; jer tada, sve stvari koje pripadaju bogoštovanju, kod onih koji ostanu u bogoštovanju, postaju likovi, jer se tada bogoštuju spoljašnje stvari bez unutrašnjih; stoga istine bogoštovanja i doktrine postaju obmane; jer one postaju obmane zbog misli o sebi i o svetu koje su u njima, kojima se mnoge druge ideje pridruže, a što udaljava Božansko iz tih istina, i okreće ih prema sebi i svetu. Ovo se vidi i po oltarima Neznabožaca na kojima su njihove žrtve bile mrske , iako su prinošene na sličan način kao i žrtve kod Izailjeske nacije.

Da su se stupovi koristili kod drevnih, i da su označavali sveto stanje bogoštovanja, vidi se po stupu koji je postavio Jakov, o kojemu je ovako napisano u Postanju, I usta Jakov ujutro rano i uze kamen što beše metnuo sebi pod glavu, i utvrdi ga za spomen i preli ga uljem,i reče, ako Bog bude sa mnom i ako se vratim na miru u dom oca mojega, ovaj kamen koji utvrdih za spomen biće dom Božiji (XXVIII, 18, 19, 22). A vidi se i iz dvanaest stupova koje je Mojsije postavio ispod gore Sinajske, o kojima se ovo piše u Izlasku, I napisa Mojsije sve reči Jehovine, i ustavši rano načini oltar pod gorom i dvanaest stupova za dvanaest plemena Izrailjevih (XXIV, 5). I kod Isaije, U to će vreme biti oltar Jehovin usred zemlje Egipatske, i spomenik Jehovin na međi njezinoj (XIX, 19). I kod Osije, Jer će dugo vremena sinovi Izrailjevi sedeti bez cara i bez kneza i bez žrtve i bez stupa i bez oplećka i bez likova (III, 4). U ovim se odlomcima stupovima označava bogoštovnje od istina, jer, kao što je rečeno gore, kamen označava Božansku Istinu, a kad je preliven uljem, Božansku Istinu od Božanskog Dobra. Ali kad su ove reprezentative počeli da bogoštuju na idolopokloničan način, bilo je zapoveđeno da se takve stvari obore i polome, kao u ovome stihu, a i u Izlasku XXIII, 24; Zak. Ponovljeni VII, 5;XII, 3. A pošto je Izrailjska nacija bila u srcu idolopoklonična, stoga da nebi podizali stupove na brdima i bregovima i u lugovima, i da ih ne bi bogoštovali idoloponički, bilo im je zabranjeno da postavljaju stupove, i da sade lugove iako su takve stvari među drevnima bile svete stvari bogoštovanja. Da je ovo bilo zabranjeno, vidi se kod Mojsija, Ne sadi luga ni od kakijeh drveta kod oltara Gospoda Boga svoga, koji načiniš; i ne podiži nikakoga lika, na to mrzi Jehova Bog tvoj (Zak. Ponovljeni XVI, 21, 22). Isto je rečeno o sinovima Izrailjevim i o Carevima XVII, 10). I kod Miheja, I istrebiću likove tvoje rezane i stupove tvoje posred tebe, i nećeš se više klanjati delu ruku svojih. I iskopaću gajeve tvoje ispred tebe (V, 12, 13). I kod Isaije, Koji se upaljujete za lugovima, pod svakim zelenim drvetom, koljete sinove svoje u potocima, pod vrletima kamenim (LVII, 5). I kod Jezikilja, Kopitama konja svojih izgaziće sve ulice tvoje, pobiće narod tvoj mačem, i stupovi

sile tvoje popadaće na zemlju (XXVI, 11); pored mnogo drugih mesta. Iz ovih se odlomaka vidi šta je označeno stupovima u unutrašnjem smislu.

10644. I gajeve njihove isecite. Da ovo označava da njihovi doktrinarna verovanja treba da se potpuno odbace, vidi se iz značenja gajeva, koji označavaju doktrinarna verovanja Crkve, u ovom slučaju doktrinarna verovanja religioznog ubeđenja, koja postoji među idolopoklonicima, koja su doktrinarna verovanja obmane od zla. Gajevi označavaju doktrinarna verovanja, jer drveta označavaju opažanja i poznavanja dobra i istine; opažanja kod onih koji su u njegovom duhovnom carstvu, a poznavnja kod onih koji su u njegovom duhovnom carstvu; a svaka vrsta drveća, označavaju vrste opažanja i poznavanja; to je zato što rajevi i vrtovi označavaju nebesku inteligenciju i mudrost, a šume znanja prirodnog čoveka. Iz svega ovoga vidi se zašto gajevi označavaju doktrinu , i zašto su drevni bogoštovali u gajevima. Jer je Crkva među drevnima bila reprezentativna, gde su sve spoljašnje stvari predstavljale unutrašnje stvari, kao što su one u nebu, o Gospodu, ljubavi prema Njemu i veri u Njega, i o stvarima koje se odnose na ljubav i veru. Ovo značenje gajeva, kao i šuma, vrtova i rajeva, a isto tako i drveća po njihovim vrstama, ima poreklo u reprezentativima u drugom svetu, jer se tamo vide takve stvari u skladu sa mudrošću i inteligencijom anđela; jer izgledi su tamo nebeskog i duhovnog porekla. Da gajevi označavaju doktrinu, i da su drevni obavljali sveto bogoštovanje u gajevima, vidi br. 2722, 4552. Da su rajevi označavali nebesku inteligenciju i mudrost, br. 3220, 4528, 4529, a vrtovi, br. 100, 108, 1588, 2722. Da šume označavaju znanje koje pripada prirodnom čoveku, br. 9011. Da drveta označavaju opažanja i poznavanja dobra i istine, br. 105, 2163, 2682, 2972, 7692, 8326. Da je drevna Crkva obavljala bogoštovanje u gajevima i u vrtovima ispod drveća u skladu s njihovim značenjima, br. 2722, 4522.

10645. (14) Jer ne valja da se klanjaš drugome bogu. Da ovo označava da treba samo Gospoda bogoštovati od vere i od ljubav, vidi se iz značenja klanjati se, što označava obožavati i bogoštovati. Da samo Gospoda treba bogoštovati, i nikoga drugoga, je zato što se pod Jehovom i pod Bogom u Reči misli na Gospoda; vidi odlomke, br. 9315, 9373; i stoga što je Gospod Bog neba i zemlje, i Jedini Bog; vidi navedene odlomke, br. 9194. Kaže se da Gospoda treba bogoštovati iz vere i iz ljubavi, jer je bogoštovanje Gospoda iz vere ili iz ljubavi. Bogoštovanje iz vere se naziva bogoštovanje u skladu s istinama, jer istine pripadaju veri; a bogoštovanje iz ljubavi se naziva bogoštovanjem iz dobra, jer dobro pripada ljubavi. Oni koji su u Gospodovom duhovnom carstvu, bogoštuju Ga iz vere, ali oni koji su u Njegovm nebeskom carstvu, bogoštuju Ga iz ljubavi. Ali nešto će biti rečeno o bogoštovanju

Gospoda iz vere i ljubavi. Mnogi pretpostavljaju da Gospoda bogoštuju preko vere, kad veruju stvari koje pripadaju doktrini Crkve, a da bogoštuju Gospoda kroz ljubav, kada ga vole. Ali Gospod se ne bogoštuje samo verom i ljubavlju, nego tako što se živi u skladu s Njegovim zapovestima; jer samo ovi ljudi veruju u Gospoda i vole Ga. Drugi kažu da veruju u Njega, ali u stvari ne veruju; kažu i da Ga vole, ali Ga ne vole. Samo oni veruju u Njega i vole Ga, koji žive u skladu s Njegovim zapovestima, jer Gospod nije u razumevanju istine, nego je u razumevanju istine kada se ona hoće. Jer istina ne ulazi u čoveka i ne postaje njegova sve dok je on neće, i iz htenja je i čini , jer volja je čovek sam, dok je razuman čovek samo onoliko koliko pripada volji. Tako isto, i Gospod je prisutan kod čoveka u njegovim istinama koje su od dobra; a istine koje su od dobra, to su one koje čovek hoće i čini, ali ne one koje razume i čini, ali ih neće . Jer činiti nešto a ne hteti to, je licemerje, jer se čini pred ljudima, a ne pred Gospodom. Osim toga, Gospod ne obitava u čoveku koji je prazan, to jest, kod čoveka koji ne razume Njegove istine, a koji ih čini. Gospod je prisutan kod čoveka u onim istinama koje su od dobra, to jest, koje čovek hoće i kojima se pokorava; jer takve istine sačinjavaju Crkvu kod čoveka, a isto tako i nebo kod njega; jednom rečju, one čine da je Gospod Sam kod čoveka. Da je slučaj takav, sam razum kaže kad se predmet dobro oceni; jer se opaža da se sve inteektualno u čoveku oblikuje uz pomoć istina, a sve u njegovoj volji, uz pomoć dobara. Jer se sve stvari u svemiru odnose na istinu i dobro; a čovekovo Intelektualno je oblikovano da prima istine, a Voljno da prima dobra. Istine koje se primaju, za njih se kaže da pripadaju veri; a dobra koja pričinjavaju zadovoljsto, za njih se kaže da pripadaju ljubavi. Iz toga se vidi da se čovekov karakter određuje prema istinama vere koje oblikuju njegovo Intelektualno, i prema dobrima ljubavi koja oblikuju njegovo Voljno; jer čovek je čovek zbog toga što ima razum i volju. Ako je tada njegovo Intelektualno oblikovanano uz pomoć Božanskih Istina, a te istine postanu istine njegove vere, a njegovo Voljno ako je oblikovano pomoću dobara koja postaju dobra njegove ljubavi, u takvom slučaju sledi da je nebo u čoveku, i da Gospod može da obitava kod njega kao u Svom vlastitom nebu. Jer Božanske Istine, koje sačinjavaju Intelektualno, i Božanska Dobra, koja čine Voljno, od Gospoda su, i pripadaju Gospodu, a one stvari koje su Gospodove su On. Iz ovoga se vidi da je verovati u Gospoda ispuniti svoje Intelektualno istinama vere, a voleti Gospoda je ispuniti Voljno dobrima ljubavi; a ovo se može postići samo učenjem istina iz Reči, i time što ih se one hoće i čine. Da li govorimo o hteti i činii, ili o voleti, ista je stvar; jer ono što čovek voli, on to i hoće, a ono što odista hoće, to i voli.

Iz svega ovoga sada se vidi šta je bogoštovati Gospoda iz vere i ljubavi. Da je ovakav slučaj, jasno je i iz toga što Gospod želi spasenje svih ljudi, a za Gospoda želeti spasenje čoveka znači želeti dovesti ga k Sebi u nebo; a Gospod ne može da bude u njemu osim u onim stvarima koje pripadaju njemu a koje su od Njega, a pošto su te istine od dobra, stoga su to Njegove zapovesti, koje čovek izvršava iz vere i ljubavi; jer nema drugih prijemnika Gospoda i neba u čoveku, niti ih može biti; niti se nebo sastoje od nekih drugih prijemnika. Da je verovati u Gospoda i voleti Ga, činiti Njegove zapovesti, i Gospod uči kod Jovana, Ako imate ljubav k meni, držite moje zapovesti. Ko ima zapovesti moje i drži ih, on je onaj ko ima ljubav k meni. Ako neko ima ljubav k meni, držaće reč moju .Koji nema ljubavi k meni, ne drži reči mojih (XIV, 15, 21, 23, 24). I ponovo, Budite u ljubavi mojoj. Ako zapovesti moje uzdržite, ostaćete u ljubavi mojoj. Vi ste prijatelji moji ako tvorite što vam ja zapovedam (XV, 9, 10, 14). Zapovesti i uredbe koje treba držati, i prema kojima čovek treba da živi, izložene u Doktrini o Ljubavi prema Bližnjem i Veri.

10646. Jer se Jehova zove Revnitelj, Bog je Revnitelj. Da ovo označava ako se bogoštuje bilo koji drugi, Božansko Dobro i Božanska istina odlaze, vidi se iz značenja revnitelja, što označava onoga koji ne trpi nikoga drugoga nego Sebe da bude voljen i bogoštovan; i iz značenja imena Jehovinog, što označava sve preko čega se bogoštuje Gospod, vidi br. 2724, 3006, 6674, 9310. A pošto je ovo Božanska Istina koja proizlazi iz Njegovog Božanskog Ljudskog, to je Gospodovo Božansko Ljudsko, to jest,u najvišem smislu, ono što se označava imenom Jehovinim, br. 2628, 6887, 8274; jer je Božanska Istina Gospod Sam u nebu, jer ono što proizlazi od Njega, to je On. Od Božanskog može da proizlazi samo ono što je božansko, a ono što je Božansko, to je jedno. Otuda se vidi da se sa, koji se naziva Revnitelj, označava da Gospod ne dopušta da se bogoštuje bilo ko osim Njega, jer su od Njega samog sva istina i dobro koji vode spasenju. Gospod se naziva Revniteljem, jer čim se neko drugi bogoštuje, sva istina i dobro odlaze; jer čovek je, preko dobra i istine koji su od Gospoda, povezan s Njim; čim se stoga neki drugi bogoštuje, dolazi do razdvajanja, i obmana dolazi na mesto istine, a zlo na mesto dobra. On se dva puta naziva Revniteljem, jer se Jehovom označava Božansko Dobro, a Bogom Božanska Istina. Da se u Reči Gospod naziva Jehovom tamo gde se govori o Božansm Dobru, a Bogom tamo gde se govori u Božanskoj Istini, vidi br. 2586, 2769, 2921, 6303, 6905, 10158, 10617, i pošto obe odlaze od čoveka kad se neko drugi bogoštuje osim Gospoda ,stoga se On dva puta naziva Revniteljem.

Kaže se da treba bogoštovati samo Gospoda. Onaj ko ne zna kakav je slučaj sa bogoštovanjem Gospoda, može da pretpostavi da Gospod voli da Ga se bogoštuje i želi da Ga čovek slavi, kao čovek koji daje drugome što ovaj pita, radi počasti koju će mu ovaj ukazivati. Onaj ko tako veruje, ne poznaje šta je ljubav, a još manje šta je Božanska Ljubav.Božanska Ljubav se sastoji u tome da se želi bogoštovanje i slava ne sebe radi, nego radi čoveka i njegovog spasenja. Jer onaj koji bogoštuje Gospoda, i koji odaje slavu samo Gospodu, taj je u stanju poniznosti; a iz onoga ko je u takvom stanju, njegov se proprium povlači, onoliko koliko se Božansko prima; čovekov proprium je taj koji se protivi Božanskom, jer je on zao i lažan. To je slava Gospodova; a Njegovo bogoštovanje ima to za cilj. Slava radi sebe samoga je nešto iz ljubavi prema sebi; a nebeska ljubav se razlikuje od ljubavi prema sebi kao što se nebo razikuje od pakla, a besknačno se više razlikuje od njega (od samoljublja) Božanska Ljubav.

10647. (15) Nemoj hvatati vere s onima koji žive u toj zemlji. Da ovo označava povezivanje preko ovoga kao sredstva, sa zlom svake religije, vidi se iz značenja vere, što označava povezivanje, vidi br. 665, 666, 1023, 1038, 1864, 2021, 8778; stoga hvatati veru označava biti povezan; i iz značenja onih koji žive u toj zemlji, što označava religiju u kojoj ima zla, vidi gore, br. 10640; da li govorimo o religiji u kojoj ima zla, ili o zlu u religiji, ista je stvar. Da se sad ponovo kaže da se ne hvata vera s onima koji su u toj zemlji, je zbog niza stvari u unutranjem smislu.

10648. Da nebi činili preljubu za bogovima njihovim. Da ovo označava obmane od zla iz toga, vidi se iz značenja činiti preljubu za bogovima naroda, što označava biti povezan s obmanama od zla; jer činiti preljubu označava biti nezakonito povezan, a bogovima naroda označavaju se obmane od zla. Da bogovi označavaju obmane, vidi br. 4402, 4544, 7873, 8867; a da nacije označavaju zla, vidi gore, br. 10638. Kaže se, obmane od zla, jer sve obmane postoje od zla. Jer obmane koje nisu od zla, one su doista obmane u spoljašnjoj formi, ali ne u unutrašnjoj; jer ima obmana i kod onih koji su u dobru života, a unutar tih obmana ima dobra, što čini da se obmana uklanja, stoga ta obmana pred anđelima ne izgleda kao obmana, nego kao neka vrsta istine; jer anđeli gledaju na unutrašnje stvari u veri, a ne na spoljašnje. To je zato što svako, ma koje religije da je, može biti spasen, pa i Neznabošci koji nemaju istina iz Reči, ako su bili okrenuti dobru života kao cilju, vidi br. 2589-2604.

U Reči se često pominje kurvarenje, i time se označava nezakoito povezivanje s istinom, dok se preljubočinstvom označava nezakonito povezivanje s dobrom; otuda se upražnjavanjem kurvarstva označava falsifikovaje istine, a vršenjem

preljube, preljubočinstvo dobra. Falsifikovanje istine se vrši na tri načina: Prvi, ako čovek živi zlim životom, a priznaje istine doktrine; u ovom slučaju zlo je unutar istina, gde zlo falsifikuje istinu; jer zlo razgoni ono što je nebesko i Božansko iz istina, i usađuje ono što je paklensko, zbog čega dolazi do falsifikovanja istine. Drugi, ako čovek prvo drži istine u pogledu doktrine, a posle prelazi na obmane neke druge doktrine; ovo se dešava samo u slučaju onih koji žive zlim životom; jer zlo traži obmanu, i željno je grabi kao da je istina. Treći, ako čovek, koji vodi zao život i smatra obmane kao doktrinu, uzme istine neke druge doktrine, i on falsifikuje istine, jer on ne priznaje istine radi istina, nego radi nečega što se odnosi na dobit, počasti, ili ugled. Sva se ova falsifikovanja nazivaju u Reči preljubama i kurvarenjem, jer se brakom označava zakonito povezivanje, a to je između dobra i istine, vidi br. 2727-2759, zbog čega se nezakonita povezivanja nazivaju kurvarenjem. Da je slučaj ovakav, jasno je iz mnogih odlomaka u Reči, od kojih ćemo navesti sledeća dva: Jerusalime, ti se prokurva s glasa svojega (zbog imena svojega), te si prosipala kurvarstvo svoje svakome ko prolazaše, i bivala si njegova. I uzevši od haljina svojih, načinila si šarene visine, i kurvala si se na njima, kako nigda nije bilo niti će biti. I uzevši krasni nakit svoj od moga zlata i od moga srebra što ti dadoh, načinila si sebi muške likove, i kurvala si se s njima. Kurvala si se sa sinovima Egipatskim, susedima velikoga tela. I kurvala si se s Haldejcima (Asircima) (Jezekilj XVI, 15-17). Ponovo, Bejahu dve žene, kćeri jedne matere. One se kurvahu u Egiptu, u mladosti svojoj kurvahu se, I upaljivaše se za svojim milosnicima. A imena im bejahu, starijoj Ola a sestri joj Oliba; one postaše moje i rodiše sinove. Kad bi videla likove napisane na zidu, likove Haldejske napisane crvenilom, opasane po bedrima, upaljivaše se za njima. I Babilonjani dolažahi k njoj u postelju, i skrnavljahu je kurvarstvom svojim (Jezikilj XXIII, 2-4, 7, 8, 11, 12, 14, 16, 17, i sledeći stihovi). Tako i u mnogim drugim odlomcima, koji se mogu objasniti kao i ovi, br. 2466, 8905.

10649. I prinositi žrtve bogovima njihovim. Da ovo označava bogoštovanje od obmana, vidi se iz značenja žrtvovati, što označava bogoštovanje uopšte, vidi br. 6905, 8680, 8936; i iz značenja bogova naroda, koji označavaju obmane od zla; vidi gore, br. 10648.

10650. Da te ne bi pozvali , i ti jeo žrtve njihove. Da ovo označava navođenje, primanje, i usvajanje obmana od zla, vidi se iz značenja pozvati, što označava navođenje i primanje; jer onaj ko sledi i pokorava se kada je pozvan, taj se navodi i prima; i iz značenja jesti, što je usvajanje, vidi br. 3168, 3596, 4745; i iz značenja žrtava, što označava bogoštovanje od obmana, vidi upravo gore, br. 10649, stoga

označava i bogoštovanje od obmana. One označavaju obmane od zla, jer sve obmane dolaze od zla; vidi gore, br. 10648.

10651. (16) I da nebi kćerima njihovim ženio sinove svoje (Da nebi kćeri njihove uzimali za žene). Da ovo označava povezivanje osećanja od zla s istinama, vidi se iz značenja uzimati, kad se govori o braku, što označava biti povezan; i iz značenja kćeri, što označava osećanja dobra, a u obrnutom smislu, osećanja zla, vidi br. 2363, 3963; i iz značenja sinova, koji označavaju istine; vidi br. 489, 491, 533, 1147, 3373, 4257, 9807, 10490.

10652. I da ne bi kćeri njihove čineći preljubu za bogovima svojim učinile da sinovi tvoji učine preljubu za bogovima njihovim. Da ovo označava profanaciju dobra i istine na ovakav način, vidi se iz značenja činiti preljubu (kurvarstvo), što označava nezakonito povezivnje; vidi gore, br. 10648; i iz značenja kćeri njihovih, ili kćeri žitelja zemlje, koji označavaju osećanja zla; i iz značenja njihovih bogova, koji označavaju obmane od osećanja zla povezane s istinama; jer se njihovim bogovima označavaju bogovi kćeri žitelja zemljepovezanih sa sinovima Izrailjske nacije (vidi upravo gore, br. 10651), koje je povezivanje profanacija dobra; i iz značenja tvojih sinova koji vrše preljubu sa njihovim bogovima, što označava povezivanje istine s obmanama, što je profanacija istine. Da bogovi označavaju obmane, vidi br. 4402, 4544, 7873, 8867; a da sinovi označavaju istine, br. 489, 491, 533, 1147, 3373, 4257, 9807, 10490. Ove su stvari izložene ovim redom, zato što prvo povezivanje osećanja zla, označeno uzimanjem kćeri žitelja zemlje za sinove njihove, nije sve dotle profanacija; ali drugo uzimanje je profanacija, jer se ovo dešava onda kad se zlo primenjuje na istinu, i istina na zlo, do čega dolazi zbog krivog tumačenja istine i primene ovoga tumačenja na zlo, i na taj način umetanjem jednog u drugo. Ishod je to, da istina nije više istina, jer je razorena i profanisana (oskvrnuta). A ova je profanacija označena preljubom naroda sa kćerima Moavskim, o čemu je ovako napisano kod Mojsija, Izrailj stade činiti preljubu sa kćerima Moavskim; i one pozivahu narod na žrtve svojih bogova, i narod jeđaše, i klanjaše se bogovima njihovim. Stoga Jehova reče Mojsiju: Uzmi sve knezove narodne i obesi ih Jehovi prema suncu, da se odvrati gnev Jehovin od Izrailja; A izgibe narod od te pogibije dvadeset i četiri hiljade (Brojevi

XXV, 1-3, 6, 9). Moavom se označavaju oni koji preljubočine dobra, br. 2468, 8315; njihovim kćerima, osećanja toga zla; a preljubom sa njima, profanacija; stoga je kazna bila vešanje knezova narodnih prema suncu, i smrt dvadeset i četiri hiljade naroda. Jer, sunce sveta označava samoljublje, br. 10584; obesiti ipred njega, potpuno iščezavanje nebeskoga dobra. A dvadeset i četiri hiljade označavaju sve

istine i dobra istine skupno, isto što i dvanaest hiljada, br. 2099, 3913, 7973. Njihova smrt označava iščezavanje svih istina. To je slučaj s onima koji vrše profanacijju.

10653. (17) Livenih bogova ne gradi sebi. Da ovo označava bogoštovanje sebe samoga a ne Gospoda, vidi se iz značenja graditi livene bogove, što označava bogoštovati u skaldu sa ljubavi prema sebi, vidi br. 10406, 10503. A bogoštovanje, u skladu sa ljubavi prema sebi, je bogoštovanje sebe samoga a ne Gospoda; jer je bogoštovanje sebe cilj, a bogoštovanje Gospoda sredstvo koje služi tome cilju; jer cilj gleda na sredstvo kao što gospodar gleda na slugu. Takvo bogoštovanje preovladava kod onih koji gledaju na svete stvari Crkve kao na sredstva, a na vladanje kao na cilj.

10654. Stihovi 18-23. 18. Opet reče Mojsije: molim te, pokaži mi slavu svoju. 19. A Jehova mu reče: učiniću da prođe sve dobro moje ispred tebe, i povikaću po imenu: Jehova pred tobom. Smilovaću se kome se smilujem, i požaliću koga polažim.20. I reče: ali nećeš moći videti lica mojega, jer ne može čovek mene videti i ostati živ.21. I reče Jehova: evo mesto pored mene, pa stani na stenu .22. I kad stane prolaziti slava moja, metnuću te u raselinu kamenu, i zakloniću te rukom svojom dok ne prođem. 23. Po tom ću dignuti ruku svoju, i videćeš me s leđa, a lice se moje ne može videti.

18. Praznik presnih hlebova drži, označava bogoštovanje Gospoda zbog izbavljenja od zla i obmana od zla; sedam dana jedi presne hlebove, označava sveto stanje tada, i usvajanje Božanske Istine očišćene od zla i od obmana od zla; kao što sam ti zapovedio, označava u skladu s Božanskim Redom; na vreme, meseca Abiba, označava novo stanje; jer si toga meseca izašao iz Egipta, označava da je tada došlo do spasenja od pakla; 19. Sve što otvara matericu moje je,označava da se svo dobro nevinosti, ljubavi prema bližnjem, i vere, pripisuje Gospodu; i svako muško u stoci tvojoj, označava , da se to daje preko istine; što otvara matericu, goveče ili sitna stoka, označava u spoljašnjem i u unutrašnjem čoveku; 20. Ali magare koje otvara matericu otkupi jagnjetom ili jaretom, označava , da se čisto prirodna vera neće pripisivati Gospodu; ako li ga ne bi otkupio, slomi mu vrat, označava , ako u tome nema istine od nevinosti, treba da se odvoji i odbaci; i svakoga prvenca između sinova svojih otkupi, označava da se istine vere koje su bez dobra ne smeju pripisivati Gospodu; i da se niko ne pokaže prazan preda mnom, označava primanje od milosti, i zahvaljivanje. 21. Šest dana radi,označava prvo stanje preporađanja, kada je čovek u istinama, i u to vreme i u borbama; a u sedmi dan počini,označava drugo stanje preporađanja kada je čovek u dobru, i

kada je u miru; i od oranja i od žetve počini, označava u pogledu usađivanja istine u dobro, i njeno primanje; 22. Praznuj praznik sedmica, prvina žetve pšenične, označava bogoštovanje Gospoda i zahvaljivanje zbog usađivanja istine u dobro, i praznik berbe na svršetku godine, označava preporod i puno izbavljenje od prokletstva. 23. Tri puta u godini da se svako muško između vas pokaže pred Jehovom Bogom Izrailjevim, označava tako isto i neprekidno pokazivanje i prisustvo Gospoda u istinama vere.

10655. (18) Praznik presnih hlebova drži. Da ovo označava bogoštovanje Gospoda i zahvaljivanje zbog izbavljenja od zla i od obmana od zla, vidi se iz značenja praznika, što označava bogoštovanje i zahvaljivanje, vidi br. 7093, 9286, 9287; i iz značenja presnih stvari, što označava one stvari koje su očišćene od zla i od obmana od zla, vidi br. 9992; stoga se praznikom presnih hlebova označava bogoštovanje i zahvaljivanje zbog izbavljenja od zla i od obmana od zla; da je ovo bilo označeno praznikom, vidi br. 9286-9292. U pogledu praznika, treba da se zna da on u stvari označava slavljenje Gospodovog Božanskog Ljudskog, što sećanje na to, i zahvaljivanje zbog toga; jer zbog toga i zato što je Gospod potčinio paklove, čovek se izbavlja od zala i spasava. Jer je Gospod proslavio Svoje Ljudsko kroz borbe s paklovima, a u isto vreme, preko neprekidnih pobeda nad njima; poslednja borba i pobeda bile su ona na krstu ; stoga je tada potpuno proslavio Svoje Ljusdko, kao što On sam uči kod Jovana, Sad se proslavi Sin čovečiji, i Bog se proslavi u njemu. Ako se Bog proslavi u njemu, i Bog će njega proslaviti u sebi, i odmah će ga proslaviti (XIII, 31, 32). Ponovo, Isus podiže oči svoje na nebo, i reče: Oče! dođe čas, proslavi Sina svojega; da i Sin tvoj proslavi tebe. I sad proslavi ti mene, Oče, u tebe samoga slavom koju imadoh u tebi pre nego svet postade (XVII, 1, 5). I kod Luke, Nije li to trebalo da (Hristos pretrpi i da uđe u slavu svoju? (XXIV, 26). Proslaviti Sina čovečijeg označava učiniti Ljudsko Božanskim. Da se ove stvari kazuju o Njegovoj patnji na krstu, očito je. Da je preko te poslednje borbe potpuno potčinio paklove, Gospod uči kod Jovana, Isus reče: čas dođe da se proslavi Sin čovečiji. Sad je duša moja žalosna; i šta da kažem? Oče, sačuvaj me od ovoga časa. Ali za to dođoh na čas ovaj. Oče proslavi ime svoje! Tada glas dođe s neba: i proslavio sam, i opet ću proslaviti. A Isus reče: Sad je sud ovome svetu. Sad će biti isteran knez ovoga sveta na polje; I kad ja budem podignut od zemlje, sve ću privući k sebi. A ovo govoraše da bi pokazao kakvom će smrću umreti (XII, 23, 27, 28, 31-33). Iz ovoga se vidi, da je Gospod, patnjom na krstu, ne samo pobedio i potčinio paklove, nego i da je potpuno proslavio Svoje Ljudsko. Otuda dolazi spasenje ljudske rase. Radi ovoga je Gospod i došao u svet, kao što On i uči kod Jovana (XII, 27). Radi potsećanja na ovo, bio je ustanovljen praznk presnih

hlebova ili pasha, jer na taj praznik On je ponovo ustao (uskrsnuo). A to je bilo i radi izbavljenja od zla i obmane od zla, jer je preko potčinjavanja paklova od strane Gospoda i preko proslavljenja Njegovog Ljudskog, postignuto izbavljenje od zla, a ne na neki drugi način, ili bez toga. Jer Gospod upravlja čovekm preko duhova iz pakla i anđela iz neba; stoga, da paklovi nisu bili sasvim potčinjeni, i da Gospodovo Ljudsko nije bilo potpuno sjedinjeno s Božanskim Samim, i tako postalo Božansko, bilo bi nemoguće bilo kojem čoveku da se izbavi i spase od pakla; Otuda se vidi zašto se istim praznikom označava bogoštovanje i zahvaljivanje zbog izbavljenja od zla i obmana od zla.

10656. Sedam dana jedi presne hlebove. Da ovo označava sveto stanje tada, i usvajanje Božanke Istine očišćene od zla i obmana od zla, vidi se iz značenja sedam dana, što označava sveto stanje od početka do kraja. Da dani označavaju stanja, vidi br. 23 ,487, 488, 493, 3462, 5265, 5268; a da sedam dana označavaju sveto stanje od početka do kraja, br. 728, 6508, 9228, 10127; i iz značenja jesti, što označava usvajanja, vidi br. 3186, 3513, 3596, 4745; i iz značenja presnih stvari, što označava Božansku Istinu očišćenu od zla i obmane od zla, vidi br. 9992.

10657. Kao što sam ti zapovedio. Da ovo označava u skladu s Božanskim Redom, vidi se iz značenja zapovediti, kada se koristi u vezi sa Jehovom, što označava u skladu s Božanskim Redom, vidi br. 10119.

10658. Na vreme, meseca Abiba. Da ovo označava novo stanje, vidi se iz značenja meseca Abiba, koji je bio prvi mesec u godini, što označava novo stanje, vidi br. 8053, 9291.

10659. Jer si toga meseca izašao iz Egipta. Da ovo označava, jer je tada došlo do izbavljenja od pakla, vidi se iz značenja meseca Abiba, koji označava početak novoga stanja, vidi upravo gore, br. 10658; i iz značenja izaći iz Egipta, što označava izbavljenje od napada obmanama, na taj način i od pakla, vidi br. 9292, i navedene odlomke, br. 8866, 9197. Iz svega ovoga se vidi, da je praznik pashe, koji se nazivao i praznikom presnih (beskvasnih) stvari, bio ustanovljen radi sećanja na izbavljenje čoveka od pakla od strane Gospoda. Da je to izbavljenje izveo Gospod potčinjavajući paklove i proslavljanjem Svog Ljudskog, vidi upravo gore, br. 10655. Mnogi u Crkvi veruju da je Gospod došao u svet da bi pomirio Oca sa svetom patnjom na krstu; i da bi posle bili primljeni oni za koje bi On posredovao; isto tako da je On oslobodio čoveka od prokletstva (osude) tako što je On jedini ispunio zakon, jer da bi inače svak bio osuđen; i da će, na taj način, biti spaseni svi oni koji u to veruju i pouzdaju se u to. Ali, oni koji su imalo prosvetljeni od neba,

vide da je to nemoguće da Božansko, koje je Ljubav sama i Milost sama , odbacuje od sebe , i baca u pakao ljudsku rasu.Oni koji su prosvetljeni, mogu da vide da se ono /Božansko/ nije umirilo patnjom Njegovog Sina na krstu; i da se ono nije smilovalo na ovaj način; i da je nemoguće da život ne osuđuje onoga koji se uzda samo u veru kroz koju dolazi do pomirenja, kao i da je nemoguće da se spasenje postigne kroz veru u milost. Oni koji misle drugačije, ne mogu da vide baš ništa; oni ne kažu ništa i ne razumeju ništa; to je razlog da oni nazivaju ono što veruju a što ne razumeju, misterijama. Iz toga bi sledilo da sve prosvetlenje iz Reči, koje pokazuje da je stvar drugačija, treba odbaciti; naime, svetlost neba ne može ući tamo gde preovladava takva senka zbog protivurečnosti. Naziva se senkom, jer se predmet ne razume. A onima koji su prosvetljeni, Gospod daje moć da razumeju ono što veruju; i oni koji priznaju Gospoda i vole da žive u skladu s Njegovima zapovestima, ti su prosvetljeni dok čitaju Reč, i oni je razumeju, dok to nije slučaj s onima koji kažu da veruju, a ne žive u skladu s tim; jer se Gospod uliva u čovekov život, a otuda u veru, a ne u veru odvojeno od života.

Stoga, oni koji su prosvetljeni od Gospoda preko Reči, razumeju da je Gospod došao u svet da bi potčinio paklove, i doveo u red sve stvari tamo, i da je to bilo moguće samo kroz Njegovo Ljudsko; jer se iz ovoga mogao boriti protivu paklova, a ne iz Božanskog bez Ljudskog; isto tako da bi proslavio Svoje Ljudsko, kako bi preko toga zauvek držao sve stvari u redu, u koji ga je On doveo. Od ovoga dolazi izbavljenje ljudi; jer su paklovi oko svakoga čoveka; jer je svako rođen u zlima svake vrste; a gde su zla, tamo su i paklovi; da ove nije suzbio Gospod Božanskom Moći, bilo bi nemoguće da se ijedan čovek spasi. Reč pokazuje da je slučaj ovakav, i svi oni koji primaju Gospoda u svoj život, ovo razumeju; a ovi su, kao što je gore rečeno, oni koji priznaju Njega, i vole da žive u skladu s Njegovim zapovestima. Vidi šta je navedeno i pokazano iz Reči, br. 9937, 10019, 10152, 10579, i obilno na drugim mestima. Biti udaljen od zala je biti preporođen, a tako biti izbavljen, to je milost, koja nije neposredna, kao što se veruje, nego je posredna, to jest, milost je onima koji se udalje od zala, i tako dopuštaju da istina vere i dobro ljubavi od Gospoda uđu u njihove živote. Neposredna milost, ili ona koja se pruža svakome iz čiste Božije volje, protivi se Božanskom Redu; a ono što je protivno Božanskom Redu, protivno je Bogu, jer je red od Boga, i Njegovo Božansko u nebu je red. Primiti red u svoj život je biti spasen, što se ostvaruje jedino životom u skladu sa Gospodovim zapovestima. Čovek se nanovo rađa kako bi primio u sebe red neba; a on se nanovo rađa preko života vere, koji je ljubav prema bližnjem. Onaj ko ima red u sebi, taj je u nebu, i on je sličan nebu; dok je onaj ko nema red u sebi, taj je u paklu, i sličan je paklu. Jedno se ne može pretvoriti u drugo neposrednm milošću,

jer su to suprotnosti; jer je zlo suprotno dobru; a u dobru su život i nebo, dok su u zlu smrt i pakao. Da se jedan ne može prevesti u drugoga, Gospod uči kod Luke, I preko svega toga postavljena je među nama i vama velika provalija, da oni koji bi hteli odovud k vama preći, ne mogu, niti oni otuda k nama da prelaze (XVI, 26). Osim toga, kad bi neposredna milost bila moguće, ceo bi svet bio spasen, i nebi bilo pakla, jer Gospod je milost sama, jer je On ljubav sama, koja hoće izbavljenje svima, a smrt nikome.

10660. (19) Sve što otvara matericu, moje je. Da ovo označava da se svako dobro nevinosti, ljubavi prema bližnjem, i vere, mora pripisivati Gospodu, vidi se iz značenja otvarati matericu, što označava biti rođen od Gospoda; jer je čovek, od svojih roditelja, začet i rođen prirodno, dok je od Gospoda začet i rođen duhovno. Ovo potonje rođenje je ono što je označeno u unutrašnjem smislu otvaranjem materice. Inače, čemu bi to služilo da svako prvorođeno pripada Jehovi, to jest, nanovo, i tako se odvaja od zala prirodnog stanja koja je imao od svojih roditelja. Predmet o kome se ovde govori je prvorođeno od stoke; pod stokom se misli na dobra i istine kod čoveka; jer stoka svake vrste korespondira čovekovim osećanjima, kao što se vidi iz navedenih odlomaka, br. 9280; iz svega ovoga se vidi da se sa,sve što otvara matericu da je Jehovino, označava dobro nevinosti ljubavi prema bližnjem, i vere, koji se prenose od Gospoda onima koji su nanovo rođeni, ili preporođeni. Kaže se da se te stvari moraju pripisivati Gospodu, to jest, da treba da se priznaje da su one od Njega; jer ako nema ovakvog priznanja i verovanja, one nisu dobra, jer je svako dobro od Njega; a ono što nije od Njega, to je od čoveka, a sve što je od čoveka, ma kako izgledalo kao dobro u spoljašnjoj formi, još je uvek zlo, jer ono što je čovekovo vlastito, to je čisto zlo; a od zla nemoguće je da se rodi dobro.

10661. I svako muško u stoci tvojoj. Da se ovo daje preko istina, vidi se iz značenja muško, što označava istinu, vidi br. 2046, 4005, 7838. Ovde je slučaj ovakav. Svako je dobro, koje čovek ima od Gospoda, njemu dato preko istine. Jer je čovek rođen u potpunom neznanju; a kada uznapreduje dobom, sam od sebe je u mrklommraku u pogledu duhovnih stvari; jer ne zna ništa o Bogu, o Gospodu, o nebu i paklu, i o životu posle smrti. Ono što on zna od sebe, to se odnosi na svet i na njega samoga; i on naziva dobrom ono što njemu prija, a naziva istinitim ono što to potvrđuje. Stoga, kako bi imao nebesko dobro koje bi voleo više nego sebe i svet, nužno je da nauči istine iz Reči. Pre nego zna te istine, on ne može da ih voli, jer se ne može usaditi u osećanje koje je nepoznato; ovo je razlog da preko istine čovek ima dobro. Istina kod čoeka postaje dobro kada je on voli; jer dobro je sve

ono što se voli. Voleti je htetii činiti, jer ono što čovek voli, on to hoće i čini, pa tako istina postaje dobro. Ovo je značenje davanja muške stoke.

10662. Ono što otvara matericu kod govečeta, ili sitne stoke. Da ovo označava, u spoljašnjem i u unutrašnjem čoveku, vidi se iz značenja goveda i sitne toke, ili krda i stada, što označava spoljašnje i unutrašnje dobro kod čoveka, vidi br. 2566, 5913, 6048, 8937, 9135, 10609.

10663. (20) Ali magare, koje otvori matericu, otkupi jagnjetom. Da ovo označava da se čisto prirodna vera ne sme pripisivati Gospodu, nego istina nevinosti koja je u njoj, vidi se iz onoga što je pokazano i rečeno, br. 8078, gde se javljaju slične reči.

10664. Ako li ga nebi otkupio, slomi mu vrat. Da ovo označava, ako istina nevinosti nije u njoj, da se mora odvojiti i odbaciti , vidi se iz onoga što je rečeno, br. 8079, gde se nalaze slične reči.

10665. I svakoga prvenca između sinova svojih otkupi. Da ovo označava da se istine vere, koje su bez dobra, ne smeju pripisivati Gospodu, vidi se iz onoga što je rečeno i pokazano, br. 8080, gde se slične reči nalaze.

10666. I da se niko ne pokaže pred mojim licem prazan. Da ovo označava primanje iz milosti i zahvaljivanje, vidi se iz onoga što je pokazano, br. 9293, gde je nalaze slične reči.

10667. (21) Šest dana radi. Da ovo označava prvo stanje preporađanja, kada je čovek u istinama, i kada je u borbama, vidi se iz značenja šest dana, koji se nazivaju dani truda ili rada, što označava prvo stanje preporađanja, kada je čovek u istinama, pa stoga u borbama protivu zala i obmana, vidi br. 8510, 8888, 9131, 10360.

10668. A u sedmi dan počini. Da ovo označava drugo stanje preporađanja, kada je čovek u dobru, i kada uživa mir, vidi se iz značenja sedmog dana, koji se naziva danom počinka, ili sabatom, što označava drugo stanje preporađanja, kada je čovek u dobru, kada uživa mir, i kada je u nebu s Gospodom, vidi br. 8494, 8495, 8510, 10360, 10367, 10374.

10669. I od oranja i od ževe počini. Da ovo označava usađivanje istine u dobro, i njeno primanje, vidi se iz značenja orati, što označava usađivanje istine u dobro, o čemu će se ubrzo govoriti; i iz značenje žetve, što označava primanje istine u dobro. Žetva ima ovo značenje, jer se stabljikom označava istina u začetku, br.

9146, a uvom , istina koja sadrži, pšenicom i ječnom u uvu, dobro koje prima, i koje je primljeno. Ali, ovde se označava da čovekov trud u tom pogledu treba da prestane; jer se kaže da od oranja i od žetve treba da počinu, jer se odmorom na dan sabata označava drugo stanje preporađanja, kada je čovek u miru, i u nebu, i kada ga Gospod vodi; jer tada se te stvari ostvaruju bez čovekovog truda i nastojanja. Da žetva označava primanje istine od dobra, vidi br. 9295.; i da sabat označava stanje mira, kada Gospod vodi čoveka, vidi navedene odlomke, br. 10668. Oranje označava usađivanje istine u dobro, jer njiva označava Crkvu u pogledu dobra, stoga i dobro Crkve; a semenom koje se seje, označava se istina vere. Da njiva označava Crkvu u pogledu dobra, vidi br. 2071, 3196, 3310, 3317, 7502, 9139, 9141, 9295; i da je seme istina vere, br. 1940, 3310, 3373, 3671, 6158. U Reči, često se pominje zemlja, njiva, polje, setva, žetva, stabljika žita, gumno, žito, pšenica, ječam; i sve ovo označava stvari koje se odnose na ustanovljenje Crkve, i preporod čoveka koji je u Crkvi, stoga se odnose na istinu vere i dobro ljubavi, od kojih postoji Crkva. Da su označene ovakve stvari, to je zbog korespondencije. Jer stvari, koje su na zemlji, čak i one u biljnom carstvu, korespondiraju duhovnim stvarima koje su u nebu, što se jasno vidi tamo po izgledima. Jer, u nebu se vide polja, njive, doline, cvetni vrtovi, zrelo žito, sitno rastinje, i stvari slične onima na zemlji; a poznato je da se stvari koji pripadaju nebu i Crkvi pokazuju pred njihovim očima.

Onaj ko čita Reč, pretpostavlja da su stvari tamo pomenute samo upoređenja; ali neka se zna da su to stvarne korespondencije, kao na primer, ove reči kod Isaije, Slušajte, i čujte glas moj, pazite i čujte besedu moju. Ore li orač svaki dan da poseje, ili brazdi i povlači njivu svoju? Kad poravni ozgo, ne seje li grahor ili kim, i ne meće li pšenicu na najbolje mesto, i ječam na zgodno mesto, i krupnik na njegovo mesto? I Bog ga njegov uči i upućuje kako će raditi (XXVIII, 23-26). Ove reči izgledaju kao upoređenja, ali one su stvarne korespondencije, kojima se opisuje reformacija i regeneracija čoveka Crkve; pa se stoga i kaže, I Bog ga njegov uči i upućuje kako će raditi. Upućivati je davati mu inteligenciju; jer se upućivanjem označava razumevanje istine, br. 2235; i uči ga, kad se to kaže o Bogu, je davati mu mudrost. Stoga je očito šta je označeno oranjem, poravnavanjem, sejanjem kima, spremanjem pšenice, ječma, i krupnika; naime, da oranje označava usađivanje istine u dobro, kim i krupnik označavaju sećanja-znanja , jer su to prve stvari koje se nauče kako bi čovek mogao primiti inteligenciju. Da pšenica označava dobro ljubavi spoljašnjeg čoveka, br. 7602. Da pir (pleva, strvno žito) označava njegovu istinu, br. 7605. Da oranje, ne po upoređenju, nego iz korespondencije, označava glavne stvari Crkve uopšte, i posebno, u slučaju svakoga onoga koji se rađa

nanovo, ili koji postaje Crkva, vidi se iz ovih reči kod Mojsija, Ne sej u vinogradu drugoga semena. Ne ori na volu i na magarcu zajedno (Zak. Ponovljeni XXII, 9-11). Ove reči označavaju da stanja dobra i istine ne treba mešati; jer vinograd jer Crkva u pogledu dobra; orati na volu, je pripremiti pomoću dobra; orati na magarcu, pripremiti pomoću istine. Jer je slučaj ovakak; svi oni koji su u Gospodovom nebeskom carstvu su u stanju dobra, dok su oni u Njegovom duhovnom carstvu u stanju istine. Onaj koji je u jednom, ne može da bude u drugom carstvu. Ko ne može videti da gornje reči imaju dublje značenje nego što izgleda da imaju, jer inače, kakvo bi to zlo bilo posejati vinograd različitim semenima, i orati na volu i na magarcu zajedno, i nositi haljine vunene i lanene pomešano.

10670. (22) Praznuj praznik sedmica, prvina žetve pšenične. Da ovo označava bogoštovanje Gospoda i zahvaljivanje zbog usađivanja istine u dobro, vidi se iz onoga što je bilo rečeno i pokazano. br. 9294, 9295, gde se nalaze slične reči.

10671. I praznik žetve na završetku godine. Da ovo označava bogoštovanje od zahvalnog uma zbog usađivanja dobra, stoga zbog regeneracije, i potpunog izbavljenja od osude , vidi se iz onoga što je pokazano o tome prazniku, br. 9296.

10672. (23) Tri puta u godini da se svako muško između vas pokaže pred Jehovom Bogom Izrailjevim. Da ovo označava neprekidno pokazivanje i prisustvo Gospodovo i u istinama vere, vidi se iz objašnjenja ovih reči, br. 9297.

10673. Stihovi 24-27. 24. Jer ću izagnati narode ispred tebe, i međe tvoje raširiti, i niko neće poželjeti međe tvoje kad staneš dolaziti da se pokažeš pred Jehovom Bogom svojim tri puta u godini. 25. Nemoj prinositi krvi od žrtve moje uz hlebove kisele, i da ne prenoći do jutra žrtva praznika pashe. 26. Prvine od prvoga roda zemlje donesi u kuću Jehove Boga svojega; nemoj kuvati jareta u mleku majke njegove. 27. I reče Jehova Mojsiju: napiši sebi te reči: jer po tim rečima učinih zavet s tobom i s Izrailjem

Jer ću izagnati narode ispred tebe, označava uklanjanje zla i obmane od zla; i međe tvoje raširiti, označava umnožavanje i rasprostiranje istine od dobra; i niko neće poželeti međe tvoje, označava osećati odbojnost prema stvarima koje pripadaju Crkvi kod onih koji su u zlima i u obmanama od zla; kad staneš dolaziti da se pokažeš pred Jehovom Bogom svojim tri puta u godini, označava kada je prisustvo Gospoda i u istinama vere. 25. Nemoj prinositi krvi od žrtve moje uz hlebove kisele, označava da se bogoštovanje Gospoda od istina Crkve ne sme izmešati s obmanama od zla; i da ne prenoći do jutra žrtva praznika pashe, označava dobro bogoštovanja ne od onoga što je vlastito /čovekovo/, nego iz

onoga šo je uvek novo od Gospoda. 26. Prvine od prvoga roda zemlje donesi u kuću Jehove Boga svojega, označava da su sve istine od dobra i dobra od istine sveti, jer su od Gospoda samog; nemoj kuvati jareta u mleku majke njegove, označava da dobro nevinosti od posle stanja ne treba pomešati s istinom nevinosti prethodnog stanja.27. I reče Jehova Mojsiju: napiši sebi te reči, označava obaveštavanje o glavnim istinama koje se moraju zapamtiti i izvršavati; jer po tim rečima učinih zavet s tobom i s Izrailjem, označava da kroz njih postoji povezanost s onima koji su u spoljašnjem i u unutrašnjem bogoštovanju.

10674. (24) Jer ću izagnati narode ispred tebe. Da ovo označava uklanjanje zla i obmana od zla, vidi se iz značenja izagnati, kada se kaže o zlima i obmanama čoveka, a što označava uklanjanje; jer zla i obmane ne iskorenjuju se iz čoveka, nego uklanjaju; vidi navedene odlomka, br. 10057; i iz značenja naroda koji su bili u zemlji Hananskoj, koji označavaju zla i obmane od zla; vidi navedene odlomke, br. 9327.

10675. I međe tvoje raširiću. Da ovo označava umnožavanje i proširivanje istine od dobra, vide se iz značenja raširiti međe, što označava umnožavanje i proširivanje istine od dobra; vidi br. 8063. Ovo je značenje raširivanja međa, jer koliko se zla i obmane od zla uklanjaju, toliko se istine od dobra umnožavaju, jer samo se zla i obmane protive istinama koje se ulivaju od Gospoda, i umnožavaju u čoveku; sledstveno, koliko se zla i obmane od zla uklanjaju, toliko istine zauzimaju njihovo mesto. Ovo je slučaj s Intelektualnim u čoveku, bilo da se sastoji od istina od dobra, ili od obmana od zla; ne može se sastojati od jednih i od drugih, jer su to suprotnosti. A Intelektualno je ono što prima istine, i biva oblikovano od istina; jer sve što je u Intelektualnom, to se odnosi na istinu. Stoga se vidi, da koliko se obmane od zla uklanjaju, toliko se istine od dobra umnožavaju. Ovo je bilo predstavljeno izgonom naroda iz zemlje Hananske, jer narodi koji su bili tamo, predstavljali su zla i obmane (vidi navedene odlomke, br. 10057); a sinovima Izrailjevim, bila su predstavljena dobra i istine. Kaže se da Intelektualno prima istine, i da ga one oblikuju, jer se intelektualnim može nazvati samo ono što dolazi od istina iz dobra. Ono što je od obmana od zla, to ne pripada Intelektualnom; jer se za obamne od zla ne može reći da pripadaju inteligenciji i mudrosti, zato što obmane od zla razaraju inteligenciju i mudrost, i donose bezumlje i glupost na njihovo mesto. Stoga se čovekovo Intelektualno otvara samo da bi opažalo i volelo istine; a opažanje i ljubav za istinu su od dobra. Sledstveno, istine i dobra oblikuju Intelektualno. Onaj ko veruje da je intelektualan jer može da razmišlja vešto protivu istina Crkve, jako se vara; jer on ne vidi ništa unutar njega, nego samo ono

što je izvan njega. Videti unutar sebe, je videti od neba; videti izvan sebe je videti od sveta. A onaj koji vidi samo od sveta, vidi od varljive svetlosti, koja svetlost postaje sami mrak kad se svetlost od neba uliva u njega.

10676. I niko neće poželeti zemlje tvoje. Da ovo označava osećati odbojnost protivu stvari koje pripadaju Crkvi, kod onih koji su u zlima i obmanama od zla, vidi se iz značenja ne poželeti, kada se kaže za one koji su u zlima i obmanama od zla kada vide i opažaju dobra i istine od dobra, to jest, kada osećaju odbojnost. Jer, postoji neprekidno neprijateljstvo između zala i dobara; zla osećaju odbojnost prema dobrima i mrze ih, a dobra osećajući odbojnost prema zlima ili se sklanjaju pred njima; i iz značenja zemlje, koja označava Crkvu, i sve ono što pripada Crkvi; vidi navedene odlomke, br. 9325.

10677. Kad staneš dolaziti da se pokažeš pred licima /Jehove/ Boga svoga tri puta na godinu. Da ovo označava kada je prisustvo Gospodovo i u istinama od vere, vidi se iz onoga što je objašnjeno, br. 9297.

10678. (25) Nemoj prinositi krv od žrtve moje uz hlebove kisele. Da ovo označava da se bogoštovanje Gospoda od istina Crkve, ne sme izmešati s obmanama od zla, vidi se iz objašnjenja reči gore, br. 9298.

10679. I da ne prenoći do jutra žrtva praznika pashe. Da ovo označava dobro bogoštovanja koje nije od vlastitog čovekovog, nego od Gospoda, u svako vreme novo, vidi se iz objašnjenja gore, br. 92999.

10680. (26) Prvine od prvoga roda zemlje svoje donesi u kuću Jehove Boga svojega. Da ovo označava da su sve istine od dobra i sva dobra od istina sveti, jer su od Gospoda samoga, vidi br. 9300.

10681. Nemoj kuvati jareta u mleku majke njegove. Da ovo označava da se dobro nevinosti od posle stanja ne sme pomešati s istinom nevinosti od prethodnog stanja, vidi se iz onoga što je bilo rečeno i pokazano, br. 9301, gde se nalaze slične reči.

10682. (27) I reče Jehova Mojsiju: napiši sebi te reči. Da ovo označava obaveštavanje o glavnim istinama koje se moraju zapamtiti i izvršavati, vidi se iz značenja reći, kad Jehova govori Mojsiju, što označava obaveštenje, kao i u navedenim odlomcima, br. 10280; i iz značenja napisati, što označava podsećanje na ono što treba uraditi, vidi br. 8620; i iz značenja te reči, koje označavaju glavne istine; jer se rečima uopšte označavaju stvari, posebno istine; u ovom slučaju

istine koje su trebale da se zapamte i izvršene kako bi se kod Izrailjske nacije moglo ustanoviti reprezentativno bogoštovanje Crkve, i da bi se mogla napisati Reč, pošto su ovo predmeti o kojima se govori u prethodnim stihovima ovoga poglavlja.

10683. Jer po tim rečima učinih zavet s tobom i s Izrailjem. Da ovo označava da preko ovih reči postoji povezanost s onima koji su u spoljašnjem i u unutrašnjem bogoštovanju, vidi se iz značenja po tim rečima, što označava pomoću onih glavnih istina koje treba izvršavati, vidi gore, br. 10682; i iz značenja učiniti zavet, što označava povezanost, br. 665, 666, 1023, 1038, 8767, 8778, i iz reprezentacije Mojsija, s kojim i s Izrailjem se kaže da je učinjen zavet, što označava spoljašnje u Reči, u Crkvi, i u bogoštovanju, u kojemu je unutrašnje, vidi br. 10563, 10571, 10607, 10614; i iz značenja Izrailja, što označava unutrašnje u Crkvi i u bogoštovanju, vidi br. 3286, 4292, 4570, 6426. To je razlog da se kaže da je zavet sklopljen s Mojsijem i s Izraljem, a ne sa sinovima Izrailjevim; jer se sinovima Izrailjevim u ovome i u prethodnom poglavlju označavaju oni koji su u spoljašnjem u Crkvi, u bogoštovanjju, i u Reči, a koji nemaju unutrašnje, vidi br. 10454-10457,10575, 10629.

Priroda unutrašnjeg u Reči, u Crkvi, i u bogoštovanju biće ovde ukratko objašnjena, kao i priroda njihovog spoljašnjeg stanja u kome postoji unutrašnje. U unutrašnjm Reči, Crkve, i bogoštovanja, su oni koji vole da čine istinu radi same istine od unutrašnjeg osećanja, stoga od prirodnog osećanja. U spoljašnjem Reči, Crkve, i bogoštovanja, su oni koji vole istinu radi istine, ali od spoljašnjeg osećanja, stoga od prirodnog osećanja. Poslednji su ljudi spoljašnje Crkve, a prethodni su ljudi unutrašnje ; jer u svakoj Crkvi postoje unutrašnji ljudi a postoje spoljašnji ljudi. Ali oni koji su u spoljašnjem bogoštovanju, vole istinu ne radi istine, nego radi dobiti u svetu; stoga oni vole da čine istinu samo radi sebe samih, ili da bi ih ljudi videli. Ali, oni koji su u spoljašnjem bogoštovanju bez onoga što je unutrašnje, vole istinu ne radi istine, nego radi dobiti u svetu; stoga oni vole da čine istine samo radi sebe samih, ili da bi ih ljudi videli; oni nisu unutar Crkve, nego izvan nje. Oni koji vole da čine istinu radi istine od unutrašnjeg ili duhovnog osećanja, ti se raduju kada čuju istine, i misle o životu u skladu s njima; ali oni koji vole istinu radi istine od spoljašnjeg ili prirodnog osećanja, i oni se raduju kada čuju istinu, ali ne misle o životu u skladu s njom; međutim, uprkos toga ona se uliva u njih a da oni toga nisu svesni. Ali oni koji vole istinu radi dobiti u svetu, ništa ne misle o životu, niti se u njih uliva nešto iz unutrašnjeg, jer istine su njima samo u memoriji, a oni ih koriste samo da bi o njima govorili. Oni koji vole istine radi istine, ti vole

Gospoda, jer je istina od Gospoda, i Gospod čini da ona postane dobro, tako što je on /čovek/ hoće i čini, da bi sačinjavala život kod čoveka; jer istina ne postaje deo života sve dok ne uđe u volju. Da je ona u volji, može se znati i opaziti iz toga što je čovek čini, a još više, po tome što voli da je čini; koliko čovek hoće istinu, toliko je voli. Voleti istinu radi istine, i radi života u skladu s njom, ovako je Gospod opisao kod Mateje, Koji vas prima, mene prima; a koji mene prima, prima onoga koji me je poslao. Koji prima proroka u ime proročko, platu proročku primiće; a koji prima pravednika, platu pravedničku primiće. I ako ko napoji jednoga od ovih malih čašom studene vode u ime učeničko, zaista vam kažem, neće mu plata propasti (X, 40-42). Onaj koji nije upoznat s unutrašnjim smislom Reči, ne može da razume šta je označeno primanjem proroka u ime proročko, pravednika u ime pravedničko, i učenika Gospodovog u ime učeničko; i da će primiti nagradu prema tome kako to primaju; jer bez toga smisla, ko bi razumeo šta je označeno primanjem nekoga u Njegovo ime. Oni koji razumeju unutrašnji smisao, ne misle na osobu, nego na ono što je označeno osobom, znači ne na učenika, ili proroka, nego na stvari koje učenik i prorok označavaju. Učenik u unutrašnjem smislu označava istinu života , a prorok istinu doktrine; u ime bilo koga, označava zbog njegovog kvaliteta. Dalje, očito je da ove Gospodove reči označavaju da oni koji vole istine radi istine, vole Gospoda, i da ovi primaju nebo u sebe; jer je nagrada od Gospoda osećanje istine radi istine, a u osećanju istine radi istine je nebo. Da učenci označavaju sve ono što pripada ljubavi i veri kao celini, posebno oni koje Gospod vodi, može se videti u br. 3488, 3858, 6397; da prorok označava istinu doktrine, br. 2534, 7269; da ime označava kvalitet, br. 144, 145, 1896, 9310; da nagrada označava osećanje za istinu i dobro, br. 3956, 6388; da se osoba menja u ideju stvari u unutrašnjem smislu, br. 5225, 5287, 9007, 10336,

10684. (28 do kraja). 28. I Mojsije osta onde kod Jehove četrdeset dana i četrdeset noći, hleba ne jedući ni vode pijući; i napisa Jehova na ploče reči zaveta, deset reči. 29. I kad Mojsije silažaše s gore Sinajske, i držaše u ruci dve ploče svedočanstva slazeći s gore, ne znadijaše da mu koža na licu posta svetla dokle govoraše s njim. 30. I vide Aron i svi sinovi Izrailjevi Mojsija, a to mu svetli koža na licu, i ne smeše pristupiti k njemu. 31. Ali ih zovnu Mojsije, i vratiše se k njemu Aron i svi glavari u zboru, i govori s njima Mojsije. 32. Potom pristupiše svi sinovi Izrailjevi, i zapovedi im sve što mu kaza Jehova na gori Sinajskoj. 33. A kad im Mojsije izgovori, zastre lice svoje pokrivalom. 34. Ali kad Mojsije dolažaše pred Jehovu da s njim govori, skidaše pokrivalo dokle ne bi izašao, ; a izašav kazivaše sinovima Izrailjevim što mu se zapovedaše.

28. I Mojsije osta ondje kod Jehove četrdeset dana i četrdeset noći, označava iskušenja pre nego je dato unutrašnje u Crkvi, u Reči, i u bogoštovanju; hleba ne jedući ni vode pijući, označava , u međuvremenu, neusvajanje dobra ljubavi i istine vere; i napisa Jehova na ploče reči zaveta, označava Reč preko koje postoji povezanost neba sa čovekom; deset reči, označava sve Božanske istine u njoj. 29. I kad Mojsije silažaše s gore Sinajske, označava influks unutrašnjeg u spoljašnjem u Reči, u Crkvi, i u bogoštovanju; i držaše u ruci Mojsije dve ploče svedočanstva, označava reprezentativ Reči; slazeći s gore, ne znadijaše da mu koža na licu posta svetla dokle govoraše s njim,označava unutrašnje u Reči koje sija u njenom spoljašnjem, a da ga spoljašnje ne opaža. 30. I vide Aron i svi sinovi Izrailjevi Mojsija, označava razumevanje onih koji su u spoljašnjim stvarima Crkve, bogoštovanja, i Reči, bez unutrašnjih stvari; a to mu svetli koža na licu, označava da unutrašnje sija kroza spoljašnje; i ne smeše pristupiti k njemu, označava da nisu mogli da podnesu spoljašnje u Crkvi, u bogoštovanju, i u Reči, kada je bilo ovakvoga karaktera. 31. Ali ih zovnu Mojsije,označava prilaz te nacije onome što je spoljašnje; i vratiše se k njemu Aron i svi glavari u zboru, i govori s njima Mojsije, označava glavne stvari onih koji su predani spoljašnjim stvarima, a koji predstavljaju unutrašnnje stvari. 32. Po tom pristupiše svi sinovi Izrailjevi, označava sve one koji su odani spoljašnjim stvarima bez unutrašnjeg, a koje /stvari/ ipak predstavljaju unutrašnje stvari; i zapovedi im sve što mu kaza Jehova na gori Sinajskoj, označava zapovest o glavnim istinama koje su otkrivene iz neba.

33. A kad im Mojsije izgovori, označava posle obaveštavanja o glavnim istinama koje su bile predstavljene u spoljašnjim stvarima; zastre lice svoje pokrivalom, označava da se unutrašnje u Crkvi, u bogoštovanju, i u Reči nije pokazivalo Izrailjeskoj naciji, nego samo spoljašnje bez unutrašnjeg; 34. Ali, kad Mojsije dolažaše pred Jehovu da s njim govori, skidaše pokrivalo dokle ne bi izašao, označava stanje prosvetljenja u toj prilici; a izašav kazivaše sinovima Izrailjevim što mu se zapovedaše, označava komunikaciju s onim stvarima o kojima je bio obavešten preko unutrašnjeg.

10685. (28) I Mojsije osta onde kod Jehove četrdeset dana i četrdeset noći. Da ovo označava iskušenja pre nego se dođe u unutrašnje u Crkvi, u bogoštovanju, i u Reči, vidi se iz značenja četrdeset dana i četrdeset noći, kada se izraz koristi u odnosu na Crkvu i čoveku, što označava stanja iskušenja, vidi br. 730, 862, 2272, 2273, 8098. To označava, pre nego je dato unutrašnje u Crkvi u bogoštovanju, i u Reči, jer se unutrašnje, koje se naziva unutrašnjim čovekom, otvara i daje čoveku preko iskušenja; to je razlog da svi koji se nanovo rađaju, prolaze kroz iskušenja.

Unutrašnje se otvara i daje uz pomoć iskušenja; to je zato što oni koji se preporađaju, prolaze kroz iskušenja. Unutrašnje se otvara i daje preko iskušenja, zato što, kad je čovek u iskušenjima, koja su borbe protivu zala i obmana, Gospod se uliva iz unutrašnjeg, i bori se za njega; ovo čovek ne mora da zna zbog toga što kad je u iskušenjima, on se odupire iznutra; jer kad ovo ne bi radio, ne bi pobedio, nego bi popustio. Ovo unutrašnje odupiranje u to vreme ne dolazi do čovekove svesti, jer kad je u iskušenjima, on je u tome zbog zla i obmana od zla koji ga napadaju; ali posle iskušenja, to se opaža kod onih koji su u opažanju istine. Jer stvari koje Gospod uvodi u unutrašnjeg čoveka, nisu poznate spoljašnjem ili prirodnom čoveku, i ne opaža ih unutrašnje, sve dok ne dođe u drugi život. Ipak, treba da zna i da prizna, kad nadvlada u iskušenjima, da se on sam nije borio, nego Gospod za njega.

10686. Hleba ne jedući ni vode pijući. Da ovo označava, u međuvremenu, neprimanje dobra ljubavi i istine vere, vidi se iz značenja hleba, što označava dobro ljubavi, vidi br. 2165, 2177, 3464, 8410, 9545; i iz značenja vode, što označava istinu vere; vidi navedene odlomke, br. 10238; da hleb i voda u Reči označavaju dobra i istine uopšte, vidi br. 9323; i iz značenja jesti, što označava povezivanje sa, i usvajanje dobra, br. 2187, 2343, 3164, 3168, 3513 na kraju, 5643, 8001; i iz značenja piti, što označava primanje i usvajanje istine, vidi br. 3069, 3089, 3168, 8562. Ovde je slučaj ovakav. Kada je čovek u iskušenjima, on ne usvaja u tome vremenu dobra i istine, nego kasnije; jer dok traje iskušenje, na jednoj strani podižu se zla i obmane od zla, a na drugoj, dobra i istine od dobra koje su u čoveku, pa je stoga on uznemiren. U to vreme unutrašnje je otvoreno, ali posle iskušenja on ulazi u stanje mira, pa u to vreme Gospod u to stanje uvodi dobra i istine u unutrašnje koje je sada otvoreno. Iz toga se dakle vidi šta je označeno neprimanjem dobra ljubavi i istine vere dok traju iskušenja, što je označeno Mojsijem koji ne jede hleba i ne pije vode za četrdeset dana i četrdeset noći.

10687. I napisa Jehova na ploče reči zaveta. Da ovo oznčava Reč, preko koje postoji povezanost neba sa čovekom, vidi se iz značenja ploča na kojima je zakon napisan, što označava Reč, vidi br. 9416, 10375, 10376, 10453, 10461; i iz značenja zaveta, što označava povezanost; vidi odlomke navedene, br. 10632. To označava povezivanje neba sa čovekom, jer je Reč napisana u čistim korespondencijama, pa je stoga takvoga karaktera da spaja nebo sa čovekom; jer je nebo u unutrašnjem smislu Reči, a spoljašnji smisao korespondira unutrašnjem; stoga kada čovek čita Reč, anđeli, koji služe čoveku, opažaju to u duhovnom smislu, koje je unutrašnji smisao, pa stoga ono što je sveto, to se uliva od anđela, preko čega dolazi do

povezanosti. I s tim ciljem je Reč data. Da postoji povezanost Gospoda, stoga i neba, sa čovekom preko Reči, može se videti iz navedenih odlomaka, br. 10375. Šta su korespondencije, u kojima je Reč napisana, pokazano je svuda u objašnjenjima.

10688. Deset reči. Da ovo označava sve Božanske istine, vidi se iz značenja deset, što označava sve, vidi br. 4638, i iz značenja reči, što označava Božanske istine; vidi br. 9987. To je zato što je bilo na tim pločama deset zapovesti.

10689. (29) I kad Mojsije silažaše s gore Sinajske. Da ovo označava influks unutrašnjeg u spoljašnje u Reči, vidi se iz značenja silaziti, kada se govori o Mojsiju, kojim je predstavljeno spoljašnje u Reči, u kojemu je unutrašnje, što označava influks od Gospoda kroz unutrašnje u Reči u njeno spoljašnje. Da je ovo označeno silaženjem, vidi br. 5406; i iz reprezentacije Mojsija, koji označava spoljašnje u Reči, u kome je unutrašnje, vidi br. 10563, 10571, 10607, 10614; i iz značenja gore Sinajske, što označava nebo gde je Gospod, i odakle je zakon ili Reč, vidi br. 9420.

10690. I držaše u ruci dve ploče svedočanstva slazeći s gore, (prim. prev. autor je izostavio reči, dok silazaše s gore, iako su date u stihu 29 ). Da ovo označava reprezentativ Reči, vidi se iz značenja dve ploče svedočanstva, što označava zakon kao celinu, stoga Reč. Da Mojsije reprezentuje Reč, može se videti iz navedenih odlomaka, br. 10687; i iz značenja, u ruci Mojsijevoj, što je reprezentativ Reči. Da je Mojsije predstavljao Reč, može se videti u navedenim odlomcima, br. 9372. Zbog toga su ploče , kojima je označena Reč, bile u njegovoj ruci, kao znak reprezentacije.

10691. A Mojsije ne znađaše da mu koža na licu posta svetla dok govoraše s Njim. Da ovo označava unutrašnje u Reči, koje sija u njenom spoljašnjem, a da to spoljašnje ne opaža, vidi se iz reprezentacije Mojsija, koji označava spoljašnje u Reči u kojemu je unutrašnje, vidi br. 1056, 10571, 10607, 10614; i iz značenja ne znati, što označava ne opažati; i iz značenja sijati, što označava odašiljati svetlost. Jer njen sjaj na Mojsijevom licu dolazio je od sijanja svetlosti od unutrašnjeg; i iz značenja kože, što označava spoljašnje od istine i dobra, vidi br. 3540, 5554, 8980; i iz značenja lica, koja označavaju unutrašnje stvari, vidi navedene odlomke, br. 9546. Stoga se sjajem na koži na licu označavala svetlost unutrašnjih stvari u spoljašnjim. U ovome slučaju u spoljašnjim stvarima Reči, a što je smisao slova, jer je Mojsijem predstavljeno spoljašnje u kojemu je unutrašnje; i iz značenja govoriti, što označava influks, vidi br. 2951, 5743, 5707, 7270, 8128. Iz ovoga je jasno da je Mojsijevim neznanjem da je koža njegova na licu sijala kad je govorio s

Njim, označeno unutrašnje u Reči, koje daje svetlost u svom spoljašnjem a da to spoljašnje ne opaža. Treba da se zna, da se sijanjem unutrašnjih stvari u Reči u spoljašnjim, označava unutrašnji smisao u spoljašnjem. Prethodni se smisao neprestano pokazuje, i sija u potonjem ali ga opažaju samo oni koji su u unutrašnjim stvarima; a oni koji su u spoljašnjem u kojemu je unutrašnje, ti se nazivaju ljudi spoljašnje Crkve, oni ga ne opažaju; pa ipak,on je prisutan iako oni toga nisu svesni, iako on na njih utiče. Koji su to koji su u unutranjem Reči, Crkve, i bogoštovanja, a koji su to što su u spoljašnjem u kome je unutrašnje, može se videti gore, br. 10683. Ali oni koji su u spoljašnjem bez unutrašnjeg, kao što je bila Izrailjska nacija, ne mogu da podnesu ništa od unutrašnjeg, ili od njegove svetlosti u spoljašnjem; zbog toga se o njima kaže niže da ih je strah da dođu blizu Mojsija, i da je Mojsije, dok je s njima razgovarao, prekrivao lice velom . Unutrašnji smisao sija, jer je Božanska Istina u tome smislu kao što je u nebesima; a Božanska Istina koja proizlazi od Gospoda, nju anđeli vide kao svetlost, i štaviše, ona je svetlost neba, kao što se može videti u navedenim odlomcima, br. 9584, 9684.

10692. (30) I vide Aron i svi sinovi Izrailjevi Mojsija. Da ovo označava razumevanje onih koji su u spoljašnjim stvarima bogoštovanja i Reči bez unutrašnjih stvari, vidi se iz značenja videti, što označava razumevati, vidi br. 2150, 3764, 4567, 5400; i iz reprezentacije Arona, i sinova Izraljevih, u ovom i u dva prethodna poglavlja, što označava one koji su u spoljašnjim stvarima Crkve, bogoštovanja, i Reči, bez unutranjih stvari. Što se tiče Arona, vidi br. 10397; i sinova Izrailjevih, vidi navedene odlomke, br. 9380, 10396; i br. 10397, 10526, 10575, 10603, 10620, 10632.

10693. A to mu se svetli koža na licu. Da ovo označava da unutrašnje sija kroz spoljašnje, vidi se iz onoga što je objašnjeno upravo gore, br. 10691.

10694. I ne smeše pristupiti k njemu. Da ovo označava da nisu mogli podneti spoljašnje u Crkvi, u bogoštovanju, i u Reči, kada je ovakvoga karaktera, vidi se iz značenja ne smeti pristupiti; jer oni koje ne mogu da podnesu unutrašnje stvari, ti se plaše da se približe; i iz reprezentacije Mojsija, koji označava spoljašnje u Reči, u Crkvi, i u bogoštovanju, u kojemu je unutrašnje, vidi br. 10563, 10571, 10607, 10614. Tu je slučaj ovakav. Oni koji su samo u spoljašnjim stvarima bogoštovanja i Reči, bez unutrašnjeg, ne mogu da podnesu unutrašnje stvari. Razlog je to što su oni koji su u spoljašnjim stvarima bez unutrašnjih, oni su predani ljubavi prema sebi i svetu, pa su stoga u toj svetlosti, koja se naziva prirodnom svetlošću; ali oni koji su u spoljašnjim stvarima, a u isto vreme i u unutrašnjim stvarima Crkve, bogoštovanja, i Reči, imaju ljubav prema bližnjemu i ljubav prema Gospodu, i oni

su stoga u svetlosti neba. Jer, kao što su te ljubavi suprotne, tako su i ove dve vrste svetlosti, stoga jedna ne podnosi drugu; jer kad se nebeska ljubav, a to je ljubav prema Gospodu i ljubav prema bližnjem, ulivaju u zemaljske ljubavi, a to je ljubav prema sebi i svetu, to vodi u smrtnu borbu (agoniju), kao što je borba sa smrću; pa kada se nebeska svetlost uliva u svetlost sveta, ona stvara mrkli mrak i ukočenost kao posledicu. To je zato što spoljašnje bez unutrašnjeg, ne može da podnese spoljašnje dok je unutrašnje u njemu. Pošto je Jevrejska nacija bila takvoga karaktera, ona nije mogla da sluša o Gospodu, Njegovoj ljubavi , i veri u Njega, pošto su ovo unutrašnje stvari Reči, Crkve, i bogoštovanja. To su stoga stvari koje su označene sinovima Izrailjevim koji su se plašili da priđu Mojsiju, jer je koža na njegovom licu sijala. Šta koža Mojsijevog lica označava, može se videti gore, br. 10691.

10695. (31) Ali ih zovnu Mojsije. Da ovo označava prilaz te nacije onome što je spoljašnje, vidi se iz značenja zovnuti ih, što označava prilaz te nacije; jer onaj koga se zove, taj prilazi ili se približava; i iz reprezentacije Mojsija koji označava spoljašnje u Reči, u kojemu je unutrašnje, kao što se može videti upravo gore, br. 10694.

10696. I Aron i svi glavari u zboru vratiše se k njemu. Da ovo označava one glavne ljude koji su predani spoljašnjim stvarima, a koje i dalje predstavljaju unutrašnje stvari, vidi se iz reprezentacije Arona i glavara u zboru, koji označavaju one glavne koji su odani (predani) spoljašnjim stvarima bez unutrašnjih; jer je Aron bio njihova glava, a glavari su bili vođe. Da Aron označava ono što je spoljašnje bez unutrašnjeg, vidi br. 10397; a glavari (kneževi) označavaju glavne stvari, br. 1482, 2089, 5044; da to označava one koji predstavljaju spoljašnje stvari, vidi niže, br. 10698.

10697. I Mojsije govori s njima.Da ovo označava poučavanje, vidi se iz značenja govoriti, što označava poučavati, kao što se može videti u navedenim odlomcima, br. 10280.

19698. (32) Po tom pristupiše svi sinovi Izrailjevi. Da ovo označava sve one koji su predani spoljašnjim stvarima bez unutrašnjih, a koji i dalje predstavljaju unutrašnje stvari, vidi se iz reprezentacije sinova Izrailjevih, što označava one koji su odani spoljašnjim stvarima bez unutrašnjih, kao što se može videti gore, br. 10692. To, isto tako, označava i one koji predstavljaju unutrašnje stvari, jer je Mojsije postigao dopuštenje za Crkvu da bude predstavljena kod te nacije, iako su bili takvoga karaktera da nikakva Crkva nije mogla da bude kod njih ustanovljena.

Jer se Crkva ne može ustanoviti kod onih koji su odani spoljašnjim stvarima bez unutrašnjih, jer je Crkva u čovekovom unutrašnjem, a ne u spoljašnjem bez ovoga. Jer je komunikacija čoveka s nebom i s Gospodom preko unutrašnjeg, pa kada nema unutrašnjeg, to jest, kada je ono zatvoreno, postoji komunikacija s paklom. Ali, iako su sinovi Izrailjevi bili takvoga karaktera, da se preko unutrašnjeg kod njih nije mogla ostvariti komunikacija s nebom, ipak su mogli da reprezentuju stvari koje pripadaju Crkvi i nebu, što se dešava samo preko spoljašnjih stvari kojima unutrašnje stvari korespondiraju; zbog ovoga su oni primljeni /da pretstavljaju Crkvu/. Da kod te nacije nije bilo Crkve, nego samo reprezentativ Crkve, može se videti u navedenim odlomcima, br. 9320, 10396; i da je preko spoljašnjih stvari, koje su predstavljale unutrašnje, ostvarila komunikacija s nebom, vidi navedene odlomke, br. 9320 na kraju, 10396, a istio tako br. 10492, 10500, 10595, 10602, 10629.

10699. I zapovedi im sve što mu kaza Jehova na gori Sinajskoj. Da ovo označava zapovest o glavnim istinama otrivenim iz neba, koje su bile predstavljene, vidi se iz značenja zapovedanja, kada to kaže Jehova Mojsiju, što označava zapovest. Da je to zapovest o glavim istinama koje su trebale da budu predstavljene, vidi se iz toga što su stvari zapoveđene i koje su bile sadržane u stihovima od 12-28, bile glavne istine koje su bile predstavljene kako bi mogle biti primljene, može se videti gore, br. 10637; i iz značenja , jehova mu kaza s gore Sinajske, što označava, koje su sile otkrivene iz neba; jer se Jehovom koji govori, označava ono što se otkriva, a gorom Sinajskom, nebo, od kojega je Božanska istina; vidi br. 9420.

10700. (33) Da ovo označava posle obaveštavanja o glavnim istinama, koje su trebale da budu pretstavljene u spoljašnjim stvarima, vidi se iz onoga što je rečeno upravo gore, br. 10699.

10701. Zastre lice svoje pokrivalom. Da ovo označava da se unutrašnje u Crkvi, u bogoštovanju, i u Reči, nije pkazivalo Izrailjskoj naciji nego samo spoljašnje bez unutrašnjeg, vidi se iz značenja zastrivanja lica pokrivalom, što označava zatvaranje unutrašnjeg ako se može pokazati samo spoljašnje bez unutrašnjeg, jer se sjajem kože na Mojsijevm licu označavalo sijanje unutrašnjeg Reči, bogoštovanja, i Crkve , u spoljašnnjim stvarima, kao što se može videti gore, br. 10691. Da je ta nacija bila predana spoljašnjim stvarima bez uutrašnjih, kao što je slučaj i danas, može se videti u navedenim odlomcima gore, br. 10692. Iz svega se ovoga vidi kako izgleda u nebesima spoljašnje u Reči, u Crkvi, i u bogoštovanju, da

nije kao čovekovo lice, nego kao pokrivalo preko lica; jer su oni u takvoj tami u pogledu unutrašnjeg u Reči.

10702. (34) I kad Mojsije ulažaše pred Jehovu da bi govorio s Njim.Da ovo označava stanje spoljašnjeg kada se u njega uliva unutrašnje od Gospoda, što označava spoljašnje u kojemu je unutrašnje, vidi br. 10694, i iz značenja ući pred Jehovu, što označava stanje kada se Gospod uliva, o čemu će se ubrzo govoriti; i iz značenja govoriti, što označava obaveštavanje; vidi navedene odlomke, br. 10280. Sa spoljaljašnjim, kad se u njega uliva unutrašnje, slučaj je ovaj. Kod ljudi postoje dva stanja u pogledu stvari koje se odnose na Crkvu, na bogoštovanje, i na Reč; neki se okreću Gospodu, stoga prema nebu, a neki prema sebi i svetu. Oni koji se okreću prema Gospodu ili prema nebu, primaju influks i prosvetljuju se, pa stoga imaju opažanje istine unutar sebe samih. Taj influks potiče od Gospoda preko unutrašnjeg u spoljašnje. To je ovde označeno izlaženjem pred Jehovu. Ali oni koji se okreću prema sebi samima, i prema svetu, ne mogu da prime nikakav influks od Gospoda ili od neba, tako da ne mogu da budu prosvetljeni i da imaju opažanje istine. Jer je ishod gledanja prema sebi je to, da svet ulazi, i sasvim gasi, odbija, i izokreće sve što dolazi iz neba; stoga su oni u mrklom mraku o svemu što se odnosi na Crkvu, na bogoštovanje, i na Reč. Ovo je označeno pokrivalom na Mojsijevom licu. I čovekove unutrašnje stvari okreću se u skladu s ovim ljubavima. Unutrašnje stvari onih koji vole Gospoda, okreću sa prema Gospodu ili nebu, stoga prema unutra; dok kod onih koji vole sebe, kod njih se okreću prema svetu. Okrenuti se prema Gospodu, je biti okrenut Gospodom prema Njemu. Jer čovek od samoga sebe ne može da uzdigne svoje unutrašnje stvari; a okrenuti se prema sebi je okrenuti se prema paklu; i kada se to dogodi, stvari koje pripadaju unutrašnjem čoveku, zatvaraju se, da ne bi čovek služio dva gospodara.

10703. I skidaše pokrivalo dok ne bi izašao. Da ovo označava stanje prosvetljenja u ovoj prilici, vidi se iz značenja skidanja pokrivala, što označava pokazivanje unutrašnjeg, jer kada se pokrivalo ukloni, pokazuje se lice kao i sjaj njihove kože; a licima se označavaju unutrašnje stvari, a sjajem, svetlost iz toga u spoljašnjem. Da se licima označavaju unutrašnje stvari, vidi navedene odlomke, br. 9546; i da se sjajem kože na Mojsijevm licu označava sijanje ili svetlost od unutrašnjeg u spoljašnjem Reči, br. 10691. Naziva se svetlošću, jer svetlost koja obasjava unutrašnjeg čoveka, je Božanska Istina koja proizilazi od Gospoda. Da je to svetlost neba, to jest, svetlost u kojoj anđeli i duhovi vide, kao i pomoću koje čovek, koji je prosvetljen, ima opažanje i inteligenciju, može se videti iz navedenih odlomaka, br. 9548, 9684. Kaže se, svetlost u spoljašnjem Reči od njenog

unutrašnjeg, ali se time označava svetlost u spoljašnjem čovekovom od njegovog unutrašnjeg dok čita, jer Reč ne sija sama od sebe nego kad je pred čovekovim očima dok je čovek u svetlosti od unutrašnjeg; bez ovoga Reč je samo slovo. Sada se vidi , stoga, otkuda potiče sjaj kože Mojsijevog lica, i šta je time označeno u unutrašnjem smislu.

10704. I izašav kazivaše sinovima Izrailjevim što mu se zapovedaše. Da ovo označava komunikaciju s onima koji su predani spojašnjim stvarima bez unutrašnjih, o stvarima o kojima je bio obavešten preko unutrašnjeg, vidi se iz značenja izaći i kazivati, što je komunikacija; jer ono što je Mojsije čuo od Jehove, kad bi izašao, on bi komunicirao sa sinovima Izrailjevim; i iz reprezentacije sinova Izrailjevih, koji označavaju one koji su u spoljašnjim stvarima bez unutrašnjih, vidi navedene odlomke, br. 10692; i iz značenja onoga što je Jehova zapovedio, a što označava stvari o kojima je Mojsije bio obavešten od Gospoda. Da je primiti zapovest biti obavešten, očito je; i da je Jehova u Reči Gospod, može se videti u navedenim odlomcima, br. 9373.

10705. (35) Tada sinovi Izrailjevi viđahu lice Mojsijevo, gde se svetli koža na licu Mojsijevom. Da ovo označava da je Izrailjska nacija doista priznavala da postoji unutrašnje u Reči, ali da nisu bili voljni da znaju šta je njegova priroda, vidi se iz značenja videti, što označava opažanje, razumevanje, i veru, vidi br. 2150, 2325, 2807, 7650, 9128; otuda i priznavanje, br. 6897, 3796; i iz značenja lica Mojsijevih, koja označavaju unutrašnje stvari Reči, vidi gore br. 10703. Da ta nacija priznaje da postoji unutrašnje u Reči, dobro je poznato, jer oni kažu da su u njoj pohranjene Božanske misterije, i u svakom slogu, ali kad im se kaže da su te misterije o Gospodu, Njegovom carstvu u nebesima i na zemlji, o ljubavi prema Njemu i o veri u Njega, oni ne žele da znaju te stvari. To je ono na šta se misli kad se kaže da ta nacija doista priznaje da postoji unutrašnje u Reči, ali da nije voljna da zna šta je njegova priroda, stoga sledi, da je Mojsije opet zastirao svoje lice, čime je označeno, da im je zbog toga unutrašnje bilo zatvoreno.

10706. Te Mojsije opet zastiraše pokrivalom lice svoje. Da ovo označava da su zbog toga njima bile zatvorene unutrašnje stvari, vidi se iz značenja, opet, zastirati - koje se odnose na Gospoda, Njegovo carstvo, i na ljubav prema Njemu, na veru u Njega, označava se zatvaranje unutrašnjih stvari Reči, može se videti gore, br. 10701. Kakav je to slučaj, vidi se iz onoga što je rečeno upravo gore, br. 10705.

10707. Dokle ne bi opet ušao da govori s njim. Da ovo označava da su ipak mogli biti obavešteni, vidi se iz značenja, dokle ne bi opet ušao da govori s

Jehovom, što označava stanje spoljašnjega, kada se u njega uliva unutrašnje od Gospoda, i kada se prima obaveštenje, kao što se može videti gore, br. 10702. Isto tako, to ovde znači kad god su obavešteni, jer je Mojsijem predstavljeno spoljašnje u Reči u kojemu je unutrašnje, br. 10694; i on je ulazio pred Jehovu, i izlazio, i obaveštvao ih; jer se ulaženjem i izlaženjem označava komunikacija, br. 5249, 6901, a govorom, obaveštavanje, vidi navedene odlomke, br. 10280. Da nisu želeli da znaju ništa o unutrašnjim stvarima Reči, Crkve, i bogoštovanja, koje se odnose na Gospoda, na Njegovo carstvo, i na ljubav prema Njemu i veru u Njega, jasno se vidi iz toga, što nisu želeli da priznaju Gospoda, bez obzira na to koliko ih je obavestio iz Reči, kad je bio u svetu; i po tome što ga ni danas ne žele da priznaju iako žive među Hrišćanima, i znaju da je bilo predskazano u Reči, da Mesija, to jest, Hristos treba da dođe. Oni nisu priznali, i ne priznaju , jer oni sve iz Reči primenjuju na sebe, i u korist svoje vlastite važnosti, stoga kako odgovara vlastitim ljubavma, a to su ljubav prema sebi i prema svetu. Svi oni koji ovako rade, ništa iz neba ne vide; njihovo unutrašnje, koje treba da bude otvoreno ka nebu, zatvoreno je; stoga oni nemaju svetlosti iz toga izvora. Stoga su u mrklom mraku, i slepi su u pogledu duhovnih stvari, to jest, unutrašnjih stvari Reči, Crkve, i bogoštovanja. Kad se pomene unutrašnje u Reči, misli se i na unutrašnje u Crkvi i u bogoštovanju, jer je Crkva tamo gde je Reč; a bogoštovanje potiče od stvari koje su u Reči. Stoga su Crkva u čoveku i njegovo bogoštovanje onakvi kakvo je njegovo razumevanje Reči.

NASTAVAK O ČETVRTOJ ZEMLJI U ZVEZDANOME NEBU

10708. Kada sam se dalje raspistivao o tome kako govore, rekoše da govor stanovnika te zemlje nije artikulisan (nije razgovetan) kao moj, ali da je zvučan tako da je sličan artikulisanom govoru. Priroda ovoga govora koji je sličan artikulisanom, bila je objašnjena. To nije govor samo rečima, nego idejama, kao što su ideje slične mislima kad on govori. Ove su ideje potuno različite od ideja unutrašnje misli čovekove kada on ne govori, nego kada oblikuje sud o stvarima. Iz te zvučnosti, koja je oblikovana na ovaj način idejama, razgovor se opaža potpunije nego onaj koji se vodi pomoću reči; jer opšte osećanje, koje je u zvuku čovekovoga govora, tako oblikvano idejama, daje jedno unutrašnje, pa stoga i punije razumevanje. (prim. prev. kao što čitalac naslućuje, autor reč ideja koristi u njenom originalnom zanačenju slike).

KNJIGA IZLASKA

Poglavlje XXXV

DOKTRINA O LJUBAVI PREMA BLIŽNJEMU I O VERI

10714. Postoje dve stvari koje sačinjavaju čovekov život, ljubav i vera. Ljubav sačinjava život njegove volje, a vera život njegovog razuma; sledstveno, život je onakav kakva je ljubav i vera.

10715. Ljubav od dobra i vera od istine sačinjavaju život neba; dok ljubav od zla i vera od obmane sačinjavaju život pakla. (prim. prev. drugim rečima, Ljubav prema dobru i vera u ono što je istinito sačinjavaju život u nebu, dok ljubav prema zlu i vera u ono što je laž, sačinjavaju život u paklu).

10716. Gospodovo Božansko sačinjava nebesa, a nebo je kod svakoga u skladu s tim kako prima ljubav i veru od Gospoda.

10717. Nebo je kod svih, kako anđela tako i ljudi, koji primaju ljubav i veru od Gospoda; stoga oni koji imaju nebo u sebi dok žive u svetu, dolaze u nebo posle smrti.

10718. Oni koji imaju nebo u sebi, žele dobro svima, i uživaju u tome da čine dobro drugima, ne sebe radi i sveta radi, nego dobra radi i istine radi, koja uči šta treba da se radi. Dok oni koji imaju pakao u sebi, žele zlo svima i uživaju u tome da čine zlo drugima. Ako i osećaju uživanje da čine dobro, to nije dobra radi i istine radi, nego sebe radi i sveta radi.

10719. Nebo kod čoveka je u njegovom unutrašnjem , stoga u onome što misli i što hoće; a od ovoga, i u onome što govori i čini. Ali nebo nije u spoljašnjem čoveku bez unutrašnjeg čoveka; jer svi licemeri mogu da govore dobro i da čine dobro, ali ne misle dobro i neće dobro. Misliti dobro i hteti dobro znači hteti i misliti ono što dolazi od ljubavi ka dobru i od vere u ono što je istinito.

10720. Kada čovek stigne u drugi život, što se dešava neposredno posle smrti,

vidi se da li je nebo kod njega ili pakao, što se ne vidi dok živi u svetu. Jer u svetu se pokazuje spoljašnje, a ne unutrašnje; dok se u drugom životu unutrašnje otkriva, jer tada čovek živi svojim duhom.

10721. Iz ovoga je jasno da ono što čini nebo, to su ljubav prema Gospodu, ljubav prema bližnjemu, i vera, ali vera samo ako prima život od ovih ljubavi. Stoga je jasno, dakle, da Gospodovo Božansko čini nebo, jer su i ljubav i vera u njemu od Gospoda; a sve što je od Gospoda, Božansko je.

10722. Večna sreća, koja se naziva i nebeskom radošću, obitava u onima koji su u ljubavi i u veri prema Gospodu od Gospoda. Ova ljubav i ova vera imaju tu radost u sebi. Čovek koji ima nebo u sebi, dolazi u ovu radost posle smrti. U međuvremu ona leži u njemu skrivena u njegovom unutrašnjem /čoveku/.

10723. U nebesima postoji zajednica svih vrsta dobra. Mir, inteligencija, mudrost, i sreća svih, prenose se svakome koji je tamo, a od svakoga svima, ali u skladu s tim kako ko prima ljubav i veru od Gospoda. Iz toga se vidi koliko su veliki mir, inteligencija, mudrost, i sreća neba.

10724. Oni kod kojih preovladavaju ljubav prema sebi i svetu, ti ne znaju šta je nebo, i šta je priroda nebeske sreće; i njima se čini neverovatnim da može da bude sreća u nekim drugim ljubavima osim u ovim; dok, u stvari, nebeska sreća ulazi samo onoliko koliko se te ljubavi, kao ciljevi, uklanjaju. Sreća koja zauzima mesto ovih ljubavi, kada se one uklone, tako je velika da sasvim prevazilazi čovekovo shvatanje.

POGLAVLJE XXXV

1. Potom sabra Mojsije sav zbor sinova Izrailjevih, i reče im: ovo je zapovedio Jehova da činite:

2. Šest dana da se radi, a sedmi dan da vam je svet, subota počivanja Jehovina: ko bi radio u taj dan, da se pogubi.

3. Vatre ne ložite po stanovima svojim u dan subotnji.

4. Još reče Mojsije svemu zboru sinova Izrailjevih govoreći: ovo je zapovedio Jehova i rekao:

5. Skupite među sobom prilog Jehovin; ko god hoće drage volje, neka donese prilog Jehovi: zlato i srebro i mjed.

6. I porfiru i skrlet i crvac i tanko platno i kostret.

7. I kože ovnujske crvene obojene i kože jazavčje i drvo sitim.

8. I ulje za videlo, i mirise za ulje pomazanja i za kad mirisni.

9. I kamenje onihovo, i kamenje za ukivanje po oplećku i po naprsniku.

10. I koji su god vešti među vama neka dođu da rade što je zapovedio Jehova.

11. Šator, i naslon njegov, i pokrivač njegov, i kuke njegove, i daske njegove, i prevornice njegove, stupove njegove i stopice njegove.

12. Kovčeg i poluge njegove, i zaklopac, i zavesu,

13. Sto, i poluge njegove i sve sprave njegove, i hleb za postavljanje .

14. I svećnjak za videlo sa spravama njegovim, i žiške njegove, i ulje za videlo.

15. I oltar kadioni, i poluge njegove, i ulje pomazanja , i kad mirisni i zavesa na vrata od šatora.

16. Oltar za žrtvu paljenicu, i rešetku njegovu od mjedi, poluge njegove i sve sprave njegove, umivaonicu i podnožje njezino.

17. Zavese za trem, stupove njegove i stopice njegove, i zavesa na vrata od trema,

18. Kolje za šator, i kolje za trem s užima njihovim,

19. Haljine službene za službu u svetinji, i haljine svete Aronu svešteniku, i haljine sinovima njegovim za službu svešteničku.

20. Tada otide sav zbor sinova Izrailjevih od Mojsija;

21. I vratiše se, svaki kojega podiže srce njegovo i koga duh pokrene dragovoljno, i donesoše prilog Jehovi za građenje šatora od sastanka i za svu službu u njemu i za haljine svete.

22. Dolazaše ljudi i žene, ko god beše dragovoljna srca, i donosaše spone i oboce i prstenje i narukvice i svakojake nakite zlatne; i svaki donese prilog zlata Jehovi.

23. Ko god imaše porfire, skrleta, crvca, tankoga platna, kostreti, koža ovnujskih crvenih obojenih i koža jazavčijih, svaki donosaše.

24. I ko god prilagaše srebro ili mjed, donosaše i prilog Jehovi; i u koga god bejaše drveta sitima, za svaku potrebu u službi donosaše.

25. I sve žene vešte predoše svojim rukama, i donosiše što napredoše za porfiru, skrlet, crvac, i tanko platno.

26. I sve žene koje podiže srce njihovo i bejahu vešte, predoše kostret.

27. A glavari donosaše kamenje onihovo i kamenje za ukivanje po oplećku i po naprsniku.

28. I mirise i ulje za videlo i za ulje pomazanja i za kad mirisni.

29. Svi ljudi i žene, koje podiže dragovoljno srce da donose što treba za delo koje Jehova zapovedi preko Mojsija da se načini, donesoše sinovi Izrailjevi drgovoljno prilog Jehovi.

30. Tada reče Mojsije sinovima Izrailjevim: vidite, Jehova pozva po imenu Bezeleela sina Urije sina Hurova od plemena Judina,

31. I napuni ga duha Božijega, mudrosti, razuma i znanja i veštine za svaki posao,

32. Da vešto izmišlja kako se što radi od zlata i od mjedi,

33. Da umije rezati kamenje i ukivati, da ume tesati drvo i raditi svaki posao vrlo vešto.

34. I dade mu u srce, njemu i Olijabu sinu Ahimazehovu od plemena Danova, da mogu učiti druge.

35. I napuni ih veštine da rade svaki posao, da kuju, tešu, vezu, i tkaju porfiru, skrlet, crvac, i tanko platno, i da rade svakojake poslove vešto izmišljajući.

SADRŽAJ

10725. Predmet o kome se govori u ovome poglavlju, u unutrašnjem smislu, je svaka vrsta dobra i istine u opšte, u Crkvi, i u nebu, iz kojih se obavlja bogoštovanje Gospoda. Ovo je označeno onim stvarima koje su sinovi Izrailjevi dobrovoljno priložili da bi se načinio šator sa svim u njemu, kao i oltar kadioni, i haljine Aronove i njegovih sinova

UNUTRAŠNJI SMISAO

10726. Stihovi 1-3. 1. Potom sabra Mojsije sav zbor sinova Izrailjevih, i reče im: ovo je zapovedio Jehova da činite: 2. Šest dana da se radi, a sedmi dan da vam je svet, subota počivanja Jehovina: ko bi radio u taj dan, da se pogubi. 3. Vatre ne ložite po stanovima svojim u dan subotnji.

1. Po tom sabra Mojsije sav zbor sinova Izrailjevih, označava sva dobra i istine Crkve, kao celinu; i reče im: ovo je zapovedio Jehova da činite, označava poučavanje o glavnim istinama Crkve, na koje se sve stvari odnose. 2. Šest dana da se radi,označava prvo stanje preporađanja čoveka od Gospoda, a u najvišem smislu, proslavljenje Ljudskog; a sedmi dan da vam je svet, subota počivanja Jehovina, označava drugo stanje preporađanja čoveka, kada je povezan sa Gospodom, a u najvišem smislu, sjedinjenje Gospodovog Ljudskog sa Božanskim samim; ko bi radio u taj dan, da se pogubi, označava duhovnu smrt onih koji vode sami sebe i koje vodi ljubav prema sebi, a ne Gospodu. 3. Vatre ne ložite po stanovima svojim u dan subotnji, označava da ništa od ljubavi prema samome sebi i svetu, ne sme da se pojavi u stvarima koje su od Gospoda.

10727. (1) Potom sabra Mojsije sav zbor sinova Izrailjevih. Da ovo označava sve istine i dobra Crkve kao celine, vidi se iz značenja zbora sinova Izrailjevih, a to označava sve istine i dobra Crkve kao celine, br. 7830, 7843; tako se sabiranjem zbora označava prebrojavanje svih. Jer, u onome što sledi, nabrojane su sve stvari koje su sinovi Izrailjevi doprineli pravljenju šatora, sa svim što je u njemu, kao i kadionog oltara, i haljina Aronovih i njegovih sinova; a tim su stvarima označene svaka vrsta dobra i istine koje sačinjavaju Crkvu.

10728. I reče im: ovo je zapovedio Jehova da činite. Da ovo označava poučavanje o glavnim stvarima Crkve, na koje se odnose sve stvari, vidi se iz značenja reći, što označava poučavanje, jer se to kaže o sabatu, koji je bio prvi među svim reprezentativima , stoga glavna istina na koju se sve odnosilo. Jer su reprezentativi Crkve kod Izrailjske nacije bili istine u poslednjim stvarima reda. Sa reprezentativima slučaj je ovakav; stvari koje se vide u prirodi, i u njena tri carstva, to su poslednje stvari Božanskog Reda; jer se sve stvari neba, koje se nazivaju duhovnim i nebeskim, završavajuu njima. To je razlog da je ustanovljen repreentativ Crkve, i da su takve stvari zapoveđene, u poslednjim stvarima; jer su one potpuno predstavljale nebo s istinama i dobrima u njemu. A stvari koje su predstavljale, bile su forme stvari koje postoje u prirodi, kao što je to bio šator okružen zavesama, sto na kome su bili hlebovi lica, svećnjak sa žišcima, oltar na kome se prinosio kad, haljine Aronove s oplećkom sa dragim kamenjem, pored drugih stvari. Šta ove stvari predstavljaju, bilo je ranije pokazano.

10729 (2) Šest dana da se radi. Da ovo označava prvo stanje čovekovog preporađnja od Gospoda, a u najvišem smislu, proslavljenje Gospodovog Ljudskog, vidi se iz značenja šest dana koji prethode sedmom ili sabatu, i na koje dane je trebalo raditi, što označava prvo stanje preporađanja čoveka od Gospoda; a to je

stanje kada je čovek u istinama i kada ga se vodi ka dobru pomoću istina, i koji je tada u borbama; vidi br. 8510, 8888, 9431, 10360. Da tako isto označava i stanje proslavljenja Gospodovog Ljudskog, kada je On bio u svetu, i kada se borio od Božanske Istine protivu paklova, i doveo sve stvari u njima i u nebesima u red, kao što se može videti u br. 10360. Jer, postoje dva stanja kod čoveka dok ga Gospod preporađa; prvo je kada je on u istinama, i kada se preko istina vodi prema dobru; drugo je kad je u dobru, a od dobra vidi i voli istine. U prvom stanju, Gospod doista vodi čoveka, ali služeći se onim što je vlastito čovekovo; jer radiii od istina je raditi od onih stvari koje su u čoveku; ali raditi od dobra, to je raditi od Gospoda. Stoga se vidi da koliko čovek dopušta da ga Gospod vodi preko dobra u istine, toliko ga Gospod vodi prema Gospodu. Jer postoji delovanje i protivljenje (akcija i reakcija) u svim stvarima koje su povezane; ono što deluje, to je dobro, a ono što odgovara , to je istina; ali istina ni u kom slučaju ne reaguje od sebe, nego od dobra; stoga koliko istina prima dobro, toliko ona reaguje, a koliko reaguje, toliko se povezuje s njim. Iz toga sledi i to, da Gospod, pre nego li se čovek poveže s Njim, vodi čoveka prema Sebi pomoću istina; i koliko ovaj dopušta da ga se privuče, toliko se povezuje. Jer su Božanske Istine takve prirode da se mogu prilagoditi dobru, jer istine postoje od dobra. Od njih, čovek ima opažanje koje je po sebi reagovanje. Dopustiti da se prima delovanje ili da se vodi pomoću istina prema dobru, to je živeti u skladu s njima. Ove su primedbe napravljene, kako bi se donekle znalo kakav je slučaj s prvim stanjem čoveka koji se preporađa, što je označeno sa šest dana rada.

10730. A sedmi dan da vam je svet, subota počivanja Jehovinog. Da ovo označava drugo stanje čovekovog preporađanja kada se povezuje sa Gospodom, i da u najvišem smislu označava sjedinjenje Gospodovog Ljudskog sa Božanskim, vidi se iz reprezentacije sabata, što predstavlja drugo stanje čovekovog preporađannja, kad je čovek u dobru, i kada je tako /preko dobra/ vođen od Gospoda, vidi br. 8510, 8890, 8893, 9274. A da u najvišem smislu označava sjedinjenje Ljudskog sa Božanskim samim u Gospodu, vidi br. 8495, 10356, 10374. Jer kad je Gospod bio u svetu, On je prvo učinio Svoje Ljudsko Božanskom Istinom, a kad je ostavio svet, On je učinio Svoje Ljudsko Božanskim Dobrom kroz sjedinjenje sa Božanskim samim, koje je bilo u Njemu. Ovo je bilo predstavljeno sabatom u najvišem smislu; stoga se i naziva sabatom počivanja Jehovinog. Gospod čini isto, dok preporađa čoveka, prvo mu dajući istine, a onda pomoću istina povezujući ga s dobrom, stoga sa Sobom. Ovo je predstavljeno sabatom u relativnom smislu; jer je preporod čovekov slika Gospodovog proslavljenja, to jest, onako kako je On proslavio Svoje Ljudsko, tako preporađa čoveka. Sabatom se u

pravom smislu označava počinak i mir, jer je Gospod počinuo, kad je ujedinio Svoje Ljudsko sa Svojim Božanskim; jer su tada borbe prestale; i tada je ne samo On počinuo, nego su i anđeli u nebesima i ljudi na zemlji bili spaseni . Pošto su ovo dve univerzalne istine i, od kojih sve druge u Crkvi zavise, stoga je sabat postao svetim, i bio kao takav proglašen. Jer je univerzalna istina to, da je Gospod sjedinio Svoje Ljudsko sa Božanskim samim, i da kroz to čovek nalazi počinak i izbavljenje; isto tako je univerzalna istina, da čovek treba da se poveže s Gospodom, što se izvodi preko preporađanja, kako bi se odmorio i spasao. Zbog toga je sabat kod Izrailjske nacije bio glavni reprezentativ, i glavni znak zaveta (saveza) s Jehovom, to jest, znak povezanosti sa Gospodom, kao što se može videti u br. 1037, 10372. Zavet označava povezanost.

10731. Ko bi radio u taj dan, da se pogubi. Da ovo označava duhovnu smrt onima koji su vođeni samim sobom i svojim ljubavima, a ne Gospodom, vidi se iz rada na dan sabata, što označava voditi samoga sebe , a ne biti vođen od Gospoda, kao što se može videti, br. 8495, 10360, 19362, 10364; i iz značenja poginuti , što označava prokletstvo ili duhovnu smrt, vidi br. 6119, 9008. Oni koji vode sami sebe, i koja vode njihove vlastite ljubavi, ne veruju u Gospoda jer verovati u Gospoda, to dolazi od Njega, a ne od samoga sebe. To je razlog što oni pridaju važnost sjedinjenju Njegovog Ljudskog sa Božanskim samim; i ne pridaju važnost prepoodu od Gospda, niti pak istinama Crkve; jer kažu sebi, Šta je to, ili zašto je to važno da to znamo , ili da li mislimo o tome i želimo to? Zar mi ne živimo isto kao i drugi svet, kakva je razlika? Oni ovako misle, jer misle polazeći od svetskog života, a ne od nebeskog života. Nebeski život je stvar njima nepoznata, a niko ne može da u mislima pođe od onoga što ne zna; stoga osobe ovakvoga karaktera ne mogu da se spasu jer nebo nije u njima, pa stoga ne mogu da budu u nebu; jer se njihovo unutrašnje slaže s njim /s nebom/. Takvi su oni koji poriču ove univerzalne istine. To je stanje označeno radom na dan sabata, a duhovna smrt takvih osoba označena je prirodnm smrću .

10732. (3) Vatre ne ložite po stanovima svojim u dan subotnji. Da ovo označava da ništa od ljubavi prema vlastitom, a to je ljubav prema sebi i svetu, ne treba da postoji u čovekovima stvarima koje su od Gospoda, vidi se iz značenja vatre, što označava ljubav i u svakom smislu; vidi br. 6832, 7324, 7575, 9041, u ovom slučaju označava čovekovu vlastitu ljubav, a to je ljubav prema sebi i svetu, od koje potiču sve pužude i sva zla i obmane; i iz značenja stanova sinova Izrailjevih, koji označavaju dobra i istine Crkve koje, su kod čoveka od Gospoda. Jer stanovi označavaju unutrašnje stvari kod čoveka, a to su stvari koje pripadaju

njegovome umu; vidi br. 7719, 7910, 8269, 8309, 10153; u ovome slučaju, dobra i istine od Gospoda; a sinovi Izrailjevi označavaju Crkvu, br. 930. Pošto su ovakve stvari bile označene vatrom, stoga je bilo zabranjeno paliti vatru na dan sabata. Kakav je to slučaj, biti vođen od samih sebe i od njihovih vlastitih ljubavi, a ne od Gospoda, može se videti upravo gore, br. 10731.

10733. Ono što je sadržano u stihu 4 do kraja poglavlja, mimoišli smo bez objašnjavanja, jer je sve što je tamo sadržao, bilo otkriveno u poglavljima XXV - XXXI, u kojima se govorilo o šatoru, i svim stvarima u njemu, kao i o oltaru za žrtve ognjene, i o haljinama Aronovim i njegovih sinova; jer ovde nalazimo samo nabrajanje stvari od kojih su ovi predmeti sastavljeni.

O PETOJ ZEMLJI U ZVEZDANOME NEBU

10734. Bio sam odveden još na jednu zemlju, koja je u svemiru izvan našega sunčanog sistema; ovo je izvedeno promenama stanja moga uma, to jest, u pogledu moga duha, jer, kao što je ponekad gore pomenuto, duh se vidi od mesta do mesta samo kroz promene stanja njegovog unutrašnjeg, ali koje promene njemu izgledaju kao kretanje s mesta do mesta, ili kao putovanja. Te su promene trajale oko deset sati, dok nisam stigao do stanja njihovog života, to jest, pre nego sam bio tamo odveden mojih duhom. Samo Gospod može da izvede promene na ovaj način da se stanje uma postupno menja i približi stanju drugoga uma, koji je na velikom odstojanju. Bio sam nošen prema istoku i na levo, uz to mi je izgledalo da sam postepeno podizan iznad ravnine horizonta. Bilo je dopušteno opažati kretanje i napredovanje od pređašnjeg mesta, sve dok se oni, od kojih sam krenuo, nisu izgubili s vida; a u međuvremenu razgovarao sam o raznim predmetima uz put, s duhovima koji su bili sa mnom.

10735. Bio je sa mnom jedan duh koji je, za života u svetu, bio ganutljiv besednik i pisac. Zbog ideje koju sam o njemu imao, prisutni duhovi pretpostavili su da je on bio prevashovno Hrišćanin u srcu; jer u svetu se začinje ideja i sud stvara od beseda i pisanja, a ne od života, osim ako je ovaj upadljiv; a ako se i pokaže nešto u životu što se ne slaže, to se izvinjava; jer ideja, ili misao i opažanje o nekome, sve vuče na svoju stranu.

10736. Posle toga sam opazio da sam bio u zvezdanom nebu, daleko iznad sveta našega sunčanoga sistema, jer se to tako moglo razumeti zbog promena stanja, i iz kretanja za vreme od skoro deset sati. Na kraju, čuo sam neke duhove kako govore, a koji su bili blizu neke zemlje, koju sam posle video. Kada sam im se približio, rekoše, posle razgovora, da ih ponekad posećuju duhovi iz daljine, koji s

njima razgovaraju o Bogu, a koji unose zbrku u njihove misli. Isto tako, pokazali su put kojim ovi dolaze, iz čega se videlio da su to bili duhovi s naše zemlje. A kad ih se upitalo, na koji način ih oni zbunjuju, rekoše, tim što govore da je potrebno verovati u Božansko koje se deli u tri osobe, koje ipak nazivaju Bogom. I kad se ideja njihove misli ispitala, pokazala se kao Trojnost, koje nije u kontinuitetu nego u stepenima, i kod nekih i kao tri osobe koje razgovaraju zajedno. I da iako nazivaju svaku osobu Bogom, te iako imaju drugačiju ideju o svakom, oni uprkos toga kažu da je to jedan Bog. Mnogi su se žalili da takvi duhovi njih zbunjuju time što misle o tri, a kažu i govore o jednom, a da bi trebalo da govore kao što misle. Besednik, koji je bio sa mnom, bio je tada ispitan u pogledu ideja kojih se držao o jednom Bogu i tri osobe. On je predstavio da postoje tri boga, ali jedan po kontinuitetu, ali koji je stvorio ovo trojno jedno kao nevidljivo jer je Božansko. A kada je ovo izložio, opazilo se da je tada mislio samo o Ocu, a ne o Sinu; i da je njegove ideja o nevidljivm Bogu bila samo ideja prirode u njenim prvim načelima, zbog čega je ishod bio to, da je njemu najdublje u prirodi bilo Božansko. Treba da se zna da se u drugom životu ideja svačije misli o nekom predmetu predstavlja u živo, i da se svako ispituje u pogeldu života njegove vere; kao i to, da je ideja misli o Bogu najvažnija od svih, jer preko te ideje, ako je prava, ostvaruje se povezivanje s nebom; jer Božansko je ono što sačinjava nebo.

10737. Posle su bili upitani kakvu ideju imaju o Bogu. Odgovorili su da ne mogu da zamisle nevidljivog Boga, nego samo vidljivoga Boga, i to u ljudskom obliku; i da ovo znaju ne smao iz unutrašnje percepcije, nego i iz toga što im se pokazuje kao Čovek, dodajući, da ako bi po ideji nekih njihovih posetilaca i besednika, i shvatili Boga kao nevidljivog, ne bi mogli nikako da misle o Bogu, jer ono što je nevidljivo, to ne ulazi u ideju misli. Opazio sam da je to bilo zato što je njima nevidljivo nešto bez oblika, stoga bez osobina, a ideja koja je bez oblika i osobina, ta se rasipa i gubi u prirodi, koja je vidljiva. Čuvši ove stvari, bilo mi je dopušteno da pomislim da je to dobro da misle o Bogu koji je u ljudskom obliku, i da mnogi na našoj zemlji misle slično, osobito kada misle od Gospodu; i da su drevni tako mislili. Tada im rekoh o Avraamu, Lotu, Gideonu, Manou i njegovoj ženi, i o onome što se o njima iznosii u našoj Reči, pokazujući da oni vide Boga u ljudskom obliku, i da kad su Ga videli, da su Ga priznali, da je Stvoritelj svemira, i nazvali Ga Jehovom, a sve ovo iz unutrašnjeg opažanja; ali da je danas to unutrašnje opažanje iščezlo u Hrišćanskom svetu, i da je ostalo samo kod neukih koji su u veri.

10738. Pre nego je ovo rečeno, verovali su da je naše društvo bilo od onih koji žele da ih zbune o Bogu i o ideji trojnosti; stoga , kada su ovo čuli, rekoše da su od Boga, kojega nazivaju Gospodom, neki bili poslati da ih poučavaju o Njemu, a da oni nisu voljni da prime strance koji ih uznemiravaju, posebno idejom o tri osobe u Božanstvu, jer da oni znaju da je Bog jedan, stoga da je Božansko jedno, a ne jednodušnost trojice, osim ako njhovi posetioci žele da govore o Bogu kao o anđelu, u kojemu postoji najdublje života koje je nevidljivo, iz čega oni misle i postaju mudri; i spoljašnje života koje je vidljivo pod ljudskim oblikom, iz kojega gledaju i rade; i proizlazeće života koje je sfera ljubavi i vere okolo njega. Jer se priroda ljubavi i vere svakoga anđela i duha opaža na odstojanju zbog sfere života koja proizlazi od njega. Što se tiče Gospoda, rekoše da ono što proizlazi od Njega kao život, da je to Božansko samo koje ispunjava i sačinjava neba, jer je iz Bića života ljubavi i vere.

Saslušavši ove stvari, rekoh, da se takva ideja o trojnosti a u isto vreme o jedinstvu, slaže s anđeoskom idejom o Gospodu; i da ona pripada samoj doktrini Gospodovoj o Sebi; jer da On uči da su On i Otac jedno; da je Otac u Njemu, i On da je u Ocu; da onaj ko vidi Njega, vidi Oca; i da onaj ko veruje u Njega, veruje i u Oca, i poznaje Ga; isto tako da Paraklit, kojega On naziva Duhom Istine, a isto tako i Svetim Duhom, proizlazi od Njega, i da ne govori od Sebe, nego od Njega, čime se označava Božansko proizlazeće. Još rekoh, da je ideja o trojnosti a u isto vreme i o jedinstvu, da se slaže i sa Esse (Bića) i Existere (Postojanja) Gospodovog života kada je bio u svetu. Esse Njegovog života bilo je suštinsko Božansko, jer je On bio začet od Jehove; a Esse života svakoga je od onoga ko ga je začeo; existere života od esse, je Ljudsko u obliku. Esse života svakoga čoveka je, koje ima od svoga oca, naziva se dušom, a existere života iz toga naziva se telom. Duša i telo sačinjavaju jednoga čoveka. Sličnost između ta dva je kao između napora i dela kao rezultata u delu; jer je delo napor koji deluje, pa su tako ova dva jedno. Napor se u čoveku naziva voljom, a napor koji deluje, naziva se delom. Telo je instrument pomoću kojega volja, koja je početno (princip), deluje, a pri delovanju, instrument i početak (princip) su jedno. Tako je i sa dušom i telom.

Takvu ideju o duši i telu imaju anđeli u nebesima; stoga oni znaju da je Gospod učinio Svoje Ljudsko Božanskim od Božanskog u Sebi , koje je bilo Njegova duša od Oca. Osim toga, vera koja je prihvaćena u celom Hrišćanskom svetu, ne odstupa od ovoga, jer uči, kao što su telo i duša jedan čovek, tako je i u Gospodu, Bog i Čovek jedan Hristos. Pošto je postojalo takvo jedinstvo, ili takvo sjedinjenje u Gospodu, stoga je On ustao ne samo u pogledu duše, nego i u pogledu tela, koje je

proslavio u svetu, za razliku od svakoga drugoga čoveka. O ovome, On je poučio učenike, rekavši, Dotaknite Me i pogledajte, jer duh nema tela i kostiju kao što vidite da ja imam. To je razlog da Crkva priznaje sveprisustvo Njegovog Ljudskog u sakramentu Večere, što se ne bi moglo priznavati da Njegovo Ljudsko nije isto tako i Božansko.

Ove su stvari ti duhovi shvatili vrlo dobro, jer ove stvari razum anđeoskih duhova prima; i oni rekoše da samo Gospod ima moć u nebesima, i da su nebesa Njegova. Na šta odgovorih, da i Crkva ovo zna iz samih reči Gospodovih pre nego se uzneo u Nebo, jer je rekao, Sva Mi je moć data na nebu i na zemlji.

10739. Nastavak o petoj zemlji u zvezdanome nebu naći će se na kraju sledećega poglavlja.

KNJIGA IZLASKA

POGLAVLJE XXXV

Doktrina o Ljubavi prema Bližnjem o Veri.

10740. Što god čovek čini od ljubavi, ostaje upisano u njegovom srcu, jer je ljubav vatra života, stoga je to život svakoga čoveka, pa stoga, kakva je ljubav, takav je i život, a kakav je život, takav je i celi čovek u pogledu i duše i tela.

10741. Kao što ljubav prema Gospodu i ljubav prema bližnjemu sačinjavaju život neba kod čoveka, tako i ljubav prema sebi i ljubav prema svetu sačinjavaju život pakla kod njega; jer su ove ljubavi suprotne prethodnim; stoga oni kod kojih vladaju ljubav prema sebi i prema svetu, ne mogu primati ništa od neba, a sve što primaju, to je od pakla. Jer, što god da čovek misli i što god hoće; ili što god veruje, i što god voli, to je ili od neba ili od pakla.

10742. To je zato što oni kod kojih ljubav prema sebi i ljubav prema svetu sačinjavaju život, žele dobro samo sebi, a ne drugima, osim radi sebe samih. I pošto je njihov život od pakla, oni preziru druge u upoređenju sa sobom; oni su na njih gnevni ako im ovi ne povlađuju; oni ih mrze, plamte osvetom protvu njih, u stvari, žele da iskažu na njima svoj bes. Ove stvari postaju uživanja njihovog života, stoga postaju njihove ljubavi.

10743. To su oni koji imaju u sebi pakao, i koji posle smrti dolaze u pakao, jer se njihov život slaže sa životom onih koji su u paklu; jer svi su tamo takvoga karaktera, i svaki ide svome.

10744. Zato što ove osobe ne primaju ništa od neba, one u srcu poriču Boga, i ne veruju u život posle smrti, i sledstveno, nipodaštavaju sve što pripada Crkvi. To ništa ne vredi što čine dobro svojim sugrađanima, društvu, svojoj zemlji, i Crkvi, i to što govore dobro o ovim stvarima, jer oni rade sve ove stvari radi sebe samih i sveta, da bi sačuvali izgled i stekli ugled, počasti, i dobit. Ove su stvari njima spoljašnje spone, preko kojih se vode da bi činili dobro, i da bi se uzdržali da ne čine zlo. A što se tiče unutrašnjih spona, koje pripadaju savesti, i koje zapovedaju da se ne čini zlo jer da je to greh i protivno je Božanskim zakonima, od toga oni nemaju ništa.

10745. Stoga, kada stignu u drugi život, što se dešava neposredno posle smrti, i kada se od njih oduzmu spoljašnje spone, tada oni srljaju glavačke u svaku vrstu zloće u skladu sa svojim unutrašnjim stanjima, kao što je mržnja, osveta, jarost, i okrutnost, a tako isto i licemerje, prevara, obmana, i mnoge druge vrste zloće. Ove su stvari njima uživanja njihovog života; stoga se odvajaju od dobrih i bacaju se u pakao.

10746. Da su ove stvari njima najveća uživanja, uopšte se ne zna u svetu, jer se ovakve stvari skrivaju u ljubavima prema sebi i svetu; i tada se sve stvari koje idu njima u prilog, nazivaju dobrima, a one koje ih potvrđuju, oni nazivaju istinama; i ne znaju i ne priznaju neka druga dobra i istine, jer ne primaju ništa od neba, koje su oni sebi zatvorili.

10747. Zato što je ljubav vatra života, a svačiji život je u skladu s njegovom ljubavlju, to se može znati šta je nebeska vatra, a šta paklena vatra. Nebeska je vatra ljubav prema Gospodu i ljubav prema bližnjem, dok je paklena vatra ljubav prema sebi i ljubav prema svetu, i požuda, koja iz toga sledi, za svim zlima, koje izbijaju iz tih ljubavi kao iz svojih izvora.

10748. Šta je priroda života onih koji žive u paklu, može se naslutiti iz onoga šta bi ona bila među takvim osobama u svetu, kada bi se uklonile spoljašnje spone, a ne bi bilo unutrašnjih spona da ih obuzdavaju.

10749. Čovekov život se ne može promenii posle smrti. On ostaje kakav je bio; niti se život pakla može prevesti u život neba, jer su ovo suprotnosti. Iz toga je

očito, da oni koji dođu u pakao, tamo ostaju zauvek ; i da oni koji dođu u nebo, tamo ostaju zauvek.

POGLAVLJE XXXVI

1. I stade raditi Bezeleel i Olijab i svi ljudi vešti, kojima beše Jehova dao mudrost i razum da umeju raditi svaki posao za službu u svetinji, sve što je zapovedio Jehova.

2. I pozva Mojsije Bezeleela i Olijaba i sve vešte ljude, kojima Jehova dade mudrost u srce, koje god podiže srce njihovo da dođu da rade taj posao.

3. I uzeše od Mojsija sve priloge, koje donesoše sinovi Izrailjevi da se uradi delo za službu u svetinji. Ali još donošahu k njemu dragovoljno priloge svako jutro.

4.Tada dođoše svi vešti ljudi, koji rađahu delo za svetinju, svaki od svojega posla koji rađahu.

5. I rekoše Mojsiju govoreći: više donosi narod nego što treba da se uradi delo, koje je Jehova zapovedio da se uradi.

6. I zapovedi Mojsije da se oglasi po okolu govoreći: ni čovek ni žena da ne donosi više priloga za svetinju. I zabrani se narodu da ne donosi.

7. Jer bejaše svega dosta da se uradi sve delo, i još pretecaše.

8. I ljudi vešti između onih, koji radiše ovo delo, načiniše šator od deset zavesa od tankoga platna uzvedenoga i od porfire i od skrleta i od crvca, s heruvimima vešto vezenim načiniše.

9. U dužinu beše jedna zavesa od dvadeset i osam lakata, a u širinu od četiri lakta; 10. I sastaviše pet zavesa jedan s drugim, i pet drugih zavesa sastaviše jedan s drugim.

11. I načiniše petlje od porfire po kraju prvoga zavesa na onoj strani gdje će se sastaviti s drugim; i tako načiniše na svakom po kraju gdje će se sastaviti s drugim.

12. Pedeset petalja načiniše od porfire na prvom zavesu, i pedeset petalja načiniše na kraju svakoga zavesa gde se sastavlja s drugim; petlje behu jedna prema drugoj.

13. I načiniše pedeset zlatnih kuka, i sastaviše kukama zavese jedan s drugim; tako se šator sastavi.

14. I načiniše zavese od kostreti za naslon nad šatorom; jedanaest zavesa takih načiniše.

15. U dužinu beše jedan zaves od trideset lakata a u širinu od četiri lakta; jedne mere beše svih jedanaest zavesa.

16. I sastaviše pet zavesa zajedno, a drugih pet zavesa zajedno.

17. I načiniše pedeset petalja po kraju jednoga zavesa gde se sastavlja s drugim, i pedeset petalja načiniše po kraju drugoga zavesa da se sastavi.

18. I načiniše pedeset kuka od mjedi da se sastavi naslon.

19. I načiniše pokrivač na naslon od koža ovnujskih crvenih obojenih, i pokrivač od koža jazavčijih ozgo.

20. I načiniše daske šatoru od drveta sitima, koje će stajati pravo.

21. Daska beše duga deset lakata a podrug lakta široka svaka daska.

22. Po dva čepa behu na dasci, jedan prema drugom; tako načiniše na svim daskama za šator.

23. A ovih dasaka za šator načiniše dvadeset dasaka za južnu stranu;

24. I četrdeset stopica srebrnih načiniše pod dvadeset dasaka, dve stopice pod jednu dasku za dva čepa njezina, a dve stopice pod drugu dasku za dva čepa njezina.

25. Tako i na drugoj strani šatora, prema severu, načiniše dvadeset dasaka.

26. Četrdeset stopica srebrnih, pod njih, dve stopice pod jednu dasku a dve stopice pod drugu dasku.

27. A na zapadnoj strani šatora načini šest dasaka:

28. I još dve daske učiniše u uglove šatoru s obe strane.

29. One bijahu sastavljene ozgo, i bejahu sastavljene odozdo beočugom; tako načiniše s obe strane na dva ugla.

30. I tako bejaše osam dasaka, i šesnaest stopica njihovih srebrne, po dve stopice pod svaku dasku.

31. I načiniše prevornice od drveta sitima; pet za daske s jedne strane šatora.

32. I pet prevornica za daske na drugoj strani šatora, i pet prevornica za daske na zapadnoj strani šatora od oba ugla.

33. I načiniše prevornicu srednju da ide preko srede dasaka od jednoga kraja do drugoga.

34. A daske okovane zlatom, i beočuge za njih načiniše od zlata, da u njima stoje prevornice, i okovaše zlatom prevornice.

35. I načiniše zaves od porfire i od skrleta i od crvca i od tankoga platna uzvedenoga, s heruvimima vešto vezenim načiniše ga.

36. I načiniše za nj četiri stupa od drveta sitima, i okovaše ih zlatom, a kuke na njima behu od zlata, i sališe im četiri stopice od srebra.

37. I načiniše zaves na vrata naslonu od porfire i od skrleta i od crvna i od tankoga platna uzvedenoga, vezen.

38. I pet stupova za nj s kukama njihovim, i vrhove im i pojaseve okovaše zlatom, i pet stopica pod njih od mjedi.

SADRŽAJ.

10750. Šta ove stvari označavaju u unutrašnjem smislu, vidi se iz onoga što je objašnjeno u pogl. XXVI, jer su iste; iz kojega će razloga stvari sadržane u ovome poglavlju biti mimoiđene bez daljeg objašnjavanja.

NASTAVAK O PETOJ ZEMLJI U ZVEZDANOME NEBU.

10751.

Posle mi je bilo dopušteno da razgovaram s duhovima s njihove zemlje; jer su duhovi u stanju da ovo rade, kad Gospod otvori njihovu spoljašnju ili prirodnu memoriju, jer oni donose ovu memoriju sa sobom sa sveta; ali ona se ne otvara osim po dopuštenju Gospodovom. U ovoj prilici duhovi rekoše o svojoj zemji sa koje su bili, da, kada im je dopušteno, da se pokazuju stanovnicima svoje zemlje, i da s njima govore kao s ljudima; i da se to izvodi na taj način, što se oni uvode u svoju prirodnu ili spoljašnju memoriju, pa stoga i u misao kakvu su imali kad su živeli u svetu; i da je tada otvoren unutrašnji vid stanovnika ili vid njihovoga duha, i da se na taj način duhovi njima pokazuju. Dodali su, da stanovnici pretpostavljaju da su oni ljudi s njihove zemlje, a opažaju da nije tako, onda kada odjednom nestanu iz vida. Rekoh im da je u drevna vremena bilo takvih slučajeva i na našoj

zemlji, kao s Avraamom, Sarom, Lotom, stanovnicima Sodoma, s Manoom i njegovom ženom, s Jošuom, Marijom, i Jelisavetom, kao i s prorocima uopšte, i da se Gospod pokazao na isti način, i da su oni koji su Ga videli, da nisu znali da im se On otkrio, i da su mislili da je bio neki stanovnik njihove zemlje; ali da se to danas retko dešava kako nebi ljudi verovali primorani /na spoljašnji način/. Jer vera pod prinudom , kao što je ona koja se prima zbog čuda, ne ostaje sa čovekom, a može i da bude štetna onima kod kojih bi se vera mogla usaditi pomoću Reči u stanju gde nema prinude (prim. prev. ovde autor, očito, misli na čuda kao na prinudu da se veruje, jer čuda su nešto spoljašnje, dok se vera uvodi iznutra, a samo potvrđuje izvana).

10752. Besednik, koji je bio sa mnom, nije poverovao da ima zemalja osim naše, jer je u svetu mislio da je Gospod bio rođen samo na ovoj zemlji. Stoga je i on bio doveden u isto stanje u kome su bili duhovi o kojima je bilo reči, koji se pokazuju kao ljudi na njihovoj zemlji; i u tome stanju bio je odveden na onu zemlju sa koje su bili ti duhovi. Kad se ovo zbilo, data mi je komunkacija, tako da sam i ja video stanovnike na sličan način, kao i neke stvari na toj zemlji. Duhovi i anđeli mogu s njima da govore svakim jezikom, jer njihova misao ulazi u ideje kod ljudi s kojim oni govore, stoga u reči njihovoga govora.

10753. Tada se pokazaše četiri vrste ljudi, jedna vrsta posle druge naporedo. Prvi ljudi koje su se videli, bili su obučeni; sedeći, nagi ljudi, boje ljudskog tela; posle, nagi ljudi, s telima kao u plamenu; na kraju, crni ljudi.

10754. Kad je besednik bio s onima koji su bili obučeni, pokazala se žena vrlo lepe spoljašnjosti, obučena u jednostavnu odeću, sa haljinom koja je lepo visila otraga, i koja je bila povučena preko ramena; tako isto, nosila je lepo pokrivalo za glavu, u obliku venca cveća. Videvši devicu, besednik je osetio zadovoljstvo, i govororeći s njom, uzeo je za ruku; ali kad je primetila da je on duh, i da nije s te zemlje, ona se žurno udaljila. Posle su mu se pokazale, na desno, jedan broj drugih žena, koje su pasle ovce i jaganjce, koje su potom vodile na jedno pojilo, u koje je voda dovođena preko maloga kanala iz jedne vrste jezera. Ove su bile obučene na sličan način, i one su držale u svojim rukama pastirske štapove, kojima su vodile ovce i jaganjce da piju. Rekoše da ovce idu pravcem koje one pokažu štapovima; ovce, koje su viđene, bile su široke, vunaste, krupne, i sa podugačkim repovima, ali s tom razlikom, da je donji deo njihovog lica,na mestu brade, bio crn; a nos je bio više boje snega nego tela.

10755. Posle je besednk bio odveden dalje, ali nevoljno, jer je još uvek mislio o ženi koja mu se toliko dopadala, i u kojoj je toliko uživao, što se videlo po tome što je pokazala neka vrsta njegove senke na pređašnjem mestu. Tada je prišao onima koji su bili nagi; ovi su viđeni kako hodaju dvoje i dvoje zajedno. Bili su muž i žena, i bili su pokriveni pojasom oko bokova, i nekim pokrivalom oko glave. Kad se besednik približio ovima, doveden je u stanje u kome je bio u svetu kad bi zaželeo da besedi; i tada reče da želi da im besedi o Gospodu koji je bio razapet. Ali, oni rekoše da ne žele da čuju takve stvari, jer da ne znaju šta one označavaju, i da oni znaju da Gospod živi. Tada im reče da želi da im besedi o Gospodu koji je živ , ali oni su i ovo odbili, rekavši, da opažaju u njegovom govoru ne ono što je nebesko, nego ono što je zemaljsko, jer da je to bilo radi sebe, svoga ugleda, i počasti; i da mogu da čuju iz samog njegovog zvuka u govoru, da li to dolazi od srca, ili samo od usta; i pošto je on takvoga karaktera, da on ne može njih da uči; stoga je ućutao. Kada je bio u svetu, bio je u stanju da dirne duboko ljudska osećanja, tako da je mogao da podstakne svoje slušaoce da osete ono što je sveto; ali daje ova osobina stečena veštinom, pa je stoga dolazila od sebe i sveta, a ne od neba.

10756. Dalje rekoše, da mogu da opaze da li postoji bračno načelo kod onih u njihovoj vlastitoj naciji koja je naga; i bilo je pokazano da oni ovo opažaju iz duhovne ideje o braku, koja je bila prenesena meni, a koja je bila to, da je brak sličnost unutrašnjih stvari koja se oblikuje povezivanjem istine i dobra, to jest, vere i ljubavi, i da zbog te povezanosti postoji u telu bračna ljubav. Jer da se sve stvari uma ispoljavaju u nekom obliku tela, stoga i u obliku bračne ljubavi, kada se dvoje uzajamno vole, a isto tako i iz želje da hoće i misle jedan kao i drugi, tako da budu zajedno i da su povezani u unutrašnjim stvarima u pogledu uma. Od ovoga je to, da duhovno osećanje njihovih umova postaje prirodno u telu, i oblači se u osećanje bračne ljubavi. Rekoše da nema ništa od bračne priroda između jednog muža i nekoliko žena.

19757. Posle toga je besednik prišao onima koji su isto tako bili nagi, ali im je telo bilo kao u plamenu; a na kraju onima koji su bili crni, od kojih su neki bili nagi, a neki odeveni. Ali svi ovi žive drugde na istoj zemlji.

10758. Na kraju, razgovarao sam s duhovima s te zemlje o verovanju stanovnika naše zemlje o uskrsnuću, da ovi ne mogu da shvate da ljudi neposredno posle smrti dolaze u drugi život, i da se tamo pokazuju kao ljudi u licu, telu, rukama, nogama, i svim čulima spoljašnjim i unutrašnjim; a još manje da su obučeni u odeću, i da imaju kuće i stanove. Ovi ljudi se drže ovih ideja, jer najveći

broj njih misli od čulnih stvari, koje pripadaju telu, da oni ono što ne vide i ne dodiruju, da to nije ništa; isto tako, da je to zbog toga što malo koji od njih može da se povuče iz stvari spoljašnjih čula, u unutrašnje stvari, i da tako bude uzdignut u svetlost nba. To je razlog da ne mogu da imaju nikakvu ideju o čovekovoj duši ili duhu, osim kao o nečemu kao vetar, vazduh, ili dah bez oblika, u čemu ima nešto životno. To je razlog da ne veruju da će ustati ponovo na kraju sveta, koji oni nazivaju Poslednjim Sudom; i da će tada telo, iako smrvljeno u prah i razasuto u sve vetrove, povratiti i postati duša ili duh. Dodao sam, da im je dopušteno da ovo veruju, zato što, misleći samo od čulnih stvari, kao što je rečeno, oni ne mogu a da ne misle da njihova duša ili duh ne mogu da žive kao čovek i u ljudskoj formi osim ako opet ne postanu telo koje su nosili u svetu; pa stoga, ako im se ne bi kazalo da će telo ponovo ustati, oni bi u srcu odbacili kao neshvatljivu doktrinu o uskrsnuću i o večnom životu. Znači da uprkos svega, ova ideja o uskrsnuću ima tu prednost što po njoj veruju u život posle smrti. A iz ovog verovanja sledi, da kada leže bolesni u postelji, oni ne misle kao pre pod uticajem svetskih i telesnih stvari, to jest, od stvari čula, pa stoga veruju da će živeti neposredno posle upokojenja. Oni tada govore o nebu, kao i o nadi u život tamo neposredno posle smrti, sasvim udaljeno od njihove doktrine o Ploslednjem Sudu.

Dalje im rekoh da sam ponekad iznenađen, da kada oni koji su u veri, govore o životu posle smrti, i o svojim prijateljima koji umiru ili su već umrli, da u tome trenutku ne misle o Poslednjem Sudu, već misle da će njihovi prijatelji živeti ili žive kao ljudi neposredno posle smrti. Ali čim uđe misao o Poslednjem Sudu, ova se ideja pretvara u materijalnu ideju o njihovom zemaljskom telu, da će se ono ponovo sjedinii sa svojom dušom. Jer ne znaju da je svaki čovek duh po som unutrašnjem,i da je duh ono što živi u telu, a ne da živi samo telo od sebe; i da je svačiji duh ono od čega /duh/ima svoj ljudski oblik, stoga da je to ono što je prevashodno čovek u sličnoj formi, ali da duh nije vidljiv očima tela, ali je vidljiv očima duhova. Stoga, kad se otvore oči čovekovoga duha, što se dešava kada se ukloni telesni vid, vide se anđeli. Anđeli su se pokazivali kao ljudi drevnima, o kojima čitamo u Reči. Isto tako, ponekad sam razgovarao s duhovima, s kojima sam se bio upoznao kad su živeli kao ljudi u svetu, i pitao ih da li žele da se opet obuku u svoja zemaljska tela, kao što su nekad mislili. Kad su ovo čuli, pobegli su daleko pri samoj pomisli o takvom povezivanju, čudeći se da su nekad tako mislili iz same vere bez ikakvog razumevanja, kad su bili u svetu.

10759. O petoj zemlji u zvezdanome nebu nastavće se na kraju sledećeg poglavlja.

KNJIGA IZLASKA (EXODUS)

DOKTRINA O LJUBAVI PREMA BLIŽNJEMU I O VERI

10760. Ono što sačinjava nebo kod čoveka, to isto tako sačinjava Crkvu, jer je Crkva Gospodovo nebo na zemlji. Stoga se, iz onoga što je pre rečeno o nebu, vidi i šta je Crkva.

10761. Ono se naziva Crkvom, gde je Gospod priznavan, i gde je Reč; jer su suštinske stvari Crkve ljubav i vera u Gospoda od Gospoda; a Reč je ta koja uči čoveka kako treba da živi da bi mogao primiti ljubav i veru od Gospoda.

10762. Gospodova Crkva je unutrašnja i spoljašnja; unutrašnja kod onih koji izvršavaju Gospodove zapovesti iz ljubavi, jer su to oni koji vole Gospoda; a spoljašnja kod onih koji ih izvršavaju iz vere, jer su to oni koji veruju u Gospoda.

10763. Da bi Crkva postojala, mora da postoji doktrina iz Reči, jer bez doktrine Reč se ne razume. Ali, sama doktrina ne sačinjava Crkvu u njemu, nego je sačinjava život u skladu s njom. Stoga sledi, da vera sama ne sačinjava Crkvu, nego život vere, koji je ljubav prema bližnjemu.

10764. Istinita Doktrina Crkve je doktrina o ljubavi prema bližnjem i veri zajedno, a doktrina o veri je bez onoga prethodnoga; jer je doktrina ljubavi prema bližnjem i doktrina vere doktrina o životu, a ne doktrina o veri bez doktrine o ljubavi prema bližnjem.

10765. Oni koji su izvan Crkve, a ipak priznaju jednoga Boga, i žive u skladu sa svojom religijom u nekoj vrsti ljubavi prema bližnjem, oni su u zajednici s onima koji pripadaju Crkvi; jer niko ko veruje u Boga i ko živi dobrim žvotom, ne osuđuje se. Iz ovoga se vidi da je Gospodova crkva svuda kroz celi svet, iako je posebno tamo gde se Gospod priznaje, i gde je Reč.

10766. Svako u kome je Crkva, spasava se. A svako kod koga nije Crkva, osuđuje se.

POGLAVLJE XXXVII

1. I Bezeleel način kovčeg od drveta sitima, dva i po lakta dug i podrug lakata visok.

2. I okova ga čistim zlatom iznutra i spolja; i načini mu zlatan venac unaokolo 3. I sali mu četiri beočuga od zlata na četiri ugla njegova; dva beočuga s jedne strane, a dva s druge.

4 .I načini poluge od drveta sitima, i okova ih zlatom.

5. I provuče poluge kroz beočuge s obe strane kovčega, da se može nositi kovčeg.

6. I načini zaklopac od čistoga zlata, u dužinu dva i po lakta, a u širinu od podrug lakta.

7. I načini dva heruvima od zlata, jednostavne načini ih, na dva kraja zaklopcu.

8. Jednoga heruvima na kraju odovud, a drugoga heruvima na kraju odovud; zaklopcu na oba kraja načini heruvime.

9. I u heruvima behu krila raširena uvis, i zaklanjahu krilima svojm zaklopac, i licem behu okrenuti jedan drugome, i gledahu prema zaklopcu heruvimi.

10. I načini sto od drveta sitima, u dužinu od dva lakta a u širinu od lakta, i od podrug lakta u visinu.

11. I okova ga čistim zlatom, i načini mu venac zlatan unaokolo.

12. I načini mu oplatu od podlanice unaokolo, i načini venac zlatan uz oplatu naokolo.

13. I sali mu četiri beočuga od zlata, i metnu beočuge na četiri ugla, koji mu bejahu na četiri noge.

14. Prema oplati bejahu beočuzi, a u njima poluge, da se može nositi sto.

15. A poluge načini od drveta sitima, i okova ih zlatom, da se može nositi sto.

16. I načini od čistoga zlata posuđe što se meće na sto: zdele i čaše i kutiće i vedra, kojim će se prelevati.

17. I načini svećnjak od čistoga zlata, jednostavan načini svećnjak; stup mu i grane, čašice i jabuka i cvet; a tri čašice i jabuke i cvetovi izlažahu iz njega.

18. I šest grana izlažahu mu sa strana; tri grane svećnjaka s jedne strane a tri grane svećnjaka s druge strane;

19. Tri čašice kao badem na jednoj strani i jabuka i cvet; a tri čašice kao badem na drugoj strani, i jabuka i cvet; tako na svih šest grana koje izlažahu iz svećnjaka.

20. A na osam svećnjaka behu četiri čašice kao badem sa svojim jabukama i cvetovima.

21. Jedna jabuka beše od dve grane iz njega, i jedna jabuka pod druge dve grane iz njega, i jedna jabuka pod druge dve grane iz njega; tako pod čest grana koje izlažahu iz njega.

22. Jabuke njihove i grane im izlažahu iz njega, sve beše od čistoga zlata, jedostavno.

23. I načini mu sedam žižaka i usekače i spremice za gar od čistoga zlata.

24. Od talanta čistoga zlata načini ga sa svim spravama njegovim.

25. I načini oltar kadioni od drveta sitima u dužinu od jednoga lakta, i u širinu od jednoga lakta, četverouglast, i od dva lakta u visinu; iz njega izlažahu mu rogovi.

26. I okova ga čistim zlatom, ozgo i sa strana unaokolo, rogove; i načini mu venac od zlata unaokolo.

27. I dva beočuga od zlata načini mu ispod venca na dva ugla njegova, s obe strane, da u njima stoje poluge da se može nositi o njima.

28. A poluge načini od drveta sitima, i okova ih zlatom.

29. I načini ulje za sveto pomazanje i čisti kad mirisni veštinom apotekarskom.

SADRŽAJ

10767. Pošto se u ovome poglavlju daje opis kovčega, svećnjaka, oltara kadionog, koji je opis sličan onome koji je dat u pogalvlju XXV, gde se objašnjava podrobno njihov unutrašnji smisao, stoga ćemo preći preko ovoga bez objašnjavanja.

NASTAVAK O PETOJ ZEMLJI U ZVEZDANOME NEBU

10768. Pored onoga što je izneseno, neke su još stvari bile viđene da toj tamo zemlji, a to se pokazalo kroz komjunikaciju s anđelima koji su tamo bili i koji su se pokazali kao ljudi na zemlji, jer kad se ovo desi, oni vide tamo predmete vlastitim

očima, kao što ih vide i stanovnici; ali kada nisu u tome stanju, oni tamo ništa od toga ne vide, nego samo stvari koje su u nebu.

10769. Viđene su njihove nastambe, a to su bile niske kuće u obliku šatora, kao kod drevnih, koje su se prostirale u dužinu, sa prozorima sa strana u skladu s brojem soba ili ložnica u koje su bile podeljene . Krov je bio okruglast, a sa svake strane bila su vrata. Rekoše, da su ove bile sazidane od zemlje a pokrivene busenjem, dok su prozori bili načinjeni od vlakana trave ispletene tako da su propuštale svetlost. Videla su se tamo i mala deca, a rekoše da im susedi dolaze, osobiti radi njihove male dece, kako bi se družili s drugom decom, pod pogledom i nadzorom svojih roditelja.

10770. Videla su se i bela polja, sa žetvom skoro sazrelom. Bila su pokazana semena ili zrna ove žetve, koja su bila kao zrna kineske pšenice. Pokazani su i hlebovi napravljeni od onog semena; ovi su bili mali, i četvrtasti. Osim toga, videle su se i travne livade sa cvećem, kao i drveće koje je nosilo plod kao narovi, kao i malo rastinje , ali ne loze, ali na kome je rastinju bilo bobica, od kojih su pravili vino.

10771. Tamo se videlo sunce, a koje je nama zvezda, plamene boje, oko četvrtine veličine našega sunca. Njihova je godina duga oko dvesta dana; a dan je rajao petnaest sati ako se uporedi s vremenom dana na našoj zemlji. Sama zemlja je jedna od najmanjih i zvezdanome nebu, pošto je bila jedva pet stotina nemačkih milja po obimu. Ove su stvari izneli anđeli koji, upoređjujjći ovo s takvim stvarima na našoj zemlji, što su opažali u meni, ili u mojoj memoriji. Oni su napraili ovakav zaključak preko anđeoskih ideja gde se mere postora i vremena znaju u pravoj srazmeri u odnosu na postore i vremena drugde. Ađeoske ideje, koje su duhovne, jako prevaillaze ovakve ljudske ideje koje su prirodne.

10772. Šesta zemlja u zvedanome nebu biće pokaqzana na kraju sledećega poglavlja.

KNJIGA IZLASKA (EXODUS)

10773. Gospodova uprava u nebesima i na zemlji naziva se proviđenjem. I pošto je svo dobro ljubavi i sva istina vere od Njega, a ništa od čoveka, iz toga je očito da je Gospodovo Božansko proviđenje sve uopšte i posebno što vodi spasavanju ljudske rase. Ovo Gospod uči kod Jovana, Ja sam put, istina, i život (XIV, 6). I na drugome mestu, Kao što loza ne može roda roditi sama od sebe ako ne bude na čokotu, tako i vi ako na meni ne budete. Ja sam čokot a vi loze: i koji

bude u meni, i ja u njemu, on će roditi rod mnogi; jer bez mene ne možete činiti ništa (XV, 4, 5).

10774. Pored toga, Gospodovo Božansko proviđenje dopire do u najsitnije pojedinosti čovekovog života; jer postoji samo jedan izvor života, koji je Gospod, od kojega živimo, i delujemo, i imamo svoje biće.

10775. Svako ko dobro razmišlja, može da zna da položaj i bogatstvo u svetu nisu pravi Božanski blagoslovi, iako ljudi, zbog uživanja koja u njima nalaze, njih tako nazivaju; jer ovi prolaze, a mnoge zavode i odvraćaju od neba; nego da su život u nebu i sreća tamo stvarni blagoslovi i da su ovi od Božanskog Bića, kako to Gospod uči kod Luke, Načinite sebi blaga na nebesima koje neće oveštati, , haznu koja se nikad neće isprazniti, jer se lupež ne prikučuje nit imoljac jede. Jer gde je vaše blago, onde će biti i srce vaše (XII, 33, 34).

10777. Zli ljudi uspevaju onako kako umeju, jer se to slaže s redom da svako treba da radi ono na što ga vodi njegov razum i kad je slobodan; jer osim ako je ostavljeno ljudima da postupaju po razumu i slobodno, i osim ako njegova dela proističu iz toga, ljudi ne mogu da se dovedu do toga da prime večni život, jer se to u njih unosi kada su u slobodi, i kada je njihov razum prosvetljen. Jer se niko ne može privesti silom dobru, jer ništa ne prijanja za čoveka od onogana šta je prinuđen, jer to nije njegovo. To postaje čovekovo vlastito onda kada je učinjeno iz slobode; jer ono što se radi iz volje, radi se iz slobode, jer je volja sam čovek. Stoga, osim kada se čovek drži u slobodi da čini zlo, Gospod mu ne može dati dobro.

10778. Ostaviti čoveka, iz njegove slobode, da čini i zlo, naziva se dopuštenjem.

10779. Biti vođen u sreću u svetu preko svoje vlastite veštine, to se čoveku čini da je to od njegove vlastite pameti; međutim, Božansko Proviđenje je neprestano tu, dopuštajući, i neprekidno odvraćajući ga oda zla. Ali biti vođen u sreću u nebu, za to se zna i to se opaža, da to nije od čovekove pameti, jer to je od Gospoda, i to se izvodi preko Božanskog Proviđenja koje ga neprestano priprema i vodi prema dobru.

10780. Da je ovakav slučaj, čovek ne može da shvati iz prirodne svetlosti, jer iz te svetlosti ne poznaje zakone Božanskoga reda.

10781. Treba da se zna, da postoji proviđenje i predviđanje. Dobro je ono što Gospod daje preko providnosti, dok je zlo ono što je predviđeno. Jedno mora da ide s drugim; jer ono što dolazi od čoveka, samo je zlo, dok ono što dolazi od Gospoda, samo je dobro.

POGLAVLJE XXXVIII

1. I načini od drveta sitima oltar za žrtve paljenice u dužinu od pet lakata, i u širinu od pet lakata, četvorouglast, visok tri lakta.

2. I načini mu na četiri ugla njegova rogove; iz njega izlažahu rogovi, i okova ga u mjed.

3. I načini sve posude za oltar, lonce i lopatice i kotliće i viljuške i klešta; sve mu posuđe načini od mjedi.

4. I načini oltaru rešetku kao mrežu od mjedi ispod oltara unaokolo od dna do sredine.

5. I sali četiri beočuga za četiri ugla rešetke mjedene, da se kroz njih provuku verige.

6. A poluge načini od drveta sitima, i okova ih u mjed.

7. I provuče poluge kroz beočuge s obe strane oltara, da se može nositi, od dasaka načini ga šuplja.

8. I načini umivaonicu mjedenu i podnožje joj mjedeno od ogledala, koje donošahu gomilama žene dolazeći na vrata šatora od sastanka.

9. I načini trem na južnoj strani od tankoga platna uzvedenoga od sto lakata

10. I dvadeset stupova za njih i dvadeset stopica pod njih od mjedi, a kuke na stupove i prevornice od srebra.

11. I tako na severnoj strani zavese od sto lakata, , dvadeset stupova za njih i dvadeset stopica pod njih od mjedi, a kuke na stupove i prevornice njihove od srebra.

12. A na zapadnoj strani zavese od pedeset lakata, deset stupova za njih i deset stopica od njih od mjedi; kuke na stupove i pojaseve njihove od srebra;

13. I na prednjoj strani prema istoku zavese od pedeset lakata.

14. S jedne strane zavese od petnaest lakata, tri stupa za njih i tri stopice za njih;

15. A s druge strane do vrata, i otuda i odovuda, zavese od petnaest lakata, tri stupa za njih i tri stopice pod njih.

16. Svi zavesi u tremu unaokolo bejahu od tankoga platna uzvedenoga;

17. A stopice pod stupovima od mjedi , kuke na stupovima i pojasevi na njima od srebra; i vrhovi im bejahu srebreni; i svi stupovi u tremu bejahu opasani srebrom.

18. A zaves na vratima od trema bejaše od porfire i od skrleta i od crvca i od tankoga platna uzvedenoga, vezen, u dužinu dvadeset lakata a u visinu po širini pet lakata, kao i drugi zavesi u tremu.

19. I četiri stupa na nj, i četiri stopice pod njih od mjedi, čepovi na njima od srebra i vrhovi im i pojasevi od srebra.

20. A sve kolje šatoru u tremu unaokolo beše od mjedi.

21. To su stvari prebrojene za šator, šator od svedočanstva, koje je prebrojao po zapovesti Mojsijevoj Itamar, sin Arona sveštenika, za službu Levitsku.

22. A Bezeleel sin Urije sina Hurova od plemena Judina načini sve to što zapovedi Gospod Mojsiju.

23. I s njim Olijab sin Ahizamehov od plemena Danova, drvodelja i vešt tkati i vesti po porfiri, po skrletu, po crvcu i po tankom platnu.

24. A svega zlata što otide na ovo delo, na sve delo za svetinju, koje zlato beše priloženo, svega ga beše dvadeset i devet talanata, sedam stotina i trideset sikala, po svetom siklu.

25. A srebro, što otide do zbora, sto talanata, i hiljadu sedam stotina sedamdeset sedamdeset i pet sikala, po svetom siklu.

26. Po sikla od glave, po siklu svetom, od svakoga koji uđe u broj, od dvadeset godina i više, od šest stotina i tri hiljade i pet stotina i pedeset.

27. Od sto talanata srebra sališe se stopice za svetinju i stopice za zaves; sto stopica od sto talanata, talanat za stopicu.

28. A od hiljadu i sedam stotina i sedamdeset i pet sikala načini kuke na stupove, i okova im vrhove, i opasa ih.

29. A mjedi priložene bejaše sedamdest talanata, i dve hiljade i četiri stotina sikala.

30. I od toga načini stopice na vratima šatora od sastanka, i mjedeni oltar i rešetku mjedenu za nj, i sve sprave za oltar.

31. I stopice u tremu unaokolo, i stopice na vratima trema, i sve kolje za šator i sve kolje za šator unaokolo.

SADRŽAJ

10782. Predmet o kome se govori u ovome poglavlju je oltar za žrtve paljenice, i trem od šatora od sastanka; a pošto su slične stvari bile objašnjene u poglavlju XXVII, i bile otkrivene, ove se stvari izostavljaju bez daljeg objašnjavanja u pogledu unutrašnjeg smisla.

O ŠESTOJ ZEMLJI U ZVEZDANOME NEBU

10783. Ponovo sam odveden na drugu zemlju, koja je bila u svemiru izvan našega sunčanog sveta; i ovo kroz promene stanja koje su trajale oko dvanaest časova. Sa mnom u društvu bio je jedan broj duhova i anđela s naše zemlje s kojima sam razgovarao usput i za vrema našeg putovanja. Ponekad sam bio nošen iskosa na gore, a ponekad iskosa na dole, neprestano prema jugu. Samo sam na dva mesta video neke duhove, a na jednom sam s njma i govorio.

10784. Na putu i za vreme putovanja, bilo mi je dopušteno da vidim koliko je ogromno Gospodovo nebo, koje je za anđele. Jer se iz nenastanjenih delova moglo zaključiti da je bilo toliko ogromno, da iako bi bilo mirijade zemalja i na svakoj od njih ogroman broj ljudi kao na našoj, još uvek bi bilo mesta za njih u večnosti, i nebi se nikada napunilo. Ovo sam mogao da zaključim praveći upoređenje sa širinom neba koje je oko naše zemlje, i koje je planirano za to.

10785. Kada su se anđeoski duhovi, koji su bili s te zemlje, pojavili, oni su nam prišli, pitajući nas ko smo, i šta hoćemo. Rekli smo da smo putnici, da smo ovde dovedeni, i da ne treba da se plaše nas; jer su se bojali da smo mi od onih koji ih uznemiravaju o Bogu, veri, i drugim sličnim stvarima slične prirode, zbog čega su otišli u taj deo svoje zemlje, da bi ih izbegli gde god mogu. Pitali smo ih kako ih te osobe uznemiravaju. Odgovoriše da je to bilo idejom o trojnosti, kao i idejom Božanskog u Bogu bez Ljudskog, iako oni znaju i opažaju da je Bog jedan, i da je čovek. Tada se primetilo da su oni koji ih uznemiravaju, i od kojih su se sklanjali, bili s naše zemlje. Ovo se primetilo zbog toga što su oni koji lutaju okolo ovim putem u drugom životu, zbog želje i zadovoljstva koje nalaze u putovanjima a koju

su osobinu stekli u svetu, da su s naše zemlje; jer na drugim zemljama, oni ne putuju ovim putem. Posle se pokazalo da su to bili monasi koji su putovali u našem svetu iz revnosti da obraćaju Narode . Stoga smo im rekli da su dobro učinili što ih se klone, jer njihova namera nije da poučavaju, nego da se obogate i da vladaju; i da raznim stvarima prvo pokušavaju da zarobe umove drugih, i onda od njih prave robove. Isto tako smo im rekli, da su dobro činili što nisu dozvolili da takve osobe poremete njihovu ideju o Gospodu.

10786. Rekoše dalje da ih te osobe isto tako zbunjuju govoreći da treba da imaju veru, i da treba da veruju sve što oni kažu; i da oni odgovaraju da oni ne znaju šta je vera, ili šta je to verovati, pošto vide u sebi da je nešto tako. Jer su ovi bili iz Gospodovoga nebeskoga carstva, gde svi, iz unutrašnjeg opažanja, znaju istine, koje se kod nas nazivaju istinama vere, jer su oni prosvetljeni od Gospoda, za razliku od onih koji su u Gospodovom duhovnom carstvu. Da su oni bili takve prirode, mogao sam da vidim po nečemu kao plamen, što je bio izvor njihovih ideja. Oni koji pripadaju Gospodovom nebeskom carstvu, kada se govori o istinama, kažu, da, da ili ne, ne. A ni u kom slučaju ne raspravljaju da li je nešto tako, ili nije tako. To su oni o kojma je Gospod kazao, Vaš govor treba da bude da, da ili ne, ne; što je više, od zla je. To je zato što su oni duhovi rekli da ne znaju šta je to imati veru ili verovati. Oni smatraju da bi to bilo kao kad bi neko rekao prijatelju, koji svojim vlastitim očima vidi kuće i drveće, da treba da ima veru ili da veruje da vidi kuće i drveće, kad on jasno vidi da je tako. Takvi su oni koji pripadaju Gospodovom nebeskom carstvu, a takvi su bili ti anđeoski duhovi.

Rekosmo im da ima malo onih na našoj zemlji koji imaju unutrašnje opažanje, jer da u svojoj mladosti oni nauče istine a ne čine ih i neće ih; a oni koji ne primaju istine dalje od memorije, a samo u neznatnom stepenu ih primaju u razum, ali ne i u život, da to bude u volji, jer ne mogu da budu prosvetljeni ili da budu u unutrašnjem vidu od Gospoda, ti kažu da se stvari moraju verovati, ili da ljudi treba da imaju veru. Oni, isto tako, raspravljaju da li je nešto istinito ili nije; ustvari oni neće da se to opaža u bilo kojem unutrašnjem vidu ili razumevanju. Oni tako govore, jer kod njih ideje nemaju svetlosti iz neba. A onima koji gledaju bez svetlosti iz neba, obmane izgledaju kao istine, a istine kao obmane. Stoga je tako veliko slepilo mnoge tamo obuzelo, da, iako ljudi ne tvore istine, ili ne žive u skladu s njima, uprkos toga oni kažu da se ljudi spasavaju samom verom.

10787. Potom smo razgovarali o Gospodu, o ljubavi prema Njemu, ljubavi prema bližnjem, i preporodu, rekavši da je voleti Gospoda voleti Njegove zapovesti, a to je živeti u skladu s njima iz ljubavi; da je ljubav prema bližnjem u

tome da se hoće dobro, pa stoga i čini dobro svojim sugrađanima, svojoj zemlji, Crkvi, i Gospodovom carstvu, ne sebe radi, da bi nas neko video ili da bi stekli neku dobit, nego iz osećanja za dobro. U pogledu preporoda, rekosmo da oni koje Gospod preporađa, da su to oni koji primenjuju istine u život, i koji stiču unutrašnje opažanje o njima; dok oni koji primaju istine prvo u memoriju, pa onda u razum, i na kraju u volju, to su oni koji su u veri, jer oni postupaju iz vere, koja se u ovom slučaju naziva savešću. Oni kažu da oni opažaju da je tako, stoga šta je vera.

10788. Nastavak o šestoj zemlji u zvezdanome nebu naći će se na kraju sledećeg poglavlja.

KNJIGA IZLASKA

POGLAVLJE XXXIX

Doktrina o Ljubavi prema Bližnjem i Veri

10789. Postoje dve stvari kod čoveka koje treba da budu u redu, a to su , stvari koje pripadaju nebu, i one koje pripadaju svetu. One koje pripadaju nebu nazivaju se crkvene ,a one koje pripadaju svetu nazivaju se građanske .

10790. Red se u svetu ne može održavati bez upravljača , čija je dužnost da vidi sve stvari koje se rade u skladu s redom, i da isto tako vidi sve stvari koje se rade suprotno redu; i da nagradi one koji žive u skladu s redom, a kazni one koji žive suprotno redu.

10791. Kad se ovako ne bi radilo, ljudska rasa bi nestala. Jer kod svakog postoji urođena želja da se vlada nad drugima, i da se poseduju tuđa dobra. Iz ovoga potiču neprijateljstvo, zavist, mržnja, obmana, okrutnost, i mnoga druga zla. Stoga, ako se ne bi ljudi držali u stegama zakona i nagradama koje odgovaraju njihovim ljubavima, a to su počasti i bogatstvo za one koji čine dobro a kazne, koje odgovaraju njihovim ljubavima, a koje su gubitak časti, poseda, i života, za one koji čine zlo, ljudski rod bi nestao.

10792. Stoga, treba da bude upravljača učenih u zakonu , mudrih, i koji se boje Boga, da bi održavali ljudska društva u redu. I među upravljačima treba da postoji red da ne bi neko dopustio, iz hira ili iz neznanja, zlima, koji su suprotni

redu, da postoje, i da razore ljudsku rasu. Ljudska rasa se čuva kada ima viših i nižih upravljača, među kojima postoji potčinjenost.

10793. Upravljači nad stvarima koje pripadaju nebu, ili nad crkvenim poslovima, nazivaju se sveštenicima, a njihova se služba naziva svešteničkom. Dok se upravljači nad stvarima kod čoveka koje pripadaju svetu, ili građanskim stvaima, nazivaju magistratima ;a njihov se poglavar, gde takva uprava postoji, naziva kraljem.

10794. Što se tiče sveštenika, njihova je služba to, da uče ljude putu u nebo, a isto tako i da ih vode. Njihova je dužnlost da ih uče u skladu sa doktrinom Crkve, i da ih vode kako bi živeli u skladu s njom. Sveštenici koji uče istine, i vode u dobro života, pa stoga Gospodu, pomoću istina, dobri su pastiri ovaca; a oni koji ih uče, ali ih ne vode u dobro života, pa stoga Gospodu, zli su pastiri. Ove druge Gospod naziva lupežima i razbojnicima (Jovan X, 7-16).

10795. Sveštenici ne smeju da smatraju da im pripada moć nad dušama ljudi, jer oni ne poznaju unutrašnja stanja kod čoveka; a još manje smeju da tvrde da imaju moć da otvaraju i zatvaraju nebo, jer ovu moć ima samo Gospod.

10796. Sveštenici treba da imaju dostojanstvo i čast, zbog svete prirode stvari oko kojih se trude; a mudri sveštenici odaju čast Gospodu, od kojega sve svete stvari dolaze, a ne sebi samima. Dok sveštenici koji nisu mudri, pripisuju sebi čast i nje lišavaju Gospoda. Oni koji pridaju čast sebi zbog svetih stvari kojima se bave, stavljaju počast i dobit iznad spasenja duša, za koje treba da se staraju; ali oni koji odaju čast Gospodu, a ne sebi samima, stavljaju spasenje duša iznad počasti i dobitka.

10797. Čast u svakom zanmanju nije u osobi, nego joj se pridodaje u skladu sa službom koju obavlja; a ono što je pridodato, odvojeno je od osobe, a isto tako i od službe. Sva lična počast je počast u mudrosti i u strahu od Gospoda.

10798. Sveštenici treba da uče ljude, i da ih vode prema dobru života pomoću istina; ali ne smeju nikoga da prisiljavaju, jer se niko ne može prinuditi da veruje suprotno onome što misli u svom srcu da je istinito. Onaj ko veruje drugačije od sveštenika, i ne pravi nereda, treba da se ostavi na miru; ali onaj koji čini nered, toga treba odvojiti; jer i ovo pripada redu radi kojega je ustanovljeno sveštenstvo.

10799. Kao što su sveštenici postavljeni da upravljaju onim stvarima koje pripadaju Božanskom zakonu ili bogoštovanju, tako su i kraljevi i magistrati postavljeni da upravljaju onim stvarima koje pripadaju građanskom zakonu i sudu.

10800. Pošto kralj sam ne može da upravlja svim stvarima, za to postoje upravljači (guverneri) pod njim, od kojih je svakome data službena dužnost da upravlja tamo gde kralj ne može. Ovi upravljači , uzeti zajedno, su ono što se naziva kraljevstvom (kraljevskom službom), dok je kralj sam glavni .

10801. Kraljevstvo nije u osobi, nego je pridodato osobi. Kralj koji veruje da je kraljevstvo u njegovoj vlastitoj osobi, i upravljač koji veruje da je uprava u njegovoj vlastitoj osobi, nije mudar.

10802. Kraljevstvo se sastoji u tome da se upravlja u skladu sa zakonom kraljevstva, i u donošenju presuda u skladu sa zakonima koji su iz onoga što je pravedno. Kralj koji gleda na zakone kao kao nešto iznad sebe, i smatra sebe da je pod zakonm, mudar je; dok onaj koji sebe smatra iznad zakona, stoga da je zakon pod njim, nije mudar.

10803. Kralj koji gleda na zakone kao na nešto iznad sebe, i smatfra sebe da je pod zakonima, postavlja kraljevsku službu i zakon vlada nad njim; jer on zna da je zakon pravda, i kao takav, da je Božanski. Al,i onaj koji smatra da su zakoni pod njim, pa stoga smatra da je on iznad njih, postavlja kraljevsku službu u sebe, i veruje da je on ili zakon, ili da je zakon koji je pravda, od njega; sledstveno, on pripisuje sebi ono što je Božansko, kojemu se on, međutim, mora pokoravati.

10804. Zakon, koji je pravda, treba da se primenjuje od osoba u kraljevstvu učenim u zakonu, koji su mudri i koji se boje Boga; a kralj i njegovi podanici treba tada da žive u skladu sa zakonom. Kralj koji živi u skladu sa zakonom koji je pravda, i tako postaje primer svojm podanicima, istinski je kralj.

10805. Kralj, koji ima apsolutnu moć, i koji veruje da su njegovi podanici robovi, i da ima pravo na njihove živote i imovinu, ako vrši takvu moć, nije kralj, nego tiranin.

10806. Kralju se treba pokoravati u skladu sa zakonima kraljevstva (države), i ne sme ga se povrediti bilo rečju ili delom, jer od ovoga zavisi javna sigurnost.

POGLAVLJE XXXIX

1. I od porfire i od skrleta i od crvca načinite haljine za službu, da se služi u svetinji; i načinite svete haljine Aronu, kao što beše zapovedio Jehova Mojsiju.

2. Načinite oplaćak od zlata i od porfire i od skrleta i od crvca i od tankoga platna uzvedenoga.

3. Istegoše listove od zlata, i isekoše žice, te izvezoše porfiru i skrlet i crvac i tanko platno vrlo vešto.

4. Poramenice mu načiniše da se sastavljaju, da se sastavlja na dva kraja svoja.

5. I pojas na oplećku izlažaše od njega i beše iste naprave, od zlata i od porfire i od skrleta i od crvca i od tankoga platna uzvedenoga, kao što beše zapovedio Jehova Mojsiju.

6. I ukovaše dva kamena oniha u zlato, i izrezaše na njima imena sinova Izrailjevih, kao što se režu pečati.

7. I udariše ih na poramenice od oplećka, da budu kameni za spomen sinovima Izrailjevim, kao što beše zapovedio Jehova Mojsiju.

8. I načiniše naprsnik vrlo vešte naprave kao što je naprava u oplećka, od zlata i od porfire i od skrleta i od crvca i od tankoga platna uzvedenoga.

9. Četvorouglast i dvostruk načiniše naprsnik u dužinu s pedi i u širinu s pedi, dvostruk.

10. I udariše po njemu četiri reda kamena; u prvom redu: sardonih, topaz i smaragd;

11. A u drugom redu: karbunkl, safir i dijamant.

12. A u trećem redu: ligur, ahat, i ametist.

13. A u četvrtom redu: hrisolit, onih i jaspid, sve optočeno zlatom u svojim redovima.

14. Tih kamena s imenima sinova Izrailjevih beše dvanaest prema njihovim imenima, rezani kao pečati, za dvanaest plemena, svako po svome menu.

15. I načiniše na naprsnik lance jednake, pletene, od čistoga zlata.

16. I načiniše dve kopče zlatne i dve grivne zlatne, i metnuše te dve grivne zlatne na dva kraja, kao što beše zapovedio Jehova Mojsiju.

17. I provukoše dva lanca zlatna kroz dve grivne na krajevima naprsniku.

18. A druga dva kraja od dva lanca zapeše za dve kopče, i pritvrdiše ih za poramenice na oplećku spreda.

19. I načiniše još dve zlatne grivne, i metnuše ih na dva kraja naprsniku na strani prema oplećku iznutra.

20. I načiniše još dve grivne zlatne, koje metnuše na dve poramenice na oplećku ozdo napred gde se sastavlja, više pojasa na oplećku.

21. Tako privezaše naprsnik kroz grivne na njemu i grivne na oplećku vrpcom od porfire, koji stoji svrh pojasa od oplećka, i da se ne razdvaja naprsnik od oplećka, kao što beše zapovedio Jehova Mojsiju.

22. I načiniše plašt pod oplećak, tkan sav od porfire.

23. I prorez na plaštu u sredi kao prorez na oklopu, i oko proreza oplatu da se ne razdre.

24. I načiniše po skutu od plašta šipke od porfire i od skrleta i od crvca i od tankoga platna uzvedenoga.

25. I načiniše zvonca od čistoga zlata, i metnuše zvonca među šipke, po skutu od plašta unaokolo između šipaka.

26. Zvonce pa šipka, zvonce pa šipka po skutu od plašta unaokolo, za službu, kao što beše zapovedio Jehova Mojsiju.

27. I načiniše košulje od tankoga platna izmetanoga Aronu i sinovima njegovim;

28. I kapu od tankoga platna, i kapice kićene od tankoga platna, i gaće platnene od tankoga platna uzvedenoga.

29. I pojas od tankoga platna uzvedenoga i od porfire i od skrleta i od crvca , vezen, kao što beše zapovijedio Jehova Mojsiju.

30. I načiniše pločicu za sveto oglavlje od čistoga zlata, i napisaše na njoj pismom kako se reže na pečatima: svetinja Jehovi.

31. I pritvrdiše za nju vrpcu od porfire da se veže za kapu ozgo, kao što beše zapovedio Jehova Mojsiju.

32. I tako se svrši sav posao oko šatora i naslona od sastanka. I načiniše sinovi Izrailjevi sve, kako beše zapovedio Jehova Mojsiju.

33. I donesoše k Mojsiju šator, naslon i sve sprave njegove, kuke, daske, prevornice, stupove i stopice.

34. I pokrivač od koža ovnujskih obojenih i i pokrivač od koža jazavčijih, i zaves.

35. I kovčeg od svedočanstva, i poluge za nj, i zaklopac.

36. Sto sa svim spravama, i hleb za postavljanje,

37, Svećnjak čisti, žiške njegove, žiške naređane; i sve sprave njegove, i ulje za videlo,

38. I oltar zlatni, i ulje pomazanja, i kad mirisni, i zaves na vrata od šatora,

39. Oltar mjedeni i rešetku mjedenu za nj, poluge njegove i sve sprave njegove, umivaonicu i podnožje njezino,

40. Zavese za trem, stupove za njih, i stopice njihove, i zaves na vrata od trema, užeta njegova i kolje njegovo, i sve sprave za službu u šatoru, za šator od sastanka.

41. Haljine za službu, da se služi u svetinji, haljine svete Aronu svešteniku i haljine sinovima njegovim, da vrše službu svešteničku.

42. Sve kako beše zapovedio Jehova Mojsiju, onako uradiše sinovi Izrailjevi sve ovo delo.

43. I pogleda Mojsije sve to delo, i gle, načiniše ga, kao što beše zapovedio Jehova, i i tako ga načiniše; i blagoslovi ih Mojsije.

SADRŽAJ.

10807.

Pošto je ono što je sadržano u ovome poglavlju, u pogledu unutrašnjeg smisla objašnjeno, kao i ono o haljinama Arona i njegovih sinova u poglavlju XXVIII, dalje objašnjvanje nije nužno.

NASTAVAK O ŠESTOJ ZEMLJI U ZVEZDANOME NEBU

10808. Ovi duhovi s kojima sam razgovarao, bili su sa severng dela njihove zemlje. Zatim sam odveden drugima koji su bili sa južnog dela. Ovi su želeli da znaju ko sam ja, i kakva sam vrsta čoveka, i odmah rekoše da je u meni samo zlo, smatrajući da me treba sprečiti da se više približim. Bilo je opaženo da se oni obraćaju svim pridošlicama na taj način. Ali meni je bilo dopušteno da kažem da sam sasvim svestan toga, i da u njima postoji zlo jer je svak rođen u zlu, jer da sve što potiče od čoveka, duha, ili anđela, to potiče od njihovog propriuma, sve je to samo zlo; jer da je svo dobro, kod svakoga, od Gospoda. Stoga su opazili da sam u istini, pa mi je bilo dopušteno da snjima govorim; i tada su mi pokazali svoju ideju o zlu u čoveku, i o dobru od Gospoda; kako se drže odvojenima. Oni ih postavljaju svasvim jedno do drugoga, a odvojene, ali i povezane na poseban način, tako da zlo vodi dobro i obuzdava ga da ne može da deluje kako želi, tako da dobro na taj način savija zlo prema onome što dobro hoće , a da zlo nije svesno toga. Na ovaj su način pokazali vladavinu dobra nad zlom, a u isto vreme slobodno stanje u kojemu dobro vodi zlo pomoću dobra u dobro, to jest, ka Gospodu; jer iz svoje ideje o dobru, oni stiču ideju o Gospodu, jer je ono od Njega.

10809. Tada su zapitali kako se Gospod pokazuje pred anđelima s naše zemlje. Rekoh im, da se On pokazuje u Suncu kao čovek okružen sunčanom vatrom, od koje anđeli u nebu imaju svu svoju svetlost, i da je toplina, koja proističe od Njega, Božansko Dobro, a svetlost od njega Božanska Istina, obe od Božanske Ljubavi, koja je plameni izgled koji okružava Gospoda u tome Suncu. Osim toga, rekoh da to Sunce vide samo anđeli u nebu, a ne i duhovi koji su ispod, jer su ovi više udaljeni od primanja dobra ljubavi i istine vere nego anđeli u nebesima. Što se tiče sunca u našem svetu, niko ga ne vidi iz drugoga sveta; ipak se ono pokazuje kao nešto crno u njihovoj ideji, kao nešto što nije vidljivo, zbog toga što je suprotno Suncu neba, koje je Gospod. Razlog da im je bilo dopušteno da se raspituju o Gospodu, kako On izgleda pred anđelima s naše zemlje, bilo je to što se tada svidelo Gospodu da Se pokaže kod njih, i da dovede u red one stvari koje su bile uneređene od strane zlih tamo, na koje su se bili žalili. Uzrok, da sam tamo bio odveden, bilo je da bih mogao videti te stvari.

10810. Tada se video taman oblak prema istoku koji se spuštao do određene visine, koji je, dok se spuštao, postupno izgledao svetliji, i u ljudskom obliku. I na kraju je ovaj oblik izgledao kao svetao plameni zrak, okolo kojega su bile male zvezde iste boje. Na ovaj se način Gospod pojavio pred duhovima s kojima sam razgovarao. Tada su se pred ovim Prisustvom sakupili, sa svih strana, svi duhovi koji su tamo bili; a kada su došli, dobri su bili odvojeni od zlih; dobri na desno a zli

na levo, i to u trenu, kao od svoje volje. A oni koji su bili na desno, bili su raposređeni u red u skladu sa kvalitetom dobra, a oni koji su bili na levo, u skladu sa kvalitetom zla, kod njih. Oni koji su bili dobri, bili su ostavljeni da stvore jedno nebesko društvo između sebe, dok su zli bili bačeni u paklove. Posle sam video kako se svetla plamena zraka spušta u niže delove zemlje na znatnu dubinu, a kada je tamo stigla, odjednom, pokazala se kao plameno svetlo koje je postajalo svetlije, a zatim je bilo kao svetlo koje se pretvara u tamu, a onda i kao tama. Aneđeli mi rekoše da je taj izgled u skladu sa primanjem istine od dobra, i obmane od zla, kod onih koji nastanjuju niže delove te zemlje, i da to ne dolazi od onog plamenog svetla koje se menja. U Starom zavetu se naziva jama i niža zemlja predeo-stanje, koje se često pominje kod autora, prvi put u Nebeskim Tajnama br.539. Niža zemlja je predeo-stanje gde borave duše koje treba da se oslobode manjih opterećenja koja ih sprečavaju da se pridruže duhovima u duhovnom svetu; izgledi su ilustracije, koje su normalne pojave u duhovnom svetu, preko kojih Gospod poučava tamošnje žitelje o duhovnim istinama i stanjima u kojima se nalaze duhovi. Neki ljudi na zemlji imaju taj dar da vide ponekad duhovni svet, i oni primaju pouke o tome svetu na taj način .

Isto tako rekoše da su niži delovi te zemlje nastanjeni dobrim i zlim, ali da su pažljivo odvojeni, kako bi Gospod vladao nad zlima pomoću dobrih. Dodali su, da Gospod ponekad neke od njih uzdiže u nebo, i da drugi dolaze na njihovo mesto, i tako neprekidno. U tome silaženju, dobri se odvojaju od zlih na sličan način, pa se tako sve stvari dovode u red. Jer zli na razne načine i lukavošću ulaze u nastambe dobrih gde ih napadaju; pa je to bio razlog za pohođenje. (prim. prev. pohođenje je, između ostalog, povremena intervencija Gospodova, da se zaustave napadi zlih na dobre u nižoj zemlji gde se, pre svakog Poslednjeg Suda, nakupi veliki broj duhova koji čekaju na izbavljenje, ako u njima ima ostataka dobra).

10811. Onaj oblak koji je, dok se spuštao, postajao sve svetliji, i bio u ljudskom obliku, a posle zraka svetlećeg plamena, to je bilo jedno anđeosko društvo posred kojega je bio Gospod. Zbog ovoga sam bio u stanju da razumem značenja Gospodovih reči, On će doći s anđelima i oblacima nebeskim u slavi i sili.

10812. Posle tog viđeni su neki monaški duhovi, koji su nekad kao monasi putovali ili kao misionari u svetu, kao što je gore izneseno. A videla se i gomila, sastavljena od duhova sa te zemlje, većinom zlih, koje su poveli u svoju skupinu i tako zaveli. Ovi su se videli na istočnoj strane te zemlje odakle su odagnali dobre koji su se , kao što je ranije izneseno, pokazali na severnoj strani zemlje. Ta se gomila, zajedno s onima koji su ih bili zaveli, sakupila u jedno, oko nekoliko hiljada, i oni su

bili odvojeni, a zli su bili bačeni u paklove. Bilo mi je dopušteno da razgovaram s jednim duhom, monahom, i da ga upitam šta tamo radi. Reče da je došao da ih uči o Gospodu. Šta drugo? O nebu i paklu. Dalje? O verovanju u sve što bi on rekao. Šta još? O moći da se otpuštaju gresi, i o otvaranju i zatvaranju neba. Bio je tada ispitan u pogledu njegovog znanja o Gospodu, o istinama vere, i otpuštanju grehova, spasenju ljudi, i nebu i paklu; i nađeno je da ne zna skoro ništa, i da je bio u tami i u obmani o svemu; i da je bio posednut požudom za bogatstvom i gospodarenjem. Ove je osobine stekao u svetu, pa su stoga bile u njemu. Stoga mu je bilo rečeno, da pošto mu je takva bila doktrina, on može samo da oduzme svetlost od duhova te zemlje, i da unese mrak pakla, što bi vodilo paklu, a ne Gospodu, jer bi pakao tada nad njima vladao. Osim toga, bio je vešt u zavođenju, iako glupav u odnosu na ono što se ticalo neba. Pošto je bio takav, bio je bačen u pakao. Na taj su način duhovi s te zemlje bili izbavljeni od njih.

10813. Duhovi s te zemlje, među ostalim stvarima, rekoše i ovo: da su oni stranci koji su, kao što je rečeno, bili monaški duhovi, da su jako želeli da žive zajedno u društvu, a ne odvojeno i usamljeno. Jer duhovi i anđeli obitavaju i udružuju se na isti način kao kako su bili navikli u svetu, jer svakoga prati njegov život. Oni koji su obitavali zajedno u svetu, obitavaju tako i u drugom životu; a oni koji su obitavali odvojeni po kućama i porodicama, obitavaju na sličan način. Kada su ovi duhovi živeli na svojoj zemlji, stanovali su odvojeno, kuća do kuće, porodica do porodice , a tako i nacija do nacije; rekoše da ne znaju šta to znači nastavati zajedno u društvu. Stoga, kad im je bilo rečeno da oni stranci imaju takvu želju, kako bi mogli vladati ili gospodariti nad njima, jer da ih bez toga ne mogu potčiniti i napraviti od njih robove, oni odgovoriše, da ništa ne znaju o tome što se naziva vladanjem i gospodarenjem, i da oni beže na samu pomisao o vladanju i gospodarenju, što sam prmetio iz toga , da kada sam pokazao grad u kome ja živim jednom od njih, koji nas je pratio natrag, taj na prvi pogled na nj, pobeže i više ga nismo videli. Neka se zna, da kada se to svidi Gospodu, duhovi i anđeli vide one stvari koje su u svetu kroz čovekove oči; ali ovo Gospod daje samo onima kojima dopušta da razgovaraju s duhovima i anđelma, i da budu s njima. Njima je bilo dopušteno da vide kroz moje oči stvari koje su u svetu, isto tako jasno kao ja što samih video; isto tako da čuju kako ljudi sa mnom govore.

10814. Tada mi je bilo dozvoljeno da govorim s anđelima, koji su bili sa mnom, o vladavini raznih vrsta, i da ih ima dve vrste; jedna je ljubav prema bližnjem, a druga je ljubav prema sebi (sebeljublje); i da ljubav prema bližnjem preovladava kod onih koji žive odvojeno po kućama, porodicama, i nacijama; dok

vladavina ljubavi prema sebi, među onima koji obitavaju zajedno u društvu. Među onima koji žive odvojeno po kućama, porodicama, i nacijama, vlada otac nacije, a pod njim očevi porodica, pod ovima očevi svake kuće, to su oni koji vladaju. Onaj se naziva ocem nacije, od kojega potiču porodice, i od porodica domaćinstva. Ali svi ovi vrše vlast od ljubavi oca prema svojoj deci, oca koji ih uči kako treba da žive,koji im čini dobro, i koliko može, daje im svoje vlastito. A nikad mu ne pada na pamet da ih potčinjava sebi kao podanike, ili sluge, nego voli da ga slušaju kao što sinovi slušaju svoga oca. A pošto ova ljubav raste dok se spušta, kao što je dobro poznato, stoga otac nacije postupa od više unutrašnje ljubavi nego otac od koga su sinovi ponikli.

Takva je priroda vladanja u nebesima, jer je takva Gospodova vladavina u njima; jer je Njegova vladavina od Božanske Ljubavi prema celoj ljudskoj rasi. Dok je vladavina ljubavi prema sebi, koja je suprotna vladavini ljubavi prema bližnjem, počela onda kada se čovek otuđio od Gospoda; jer onoliko koliko čovek ne voli i ne bogoštuje Gospoda, toliko voli i bogoštuje sebe, toliko voli više svet nego nebo. I tada je to postala stvar nužde – radi njihove sigurnosti – za nacije s njihovim porodicama i domaćinstvima, da formiraju jedno jedinstveno telo, i da počne vladavina u raznim oblicima. Jer koliko se ta ljubav prema sebI povećava, toliko rastu zla svake vrste, kao neprijateljstvo, zavist, mržnja, osveta, prevara, i okrutnosti protivu svih koji im se suprotstavljaju. A tako isto, da je ljubav takve prirode, da koliko joj se uzde popuštaju, ona srlja dalje sve dok osobe pod njenim uticajem, ne požele da vladaju nad celim svetom, i da zaposednu sva tuđa dobra. I kao da to nije dosta; oni isto tako žele da vladaju nad celim nebom, kao što se vidi iz primera modernog Vavilona (prim.prev. autor tim označava Rimokatoličku Crkvu). Tada je to vladavina ljubavi prema sebi, od koje se ljubav prema bližnjemu toliko razlikuje kao što se nebo razlikuje od pakla. Ali, iako je vladavina ljubavi prema sebi u društvima, ipak postoji ljubav prema bližnjem i u kraljevstvima kod onih koji su mudri zbog vere i ljubavi prema Bogu, jer ove su ljubavi bližnji. Da i ovi žive u nebesima podeljeni po nacijama, porodicama, i domaćinstvima, iako su u isto vreme zajedno u društvima, ali u skladu sa duhovnim privlačnostima, koje privlačnosti su one koje pripadaju dobru ljubavi i istini vere, to će biti pokazano, po Gospodovoj Božanskoj milosti, na drugome mestu.

Nastavak o šestoj zemlji u zvezdanome nebu naći će se na kraju sledećeg poglavlja.

KNJIGA IZLASKA

DOKTRINA O LJUBAVI PREMA BLIŽNJEM I VERI

10815. Bog je jedan, koji je Stvoritelj i Svedržatelj svemira; stoga je On Bog neba i Bog zemlje.

10816. Postoje dve stvari koje sačinjavaju život neba u čoveku, a to su istina vere i dobro ljubavi. Čovek ima ovaj život od Boga, a ništa od čoveka. Stoga je prvo suštinsko Crkve priznavati Boga, verovati u Njega, i voleti Ga.

10817. Oni koji su rođeni unutar Crkve, treba da priznaju Gospoda, i Njegovo Božansko i Njegovo Ljudsko, da veruju u Njega, i da ga vole; jer je svo spasenje od Gospoda. Ovo Gospod uči kod Jovana, Ko veruje Sina, ima život večni; a ko ne veruje Sina, neće videti života, nego gnev Božiji ostaje na njemu (III, 36). Ponovo, A ovo je volja onoga koji me posla, da svaki koji vidi sina i veruje ga, ima život večni; i ja ću ga uskrsnuti u pošljednji dan (VI, 40). Opet, Isus reče: ja sam uskrsnuće i život; koji veruje mene, iako umre, živeće. I ni jedan koji živi i veruje mene, ne će umreti nikad (XI, 25, 26).

10818. Stoga oni koji unutar Crkve ne priznaju Gospoda i Njegovo Božansko, ne mogu da budu povezani s Bogom, i tako nemaju dela s anđelima u nebu. Jer, niko ne može da se poveže s Bogom osim preko Gospoda, i u Gospodu.

Da niko ne može da se poveže s Bogom osim preko Gospoda, Gospod uči kod Jovana, Boga niko nikad video nije; jedinorodni sin, koji je u naručju oca, on ga javi (I, 18). Ponovo, Ni glasa Očeva kad čuste ni lica kad videste (V, 37). Ponovo, I niko ne zna sina do otac; niti oca ko zna do sin i ako sin hoće kome kazati (Mateja XI.27). Ja sam put, istina, i život, Niko ne dolazi ocu osim kroza me ( Jovan XIV, 6).

Da se niko ne može povezati s Bogom osim preko Gospoda, Gospod uči kod Jovana, I ko vidi mene, vidi i onoga koji me posla; i reče mu Filip, Gospode! pokaži nam oca, i biće nam dosta. Isus reče: koliko sam vreme s vama i nisi me poznao, Filipe! Koji vidi mene, vidi Oca, pa kako ti kažeš: pokaži nam Oca. Verujte meni da sam ja u ocu i Otac u meni (XII, 45; XIV, 8-12). I opet, Ja i Otac smo jedno. Da biste znali i verovali da sam ja u Ocu i Otac u meni (X, 30, 38).

10819. Pošto je Otac u Gospodu, i pošto su Otac i Gospod jedno; i pošto u Njega treba verovati i verovati u večni život, očigledno je da je Gospod Bog. Da je Gospod Bog, to Reč svuda uči, kao kod Jovana, U početku beše Reč, i Reč beše u Boga, i Bog beše Reč. Sve je kroz nju postalo, i bez nje ništa nije postalo što je

postalo. I Reč postade telo i useli se u nas puno blagosti i istine; i videsmo slavu njegovu, slavu kao jedinorodnoga od Oca (I, 1, 3, 14). A kod Isaije, Jer nam se rodi dete, sin nam se dade, kojemu je vlast na ramenu i ime će mu biti: divni, savjetnik, Bog silni, otac večni, knez mirni (IX, 6). I opet, Eto, devojka će zatrudnjeti i rodiće sina, i nadenuće mu ime Emanuel (Bog s nama) (VII, 14; Mateja I, 23). I kod Jeremije, Gle, idu dani , govori Jehova, u koje ću podignuti Davidu klicu pravednu, koja će carovati i biti srećna i činiti sud i pravdu na zemlji. I ovo mu je ime kojim će

se zvati: Jehova pravda naša. (XXIII, 5, 6 XXXIII, 15, 16; XXXIII, 15, 16).

10820. Svi oni koji pripadaju Crkvi, i koji su u svetlosti neba, vide Božansko u Gospodu, kao i Božansko u Njegovom Ljudskom; ali oni koji nisu u svetlosti neba, vide samo Ljudsko u Gospodu; dok su Ljudsko i Božansko u Njemu tako sjedinjeni da su jedno, kao što je Gospod učio i drugde kod Jovana, Oče, sve moje je tvoje, i sve tvoje je moje (XVII, 10).

10821. Oni koji, u pogledu Božanstva, imaju ideju o tri osobe, ne mogu imati ideju o jednom Bogu. Ako i ustima kažu jedan, još uvek misle o tri. Ali oni koji, u pogledu Božanstva, imaju ideju o tri u jednoj osobi, ti imaju ideju o jednom Bogu, i kažu jedan Bog, i misle o jednom Bogu.

10822. Ideja o tri u jednoj osobi je to, kada se misli da je Otac u Gospodu, i da Sveti Duh proističe od Gospoda; i tada je trojstvo u Gospodu Božansko Samo koje se naziva Ocem, Božanskim Ljudskim koje je Sin, i Božanskim Proizlazećim, koje je Sveti Duh.

10823. Svaki čovek ima svoje biće života nazvano dušom, od svog oca, manifestacija života je ono što se naziva telom (prim. prev. ovde autor pod telom misli ne samo na zemaljsko telo, nego i na večno telo, koje je manifestacija duše). Sledstveno, telo je slika duše, jer duša, preko tela, živi svoj život kako želi (po svom zadovoljstvu). Otuda to, da se sinovi rađaju slični svojim očevima, i da se porodice razlikuju jedna od druge. Iz toga se vidi kakva je bila priroda Gospodovoga tela, ili Ljudskog, naime, da je to bilo Božansko Samo, koje je bilo Esse Njegovog života, ili duša od Oca; stoga je On rekao, Onaj koji vidi mene, vidi Oca (Jovan XIV, 9).

10824. Da su Božansko i Ljudsko Gospodovo jedna osoba, slaže se i s verom koja je prihvaćena u celom Hrišćanskom svetu, a koja je u ovome, Iako je Hristos Bog i Čovek, ipak On nije dva nego jedan Hristos; On je sasvim jedna i ista osoba; jer kao što su telo i duša jedan čovek, tako je Bog i čovek jedan Hristos. Ovo je iz Atanazijanskog Verovanja.

10825. Da je Gospod začet od Jehove Oca, pa da je stoga bio Bog od začeća, poznato je u Crkvi, a isto tako da je ustao Svojim celim telom, jer nije ništa ostavio u grobu; a što je On posle i potvrdio Svojim učenicma, rekavši, Vidite ruke moje i noge moje; ja sam glavom; opipajte me i vidite; jer duh tela nema i kostiju nema kao što vidite da ja imam (Luka XXIV, 39). Pa, iako je bio čovek u pogledu tela i kostiju, ušao je kroz zatvorena vrata; a onda kada se pokazao, postao je nevidljiv (Jovan XX, 19, 26; Luka XXIV, 31). Sa čovekom je drugi slučaj, jer čovek ustaje samo duhom, a ne i telom; pa kad je rekao da nije duh, rekao je da nije kao svaki drugi čovek. Iz ovoga je očito da je Ljudsko u Gospodu isto tako i Božansko.

10826. Oni koji smatraju da je Gospodvo Ljudsko kao ljudsko svakog drugog čoveka, ne misle o tome da je On bio začet od Božanskog samog; ni o Njegovom uskrsnuću celim telom; ni o tome da je viđen kada se preobrazio, kada je Njegovo lice sijalo kao sunce. Niti pak znaju i razumeju da je svačije telo slika i prilika njegove duše; niti da je Gospod sveprisutan u odnosu na svoje Ljudsko; otuda je verovanje u Njegovo sveprisustvo u Svetoj Večeri. Sveprisustvo je Božansko (Mateja XXVIII, 20).

10827. Pošto je svo Božansko u Gospodu, stoga On ima svu moć u nebesima i na zemlji; kao što i On sam uči kod Jovana, Otac je dao svu vlast Sinu nad svakim telom (XVII, 2). I kod Mateje, Sve je meni predao Otac moj (XI, 27). I opet, Sva mi je moć data u nebu i na zemlji (XXVIII, 18).

10828. Gospod je došao u svet da bi spasio ljudsku rasu, koja bi bez toga nestala večnom smrću. A izbavio ju je tako što je potčinio paklove, koji su napadali svakoga čoveka koji je dolazio na svet, i koji je odlazio iz sveta; a u isto vreme tako, što je proslavio Svoje Ljudsko; jer na ovaj način može da drži paklove u potčinjenosti kroz večnost. Potčinjavanje paklova, i proslavljenje Njegovg Ljudskog u isto vreme, izvedeni su preko iskušenja koja je dopustio u Svoje Ljudsko, i preko neprekidnih pobeda. Njegova patnja na krstu bila je poslednje iskušenje i savršena pobeda. Da je Gospod potčinio paklove, On Sam uči kod Jovana, Sad je duša moja žalosna. Oče, sačuvaj me od ovoga časa; ali za to dođoh na čas ovaj. Tada glas dođe s neba: i proslavio sam i opet ću proslaviti. Sad je sud ovome svetu; sad će biti isteran knez ovoga sveta napolje (XII, 27, 28, 31). Opet, Radujete se, pobedio sam svet (XVI, 33). I kod Isaije, Ko je ono što ide iz Edoma, koračajući u veličini slave svoje? Moja desnica izbavi me, i jarost moja podupre me. I bi im Spasitelj (LXIII, 1, 5, 8; LIX, 16-21). Da je On proslavio Svoje Ljudsko, i da je patnja na krstu bila poslednje iskušenje i savršena pobeda kroz koju Se proslavio, i to On uči kod Jovana, A kad Juda izađe, Isus reče: sad se proslavi Sin Čovečiji, i Bog se proslavi u

njemu. Ako se Bog proslavi u Njemu, i Bog će Njega proslaviti u Sebi, i odmah će ga proslaviti (XIII, 31, 32). Ponovo, Oče! dođe čas, proslavi sina svojega, da i sin proslavi tebe. I sad proslavi ti mene, Oče, u tebe samog slavom koju imadoh u tebe pre nego svet postade (XVII, 1,5). Opet, Sad je duša moja žalosna; Oče, proslavi ime svoje, i dođe glas s neba: proslavio sam i opet ću proslaviti (XII, 27, 28). I kod Luke, Nije li trebalo da Hristos pretrpi i da uđe u slavu svoju? (XXIV, 26). Proslaviti označava učiniti Božanskim. Iz ovoga se sada vidi, da nije Gospod došao u svet i postao čovek i da nije na taj način oslobodio od pakla one koji u Njega veruju,nijedan se smrtnik ne bi spasio. To je ono što je označeno time što se kaže da bez Gospoda nema izbavljenja .

10829. Voleti Gospoda je živeti u skladu s Njegovim zapovestima. Da je to voleti Gospoda, On Sam uči kod Jovana, Ako me ljubite, držite zapovesti moje. Onaj ko ima moje zapovesti, i tvori ih, taj je onaj koji me ljubi. Ako me neko ljubi, taj drži zapovesti moje; a onaj ko me ne ljubi, ne drži zapovesti mojih (XIV, 15, 21 , 23, 24). I da se spasavaju oni koji primaju Gospoda i veruju u Njega, a ne oni koji su u zlima i u njihovim obmanama, jer ih ovi potonji ne primaju i ne veruju u Njega, uči se kod Jovana, I koji ga primiše, dade im vlast da budu sinovi Božiji, koji veruju u ime Njegovo. Koji se ne rodiše od krvi ni od volje muževljeve, nego od Boga (I, 12, 13). Od krvi, od volje telesne, od volje muževljeve, označava biti u zlima ljubavi prema sebi i svetu, i u njihovim obmanama. Biti rođen od Boga, označava biti preporođen.

10830. Da postoji trojnost u Gospodu, to jest, Božansko samo, Božansko Ljudsko, i Božansko proističuće, je misterija iz neba, i biće za one koji će biti u Novom Jerusalimu.(prim. prev. postoje dva načina da se ovo razume: prvi je, da će Misterja Trojstva biti misterija i za one u Novom Jerusalimu, i druga verzija je da će Misterija Trojstva, kako se objašnjava u ovim teološkim tumačenjima, biti dostupna i razumljiva onima koji budu u duhovnom Novom Jerusalimu; prevodilac prihvata samo ovo drugu verziju).

POGLAVLJE XL

1. I jehova reče Mojsiju govoreći:

2. Prvi dan prvoga meseca podigni šator, šator od sastanka.

3. I metni onde kovčeg od svedočanstva, i zakloni ga zavesom.

4. I unesi sto, i uredi što treba urediti na njemu, i unesi svećnjak, i zapali žiške na njemu.

5. I namesti zlatni oltar kadioni pred kovčegom od svedočanstva; i obesi zaves na vratima od šatora.

6. I metnI oltar za žrtvu paljenicu pred vrata šatoru, šatoru od sastanka.

7. I metni umivaonicu između šatora od sastanka i oltara, i u nju nalij vode.

8. I podigni trem unaokolo, i metni zaves na vrata od trema.

9. I uzmi ulje pomazanja, i pomaži šator i sve što je u njemu, i osveti ga i sve sprave njegove, i biće svet.

10. Pomaži oltar za žrtvu paljenicu i sve sprave njegove, te ćeš osvetiti oltar, i oltar će biti svetinja nad svetinjama.

11. Pomaži i umivaonicu i podnožje njezino, i osveti je.

12. I kaži Aronu i sinovima njegovim da pristupe na vrata od šatora od sastanka, i umij ih vodom.

13. I obuci Arona u svete haljine i pomaži ga i osveti ga, da mi vrši službu svešteničku.

14. I sinovima njegoijem zapovedi neka pristupe, i obuci im haljine.

15. I pomaži ih, kao što pomažeš oca njihova, da mi vrše službu svešteničku; i pomazanje njihovo biće im za večno svedočanstvo od kolena do kolena.

16. I učini Mojsije sve kako mu zapovedi Jehova, tako učini.

17. I podiže šator druge godine prvoga meseca prvi dan.

18. I Mojsije podiže šator, i podmetnu mu stopice, i namesti daske, i provuče prevornice, i ispravi stupove.

19. Pa razape naslon nad šator, i metnu pokrivač na naslon ozgo, kao što beše zapovedio Jehova Mojsiju.

20. I uzev svedočanstvo metnu ga u kovčeg, i provuče poluge na kovčegu, i metnu zaklopac ozgo na kovčeg.

21. I unese kovčeg u šator, i obesi zaves, te zakloni kovčeg od svedočanstva, kao što beše zapovedio Jehova Mojsiju.

22. I namesti sto u šatoru od sastanka na severnu stranu šatora pred zavesom,

23. I postavi na njemu hleb pred Jehovom, kao što beše zapovedio Jehova Mojsiju.

24. I namesti svećnjak u šatoru od sastanaka, prema stoju na južnu stranu šatora.

25. I zapali žiške na njemu pred Jehovom, kao što beše zapovedio Jehova Mojsiju.

26. I namesti oltar zlatni u šatoru od svedočanstva pred zavesom.

27. I pokadi po njemu kadom mirisnim, kao što beše zapovedio Jehova Mojsiju.

28. I obesi zaves na vrata od šatora.

29. I oltar za žrtvu paljenicu namesti na vrata od šatora, šatora od sastanka, i prinesi na njemu žrtvu paljenicu, i dar, kao što beše zapovedio Jehova Mojsiju.

30. I metnu umivaonicu između šatora od sastanka i oltara, i nalije u nju vode za umivanje,

31. I praše iz nje ruke svoje i noge svoje Mojsije i Aron i sinovi njegovi.

32. Kada ulažaše u šator od svedočanstva, i kad pristupahu k oltaru, umivahu se najpre, kao što beše zapovedio Jehova Mojsiju.

33. I podiže trem oko šatora i oltara, i metnu zaves na vrata tremu. Tako svrši Mojsije posao svoj.

34. Tada oblak pokri šator od sastanka, i napuni se šator slave Jehovine.

35. I ne mogaše Mojsije ući u šator od sastanka, jer beše na njemu oblak, i slave Jehovine beše pun šator.

36. A kad se podizaše oblak sa šatora, tada polažahu sinovi Izrailjevi, dokle god putovahu.

37. A kad se ne podizaše oblak, onda ni oni ne polažahu do dana kad se podiže.

38. Jer oblak Jehovin beše na šatoru danju, a noću oganj beše na njemu pred očima svega doma Izrailjeva, dokle god putovahu.

NASTAVAK O ŠESTOJ ZEMLJI U ZVEZDANOME NEBU

10833. Posle sam pitao te duhove o raznim stvarima na zemlji sa koje su bili. Prvo, o njihovom Božanskom bogoštovanju. Na ovo odgovoriše da se nacije i njihove porodice sastanu svakog tridesetog dana na jednome mestu, i slušaju besede, i da ih tada besednik, sa predikaonice uzdignute malo iznad zemlje, uči istinama Božanskim, koje vode u dobro života. Bili su upitani odakle imaju znanje o istinama Božanskim; odgovoriše, iz otkrovenja. U pogledu otkrovenja, rekoše, da se ono daje ujutro u stanju između sna i jave , kada su u unutrašnjoj svetlosti koja još nije poremećena telesnim čulima i svetskim stvarima; i da u to vreme čuju anđele kako ima govore o istinama Božanskim, i o životu u skladu s njima; i da kada su budni, jedan se anđeo pojavi kod uzglavlja u belim haljinama, koji onda odjednom nestane s njihovog vida ; i da po tome znaju da su stavri koje su čuli, iz neba. Tako se Božansko viđenje razlikuje od onoga koje nije Božansko, jer u viđenju koja nije Božanska, ne pojavljuje se anđeo. Dodali su da njihovi besednici primaju otkrovenja, a ponekad i drugi na sličan način.

10834. U pogledu sunca te zemlje, koje je nama zvezda, rekoše da stanovnicima izgleda veličine ljudske glave, boje plamena; da je njihova godina dve stotine dana; i da je njihov dan ravan devet sati našega vremena, što su mogli zaključiti po dužini dana na našoj zemlji, kao što su to opažali u meni; dalje, da je kod njih neprekidno proleće i leto; pa stoga da su polja u cvatu, i da drveće rađa plodove neprekidno. Ovo stoga, što je njihova godina tako kratka, naime, da je samo sedamdeset i pet dana naše godine; a gde su godine tako kratke, tamo hladnoća ne traje zimi, ni toplina leti, što ima za posledicu da na zemlji vlada neprekidno prolećno vreme.

10835. Na pitanje o njihovim kućama, odgovoriše da su niske, i od drveta, s ravnim krovom, okolo kojega je utvrđenje koje se spušta na dole; i da napred stanuju muž i žena, u sledećoj odaji deca, iza njih muška u ženska posluga. U pogledu njihove ishrane, rekoše da žive od voća i povrća, i da piju mleko s vodom, i da im je mleko od krava, koje su pokrivene vunom kao ovce.

10836. U pogledu njihovog života, rekoše da hodaju nagi, i da se oni ne srame nagote; a tako isto, da su njihovi odnosi unutar porodica.

10837. Što se tiče veridaba među stanovnicima te zemlje, rekli su da se kćerka, koja je prispela za brak, drži u kući, i da joj nije dozvoljeno da izlazi sve do dana u koji će se udati; i da je tada povedu u neku vrstu svadbene kuće, gde se dovedu i druge mlade žene (devojke) prispele za brak; i one se postave iza jedne

ograde koja seže do sredine njihovih tela, tako da se vide neobučene samo grudima i licem. Tada mladi ljudi dolaze da izaberu jednu od njih za ženu; i kada mladić ugleda jednu koja mu je prijatna, i ka kojoj ga vuče njegov um, on je uzima za ruku; i ako ona onda pođe za njim, on je vodi u kuću koja je bila pripremljena, i ona postaje njegova žena. Jer, na toj zemlji oni vide iz lica drugih da li im se umovi slažu, jer su slobodni od pretvaranja i prevare. Da bi se sve obavilo pristojno i bez pohotljivosti, jedan starac sedi iza devica devojaka, a sa strane jedna starica, i oni posmatraju. Ima nekoliko takvih mesta gde se devojke odvedu, a postoje i određena vremena kada mladići biraju. Jer ako na jednome mestu ne ugledaju devojku koja im odgovara, oni idu dalje na drugo; pa ako ne u to vreme, vraćaju se u drugoj prilici. Dalje, rekoše, da muž ima samo jednu ženu, nikad više, jer da je to protivno Božanskom Redu.

KRAJ DELA NEBESKE TAJNE

Documents

NEBESKE TAJNE, tom XII