~ 1 ~

Nency Farrington

Nepogrešivo

pogrešno

~ 2 ~

I

- Moram da ti priznam da sam rezignirana, Džena... - Meri je bezvoljno otpila gutljaj irske kafe. Bilo je to jedno od njenih omiljenih pića, ali večeras joj nije prijalo. - Veoma rezignirana...

- Pih... - Meri je ravnodušno slegla ramenima, kao da je to ni najmanje ne impresionira. - Nisam sigurna da želim da ostanem u Londonu. Znaš, London me nekako baca u depresiju...

- Nije valjda da želiš da se vratiš kući? - Džena se nasmejala, kao da je uopšte ne uzima ozbiljno. - U Doun? Ne budi luda. Već godinama si ovde. Ne bi uspela ponovo da se privikneš na život u provinciji.

- Govoriš gluposti! - izjavila je njena sestra žustro. - Ti si već godinama u Londonu. Sećaš li se kako si bila srećna kad si došla na studije, i počela da uživaš u velegradskom životu? Posle ubitačno dosadnog Douna...

- I nisam se baš ubila od uživanja. Uglavnom sam učila, a ti si uživala i za mene... - Meri je morala da se nasmeje. Ona je imala dvadeset četiri godine, a Džena je bila šest godina starija od nje, što i nije bila neka razlika. Ali, njena tridesetogodišnja sestra zaista nije gubila vreme! Već dva puta je stigla da se uda i da se razvede, a sada je ponovo bila zaljubljena, i činilo se da će se i ta veza završiti brakom. To nije bilo nikakvo čudo. Majki, njen izabranik, bio je upadljivo zgodan momak, a Džena je bila slaba na takve, preplanule tamnokose tipove markantnili lica, građene poput Apolona. Ali, Meri je imala potpuno drugačiji ukus.

~ 3 ~

- Zašto? - okrugle plave oči njene starije sestre začuđeno su se raširile. - Ali, Meri! Ti si pre tri dana diplomirala! I to na ekonomiji, na odseku za bankarstvo. Nije bilo ni malo lako, sećaš se? Onoliko učenja, ispita, i sve one užasne cifre, formule i zakoni koje ja nikada ne bih uspela da strpam u glavu... Oh, kako ti zavidim! Da se kladimo da ćeš postati pravi maher u svom poslu? Na sreću, tata je tu, da ti pomogne da nađeš dobar posao. On ima sjajne veze u Londonu...

- Možda i bih... - Meri je odsutno lutala pogledom oko sebe. Sedele su u jednom od najboljih klubova u gradu, sa diskretnom živom muzikom. Gosti su bili blazirani i među njima je bilo i poznatih ličnosti iz javnog života i šou-biznisa, pijanista se njihao nad klavirom kao lelujava avet, a konobari su klizili po sali brzo i neprimetno kao senke. I činilo se da svi uživaju u tome da sede, slušaju evergrin i plaćaju piće trostruko više nego na nekom normalnom, običnom mestu. Samo se ona cele večeri ubijala od dosade.

Nikada joj se nije dopadalo ono što se na prvi pogled dopada svima. To je važilo ne samo za muškarce, nego i za sve ostale stvari u životu. Njen ukus je u svemu bio pomalo čudan, i svi momci sa kojima se do tada zabavljala pre su se mogli nazvati prosečnim, nego zgodnim. Za razliku od Džene koja je padala na spoljašnjost, ona je bila slaba na duhovne vrednosti...

- Pitam se šta li Majki sada radi... - Džena je razumela njenu aluziju, i to ju je odmah asociralo na njenog dragog. - Moram da ti priznam da ni jedno jedino veče ne mogu da izdržim bez njega!

- Toliko si zaljubljena! - Meri se ponovo osmehnula. - Ali, već par meseci ste zajedno... Mislila sam da je prva groznica strasti prošla...

- I jeste. Ali, posle groznice strasti dolazi groznica ljubomore... - njenoj sestri se oteo uzdah. - Znaš, pravo je prokletstvo biti u vezi sa tako privlačnim muškarcem! Ne znam da li je gore kada smo zajedno ili kad nismo! Da je i on večeras ovde, sve devojke bi piljile u njega, i ja bih umirala od ljubomore. Ali, „umiranje” od ljubomore mi sleduje u svakom slučaju, shvataš šta hoću da kažem?

- Hoćeš da kažeš da si i sada ljubomorna, i pitaš se šta Majki radi? - Meri je zevnula, i bacila pogled na sat. - Spava, verovatno. Već je ponoć. Sav zaposlen svet u ovo doba spava... On sutra radi, zar ne?

- Da... - Džena je skrenula pogled, a onda je neočekivano odlučila da svoju sumnju poveri sestri. - Znaš, možda sam ja luda i umišljam, ali ponekad mi se čini da u vezi sa tim njegovim poslom nešto nije u redu. Jesi li i ti stekla sličan utisak? Kada ste razgovarali o ekonomiji, stanju na berzi i sličnim stvarima, da li ti se možda učinilo da on blefira?

- Pa, dobro. Šta je u tome čudno? - Meri je pomirljivo slegla ramenima, i bacila pogled prema jednom stolu u uglu. Muškarac koji je tamo sedeo, potpuno sam, ponovo joj se osmehnuo, i ona mu je uzvratila osmeh. Očijukanje sa nepoznatima nije bilo njen stil. Nikada se nije olako

~ 4 ~

- Blefira? Šta hoćeš da kažeš? - Merine zelene oči su se suzile. - U stvari, ja nisam stekla nikakav utisak, osim jednog. Da je on od onih ljudi za koje je posao robija, i koji vole da razgovaraju o svemu, osim o stvarima vezanim za svoju struku. Nekoliko puta mi je rekao da onog trenutka kad izađe iz kancelarije posao za njega prestaje da postoji, i da možemo da pričamo o svemu, samo ne o tome...

- Možda zato što o tome ništa ne zna! - izjavila je Džena neočekivano. - Ponekad mi se čini da on uopšte ne radi u eksport-importnoj kompaniji, kao što tvrdi, nego se bavi nečim drugim. U stvari... Imam osećaj da ta kompanija uopšte i ne postoji. Prvo mi je rekao da se zove „Anderson i sinovi”... A onda da je ime kompanije „Anderson, DD”... Kad sam ga pitala kako to da jedna firma ima dva naziva, kazao mi je da je stari Anderson u međuvremenu umro, i da je kompanija promenila naziv...

- U koga gledaš? - Džena, prototip starije sestre kojoj ništa ne promiče, primetila je lutanje njenog pogleda. - U onog smotanog tipa u ćošku? Pitam se kako su ga uopšte pustili da uđe u klub u takvoj odeći...

- Tip uopšte nije smotan! - pobunila se. - U stvari, ja mislim da je baš zgodan. Vrlo zgodan...

- Možda... - Džena je ponovo utonula u svoju odsutnost. - Meri, misliš li da sam luda što sumnjam u Majkla? Reci mi, molim te! Užasno sam nespokojna. Da ga pozovem? - ona izvadi mobilni telefon iz tašne.

- Prokletstvo... Neću to da radim! Muškarci ne podnose žene koje ih špijuniraju, zar ne?

- A šta ja da radim? - sve nervoznija, Džena se igrala svojim telefonom.

- Da ga ipak nazovem? Kladim se da nije u stanu, Meri. Rekao je da će celo veče provesti kod kuće, ali kladim se da je izašao nekuda...

~ 5 ~

upuštala u poznanstva po kafićima i noćnim klubovima. Ali ovoga puta, usne su joj se rastezale u osmeh i protiv njene volje, a oči su joj svaki čas bežale u pravcu nepoznatog mladog čoveka. Izgledao je intrigantno, i višestruko je odudarao od ostalih gostiju, i od čitavog ambijenta. Svi prisutni bili su brižljivo i skupoceno obučeni, i sedeli su u grupama, Jedino on bio je potpuno sam, i izgledom je potpuno odudarao od svoje okoline. Nosio je zapravo sasvim jednostavnu i neupadljivu odeću, smeđe lanene pantalone i košulju kaki-boje u kolonijalnom stilu, ali upravo zbog toga odudarao je od ostalih.

„Smotani tip”, po Merinom mišljenju, uopšte nije zasluživao tako prezrivi komentar. Nije izgledao kao jedan od onih nabildovanih i preplanulih lepotana kakvi se dopadaju njenoj sestri, ali bio je milion puta interesantniji od takvih. I, zapravo, uopšte nije delovao smotano. Imao je kratku i uredno podšišanu smeđu kosu, sa samo par nestašnih pramenova koji su padali na čelo, a njegovo lice bilo je u isti mah i privlačno i produhovljeno. Izgledao je kao čovek koji se u životu bavi nečim ozbiljnim. Možda nekom intelektualnom profesijom. Ali, nije delovao kao tip knjiškog moljca, nezainteresovanog za realni život. Njegov pogled bio je živ i pronicljiv, a njegova široka ramena i mišićave podlaktice delovali su muževno.

- Valjda... - Meri je slegla ramenima. - Ti si moja starija sestra, i neuporedivo si iskusnija od mene. Trebalo bi ti da daješ savete, a ne da ih tražiš. Pretpostavljam da muškarci više od svega mrze sumnjičave žene koje se igraju detektiva. Da sam ja muškarac... To bi mi užasno išlo na živce. Ali pošto nisam muškarac... I pošto nisam od kamena...- njene pune, lepo oblikovane usne razvukle su se u osmeh. - Moraću još jednom da uzvratim smešak „gospodinu Smotanku”!

- Ne, neću ga zvati... - Džena je vratila telefon u tašnu, i zagledala se u nju, ne skrivajući na kakvim je mukama. - Oh, Meri, šta da radim? Na početku je sve bilo idealno, kao u bajci. Mislila sam da sam konačno pronašla čoveka svog života. I sada to mislim. Znam da je Majki pravi, jedini pravi za mene. Ali... Osećam užasnu sumnju!

Konobar koji je prišao njihovom stolu prekinuo ju je u razmišljanju.

~ 6 ~

- Pa, ako baš ne možeš da izdržiš, proveri - Meri je načas prestala da razmišlja o intrigantnom smeđokosom muškarcu, i zabrinuto pogledala sestru. Da, Džena je bila starija od nje, ali njen nivo zrelosti bio je nivo jedne petnaestogodišnjakinje. I to iz više razloga. Prvo, nikada u životu niti je šta radila, niti je uopšte pokušavala da radi, već je obilato iskorišćavala činjenicu da je ćerka bogatog oca. Njen život svodio se na trošenje novca, izlaske, šopinge i putovanja. Drugo, i zapravo daleko gore, bilo je to što se kad su muškarci u pitanju uvek nepromišljeno zaletala, i birala pogrešne. Dve njene velike ljubavi pretvorile su se u očajno loše brakove, i svaki od tih brakova se posle nepunih godinu dana završio razvodom, ali nju loša iskustva nisu naučila pameti. U stvari, iako je samo nekoliko puta srela Majkla, Meri je imala svoje mišljenje o njemu, i to mišljenje, na osnovu površnog utiska, nije bilo naročito povoljno. Majki je bio naduvenko koji voli da se razmeće krupnim ciframa, i voleo je isprazan mondenski život i zabave, baš kao i Džena. Ali razlika između njih dvoje bila je u tome što je Džena imala zlatno srce, i bila je naivna kao dete, a Majki... U stvari, Meri nije mogla da formuliše nikakvu konkretnu zamerku, ali taj momak joj je, naprosto, delovao nesimpatično. Izgledao je kao loš nekarakteran čovek. Kao osoba koja nema ni trunku morala.

- Misliš da te vara? Ne verujem... Hajde, razvedri se! Ti si previše dobra ženska da bi tvoj dečko jurio za drugima. Ni Frenk ni „teča Džonatan” te nisu varali... - Meri je pokušala da malčice razvedri sestru, tako što će čitavu stvar okrenuti na šalu. Dženin prvi muž, Džonatan Arčer, bio je od nje stariji čitavih dvadeset pet godina, i Meri ga je uvek u šali zvala teča Džonatan. U stvari, on je bio sjajan čovek u svakom pogledu, i taj prvi brak razveo se Dženinom, a ne njegovom krivicom. Ona je, kad je prva zaslepljenost prošla, shvatila da je život sa čovekom koji je tek nešto mlađi od njenog oca, za nju previše ozbiljan i previše dosadan. Promašena romansa sa Ralfom bila je priča sasvim druge vrste. Ralf je bio notorni i neizlečivi kockar, koji je preko noći gubio ili dobijao vrtoglave sume novca. Kad bi sreća bila na njegovoj strani, Džena je uživala u trošenju olako stečenog novca, i bila je potpuno zadovoljna. Ali kada bi sve krenulo naopako, preko noći, kako to obično biva u životu kockara, nastupale su užasne krize u njenom braku, i sve se završilo fijaskom. Meri se zabrinuto pitala šta li će se dogoditi ovoga puta. Šta se krije iza Majklove maske, i kakvu će grešku napraviti njena nepromišljena sestra?

- Gospodin koji sedi u uglu bio je slobodan da pita žele li dame da popiju još nešto... - nakašljao se. - Šta da mu odgovorim?

Meri je razmišljala samo delić sekunde, a onda se nasmejala. - Odgovorite mu da je previše staromodan - rekla je veselo. - Neka jednostavno dođe i pridruži nam se, a onda ćemo naručiti

novu turu pića. - Meri? - Džena je s neodobravanjem gledala u nju. - Ma daj, ne šali se!

Nije valjda da ćeš ga zaista pozvati za naš sto? - Zašto da ne? Pobogu, otkad si ti postala tako konzervativna? Smešno

je da nas čovek nudi pićem. Tako se naš pokojni deda Trevor udvarao našoj babi... Znaš već njenu čuvenu priču, o upoznavanju u hotelu „Romili” u Nici?

Kikoćući se, Meri je zavrtela glavom, i svetlosmeđi uvojci kose razleteli su se oko njenog lica. Bila je sasvim različit tip žene od svoje starije sestre. Džena je čitavog života pravila nepromišljene gluposti, ali u ophođenju sa ljudima uvek je bila uzdržana, i nikada sebi nije dozvoljavala spontano ponašanje prema nepoznatima. Ali je urođena opreznost i uzdržanost ipak nije sprečavala da pravi brojne gluposti, i da pogrešno procenjuje ljude, naročito muškarce.

Ali, njena pretpostavka pokazala se kao sasvim pogrešna. Dok je prilazio, interesantni neznanac nije skidao pogled sa nje.

- Zdravo - klimnuo je glavom, i seo. - Nisam želeo da budem previše nametljiv... Ja sam Ralf. Ralf Parsons.

~ 7 ~

Za razliku od nje, Meri nije bila sklona flertovima i olakim poznanstvima, ali nije ni patila od predrasuda. Smeđokosi muškarac joj se dopadao, i ona se očigledno dopadala njemu, zašto se onda ne bi i upoznali? Tek tada, kada se konobar udaljio da neznancu prenese njenu poruku, palo joj je na pamet da se njemu možda dopala Džena. Jer, Džena je oduvek privlačila mnogo veću pažnju. Bila je plavuša, sa lutkastim pravilnim licem i krupnim plavim očima, a uz to je imala i skladno izvajano telo idealnih ženskih oblina, koje je umela da istakne najnovijim modnim trendovima i izazovnom odećom. Nasuprot njoj, Meri u stvari nije imala ni volje ni vremena da se previše bavi svojim izgledom. A činilo joj se i da joj je priroda bila mnogo manje naklonjena nego njenoj starijoj sestri. Bila je srednje visine i sasvim skladno građena, ali činilo joj se da njeno telo nema ni delić onog seksepila kojim odiše svaki pokret njene sestre. Oči su joj bile zelenkaste, i mnogo manje upadljive nego Dženine, velike, tirkizne i koketne, koje su privlačile opštu pažnju. Najzad, mada je mogla da bude zadovoljna svojim licem, ono se nije moglo nazvati lutkasto lepim. Imala je visoko čelo, pravilan nos i privlačne usne, ali u svakom slučaju bila je manje upadljiva nego Džena...

Meri nije mogla da se obuzda. Prasnula je u smeh, i, naravno, Džena ju je pogledala sa neodobravanjem, a zgodni gospodin Parsons sa opravdanom zbunjenošću.

- Jesam li rekao nešto komično? - upitao je. - Oh ne! Izvini... - Meri se uozbiljila. - Nasmejala sam se jednoj

koincidenciji. Ja sam Meri Marlou, a ovo je moja sestra, Džena. Njen bivši muž, omražena figura u našoj porodici, zvao se Ralf Beket. Eto, zato sam se nasmejala...

- Beket? Pretpostavljam da nije u srodstvu sa piscem, Semjuelom Beketom? Ili možda jeste? U svakom slučaju, Džena ne mora da strahuje od mene, ja svakako neću biti njen novi muž...

Uzvratio je šalom, i u Meri je to pobudilo želju da se i dalje zabavlja. - Možeš da budeš moj - rekla je veselo. - Džena se udavala već dva

puta, sada je na mene red... Ali, kladim se da si ti već oženjen! Ili si od onih koji se užasavaju braka. Sve u svemu, to izlazi na isto Dakle, možemo da zaboravimo na ozbiljne bračne kombinacije, i da se opustimo...

- Zar već nismo opušteni? - zelenkasto-smeđe oči Ralfa Parsonsa su veselo bljesnule, hvatajući bljesak u njenim očima, i Meri je spontano osetila da su taj čovek i ona na istoj talasnoj dužini.

- Naravno da jesmo - rekla je. - Ponudio si nas pićem, ako se dobro sećam? Ja bih čašu belog vina.

- Odlično, i ja bih mogao isto. Džena? - Ralf je pogledao u njenu sestru - Šta ćeš ti? Nadam se da nisi ljuta na mene zato što sam unapred rekao da nemam nameru da budem tvoj novi muž?

- Nisam ljuta. Ali, nisam ni raspoložena za još jedno piće. Nisam još ni ovo popila... - Džena ga je posmatrala sa hladnom ravnodušnošću, ne skrivajući da joj njegovo društvo ne prija.

- U stvari, trebalo bi da krenem kući. Meri, ti nemaš ništa protiv? Čućemo se kad se vratiš... ujutru...

Otišla je, i tek kada su Ralf i Meri ostali sami između njih je u stvari započeo pravi razgovor. Najpre su složno konstatovali da je taj elitni klub sa evergrin muzikom prilično dosadno mesto.

- Zašto si onda došao ovde? - upitala ga je. - Ja sam htela da učinim po volji svojoj sestri, ona voli da izlazi na ovakva elitna mesta. Ali zašto si ti došao, ako ti se ne dopada?

- Pa... Recimo da sam to uradio zbog posla - reče on nekako neodređeno, kao da nije raspoložen da otkrije pravi razlog. Ali Meri nije volela da razgovara u zagonetkama.

- Nestrpljiva sam da čujem čime se baviš - rekla je, i nije mogla da se uzdrži od nagađanja. - Kladim se da je u pitanju nešto što se radi glavom!

~ 8 ~

- Većina poslova se radi glavom... - Ralf se nasmejao. - I pekari u svom poslu moraju da je koriste, zar ne? Inače bismo dobijali kroasane sa šunkom, posute prah šećerom...

- Ti si verovatno gladan, i iz tebe govori tvoja podsvest! - zaključila je. - Ipak, treba li da poverujem da si pekar?

- Ne, nisam pekar, ali sam veoma gladan, u pravu si, i čim izađem odavde, svratiću u najbliži fast-fud... Mada ne podnosim fast-fud.

- Imam utisak da izbegavaš odgovor na moje pitanje - Meri je bila uporna. Uvek je mislila da zanimanje otkriva i čovekov karakter, i kad bi upoznala nekoga, svejedno u kakvim okolnostima, prvo što bi želela da zna ticalo se profesije kojom se ta osoba bavi.

- Dakle? - insistirala je. - Hoću li konačno saznati šta radiš? - Naravno - Ralf se uozbiljio. - Nemam razloga da to krijem. Radim u

Institutu za sociologiju, i uglavnom se bavim istraživanjima... - Zaista? - bila je zadovoljna odgovorom. Njena pretpostavka da

je Ralf Parsons čovek koji se bavi nekim intelektualnim poslom pokazala se kao tačna. - Zanimljivo.

- Jeste. Volim svoj posao. I kad sve ide naopako, to je ono što me čini srećnim - Ralf je pripalio cigaretu. - Sada ja očekujem tvoj odgovor na isto pitanje. Čime se baviš? Dok sam te posmatrao iz daleka, izgledala si mi malo starija, ali sada mi se čini da tek što si izašla iz srednje škole.

- Ne preteruj! Iz srednje škole sam izašla pre više od pet godina... Pre nekoliko dana upravo sam privela kraju svoje studije ekonomije, i sada se još uvek odmaram....

- Završila si ekonomiju? Impresioniran sam. Meni je ta ozbiljna „nauka o novcu” uvek izgledala kao nešto što nikada ne bih mogao da savladam...

- Ipak, ne izgledaš nesrećna zbog toga. Verovatno si u međuvremenu ipak zavolela to za šta si se školovala?

- Pa, nisam baš oduševljena, ali... U pravu si, sada mi je sve to mnogo bhže nego na početku - priznala je.

- Sigurna sam da neće ispasti tako loše, kad budem počela da radim...

~ 9 ~

- Neke stvari su užasno suvoparne, to si hteo da kažeš? - Meri kao da mu je čitala misli. - Jesu, priznajem. U stvari, da sam sama birala svoje zanimanje, to bi svakako bilo nešto kreativnije. Ali moj otac je imao presudan uticaj na mene. Pošto Džena nikada nije bila sklona učenju, niti bilo kakvoj vrsti rada, on je čvrsto odlučio da mene usmeri na onaj put koji on smatra jedinim pravim. I, pošto se on bavi bankarskim poslom, i mene je uvalio u isti sos...

- Nikada do sada nisam video bankarku koja izgleda tako romantično - izjavio je Ralf neočekivano. - Ti si izuzetak koji potvrđuje pravilo. Odnosno... Ti potvrđuješ Izreku da od svakog pravila postoje izuzeci... Baš sam se zapetljao sa ovim objašnjenjem... - nasmejao se na svoj račun.

- Takvi smo mi koji se bavimo naučnim radom. Uvek nešto komplikujemo... Da pojednostavim stvari, hoćeš li da odemo u dansku pekaru, na kroasane? Mislim da se jedna nalazi u ovoj ulici, i da je otvorena cele noći... Posle toga bih mogao da te odvezem do tvog stana...

~ 10 ~

Meri je prihvatila predlog da prošetaju do obhžnje pekare, ali je izbegla drugi deo odgovora. Pitala se nije li previše neoprezno da sedne u auto muškarca koga vidi prvi put u životu. Džena to sigurno ne bi odobrila. Zaista, nepromišljena upuštanja u poznanstva mogla su da budu opasna. Ali njoj je Ralf delovao kao neko kome se može verovati, i odlučila je da posluša svoju intuiciju. Odvezao ju je do njenog stana, razmenili su telefone, i to je bilo sve. Ali ona se nadala da to što je tražio njen telefonski broj nije bilo tek formalnost. Dopao joj se na prvi pogled, i želela je da ga ponovo vidi.

II

- Džena, šta se dogodilo? - upita ona zabrinuto. - Ja sam te zvala jutros, ali nisi dizala slušalicu...

- Oh, zar ne možeš da pretpostaviš šta je moglo da se dogodi? - njena sestra ponovo zašmrca. - On noćas nije bio kod kuće, Meri! Vratio se tek pred zoru!

- Pred zoru? - ona nije mogla da sakrije iznenađenje. - Kako možeš da budeš sigurna da je došao tek tada, osim ako nisi čitave noći stražarila

~ 11 ~

Sledećeg jutra, gotovo tek što je otvorila oči, nazvala je Dženu, željna da sa njom podeli svoje utiske. Ali njena sestra nije odgovarala na telefonske pozive i Meri je shvatila da je njeno očekivanje da će u devet sati ujutru razgovarati sa njom bilo previše optimističko. Džena je bila od onih osoba koje, budući da su bez ikakvih obaveza, redovno spavaju do podne. Meri je odlučila da se prošeta do njenog stana nešto kasnije. Ionako je imala nekih obaveza u tom delu grada, trebalo je da jednoj koleginici koja je stanovala u Sohou odnese neke CD-ove koje je koristila za svoj diplomski rad, i bilo joj je zgodno da odatle produži do Džene koja je imala stan u elitnom delu Merilebona.

Ali baš kada je izlazila iz ulice u kojoj je živela ta devojka, Heder, dogodilo se nešto neočekivano. Na pešačkom prelazu, ispred sebe, ugledala je Majkla. Najpre je htela da ga zaustavi, a onda kao da ju je neki unutrašnji glas naterao da to ne uradi. Prešla je ulicu i krenula za njim. Majki je ušao u jednu višespratnicu na uglu, pored koje se nalazio i prostor za parkiranje, i Meri je tu ugledala i njegov auto. Čitava ta slučajnost izgledala je pomalo čudno. Da li se kompanija u kojoj Majki radi nalazi tu u blizini? Ako je tako, to onda svakako nije neka uspešna i ugledna firma koja dobro posluje i u kojoj se dobro zarađuje. U tom delu grada nalazile su se radnje sa jeftinijom robom, neugledni pabovi i kancelarije sitnih preduzeća. Ali, možda je Majki slučajno svratio tu, iz nekog drugog razloga, a ne zbog posla? Merina glava bila je puna pitanja, ali zaključila je da o tome ne bi trebalo da govori Dženi. Bar ne za sada. Sinoć je ionako bila veoma uzrujana i ispunjena sumnjama... Ona se nadala da će je sada zateći u malo boljem raspoloženju. Ali, na njeno iznenađenje, iako joj je portir na ulazu u zgradu, rekao da je Džena kod kuće, morala je da pozvoni nekoliko puta pre nego što su se vrata otvorila. Njena sestra koja se obično šminkala i sređivala kosu čim otvori oči, sada je izgledala neprepoznatljivo. Kosa joj je mlitavo visila, a na njenom licu videli su se tragovi suza i neprospavane noći.

pred zgradom u kojoj stanuje? Džena, ne mogu da verujem da si bila toliko luda da to uradiš!

- Toliko luda baš ne, ali dovoljno luda da ga potražim najpre u pola jedan posle ponoći, pa u pola četiri... Ako u pola četiri nije bio u stanu, to onda znači da se vratio tek pred zoru... Pitam se samo kako li je posle toga otišao na posao... I da li je uopšte otišao.

Izgleda da i nije... Umesto da radi u nekakvoj elitnoj firmi u Sitiju, kao što tvrdi, on se u prepodnevnim satima šetka po Sohou, pomisli Meri. Ali nije imala srca da produbljuje sestrine sumnje još i tim dodatnim lošim vestima.

- Džena, to što je u zoru došao kući ne mora da znači da te vara - rekla je utešiteljski. - Muškarci ponekad Vole da izađu sami. Jednostavno sede u nekom pabu, piju pivo i vode muške razgovore.

Ali, Džena nije bila budala koja lako zatvara oči pred istinom. Njene iluzije o Majklu očigledno su već počele da se razilaze kao izmaglica, i iza njih se ukazivala istina.

Situacija koja je još sinoć mogla da izgleda kao tvorevina Dženine mašte sada je postajala sve realnija i sve zamršenija. I, što je najgore, mogla je da bude veoma ozbiljna.

- Džena... - otpoče Meri oprezno, bojeći se da svojom otvorenošću ne povredi sestru. - Možda je glupo što ti postavljam takvo pitanje, ali jesi li ti uopšte videla njegova dokumenta? Mislim, tebi se predstavio kao Majki Glendejl, rođen u Glazgovu, zaposlen u uvozno-izvoznoj kompaniji u Sitiju, i tako dalje... Ali...

Sve je bilo komično-ozbiljno, i Meri ni sama nije znala kako da se postavi. Cela stvar mogla je da zvuči kao triler-priča, ali zar se i u životu svakodnevno ne dešavaju najrazličitije obmane i prevare?

~ 12 ~

- Do četiri ujutru, i to usred radne nedelje? - upita ona, vrteći glavom. - Ne, draga moja. Iza Majklove maske krije se neka druga hčnost. To što je on verovatno u vezi sa nekom drugom je samo jedan deo istine. Drugi deo je sigurno još ozbiljniji. Kladim se daje sve što mi je govorio o svom poslu i o svom životu bila laž! I moram da otkrijem šta stoji iza svega, ko je on u stvari, i čime se bavi!

- Zaista se tako zove, i zaista je rođen u Glazgovu, osim ako dokumenta nisu lažna. Čim sam prvi put posumnjala u priču o njegovom poslu, iskoristila sam priliku da mu, dok je bio u kupatilu, pročešljam džepove. Ali, šta govore ime i mesto rođenja? Ništa o njemu... A ja moram da saznam sve, Meri! - Džena, koja je dotle smlaćeno sedela na stolici, sada odlučno ustade. - Moram da proverim gde radi, sa kim provodi slobodno vreme... Obratiću se nekoj detektivskoj agenciji!

- Čuj, mislim da bi to bilo previše - reče ona. - Ne verujem da je Majki nekakav kriminalac. Zajedno ste gotovo pola godine, da je imao nekakvih loših namera prema tebi, do sada bi već pokušao da ih ostvari. Da li je između vas dvoje, inače, sve u redu? Mislim, da li se on prema tebi ponaša normalno?

- Okej! - reče ona. - Pokušaćemo da je otkrijemo. Ali, za početak, nije nam potreban detektiv, možemo i same malo da pronjuškamo...

- Misliš, da ga pratimo? Htela sam to da ti predložim, ali nisam ni pomislila da ćeš prihvatiti. Mislila sam da ćeš mi se smejati...

- Tako će i biti! - odluči Džena. - Pratićemo ga, i saznaćemo da li me obmanjuje... Šta se tebi sinoć desilo sa onim tipom, Ralfom? Oprosti, bila sam toliko zaokupljena svojim problemom da sam potpuno zaboravila da te pitam...

- Popili smo piće, zatim prošetali do obližnje pekare, i na kraju me je odvezao kući - objasni ona. Tog jutra je razmišljala o Ralfu, ali neočekivani događaj sa Majklom i svi sestrini problemi naterali su je da sasvim zaboravi na njega. Sada kada ga se ponovo setila, ta pomisao izazvala je prijatno uzbuđenje.

- Prilično mi se dopao, Džena - priznala je zamišljeno. - Ne znam hoće li mi se javiti, ali volela bih da ga opet vidim.

- U svakom slučaju, treba da budeš oprezna - izjavi njena sestra. - Neću da te plašim, ali neka ti moj slučaj posluži kao primer. Ni u šta se ne upuštaj, dok ne saznaš sve o njemu!

***

Javio joj se tog popodneva, i pozvao je da u subotu izađu u jedan klub, poznat po odličnoj latino-muzici. Tog vikenda gostovala je neka čuvena portugalska pevačica, i Meri je bez oklevanja prihvatila poziv, potpuno

~ 13 ~

- Najnormalnije... - Džena se načas zamislila. - Ne znam da li me zaista ozbiljno voli kao što tvrdi, ali sigurna sam da ga fizički privlačim. Želi me isto kao i na početku, i baš zato me izbezumljuje pomisao da ima drugu... Sa druge strane, sve više verujem da me laže u vezi sa svojim poslom. Možda je tebi ideja o angažovanju detektiva smešna, Meri, ali ja neću moći mirno da spavam dok ne otkrijem istinu!

- Pa, sad... Stvar možda jeste smešna, ali je isto tako moguće i da nije. Videćemo. U svakom slučaju, mislim da je bolje da ga za početak špijuniram ja, a ne ti. Ionako sada, kada sam završila sa učenjem, nemam šta da radim. Već sutra mogu najpre da se raspitam o toj firmi u kojoj on navodno radi, a mogla bih i da ga pratim. Tvoj auto zna, ali moj ne zna... Iz daljine, teže bi me prepoznao nego tebe...

zaboravljajući na Dženine savete. U stvari, gorela je od nestrpljenja da ponovo vidi Ralfa Parsonsa. Ali samo što je završila razgovor sa njim, usledilo je novo iznenađenje. I to kakvo! Na ulaznim vratima se začuo veseo, isprekidani zvuk zvona, i u stan je upao njen otac. Kao i obično, Tomas Marlou dolazio je bez najave, i sa sobom donosio buku i dobro raspoloženje.

- Nije valjda da ne veruješ dok ne vidiš diplomu svojim očima? - našalila se Meri. - Ako je to uslov da se otvori šampanjac, i ostalo što je u ovim kesama, odmah ću je doneti...

- Nećemo otvarati šampanjac dok ne dođe i tvoja majka - Tomas se spustio na staru fotelju u uglu sobe, koja je zacvilela pod njegovom težinom. - Ostavio sam je da u nekoj od okolnih ulica pronađe mesto za parkiranje, znaš da ja nemam živce za takve stvari... I zato sam, u cilju sopstvene udobnosti, doneo jednu odluku, Meri!

- Tata, molim te, nemoj bar večeras da joj držiš pridike zbog toga što ništa ne radi i troši previše novca - zatražila je, kada je Tomas završio telefonski razgovor. - Ostavi to za neku drugu priliku, važi?

- Naravno. Dobro znaš da ja ne volim da kvarim prijatne trenutke ozbiljnim raspravama... - njen otac je odmahnuo rukom. - Dakle, hoćeš li da ti svoju veliku odluku saopštim odmah ili nisi zainteresovana da je čuješ?

~ 14 ~

- Zdravo, jagnješce! - zagrlio ju je, a onda po običaju uštinuo za obraz tako da joj je čitavo lice bridelo. - Čestitam ti! Zaista možemo da budemo ponosni na tebe! Oduvek sam znao da ti, za razliku od Džene, nećeš izneveriti očekivanja! Gde ti je ta diploma? Hajde, donesi papir, brzo! - spustio je na sto bocu najskupljeg šampanjca, papirne kese iz radnje sa delikatesima, i nekakav mali paketić uvijen u šarenu hartiju.

- Odmah dolazim da čujem kakvu, samo da pristavim čaj - krenula je u kuhinju, koja je zapravo bila mikroskopski mali, separiran prostor, u okviru njene minijaturne studentske garsonjere. Gorela je od nestrpljenja da vidi šta se nalazi u onom malom šarenom paketiću, jer je pretpostavljala da su joj roditelji kupili neki vredan komad nakita. Ali za njenog oca, šolja dobro zašećerenog, jakog čaja, bila je preduslov za svaki razgovor, i o prijatnim i o neprijatnim stvarima. Iz kuhinje, čula je kako otac telefonom razgovara sa Dženom. Planirao je svečanu porodičnu večeru u jednom od najboljih restorana u gradu, u čast njene diplome. Meri je dobro znala da njenoj sestri posle onoga što se dogodilo prethodne noći nije do izlazaka. Ali isto tako je znala i da Džena ne želi da o svom problemu govori čak ni majci, a kamoli Tomasu, i da će te večeri morati da izađe sa njima i pretvara se da je dobro raspoložena.

- Naravno da jesam. Naročito ako je ta odluka povoljna po mene - Meri se nasmejala i sela na ivicu fotelje, ali odmah je morala da ustane, jer je taj komad trošnog nameštaja bio previše slab da, povrh Tomasovih devedeset i kusur kilograma, izdrži i njenih pedesetak.

- Onda, da ubijemo dve muve jednim udarcem! - odlučio je njen otac. - Otvori ovaj paketić!

Unutra su se nalazile dve kutije, i Meri je prvo otvorila manju, duguljastog oblika, koja je očigledno bila kutija za nakit. Sa usana joj se oteo uzvik iznenađenja. Očekivala je nešto vredno, ali narukvica od belog zlata ukrašena sa tri brilijanta bila je više nego što je ona mislila da zaslužuje.

- Oh, tata! - bacila mu se u zagrljaj, zaboravljajući da je prastara olinjala fotelja u opasnosti da se polomi.

- Hej, lakše! - Tomas ju je poljubio u obraz, i odmah je odgurnuo od sebe. - Ne bih želeo da se nađem na podu... Ali, uskoro više nećeš živeti u ovoj minijaturnoj garsonjeri sa trulim nameštajem. Otvori i drugu kutiju!

Unutra se nalazio svežanj ključeva, i njeno srce je uzbuđeno zalupalo. - Nije valjda...? - promrmljala je, upitno gledajući oca. - Da li se varam,

ili... - Ne varaš se! - oglasila se njena majka, koja je u međuvremenu ušla. - Dobijaš svoj stan, dušo. Dvosoban stan, u blizini Park Skvera. U

novoj zgradi, koja ima i podzemnu garažu... Više neću morati pola sata da tražim mesto za parkiranje kad dolazim kod tebe...

- Stan... - Meri je trebalo malo vremena da dođe sebi.- I? Kada ću moći da ga vidim?

- Odmah. Ne samo da ga vidiš, nego i da se useliš. Unutra je već sve što ti je potrebno, i još večeras možeš da spavaš tamo, ako želiš...

~ 15 ~

Sve je bilo neočekivano, i taj i naredni dan prošli su u strahovitoj gužvi. Trebalo je preturiti preko glave sve te stvari odjednom, posetu roditelja, svečanu porodičnu večeru, i selidbu u novi stan. Meri se činilo da sanja, stanje bio predivan i gotovo kompletno namešten, njoj je jedino preostajalo da ga vremenom oplemeni detaljima. Naravno, morala je da bude zadovoljna zbog svega. Ali kada su njeni roditelji otišli, i kada je ostala sama u tom stanu koji joj je još uvek bio potpuno tuđ, najednom je ponovo osetila onu neobjašnjivu ispraznost, koja ju je mučila i prethodnih dana. Studentski deo njenog života bio je zauvek završen i sada je u njemu nastupala neka nova faza, ali njoj je sve još uvek bilo neobično, i osećala je prazninu. U petak uveče javio joj se Ralf Parsons, da potvrde dogovor za subotnji izlazak. Naravno, bio je iznenađen kada mu je rekla da se, sasvim

neočekivano, preselila u novi stan, a još više kada mu je dala svoju novu adresu.

- Velika promena na bolje... - prokomentarisao je. - Šta se dogodilo, jesi li u međuvremenu dobila premiju na lutriji?

- Tako nekako... - promrmljala je. Nisu se još dovoljno poznavali, i nije bila spremna da mu objašnjava da joj je njen preduzimljivi otac, kao nagradu za uspešno završene studije, kupio stan.

- Ako ne budeš mogao da se snađeš u tom delu grada, možda je bolje da ne dolaziš po mene, nego da se nađemo ispred kluba - predložila je.

- Snaći ću se, ne brini. Jedna bogata, stara rođaka moga oca stanuje tu, u tvojoj blizini. Ako budem imao sreće da nasledim njen stan, bićemo susedi...

~ 16 ~

III

~ 17 ~

U stvari, Ralf Parsons nije izgledao kao neko ko jedva čeka da nasledi stan bogate stare rođake. Naprotiv, delovao je kao čovek koji se uopšte ne opterećuje materijalnim stvarima. Vozio je neupadljiv vremešni automobil, i te večeri ponovo je bio nonšalantno obučen kao i onda kada su se sreli. Nosio je jednostavnu belu košulju i ne baš idealno ispeglane lanene pantalone, ali ta doza nemarnosti u odevanju činila ga je još privlačnijim. Meri je zapravo tek prilikom tog drugog susreta imala priliku da bolje prouči njegov izgled. Bio je srednje visine, i vitak. Njegova građa pre bi se mogla nazvati žilavom, nego sportskom i snažnom, a lice više zanimljivim nego lepim. Jednom rečju, bio je sušta suprotnost onakvim muškarcima kakvi su se dopadali njenoj sestri Dženi. Ali njoj se sviđao, sada je u to bila definitivno sigurna. Na njegovom koštunjavom, blago izduženom licu, i u pronicljivim i sjajnim zelenkastim očima bilo je nečeg uzbudljivog i muževnog, što je u njoj izazivalo treperenje svaki put kad bi ga pogledala.

- Divno izgledaš - izjavio je čim su seli u auto. - U stvari, izgledaš previše dobro za mene... Pretpostavljam da je trebalo malo brižljivije da se obučem, ali sve i da sam pokušao, u mom plakaru teško bi se našao neki elegantan komad odeće. Još one prve večeri mogla si da zaključiš da o tome ne vodim previše računa. Žao mi je ako si razočarana time, ali... - nije dovršio rečenicu, već je samo slegao ramenima, kao da joj jednostavno stavlja do znanja da je takav kakav je i da nema nameru da se menja.

Meri je zamišljeno oborila pogled. U stvari, njegova samouverenost učinila je da se ona oseća nelagodno zato što se obukla previše elegantno. Njena svetlosmeđa kosa bila je podignuta, tako da joj je samo nekoliko uvojaka padalo na slepoočnice. Na Dženin nagovor, obukla je jednostavnu ali dosta usku tamnocrvenu haljinu koja je za njen ukus bila previše izazovna, i obula moderne bež papuče sa vratolomno visokom i tankom potpeticom, koje nikada ne bi kupila, da je njena preduzimljiva sestra nije ubedila kako tog leta mora da ima obuću koja je u trendu... Povrh svega, Džena ju je nagovorila i da stavi narukvicu koju joj je otac poklonio. I upadljivi, tamnocrveni ruž za usne bio je takođe njena ideja.

Sve u svemu, osećala se krajnje bezvezno. Kao da joj na čelu piše da se tako izazovno „upakovala” sa namerom da ga već prve večeri zavede... I kao da je u njegovim očima pročitala da je on toga potpuno svestan. Kao što je svestan i toga da je privlači. Uprkos svojoj nemarnosti... Ili možda baš zbog toga. Iako je pre tog izlaska donela odluku da se ponaša

uzdržano i da ne prenagljuje, sve vreme je bila svesna njegove privlačnosti, i svoje slabosti. A intimna atmosfera u klubu, i romantično-strastvena portugalska muzika samo su uticali da ta slabost postane još veća. Odigrali su samo jedan ples, ali to je bilo dovoljno da je potpuno izbaci iz koloseka. Osećala se pomalo ošamućenom. Dok ju je držao u naručju, činilo joj se kao daje uvučena u nekakvo snažno magnetno polje, a misli su joj bile potpuno blokirane. Jedino što je osećala bio je ritam, uzbudljiva blizina njegovog tela, i topli dodir njegovih prstiju koji su joj palili mišice. Kada je u jednom trenutku podigla pogled, obrazi su im se gotovo dodirnuli, i njeno uzbuđenje pretvorilo se u paniku. Ralfov pogled delovao je na nju kao nekakav duboki i opasni rečni vrtlog, koji je uvlači u sebe.

- Meri, za ime sveta, ne gledaj me tako... - rekao je on neočekivano. To ju je sasvim zbunilo, uopšte nije bila svesna kako ga je to pogledala. Kao zbunjena guščica koja ne može da sakrije da je već potpuno osvojena, ili... Šta je hteo da kaže?

- Kako to? - upitala je. - Ne znam ni sam, ali... - Ralfovi prsti skliznuli su niz njenu mišicu, i

treperava struja razlila joj se niz telo. - Bojim se da tvoje oči ugrožavaju moju ličnu bezbednost - zaključio je

neočekivano. - Ja sam samo jedan slabi, bespomoćni muškarac... Njegove usne bile su užasno blizu njenih, i želela je da oseti njihov

dodir. Kao da joj čita misli, privukao ju je bliže sebi, i usnama dodirnuo njen vrat, tik ispod usne školjke. Zadrhtala je i činilo joj se da je on morao osetiti njenu reakciju. Taj kratki dodir delovao je u isto vreme lako kao dašak nekakvog toplog vetra, i žestoko kao eksplozija. Meri je bila svesna da je potpuno ispustila konce zbivanja iz svojih ruku, i da se ništa te večeri neće odvijati prema njenim planovima. Nije ona upravljala događajima, nego su događaji nosili nju kao reka, i mogla je samo da im se prepusti. Posle tog plesa vratili su se za svoj sto i Ralf je više nije pozivao da igraju, ali bila je svesna da i on, baš kao i ona, nije zaboravio onaj ukradeni poljubac. Želeli su jedno drugo, i to neizrečeno priznanje sve vreme je strujalo između njih.

- Hoćemo li da ponovimo posleponoćnu večeru u nekoj pekari ili na nekom drugom mestu? - upitao je kada su izašli iz lokala.

U jednom trenutku u njoj kao da je opreznost nadjačala želju za avanturom, i htela je da mu kaže da je umorna i da želi da ide kući. Ali to je trajalo samo delić sekunde, i jedan susret sa njegovim očima bio je dovoljan da ponovo bukne plamen koji je bio jači od nje.

- Koje drugo mesto predlažeš? - upitala je, svesna da želi da je on pozove u svoj stan, i da neće biti dovoljno jaka da odbije taj poziv.

~ 18 ~

- Ne želim da stekneš pogrešan utisak... - Ralf je malo oklevao. - Šta ćeš odgovoriti ako predložim da odemo kod mene? Večera je otrcan izgovor baš kao i poslednja čašica pića pred rastanak, zar ne? - nastavio je neočekivano. - Do vraga, Meri... Želim te - ispružio je ruku, i pomilovao je po ramenu. - I tebi je jasno da te želim, zar ne? Nisam li ti odmah rekao da sam samo jedan slab muškarac, koji se našao u „gadnom” iskušenju?

Njegova iskrenost sasvim ju je razorila. Ili je to u stvari bila samo njegova uobičajena taktika, koju koristi svaki put kad izađe sa nekom ženom? Meri je slegla ramenima. Želela je da provede noć sa njim i, u krajnjoj liniji, bilo joj je potpuno svejedno što će možda biti samo jedna u nizu njegovih avantura. Nikada do tada nije se upustila u nešto tako prenagljeno i nepromišjeno, ali... Sada je, naprosto, osećala neodoljivu želju da to učini.

Briga me što se upuštam u ludost, pomislila je lakonski. I ja sam samo ljudsko biće, valjda mogu to da dozvolim sebi, jednom u životu?

Činilo joj se da ima pravo na to, posle godina koje je provela u gotovo svakodnevnom učenju i radu, poslušno se pokoravajući gvozdenoj disciplini koju je njen otac zahtevao od nje. Ali u stvari, dobro je znala da se ne radi o njenoj želji da napravi neku ludost, već o privlačnosti koju je osećala prema tom zagonetnom neznancu. Da je na njegovom mestu bio bilo ko drugi, ništa slično joj ne bi palo na pamet.

- Kreni! - blagim pokretom, uklonila je njegove prste sa svog ramena. - Idemo kod tebe.

- Baš si hrabra - izjavi on neočekivano. - Nas dvoje se jedva poznajemo, zar ne? U stvari, bolje je reći da se uopšte ne poznajemo... Zar možeš da imaš poverenja u mene?

Kakav nepredvidiv čovek! Podozrivo se zagledala u njega. Šta je pokušavao, ovim upozorenjem? Da je samo još više šarmira?

- Ti si zaista pun iznenađenja... - prokomentarisala je. - I previše samouveren, zar ne? Ubeđen si da si me već osvojio, i da sebi možeš da dozvoliš i malo podrugljivosti?

Ralf je odmahnuo glavom, i na njegovim usnama pojavio se jedva primetan osmeh.

- Nije mi bila namera da budem podrugljiv. U stvari, samo sam glasno razmišljao. Pitao sam se da li je ovo što se dešava sa nama samo običan beg iz dosade ili ona fantastična stvar koja se zove strast na prvi pogled. Misliš li da se to zaista dešava u životu? - pogledao ju je, kao da pokušava da pronikne u njene najskrivenije misli. Meri je bila užasno zbunjena. Shvatila je da ima posla sa prilično komplikovanim čovekom, koji se ne služi uobičajenim načinima zavođenja. Ali to ju je samo još više privlačilo. Delovao je kao zagonetka, i ona je želela da dođe do rešenja.

~ 19 ~

- Ne znam. Čini mi se da si ti taj koji razmišlja... - ravnom merom uzvratila mu je za njegovu pređašnju podrugljivost - Baš bih volela da čujem šta si zaključio...

- O tvojim motivima? Nisam siguran. Ali, mogu da proverim, ako nemaš ništa protiv - približio joj se, i njegove ruke našle su se na njenom struku, a usne tik iznad njenih usana. Istog trenutka, Meri je prestala da lupa glavu glupim pitanjima. Jedino što je želela bio je njegov poljubac. Spustila je ruke na njegova snažna ramena, i prepustila se. Osećaj je bio nalik mekom dodiru svile, ali Ralfove usne bile su užarene, i slutila je da se u njemu krije mnogo više žestoke strasti nego što je pri prvom poljupcu spreman da pokaže.

- Dakle? - upitala je, odmičući se od njega, dok joj je srce uzbuđeno lupalo.

- Dakle, mislim da je krajnje vreme da krenemo - dobacio joj je zavodnički osmeh, i ona je u tom jednom smešku uhvatila mnoštvo pomešanih osećanja, želju, nestrpljenje, zbunjenost pred novim i nepoznatim koje ih te noći oboje očekuje... I nešto više od toga, što nije znala sebi da objasni. Imala je osećaj da su, iako se jedva poznaju, već počeh da dele nekakvu tajnu, kao dvoje zaverenika koji sklapaju pakt protiv ostatka sveta.

***

- Moram unapred da ti objasnim... - započeo je Ralf, dok su se liftom peli prema njegovom stanu. - Ovo je moje privremeno boravište. Do pre nekoliko meseci živeo sam u kući svojih roditelja, a onda sam kupio jedno potkrovlje, koje se trenutno renovira. Ovaj stan takođe pripada mojoj bogatoj tetki, onoj koja živi u tvom susedstvu.

- Zašto mi objašnjavaš? - slegla je ramenima. - Kakve to veze ima? - Hteo sam samo da te upozorim da fantastično-romantični stil moje

tetke Barbare koji ćeš sada videti, nije moja zamisao! - otključavajući vrata, Ralf se nasmejao i upalio svetio. Istog trenutka, Meri je shvatila da su objašnjenja zaista bila potrebna. Stan je izgledao kao mešavina veštačkog ružičnjaka i budoara Marije Antoanete. Pravo sa ulaznih vrata pružao se pogled na salon u ružičastim i crvenkastim tonovima, sa cvetnim sofama i ogledalima sa pozlatom. Prozori su bih zastrti teškim zastorima od tamnociklama somota, a kroz otvorena vrata jedne prostorije video se veliki, beli koncertni klavir.

- Šta je po zanimanju tvoja tetka? - upitala je, smejući se. - Muzičarka?

~ 20 ~

- Ne, tetka je po zanimanju trula bogatašica, a po ličnom opredeljenju, luckasta romantična duša. U ovom stanu sam nešto više od mesec dana, i zaista se divim sopstvenoj izdržljivosti.

- Jesu li u svim prostorijama zidovi svetloroze? - Uglavnom - Ralf je načinio grimasu, koja je jasno otkrivala njegov

lični stav prema tetkinim „ružičastim fantazijama”. - Na sreću, u sobici za služavku zidovi su ostali normalni, a i nameštaj je relativno pristojan. Tu prostoriju sam preuredio za sebe.

- Onda mi najpre daj jednu veliku čašu hladne vode, a zatim me vodi da vidim tvoju tajnu odaju - zatražila je. U stvari, nije bila žedna. Ali posle onog poljupca u automobilu, grlo joj se potpuno osušilo, i činilo joj se da je u toploj junskoj noći temperatura skočila za još nekoliko stepeni. Ralf se vratio sa velikom bocom hladne mineralne vode, a onda je jednostavno prebacio ruku oko njenog struka, i poveo je u svoju sobu. Nevelika prostorija belo okrečenih zidova bila je pretrpana knjigama i fasciklama. U jednom uglu nalazio se kompjuter, u drugom krevet, i to je bilo sve. Vrata balkona koji je gledao na park bila su otvorena, i od spolja je dopirao dašak noćne svežine, ali Meri je imala osećaj da je vazduh vreo i nepomičan, i da joj čitavo telo gori. Žudela je za njegovim zagrljajem, i kada su im se tela približila u polumraku, kao da se najednom obrušila na njih lavina Etne. Sve osim dodira i blizine prestalo je da postoji.

Činilo joj se da sanja. Strast za kakvom je čeznula, a sumnjala da u stvarnosti postoji, sada je bila tu. U obličju Ralfa Parsonsa koji je za nju bio gotovo potpuni stranac. Na njegovim usnama, i u njegovom milovanju za kojim je žudeo svaki santimetar njene kože.

- Ovo je ludo... - promrmljao je, glasom promuklim od uzbuđenja, kad su se, kao nošeni naletom olujnog vetra koji vodi u samo jednom pravcu, približili krevetu. Meri pojma nije imala kako je njena tamnocrvena haljina skliznula na pod, i kako su njeni nestrpljivi prsti uspeh da raskopčaju Ralfovu košulju.

- Ludo... - ponovio je Ralf. Njegove ruke skliznule su joj niz leđa, obuhvatajući blagu oblinu njenih bokova. Njegove tople usne tražile su i pronalazile najuzbudljiviju od bezbroj nevidljivih putanja od njenog vrata do ruba čipkanog prslučeta. - Ti si najlepše čudo koje mi se ikada dogodilo, znaš?

~ 21 ~

IV

Džena je uzalud vrtela njen telefonski broj čitavog sledećeg dana. Zabrinuta, kada ni posle podne nije uspela da je dobije, došla je do njenog stana. Gotovo su se sudarile pred ulazom u zgradu.

- Pobogu, nije valjda da je tvoj večernji izlazak trajao sve do sada? - upitala je, videvši da Meri na sebi ima večernju haljinu i papuče sa visokim potpeticama. - Nemoj mi reći...

- Neću ti reći ništa - ne skidajući sa lica velike naočare za sunce, Meri je zevnula. - Hajde, kad si već ovde, popni se gore, ali preklinjem te, nemoj predugo da se zadržavaš. Noćas sam spavala svega nekoliko sati...

- Neverovatno - Džena je piljila u nju. - Izgleda da sam se prevarila u proceni... Ako je taj Ralf Parsons do kasnog popodneva uspeo da te zadrži u svojoj spavaćoj sobi, onda verovatno i nije tako smotan kao što izgleda.

- Uopšte i ne izgleda - Meri se zaneseno osmehnula. - Najzad, ti si već više puta potvrdila i dokazala da su tvoje procene o ljudima „nepogrešivo pogrešne”... - narugala se nepromišljeno, a onda je shvatila da je, s obzirom na situaciju u kojoj se Džena nalazi, to zaista najgore što je mogla da joj kaže.

- Oprosti! - uhvatila ju je za ruku, izvinjavajući se. - Nisam imala nameru da ti se rugam. Šta je sa Majklom, jeste li se videli sinoć?

- Da, ali je naš sastanak trajao samo pola sata. Za razliku od tvog... Trebalo je da večeramo zajedno, ali sve se završilo samo na jednom piću, koje smo popili gotovo s nogu. Zbrisao je, sa izgovorom da je imao užasno naporan dan, i da mu je njegov nemogući šef izazvao glavobolju... Kao što vidiš, na mom nebu ni tračka vedrine. Bolje ti meni ispričaj kako si se sinoć provela.

- Sinoć smo najpre bili u tom klubu sa portugalskom muzikom... - Meri je oklevala. - A danas... Danas smo ručali u jednom prijatnom malom restoranu na Kensingtonu, šetali po parku, i... To je sve.

- Sve? - Džena je pogleda ispod oka. - Pa dobro, pobogu... - Meri je porumenela. - U međuvremenu smo bili

kod njega. Šta još treba da ti kažem? - Jesi li na dobrom putu da se zaljubiš? - Ne znam - slagala je, iako joj je bilo savršeno jasno da je za samo

jednu noć prilično odmakla na tom putu. - Molim te, hajde da skuvamo kafu, a onda da sednemo i dogovorimo se šta ćemo sa Majklom. Još uvek ostaješ pri svojoj ideji da ga pratiš?

~ 22 ~

- Još uvek! Njegove laži su sve češće, i sve manje uverljive, a ja se sve više osećam kao idiot - lice njene sestre ponovo je poprimilo sumoran izraz. - Užasno sam umorna od njegovih igara, Meri, ali neću odustati. Moram da saznam šta stoji iza svega!

- Pa, dobro. Onda krećemo u detektivsku akciju - odluči ona. - To jest, za početak, krećem ja. I to već sutra.

- Ne, sutra je nedelja - podseti je Džena, prihvatajući šolju sa kafom, nervozno pripaljujući cigaretu. - Treba ceo dan da provedemo zajedno...

Ukoliko mi on opet ne servira nekakvu izmišljotinu u koju ne bi poverovalo ni malo dete. Ali u ponedeljak ujutru, mogla bi da ga pratiš kada bude krenuo na posao. Ne znam hoćemo li noć provesti u mom ili u njegovom stanu, ali to ću ti javiti na vreme...

- Okej... - Meri je utonula u misli. Nikada u životu nikoga nije pratila, i pitala se hoće li sada biti u stanju to da izvede. Posle noći i dana sa Ralfom, ovo sada izgledalo je kao buđenje iz sna, i povratak u realnost. Sa zebnjom je pomislila kako je i njenoj sestri, u vreme kada je počela romansa sa Majklom, sve izgledalo idealno, kao njoj sada.

Ali, Ralf je nešto drugo, ohrabrila je sebe u mislima. On i Majki su sušta suprotnost, to je jasno na prvi pogled. Ovo sa Ralfom ne može da se završi razočarenjem. Jednostavno ne može.

Još uvek je bila prepuna utisaka. Lebdela je u nekom omamljujućem oblaku. Činilo joj se da joj je one večeri nekakav dobri anđeo poslao Ralfa, da u njen prazan život unese potpuni preokret. Tek što je Džena otišla, on se javio.

- Šta radiš sutra popodne? - upitao je. - Ako imaš nameru da se dosađuješ, kao i ja, mogli bismo da smislimo nešto kreativno.

- Na primer? - Meri nije bila u stanju da odbije njegov poziv. Čak ni iz taktičkih razloga. Na Dženinom primeru, mogla je da se uveri da, u ljubavnim vezama, taktika ne vodi nikuda. Na početku svake od svojih veza Džena se poigravala sa muškarcem kao mačka sa mišem, i uživala u svojoj nadmoći, a na kraju se sve završavalo fijaskom. Njeno iskustvo uverilo je Meri da takve igre nikuda ne vode. Ionako je sve bilo u rukama sudbine.

- Možemo da odemo na neki mali izlet van grada - predložila je. - Pod uslovom da se ne zadržavamo predugo. U ponedeljak moram da ustanem veoma rano...

- Mislio sam da još uvek uživaš u lenčarenju, posle diplomskog ispita - primetio je Ralf.

- I uživam, ali u ponedeljak... - umalo mu nije ispričala čitavu priču o Dženi i Majklu, i o detektivskoj akciji u koju je nameravala da se upusti.

~ 23 ~

Ali onda je zaključila da ne bi trebalo da govori o Dženinim intimnim stvarima. Osim toga, sve je bilo previše luckasto, i Ralf bi iz toga mogao da izvuče pogrešne zaključke.

- U ponedeljak ujutru imam nekakvih obaveza - rekla je neodređeno. - Ali, sutra zaista možemo da skoknemo u prirodu. - Sjajno - složio se, ne postavljajući suvišna pitanja. - Znam par finih

malih restorana u Valtam Ebiju. Možemo da se odvezemo u jednu dugu šetnju, i da ručamo tamo.

- Divno je! - Meri je bila zadivljena pogledom koji se pružao sa mesta gde su se zaustavili. Bio je tek početak leta, i zelenilo je imalo prekrasnu boju smaragda, na drveću se još nije mogao videti ni jedan žućkasti list. Podno doline ponovo se prostirala hrastova šuma, i jezerce koje je u tom odsjaju i samo poprimilo neverovatan zeleni ton.

- Kakvo je jezero? - upitala je. - Može li u njemu da se kupa? Da sam znala, ponela bih kupaći kostim...

- Meri... - Ralf se nasmejao, privlačeći je sebi. - Ne verujem da bi žabe i divlje patke bile oduševljene tvojim upadom na njihovu teritoriju!

- Žabe? - iskrivila je usne. Divlje patke zvučale su sasvim prihvatljivo, ali vodozemce već nije mogla da podnese.

- To što tebi odavde izgleda kao jezerce, zapravo je samo jedna malo veća bara, puna kreketuša. Ali, za utehu, ima i lokvanja. Možemo da se spustimo dole, i uberemo neki, ako želiš.

- Ne, hvala! - stresla se. - Ne bih rizikovala. Utopiti se u jezeru i nije tako strašno. Ali udaviti se u blatu i žabokrečini...

- Spreman sam da se izložim riziku da bih ubrao nekoliko lokvanja za svoju damu. Hajdemo - uhvatio ju je za ruku, jer je padina u tom delu bila prilično strma. - Dozvolićeš mi da budem tvoj vitez?

- Ushićena sam, Ralfe! Jesi li ti rođen tako romantičan ili je to osobina koja se stiče odrastanjem? - iscerila mu se podrugljivo, iako se sa njim u svakom trenutku osećala kao da je na sedmom nebu.

- Taj redak dar je nešto urođeno - izjavio je. - Pojma nemaš da je onaj dan kad si me srela bio tvoj srećan dan, gospođice Marlou. Nećeš dva puta u životu sresti muškarca kao što sam ja!

Meri se zamislila. Kroz šalu, govorio joj je ono što je ona zaista mislila. Držeći se za ruke, gotovo su se sjurili niz strminu. Kada su sišli na ravno tle, to se pretvorilo u prijatnu šetnju, i odmicali su mnogo brže. Ona je sumnjičavo širila nozdrve, očekujući da u vazduhu svakog časa oseti miris ustajale barske vode i žabokrečine. Kad su se približili jezercetu, shvatila je da se Ralf sve vreme samo šalio.

~ 24 ~

- Ti si najobičniji folirant! - viknula je. - Pa ovo je ipak jezerce, a ne bara! Uopšte nema žaba, zar ne? A ja sam već počela da zamišljam odvratne krastače kako iskaču prema meni, i vodene zmije kako mi se uvijaju oko nogu...

- Ipak, to nije jezero za kupanje. Vidiš da po njemu zaista phvaju divlje patke - zaustavio se i zagrlio je, zagnjurivši lice u njenu kosu. - Možda bismo samo mogli da se istuširamo pivom iz konzervi... Kad okolo ne bi bilo i drugih izletnika.

Meri je osećala kako joj se slatke, treperave iglice želje razlivaju niz telo. Jedan njegov zagrljaj bio je dovoljan da pokrene svu strast u njoj. Okrenula je glavu i potražila njegove usne. Bio je to izvor koji je, posle svakog sledećeg gutljaja, u njoj izazivao samo još veću žeđ. Došh su do jedne grubo tesane drvene klupe pored jezera, i Ralf je seo, a ona se opružila i spustila glavu u njegovo krilo.

- Hoćeš li pivo? - upitao je. - Ti uzmi, ja ću kasnije. Divno mi je ovako, previše sam lenja da

podignem glavu... - nebo je bilo bleštavo plavo i ona zatvori oči, rukom ih zaklanjajući od sunca. Osećala se kao u raju. Ralfovo prisustvo je sve činilo čarobnim.

- Pričaj mi nešto - zatražila je. - Na primer, o svom poslu. Rekao si mi samo da si sociolog, i to je sve što znam. Da li se zaista time baviš ili... - ućutala je, setivši se svih onih knjiga koje je videla u njegovoj sobi, i po ostalim prostorijama onog smešnog, kitnjastog stana u kome je živeo.

- Glupo pitanje. Knjige su dovoljna potvrda... - zaključila je. - Zar ti je bila potrebna potvrda? - Ralf se nasmejao. - Nije valjda da si

sumnjala? Za ime sveta, zašto bih te lagao? - Ah, dešava se... Ljudi ponekad imaju običaj da lažu o svom poslu, o

svom životu i svemu ostalom - Meri je glasno razmišljala. Otkako je Džena počela da doživljava čudne stvari sa Majklom, i otkako je ona videla Majkla kako se u radno vreme šetka po Sohou, počela je da misli da su u životu zaista moguće i takve stvari. Ali, sa druge strane, ovo što se događalo između nje i Ralfa predstavljalo je otkriće potpuno druge vrste. Iako je imala samo dvadeset četiri godine, Meri je već odavno došla do zaključka da se prave ljubavi ne dešavaju, i da u životu mogu da postoje samo manje ili više prazne veze pune razočarenja. Činilo joj se da ništa drugo osim toga nije moguće, i da se ljudi, kad odluče da život provedu zajedno, zapravo samo odlučuju na prozaične kompromise. A onda je Ralf banuo u njen život, i ona je počela da veruje da se prave ljubavi ipak događaju...

- Nije valjda da si imala iskustva sa nekim ko ti se lažno predstavljao? - upitao je on začuđeno.

~ 25 ~

- Ne. Ali imala sam prijateljicu kojoj se to dogodilo - slagala je Meri. Ponovo joj je bilo na ivici usana da mu ispriča šta se dešava Dženi, ali ju je nešto sprečilo da to učini.

- I zato si pomislila da sam i ja jedan od tih koji pričaju izmišljene stvari o sebi? - Ralf je zavrteo glavom.

- Ne - otvorila je oči i pogledala ga. Svakog trenutka, sve više je osećala da u njega može da ima potpuno poverenje. - Ali sada, bez šale, ispričaj mi nešto više o svom poslu. Šta konkretno radiš?

- Zaposlen sam u jednom centru za sociološka istraživanja. Uglavnom sedim u svom kabinetu, i sa timom kolega smišljam razne istraživačke projekte ili izvlačim zaključke iz rezultata koji dolaze sa terena. Jednom rečju, ne bavim se ničim kreativnim, i ničim korisnim bez čega svet ne bi mogao da postoji - nasmejao se. - Ali, uživam u svom poslu. Trenutno sam na plaćenom odsustvu, jer radim samostalni projekat.

- Samostalni projekat... To zvuči moćno! - prokomentarisala je. - Pričaj mi o tome! O čemu se radi?

- Pripremam knjigu o društvenim fenomenima. Ali, neka ostane na tome, neću sada da te gnjavim detaljima. Jesi li promenila odluku u vezi sa pivom? Da otvorim jednu konzervu i za tebe?

- Baš nećeš da mi kažeš o čemu pišeš knjigu? - ispravila se, i nezadovoljno ga pogledala.

- Pričaću ti o tome nekom drugom prilikom, važi? - Ralf je izvadio dve konzerve piva iz kese. - Nije u pitanju nikakva tajna, radi se samo o tome da ne volim da pričam previše, dok posao malo ne odmakne...

- Okej - nije htela da insistira. Otpila je gutljaj piva i zagledala se u nebo, koje kao da više nije bilo onako bleštavo. - Naoblačilo se. Jutros sam na vremenskoj prognozi čula da se u toku dana mogu očekivati pljuskovi.

- Ne. brini - Ralf je prebacio ruku preko njenih ramena. - Ne verujem da će kiša početi da pada pre nego što odemo do restorana, ručamo i krenemo nazad, za London.

- Gde je restoran? - Meri se okrenula, i pogledala na gore, prema uzvišici sa koje su se spustili do jezera. - Gore vidim nekoliko kuća...

- Jedna od njih je golf-klub, i okolo se nalaze tereni za golf - objasni on. - A ona žuta zgrada, i ona druga, sa crvenim krovom, su restorani. U stvari, u žutoj zgradi je mali pansion za turiste, koji drže dve simpatične dame, sestre Palmer. Kod njih je klopa bolja nego na onom drugom mestu.

- Znači, ručamo kod njih - zaključila je.

***

~ 26 ~

Oblaci su počeli da se gomilaju na nebu neverovatnom brzinom, i

najednom je nastupila takva provala oblaka da su se našh u očajnom položaju. Nisu znali da li je bolje da mirno sede na klupi pod senikom od trske koji nije pružao nikakvu zaštitu ili, da trčeći krenu uz brdo, prema pansionu.

- Bolje da pođemo - odlučio je Ralf. - U svakom slučaju, već smo pokisli kao miševi. Što pre stignemo gore,

pre ćemo se osušiti. - Osušiti? - Meri je sa užasom gledala svoje bele pantalone potpuno

natopljene vodom, i majicu, sasvim slepljenu uz telo. Ni Ralf nije izgledao ništa bolje. Voda im se slivala niz lice, kao da

stoje pod nekakvim džinovskim tušem. - Hvala bogu da smo stigli... - malo je odahnula kada su došh do

zgrade, ali to što će se naći pod krovom nije mnogo popravljalo njihov položaj. - Ali, o kakvom sušenju govoriš? Gde i kako to možemo da izvedemo?

- Iznajmićemo sobu, ako ima slobodnih, a našu odeću ćemo poslati da je osuše u vešernici - predložio je Ralf.

- Možemo da zamolimo gospođice Palmer da nam naš ručak donesu u sobu.

- Pa, dobro - složila se. - I to je nekakvo rešenje... Imali su sreće, u pansionu je bilo slobodnih mesta, i uskoro su se našli

u čistoj, jednostavno nameštenoj maloj sobi. Ručali su sedeći na krevetu, obučeni u frotirske mantile, a njihova odeća bila je na sušenju.

- Stvarno lud provod... - dok je sedela na krevetu, sa tanjirom u krilu, Meri je morala da se smeje celoj situaciji.

- Viša sila - Ralf se nasmešio i slegao ramenima. - Mogao je to da bude divan ručak na terasi restorana.

- A ovako je ispao divan ručak dvoje utopljenika, u sobi... - Meri je uzela poslednji zalogaj hrane, i odgurnula tanjir. - U moj stomak više ne može da stane ni jedna jedina mrvica! Tvoje gospođice Palmer zaista imaju perfektnog kuvara, ali porcije su im ogromne...

- Da, ovde dolaze gladni ljudi. Ljubitelji golfa i kros-kantrija, koji posle sporta ogladne... I drugi ljudi, koji ogladne posle nekih drugih stvari... - njegove oči vragolasto su blesnule. - Uzgred, šta misliš o tome da se oslobodimo naših bade-mantila? Ovde je užasno toplo...

- Pa... - Meri mu je uzvratila pogled, i to je za oboje bilo dovoljno. Ralf je sklonio poslužavnike sa ostacima njihovog ručka, a ona se spustila na

~ 27 ~

krevet. Prozori su bili otvoreni, kiša je u međuvremenu prestala, i soba je bila ispunjena svežim i opojnim vazduhom. Prepušteni igri svojih usana, uživali su u slatkoj omamljenosti. Ralf je odvezao kaiš na njenom frotirskom ogrtaču, i kada je usnama dodirnuo njene grudi niz telo joj se razlio talas uzbuđenja.

~ 28 ~

V

Tačno u osam sati ujutru Meri je parkirala auto pred zgradom u kojoj je živeo Majki, i zauzela busiju. Motrila je na ulazna vrata, očekujući da on izađe svakog trenutka, ali vreme je prolazilo, a Majki se uopšte nije pojavljivao. U pola deset je izgubila strpljenje, izašla iz kola i počela da šparta ulicom, vodeći računa o tome da se ne udaljava previše, i da sve vreme baca pogled na ulaz, i na Majklov auto. Ali njena „ptičica” se i dalje nije pojavljivala. Oko deset, Džena je ponovo pozvala na mobilni telefon.

- Meri, šta se dešava? - pitala je nestrpljivo. - Ništa - reče ona nervozno. - Dva sata dreždim pred zgradom, ali od

njega ni traga. Kao u inat, u blizini nema nikakvog kafea u koji bih mogla da sednem.

- Da ti nije promakao? Možda... - Nemoguće, Džena. Sve vreme pazim na ulaz u zgradu. Nikakva

sporedna vrata ne postoje, zar ne? - Ne. Možda se ne oseća dobro, i danas neće ići na posao? Džena je glasno

razmišljala. - Ali, noćas mu ništa nije falilo... - Čuj, izdržaću ovde još jedan sat. Ovde u blizini je jedan supermarket,

uzeću nešto za grickanje, sedeću u kolima i slušati muziku. Ako se on pojavi, odmah te zovem - rekla je Meri. - Ako ga nema, zovem te oko jedanaest, da se dogovorimo šta ćemo dalje...

U pet minuta do jedanaest, napokon je ugledala Majkla kako izlazi iz stana, ali već na prvi pogled bilo je jasno da nije krenuo na posao.

Bio je u prugastoj majici, bermudama i patikama. Nije ni prišao svom automobilu, nego se samo, lenjim i sporim koracima, uputio ka supermarketu. Izašao je posle deset minuta, i vratio se u stan. Meri je odmah nazvala sestru, i podnela joj izveštaj.

- Za ime sveta! - uzviknu Džena uzrujano. - A ja sam ga zvala... Najpre na fiksni, ali se nije javljao. Kao ni svakog drugog radnog dana... Onda sam ga pozvala na mobilni, ali rekao mi je da je na poslu, i da je u užasnoj gužvi. Rekao je da će se javiti kasnije... Meri, jesi li sigurna da je to bio on? Da ti se nije učinilo...

Ona uzdahnu, pitajući se da li je uopšte moguće da spusti Dženu na zemlju, a da je pritom ne povredi. Kao i svaka zaljubljena žena, spremna da zatvori oči pred istinom, njena sestra je tražila izgovore.

~ 29 ~

- Nije mi se učinilo, dušo - reče ona oprezno. - Sasvim lepo sam ga videla, i to dva puta, kada je odlazio u radnju, i kada se vraćao. Prošao je tik pored mog automobila, i imao je na sebi crvenu majicu sa teget prugama u kojoj sam ga već viđala, i one svoje naočare za sunce sa žutim staklima, koje izgledaju kao ronilačka maska. Nisam se mogla prevariti.

- Znači, bio je on... - Dženin glas poprimio je metalnu notu. A onda je briznula u plač - Oh, Meri... Pa on možda uopšte i ne ide na posao! Možda uopšte nigde i nije zaposlen... - grcala je. - Možda je sve vreme pravio budalu od mene? Slušaj, dolazim tamo iz ovih stopa. Zvoniću sve dok mi ne otvori vrata, a onda ću najzad, jednom za svagda, raščistiti stvari. Moraće da mi kaže istinu!

- Čekaj malo, dušo - Meri je pokušala da je umiri. - Najpre prestani da plačeš, i shvati da se nije dogodila nikakva tragedija. Jedina činjenica koju smo do sada uspele da utvrdimo jeste da je Majki danas kod kuće, a tebi je rekao da je na poslu. Ali, to je samo jedna laž, i još uvek ne mora da bude potvrda da je sve što ti je rekao o sebi izmišljotina...

- Jedna laž, ali i ta jedna je potpuno dovoljna da mi otvori oči... - Džena je i dalje plakala. - Ali ta laž je samo vrh ledenog brega, a ja hoću da znam šta se krije na dnu! Dolazim, i izvući ću iz njega istinu!

- Ne zanosi se, Džena. Nećeš je izvući ako on ne želi da ti je kaže, a očigledno je da ne želi. Prema tome, najbolje da se smiriš, i da budeš strpljiva. Ostaću ovde do dvanaest, a onda dolazim kod tebe, da vidimo šta nam je činiti... - reče ona. Jedva je uspela da malo umiri svoju sestru. Bilo joj je užasno žao zbog svega što se dešava. Džena je uvek u svaku vezu unosila celu sebe, i kad bi bila zaljubljena u nekog predavala mu se čitavom dušom. Zar je zaista toliko nesrećna u ljubavi da svaki put doživljava samo još strašnije nego prethodni?

Razmišljanje o svemu tome ispunilo je Meri užasnim neraspoloženjem. Život zaista ima dva lica, zaključila je, i baš kao i pozorište, koje se obično predstavlja simbolima dve maske, sastoji se od tuge i od sreće, od suza i od smeha. Donedavno, njen život bio je užasno prazan. Osećala se usamljenom i otuđenom u Londonu, i želela je da se vrati kući, u Doun. Onda se pojavio Ralf, i najednom se sve promenilo. Ona je bila srećna, ali Dženi su se događale užasne stvari...

Sledećeg dana, ponovile su istu operaciju. Od osam sati, Meri je stražarila pred Majklovim ulazom. Ovoga puta, izašao je iz kuće nešto kasnije, tek oko pola dvanaest, ali ponovo nije seo u auto, nego je krenuo pešice. Pratila ga je do jednog restorana brze hrane, koji se nalazio par ulica dalje. Nije se zadržavao unutra, samo je kupio doručak, uzeo novine na obližnjoj trafici, i vratio se u stan.

~ 30 ~

- Tako, dakle, izgleda jedan njegov uobičajeni radni dan - zaključila je Džena ogorčeno. - Definitivno me je sve vreme lagao... Oh, Meri! Ko zna kakva se istina krije ispod njegove maske. I ko zna čime se bavi u stvari... Možda je nekakav kriminalac?

- Nemoj odmah da pomišljaš na najgore. Do sada ti nije naneo nikakvo zlo. Da je čovek koji namerava da ti naudi, on bi to već pokušao, zar ne? - upitala je Meri, koja je u ovoj situaciji bila daleko pribranija od svoje sestre. - Možda je zaista bio zaposlen, ali je u međuvremenu ostao bez posla, pa mu je neprijatno da ti to kaže? - glasno je razmišljala, ali slutila je da uopšte nije tako, i da ne bi trebalo da zavarava Dženu lažnim nadama.

- Čuj, ja sutra ionako nemam nikakvih obaveza. Treba da se nađem sa Ralfom, najverovatnije ću otići kod njega, ali to će biti tek uveče. Predlažem da izmenimo taktiku - rekla je. - Pre podne ću doći pred njegovu zgradu tek oko deset, pošto sada možemo da pretpostavimo da on pre deset neće izaći... A onda ću čitavu tu operaciju ponoviti i popodne. Doći ću oko četiri sata, i ostaću pred zgradom sve do sedam ili osam. Ako se sve njegove jutarnje aktivnosti svode samo na odlazak po doručak i novine, možda popodne odlazi na neka druga mesta?

- Ko zna... - u Dženinom glasu osećala se zebnja. - Oh, Meri, ja u isto vreme želim i ne želim da znam istinu. Slažem se sa tvojim planom, ali već unapred strepim od toga šta ćeš otkriti.

***

Sledećeg dana u isto vreme, sve se ponovilo. Meri je bila gotovo

sigurna da svako Majklovo pre podne izgleda isto. Živeo je kao tipičan neradnik koji kasno ustaje, a zatim se lenjo odvlači da kupi nešto za doručak, i potom se vraća u stan da nastavi sa lenčarenjem. Ali u toku popodneva, usledila su neka drugačija dešavanja. Oko četiri sata, tek što je ona došla do njegove zgrade, Majki je izašao. Pratila ga je sve do jedne obližnje višespratnice, u kojoj su se nalazili zatvoreni sportski tereni i fitnes-centar. Majki je vodio mnogo računa o svom izgledu i dobroj kondiciji, i Džena je znala da on redovno odlazi u teretanu i džogira na pokretnoj traci, tako da sve to nije bilo ništa neobično. Meri je pretpostavila da će se on zadržati oko sat vremena, tako da je pauzu iskoristila da prošeta kroz obližnju robnu kuću. Kupila je nekoliko jastučića u plavim i ljubičastim tonovima, koji su se lepo uklapali uz tamnoplavu sofu i fotelje u njenoj dnevnoj sobi, a zatim je sela da popije kapućino. Vratila se do svog automobila otprilike u vreme kada je pretpostavljala da će Majki napustiti fitnes-centar, i nije se prevarila u

~ 31 ~

svom proračunu. Pojavio se samo pet minuta kasnije. Vratio se u stan, i Meri se našla u nedoumici. Da li da još ostane tu, pred njegovom Zgradom, ili da se vrati kući? Bilo je tek prošlo pet sati, i odlučila je da se zadrži još neko vreme. Na njeno iznenađenje, u šest i petnaest Majki je izašao napolje, i to u sasvim drugom izdanju! Nije bio u sportskoj odeći, a nije ličio ni na poslovnog čoveka koji ide na neki ozbiljan sastanak. Ljudi koji rade za ozbiljne kompanije nosili su dobro skrojena ali diskretna odela, i po pravilu su bili bezlično uniformisani. A Majki je, u sivo-ljubičastim pantalonama i crvenoj košulji, sa svetlim kožnim cipelama i kosom koja se presijavala od briljantina, pre ličio na nekakvkog manekena, nego na poslovnog čoveka.

Gde li je samo krenuo? Na ljubavni sastanak, bez sumnje, proletelo joj je kroz glavu. Ušao je u automobil, i Meri je krenula za njim. Bila je sve nervoznija, i to iz više razloga. Prvo, bila je sasvim prosečan vozač, i nije imala pouzdanja u svoje detektivske sposobnosti. Sve bi moglo da se završi tako što će ga izgubiti iz vida, i to baš sada, kada je čitava stvar počela da postaje interesantna.

Žalosna, a ne interesantna. - ispravila se. Sirota Džena, danas joj svakako neću doneti dobre vesti. Kuda bi Majki mogao da ide ovako doteran, osim na sastanak sa nekom drugom?

Odlučila je da isključi telefon, da ne bi morala da odgovara na sestrine pozive i izveštava je o razvoju situacije. Nije bilo baš lako pratiti Majklov auto kroz gust saobraćaj, sve vreme morala je da bude maksimalno koncentrisana, ali rezultati su bili bolji nego što je očekivala. Vozila je za njim sve do Kovent Gardena. Majki je uvezao auto u jednu javnu garažu, i ona je učinila isto. Zaista ju je pratila sreća, bilo je pravo čudo kako je sve vreme uspevala da ga sledi, neprimećena. Išla je za njim sve dok nije ušao u jednu veliku kafe-poslastičarnicu. Tu je iskrsao prvi problem. Lokal je bio prilično veliki i bučan, ali ipak je postojala opasnost da je on primeti. Jedino zaštitno sredstvo koje je imala bile su naočare za sunce, tako da je on mogao da je prepozna i iz velike udaljenosti. Ipak, odlučila je da uđe. Šta i ako je Majki vidi? Ovo je najuži centar grada, a poslastičarnica je javno mesto. Uvek postoji mogućnost da se ljudi slučajno sretnu. Ako je bude video, ona će mu mirno prići, pretvarajući se da je iznenađena što ga vidi... Ali pošto je to bilo njeno prvo detektivsko iskustvo, početnička sreća bila je na njenoj strani. Majki je sedeo leđima okrenut ulazu, i... Nije bio sam, kao što je Meri i očekivala. No, na njeno iznenađenje, nije bio u društvu nikakve mlade i zgodne devjke. Za njegovim stolom sedela je jedna besprekorno negovana i skupo obučena žena, ali ta žena nije bila ni lepa, ni mlada. Meri nije mogla da joj odredi godine, ali u svakom slučaju, imala je preko pedeset. Iskoristila je to što je Majki tako okrenut da je ne vidi, i prišla prilično blizu, da bolje osmotri crvenokosu damu.

~ 32 ~

Svaki detalj garderobe, kao i ručni sat, nakit koji je nosila, jasno su svedočili o tome da vremešna gospođa nema nikakvih finansijskih problema. A to što sve vreme nije skidala tamne naočare, verovatno je značilo da želi da ostane skrivena...

Da li je ovo bio tajni ljubavni sastanak, ili... Meri je pretpostavljala da je baš to u pitanju. Ipak, nije mogla da bude sasvim sigurna. Možda se radi o nekakvom poslovnom dogovoru? Ili je ta žena Majklova rođaka? Još neko vreme šetala je između stolova, neprestano se osvrćući, i pretvarajući se da nekoga iščekuje, a u stvari je budno pratila dešavanja za onim stolom.

Poslovni sastanak? Ne, najverovatnije ne. Žena se previše smejala, a Majki se previše prisno naginjao prema njoj. Kada je položio ruku preko njene šake, Meri je bilo sasvim jasno o čemu se radi. Sada je mogla da izađe iz poslastičarnice, i da ih sačeka napolju. Izašli su pola sata kasnije, i nju je ponovo poslužila sreća. Odredište na koje su se uputili očito je bilo sasvim blizu, jer su krenuli pešice. Par ulica dalje, neočekivano su nestali u jednom ulazu, i ona je tu morala da stane. Tek kada se malo udaljila, pročitala je iznad ulaza da se u zgradi nalazi hotel. Natpis je bio sasvim diskretan, a hotel „Svenk” pripadao je srednjoj kategoriji, i više je nalikovao na svratište za tajne ljubavne susrete, nego na reprezentativni turistički objekat. Meri je bila svesna da je sve jasno, i da nema potrebe da ulazi unutra. Ipak, iako je pretpostavljala da dečko njene sestre ima drugu, ovo je bilo veće iznenađenje nego što je očekivala. Nije ni sanjala da je ta druga - bogata gospođa, koja je Majklu mogla biti majka. Pitala se kako to da saopšti Dženi. I, da li uopšte da joj kaže ili da za neko vreme odloži to priznanje? Znala je da će kad-tad morati da joj kaže istinu, savest joj nije dozvoljavala da ćuti, ali odlučila je da joj tog dana ništa ne govori, i da još neko vreme nastavi da prati Majkla.

Vratila se kući neraspoložena i užasno iscrpljena, i nije znala da li je ta iscrpljenost samo posledica umora ili možda reakcija na ono što je otkrila. Kakva bljutava i poražavajuća priča! Majki svakako nije bio u vezi sa tom ženom zato što je u nju zaljubljen, nego zato što je od toga imao nekakvu finansijsku korist. Kakva moralna ništarija! I, zašto da njena sestra naleti baš na takvog čoveka? Sirota Džena, zaista nije zaslužila tako nešto... Meri je bila toliko neraspoložena zbog svega da jednostavno nije imala snage da ode do Ralfa, iako je želela da ga vidi. Pozvala ga je da dođe kod nje.

***

Sama njegova pojava bila je dovoljna da je razvedri. Bio je tako privlačan, čak i u najjednostavnijoj odeći, tako divan da je njegovo

~ 33 ~

prisustvo na nju delovalo kao nekakav blagotvorni melem. Njegov osmeh vratio joj je vedrinu.

- Izvoli - propustila ga je u predsoblje, a onda se isprečila ispred njega, i zagrlila ga. Miris njegovog parfema prijatno joj je golicao nozdrve. Protrljala je obraz uz njegovo glatko izbrijano lice.

- Imala sam užasan dan... - promrmljala je. - Ali, sada kada si ti ovde, već je bolje. Hajdemo u dnevnu sobu... Eto, sada si i ti upoznao moje privremeno boravište. U stvari, nije privremeno, već novo. Još uvek se u njemu osećam kao u hotelu koji ću uskoro napustiti, ali trebalo bi da počnem da se privikavam.

- Divan stan - prokomentarisao je Ralf. - Zaista si imala sreće da upadneš u buržujski kraj grada... Ali, pretpostavljam da je i kirija basnoslovna.

- Ne plaćam kiriju, stan je moj - Meri je sela na sofu pored njega. U stvari, nije želela da priča ni o stanu niti o bilo čemu drugom, već samo da nasloni glavu na njegovo rame, i da u njegovom zagrljaju zaboravi na neprijatne stvari koje je tog dana otkrila.

- Ovo je tvoj stan? - Ralf nije mogao da sakrije iznenađenje. - Da, roditelji su mi ga nedavno kupili. Kao poklon za završene

studije - objasnila je. - Što se mene tiče, zadovoljila bih se i nečim daleko skromnijim. Ali, kad su već bili tako velikodušni, zašto da ne?

Na Ralfovom licu primetila je neočekivanu napetost. Kao da nije bio ni najmanje impresioniran time što je čuo. Naravno, nije ni očekivala da bude zadivljen. Bila bi razočarana kada bi otkrila da je čovek u kojeg je zaljubljena neko ko u životu na prvo mesto stavlja materijalne vrednosti. Ali, nije očekivala ni takvo neodobravanje. Izgledao je čudno, a Meri nije bio jasan razlog te promene u njegovom ponašanju.

- Šta je bilo? - upitala je začuđeno. - Zašto si odjednom počeo da me gledaš tako... - tražila je pravi izraz.

- Tako čudno? - Čudno? - on sleže ramenima. - Nisam te pogledao čudno, zašto bih?

Samo sam malo iznenađen. Nisam pretpostavljao da je tvoja porodica tako bogata.

Najednom, Meri se činilo da se nešto isprečilo između njih. Po njenom mišljenju, nije bilo nikakvog razloga za to. Ali Ralf je i dalje bio primetno napet.

- Pa, tačno je, moji roditelji su prilično imućni - rekla je. - Ali zašto me gledaš kao da si saznao nešto ružno o meni? Zar treba da se osećam krivom zato što je moj deda dobro zarađivao, i zato što moj otac takođe dobro zarađuje? Mi uopšte nismo basnoslovno bogati, i nismo nikakav

~ 34 ~

džet-set. Džena se ponaša kao da jesmo, ali u stvari, nismo. Moj otac je trezven i racionalan čovek. Ima novca, ali ne toliko da bi se njime rasipao...

- Okej, Meri - Ralf je spustio ruku na njeno rame. - Sada si se ti obrušila na mene tako da se ja osećam krivim... Hajde da potpuno zaboravimo tu priču. Imaš pravo, možda sam bio malo zbunjen. Ovo što sam video, i to što si mi sada rekla, nateralo me je da se zapitam kako bi te socijalne razlike mogle da se odraze na našu vezu. Već si mogla da zaključiš da nisam od onih ljudi koji se opterećuju novcem. Imam ga onoliko koliko mi je potrebno, i ne pokušavam da zaradim više. Niti imam šanse da ikada postanem bogat...

Meri se osmehnula. Govorio joj je sve ono što je već i sama mogla da sazna o njemu. Bio je nonšalantni intelektualac koji nosi loše ispeglane pantalone, vozi polovni auto, i spava u sobi prepunoj knjiga. Ali ona se i nije zaljubila u „Rokfelera”, nego u njega, takvog kakav je.

- Znam da nemaš šanse da postaneš bogat - naslonila se na njegove grudi. Bilo je to sigurnije utočište od svih bogatstava ovog sveta. - Ali to nije razlog da se mrštiš na mene, Ralfe! Želim te upravo takvog kakav si. Da maštam o milioneru, jurila bih milionere...

- Ali, ti me uopšte nisi jurila - reče on. - Ja sam se tebi „prikačio”. Da te nisam startovao one večeri, otišh bismo svako na svoju stranu, i nikada više se ne bismo sreli... Ja sam taj koji se zaljubio na prvi pogled, Meri. Samo... Pojma nisam imao da se zaljubljujem u devojku koja je navikla na bogatstvo, i za koju neću biti adekvatan partner...

- Adekvatan partner? - ponovila je podrugljivo. - Daj, Ralfe! Prestani da se služiš tim naučnim terminima, i prestani da razmišljaš o novcu. Moj otac je imućan čovek, ali ja nisam odrasla kao princeza, i uopšte ne želim da živim kao princeza. Mislim da sam sasvim normalna, i da uopšte nisam opterećena novcem. Zar si ti o meni stekao drugačiji utisak?

- Pa, nisam... - zavukao je prste u njenu kosu, i činilo joj se da se najzad otkravio. - U pravu si, hajde da zaboravimo da smo uopšte govorili o tome. Bolje mi ispričaj šta si to tako teško radila danas. Rekla si mi da si imala užasan dan?

- O, da - potvrdila je. - U stvari, ništa što se tiče mene lično. To jest, i te kako me se tiče, ali ne radi se o meni, nego o mojoj sestri, Dženi. Ona ima nekih problema, i meni to što se događa sa njom veoma teško pada. Nas dve smo zapravo potpuno razhčite, moglo bi se reči da smo „dva sveta”, ali uprkos tome, veoma smo vezane jedna za drugu, i uvek smo kroz sve prolazile zajedno...

- Ako će ti biti lakše, ispričaj mi o čemu je reč, možda bih nekako mogao da pomognem?

~ 35 ~

- Ne, Ralf - izvukla se iz njegovog zagrljaja i ustala. - Radi se o njenim ličnim stvarima, ne mogu da joj pomognem čak ni ja. Odmah se vraćam, samo da donesem sok i nešto za grickanje! - dobacila je izlazeći.

Veče su proveli sasvim opušteno, i Meri se osećala savršeno. Svaki put bila je sve sigurnija da je to među njima ono pravo. Sve se dogodilo veoma brzo, i ona nije imala hrabrosti čak ni da se upušta u maštanja o njihovoj zajedničkoj budućnosti, pa ipak... Sanjarenja su se otimala njenoj kontroli. Negde duboko u sebi, bila je sigurna da je ovo početak nečega što će trajati čitavog života. Bila je sigurna u to kao što je sigurna da sunce izlazi na istoku. Njeno srce je, jednostavno, tako osećalo.

- Žao mi je što ne možemo da ostanemo zajedno cele noći - rekao je Ralf oko jedanaest, kada je već bilo krajnje vreme da krene. - U stvari, pošto sam ja sada na odsustvu i ne moram da budem u svom kabinetu tačno u deset sati svakoga jutra, nekog od narednih dana mogli bismo sasvim da se opustimo, i da duže budemo zajedno. Ali sutra imam jedan sastanak već u devet i sada je previše kasno da pokušam da ga pomerim, a i ostatak dana će mi biti ispunjen obavezama...

- Na istraživanju? - Meri je bila veoma radoznala, želela je da zna kakav je to projekat na kome on radi, ali nije htela da zapitkuje, i čekala je da joj on sam to otkrije.

- Na istraživanju... - Ralf se nasmejao, kao da je u pitanju nešto veoma zabavno, ili kao da se iza svega krije nekakva šala. - Sutra, a i narednih dana, imam neka ispitivanja na terenu... Ne mogu da ćutim, moraću detaljno da ti ispričam o čemu se radi. Ali, najbolje će biti da čuješ tu priču kad budeš došla kod mene... I kada budem imao i neke video snimke, potpunije grafikone, i slične stvari. Videćeš, zabavno je!

~ 36 ~

VI

I narednog dana, oko jedanaest sati, Meri je bila na svom već uobičajenom „radnom mestu”. Majki je izašao iz svog stana u uobičajeno vreme, ali čim je videla kako je obučen, bilo joj je jasno da ovoga puta neće biti u pitanju samo šetnja do obližnje bakalnice ili kioska. Majki je seo u auto, ona je krenula za njim, i uspela je da ga prati sve do Solioa. Ali kada je on skrenuo ka istom onom parkiralištu na kojem je već jednom videla njegov auto, umalo mu nije izgubila trag. Dok je ona uspela da se uparkira, on je već bio izašao iz automobila, i nije bila sigurna u kom pravcu je otišao. Prisećala se da je prošlog puta ušao u neku zgradu u poprečnoj ulici, uputila se u tom pravcu, i potrčala. Bila je dovoljno brza da ga, u poslednji čas, ugleda kako zamiče za isti ulaz kao i prošli put. Ili je bar ona pretpostavljala da je u pitanju isti ulaz. Prišla je, i osmotrila zgradu. Pločice sa natpisima otkrile su joj da se unutra nalaze poslovne prostorije. Ali bila je to petospratnica, i u njoj se nalazilo ravno osam firmi. Od toga, tri su bile advokatske kancelarije, jedna ginekološka ordinacija, a na trećem spratu su se nalazili krojački salon, i salon za masažu. Jedna pločica bila je prazna, i, konačno, na jednoj se nalazio natpis „Apolon”. Meri je bila u nedoumici. U svakom slučaju, odlučila je da uđe, i pokuša da otkrije gde je to Majki otišao. Krojač, i ginekološka ordinacija bili su unapred isključeni. I salon za masažu takođe, jer Majki je već odlazio u mnogo bolji i luksuzniji fitnes-centar, koji je imao svoj tim masera. Dakle, preostajali su advokati, firma sa nazivom „Apolon”, ili ona prazna pločica. Ušla je u zgradu, i portiru na ulazu koji je upitao može li da joj pomogne rekla da joj je potreban advokat. U stvari, i nije joj preostajalo ništa drugo nego da, pod nekakvim izgovorom, uđe u sve tri advokatske kancelarije. A onda je shvatila da bi to bilo potpuno besmisleno. Po svoj prilici, Majki je otišao u neku od njih. Verovatno vodi nekakav sudski spor. Ali nije postojao način da ona sazna sa kim se to on sudi, i šta je razlog parnice. Neočekivano je promenila odluku, i vratila se nazad do mrzovoljnog starog portira, koji je sedeo za prašnjavim pultom.

- U stvari, tražim zgodnog momka koji je upravo ušao - rekla je glasom nevinašceta, nadajući se da bi portir iz saosećanja mogao da bude predusretljiv prema njoj.

- Zgodnog, crnokosog momka u bež pantalonama i plavoj košulji - dodala je smeškajući se, kao da je ludo zaljubljena u Majkla. - Znate li gde je on otišao?

~ 37 ~

Portir je nezainteresovano gledao u nju. Slegao je ramenima, i bilo je jasno da nema nameru da progovori, osim ukoliko za to ne dobije naknadu. Rešena da, kao pravi profesionalni detektiv, ostvari svoj cilj.

Meri mu se ponovo udvorički osmehnula, i ćušnula ispod pulta novčanicu.

- Gospodin je otišao na poslednji sprat - procedio je portir. - Firma „Apolon”, madam.

- Firma „Apolon”? - ponovila je, pitajući se da li da gurne još jednu novčanicu i od njega sazna čime se ta firma bavi i šta Majki radi u njoj ili da se popne gore, i do informacije dođe na samom njihovom izvoru. Ali gore bi u svakom slučaju naletela na Majkla, a to bi značilo kraj njene detektivske igre. Ponovo je otvorila novčanik.

- Šta gospodin radi u toj firmi? - upitala je ljupko. Portir ju je pogledao kao da je budala.

- Isto što i ostali, madam - promrsio je. - Pruža usluge, znate već... - Usluge? - Meri ga je gledala, pitajući se zašto govori tako zagonetno.

- Možete li da budete malo precizniji? Kakva je to firma? Čime se bavi? Proćelavi stari mrzovoljko i dalje ju je gledao kao da je pala s Marsa.

Ona, već besna, izvadi i treću novčanicu. - Nadam se da niste iz policije ili nešto slično? - čovek je začkiljio u

nju, a onda shvatio da je rekao glupost. - Pa, naravno da niste... Oni ne potplaćuju, nego samo mahnu legitimacijom, i zahtevaju od tebe da propevaš... Onda, pošto niste iz policije... - nagnuo se preko pulta, kao da će joj saopštiti nešto strogo poverljivo. - Žao mi je ako ćete se razočarati u svog dragog, ali... „Apolon” je žigolo-klub, madam. Žalim, ako sam vam rekao nešto neprijatno...

- Žigolo-klub? - ponovila je Meri, ne verujući svojim ušima. - Nemoguće... I on radi kao žigolo?

- Nije jedini - reče portir. - Ima ih petnaestak, možda i nešto više. Ali, ako vam je to za utehu, mogu da vam kažem da je on jedan od najtraženijih... Prihvatite to filozofski, madam. Ako se žene otimaju o njega, to samo potvrđuje vaš dobar ukus!

- Trebalo bi da vam „ćušnem” još koju deseticu, za duhovitost... - reče ona, okrećući se. Kakvo otkriće! Sirota, sirota Džena! Bojala se da neće imati srca da joj kaže istinu, a znala je da to mora da učini, i to veoma brzo.

***

~ 38 ~

Postoji li išta gore, od odlaganja neprijatne obaveze, ili, bolje rečeno, neprijatne dužnosti? Ostatak tog dana Meri je provela baveći se sve samim nepotrebnim stvarima, ili stvarima kojima se obično nikada nije ni bavila. Bilo je daleko lakše posvetiti se tračarijama i besmislicama, nego se suočiti sa Dženom, i saopštiti joj istinu...

Najpre je, na povratku kući, neočekivano odlučila da kupi veliki usisivač za prašinu. U svakom slučaju, bio joj je potreban. A onda je krenula da ga isprobava, zajedno sa magičnim krpama koje su joj uz usisivač poklonili, i tako je uglancala čitav stan da je parket bio klizav kao ledena dvorana. Posle toga, bacila se na pripremu salate. Seckala je ananas talasastim ukrasnim nožem, rezala kivi na milimetarski tanke kriške, i od jabuka pravila savršeno precizne kockice... Zatim se setila da joj nedostaje slatka pavlaka i voćni preliv, i prošetala se do supermarketa... I najzad, kad je došla kući, napunila je kadu, sipala u vodu šaku mirišljave soli i prepustila se uživanju. Palo joj je na pamet da bi sada konačno mogla da prelista i nešto drugo osim fakultetskih udžbenika nad kojima je do tada okapavala, pa je otišla u sobu da uzme neki ljubavni bestseler koji je od svoje bivše cimerke dobila za rođendan, i sa knjigom se ponovo vratila u kadu...

Ukratko, veliko spremanje stana i kulinarski eksperimenti bili su nešto čime se ona nikada ranije nije bavila. A uživanje u velikoj kadi oduvek joj je bilo slabost, ali obično nije imala vremena za to. A sada je, najednom, imala vremena za sve... Samo ne za iskren razgovor sa Dženom. Kada se začulo zvono na ulaznim vratima, trgla se, gotovo uplašeno.

To je ona, pomislila je očajno. Ona, naravno, ko bi drugi mogao da dođe bez najave? Ona je, i nema više odlaganja, moram da joj kažem. Oh, sirota moja Džena...

Izašla je iz kade, uvila se u peškir i sporim korakom pošla da otvori, kao da u kuću treba da primi egzekutora, a ne svoju jedinu sestru koju toliko voli. Ali, očekivalo ju je novo iznenađenje. Pred njom je stajao Ralf, sa nekakvom kutijom u rukama.

- Hej?! - on je bio iznenađen, i odmerio ju je od glave do pete. Voda joj se slivala niz telo, a ružičasti frotir pokrivao ju je samo od grudi, do polovine butina.

- Da li uvek takva otvaraš vrata nepoznatim muškarcima? - spustio je kutiju na pod, i privukao je sebi, ne mareći za to što će pokvasiti odeću.

- Mislila sam da je Džena... - sa olakšanjem, Meri je potražila njegove usne. U prvom trenutku, delovale su na nju kao pilula za umirenje. A onda su počele da deluju kao afrodizijak. I sa njim se, očito, događalo isto. Ljubio ju je sve strasnije, a zatim su sa Merinog struka njegovi dlanovi

~ 39 ~

skliznuli na njene butine, orošene kapljicama vode... A njegove usne počele su da se igraju onim krajem peškira koji joj je pokrivao grudi.

- Hajdemo u sobu - uzdahnula je. - Nisam imao nameru da te ovako spopadnem, ljubavi - rekao je Ralf,

kao da se pravda. - Zaista nisam imao nameru. Ti si kriva, što si me dočekala tako razgolićena...

- Sada uopšte nije važno ko je kriv... - potisnula ga je prema krevetu, i spustila se pored njega, raskopčavajući mu košulju. Stresla se kada su im se obnažene grudi dodirnule, a usne ponovo spojile u dugom, i sve zahtevnijem poljupcu. Samo u njegovom zagrljaju mogla je da ne misli ni na šta drugo. I bez obzira na sve, bar joj je on predstavljao nekakvu rajsku oazu, u koju je mogla da pobegne od svih neprijatnih stvari. Bio je njena oluja, i bio je u isti mah i njeno smirenje.

***

Sedeli su na krevetu, i hranili jedno drugo voćnom salatom. Tada se

Meri neočekivano setila kutije koja je ostala u predsoblju. - Šta je u paketu koji si doneo? - pogledala ga je ispod oka. - Jesu li

moja očekivanja preterana, ako pretpostavljam da je to nešto za mene? - Nije za tebe, žao mi je - njegovo lice bilo je ozbiljno, i ona je

postiđeno pocrvenela. - Izvini, baš sam glupa. Uopšte se ne radi o tome da sam očekivala

poklon, samo... Bezveze - slegla je ramenima. - Doneo si paket, i pomislila sam da si mi nešto doneo...

- Doneo sam - Ralfovo lice još jedan časak bilo je nalik na zaleđenu masku, a onda više nije mogao da izdrži, i prasnuo je u smeh. - Ali, to nije za tebe, nego za tvoju sobu.

- Oh, ti si kreten! - odgurnula ga je i skočila, ogrćući se čaršavom, nestrpljiva da vidi šta se nalazi u kutiji. Izvadila je stonu lampu, gotovo istovetnu kao ona koju je već imala na noćnom stočiću. Jedina razlika bila je u tome što je njena lampa bila žuta sa plavim šarama, a na ovoj su šare bile zelene.

- Nisam li genije? - smejao se Ralf. - Imaš francuski ležaj, a samo jedan noćni stočić, i jednu lampu... Ja

sam ti kupio i drugu, ali namerao nisam hteo da uzmem potpuno istu. A što se tiče drugog noćnog stočića... Neka ga nabavi tvoj budući muž.

- Nemam budućeg muža - Meri je slegla ramenima, sigurna da taj budući može da bude samo on, i niko drugi.

~ 40 ~

- Nabavi ga, ja sam ti kupio lampu, a ti se potrudi oko muža. - Stvarno si veličanstveno duhovit... - podozrivo ga je pogledala. - Otkud ti ideja da kupiš drugu lampu? - Ništa pametnije mi nije palo na pamet. Osim toga... Kupio sam je da

bismo, kad dođem kod tebe, zajedno mogli da čitamo u krevetu. I dalje je bio raspoložen za šalu, i to je bilo zarazno. - Da ne pokušavaš možda da se useliš ovde? - upitala je. - Ne bih to uradio ni lud. Kroz desetak dana, moći ću zauvek da

napustim „ružičnjak” tetke Keti, jer će u mom stanu svi radovi biti završeni - odvukao ju je od lampe, i posadio pored sebe, na krevet. - Uložio sam svu svoju kreativnost u sređivanje te gajbe. Kad je budeš videla, kladim se da ćeš pokušati da mi se ušaltuješ...

- Zašto bih? Imam svoj stan... - Da, ali moj stan će biti neodoljiv, videćeš - Ralf je naslonio glavu na

njene grudi. - Nije luksuzan kao tvoj, ali biće to gajba sa duhom i fizionomijom. Znam da ćeš pasti na teme!

Zvono na ulazu prekinulo je njihovo međusobno prepucavanje, i Meri je istog trenutka postala ozbiljna.

- Prokletstvo... - uzdahnula je. - To je Džena! - Pa dobro, obući ćemo se pristojno, i otvoriti joj - reče on, ustajući. - Ionako je vreme da bolje upoznam tvoju sestru, one prve večeri

jedva sam sa njom razmenio par rečenica. Zašto si napravila tako kiselo lice?

- Zato što... - Meri je takođe žurno počela da se oblači. - Zato što treba da joj saopštim nešto veoma, veoma neprijatno, a ne znam kako to da uradim. Stvar je strašna...

- Jesu li vaši roditelji živi i u dobrom zdravlju? - upita on. - Jesu. - Pa, onda to što imaš da joj saopštiš svakako nije ni strašno ni bolno.

U krajnjoj hniji, može da bude nešto neprijatno, a neprijatne stvari se govore ljudima, kao i sve ostale stvari.

- Ti si moj divni filozof... - oštra bora usekla se između Merinih obrva. - Pa, kad si već tako pametan, reci mi... Kako bi ti saopštio svojoj sestri

da je čovek u koga je zaljubljena profesionalni žigolo? - Žigolo? Hej, da li ti to mene zavitlavaš? - Ralf se nasmejao, što je

samo izazvalo njen bes. Nije mogla da slivati zašto se smeje. - Ja se uopšte ne šalim! - prasnula je. - Stvar je krajnje ozbiljna! Moja

sestra je zaista zaljubljena u tipa koji je žigolo, a ja nemam srca da joj to saopštim!

~ 41 ~

- Neverovatno... - Ralf se jedva uozbiljio. - Hajde, ponovi još jednom da nije u pitanju nekakva šala!

- Naravno da nije šala! - otresla se na njega. - Odoh da joj otvorim, inače će otići. I, molim te, ni reči o ovome što sam ti upravo kazala!

- Pa naravno da joj neću reći ni reči. Zar misliš da sam kreten? - Maločas si se par puta nasmejao kao kreten, i jedva si se uozbiljio! -

optužila ga je. - Da, ali nasmejao sam se iz nekih svojih razloga, koje sada nemam

vremena da ti objašnjavam... Sutra ću još jednom otići na ono mesto, da potpuno proverim stvar,

odlučila je Meri. Ništa ne treba da joj govorim, dok ne budem sto posto sigurna.

~ 42 ~

VII

Taj dan bio je četvrtak, dvadeseti jun. Datum koji će zauvek biti obeležen crnom tačkom u njenom životnom kalendaru. Dan kada je konačno naučila da je čovek bespomoćno biće, obdareno očima, a osuđeno da bude potpuno slepo, sve dok „Svemoćna Sudbina” ne odluči da je vreme da progleda, i shvati istinu.

Upravo to se tog dvadesetog juna dogodilo njoj, Meri Marlou. Bilo je pre podne, i bila je budna, a ono što joj se desilo nalikovalo je na najstrašniju noćnu moru...

Uputila se ka tom užasnom mestu, žigolo-klubu „Apolon”, da bi dobila definitivnu potvrdu da je Majki zaista jedan od tih lepotana noći, i prinčeva plaćene ljubavi. Zaustavila je svoja kola na parkingu, i tada je usledilo prvo iznenađenje. Na drugom kraju prostora za parkiranje, ugledala je nikog drugog do Ralfa, koji je upravo izlazio iz svog automobila. Htela je da ga pozove, a onda joj je pala na pamet blesava ideja da bi, kad se već bavi špijunažom Dženinog dečka, mogla malčice da špijunira i svog. Krenula je za njim, i umalo se nije saplela od iznenađenja kada je videla da se Ralf zaustavlja pred istom onom zgradom, i ulazi unutra! No, kako su mu ruke bile pune nekakvih fascikli, zaključila je da svakako ide kod nekog od trojice advokata koji su tu imali kancelarije. Ušla je u zgradu, ne znajući više šta se to dešava, i koga sada namerava da špijunira, Majkla ili Ralfa?

- Dobar dan, madam! - portir na ulazu odmah ju je prepoznao i iscerio se, verovatno se nadajući da će ga ona ponovo bogato nagraditi za svaku informaciju.

- Čovek koji je upravo ušao... - započela je Meri, kao u magnovenju. - Smeđi momak, u farmerkama i beloj košulji, sa fasciklama u rukama...

- Da, madam? - portir se uslužno naklonio. - Šta vas zanima? - Kuda je otišao? Kod nekog advokata? - Bojim se da nije - odvrati ovaj škrto, i ona shvati da će ponovo

morati da ga potplati. Ali, ako juče nije štedela novac da bi dobila informacije o Majklu, zar bi danas trebalo da škrtari?

- I on je otišao na isto mesto kao i onaj lepotan od juče - izjavio je portir, kada je krupna novčanica skliznula na pult.

- Molim vas, nisam raspoložena za šalu! - zareža ona. - Ja se ne šalim, madam - portir je i dalje govorio kao nekakva lutka na

navijanje, uvek je oslovljavajući na isti način. - Gospodin je otišao u žigolo-

~ 43 ~

klub „Apolon”. On je jedan od novih, ovo je tek treći put da ga vidim. Ili, možda, četvrti...

Zazujalo joj je u ušima, i malaksalo se naslonila na pult. Portir joj je doneo čašu vode, i ponudio joj svoje pilule, za slučaj da ima problema sa pritiskom. Ona mahinalno odmahnu glavom.

- Imam problema sa sudbinom. Najpre moja sestra, pa ja... Mora da je u pitanju nekakvo nasledno prokletstvo! - oči su joj se napunile suzama, a na usnama joj je lebdeo histeričan osmeh. Portir, koji joj je još juče izgledao kao odvratni stari ljigavac, sada je bio jedina osoba kojoj je mogla da se izjada.

- A bila sam sigurna da je on čovek mog života. Blagi bože, bila sam tako savršeno sigurna!

- Potpuno saosećam sa vama, madam - matori hsac sažaljivo ju je gledao. - Jedino nisam siguran o kome govorite. O crnokosom ili o smeđem?

- O smeđem... - Merin glas zvučao je kao neprirodni eho. - Ko bi rekao da ćete se zbog njega daleko više potresti nego zbog

crnog? A crni je mnogo zgodniji. Nije sve u lepoti, ima nešto i u ljubavi, zar ne? - filozofirao je portir. - A kakve veze sa svim tim ima vaša sestra?

- Crni je bio „čovek njenog života” - obavesti ga ona. - I neka mi sada, posle svega, neko kaže da porodična prokletstva ne postoje...?

***

- Nema razloga. Zaista nema razloga! - ponavljala je Džena, tupo

zagledana u neku nevidljivu tačku ispred sebe. - Za šta nema razloga? Džena? Dušo? - Meri je već izvesno vreme

obigravala oko nje. I pokušavala da je, unoseći joj se u lice, natera da se prene, i odgovori na njeno pitanje.

- Džena, o čemu to govoriš? Za šta nema razloga? - Nema - ponovila je njena sestra, po ko zna koji put. - Nema. - Za šta to, do vraga?! - pošto nije uspela na lep način, Meri je

dreknula na nju, i protresla joj ramena. Tek to je delovalo. - Nema razloga da dalje živim, Meri - rekla je Džena. - Neko ko je

ovako nesrećan, ovako uklet kao ja, stvarno nema razloga da živi! Zašto da postojim na ovom svetu, kao meta za nove i nove nesreće? Ubiću se. Najjednostavnije rešenje je popiti šaku pilula, ili preseći vene...

~ 44 ~

- Ne lupetaj, Džena! - obrecnu se ona. - I ja sam u istoj situaciji, ali i ne pomišljam na takve ludosti. Zar misliš daje moja nesreća manja? Volela sam ga, do vraga! Kratko smo se poznavali, ali sam ga volela!

- Koga? - Džena je belo gledala u nju, i Meri se strahovito prepala. Zar je moguće da se ona ne seća svega što joj je ispričala o Ralfu? Iako je i sama bila u šoku, ipak je ostala toliko pribrana da je bila u stanju da Dženi čitavu stvar saopšti postepeno. Najpre joj je ispričala da je otkrila, sasvim slučajno, daje Ralf žigolo. To joj je poslužilo kao uvod. A onda joj je saopštila da se i njen voljeni Majki bavi istim poslom. Štaviše, da obojica rade za isti žigolo-klub. Tada se Džena ukočila kao da će se onesvestiti i počela da pilji u jednu tačku, a zatim da ponavlja „nema razloga, nema razloga”...

- Draga, da li se ti uopšte sećaš o čemu smo pričale pre nego što sam ti pomenula Majkla? - upita je ona.

- Ne - Džena je odmahnula glavom. - Ja samo znam da je Majki žigolo. Profesionalni žigolo...

- I ne sećaš se šta sam ti govorila o Ralfu. - Meri je osetila paniku. Po svoj prilici, njena sestra doživela je amneziju usled strahovitog šoka.

- Ostani tu, molim te! Ne mrdaj! - Meri je otrčala u kuhinju, vratila se, i ubacila joj u usta dvostruku dozu sedativa. - Popij to, osećaćeš se bolje...

Posle izvesnog vremena, Džena se primirila. Legla je na kauč, i ubrzo je zaspala. Meri se istog trenutka mašila za telefon, i pozvala hitnu pomoć, objašnjavajući šta se dogodilo sa njenom sestrom. Obećali su da će poslati psihijatra. Mladi lekar koji se ubrzo pojavio besno se izdrao na Meri kada je čuo da je svojoj sestri dala dozu sedativa od dvadeset miligrama.

- Otkud vam ideja da se to uzima bez recepta, kao C-vitamin? - viknuo je. - Možda ste učinili najgoru moguću stvar! Moramo je povesti u bolnicu, da ispitamo šta joj se to dogodilo, i da li je u pitanju samo običan šok ili je zaista doživela i amneziju, kao što vi tvrdite.

Čitavo popodne je prošlo u peripetijama oko Džene, i njenog odvođenja u bolnicu. Odlučili su da je zadrže do ujutru, kada će obaviti detaljna ispitivanja. Kada se Meri vratila u svoj stan, bilo je već devet sati uveče. I tek tada ju je, kao nekakav otrov sa odloženim dejstvom, obuzelo očajanje.

Kakav apsurd, pomislila je. Imam vremena za sve, osim za sebe i za svoju nesreću...

Počela je u glavi da premotava film događaja, od svog prvog susreta sa Ralfom, zaustavljajući se na pojedinim trenucima. Najpre sam prvi susret u klubu... Džena ju je lepo upozorila na opreznost. A u stvari... Možda je sve bilo iscenirano! Najednom joj je sinulo u glavi da se Majki i

~ 45 ~

Ralf svakako poznaju. Majki je svoju žrtvu pronašao u bogatoj naslednici Dženi Marlou, a svom prijatelju je „namestio” drugu bogatu naslednicu, njenu sestru. Kakva nečuvena podlost! Dvojica žigola, deluju u tandemu! Ali, Ralf je bio neuporedivo inteligentniji od Majkla, i njegova maska bila je daleko bolja. Gotovo neprobojna. Da li bi ikada pomislila da on može da se bavi takvim poslom? Ni u ludilu. Ali, slučaj je hteo da istina bude otkrivena...

Kakav glumac! Kakav savršen glumac je bio taj čovek! Pretvarao se da je silno iznenađen kada je otkrio da su njeni roditelji tako imućni. Štaviše, ponašao se kao da mu to smeta! Neverovatno... Ipak, nije mogao da glumi baš u svakom trenutku. Onaj izlet, i ručak u pansionu starih usedelica, gospođica Palmer, na primer... Dve stare dame odlično su ga poznavale. Mora da je često dovodio svoje žrtve u njihov pansion.

A tek Ralfov stan, tobože privremeno boravište! To je bio vrhunac. Tvrdio je da je to stan njegove tetke Keti, a ko zna šta je bilo u pitanju. Možda nekakvo nasledstvo, koje mu je ostavila neka od njegovih mumificiranih bogatašica? Idealan ljubavni log za prevejanog lisca. Kreveti sa cvetnim meblom, ružičasti zidovi, romantika na sve strane... Ali, šta li mu je samo značila ona jedna soba ispunjena knjigama?

U svakom slučaju, i to je tek nekakav blef, zakjučila je. Sve je bilo tako podlo, i tako gadno, da nije bila u stanju čak ni da oplakuje sopstvenu nesreću. Pitala se postoji li uopšte način da mu se osveti, da ga napravi budalom i ponizi, ovako kako je on ponizio nju. Vrhunac je bilo ono što se desilo juče, kada je došla Džena. Taj ciničan gad ipak nije mogao da se uzdrži od smeha, kada je ona izgovorila reč „žigolo”! Smejao joj se u lice!

- Oh, osvetiću mu se! - Meri je do krvi zarila nokte u sopstvene dlanove. - Moram da mu se osvetim!

Pa ipak, kako? I u trenucima najžešće mržnje, ona nije bila u stanju da mu zaista nanese zlo. Jedino što je mogla bilo je da mu priredi neko užasno poniženje, koje će zauvek zapamtiti. Da li da ode u klub „Apolon” i iznajmi ga, a onda... Da mu sve saspe u lice? Ili da ode u Institut za sociologiju, i otkrije nadležnim kako izvesni čovek iz polusveta, po imenu Ralf Parsons, zloupotrebljava i kompromituje ime njihove ustanove, predstavljajući se kao čovek koji je tu zaposlen kao sociolog? Da, između ostalog, može da uradi i to. Nije baš neka osveta, jer Ralf zbog toga svakako neće snositi nikakve ozbiljne posledice, ali... Sve što bude učinila da mu zagorča život, dobro je. Odlučila je da sutra čim otvori oči pronađe telefonski broj tog Instituta, i da stupi u kontakt sa nekim koga bi možda moglo da zanima to Ralfovo lažno predstavljanje.

Baš dok je razmišljala o tom, njen telefon se oglasio, i videla je da je to ponovo Ralf. Podsetila je sebe da, ako želi da se osveti, još ne sme da

~ 46 ~

dozvoli da on nasluti da je saznala istinu. Morala je da se uzdrži od svih uvreda i izliva besa, i za tako nešto zaista joj je bila potrebna strahovita samokontrola.

- Dušo, tražim te čitav dan - bilo je prvo što je rekao. - Zabrinuo sam se za tebe... Je li sve u redu?

Meri je osetila da sve u njoj počinje da ključa. Kakav licemer! Koliko dugo bi bio u stanju da glumi? Koliko bi još potrajala ta farsa, da ona slučajno nije otkrila istinu?

- Sve je u najboljem redu - progovorila je. - Džena je bila depresivna i neraspoložena, pa sam ceo dan provela sa njom. Užasno sam umorna, Ralf. Javiću ti se sutra...

- Zovi na mobilni, jer uglavnom neću biti kod kuće! - upozorio je. - Laku noć, Meri...

Uglavnom neće biti kod kuće? Zavrtela je glavom. Mora da će mu dan biti ispunjen pripremama za sastanak sa nekom važnom, veoma bogatom klijentkinjom. Pitala se kako li izgledaju kondicione pripreme jednog žigola. I kako zapravo živi Ralf Parsons? Najverovatnije, slično kao i Majki. Uveče se izmori, pa zbog toga svakoga dana spava do podne. Doručkuje, a onda nastavlja da se izležava... Zatim ide na fitnes, pa na masažu...

Ne, sve je to izgledalo uobičajeno za Majkla, ali primenjeno na Ralfa, delovalo je kao naučna fantastika. On nije bio nabildovani idiot koji se kvarca u solarijumu, natapa kosu briljantinom i fanatično sledi sve modne trendove, bez trunke hčnog stila i ukusa. Ralf je bio sušta suprotnost svemu tome. Bio je zgodan, ali njegovo telo bilo je telo sasvim normalnog muškarca, a ne gomila steroidnih mišića. On je voleo golf, a nikada nije išao u teretanu. On se oblačio sasvim nehajno, ali u toj nehajnosti bilo je i te kako mnogo dobrog ukusa. On...

Meri je pokrila lice rukama, i grčevito zajecala. Mogla je da se seti još bezbroj detalja. Ralf se po svemu, do srži, razlikovao od Majkla i sličnih idiota. Bio je obrazovan, i imao je divan smisao za humor. Umeo je da bude podrugljiv ali i dečački zbunjen... Bio je predivno nežan, i ludo strastan... Ali, šta je značilo sve to? Najzad, zašto jedan čovek koji naizgled poseduje sve te osobine, ne bi u stvari mogao da bude samo odličan glumac?

A najužasnije od svega bilo je što ona, iako je saznala istinu o njemu, nije prestala da ga voli.

~ 47 ~

VIII

- Institut za sociologiju - ženski glas koji se javio bio je, kao i glas svake profesionalne telefonistkinje, bezlično ljubazan. Žena je verovatno očekivala da joj traže neki lokal, kao i obično.

- Molim vas, gospođo... - Meri se nakašljala. - Potrebna mi je jedna informacija. Da li je kod vas zaposlen Ralf Parsons?

- Naravno - potvrdila je njena sagovornica. - Ali, gospodin Parsons će izvesno vreme bili na odsustvu. Jedino mogu da vam dam njegovu sekretaricu, koja će vas obavestiti kako možete da stupite u kontakt sa njim...

Meri je bila veoma zbunjena. Najpre, nije očekivala da će saznati da u Institutu zaista radi neki ugledni stručnjak po imenu Ralf Parsons. Mislila je da Ralf zloupotrebljava nečije zvanje, ali nije ni slutila da pritom zloupotrebljava i nečije ime! Tek tada joj je palo na pamet da njoj zapravo nije poznat njegov pravi identitet. Rekao joj je da se tako zove, ali možda se zvao sasvim drukčije? Lavirint u kome se nalazila postajao je sve zapetljaniji.

- Hvala vam za sada. Ako mi bude bila potrebna sekretarica gospodina Parsonsa javiću se kasnije - rekla je brzo, i spustila slušalicu. Pitala se šta bi sada trebalo da uradi. Da ode direktno u Institut, i razgovara sa tom sekretaricom? Ili, da ode u policiju? Ne, nije bilo potrebno da se, povrh svega, još i petlja sa zakonom. Najzad, treća mogućnost bio je ponovni odlazak u onaj prokleti klub „Apolon”. Mogla je da plati, i da zakaže sastanak sa Ralfom. Ali ta odluka koju je donela sinoć, sada je u njoj izazivala samo mučninu. Jednostavno, bilo joj je zlo i od same pomisli na tu od spolja sivu a iznutra mračnu i zagušljivu zgradu. Gadilo joj se čak i lice onog portira. Kako bi se tek osećala kad bi ušla u taj

„klub”, koji je u stvari samo drugo ime za javnu kuću? Ništa od svega toga, zaključila je. Bar ne danas. Danas je najpre morala da ode u bolnicu, i sazna šta se događa sa Dženom.

***

Jedina sreća u nesreći bilo je to što se njena sestra sada osećala

sasvim dobro. - Prilično se oporavila od šoka - kazala joj je ljubazna medicinska

sestra. - Jutros je čak i doručkovala, a to znači da je dobro, jer osobe koje

~ 48 ~

su u stanju ozbiljnog šoka uglavnom odbijaju hranu, i izbegavaju svaku komunikaciju sa okolinom... Ali, gospođica Marlou je već počela da se dosađuje u bolesničkoj postelji, i veoma je raspoložena za razgovor.

- Oh, hvala nebu da joj je bolje - rekla je Meri. - Kada ćete je pustiti kući?

- O tome morate da razgovarate sa nekim od lekara - sestra se osmehnula. - Najbolje da sačekate doktora Tomasa koji radi u popodnevnoj smeni. On ju je primio i ona je njegova pacijentkinja. Ali, nisam sigurna da će je pustiti danas ili sutra, zato što...

- Zato što je pominjala samoubistvo? - dopuni je ona. - Da, zbog toga sam se najviše i uplašila. Da nije neprestano ponavljala da će se ubiti, možda ne bih ni zvala hitnu pomoć...

- Ona deluje kao devojka koja i te kako želi da živi. Ipak, nikad se ne zna šta se u čijoj glavi krije, i treba biti oprezan. Pođite sa mnom, sigurno će se obradovati vašoj poseti.

Meri je najpre oprezno provirila u sobu, jer je očekivala da će videti Dženu iscrpljenu i potištenu, ali to što je ona zamišljala uopšte nije odgovaralo istini. U krevetu, oslonjena na jastuke, sedela je ona „stara” Džena, ista kao i uvek. Čak je imala i ruž na usnama!

- Ćao! - kad ju je ugledala, njeno lice poprimilo je pokajnički izraz. - Žao mi je što sam ti priredila tolike nevolje, Meri... Mora da sam bila užasna, zar ne?

- Ne, dušo - ona priđe krevetu, i nežno je uhvati za ruku. - Bila si samo veoma potresena, kao što bi bio i svako drugi na tvom mestu. Ali, vidim da se sada bolje osećaš, i to je najvažnije.

- Osećam se sasvim okej - Džena se osmehnula. - Čak bi se moglo reći da se osećam odhčno! Ali, ti... Kao kroz maglu, sećam se da si mi govorila o Ralfu, i... Jesam li sve sanjala, Meri ili si mi zaista rekla da i on, baš kao i Majki...

- Da - potvrdi ona, grizući donju usnu. - Ali, hajde da sada ne pričamo o tome. Ti ne bi smela da se uzbuđuješ...

- Ja brinem za tebe, a sa mnom je sve opet u najboljem redu. Ja sam kao nova, i... Mogu da ti kažem da čak više i ne razmišljam o Majklu!

- Kako to? - Meri ju je sumnjičavo gledala. Njene jučerašnje izjave da će se ubiti još uvek joj nisu izlazile iz glave. Pitala se kako je, posle onakvog stanja, moguće da Džena sada tako dobro izgleda, i tako se dobro oseća.

- Lepo - reče ona. - Saznala sam to što sam saznala, prašina se slegla. Majki više ne postoji za mene. Uz to, na vidiku se pojavio neko novi.

~ 49 ~

Doktor Tomas, koji me je kako su mi rekli sinoć primio onako uspavanu, a jutros je dolazio da me obiđe, strašno je zgodan!

- Hajde, ne šali se - Meri je odmahnula rukom. - Nema potrebe da blefiraš preda mnom...

- Uopšte ne blefiram! Doktor je strašno sladak... - Džena je snizila glas, iako je njena sobna koleginica na susednom krevetu čvrsto spavala. - Ako ne uspem da ga smuvam ovih dana, dok sam u bolnici, počeću da dolazim kod njega na ambulantne seanse... Znaš, on je stručnjak za lakše slučajeve. Napuštene i razočarane devojke, i tome slično.

- Džena, pa ti si potpuno blesava! Nemoguće da si se zaljubila u doktora kog si videla samo jutros...

- Videću ga i danas, radi u popodnevnoj smeni. A što se tiče toga jesam li blesava... Bila bih, kad bih očajavala zbog onog odvratnog, lažljivog gada! Isto važi i za tebe. Zaboravi da si ikada srela nekoga ko se zove Ralf Parsons! Meri je bila zbunjena, i više od toga. Bila je sasvim poražena. Zar je moguće da je Džena snažnija ličnost nego ona? Uvek je bilo obrnuto. Džena nije podnosila patnje i poraze, lako se lomila, a ona je morala da je uspravlja i leči joj rane. Sada je, prvi put, situacija bila izokrenuta. Džena je ono što je otkrila o Majklu najpre primila kao užasan šok, a onda se, kao nekim čudom, potpuno oporavila i cela ta stvar je za nju preko noći postala tričarija koju treba zaboraviti.

Oh, kad bi i ona mogla da bude takva! Lakomislena, i lako zaljubljive prirode, kao njena starija sestra... Ali, nije mogla da postane ono što nije. Džena je do sada imala dva braka, i gomilu „velikih” ljubavi. A ona,. Meri, izgleda da je bila rođena za samo jednu ljubav u životu. Njena osećanja prema Ralfu i dalje su bila ista. Jedina razlika bila je u tome što je pre otkrića istine o njemu bila srećna, a sada joj je srce krvarilo. Krvarilo je i bolelo toliko da je, po prvi put, pomislila kako bi joj daleko lakše bilo da ga prihvati takvog kakav je, nego da ga zauvek izgubi.

Pitala se da li bi imala snage da pokuša tako nešto. Da se ponaša prema njemu kao da ništa nije otkrila, i da se na taj način uveri koliko dugo je on u stanju da igra svoju igru, i šta mu je pravi cilj. I, odlučila je da pokuša. Ako ništa drugo, bar je imala priliku da ispita do kojih granica može da ide njegovo licemerje. Verovatno do beskonačnosti, pomislila je tužno. Ako je naumio da ja postanem njegova žrtva, onda će biti u stanju da me obmanjuje do besvesti... Jedina nada koja mi je još ostala jeste da će mi se u jednom trenutku sve to smučiti, i da ću se preko noći izlečiti od nesrećne ljubavi, kao Džena.

U celoj toj zamisli, postojao je još jedan problem, i upravo on je za Meri predstavljao nepremostivi jaz. Sada kada je saznala da je Ralf čovek koji prodaje svoje telo, činilo joj se da više nikada neće biti u stanju da

~ 50 ~

vodi ljubav sa njim. Pitala se kako je moguće da neko ko je u stvari muškarac-robot, koji seks shvata kao sredstvo za ostvarenje materijalnih, interesa, može tako savršeno, tako neverovatno da se pretvara. Vodio je ljubav sa njom kao da nikada pre toga nije znao šta je istinska strast, i kao da je nikada posle toga neće ponovo doživeti.

~ 51 ~

IX

- Ne mogu da verujem da ćeš konačno naći malo vremena i za mene... - rekao je Ralf. - Onda, da te očekujem oko šest sati?

- Zašto oko šest? - upitala je, trudeći se da zadrži pribranost. I pored svih napora, činilo joj se da bol i očajanje jednostavno provaljuju iz njenog glasa, i pitala se kako je moguće da on to ne oseća.

- Mislio sam da ti najpre pokažem neke stvari, vezane za moja istraživanja - objasnio je. - Zatim, ako si raspoložena, možemo da odemo do mog novog stana. Još nije sasvim dovršen, ali sada je bar u takvom stanju da u njega može da se uđe, najgrublji radovi su završeni. I, naravno, posle toga krećemo u život. Zaista mi je potreban izlazak. Nedelju dana, otkad si ti počela da me izbegavaš, nisam dizao glavu od posla i nikuda nisam mrdnuo. Meri je u sebi morala da odbroji do deset, da bi se uzdržala od eksplozije. Nedelju dana vrednog rada? Mogla je da zamisli kako je to izgledalo. Ili, nije bila u stanju da zamisli. Bilo je previše mučno.

- Znači da si sada veoma umoran - rekla je. - Onda ne moramo da se vidimo danas. Bolje da se odmoriš...

- Hvala na savetu! - prekinuo ju je, i u njegovom glasu osetila je nezadovoljstvo i sumnju. - Ne znam šta se dešava, ali čini mi se da ti jednostavno ne želiš da me vidiš. Zašto mi to, onda, otvoreno ne kažeš?

Iz nje je ipak, bar u trenutku, morao da provali s mukom zadržavani gnev.

- Zašto bih? Zar ti igraš otvorenim kartama? - upitala je podrugljivo. - Meri, ja ne znam šta se to dešava sa tobom - ponovio je. - Čini mi se

da si ljuta i da su se tvoja osećanja prema meni promenila, a razlog mi je nepoznat...

- Gluposti! - prikupila je snagu, i sada je ponovo bila sposobna da se pretvara. - Ništa se nije promenilo. Jednostavno sam bila zauzeta oko Džene, i nisam imala vremena da se vidim sa tobom. Ali sada je opet sve u redu, i sve je po starom.

- Nadam se - Ralf je pomalo oklevao, kao da nije uspela da ga potpuno ubedi. - Onda, čekam te oko šest.

- Okej, biću tačna! - prekinula je vezu, i najednom shvatila da se posle tog kratkog razgovora oseća kao izduvani balon. Za samo par rečenica, bilo joj je potrebno užasno mnogo napora. Ona jednostavno nije bila u stanju da se pretvara. Još uvek je bila strahovito povređena, i sve vreme

~ 52 ~

dok su razgovarali bila je na ivici suza. Kao i svaki put kad bi pomislila na njega, i na istinu koju je saznala o njemu.

- Kako je bilo? - upita Džena, koja se vratila u sobu pošto je Meri završila razgovor. - Ipak si preživela?

- Da, ali ne znam kako ću preživeti susret - u njenom glasu, podrhtavalo je očajanje. - On je zaista bravurozni glumac, koji ni jednog trenutka ne ispušta konce iz ruku. Sada je, kao, veoma uznemiren što se nismo videli nedelju dana, i plaši se da se u mojim osećanjima prema njemu nešto promenilo. Prepao se da će mu bogata naslednica iskliznuti iz ruku.

- Ja ne znam zašto i dalje mučiš sebe - Džena je zavrtela glavom. - Otkud ti uopšte snage i strpljenja da dalje nastavljaš tu igru, sada kada znaš sve o njemu?

- Ne znam ni sama. Trebalo je da uradim isto što i ti, da tom gadu saspem u lice šta mislim o njemu, i da ga nikada više ne vidim. Tebi Majki više ne dosađuje?

- Ne. Posle onog razgovora, taj bedni prodavac ljubavi više se nije usudio da mi se javi! - Džena se podrugljivo nasmejala. - Mesecima je pravio budalu od mene, ali barem sam ga zasula najgorim uvredama koje sam u tom trenutku mogla da smislim... A ti znaš da sam ja u takvim prilikama veoma maštovita. Ako ti treba inspiracija šta sve da kažeš Ralfu Parsonsu, prisetiću se svih onih pogrdnih imena kojima sam nazvala njegovog kolegu, i dostaviću ti spisak...

- Hvala ti, ali bojim se da u mom slučaju uvrede neće ništa rešiti - rekla je Meri rezignirano. - Kod tebe je došlo do jednostavne automatske reakcije. Kad si saznala istinu, istog trenutka si počela da ga mrziš i prezireš, i zaljubila si se u prvog sledećeg muškarca koji se pojavio.

- I ne kajem se - Džena je prišla njenom toaletnom stočiću, uzela pribor za manikir, i počela da turpija nokte. - Moj „doktorčić” je zaista divan. I, znaš šta još? Po prvi put, odlučila sam da od jedne veze ne očekujem previše. Briga me da li je u pitanju ljubav mog života ili ne. On mi se udvara, ja prihvatam njegova udvaranja, i oboje uživamo u tome. Uopšte nije važno kako će se taj mali flert završiti...

- Zavidim ti. Volela bili da i ja mogu tako. Kad bih samo mogla da popijem neki čarobni napitak, koji će učiniti da istog trenutka počnem da mrzim Ralfa!

- Probaj sa dozom sedativa od dvadeset miligrama - nasmejala se njena sestra. - Posle toga se najpre primiriš, onda zaspiš... Posle toga se ja zabrinem za tebe i pozovem hitnu pomoć. I najzad, kad se probudiš u bolnici, pored tvog kreveta stoji zgodni doktor.

~ 53 ~

- Hvala ti, Džena. Ali umesto toga, bolje da počnem da se pripremam za susret sa Ralfom. Možda će mi zaista biti potreban sedativ, da ne bih počela da urlam.

- Da, tako sam se i ja osećala na početku, kada sam shvatila da me Majki obmanjuje. Bila sam očajna. Ali, videćeš i sama, vremenom će ti se smučiti beskrajno gomilanje njegovih laži, i jednostavno ćeš prestati da bilo šta osećaš prema njemu.

- Jedina nada mi je da će tako biti. Sada još uvek nisam u stanju da prekinem sa njim, ali... Nadam se da će vreme učiniti svoje. U šest treba da se nađem sa njim, a već mi je unapred muka od svega!

- Onda si na dobrom putu da jednostavno i bezbolno prestaneš da ga voliš - izjavila je Džena. - Jesi li odlučila šta ćeš da obučeš večeras?

- Šta?! - Meri je ošamućeno pogleda. - Uopšte nisam razmišljala o tome. Kako ne razumeš da mi nije ni do čega?

- Vidim da ti nije ni do čega, i upravo tako i izgledaš. Molim te, samo uzmi ogledalo! Ličiš na avet! - rekla je njena sestra prekorno. - U toku dana treba da se odmoriš, i da se doteraš za susret sa njim, najbolje što možeš. Zar želiš da taj gad primeti koliko patiš?

- Naravno da ne želim. - Onda sve prepusti meni. Sada pokušaj da odspavaš bar jedan sat,

imaš dovoljno vremena. Posle toga, tvoje je samo da se istuširaš i opereš kosu, a ja ću se pobrinuti za ostalo. Upamti, moraš da izgledaš ozareno i blistavo, kao da ti je u životu sve potaman. I najbolje bi bilo da mu odmah kažeš sve. Prezrivo mu baci u lice sve što si o njemu otkrila! Reci mu da je bedni žigolo, moralna ništarija... - Džena je pokušala da se priseti šta je ona sve rekla Majklu. - Komad govedine u mesari, koji svako može da kupi! Dvorska budala, koja misli da druge može da pravi ludima, a u stvari im samo služi za zabavu... Renta-dečko, koji samog sebe iznajmljuje uvelim smežuranim babama! Reci mu da je ekološki otpad, koji je zagađivao tvoju životnu sredinu. Ali, sada si odlučila da pročistiš pluća, i zato neka ti se gubi s očiju!

***

Meri je ušla u lift, i odsutno se pogledala u velikom ogledalu. Svetlo-

smeđa kosa joj je u savršenim, sjajnim uvojcima padala niz ramena, a njeno lice je, zahvaljujući Dženinoj veštini u šminkanju, izgledalo savršeno. Lepršava zelena haljina sa asimetričnim bretelama i mnoštvom karnerića i moderne sandale sa kaišićem oko gležnja takođe su pripadale njenoj sestri. Celokupan njen izgled bio je u stvari samo privid, kao neki

~ 54 ~

mađioničarski trik. Meri se osećala kao promrzh i pokisli vrabac koji se uz pomoć tuđeg perja maskirao u rajsku pticu. Haljina joj je bila malčice široka, a kaišići na sandalama su je žuljali.

Žuljalo ju je i sopstveno srce u grudima. Prebirala je po glavi sve one uvrede koje bi trebalo da uputi Ralfu, ali sve je to bilo samozavaravanje. Znala je da neće biti u stanju da prevali ni jednu od njih. Sve što je mogla bilo je da mu kaže da je otkrila istinu, i da je između njih dvoje gotovo. Ali kada ga je ugledala na vratima, shvatila je da neće imati snage ni za to.

Ralf je bio bosonog, u ispranim starim farmericama i svetloplavoj, očajno loše ispeglanoj košulji, a na njegovom licu videla je mešavinu ushićenja i zbunjenosti.

- Bože moj, skoro sam zaboravio kako divno izgledaš - bilo je prvo što je rekao. - To jest, naravno da nisam zaboravio, ali... Imam utisak da se nismo videli čitavu večnost. Molim te, nemoj više nikada to da mi radiš...

Ispružio je ruku i dodirnuo njen obraz, a Merino srce ubrzano je zakucalo. Pitala se kako je moguće da ne oseća gađenje. Dodirivali su je prsti profesionalnog žigola i smešile su joj se oči jednog bednika. Usne koje su ljubile smežurana tela pohotnih matorih bogatašica, sada su se približavale njenim usnama. I umesto da sa gnušanjem okrene glavu, ona je uživala! Nije odgovorila na poljubac, ali sve u njoj počelo je da se topi od zadovoljstva! Na trenutak je zatvorila oči, i potpuno se usredsredila na to što oseća. Ralfove usne ulivale su ukus meda u njeno telo, i u njeno srce. Njegov zagrljaj najednom je pokrenuo bezbroj uspavanih morskih struja u njenom krvotoku. Njegove oči blistale su, kao jedina dva nebeska tela u njenoj vasioni.

Volela ga je do ludila, i nije se gadila njega, nego same sebe. Kako može da bude tako slaba, i tako glupa? Zar je moguće da će se ponovo prepustiti prividu, iako zna istinu? Naglo se odmakla od njega.

- Ovde su iskrsle neke nepredviđene stvari - počeo je da joj objašnjava. - Čitav dan proveo sam ovde, radeći sa dvojicom svojih kolega. Mislio sam da ćemo u toku popodneva završiti, i završili smo, ali... Momci sada sede u mojoj sobi i piju pivo. Nisam znao kako da ih se rešim, ali valjda će otići kada vide da si ti došla.

- Momci? - ponovila je Meri tupo. - U stvari, ne baš... - ispravio se Ralf. - Moj kolega Henri bi se još i

mogao nazvati momkom, ali profesor Lester je ozbiljan čovek u poodmaklim godinama. Uostalom, sada ćeš ih upoznati.

Još dvojicu lepotana noći, iz kluba „Apolon”? Koji su čitav dan vredno radili u Ralfovom romantičnom ljubavnom gnezdu, a sada gase žeđ pivom? Meri nije mogla da veruje da se sve ovo događa baš njoj.

~ 55 ~

Pravo čudo da je stigao da pospremi stan, pomislila je, dok su išli prema njegovoj sobi. Svaki delić kitnjastog dekora bio je na svom mestu, i nigde se nisu videli tragovi bludničenja. Meri se pitala da li je čitav taj žigolo-trio opsluživao samo jednu klijentkinju ili ih je bilo tri.

- Ralf, molim te za čašu vode - zatražila je. Delom zbog vrućine, delom zbog slika koje su počele da se nižu u njenoj mašti, skoro da joj je pozlilo.

- Nije ti dobro? - zabrinuto se zagledao u nju. - Odmah ću ti doneti čašu vode. Možda si dehidrirala, napolju je užasno toplo. Da nemaš vrtoglavicu?

- Sada mi je već bolje - uspela je da uhvati malo vazduha, i da izbegne njegov pokušaj da je zagrli. - Mogu da se držim na nogama, ne brini. Samo mi donesi vodu.

- Odmah... - požurio je u kuhinju, i vratio se sa čašom i bocom mineralne vode. Meri je skrenula pogled. To ju je podsetilo na njihovu prvu zajedničku noć. I tada joj je grlo bilo suvo. Od uzbuđenja. Ali sada je osećala samo mučninu.

- Hajdemo. Gorim od nestrpljenja da upoznam tvoje kolege! - rekla je, polazeći prema njegovoj sobi.

- Ne shvatam zašto si ironična - prokomentarisao je on iznenađeno. Ali, nije imala nameru da mu daje objašnjenja. Otvorila je vrata, spremna da se suoči sa dvojicom nalickanih seksi-mačora, nalik na Majkla. A onda je zbunjeno stala. Za Ralfovim radnim stolom sedela su dvojica muškaraca veoma ozbiljnog izgleda. Gospodin sa bradicom i naočarima koji je nešto radio na kompjuteru sigurno je imao preko šezdeset godina. Drugi je bio barem dvostruko mlađi, i toliko mršav da su pantalone i košulja lepršali na njemu. Imao je riđu kosu i rumeno, skoro golobrado lice.

- Dobar dan - procedila je Meri, pitajući se o kakvoj se tu zabuni radi. Obojica su više ličila na sveštenike iz Sent Pola, nego na osoblje kluba „Apolon”.

- Dakle, ovo je Meri, o kojoj sam vam već pričao... - Ralf se nakašljao, pomalo zbunjeno, pitajući se zašto ona stoji kao ukopana.

- Dušo, ovo je moj šef, profesor Lester - najpre joj je predstavio onog starijeg. - Strah i trepet za sve studente sociologije...

- Drago mi je... - Meri je jedva uspela da se pribere. Sada je shvatila da joj je lice tog čoveka poznato, povremeno ga je viđala na TV-ekranu.

- Ne bi trebalo da se plašim, zar ne? Ja sam studirala ekonomiju... - Dakle, vi ste Meri... - stari profesor joj se osmehnuo. - Ralf, gde si

samo našao tako slatku devojku? - Henri Karter - mršavi momak je sam ustao i pružio joj ruku. -

Asistent profesora Lestera... ~ 56 ~

- Koji sada odlazi, zajedno sa svojim profesorom - dopuni ga Lester. - Idemo, Ralfe. Ionako smo čitav dan proveli ovde, Meri sigurno nije

došla zato da bi slušala sociološke rasprave. Kao ni diskusiju o tome koja vrsta piva je najbolja... Koliko konzervi sam danas popio, Henri?

- Šest, profesore - odgovori njegov asistent spremno. - Ako mislite da niste u stanju da vozite, ja ću vas odbaciti kući.

- Bojim se da ćeš morati... - promrmlja Lester. - Doviđenja, mlada damo. Milo mi je što smo se upoznali.

***

Izašli su iz sobe, a Ralf je pošao za njima da ih isprati. Meri se sručila

na najbhžu stolicu, i mahinalno otvorila konzervu piva koja je stajala na stolu. U njenoj glavi vladala je potpuna zbrka, i ništa joj više nije bilo jasno. Osećala je samo neopisivo olakšanje. Ralf je nije lagao, on je zaista to za šta se izdaje. Ako je tako, onda je potpuno nemoguće da on ima ma kakve veze sa onim užasnim mestom. Možda je portir samo pokušao da se surovo našali na njen račun? Ih je, jednostavno, pogrešno zaključio da je i Ralf jedan od momaka iz žigolo-kluba?

- Da li ti je bolje? - osetila je njegove ruke na svojim leđima i iznenađeno se trgla. Nije ni čula kada se vratio u sobu. - Ako ti pivo prija više od vode, pretpostavljam da jeste...

- Da - okrenula se prema njemu, i susret sa njegovim pogledom ponovo ju je ispunio nekom vrstom blaženstva. Kakva god bila istina, ona ga je volela.

- Nedostajala si mi, Meri - priznao je. - To je samo nedelju dana, ali užasno si mi nedostajala. Pojma nisam imao da umem da budem tako posesivan. Reci mi šta se to dešavalo sa tvojom sestrom. Zar je situacija bila toliko ozbiljna?

- Manje-više... - Meri je slegla ramenima. - U prvi mah jeste. Kad sam joj saopštila da je Majki profesionalni žigolo, doživela je nervni slom, i pozvala sam hitnu pomoć. Ipak, neočekivano brzo se oporavila, i zadržali su je u bolnici samo dva dana. Za to vreme, uspela je da se zaljubi u svog psihijatra.

- Zaista? - Ralf se začuđeno osmehnuo. - Bravo za Dženu, ona zaista nije devojka koja gubi vreme. Da li i ti zaboravljaš tako brzo kao ona?

Meri se prenula. Dobila je potvrdu da Ralf zaista radi u Institutu za sociologiju, kao što joj je i rekao. Ali, do vraga, to uopšte nije bio dokaz da u isto vreme ne radi i u klubu „Apolon”. Možda je čovek koji vodi dvostruki život? Možda je izopačen, i uživa u tome da danju bude ozbiljni i

~ 57 ~

ugledni sociolog, a noću momak za iznajmljivanje? Piljila je u njega kao u nekakvo čudo.

- Nisam te baš najbolje razumela - rekla je. - Šta si hteo da pitaš? Da li bih se brzo oporavila od šoka ako bih saznala da i ti radiš za neki žigolo-klub?

- Pa, nisam imao nameru da ti postavim baš takvo pitanje, ali... Kad si ga već sama postavila, onda mi i odgovori na njega - Ralf je prasnuo u smeh, i ona je ponovo osetila da gubi tlo pod nogama, i da joj ništa nije jasno. Istine i laži, moguće i nemoguće stvari, iskrenost i obmana... Sve se mešalo, i pretvaralo u užasan kovitlac iz kojeg nije mogla da nađe izlaz.

- Šta je sa tobom? - upitao je Ralf začuđeno. - Zašto me tako gledaš? - Pitam se... - Meri se prodorno upiljila u njega. - Pitam se jesi li ti

najveći lažov kojeg sam ikada upoznala, i jesam li ja najveća budala na ovom svetu!

- Zašto? - on kao da nije razumeo o čemu to ona govori. Ih se samo uspešno pretvarao da ne razume.

- Dosta je bilo pretvaranja! - ustala je sa stolice, grubo ga sprečavajući da je dodirne. - Zar si zaista verovao da možeš da me obmanjuješ do beskraja? Da, s obzirom na to koliko sam naivna možda si i mogao, ali slučaj je hteo drugačije, Ralf! Slučaj je hteo da saznam sve o tebi!

- Šta to, sve? - na njegovom licu ponovo se pojavio zbunjeni smešak. - Pa, ja sam ti rekao sve o sebi, zašto bi bilo šta morala da saznaješ?

- Oh, ti si zaista uporan! - povisila je glas, i samokontrola je počela da je napušta. - Ali, nema potrebe! Možeš da se opustiš i da skineš masku sa lica, jer već odavno znam šta se iza nje krije! Poznato mi je da radiš u žigolo-klubu „Apolon”... Zaista maštovito! Znaju li tvoje kolege sociolozi za taj dvostruki život?

- Meri... - njegovo lice neprestano se menjalo, i sada se na njemu ogledala potpuna neverica. - Šta to govoriš?

- Kažem ti da mi je poznato šta radiš, i nema razloga da se dalje pretvaraš! Videla sam te kako ulaziš na to mesto. Igrala sam se detektiva da bih otkrila šta radi Dženin dečko, a slučajno sam saznala da se i ti baviš istim poslom!

Na njen užas, Ralf se ponovo nasmejao. To je bio vrhunac! Borila se sa željom da mu noktima ždere tu licemernu masku sa lica. I taj odvratni, podrugljivi osmeh.

- Još se i smeješ na moj račun? - progovorila je tiho..- Pa, ti si zaista monstrum! Imaš li bar trunke morala?!

~ 58 ~

- Čekaj! Uspori malo, molim te - ponovo joj je prišao. - Videla si me kako ulazim u žigolo klub „Apolon”, i iz toga si izvukla zaključak da tamo radim? Pa, moglo bi se reći. Radim...

Do tog trenutka, još se i nadala da bi u pitanju mogao biti nesporazum. Ali sada, posle njegovog priznavanja, sve njene nade najednom su bile raspršene.

- Zašto? - upitala je naizgled mirno, iako su u njoj, uzduž i popreko, pucali svi šavovi. - Kad sam se oporavila od prvog šoka, počela sam da se pitam zašto to radiš! Zbog novca? Nije moguće da svojim poslom ne možeš da zaradiš dovoljno... Nije u pitanju novac, nego nekakav poremećaj u tvojoj glavi, zar ne?

- Meri, pobogu! - Ralf je gotovo zavapio. - Molim te da umukneš i saslušaš me, inače se bojim da će u tvojoj glavi doći do poremećaja... - prišao je polici, i podigao sa nje nekoliko fascikli i diskova. Spustio je čitavu tu gomilu ispred nje, na sto.

- Očigledno, trebalo je odmah da ti kažem na kakvom projektu trenutno radim. Predmet istraživanja su različiti vidovi prostitucije muškaraca, na području Londona. Evo - gurnuo joj je fasciklu pod nos. - To je zvanični naziv projekta. Već više od mesec dana, obilazim sve moguće i nemoguće rupe londonskog podzemlja. Striptiz-barove, okupljališta homoseksualaca, i žigolo-klubove. „Apolon” je samo jedan u nizu. Sa njim sam završio, i prošle nedelje sam obišao još neke slične agencije...

Meri je gledala u gomilu papira koji su se rasuli iz fascikli, a slova i grafikoni poigravali su joj pred očima.

- Nastavi... - procedila je postiđeno. - Molim te, samo govori dalje... Da ja ne bih morala ništa da kažem... Zaista sam kreten, zar ne? Ali videla sam te da ulaziš u tu zgradu, i od portira sam saznala da si već nekoliko puta dolazio u klub „Apolon”. Šta sam drugo mogla da pomislim...?

- O meni? - Ralf se nadvio nad njom i blagim pokretom okrenuo njeno lice prema sebi. - Zaista si to pomislila? Pa pogledaj me, pobogu! Možeš li da me zamisliš kao...

- Ne mogu... - postiđeno je pokrila lice rukama, i nije znala da li da zaplače ili da se nasmeje. - I kada sam bila potpuno sigurna da se time baviš, nisam uspevala da zamislim..

- Strašno... - on je ponovo počeo da se smeje. - Zaista strašno! Pogledaj ovo, molim te.... Fotosi, koji će poslužiti kao ilustracija za knjigu koju pripremam. Momci nemaju ništa protiv da njihove slike budu objavljene. To će im čak činiti čast. Pogledaj, i reci mi... Da li bi mogla da me zamisliš među njima? U crvenim slip-gaćicama, od glave do pete namazanog kokosovim uljem?

~ 59 ~

- Dosta, molim te! - odguraula je fotografije. - Sada se užasno stidim svoje gluposti. Ipak... Šta bi ti pomislio, da si bio na mom mestu?

- Šta bih pomislio da sam te video kako ulaziš u žigolo-klub ili da sam te video kako ulaziš na neko slično mesto koje nudi devojke za zabavu?

- Ućuti, Ralf! - Meri je bila potpuno pobeđena. - Čuj, ako ikada ikome budeš ovo ispričao, neću ti oprostiti!

- Izvesno vreme, spreman sam da ćutim kao zaliven - Ralf je zavrteo rotirajući stolicu na kojoj je sedela, i okrenuo je prema sebi. - Ali za nekih petnaest, dvadeset godina... Kad moja deca dovoljno poodrastu, jedva ću dočekati da im ispričam kako sam bio osumnjičen.

- Deca? - čudno ga je pogledala, pitajući se je li opet u pitanju nekakva šala, ili...

- Mislim na decu koju ćemo ti i ja imati - objasnio je. - Biće mi zadovoljstvo da im ispričam kakva je detektivka njihova majka.

- Hm... - Meri se nasmešila. - Zar si tako siguran da ću se udati za tebe? - Nije neophodno - reče on nemarno. - Uopšte neću da insistiram.

Možemo da imamo i vanbračnu decu, ako ti tako više odgovara. - Pa, ne znam... - promrmljala je. - Moj otac je veoma konzervativan

čovek. Kada se Džena prvi put razvodila, umalo nije imao infarkt. Posle njenog drugog razvoda, dobio je čir na želucu. Moju vanbračnu decu svakako ne bi preživeo. Dakle, ako želiš potomstvo baš sa mnom, moraćemo da se venčamo.

KRAJ

~ 60 ~