Nezni Ratnik

8/21/2019 Nezni Ratnik

1/190

Zvrk

1

Anna


2/190

Zvrk

Julie Garwood

Nežni ratnik

2

Anna


3/190

Zvrk

Prolog

“Nežni vitezovi su rođeni za borbu, i rat oplemenjuje sve, koji učestvuju u njemu bezstraha ili kukavičluka.”

Jean Froissart, French Chronicler

1086 Engleska

U tišini vitez se pripremao za bitku. Sedeo je u drvenoj stolici opkoračivši je, i ispružiosvoje duge mišićave noge ispred sebe, i naredio svome slugi, da povuče čelično-pokretnocrevo. Tada je ustao i dozvolio, da mu pričvrste, još jednu tešku oklopnu košulju, prekopamučne potkošulje. Na kraju je podigao suncem opaljene svoje bronzane ruke, tako da jenjegov mač, visoko cenjeni poklon, koji je došao od samog Williama, mogao da budeprikačen na kukove, pomoću metalne petlje. Njegove misli nisu bile oko njegove opreme nioko njegovog okruženja, nego oko predstojeće bitke, i on se metodički preispitivao okostrategije, koju će primeniti, da dođe do pobede. Grmljavina je razbila njegovukoncentraciju. Namrštivši se, vitez je, podigao pokretni otvor šlema i podigao glavu daprouči formiranje teških oblaka, i nesvesno dodirnuo tamnu kosu iz svog okovratnika, dokje gledao u nebo.

Iza njega su dva momka nastavila da obavljaju svoje dužnosti. Jedan je podigao uljemnatopljenu krpu, i počeo da polira još jedan ratnički štit. Drugi je namestio stolicu i čekao,držeći otvorenu kupastu kacigu za viteza. Sluga je ustao nekoliko dugih trenutaka pre, negošto se ratnik okrenuo i primetio kacigu ispruženu ispred sebe. Odrečno je protresaoglavom, i to odbacio, radije je iskušavao svoju sreću i moguće povrede, u zamenu zaslobodu kretanja. Sluga se namrštio na viteza, zbog njegovog odbijanja, da nosi ovudodatnu zaštitu, ali je mudro odlučio, da ne daje nikakvu usmenu kritiku, pošto je primetiomrk pogled na licu ratnika. Njegova oprema je bila potpuna, i vitez se okrenuo i pošao brzim dugim koracima, dok nije stigao i smestio se, na svog moćnog konja. Bez osvrtanja,izjahao je iz logora.

Vitez je potražio samoću pre bitke, i izjahao snažno i brzo u obližnju šumu, nesvestanstruganja o niske grane, koje su visile i šibale, njega i njegovog borbenog konja. Nakon što jestigao na vrh male uzbrdice, obuzdao je svoju sada već frktavu životinju, i zaustavio se,dajući svoju punu pažnju dvorcu ispod. Bes ga je ponovo obuzeo, dok je mislio onevernicima, koji su se ugnezdili u dvorcu ispod, ali je potisnuo bes. On će imati svojuosvetu, nakon što dvorac opet bude njegov. Tek tada će moći da nesmetano da oslobodisvoj bes. Tek tada.

3

Anna


4/190

Zvrk

Vitez je obratio pažnju na pogled ispred sebe, opet impresioniran jednostavnomgrađevinom, koji je isticao široke neravne zidove, koji su se protezali skoro dvadesetmetara u nebo i potpuno okruživali više objekata unutra. Reka je bila oko zidova na tristrane, a to je viteza mnogo zadovoljilo, ulazak iz vode će biti skoro nemoguć. Glavnazgrada je bila sagrađena pre svega od kamena, ali povremeno sa komadom busenja, a

okružen sa obe strane grupom malih koliba, sve okrenute prema velikom travnatomdvorištu. Kad sve to ponovo bude njegovo, on će ga napraviti neosvojivim, obećao je samsebi. Ne može da dozvoli, da se ovo ponovo desi !

Ljuti tamni oblaci su se povezivali, pokušavajući da onemoguće izlazak sunca, što jedovelo da sve bude zarobljeno u sivim nijansama, kao znak protesta neba. Na vidiku vetarje zvučao jezivo. Olujno urlanje pomešano s niskim zviždukom, tutnjalo je i izazivalo jeratnikovog crnog konja na propinjanje i uznemirenost, ali ga je vitez brzo smirio, koristećisvoje pete, kao njegovu komandu.

Ponovo je pogledao u nebo, video da su nagomilani oblaci sada upravo iznad njegoveglave, i pomislio da kako izgleda, kao da će se noć ponovo spustiti.

“Vreme to uzalud pokušava da smiri moje raspoloženje”, promrmljao je. Da li je to loš znak, pitao se, jer on nije bio potpuno bez sujeverja, iako se rugao onima, koji su povlađivali tome, ritualno tražeći znake, pre svake borbe predviđajući ishod.

Vitez je ponovo preispitivao, svoju procenu za pobedu, tražeći moguće propuste usvojim borbenim planovima, ali nije mogao da pronađe ni jedan, ali ipak nije mogao daoseti voljnost. Frustriran, on je povukao uzde i okrenuo konja, sa namerom da se vrati ulogor pre potpune tame. I tada je nebo eksplodiralo srebrnim bljeskom svetlosti, a on ju jevideo.

Stajala je malo iznad njega na sledećoj uzbrdici, i činilo se da posmatra direktno dolena njega. No, ona nije gledala njega, shvatio je, ne, njen pogled, je bio usmeren preko njegado dvorca ispod. Sedela je uspravno na jednom prošaranom konju, i bila je okružena sa dvaogromna stvorenja, koja su nejasno podsećala na pse, ali koje pasmine nije znao, jer jenjihov stav sugerisao više na vuka nego na psa. On je upio u potpuno sliku, ispred sebe,primećujući da je bila malog stasa, sa dugom bledom kosom, koja je bila slobodna okoramena, pa čak i sa te udaljenosti, mogao je da razazna, njene dobro zaobljene kupastegrudi, koje su čvrsto prijanjale uz beli materijal njene haljine, koju je silom terao upornivetar. Njegove misli su uspele da naprave malo reda, od onoga što je video, ali ona je zaistabila lepša od bilo koje druge žene, koju je ikada poznavao. Svetlo se povuklo, ali je bilozamenjeno u roku od sekunde, sa još jednim moćnijim praskom, a vitezovo početnoiznenađenje, ustupilo je zapanjenošću i neverici, jer je sada primetio i sokola, kako letinisko prema djevojci. Izgledala je da se nije plašila zveri, koja joj je kružila nad glavom izapravo je podigla ruku, kao da želi da pozdravi starog prijatelja.

Vitez je zatvorio oči, ali samo na trenutak, a kad ih je ponovno otvorio, ona je bilanestala. Odmah je poterao svog konja u pokret i jahao prema viziji. Konj i jahač su zaobišlisvako drvo stručno i uz veliku brzinu, ali kada su stigli na svoje odredište, nje nije bilonigde. Posle nekog vremena, vitez je odustao od svog pretraživanja. Misli su mu prihvatile,da je ono što je video bilo stvarno, ali je njegovo srce insistiralo, da je ona bila vizija,predznak. Njegovo raspoloženje je bilo značajno poboljšano, kada je ujahao u punom trku,

4

Anna


5/190

Zvrk

u logor. Video je da su njegovi ljudi bili montirani i spremni. Klimajući glavom dajućisaglasnost, on je mahnuo svojim kopljem i štitom, koji je nosio njegov grb.

Dvojica slugu su požurila prema vitezu, koga su čekali, da mu, držeći štit u oblikusokola, podele njegovu opremu, a kada su stigli do njega, oni su čekali u tišini, da je ratnikpodigne. Na njihovu zbunjenost, vitez je oklevao, malo se osmehuo, tek toliko da podigne

uglove svojih usana, i zagledao se nekoliko dugih sekundi po štitu ispod njega. Njegovsledeći postupak ih je dodatno zbunio, ne samo njegove sluge, nego i njegove sledbenike,koji su posmatrali kako se nagnuo prema dole i sa kažiprstom polako pratio konturu sokola, ugrađenom na štitu. Tada je zabacio glavu i popustio u dubokom odjekujućemsmehu, pre nego što sa lakoćom, podigne prvi svoj štit njegovom levom rukom i koplje sadesnom. Podizanjem oba, i visoko u vazduh, on je dao poklič za bitku.

5

Anna


6/190

Zvrk

Prvo poglavlje

Dugi tanki prsti svetlosti, polako su počeli svoj ritualni uspon u tami, nesputanogrupisani bledi i prazni oblaci, u kojima nije bilo premca, u pokušaju da izvedu zoru.Elizabeth se naslonila na razbijenom otvorenom okviru vrata kolibe, i posmatrala dolazaksunca, nekoliko dugih minuta, pre no što se ispravila i izašla napolje. Masivni soko, klizio jesa lakoćom u širokim krugovima visoko iznad drveća, kada je video vitku figuru da izlazi izkolibe i povećao je svoju brzinu, spuštajući se veliku blatnjavu gromadu, blizu devojke.Njegov snažan krik i energično lepršanje smeđe sivih krila, najavilo je njegov dolazak. “Tusi, ti moj ponosni,” Elizabeth ga je pozdravila. “Ti si poranio danas. Nisi mogao da nađeš nida spavaš?” ona ga je uspitala, nežnim glasom. Posmatrala je svog ljubimca nežnimosmehom, a zatim je polako podigla svoju desnu ruku, sve dok je nije ispružila da bude

zategnuta, tek nešto iznad njenog vitkog struka. “Dođi”, naredila je nežnim glasom. Soko je naginjao glavu, sa jedne strane na drugu, a njegov oštar pogled nikad nije

napuštao njeno lice, i počeo je da gargolji zvuk iz dubine grla. Oči su mu bile boje nevena, imada je bilo divljine u njima, ona je bila bez straha. Zaista, ona je susrela njegov pogled sapotpunim poverenjem i opet mu ponudila da dođe do nje. U roku od šapata, soko je sleteona njenu golu ruku, ali ona se nije plašila ni od njegove težine ni od njegovog dodira.Njegove nazubljene kandže, bile su oštre kao nož, a ona čak nije nosila nikakvu rukavicu.Njena glatka, i bez mrlje ruka, je neprikosnoven dokaz da je i soko bio nežan, sa svojomgospodaricom.

“Šta da radim s tobom?” Elizabeth je pitala. Njene plave oči blistale su od smeha, dokje proučavala svog ljubimca. “Ti ugojeni i lenji, moj prijatelju, i iako sam ti dala tvojuslobodu, ti odbijaš, da je prihvatiš. Oh, moj verni ljubimcu, kada bi samo muškarci bili kaoodani kao ti.”Smeh je nestao iz njenih očiju, a zamenila je duboka tuga.

Zvuk približavanja konja i jahača trgao je Elizabeth. “Idi”, rekla je komandujući sokolu,i on je odmah uzleteo na nebo. Njen glas je bio na ivici panike, dok je zvala svoja dvavučjaka i potrčala u sigurnost šume u okolini. Dva psa su bila sa njene strane u vreme, kadase ona pribila uz debelu koru najbližeg drveta, a ona im je dala znak rukom, da i dalje budumirni. Njeno srce je mahnito jurilo, dok je čekala, tiho psujući samu sebe, zbog toga što jeostavila bodež u kolibi. Cela banda razbojnika, sakupljena od raseljenih, koji su lišeniprava, lutali su zemljom, a svi oni, koji su van zaštite zidova, bili su lak plen , njihovomnasilju i izopačenosti.

“Moja Lady?”Zvuk glasa njenog vernog sluge, probio je užas napetosti Elizabeti, idoneo joj odmah olakšanje. Elizabeth je pala napred, a glavu je spustila, i povratila svoj dah.

“Moja Lady? Joseph je. Da li ste tamo?” Porast uzbune u njegovom glasu, primorao jeElizabeth da izađe iz svog skrovišta. Tiho je zaobišla drvo i ubacila iza Joseph-a, nežno kuckajući njegovo pogrbljeno rame sa jedne strane, drhtavom rukom. Stari čovek se trgaoodskočio u nazad i okrenuo se, vrlo blizu, tako da je skoro srušio svoju gospodaricu. “Daliste mi dosta za početak”, ukorio je, ali kada je video izraz nevolje na Elizabeth-inom licu, on

6

Anna


7/190

Zvrk

se prisilio na osmeh, pokazujući odsustvo nekoliko zuba u tom prilikom. “Čak i ako mrštite,vaše divno lice, još uvek imate moć, da shvatim koliko sam ponizan.”

“Vi mi laskate kao i uvek, Joseph,” Elizabeth je odgovorila sa osmehom, a njen sluga jeponovno bio začaran njenim promuklim, ipak muzički raspevanim glasom. On jeposmatrao, kako se okrenula i otišla do vrata kolibe i bio je blago iznenađen, da njena

lepota, još uvek ima tu moć da ga uplaši, svaki put kad bi pogledao na nju, jer je gledao nanjeno odrastanje od detinjstva.

“Dođite i podelite hladno piće sa mnom i recite mi, šta vas dovodi ovde danas”, reklaje Elizabeth. Njen ponosni stav je posrnuo onda, a zbunjenost joj je zamaglila oči. “Nisamzaboravila dan, ili jesam? Ovo nije vaš uobičajeni dan, kada mi donosite hranu, zar ne? Ilisam zaista izgubila svaki osećaj za vreme?”

Joseph je primetio očaj u njenom glasu i poželeo da je uzme u naručje i ponudi utehu.To je bila nemoguće težnja, on je shvatio, jer ona bila njegova gospodarica, a on njenponizni sluga. “Skoro će mesec dana od kako je moja porodica -”

“Ne govorim o tome, Lady, i ne uznemiravajte se,” Joseph je umirivao.

“Ne budite ludi, jer ima samo dva dana od kako sam ovde. Danas sam vam doneovažnu vest i imam plan, o kom želim da razmislite.”

“Joseph, ako ponovo predlažete, da idem kod mog dede, onda ste zalud dolazili. Mojodgovor će biti isti i danas. Nikada! Ja ću da ostanem u blizini moje kuće, dok ne budemdonela osvetu ubicama moje porodice.

To sam obećala! “Stajala je zureći u njega, dok je govorila, a njena tvrdoglavost je bilanaglašena, prkosnim naginjanjem brade, a Joseph je shvatio, da je bio primoran da pilji usvoje čizme, da bi izbegao jezu iz njenih očiju.

Elizabeth je prekrstila ruke i čekla. “Šta možeš da mi kažeš, šta?” ona je zahtevala.Kada joj sluga nije odmah odgovorio, Elizabeth je uzdahnula sa ogorčeno i nastavila je

mekšim glasom. “Budite zadovoljni, Joseph. Poslala sam malog Thomasa na sigurno. Tomora da bude dovoljno.”

Njegov odgovor, nije bio ono, što je očekivala. Elizabeth je gledala, kako su njegovaramena padala, još više nego što je bila njihova prirodna sklonost. Sluga je protrljao ćelavuglavu i pročistio svoj glas. “Oni zli su otišli.”

“Otišli? Kako to misliš, otišli? Kako to može da bude? Gde su otišli?” Njen glas sepovećavao uz svako pitanje, a ona je bila svesna, da je zgrabila ogrtač svog odanog sluge isnažno ga tresla.

Joseph je podigao ruke i nežno se izvukao od njenog stiska. “Molim vas, moj lady,smirite se. Hajdemo unutra”, predložio je, “a ja ću vam reći, sve što znam.” Elizabeth se

složila, brzim klimanjem glave

i požurila unutra. Pokušala je da se sredi

sama

,kao što jepriličilo njenom položaju, ali su joj se misli pobunile na taj zadatak, koncentrišući se na broj

neodgovorenih pitanja i zbunjujućih emocija, umesto toga. Koliba je imala samo jednu sobu,ai ona je bila slabo opremljena. Elizabeth je sedela na ivici jedne, od dve drvene stolice, aruke složila u krilu, i ispravila leđa, dok je čekala Joseph-a da zapali vatru u ognjištu. Iako jebilo kasno proleće, koliba bila vlažna i hladna. Izgledalo je da je prošla večnost, pre nego štoje Joseph seo, preko puta nje.

7

Anna


8/190

Zvrk

“To je bilo ne dugo pošto sam vas ostavio ovde poslednji put, my lady. Na dan oluje “,rekao je ocenivši,” Upravo sam stigao do drugog uspona iznad dvorca, kada sam ih prvi putugledao, kako se približavaju kao oblak prašine onim krivudavim putem ispod. Iako ih jebilo samo dvesta ili možda tako nešto, oni su ipak izgledali, kao smrtonosna borbena sila.To je bio tako strašan prizor. Zemlja se tresla ispod mene, a oni su jahali kao jedan,

surovim tempom i opakim izrazima. Video sam i njihovog vođu, jer je on jahao i ispredsvojih ljudi i samo je on, jedini bio bez kacige.

Kada su se probili do dole i ušli na kapiju, bilo mi je jasno, da se oni ne brinu zaelement iznenađenja, jer sam jahao bliže, a moja radoznalost je gurnula u stranu sav mojoprez. Kada sam pronašao bolji vidik,video sam, da je njihov vođa, sastavio svoju silu, upola kruga, praveći zid od štitova, samo su napredovali. Bio je to prizor, koji se vidi, retkojednom u životu. Gledao sam njihovog vođu, kada je zauzeo svoj stav, ogromna figura ,moram da priznam, jer je nosio veliki mač, i mogu da se kladim, da je dvoje manjih ljudi,jedva moglo i da ga podigne. Gledao sam, kako je njegov mač poleteo bezbroj puta i spustiose, isto toliko. Onda je oluja provalila...”

“Da li su to ljudi Lord-a Geoffrey-a?” To je bio goli šapat, ali Joseph ga je čuo.

“Da, to su bili ljudi Gospodara Geoffrey-ja. Vi ste znali, da će on poslati vojsku.”

“Naravno da sam to shvatila, Joseph”, uzdahnula je.

“Moj je otac bio vazal Gospodaru Geoffrey, i njegov gospodar bi povratio, ono što jenjegovo. Ipak, nismo mu poslali ni reč. Koliko je stigao, tako brzo?”

“Ne znam”, priznao je Joseph.

“Belwain!”Ime je bilo,kao krik očaja. Elizabeth je poskočila i počela da šeta, nekimsvojim tempom.

“Vaš ujak?” Joseph pitao. “Zašto bi on...”

“Naravno,” Elizabeth ga je prekinula.

“Oboje znamo, da je moj ujak bio iza pokolja moje porodice. Otišao je do Geoffrey-a.Bože, izdao je svoje ljude, da bi osvojio Geoffrey-jevu naklonost. Kakve li je samo laži, onmorao da kaže.”

Joseph je odmahnuo glavom. “Uvek sam znao, da je bio zao čovek, ali čak i ja ne mislimda bi išao do takve krajnosti.”

“Naša stvar je izgubljena, Joseph,” Elizabeth je odgovorila u očaju šapatom. “GospodarGeoffrey će saslušati laži mog ujaka. Thomas i ja ćemo biti stavljeni u Belwain-ove ruke, iThomas će biti ubijen, jer jedino kada moj mali brat, bude mrtav Belwain može da postanegospodar mog doma. Tek tada.”

“Možda će Lord Geoffrey videti kroz Belwain-ov plan”, odgovori Joseph.

“Nikada nisam upoznala Gospodara Geoffrey,” Elizabeth je rekla, “Ali znam da je nekorekao da poseduje žestoku narav i više je nego neprijatan, sa vremena na vreme. Ne, nemislim da bi on hteo da sasluša.”

“Moja gospo,” Joseph je preklinjao,” možda ...”

“Joseph, ako bih imala samo sebe, da uzmem u obzir, ja bih otišla Gospodaru Geoffreyi molila ga, da sasluša moje reči, jer Belwain-ovu podmuklost treba da bude rečena svima,

8

Anna


9/190

Zvrk

koji hoće da slušaju. Ali moram da zaštitim Thomasa. Belwain misli, da smo oboje, i mojbrat i ja su mrtvi.” Elizabeth je nastavila da korača, nekim svojim tempom, napred nazad,ispred ognjišta.

“Donela sam svoju odluku, Joseph. Sutra krećemo za London u bezbednost doma moga dede.”

“A Belwain?” Joseph je upitao neodlučno. Strah od onoga, što bi njen odgovor mogao da bude, Joseph je potražio oslonac za sebe. Dobro je poznavao svoju gospodaricu. Onaneće dozvoliti Belwain-u da prođe nekažnjeno za njegovo zlo, koje je uradio.

“Ja ću ga ubiti.” Dugačka cepanica je zapucketala, i glasno pop, je odjeknulo u tišini,koja je usledila nakon Elizabetine izjave.

Hladnoća se smestila u kosti u starog sluge. Nije imao dilemu da će njegovagospodarica, uraditi, kao što je rekla. Ali, on još nije preneo sve vesti, koje je imao za nju, itada je svoje grube dlanove spustio na drhtava kolena, pružajući sebi oslonac i požurio dazavrši do kraja svoj zadatak.

“ Geoffrey-jevi ljudi imaju Thomasa.”Elizabet se naglo zaustavila.

“Kako to može da bude? On je sa dedom do sada. Videli ste ga, da je otišao saRolandom. Sigurno ste pogrešili.”

“Ne, my lady. Video sam ga u dvorcu svojim očima. Thomas je spavao uz vatru, ali je tobio on. Imao sam jasan pogled. Posle istraživanja saznao sam, da ga smatraju nemim.”Joseph je podigao ruku, kad je video, da je njegova gospodarica htela da ga prekine, i brzonastavio priču. “Kako je došao do njih, ne znam. Geoffrey-jevi ljudi nisu hteli, ništa da mikažu, ali jedno je sigurno, oni još ne shvataju ko je dečak, ali on je bio dobro zbrinut. Zato,što onaj ko je blizu smrti, je isti onaj koji mu je spasio život, to mi je rečeno. “

“Joseph, vi govorite u zagonetkama. Ko je blizu smrti?” U svojoj frustraciji, Elizabeth se izvukao zalutali pramen, zlatne kose, koji joj je zaklonio vid, i brzo ga zabacila nazad

preko ramena. Joseph je sa druge strane, ispustio dug uzdah i počešao svoju jaku bradu prenego što je nastavio.

“Njihov vođa je dobio udarac u glavu, za vreme bitke. Kažu da umire.”

“Zašto si rizikovao i otišao do dvorca, Joseph?”

“Maynard, štalski majstor, je video gospodara i poručio mi je, da je Thomas tamo.Morao sam da odem i sam se uverim”, objasnio je Joseph.

“Kada sam čuo da je vođa Geoffrey-jevih ljudi umire, potražio sam izlaz sledećeg ukomandovanju. Smislio sam plan i ... “Joseph se ponovo nakašljao, pre nego što je nastavio.

“Rekao sam im, da znam nekog ko je dobro upućen u veštinu isceljivanja , i da ćudovesti tog iscelitelja, koji bi negovao njihovog gospodara, pod uslovom, da kada on bude

dobro, iscelitelj bezbedno može da ode. Gospodarev vazal se prepirao preko glave oko toga,rekavši kako nije potrebno da se prave nikakva obećanja, ali nisam mogao da uzmaknem nimalo, i na kraju je pristao.”

Elizabeth je pažljivo slušala Josephov plan, pa sa ljutitim rečima zahtevala, “A šta akose on ne oporavi, Joseph? Šta onda?”

“To je sve što sam mogao da se setim, kako da vas približim Thomasu. Možda možeteda pronađete način, da ga oslobodite, kada budete unutra. Nemojte se mrštiti tako,” sluga je

9

Anna


10/190

Zvrk

zamolio. “Vaša majka je lečila bolesne, i mnogo puta sam video da ste joj se vi pridružili.Sigurno znate nešto od njene veštine.”

Elisabeth je razmislila o onome što je Joseph rekao. Njen stomak se uvrnuo u čvor, jerje bila zbrinuta, oko toga kakav pravac akcije, treba da se preduzme. Na prvom mestu jebila Tomas-ova sigurnost, i to je najvažnija stvar. Ako ljudi Gospodara Geoffrey-ja saznaju

ko je Tomas, oni će ga odvesti do svog vođe. Prema zakonu, Tomas bi trebalo da budesledeći na redu da zavlada dvorcem, ali on će biti stavljen pod zaštitu svog ujaka, sve dok nebude punoletan. Kao Tomasov zaštitnik Belwain bi se obezbedio da njegova jedinaprepreka, njegovom položaju vlasti, bude uklonjena. Zakon je zakon.

Ne, tu nije bilo nikakvog izbora.

“То је dobar plan, Joseph. Ako bude bila Božija volja, njihov vođa će se opraviti, a akone mi ćemo uraditi sve što možemo.”. Еlisabeth je polako prakrstila, a Joseph je sledio.“Neka bude Božija volja”, Joseph je ponavljao kao molitvu. “Аko Bog da”.

“Ja ću se pripremiti za put, dok ti osedlaš moju kobilu, Joseph. “Оsmeh je smekšaonjeno naređenje. Joseph se odmah povukao, zatvarajući čvrsto vrata iza sebe. Оn je obišaokolibu i na brzinu spremio životinju za svoju gospodaricu. Kada se vratio nekoliko minutakasnije vratio, video je da je Elizabeth je promenila haljinu, sada je bila u plavoj haljini, jednostavnog dizajna, ali bogate teksture, i tačno iste boje, kao i njene oči. Prihvatio je paketbilja, koji mu je njegova gospodarica predala i pomogao joj da se smesti u sedlo. Imao jedruge misli o njegovom naglom planu, a njegova briga, nije promakla njegovoj gospodarici.Elizabeth se nagnula dole prema njemu i nježno potapšala njegovu smežuranu ruku.

“Ne brini, Joseph. odavno je prošlo vreme za akciju. Sve će biti u redu.” Kako je želeoda se osigura, da će reči njegove gospodarice biti istinite, Joseph se opet prekrstio. Tada se

popeo na

uštrojenog

konja, koji je pozajmio od Hermana ćelavog, pomoćnika

štalskogglavnog majstora, i poveo kroz šumu, a njegov bodež je bio spreman, da ga brzo izvuče, uslučaju nekakve šale na putu.

Za manje od sat vremena Elizabeta i Joseph su stigli do bitkom oštećenih vrata dvorca,na vrhu krivudavog puta. Dva krupna stražara, su se pomerili, kako bi im omogućili ulaz,stajali su preteće jasno, primećujući da su vučjaci okružili Elizabetinog konja. Iznenađenjese primetilo na njihovim licima, ali oni držali svoje tišine i nisu rekli ni reč, samo su se cerilisa podignutim obrvama, jedan na drugog, kada su oni bezbedno prošli. Kada je par došaodo unutrašnjih zidina, Joseph je bio prvi, koji je sjahao i on je brzo požurio, da pomognesvojoj gospodaici. Osetio njeno drhtanje, kada je stavila ruku u njegovu, i znao da seprestrašila. Talas ponosa prilično ga obuzeo, kada se zagledao u njene oči, jer je njen spoljni

izgled, pokazivao samo mirnoću, koja se vidi samo spolja. “Vaš otac može da bude ponosan,my lady”, šapnuo je, dok je podigao iz sedla. Da, ona je nasledila hrabrost od svog oca,Joseph je znao, a on je samo želeo da Thomas može, da je vidi sada. Jer istini za volju,Joseph bio taj, koji je bio uplašen od onoga što će doći, a njegova nežna gospodarica, bila jenjegov umirujući tonik.

Zvuci muškaraca u poslu bili glasni i žestoki, kada su prvi put ušli u dvorac, ali sada sespustila zlokobna tišina, i smirivanje je nastupilo. More stranih lica je zurio u nju napeto.

10

Anna


11/190

Zvrk

Elizabeth je stajala pored svog konja za trenutak, a zatim prizvala svu svoju hrabrosti i,uzdignute glave, počela da hoda kroz gomilu, ljudi koji su je pomno posmatrali. Zar Josephnije rekao, da je bilo jedva dve stotine njih? pitala se. Pa, on je pogrešio, ona je pomislila, jerje tamo bilo bar dva puta taj broj. I svi su duboko i otvoreno zurili! Njihovo sirovoponašanje nije uplašilo Elizabeth. Ponos joj je ispravio ramena, dajući joj kraljevski izgled.

Vetar se podigao i zgrabio njenu kapuljaču i skinuo je u trenutku sa njene glave, a masateških, suncem obasjanih uvojaka, je brzo prihvatila svoju slobodu, padajući u neredu okoramena.

Elizabeth je nastavila da hoda sa tihim dostojanstvom u veliku dvoranu, zaustaviši samo dovoljno dugo, da skine ogrtač i predati ga Joseph-u, koji je pratio u stopu. Primetilaje da je stezao njen svežanj lekova u tesan zagrljaj, a vene na njegovim rukama su natekleod pritiska, i ona mu se brzo osmehula, nastojeći da ublaži njegovu teskobu. Spoljanesvesna muške otvorene procene, a okružena svojim vernim vučjacima, Elizabeth seokrenula i nastavila svojim putem, do velikog ognjišta na suprotnom kraju hodnika. Svi sućutali i čekali, dok je ona grejala ruke, što je duže mogla, pre nego što zaurla od opekotina.Nije joj bilo stvarno hladno, ali je iskoristila vreme da sebe pripremi pre nego što se suoči

sa svojom publikom. Kada više nije mogla da odlaže, ona se okrenula i susrela sapogledima, koji su buljili u nju. Psi su sedeli, jedan sa svake strane, oko nje.

Polako je pregledala sobu. Dom je nestao, a zastava i tapiserija su visile u komadićimauz vlažne kamene zidine, podsetnik da je smrt ušla u Montwright; nije odjekivao smeh, koji je njoj ostao u sećanju, samo vapaji i muka je ispunila, njenu dušu. Sada je to bila samo golasoba, i ona nije mogla ni zamisli, svoju majku kako sedi pored njenog oca za dugim hrastovim stolom ... ne, videla je samo, opet i opet, mač besa kako se podigao premamajčinim vratom ...Kašalj zaustavio njene misli. I teška tišina je bila prekinuta. Elizabeth jenaterala samu sebe, da skrene svoj pogled od pocepane i spaljene zastave i usresredi se nasvoju publiku. Puniji crvenokosi vojnik sa spremnim osmehom, skočio sa svog mesta zavelikim stolom i požurio preko, da stane direktno ispred Elizabeth, zaklanjajući njen pogledna ostatak ljudi. Procenila je, da bi on mogao da bude štitonoša, jer je bio prestar da budepaž, a još premlad za viteza. Njegov glup osmeh, skoro da je nasmejao Elizabeth, ali ona jepazila, da njen izraz ostane neutralan.

Štitonoša se zagledao u Elizabeth-ine plave oči i rekao glasno: “Ti si lepotica. Kakoćete da se brinete za našeg gospodara?” A kada ona nije odgovorila na njegovo ruganje, jeru stvari, ona nije bila sigurna, kako bi baš odgovorila na njegovo pitanje, on je postaviodrugo, govoreći: “Ona ima kosu rođenu od sunca. Mogu da se kladim, da se oseća podrukama, kao najfinija svila.” I tada je podigao ruku, da dodirne njene uvojke, ali njen glas,iako mek, ga je isekao u pola pokreta, kao nož.

“Zar vi ne cenite svoj život?” A štitonoša, zaustavljen u svojoj nameri, više se nije

osmehivao, jer mu nije promakao zvuk niskog dubokog režanja pasa. Pogledao je svakuživotinju ponaosob i video, da im se dlaka na leđima oko vrata nakostrešila i da su njihovizubi, svetlucali, kao ivice bodeža, koji su bili spremni za napad. Kada je mladić ponovnopogledao u Elizabeth, lice mu je bilo bledo, i bio je ljut i namršten.

“Ja vam ne bih nikako naudio, jer ste pod zaštitom Sokola”, šapnuo je. “Ne treba mene da se plašite.”

11

Anna


12/190

Zvrk

“Onda ni vi nemorate da strahujete od mene”, Elizabeth je šapnula samo za njegoveuši. Nasmejala se tada, a štitonošina srdžba je nestala. Znao je da, iako su ih vojnici gledali,nisu bili u stanju da čuju njihovu razmenu. Spasila je njegov ponos, i on joj je bio zahvalan.Ponovo se nasmešio. Elizabeth je dala znak psima i oboje su se opustili uz nju, a njihovirepovi su lupali po rogozu.

“Gde je vaš vođa?” upitala je. “Ako me budete pratili, ja ću vas odvesti do njega,”štitonoša je predložio, a glas mu je bio nestrpljiv.

Elizabeth je klimnula glavom, te pođe za dečakom. Joseph je čekao pri dnu stepenica,a ona mu se još jednom osmehnula, dok je prihvatila paket sa biljem. Tada je požurila nagore krivudavim lebdećim stepenicama. To je bio težak zadatak, ali Elizabeth se nateralada skloni sve uspomene, prošlih vremena, kada se trkala uz stepenice sa njenim sestrama injenim mlađim bratom.Vreme za plakanje će biti kasnije. Thomas-ova budućnost je sadazavisila od nje. Na vrhu prvog ispusta, drugi, stariji vitez se pojavio. Mrk pogled je narušio njegove oštre crte lica i Elizabeth se ohrabrila za drugi sukob.

“Vi ste žena! Ako je to neki trik ...”

“Zašto bi vi dali vašu pomoć?” on je zahtevao odgovor.

“Ja ne nudim objašnjenje”, Elizabeth je odgovorila. Razdraženost i umor je tekao kroznju, ali ona je bila vrlo oprezna, da bi sakrila te emocije.

“Da li želite moju pomoć ili ne?”

Vitez nastavio da seva na nju još trenutak duže. Elizabeth je bilo je jasno, da je on biosumnjičav prema njenim motivima, ali je ona odbila da umiriti njegove strahove, ostajućitvrdoglavo da ćuti, dok mu je parirala pogledom, zureći u njega.

“Ostavite pse ovde i pođite za mnom.” Naređenje je bilo odsečno i skoro da je vikao.“Ne”, odvratila je odmah Elizabeth. “Oni idu sa mnom. Neće izazvati nikakvu nevolju, osim

ako neko pokuša da mi naudi.” Na njeno iznenađenje, nije se raspravljao oko toga, iako jeprimetila da je nervozno prolazio dugim prstima, kroz njegovu smeđe sedu-prošaranukosu, pokretom za koji je ona bila sigurna, da je bilo čista ogorčenost. Nije je odveo dotrouglastih vrata veće spavaće sobe levo, već se okrenuo na desno i, dižući upaljenu bakljusa svog držača, koja je gorela uz kameni zid, i požurio dole niz uski hodnik i stao prednjenom sopstvenom spavaćom sobom. Dva stražara su čuvala vrata i oboje su pogledaliiznenađeno, kad su ugledali Elizabeth.

Sa znakom strepnje Elizabeth je pratila viteza kroz ulaz. Brzo je pregledala sobu i bilaiskreno zapanjena, jer je ona bila baš kao što je ona ostavila, Njena komora je bila manja odostalih, ali to je bila njena omiljena soba, kako zbog njene izolovanosti od ostalih, tako izbog pogleda, od kojeg zastaje dah, koji je pružao mali prozor na šumu iza.

Ognjište je zauzelo većinu na krajnjem zidu, i bio je okružen sa dve drvene stolice

sa kraljevsko plavim jastucima, koje je njena sestra Margaret sašila za nju. Njenpogled je prešao preko zastave, koja je visila iznad ognjišta, a njena plava boja odgovaralaje jastucima sa bledo žutim nitima, prošaranim kao i boja njenih vučjaka. Zastava je jedinadruga boja, osim duboko tamno crvene, na vrhu tapiserije, ističući boju njenog ljubimcasokola.

12

Anna


13/190

Zvrk

Njeno srce je bolelo od uspomena, kada su ona i njena majka radile na zastavi , koja juje napala.

Ne! njene misli su povikale. Ово nije vreme. Elizabeth je odmahnula glavom i tajpokret nije bio propušten od viteza, koji ju je promatrao. On je, takođe, studirao zastavu, azatim se okrenuo prema Elizabeth. Prepoznao je prolazne muke, koje je ona pokušala da

sakrije. Nagađanje i radoznalost se pojavila u njegovim očima, ali Elizabeth mu nijeobraćala pažnju. Okrenula se da pogleda na krevet, a sa plavim i žutim draperijamavezanim, nazad sa svake strane, ona je imala jasan pogled na vođu. Bila je odmahzaprepaštena njegovom veličinom, misleći da je on čak i viši nego njen deda. Kosa mu jebila boje gavrana, i skoro da je dodirivala zavese na vrhu kreveta, dok su mu noge skorovisile na drugom kraju. Iz nekog neobjašnjivog razloga, čak i u svom oslabljenom stanju, onje uplašio, a ona stajala začarana, dok je proučavala težinu njegovih povreda. On je biozgodan vitez, morala je da prizna, lep i ... težak. Ratnik je počeo da se bacaka, sa jednestrane na drugu, i stenjao slabim, ali još uvek dubokim glasom, a njegov pokret je primoraona delo. Brzo je stavila ruku na njegovo vlažno, bronzano čelo, nežno sklanjajući mokrukosu, da bi ona mogla da oseti njegovu kožu. Njena mlečno bela ruka bila u oštrom

kontrastu, sa njegovom duboko osunčanom i vremenom prepuštenoj koži, a njen dodir, gaje umirio.

“On je gori od groznice,” Elizabeth je primetila. “Koliko dugo je ovako?” Čak i dok jegovorila, primetila je otok iznad njegove desne slepoočnice i nežno istraživala oko nje.Ratnikov saputnik ju je promatrao sa svog mesta u podnožju kreveta, mršteći se. “Videosam ga kako je dobio udarac. On je pao na zemlju, i ovako je od tada.”

Elizabeth se namrštila razmišljajući. Nije bila sigurna, šta bi trebala da uradi.

“To nema smisla”, suprotstavila se, “zbog udarca se ne dobija groznica.”

Ispravila se, a zatim i odlučnim glasom naredila, “Pomozite mi, da ga skinem”.Elizabeth nije dala vitezu vremena da ispituje njene motive, jer je odmah počela da odvaja

vezove sa ratnikovih leđa. Vitez je oklevao jedan kratak trenutak, a zatim joj pomogaopovlačeći oklop iz donjeg dela, i skidajući sa sada uspavanog njegovog gospodara. Iako sesilno trudila, Elizabeth nije mogla da povuče prošivenu oklopnu košulju, napravljenu oddebelog pamuka, i natopljenom znojem od groznice, preko masivnih ramena, i ona jekonačno priznala poraz. Nagonski je uzela nož, koji je nosila na svom struku, misleći da ćemorati da iseče tkaninu, kako bi sunđerom izvlači toplotu iz ratničkih grudi.

Pratilac je video odsjaj metala i, ne shvaćajući njeno razmišljanje, zakucao je nož napod sa nadlanicom.

Psi su počeli da reže, ali Elizabeth ih je brzo ućutkala i okrenula se prema vitezu. Njenglas je bio nežan i lišen svakog besa. “Iako nemate razloga, da mi verujete, nije potrebno

da se plašite. Samo sam htela da isečem košulju.”“Jeli to potrebno?”vitez je upitao frustrirano.

Elizabeth je ignorisala pitanje i sagnula se da dohvati njen bodež. Podelila je košuljuna vratu i pocepala rublje, šireći sa rukama. Bez da je i pogledala na ljutitog pratioca, onamu je naredila, da joj donese hladnu vodu, tako da je ona mogla da okupa znoj i toplotu iznjegovog gospodara.

13

Anna


14/190

Zvrk

Dok je vitez prenosio njene naredbe na stražare ispred vrata, Elizabeth pregledalaruke i vrat njenog pacijenta, tražeći moguće povrede. Htela je njezine oči putuju niže iosetila da joj u obrazima raste toplota. Znajući da je pocrvenela pri pogledu na njegovunagost, bila je ljuta na sebe, iako u stvarnosti, ona nikada nije videla golog čoveka pre. Iakoje bio običaj, da kćeri pomognu u kupanju u gostujućeg plemstva, njen otac je imao previše

nepoverenja, za apetite svojih prijatelja i proglasio da će sluge pomagati, a ne njegove kćeri. Radoznalost je svladala stid i Elizabeth je brzo pogledala i donji deo tela. Bila je blago

iznenađena, jer on nije pokazao neobuzdano oružje, jer je čula, da svi ljudi to poseduju, ipitala se, da li su ženske sluge od kojih je ona načula, malo preterale, ili, ako su svi muškarcibili građen poput ovog. Možda je bio neispravan.

Elizabeth se usmerila na svoj zadatak, na ruku i prešla na grudi. Pomerila je čistuposteljinu i pocepala materijal u duge trake. Kada je voda stigla, počela je da brišeratnikovo lice.

On je još uvek bio kao mrtav, pomislila je, i njegovo hrapavo disanje je bilo previšeplitko. Nosio je ljut crveni ožiljak, koji je počinjao na ivici njegovog levog oka i krivio se, kao

polu mesec, a završavao se negde iza uha, dobro skriven, od crne malo uvijene kose. Savlažnom krpom nežno je pratila taj nazubljeni obris, misleći da je ožiljak je malo umanjioizgled vođe.

Oprala mu vrat i grudi, primećujući još više ožiljaka. “On ima previše tragova da bimeni odgovaralo”, izrazila se naglas. Elizabeth je prestala da briše sunđerom, kada je stigla do njegovog struka. “Pomozite mi da ga okrenem,” rekla je njegovom saborcu. Njegovo strpljenje je bilo pri kraju, i njegovo nezadovoljstvo očigledno i na njegovoj donjoj granici,“Po svim svecima, ženo, njemu ne treba kupanje, već lek.”

“Da bih znala da je udarac u glavu, sve što on Ima,” Elizabeth je odgovorila isto tako glasno. “Vi niste ni uzeli vremena, da mu sklonite borbenu odeću.”

Odgovor vitezovog pratioca je bio odustane i skrsti ruke na grudi, sa žestokimstreljanjem očima, i Elizabeth je zaključila da neće dobiti nikakvu pomoć. Dala mu je onošto se nadala, da je bio oštar pogled, a zatim se okrenula prema ratniku. Ispružila se prekokreveta i zgrabila nemirnu ruku sa obe njene. Iako je povukla svom svojom snagom, ratnik se nije ni pomerio. Nastavila je da povlači, nesvesno grizući donju usnu u svom naporu, imislila da napreduje, kada je ruka koju je držala, trgla nazad u svoj početni položaj. AElizabeth je otišla sa njom, i završila zarobljena preko Gospodarevih masivnih grudi.Mahnito je pokušala da se oslobodi ruke, ali vitez je sada imao čvrst zahvat i činilo se, čak i u snu, da nije sklon saradnji.

Vazal je gledao Elizabeth-in slabašan pokušaj da se oslobodi, odmahujući glavom svevreme, a onda povikao, “Maknite se sa puta, ženo.” On je oslobodio čvstog zagrljaja i grubo

je povukao na noge. Sa jednim sigurnim pokretom, on je okrenuo njenog nemirnog pacijenta preko nastomak. Razdraženost se pretvolila u užas, kada je vazal video, krvlju prekrivenu potkošuljuzalepljenu, na ratnikovim leđima, i on se odmaknuo u šoku.

Elizabeth je više nego laknulo, kada je videla povredu, jer je ovo nešto, sa čime bimogla da se nosi. Sedela je na ivici kreveta i nežno oslobađala materijal iz teškog zatvora.

14

Anna


15/190

Zvrk

Kada je pratilac mogao jasno da vidi, kolika je dijagonalna rana, podigao je ruku načelo. Bez stida zbog suza, koje su mu napunile oči, šapnuo je bolnim glasom, “Nikad nisammislio da proverim ...”

“Nemojte se grditi”, odgovorila je Elizabeth. I blagonaklono se osmehnula, pre negošto je nastavila, “Sada razumem, šta je uzrok, groznice. Trebaće nam više vode, ali ovog

puta, to mora da bude vruća, baš do ključanja, molim vas.”Vazal je klimnuo glavom i požurio iz sobe. U roku od nekoliko minuta, ključala voda je

bila stavljena na pod, pored Elizabeth. Istini za volju, Elizabeth se užasavala onoga šta onamora da uradi, videla je svoju majku, da to radi nebrojeno puta u prošlosti, za one sasličnim povredama. Ponavljajući molitvu, i moleći Boga da bude uz nju, ona je natopila čistutraku tkanine u vodu i napravila grimasu od tegobe izazvane na rukama. Ignorisala je bol ipotopila krpu, još više u vodu. Sada je bila spremna, a ipak je oklevala.

“Moraćete da ga držite, bojim se,” šapnula je, “Zato što će znatno da boli ... ali jepotrebno da bude urađeno.” Podigla je plave oči, kako bi se susrela sa uznemirenonamrštenog vazala i čekala. On je klimnuo glavom u razumevanju i stavio obe ruke na

široka ramena njegovog vođe. Još uvek je oklevala. “Moram da izvučem otrov napolje ili ćesigurno umreti.” Elizabeth nije bila sigurna, da li je bila uveravala vazala ili sebe, da bol, kojiće da izazove, bio potreban.

“U redu”, bio vazalov jedini odgovor. Ako bi Elizabeth slušala pažljivo, ona bi čulanežno razumevanje u njegovom glasu, ali ona je bila previše uznemirena zbog agonije, kojuće ona uskoro da nanese. Duboko udahnuvši, ona je stavila celu naparenu krpu prekootvorene rane. Reakcija vođe je bila brza i besna. On je pokušao da podigne prislonjenukrpu sa njegovih leđa sa žestokim trzajem, ali vazal je držao vrlo čvrsto, i on nije mogao dazbaci svoju muku. Očajan vođin krik je pocepao Elizabeth-ino srce i ona je zatvorila oči unevolji. Vrata spavaće sobe su se uz prasak otvorila i dvojica stražara su utrčali unutra, sa izvučenim mačevima. Strah i zbunjenost se videla u njihovim izrazima. Vazal je odmahnuo

glavom i rekao im da sklone svoje oružje.“To mora da se uradi.” Elizabeth-ine reči su smirile čuvare i oni su se povukli na svoje

položaje, ispred vrata.

“On nikada ne bi vikao da je budan,” vazal je rekao Elizabeti. “On ne zna šta radi”,objasnio je on.

“Da li ste mislili, da ga to čini manjim čovekom, ako da oduška svojoj agoniji?”Elizabeth je upitala, dok je stavljala drugu krpu preko rane.

“On je neustrašiv ratnik”, odgovorio je vazal.

“Sada groznica vlada njegovim postupcima “, Elizabeth je odgovorila. Vazal je klimnuoglavom tako da je Elizabeth skoro poželela da se nasmeje. Okrenula se nazad svom

pacijentu i podigla obe trake sa rane, skidajući pri tom žute i crvene ostatke sa njima.Ponovila je postupak bezbroj puta, dok nije bila samo svetlo crvena krv, koja je curila izdubokog otvora. U vreme kada je završila, ruke su joj bile crvenom kao rane, i otečene.Protrljala ih je, u želeći da malo ublaži bol, a zatim uzela njin paket. Govoreći više za sebenego vazalu, kazala je, “Mislim da nema potrebe, da na ranu stavljam užareni nož, jer krvaričisto i kako treba, ali ne preterano.” Vođa nije bio pri svesti, zašta je Elizabeta bila zahvalna,jer je znala, da lek, koji mora da stavi na ranu nije bio umirujuć. Uzela je neku količinu

15

Anna


16/190

Zvrk

smrdljivog melema, za koju je mislila da je potrebna, a zatim zavila cela njegova leđa. Kad jeto uradila, vazal je okrenuo vođu prema njoj i ona je silom sipala napitak, koji je sadržaokadulju, cvet dinje i koren velebilja, dole niz njegovo grlo. Ništa više nije bilo da se uradi.Elizabeth su boleli mišići od naprezanja, i ona je ustala i otišla do prozora. Podigla je krzno ,koje je zaustavljalo vetar i bila je iznenađena, kada je otkrila da se tama spustila.

Naslonila se umorno na kamen i pustila svež vazduh, koji je nju oporavio. Na kraju seokrenula vazalu, primećujući prvi put, kako je umoran i ispijen on bio. “Idite i pronađitenegde da se odmorite. Ja ću gledati vašeg vođu.”

“Ne”, odgovorio je. “Ja mogu da spavam, samo kada se Soko oporavi. Ne pre.” Staviodrugu cepanicu u vatru, dok je odgovarao.

“Kojim imenom se zovete?” Elizabeth je zapitala.

“Roger”.

“Roger, zašto nazivaš vašeg vođu Soko?” radoznalo je zapitala Elisabeh.

Vazal je podigao svoj pogled i vrlo pažljivo je pogledao, iz svog pognutog položaja, ispred kamina, a zatim joj osorno odgovorio, “Svi oni, koji se bore u borbi sa njim, ga tako

zovu. To je naš način gledanja na stvari.” Njegov neodređen odgovor, je imao malo smisla zaElizabeth, ali ona nije htjela da ga izaziva, i da ga ispituje dalje o tome. Sada je došla do srca svoje potrebe. “Kazali su, da se ovde nalazi dečak, koji ne govori, i da mu je Soko spasioživot. Da li je to istina?”

“Da.” I sumnja se vratila u vazalov izraz, a Elizabeth je znala, da će morati da ide lagano. “Ako je on onaj na koga mislim, znam njegovu porodicu i biću voljna, da gapovedem, sa sobom kada odem.”

Vazal je posmatrao zamišljeno. izostanak njegovog odgovora, je bio uznemirujuć, aliElizabeth se prisilila da ostane mirna. “Šta vi kažete, Roger?”

“Vidjeću šta mogu da uradim, iako samo baron može da donese tu odluku.”

“Ali baron Geoffrey nikada ne putuje ovdje! Potrajaće mesec dana gužve, pre nego što se vest vrati, da bih mogla da uzmem dečaka. Sigurno je, da će želeti da se dete vrati svojimroditeljima. Možete li vi da donesete odluku, umesto njega? Sigurna sam, da će njemu bitidrago, da se ne gnjavi sa tim, da dolazi, Montwright je malo i beznačajno imanje u odnosuna njegova druga.” Elizabeth je skoro dodala, da je čula i svog oca, da tako kaže u bezbrojnavrata. I ona je znala, da je to bila istina, jer baron Geoffrey, nikada nije došao njenom ocuu posetu. Ne, Gospodar Thomas je uvek putovao na Baronovo glavnog imanja, kad god jeposao trebao da bi se sprovede.

Vazal je bio iznenađen njenom žestokim ispadom. “Mesec? Morate samo da sačekate,da groznica prođe, i kada se on probudi, da ga pitate”, tvrdio je on. “A vi ste pogrešili,

devojko. Ne postoji takva stvar, kao što je imanje, koja je previše beznačajna za Geoffreypregled. On štiti sve one, koji se obavežu i zakunu na vernost, od najviših do najnižih”.

“Hoćete da mi kažete, da soko može da mi da dozvolu? Da on može da odluči umestoBarona?” Elizabeth je pitala, a njen glas je bio pun nade. “Onda naravno, da on hoće”, kazalaje i požurila sama da odgovori, “Jer sam preuzela brigu o njemu. Uradiće, ništa manje.”Nasmejala se sa olakšanjem, i sklopila ruke.

16

Anna


17/190

Zvrk

“Ne znate koga ste upravo lečili?” Roger pitao, a osmeh je razvlačio na uglovima usta.Elizabeth se namrštila na njega i čekala.

“Soko je Gospodar Geoffrey, vladar od Montwright.” Roger je seo u jednu od stolica ipodbočio noge jednu na drugu, i čekao njenu reakciju.

“ On je barun Geoffrey? “ Zaprepašćenje je jasno zvučalo u njenom tonu.

“Jest e,” Roger je priznao. Prekrstio je gležnjeve i nasmejao se. “Zašto ste takoiznenađeni? Svi znamo Sokola”, rekao je arogantno.

“Njegov ugled je dobro poznat.”

“Da, ali sam mislila, da je on stari ... stariji od ...” Pokazala je na uspavanog ratnika iproučavala ga dug minut , a njene misli su jurile sa ovim novim razvojem događaja. Njenotac nikada nije spomenuo, da je njegov vladar bio tako mlad. Elizabeth je samo pretpostavila, da je i on bio star čovek, kao i niži baroni, koje je ona upoznala. Naslonila se na hladan kamen i pogledala nazad na Rogera. Izgledalo je da ga zabavlja, njeno neznanje.

“On je najmlađi i najmoćniji pod Williamom,” Roger je odgovorio. Ponos je naglasionjegove reči.”

Ako se gospodar oporavi, onda će on da bude pod mojom obvezom, zar ne?” Elizabethje pitala. Brzo se pomolila, da je to bila istina, da je Geoffrey bio častan čovek, jer onda bi jemožda on saslušao. Mogla je da ga ubedi u zlobu njenog ujaka. Ona mora da ga ubedi! Akose opravi ...Glasno kuc, na vratima, prekinuo je Elizabeth-ine misli. Roger joj je pokazao daostane i otišao da otvori vrata. Razmenio je šaputajuće reči sa stražarima, a zatim seokrenuo prema Elizabeth.”Vaš sluga želi da razgovara sa vama.” Elizabeth je klimnula glavom i pratila jednog od stražara do kraja hodnika gdje je Joseph je stajao i čekao. Moglaje da kaže po njegovom izrazu lica, da je bio uznemiren.

“Joseph, baron je bio taj, za koga sam se pobrinula.”

“Da”, kazao Joseph. Sačekao je da stražar bude dobro van njih i vrati se na svoje

mesto, pre nego što je nastavio, “Hoće li se isceliti?”“Postoji šansa”, kazala je Elizabeth. “Sada moramo da se molimo. To je Thomas-ova

jedina nada”, dodala je. Joseph se namrštio još više, a Elizabeth je odmahnula glavom. “To jedobra vest, Joseph. Zar ne vidiš da će gospodar biti pod mojim obavezom, bilo da sam ženaili ne. On će morati da me sasluša... “

“Ali, onaj je zadužen”, rekao je on, pokazujući joj prema njenoj spavaćoj sobi “, vazal...”

“Njegovo ime je Roger,” Elizabeth je upoznala slugu.

“On je poslao po Belwain.”

“Šta je ovo?” Elizabeth je zahtevala. Spustila je glas i rekla: “Zašto? Kako ti to znaš?”

“Herman ćelavi je čuo njegove naredbe. Glasnici su otišli pre sat vremena. To jeistina”, rekao je, kada je Elizabeth počela da trese glavom, “Belwain će biti ovde, za nedelju dana ili više.”

“Dragi Bože,” Elizabeth je prošaputala.” On ne sme da stigne pre nego što budemrazgovarala sa Geoffrey.” Uhvatila je slugin rukav, a panika se čula u njenom glasu, i

17

Anna


18/190

Zvrk

nastavila brzo “Moramo da sakrijemo Thomasa. Moramo da ga izvučemo odavde, dok ne mogu da budem sigurna u barona Geoffrey-ja. Belwain ne sme da zna, da smo još uvek živi.”

“To nije moguće, moja Lady. Belwain će saznati, čim uđe unutar zidina. Previše vas jevidelo, da odete nazad. On će znati. I to je samo pitanje vremena, pre nego što i ovaj Rogersazna istinu.”

“Moram da mislim,” Elizabeth je šapnula. Shvatila je, da vuče sluginu tuniku i spustila ruku. “Razgovarajte sa Hermanom. On je veran i neće progovoriti ni reč. A on je slobodančovek, Joseph. Vas dvojica, morate uzeti Thomas-a i sakriti ga. Postoji mnogo mesta. Možete li to da uradite?”

“Da”, odgovorio je Joseph, ispravljajući ramena, “Neću vas izneveriti. Naći ću mesto.”

Elizabeth je klimnula glavom, stavljajući svoje poverenje u skromnog slugu. On je nebi izneverio. “To će biti samo na kratko vreme, dok je Geoffrey ne probudi”, kazala je.

“Ali šta je sa vama? Ako se gospodar ne probudi, ako uspavani duhovi nastave da gadrže, i Belwain dođe ovde .. a ako gospodar umre ...”

“Ja ću morati da odem”, kazala je Elizabeth, više za sebe, nego za Josepha. “Ja ne ću biti

ovde, kada Belwain stigne. Ako se gospodar probudi uskoro, možda mogu da razgovaramsa njim, pre nego što Belwain bude imao priliku da isplete svoje laži.” Zadrhtala je, a zatimrekla: “Ako ne, i on umre, onda morate dovesti Thomasa do mene. Nekako ćemo stići domajčinog oca. On će znati, šta treba da radi.”

“Hoćete li se vratiti na vodopad?” Joseph je pitao, sa strahom u glasu. On ne bi mogaoda jaše sa njom sada, jer je dobio dužnost, da uzme Thomasa, a njegova briga za svojugospodaricu bila je ogromna.

“Neću ostati ovde”, šapnula je surovim glasom. “Belwain je prekršio ove zidove. Nećuda budem ovde, da vidim njegov povratak. Neću.”

“Da, moja Lady, smirite se. Sigurno će se ratnik probuditi, pre nego što budete morali

da odete, pre nego što Belwain stigne, a on će vas saslušati”, rekao je on, svojim umirujućim glasom, kao da je govorio povređenom detetu.

Čekao je, dok njegova gospodarica nije smirila svoj dah. Promena, koja je dolazila nadnjom, kad god se ime njenog ujaka spominje, uplašio je starca. Znao je da ona bila svedokpokolja, i razumeo patnju i muku, koja se provlačila po njenoj duši, a verovao je, kao i ona,da je Belwain iza svega. Ipak, on je poželeo da može da govori o tome, i izgovori, i nekanešto od bola izbaci ... Bila je tako jako različita od svoje dve polu-sestre, Margaret iCatherine. Možda je to zato, što je ona bila polu-saksonka. Kada Gospodar Thomas stigao naMontwright sa svoje dve male ćerke, on je bio težak, nesrećan čovek. Ali sve to sepromenilo u roku od šest meseci, za koje je sreo i oženio plavokosu Saxon-sku lepoticu.Njegova supruga bila je saksonski nestaško, to je sigurno, ali Thomas je imao svoj način, nakoji je izlazio na kraj sa njom, i uskoro svi mogli da vide par, koji se suočavao, jedno sadrugim. Godinu dana kasnije, mala Elizabeth je rođena. Thomas je odlučio, da nije bilosuđeno, da imaju sina i izlio svoju ljubav u malu plavooku bebu. A sa one dv e je održaoposebnu vezu između njih, i kada je, deset godina kasnije, mali Thomas rođen, veza je idalje ostala.

18

Anna


19/190

Zvrk

Iako Elizabeth nije preuzela očeve muške osobine, ona je oponašala njegovrezervisani manir, njegov način da prikriva svoja osećanja. Obe i Catherine i Margaret binosile svoje emocije na njihovim licima, da ih celo svet da vidi, ali ne i Elizabeth. Joseph jeverovao da je Elizabet bila nit koja drži porodicu na okupu. Bila je tako žestoko odana, aporodica je najvažnija stvar za nju. Bila je mirotvorac i pobunjenik, očev ponos kada je

jahala pored njega u lovu, i majčino nezadovoljstvo, kada je pokušala svojom rukom da šije.Da, to je bila srećna, zadovoljna porodica, do sada ... “Jesam li vam rekao da je Hermanposlao troicu ljudi na Belwain-ovo imanje? Mayhap može da prikupi dokaze koje trebamo,zato je on razgovarao sa Belwain-ovim slugom ...”

“Herman je dobar čovek”, Elizabeth ga je prekinula. Njen glas je sada bio opušten, isluga je ispustio mali uzdah olakšanja. “Ali ja ne mislim će Belwain-ove sluge govoriti istinu.Oni ga se boje, čak previše. Joseph recite Hermanu da ću mu se zahvaliti za njegov trud,“Elizabeth prošaptala.

“On je voleo vašu porodicu takođe, Lady. Thomas, je bio taj, koji ga je oslobodio. Vi stebili samo dete i verovatno se ne sećate, ali Herman neće zaboraviti dug premaMontwrightu.”

“Da,” Elizabeth je uzvratila, “Čula sam priču.” Nasmejala se i dodala: “Ne mogu dashvatim, zašto svi su spominjali Hermana kao ćelavog, jer je njegova glava bila gustoprekrivena kosom, a moj otac bi se prilično narogušio neprijatno, kada sam ga pitala zašto.”

Joseph je pretpostavio, da ona još uvek ne zna razlog, i pocrveneo. Nadao se da ganeće pitati, da joj objasni. To je bila glupava muška šala i on sigurno ne bi oštetio osetljiveuši njegove gospodarice, sa istinom. Srećno sećanje na oca, pomoglo je da Elizabeth, dapodigne svoj duh. I ona je šapnula: “Mi ćemo proći kroz ovo, Joseph. Sada moram da sevratim kod Barona. Molite se, Joseph. Molite da se Geoffrey izleči. Molite se, da me sasluša.Slušajte i verujte.”

Ona je potapšala slugu po njegovom nakrivljenom ramenu i polako se vratila nazad u

spavaću sobu. Želudac joj se opet uvrnuo i ona se borila protiv nagona, da izbaci napolje.Misao na Belwain-ov povratak na Montwright je nepodnošljiv. Da nije bilo njenog malogbrata, da o njemu razmišlja, onda bi Elizabeth pozdravila tu vest. Planirala bi svoju zamku, isastala se sa Belwain žudni zagrljaj, a njen bodež spreman. Ona će dočekati svoje vreme.Osveta će biti njena. Njena odlučnost je držala u uspravnom položaju, a njene korake sigurnim. To čuva njen zdrav razum, u ovom suludom trenutku, u ovoj suludoj situaciji.Osveta i njena dužnost prema malom bratu. Tek kada život njenog brata bude zaštićen injegova zemlja sigurna, i tek kada Belwain plati svojim životom, za svoje smrtne grehe,Elizabeth je mogla sebi da dozvoli, da se otvori ponor pustoši, ali ne pre nego što ostvarisvoje obećanje. Tek tada. Kada je Elizabeth otvorila vrata spavaće sobe, otkrila je da sunjene dve životinje uzele stražu sa obe strane gospodarevog kreveta. Oni su preuzeli

ratnika, Elizabeth je zaključila iz njihovog budnog dežurstva. I nastavila do svog mesta nadrvenoj stolici pored kreveta i opet obrisala, Gospodaru čelo.

Dva dana i dve noći Elizabeth je i dalje bdela uz gospodara. Promenila svoju odećubezbroj puta, govoreći očenaš dvanaest puta svakog puta, kada je posipala srž i kadulju zazacelivanje rana, baš kao što je njena majka naučila. Uzimala je svoje obroke u sobi i samonapuštala vođu, kada je zaista bilo neophodno. Jednom takvom prilikom, dok je silazila doleniz stepenice, ona je primetila Thomasa u velikoj dvorani. On je pogledao gore i okrznuo je ,

19

Anna


20/190

Zvrk

i u toj prolaznoj sekundi, Elizabeth je priznala, da on nije znao ko je ona. Nije dozvolila da jeto uznemirava, jer će biti vremena u budućnosti, da mu pomogne da se oporavi. A možda jeto dobro za malog Thomasa, da se ne sjeća. On je takođe video ubistva njegove porodice, aako Bog zaista bio dobar i milosrdan, onda možda se mali Thomas nikada ne bi setio, onogašto se dogodilo. Elizabeth je okrenula pažnju na Josepha, koji je stajao pored njenog malog

brata. Sluga pogledao odsečno na dečaka, a zatim klimnuo glavom Elizabeth. Uz maloklimanje glavom samoj sebi, Elizabeth je priznala, da će uraditi ono što je potrebno, inastavila gde je krenula.

Palo jo je na pamet da bi ona mogla da čeka, samo još jedan dan. Tada će otići. Ivečeras, dok su vojnici spavali, Joseph će uzeti Thomasa. Samo ako bi Baron sarađivao! Akobi se on samo probudio i saslušao je! S tim mislima Elizabeth se vratila pacijentu. Roger jepreuzeo kontrolu nad psima, gledajući na njihovu hranu i vežbe, a njegov zadatakbeskrajno nije voleo, ako je njegovo gunđanje bilo ikakav pokazatelj. Razlog je bio da su sepsi čudno ponašali, kad god je Roger prišao uspavanom vitezu.”Oni reaguju, kao da bihnaškodio mom gospodaru”, promrmljao je sa gađenjem.

“Oni ga štite”, rekla je Elizabeth, smešeći se. Ona je takođe, bila iznenađenaživotinjskoj očigledno odanosti ratniku i nije mogla da je objasni. Nekoliko puta, tokomdrugog dana Roger je ostavio nasamo sa svojim gospodarom i Elizabeth je priznala, da jekonačno pridobila njegovo poverenje. Sredinom druge noći, kada je Elizabeth sedela poredviteza, ponovo je uzela i vlažnom krpom i obrisala njegovo čelo. Ratnik je sada ležao udubokom, naizgled spokojnom snu, a njegovo disanje više nije bilo plitko. Elizabeth je bilazadovoljna, njegovim napredovanjem, ali je smatrala, da je groznica još uvek držala njegakao zatvorenika.

“Kakav si ti to čovek,” prošaputala je, “tako da su ti mnogi toliko odani?” Tada jezatvorila oči, u tišini, jer joj je odgovarala, ali kad ih je ponovo otvorila, bila je šokirana,

kada je videla, da ratnikove duboke smeđe oči uporno gledaju u nju. Elizabetina reakcija jebila nagonska, i ona je pružila ruku, da mu dodirne čelo. Njegova leva ruka je presrela njenui polako, bez napora, on je povukao prema sebi. Kada su njene dojke bile pritisnute čvrstouz njegove gole grudi i usne su im bile nekoliko inča, jedne od drugih, zatim je progovorio.“Zaštiti me dobro, nimfo.”

Elizabeth se nasmešila njegovim rečima, sigurna da je razgovarao u bunilu. Oni su idalje buljili, jedno u drugo za jedanu večnost sekundi, a zatim je Gospodareva druga rukapomerila prema zadnjem delu njenog vrata. Uz blagi pritisak, naterao je njihove usne ususret. Usta su mu bila topla i meka i osećaj nije bio neprijatan, Elizabeth je odlučila. Čim jepočeo, čedni poljubac se završio, i opet su proučavali jedno drugo. Elizabeth nije mogla daskloni svoj pogled od njega, zbog njegovih očiju, bogatog somota i tamnih, kao i njegova

kosa, izgleda da je očarao svojom snagom. Kao dete, koje zna da neće biti uhvaćeno,Elizabeth je rasla hrabrost i dalo joj nevinu radoznalost, pažljivo je klizila njena ruka izavitezovog vrata, da odmori i uplete u njegovoj kosi. Mekoća protiv tvrdih mišića jeiznenadila i ona je polako počela da masira vrat. Još uvek su gledali jedno drugo. Ukoliko biElizabeth bila lukavija, ona bi primetila, da njegove oči više nisu bile zastakljene odgroznice.

20

Anna


21/190

Zvrk

Donela je svoju odluku. Ovaj put ona je bila ta, koja ga je povukla sebi i dodirnulanjegova usta sa svojim slatko, nežno milujući. Nije znala da nastavi, jer je bila potpunonevešta u vođenju ljubavi i bilo je slično, kao kada se dete bori da napravi svoje prveoprezne korake, tako je i ona isprobavala na njegovim usnama. Osećaj toplog peckanjapočelo je da se širi njenim udovima i ona je uživala u ovom novom osećaju. Njena

radoznalost je zadovoljena, ona je pokušala da se povuče, ali gospodar više nije bio pasivanu njenom zagrljaju. Njegov stisak je postao čvršći i on je postao napadač, a njegova usta, su iznenada postala snažna i zahtevna, dok je prisilno ušao svojim jezikom duboko u njenarazdvojene usne, gnječeći njena nežna usta u svom napadu. Elizabeth-ino telo reagovalo jehitro na njegov senzualan napad, oprezno dodirujući njegov jezik sa svojim, u početkudvoboja, starog kao i vreme. To je neverovatan trenutak. Osećanja koja Elizabeth, nikad nijeupoznala je posedovala i borila za njih, pozivajući sebe dalje u tom novom neverovatnompotrazi. Uznemirena više svojim nesputanim odgovorom od njegovog napada, Elizabeth setrgne nazad iz njegovog naglo oslabljenog stiska. Borila se za kontrolu treperenja njenogtela, trljajući natečene usne sa prstima, gledajući posvuda, sem na njegovo lice, jer je znala,da su joj obrazi bili zajapureni od sramote.

Kada je konačno bila voljna da svoj pogled vrati na njegovo lice i uzdahnula je odolakšanja. Ratnik je pao san. U sekundi, njegove oči su bile zatvorene. Sa mekim smehom jeprošaputala, “Vi ste spaljeni od groznice, moj gospodaru, i nećete zapamtii ništa od toga.”

Na njeno zaprepašćenje, ratnik se polako nasmešio.

21

Anna


22/190

Zvrk

Drugo poglavlje

Šestog dana gospodar se probudio. Magla od droge izazvanog sna, sporo se povlačila, i u svom buđenju, zbunjenost i nesnalaženje je trenutno zamaglilo um ratnika. On je otvoriooči prema jakom suncu i zagledao na područje vidljivog njemu iz svog ležećeg položaja, dokje on pokušavao da se seti, gde je bio. Izgledalo je tako poznato, a opet tako čudno i novo. Mrgođenje izraza je smanjilo, njegove nepristupačne mogućnosti, dok su scene iz bitkebljeskale jedna za drugom, pred njegovim očima, ometale njegovu potrebu, da zna šta jeusledilo. Promrmljao je zakletvu od frustracije, i okrenuo se na leđa. Ubod bola, nije serazlikovao od početnog potiska neprijateljskog mača, i pucao do njegovog ramena. Dubokoje udahnuo u naporu da zaustavi drhtaje, koji su kolali kroz njegovo telo. Kratki bljesak bola u njegovim očima, mu je bilo samo potvrda povrede, jer je bol prihvatio kao nešto stalno u

njegovog životu. Kako bi mu se dao glas, je bio bi to znak slabosti. Snaga, nepobediva iapsolutna, bila je moć Gospodara Geoffrey-ja, a slabost, mrzeo je suprotnost, je pripadalasamo malim ljudima.

“Dobrodošli nazad u život, moj gospodaru.”Osoran glas svog vernog vazala, Rogera,uklonio je mrk pogled koncentracije sa vitezovog lica. Sada će on dobiti neke odgovore.Klimnuo je glavom, primećujući vazalov mršav izgled. Dokaz bdjenja njegovog pratiloca tokom njegove bolesti bila je očigledna. Njegova lojalnost zadovoljila je gospodara. “Koji jeto dan?” Geoffrey je pitao, a glas mu je bio hrapav od sna.

“Prošlo je šest dana od kada ste pali,” Roger je odgovorio.

Gospodar se namrštio nad tim podatkom, Bacio je pogled okolo po sobi ponovo, dok je

pripremao pitanja u svojoj glavi. Prizor zastave, koja je visila iznad ognjišta zaustavila jenjegov upitni pogled. Dug tihi trenutak, Gospodar Geoffrey proučavao šare. Iznenadasećanje na njegovu “viziju” zaustavilo je sve misli, sve pokrete. Bila je živa, ona je bilastvarna, a prizori onoga šta se dogodilo u ovoj sobi, bili su jasni i sveži, kao novi dan.

“Gde je ona?”

“Sećate se?” Iznenađenje je zvučao u vazalovom glasu.

“Da”, odgovorio je Geoffrey u mekim glasom. “Dovedi mi je.

“Sažetost komande posle nežnog priznavanja zasmetao je Rogeru. “Ona je otišla.”

Urlik besa Gospodara Geoffrey-ja mogao je da se čuje u dvorištu ispod, a bilo je izastrašujuće i donekle ohrabrujuće. Jasno je izrazio nezadovoljstvo zbog neke stvari, ali

takođe i ukazalo da se on dobro oporavio. Roger je preuzeo usmene udarce sa istreniranomlakoćom, znajući vrlo dobro, da će se govor pun osude uskoro završiti i da će mu zatim bitidozvoljeno da objasni sve. Gospodar Geoffrey je imao žestok temperament, koji se brzozapalio, ali on je bio pošten čovek. Samo je onda moralo da se sačeka, dok njegov bes nepopusti, pod uslovom, da je taj bio dovoljno hrabar, Roger pomisli, a zatim izneo svoj slučaj.

Naredba je na kraju došla. “Od samog početka, Roger. Reci mi.”

22

Anna


23/190

Zvrk

Roger-ovo pripovedanje je bilo brzo i bez prekida. Tek kada je priča bila potpuna, onje zastao da uzme dah, jer je služio svoga gospodara gotovo pet leta, istina je, da je njegovvođa još uvek imao moć, da potkopa njegovu sposobnost , da misli jasno, kada je biouznemiren, kao što je on sada bio.

“Gospodaru moj, ja bih napravio ugovor sa đavolom, i izašao u susret njegovim

uslovima dobrovoljno, da spasim vaš život.”To je rekao kao vatreni zavet, a Geoffrey mogao naći malo grešku sa svojim

prijateljem. Njegova odanost bila apsolutna.

“Ipak, ja sam pokušao da saznam, gde je živjela. Ali svi, koje sam ispitivao, izgleda dane znaju.”

“Da li govore istinu?”

“Ja ne mislim tako. Mislim oni pokušavaju da je zaštite, ali ne razumem zašto.”

“Dečak, koga je ona tražila ... dovedi ga do mene”, Geoffrey je naredio. Naterao je sebeda kontroliše svoju frustraciju i uzbunu. Ona je nestala! Van zidina, nezaštićena ...

Roger je požurio do vrata, i dao naređenje jednom od stražara. Potom se vratio ustolicu pred ognjišta i seo.

“Dečak je gotovo pobegao”, počeo je, odmahujući glavom.

“Jedan od stražara, presreo je devojčinog slugu, kako se iskrada i udaljava sadečakom. Ja sam ispitivao slugu, ali on neće meni da kaže ništa. Mislio sam, da sačekam vas,da biste našli smisao u svemu ovom.”

“Dečak će mi reći, sve što treba da znam”, rekao je Geoffrey.

“On još uvek ne govori, moj gospodaru. Kako...”

“Nemojte me ispitivati”, Geoffrey ga je prekinuo, svojim oštrim tonom.

“Moram da budem siguran.” U roku od nekoliko kratkih minuta, dete je stajao ispred

gospodara. On je pokazao ni strah ni stidljivost. U susretu sa vođom prodorno je buljio saširokim osmehom na licu. Geoffrey je zabavljala dečakova neustrašivosti, jer je istina, da sui odrasli muškarci znali da se tresu u svojim čizmama, kada je Geoffrey obratio pažnju nanjih, ali i taj čuperak na dečaku, ponašao se kao da je bio blizu pukne u naletu kikota. Bio jeobučen u seljačku odeću i u velikoj potrebi za kupanjem. Dete se nije plašilo. Bio jeoduševljen, je bio daleko bolji opis, da čovek, koji je mu spasio život, ratnik koji je uništiogrupu ljudi, napadajući svoje zaštitnike na pustom putu do Londona, konačno je bio budan.Detetovo pamćenje je počelo sa Gospodarem Geoffrey, i iako lider nije mogao da ima nikakvog saznanja o tome, on je bio impresioniran sa nevinim prijemom i poverenjem udečakovim očima.

“Vi, sada nećete umreti?” Dete je upitalo.

I Roger i Geoffrey su pokazali iznenađenje, što je dečak mogao da govori, ali pre negobilo ko od njih mogao da to primeti, maleni je nastavio, “Svako je čuo da vičete i oni su sesmešili.”

Dete je zvučalo sa takvim olakšanjem i toliko sigurno u sebe, da Gospodar Geoffreysebe uhvatio kako se smeši. “Reci mi svoje ime”, rekao je komandu u hrapavim glasom.

23

Anna


24/190

Zvrk

Dete je otvorilo usta, namrštilo se, a onda slegnlo ramenima. U njegovom glasu je biloiznenađenja, kada je odgovorio: “Ne znam svoje ime.”

“Da li znaš li odakle si došao, i kako si došao ovde?” Roger je postavio pitanje i dečakse okrenuo, i buljio u njega.

“On me spasio”, reklo je dete, pokazujući na Geoffrey.

“To je, kako sam došao ovde”, objasnio je on. “Ja ću da budem vitez.” Dečakova ramena su se ispravila sa ponosom. On je shvatio, od svega da je sam.

Gospodar Geoffrey je razmenio pogled sa Rogerom i okrenuo se dečaku. “Kome tipripadaš?” upitao je, iako je već imao odgovor.

“Vama?” Dete više ne izgledalo tako sigurno u sebe. Stezao je ruke, dok je čekao naodgovor.

Nervozna radnja nije promaklea ratniku. Retko se bavio nekim tako mladim, ali nagonda štiti, da čuva, ga je povukao. “Da,” odgovorio je, iznutra ustuknuo na grubost u glasu.“Sada me ostavi. Sada me ostavi, mi ćemo razgovarati ponovo kasnije.”

Detetu je izgleda laknulo. Gospodar ga je gledao, kako ide do vrata, želeći osmehdečaka umesto mrštenja i zapitao se, zašto se on osećao ovako. Mora da je groznica ostavila slabost u njegovom duhu, kao i u telu, on je odlučio.

“Moj gospodaru?”upitao je dečak sa vrata, leđima okrenut prema vođi, tako da jenjegov izraz lica bio sakriven.

“Da?”gospodar odgovorio nestrpljivo.

“Jeste li vi moj otac?” Okrenuo se zatim i Geoffrey je imao jasan pogled na muke izbunjenost, na dečakovim licem.

“Ne” Njegov odgovor je doneo suze u očima mališana. Gospodar Geoffrey je pogledaoRogera sa izrazom, koji je jasno izjavio, “šta sad?”

Roger je pročistio grlo i promrmljao dečaku, “On nije tvoj otac, dečko. On je tvojgospodar. Tvoj otac je bio njegov vazal.”

“Moj otac je mrtav?”

“Da”, odgovorio je Geoffrey. “A ti si pod mojom brigom sada.”

“Na obučavanje da budem vitez?” upitao je dečak namršteno.

“Da, na obuku da budeš vitez.” složio se ratnik.

“Vi niste moj otac, ali ste moj gospodar,” Dečak je izjavio vrlo činjeničnu stvar. “To gotovo ista stvar”, objavio je, izazivajući Gospodara Geoffrey nepokolebljivim pogledom. “Ili to nije?”

“Da”, odgovorio je ratnik ogorčeno. “To je isto.” Ni gospodar ni Roger nisu rekli ni

jednu reč, sve dok vrata nisu bila zatvorena iza deteta. A mogli su da ga čuju, kako sepohvalio stražarima postavljenim na vratima, a Roger je bio prvi, koji se osmehnuo.“Thomas je sigurno imao pune ruke posla, sa tim malim,” on se nasmejao.” A on nije biomladić, kada je dečak došao, ako me moja pamet dobro služi.”

“Kako sam mogao da zaboravim?” vođa se pitao. “Thomas je imao nekoliko dece, i tosva ženska, i potpuno odrasla, pre nego što mu je njegova žena, dala sina. Njegov ponos jedostigao London”, dodao je Geoffrey.

24

Anna


25/190

Zvrk

“A djevojka?” Roger upitao.

“Ona je njegova sestra. Možete samo da pogledate u dečakove oči, Roger, da bistevideli istinu. One su iste kao i njene.” Geoffrey je zamahnuo svojim nogama preko kreveta iustao. Noge su mu bile slabe, ali ih je on ohrabrio, podupirući se uz ivicu kreveta i dubokoudahnuo, spreman da sam sebi da snagu.

“Ona želi da ga sakrije od mene, Roger, a ja hoću da znam razlog.”“Rečeno nam je, da je cela porodica ubijena”, rekao je Roger. “A dečak je bio obućen

kao seljak ...”

“Očigledno da je to zbog njegove zaštite, jer on je naslednik Montwright ...”

“Sluga koji je pokušao uzme dečaka, možda on može da vam kaže odgovore, na ovu zagonetku,” Roger ga je savetovao.

“Da. Siguran sam da on zna, gde se skriva njegova gospodarica”, Geoffrey se složio.“On će mi reći, zašto se ona plaši.”

“Plaši se?” Roger se nasmejao. “Sumnjam da se plaši od bilo koga ili bilo čega. Zato štoje ona imala sve nas, koji smo se takmičili i trčkarali oko nje. Horace priča svima , koji hoćeda slušaju, kako je ta zlaćana, jednom ušla u veliku dvoranu i očarala sve one koji su biliprisutni. Sve osim mene”, Roger je dodao.

“Niste bili očarani?”Lider se raspitivao sa jednom podignutom obrvom.

“Ponižen”, priznao je Roger sa smetenenim osmehom. “Ja sam prestar da se očaram.”Geoffrey se zakikotao i prišao da pogleda kroz prozor. Zurio je u šumu, dok je slušaoRogera.

“Kada sam prvi je put video, bio sam pun besa. Nisam očekivao curicu, da vas neguje, ibio sam uveren, da ste umirali. Ali ona je znala šta se sprema. Njen nedostatak straha mezaintrigirao. Ona je čista suprotnost , “Roger je priznao,” ali sam primetio ranjivost u njoj,kada me je pitala za dečaka. Ali sam bio previše iscrpljen u to vreme, da sastavim dva i dva

zajedno. Sada vidim vezu.”“Zašto je otišla, znajući da je njen dom, bio ponovo bezbedan? Da rizikuje napolju,

kada bi ona bila dobro zaštićena ovde ...” Geoffrey okrenuo od prozora i dodao: “Ja ću jepronaći.”

“A kad to uradite?” Roger je upitao.

“Učinit ću je mojom,” ratnik je odgovorio čvrstim, utvrđenim glasom.

“Ona će biti moja.” Zavet je dao.

Bilo je potrebno manje od sat vremena, da obavi potrebne poslove za oporavak Montwright -a. Roger je bio najsposobniji, a i svi ljudi su naporno radili na poslu jačanjazidova. Gospodar Geoffrey je bio obučen sav u crnom, kao što je bilo njegovo raspoloženje inestrpljivo čekao u velikoj sali slugu, da bude izveden pred njim.

On je podivljao od besa, frustracije, i brige. Pronalaženje devojke, pre nego što j ezadesi bilo kakvo zlo, postalo je opsesija. On je priznao toliko, ali to nije mogao to da objasni zašto. Samo je on znao, da je video u šumi pre bitke za Montwright Manor. Da li je bio zaistaznak, a znak je postao stvarnost, jer da nije, kako bi se probudio i našao nju, kako brine zanjega? Njegovo obrazloženje zaudaralo od predrasuda, ali on je bio nemoćan da to

25

Anna


26/190

Zvrk

kontroliše, a po prvi put u svojih dvadeset -sedam godina, njime su vladale emocije. To jebilo zastrašujuće priznanje. Emocije nisu imale mesto u njegovom životu. Bile suzamagljene sa razlogom. Disciplina i logika, hladna i oštra kao sečivo, kojom je zamahivao moćno, vladajući svakom njegovom akcijom. I tako će biti opet, obećao je, čim devojka budepronađena. Pronađena i prisvojena.

“Ovde je, moj gospodaru”, rekao je Roger sa vrata. Gurnuo je drhtavog slugu na pod, ispred gospodara. Gospodar Geoffrey se okrenuo od svoje pozicije ispred ognjišta ipogledao slugu besno. “Tvoje ime?”

“Ja se zovem Joseph, moj gospodaru. Odani sluga Thomasa”, dodao je on. Sluga jekleknuo i pognuo glavu, pokazujući svoje poštovanje.

“Imaš čudan način dokazivanja tvoje odanosti gospodaru Thomasu”, rekao je Geoffreyčvrstim glasom. “Pokušavajući da uzmeš njegovog naslednika i izvedeš ga van zidina bimoglo da te košta života.”

“Nisam mislio da mu nikako da mu naudim, moj gospodaru,” Joseph je šapnuo. “Ja sampokušavao da ga zaštitim.”

“Zaštititiš njega od mene?” Geoffrey-jeva rika prilično obezhrabrila slugu.On je odmahnuo glavom i pokušao da pronađe svoj glas. “Ne, moj gospodaru! Mi smo

samo mislili da mali Thomas bude bezbedan, dok se vi ne oporavite.”

“A ti si mislio, da je on nesiguran ovde?” Geoffrey je upitao.

“Načulo se, da je poslato po Belwain-a, ujaka malog Thomasa. Moja gospodaricaveruje da je Belwain bio iza ubistva njene porodice. I nije želela da Thomas bude ovde, kadanjen ujak stigne.”

“I to je razlog što je ona otišla?” Geoffrey je pitao, trljajući bradu zamišljeno.

“Jeste, gospodaru moj.” Joseph slegnu ramena i slučajno pogleda u zastrašujućegčoveka ispred njega.

“A ti si lojalni meni?” Geoffrey je upitao.“Jesam, gospodaru moj”, odgovori Joseph, stavljajući ruku na svoje grudi, na mesto

gde mu je srce tuklo divljim tempom.

“Ustani i dokaži svoju lojalnost ”, Geoffrey je zahtevao oštrim glasom. Joseph je odmahposlušao. Ustajao je i lagano se naklonio glavom, čekajući sledeću naredbu. Nije trebalodugo da dođe.

“Reci mi gde se skriva tvoja gospodarica.”

“Blizu vodopada, oko sat vremena jahanja odavde, moj gospodaru”, odgovorio jeJoseph, bez oklevanja.

“Kada sazna da ste budni, ona će se vratiti, da razgovara sa vama”, kazao jepredviđajući.

“Njeno ime?” Geoffrey je zatražio, iako je njegov ton sada nije bio toliko silovit, kada jeznao, da će sluga da sarađuje.

“Ona je Elizabeth, i ona je najmlađa kći gospodara Thomasa”, odgovorio je Joseph.Ruke su počele da bole, i on tek tada shvatio da ih je grčevito pritezao. Duboko treperavo je udahnuo, i pokušao da se smiri.

26

Anna


27/190

Zvrk

“Da li ona bila ovde, kada je napad počeo?”

“Da, moj gospodaru”, odgovorio je Joseph, drhteći od sećanja.

“Svi, osim Lady Elizabeth i njenog mlađeg brata su ubijeni. Bio sam u stanju da impomognem da pobegnu, ali ne pre nego što su oboje bili svedoci njihove majke...”

“Znam”, Geoffrey ga je prekinuta. “Dobio sam broj tela ... i način kakve su njihovesmrti bile mi je prepričan.” Na njegova usta se smestila mračna linija, sećanja na Rogera, injegovog nedavnog opisa, unakaženih tela.

“I ti kažeš, da je ona bila svedok toga?”

“I ona i dečak. Mališan nije progovorio ni reči, sve do danas”, dopunio je.

“I izgleda da nema sećanje na događaj.”

“Da li znate ko stoji iza napada?” upitao je slugu.

“Nisam prepoznao bilo koga od njih, zbog toga što je nekoliko njh nosilo crnekapuljače, ali moja gospodarica veruje da je Belwain odgovoran.

Sa vašom dozvolom, moj gospodaru, ja ću je dovesti do vas.”

“Ne”, odgovorio je Geoffrey, “Ja ću je dovesti nazad. “Roger-erov glas je prekinuo raspravu. “Moj gospodaru? Sveštenik je stigao.”

Geoffrey je klimnuo glavom, iznutra uzdahnuo sa olakšanjem. Iako su mrtvi bilizakopani, oni nisu bili blagoslovleni. “Pobrini se za njegovu udobnost, Roger. On će ostatiovde, dok se ja ne vratim.”

“Mogu li da vam pokažem put do vodopada, moj gospodaru?”

Josephov bojažljiv glas je skrenuo pažnju gospodara Geoffrey nazad na njega.

“Ne”, odgovorio je Geoffrey. “Idem sam. Njin otac je bio odani podanik. To je mojadužnost. Ti si uradio tvojoj gospodarici lošu uslugu, držeći se ćutanja, ali neću te kriviti, jersam čuo za njenu tvrdoglavu sklonost.

A ti si spasio njen život. Neću to zaboraviti! Ipak, odgovornost za njenu dobrobit, sadaleži na meni. Tvoj posao je završen. “ Joseph se osećao, kao da je težina bila podignuta sanjegovih ramena. Gledao je Gospodara Geoffrey-ja, dok je u dugim koracima izlazio iz dvorane, misleći da će Elizabeth zaista biti dobro zaštićena. Gospodar Geoffrey čini se, da ječovjek od čelika, Joseph je procenjivao, i njegova snaga će biti Elizabeth-in štit protiv svih,koji bi hteli da pokušaju da je povrede. Jedno pitanje ostaje, koje je đžangrizalo Joseph -a izdubine njegovog uma, ko će štititi Lady Elizabeth od Gospodara Geoffrey? Ni oblak nijenarušio horizont , dok se Geoffrey zaputio kroz šumu, tražeći vodopad. Jahao je napornopreko sata, kada je njegovu pažnju privukao zvuk brze vode, koji je odzvanjao, kroz bujno zeleno lišće. brzo je sjahao i osigurao uzde do najbliže grane drveta, a zatim krenuo da nađe

put kroz gustiš. Magla od kaskadnih voda mešala se sa toplotom popodnevnog sunca inapravila prekrivač od pare, koja je pokrila njegove čizme.

Znao je iz Josephovog opisa, da je Koliba je bila dobro skrivena u okviru jata breza,baš tamo ispod, gde se voda skuplja u bazen. On je krenuo u tom pravcu kada su gapoprskale kapljice, a zatim je usledio tihi kašalj, koji ga je zaustavio. Geoffrey je automatskiizvukao mač i okrenuo se, čekajući, još neki drugi zvuk, koji bi mu dao prednost nad neprijateljem, kada je uhvatio tračak zlata,koji se ogledao kroz grane. Premestio se da malo

27

Anna


28/190

Zvrk

bolje pogleda. Njegov dah je uhvaćen u grlu, na vidik ispred njega. Njegova vizija ona zlatna,kako su njegovi ljudi, tako dostojno nju nazvali, kao ruža je izlazila iz vode, poput boginjeAfrodite. Gledao je, začarano, dok je prelazila u plitki kraj bazena i zastala. Njene noge je subile u raskoraku i ona pruži svoje ruke visoko iznad glave u lenji, lagani pokret. Svetlosnizraci sunca izlivali su se kroz baldahin od krošnji grana i kupali svoju boginju u zlatu.

Sa sporim, gracioznim pokretima, Elizabeth je rukom sklonila kosu nazad sa čela.Uzdahnula, zadovoljno na trenutak, uživajući u osećaju sunčeve toplote na ramenima i kontrasta sa hladnoćom čiste vode, koja je pljeskala niz njene noge. Naterala je sebe daizbaci sve misli, sve brige. U svom srcu je znala da bi njen verni sluga prevrnuo i nebo izemlju, da sakrije Thomasa od Belwain-ovih očiju, sve dok baron Geoffrey ne bude mogaoda je sasluša. Ali čekanje ... to je postalo nepodnošljivo. Možda se groznica vratila, a ratnik bio mrtav. Možda je Belwain stigao na Montwright i ubedio sve, da on nije imao nikakveveze sa ubistvima. Stani, sebi je naredila. Ne postoji ništa, što bi moglo da bude urađeno,sem čekanja, rekla je sebi. Čekanja i molitvi. U životu žene toga ima puno, Elizabeth jezaključila sa očajem.

Zahvatala je vodu u svoje ruke, i polivala tečnost niz njen vrat. Geoffrey je biodovoljno blizu da vidi, njen drhtaj, gledajući kapi vode koje su sklizile dole, između njenihpunih grudi, pored uskog struka i bio je siguran, da bi mogao da je obuhvati samo sajednom rukom, i dalje niže, prema plavom, kovrđžavom trouglu, na spoju njenih nogu.Njene bradavice su porasle silno, od hladnoće, ali je Geoffrey bio taj koji je zadrhtao ureakciji.

Nevina senzualnost zračila je svakom njenom pokretu i Geoffrey je bio pod velikimpritiskom, da kontroliše svoja osećanja, i potisne primitivnu želju, koja je harala u njemu.

Nežno njihanje njenih kukova, dok je hodala iz bazena i nabirala odeću sa grana ,gotovo ga je nateralo da podivlja od potrebe. Duboko je udahnuo, da dobije malo kontrole.On je baron Geoffrey, vladar svih William-ovih zaveštanja! On je neće uzeti sada, iako je

mislio, da će poludeti, ako ne oseti njen ukus uskoro. Da, on će je imati. Oko toga više nije bilo pitanja. Ona će pripadati njemu. To je

jednostavna činjenica života. Zakon. Šta je gospodar poželeo, on je uzeo.

Psi su zapamtili Geoffrey-ja, i iznenada su se pojavili uz bok njihove gospodarice,prateći svaki njen korak, dok ona nije završila sa oblačenjem. Životinje su bile ogromnastvorenja, ali iz načina na koji su je obojica gurkali, kada se okrenula i nestala u šumi,Geoffrey je znao, da će je dobro zaštititi.

Bio je spreman da premesti svoj mač u korice i prati Elizabeth do kolibe, kada je naglivrisak, probio tišinu. To je bio ženski vrisak. Geoffrey je pojurio prema zvuku, sa isukanimmačem. Mogao je da čuje pse i njihovo svirepo režanje, krike i dovikivanje muškaraca ... bar

trojice, sudeći prema različitim grlenim zvucima. Geoffrey se obrušio na čistinu, ispredkolibe i uzeo živu sliku, za vreme jednog daha. Bilo ih je trojica. Dvojica su se borili s psima,a treći pola nosio, napola vukao devojku, koja se opirala, prema kolibi. Prizor takveprljavštine, koja drži takvu lepotu, njegovu lepotu, izvršio je njegovu transformaciju. Pošteni plemenit vladar dvorca, je nestao, zamenio ga je čelični ratnik, spreman, jednim potezom,da ubije. Tu nije bilo sluha, ni poštenja, niti razumevanja. Neprijatelj se usudio, da dotakne,

28

Anna


29/190

Zvrk

ono što je njegovo, i da li su shvatili tu činjenicu ili ne, nije bilo od značaja. Cena za njihovupožudu, za njihove gluposti, će biti smrt.

Ratnikov urlik od besa, stegla je Elizabeth-inog napadača. Užas je oprao požudu iznjegovih očiju, jer je on bacio Elizabeth, iz njegovog naručja, i okrenuo se, da se suoči saizazovom. Izgled gneva na ratnikovom licu, promenilo je mišljenje napadača. Okrenuo se i

potražio sredstvo za bekstvo, zbog namere, koju je pročitao u tim hladnim crnim očima.Njegova neodlučnost bila njegova smrtna kazna. Geoffrey-jeva oštrica je zviždala, dok jesekla kroz vazduh, vođena jakim ratničkim rukama, dok je zaronila dole kroz rame čoveka,sekla je kosti i mišiće, tako lako kao da je ovčije krzno, u svom nastojanju da nađe i probode srce. Sa jednim dodatnim trzajem, njegovog ručnog zgloba, Geoffrey je završio lov, sklonio mač, i okrenuo da se bavi sa dvojicom muškaraca, iza njega. “Pozovite svoje životinje”,naredio je, preko ramena, a Elizabeth je teturajući se na svojim nogama, poslušala bezpitanja.

Geoffrey je dozvolio obojici muškaraca vreme, da se oteturaju na svojim nogama posvoje oružje, pre nego što je napravio korak napred. Onda je stao, noge ukopao u raskoraku,sa svojim mačem uz sebe, čekajući. Njih dvojica su čučnuli i počeli da prave krug okoratnika, a njihovi nedorasli pokušaji da ga ubiju, doveli su osmeh na ratnikovom licu. Osmijeh, koji nije sasvim stigao do očiju. Pre nego što je ijedan od njih, mogao da pusti bilokakav vrisak, Geoffrey ih je ubio, sa dva brza udara njegove oštrice.

Zapanjena, ne sposobna da shvati, kako je gospodar došao, da bude tamo, i odbrani je,Elizabeth je mogla samo da posmatra omamljeno. Kad je Geoffrey završio i usmerio svojupažnju na nju, Elizabeth je osetila, da njena kolena gube snagu, od sirove sile, koja je zračila iz njega.

“Dođi kod mene. “Grubost u glasu je preplašila. Tu je bila drugačija vrsta užasa, kojase provlačila na nju sada, a Elizabeth nije mogla da shvati, šta se dešava. Zar ne bi trebaloda oseća olakšanje? Ovaj čovek je spasio njen život, ubio zbog nje. Možda je to zato, što je on

bio tako mnogo veći. nego što se sećala, ili je možda to zato, što je ubio tako lako, tako dabez napora ... tako bez osećaja. Bila je previše zbunjena, jedino što je znala, da je opasnostjoš uvek bila tamo, prijanjala za vazduh , družeći se sa mirisom smrti i znoja. Napetost jeobavijala oboje, dok su zurili jedno u drugo. Elizabeth je stajala ukočeno i uspravno,gledajući ispred sebe silu, koja se izlivala iz njega. Moć. To je bilo tamo u njegovom stavu, unjegovim mišićavim nogama, ukopanim u raskoraku u sigurnosti i pobedama, u čvrstimjakim rukama, koje su se odmarale na bokovima, ali najviše od svega, na njegovu licu. Amoć je privukla sebi.

Elizabeth je susrela njegov pogled i polako išla prema njemu. Stala je direktno isprednjega i čekala. Šta, ona nije zn

Documents

Nezni Ratnik