Novi model Univerzuma - Veni tok. Gravitacija.New model of Universe - Eternal flow. Gravitation.Andrija Lavrektekst pregledao i ispravio, izradio crtee i animaciju prof. Predrag Acketa

Kosmologija i unutar nje kosmogonija takozvanim modelima Univerzuma ne oskudeva, i sasvim je mogue da nikad nee biti stvoren model savreno razumljiv i prihvatljiv ljudskom umu. Sama injenica postojanja velikog broja kosmolokih modela jasno ukazuje na to da nauka tj. naunici tj. ljudi nisu sasvim zadovoljni nijednim od njih. Ovde e prvo biti (sa mojim komentarima) pobrojani osnovni modeli, a zatim predloen nov model Univerzuma (tanije Universuma - Sume svega) koji zadovoljava jednu osnovnu polaznu premisu, istina, proizvoljno uzetu, ali takvu sa kojom su saglasni i starogrka filosofija, i veliki deo savremene nauke, a to je ciklinost, veno kruenje; takoe, ovaj model je u skladu sa delom postojeeg znanja o ovom pitanju.Prema evoluciono/ekspandirajuem modelu svemira, svemir je nastao u Velikom prasku pre 10-20 (navodim po najirim pretpostavljenim okvirima) milijardi godina iz singulariteta, najvee mogue mase na najmanjem moguem prostoru, ili, drugim reima, kugle superzgusnute materije nepoznate nam veliine. Posle tog Big benga materija se poela iriti ogromnom brzinom na sve strane od sredinje take. Danas astrofiziari smatraju da se sve galaksije udaljavaju od nas, to se dokazuje Crvenim pomakom, odnosno Hablovim efektom, tako da se svemir moe predstaviti kao balon koji se naduvava i sve nacrtane take na njemu se meusobno udaljavaju.

Ovo udaljavanje moe biti vremensko-daljinski beskonano, a moe i prestati i poeti obrnuti put materije saimanje ili kolapsiranje svemira u istu onu kuglu superzgusnute materije, to obeava moguu ciklinost svemira, a po modelu pulsirajueg svemira. Nama je ovo bliska i privlana hipoteza, jer je ovek navikao na ciklinost posmatrajui ovoplanetnu prirodu, tj. smenu godinjih doba.

Nasuprot ovoj, stvorena je teorija stacionarnog svemira sa stalnim stanjem. Ono podrazumeva stalno stvaranje materije u sreditu svemira ni iz ega i jednaku koliinu materije u celom svemirskom prostoru. Ostavljajui po strani to da su naunici ovu teoriju kasnije opovrgli (?) otkriem pozadinskog zraenja i kvazara, moemo rei da je stvaranje materije ni iz ega jednostavno nelogino. Pojava materije ve bi se mogla (loe) objasniti: materija je ve postojala u svemiru, ali u drugim dimenzijama koje su za nas neopazive, pa je odande prela u na kontinuum. Ili: materija je iz nekog drugog, paralelnog svemira ili nadsvemira kome je ovaj na samo mali deo, prela u na svemir. Ta su objanjenja neodriva jer opet ne objanjavaju poreklo materije ona je svejedno morala nekad i nekako nastati, a valjda nije mogla nastati ni iz ega?... U problem nastanka materije moe se ubaciti pretpostavka da pre trenutka Velikog praska jednostavno nije bilo ni vremena, i da je sa praskom nastalo i samo vreme. Ali to bi onda podrazumevalo da svemir postoji oduvek (ako pre njega nije proteklo nikakvo vreme, tj. ako nikakvo pre nije postojalo). Uz to, posebna pria bila bi o tome zato je ta prvobitna kugla uopte eksplodirala, da li su uzrok i trenutak bili sluajni, ili je ta kugla superzgusnute materije bila nekakva tempirana bomba kojoj se principijelno moe odrediti razlog i trenutak eksplozije. Jedino to se po tom pitanju sigurno moe, jeste principijelno-logino iskljuiti mogunost spoljanjeg uticaja na eksploziju, jer nikakvog spolja nije ni bilo.

Vidimo da je u modelima nastanka Universuma kljuno pitanje to, da li materija postoji oduvek, ili je u nekom trenutku nastala. Poto smo se, u svakodnevnom ivotu, u iskustvu, navikli da sve nastaje i nestaje, raa se i umire, blie nam je vienje po kome je i materija Universuma u nekom trenutku nastala. Meutim, zakljuak iz naeg ljudskog iskustva je pogrean jer mi, zapravo, ne vidimo sam nastanak, nego promenu materije. Nastanak nuno podrazumeva nastanak ni iz ega. Dakle, svako ko se uputa u razmatranje Universuma i njegovog eventualnog nastanka, mora se pre svega odluiti da li je za nastanak materije ni iz ega, ili je za veno postojanje materije. oveku je, kao to sam ve rekao, budui da je smrtan, teko shvatljivo i prihvatljivo vienje o venom postojanju. Ovde bi se mogla postavci religioznih o venom ivotu samo due suprotstaviti postavka po kojoj je samo dua smrtna, a telo besmrtno. Obe postavke su pogrene. Veno moe biti samo ono to je neraspadljivo, a neraspadljiva je samo osnova celokupne materije (pa i naih tela i dua). Tu osnovu su teorijski pronali i objasnili jo antiki grki filosofi, dajui joj savreni naziv atom (a tomos nedeljiv, neraspadljiv, najmanji). Ovde odmah uviamo koliko je celokupna savremena nauka navikla na pogreno izraavanje tipa atom se sastoji od... (ono to je najmanje ne moe se sastojati od neeg) ili subatomske estice (u prevodu: estice koje su manje od najmanjih moguih estica). Opravdanja naunika za ovo pogreno izraavanje takoe su pogrena: kada je jednom shvaeno da ono to je poetkom XX veka registrovano kao atom nije atom, trebalo je odmah tu esticu preimenovati. (U jednom svom tekstu objavljenom u Galaksiji jo 2000. godine, u br. 298., predloio sam i logian naziv za tu esticu kompleton, budui da ona uvek predstavlja komplet od protona, neutrona i elektrona. Nebitno je, ali zanimljivo spomenuti kako je i ovog puta dolo do greke u nazivu: u tampariji BIGZ-a su umesto kompleton odtampali kompletan...)Dakle, pre svakog razmiljanja upravo o bilo emu (ako elimo da to razmiljanje bude ispravno), a naroito pre svakog naunog ili filosofskog rada, ovek mora precizno definisati pojmove kojima razmilja, mora stvarima dati prava imena. Religijska misao je u tom pogledu odavno (od samog poetka) drastino zastranila; potrebno je da uvidimo da je i nauna misao znatno zastranila. U naunoj misli atom nije atom, jer se sastoji od; ali ne samo to nauka nas ui da ivimo u kosmosu odnosno svemiru, to je suprotno od realnog stanja. Grka re kosmos oznaava: 1. red, 2. dobro ureeni svet. Slovenska re svemir podrazumeva potpuni mir, posvemanji mir. Ako u nekom sistemu vlada savreni red i mir, onda je taj sistem, oigledno, nepomian i beivotan. Dakle, ivot moe postojati samo u haosu (neredu) koji, naravno, nije savren: savreni haos opet bi predstavljao red; haos u kome mi ivimo je haos sa samo nekim zakonitostima, haos sa ostrvcima kosmosa. U krajnjem sluaju, mogue je na Universum u kome ivimo (a upravo po mom modelu Veni tok, za razliku od drugog mog modela Universuma, koji prilaem na kraju) primeniti nedavno stvoreni izraz kosmohaos.A poto za itaoca ovaj autor ne moe predstavljati nikakav stvarni i ozbiljni autoritet ni u emu, pa tako ni u insistiranju na tome da je upravo neophodno stvari nazivati ispravnim imenima, pozvau se na linost koja predstavlja neosporni svetski autoritet u filosofiji i nauci na Konfucija (ime mu je bilo iju, prezime Kung, a poznat je kao Kung Cu - Uitelj Kung; roen je 551. pne. u dravi Lu na istoku dananje Kine), a prema Istoriji kineske filosofije Fung Ju Lana: Jednom (ga) je neki uenik zapitao ta bi prvo uinio kada bi bio vladar neke drave, na ta Konfucije odgovori: Stvar koja je najpre potrebna jeste ispravljanje imena. Tj. Konfucije nastoji na slaganju izmeu imena i datosti. Nauci i uopte uzev oveanstvu mora postati jasno da, ako se poe od pogrenih rei/naziva, itav tok daljeg razmiljanja, zakljuivanja a zatim i postupanja bie pogrean. Pre nego to preem na izlaganje samog modela Universuma Veni tok koji je krajnje jednostavan, ba kao i moje objanjenje gravitacije ponoviu unekoliko drugim reima ono to sam ve rekao, a to je od kljune vanosti za razumevanje toga zato se treba odluiti za veno postojanje materije tj. sveta, a ne za nastanak u nekom trenutku. U stvaranju modela Universuma najvaniji je izbor izmeu dve mogunosti: stvaranja materije ni iz ega, i venog, bez postanka i nestanka, trajanja materije. Ma koliko nam druga mogunost izgledala udna, ona je ipak loginija od prve; kako je mogue stvaranje neeg od nieg?! Uz to, druga mogunost je mnogo jednostavnija, jer, ako prihvatimo prvu, postavljaju se jo i pitanja: da li je svet jednom stvoren, i trajae zauvek, ili e jednom i nestati, ili je vie (bezbroj?) puta stvaran iz nieg i potpuno nestajao, to, nadam se, i drugima zvui apsurdno kao meni.Govoriti da je u postanku sveta stvoreno i samo vreme, opet znai rei da svet postoji oduvek. Ako su stvoreni i vreme i materija, znai da je pre toga bilo nitavilo, nebie, tj. nula. Sve/svet/Bie je beskraj; nitavilo/Nebie je nula nema ga. To znai da se svet prua veno u oba pravca, da je od svakog sad i u prolost i u budunost beskraj. Dakle, i sa isto logikog stanovita, Universum iji je sastavni deo vreme (uz prostor i materiju, kao i energiju, koja prelazi u materiju i obrnuto) nije mogao biti stvoren u nekom trenutku, jer bi takvo vienje stvari podrazumevalo tvrdnju da je pre nastanka sveta bilo vreme kada vremena nije bilo koja je besmislena. Universum postoji oduvek, i njegova osnovna gradivna jedinica je atom; to su one bitne istine istine od kojih emo poi u uvid toga kako Universum izgleda sad, i kako izgleda veno. Dakle, pre izlaganja samog vrlo jednostavnog modela, jo sledea preciziranja. Atom je telo u oblik savrene kuglice, sa odreenim prenikom, masom i teinom (estice bez mase i teine su jo jedan apsurd savremene fizike). Po tome su svi atomi isti i jedino po emu se (nuno) razlikuju je spin, tanije, postojanje ili nepostojanje rotacije i njena brzina; spin se razlikuje od atoma do atoma. Broj atoma u Universumu nije beskrajan niti neogranien takva tvrdnja predstavljala bi besmislicu. Broj atoma je jednostavno najvei mogui broj nekih tela/predmeta u nekom trenutku, ba kao to je veliina atoma najmanja mogua veliina nekog tela u Universumu. Ovaj broj je toliko velik da ga ovek jednostavno ni na koji nain ne moe izgovoriti niti napisati, jer bi ispisivanje tog broja svim moguim postupcima pisanja velikih brojeva trajalo due od ljudskog ivota, verovatno i od trajanja oveanstva. Universum je, ponavljam, re koja znai sve, svet tj. suma svega (nikako ne jedna verzija, po tvrdnji nekih fiziara, koji su izmislili i re multiversum). Sve moe biti samo jedno, tj. moe se izrei izraz dva svega, ali je on oigledno besmislen, pa su samim tim besmisleni i izrazi alternativni ili paralelni Univerzum/Svemir/Kosmos, izraz svemir unutar svemira i tome slino. Takvih izraza je velik broj, to dolazi jednostavno odatle to se u ljudskim jezicima svata moe izraziti pa i ono to je apsurdno, besmisleno, nepostojee. Dakle: postoji sredite Universuma (nazvaemo ga taka A), i iz tog sredita neprestano, veno, izleu atomi brzinom veom od svetlosne u svim pravcima. (Sl. 1.) Nakon to preleti odreeno ogromno rastojanje (o tome ta se za to vreme deava bie rei nie), svaki atom dospeva u taku B, i ta taka (tj. take B1, B2, B3, B4, B5 ... B; znakom ovde oznaujem onaj najvei mogui, neispisivi broj) u tom trenutku postaje taka A i svaki atom nastavlja svoje veno kretanje, veni tok. Svaki atom leti do onog to moemo, u nedostatku preciznijih termina, nazvati horizontom Universuma sfernog oblika. Sfera ne predstavlja nikakvu loptu koju bi trebalo probiti da bi se izletelo sa druge strane. Prilikom prispea svakog atoma na tu sferu, na taj horizont, u taku B, sfera se posuvraa, tj. atom probija petu dimenziju, to zvui fantastino, ali je u mom modelu Universuma ovo jedna-jedina dimenzija koja postoji preko nune i poznate nam etiri, i u tim smislu je moj model daleko manje fantastian od postavki teorijskih fiziara koji govore o 12-15 dimenzija, ili ak o bezbroj dimenzija. Broj taaka na toj sferi iznutra gledano je , spolja gledano (spolja gledati na Universum je nemogue, ali sam ovde prinuen da upotrebim takav izraz), ta sfera ini samo jednu taku taku A, iz koje neprestano izleu uvek isti atomi iji je broj , i ija se brzina leta i spin razlikuju.Sl. 1.

Naravno, ako bi svaki od atoma jednostavno leteo iz take A u taku B sam, nezavisno od drugih, nikad ne bi nastali spojevi tj., u krajnjoj liniji, ivot. Dakle, ako se atomi, polazei iz take A, kreu na sve strane i udaljavaju jedni od drugih, kako je uopte mogu nastanak njihovih spojeva i stvaranje veih formacija? Poto atomi ne izleu iz take A svi jednom istom brzinom, desie se da atom Y, posle, recimo, 100 km leta, sustigne atom X koji je iz take A izleteo neto ranije ali se kree neto sporije od njeg i koji je u tom asu udaljen od njega za pola prenika atoma ustranu. Jasno je da atom ima svoj prenik, jer kada bi prenik bio jednak 0, atoma ne bi ni bilo. Dakle, atom Y udara u atom X i, ako je njegova brzina bila tek neznatno vea od brzine atoma X, udarac je slab i ova dva atoma dalje lete spojeni, a ako je brzina bila osetno vea, atom Y odbacuje atom X ustranu, daje mu tom prilikom spin (tako se pojavljuju spinovi, i zato su razliiti), skree ga sa njegove putanje, a i sam skree sa svoje. Ovo bih mogao nazvati efektom bilijarskih kugli. Dovoljno je da se opisano desi vrlo malom broju atoma, a da u krajnjoj liniji izazove veliki broj sudaranja, to rezultuje spajanjem u sve vee i vee formacije. Sve ovo se deava na malom rastojanju od centra, tako da se relativno brzo pojavljuju formacije tipa zvezda, planeta, galaksija. Sl. 2.

Spominjui efekat bilijarskih kugli treba precizirati, da se bilijarske kugle kreu istovremeno i kroz vazduh i po stolu, tako da imaju dva otpora/trenja. Sa druge strane, atomi (pojedinani i njihovi spojevi) kreu se kroz prazninu, jer je Universum upravo to praznina kroz koju se kreu atomi, koji ine sve one sloenije formacije. Praznina u kojoj nema atoma je Nebie, tj. ono to ne postoji. Dakle, kreui se kroz prazninu, atomi ne nailaze ni na kakav otpor/trenje, ve samo na druge atome, sudar sa kojima ih moe usporiti, pa neke i usporava, i tako to su spojevi/formacije vei, imaju manju brzinu nego atomi koji lete sami.Gravitacija

Ovde je jedan od moguih trenutaka da se progovori o gravitaciji. kolska, udbenika, enciklopedijska definicija gravitacije glasi: osobina materije po kojoj se bilo koja dva tela uzajamno privlae silom srazmernom proizvodu njihovih masa, i obrnuto srazmernom kvadratu njihovog meusobnog rastojanja (pojednostavljeno: im su dva tela masivnija i/ili blia, privlae se jae, im su manja, laka, udaljenija, privlae se slabije). Dakle, ovo je definicija koja uopte ne objanjava zato se ta dva tela privlae. Takva, potpuna definicija, u nauci ne postoji.Ako prihvatimo da postoje samo atomi i praznina, onda nam je jasno da izmeu dva atoma (ili bilo koje dve formacije od atoma) ne moe doi do privlaenja, pod uslovom da je meu njima upravo, samo i potpuno prazan prostor. A moda problemu treba prii sa sasvim druge strane? Moda se, na primer, Zemlja i Sunce meusobno ne privlae, nego samo odbijaju da se potpuno rastanu? Naime, poznato je da su Zemlja, Sunce, i sve to ini na dananji zvezdano-planetni sistem nekad bili u obliku jedne mase, jednog gustog oblaka sastavljenog od estica materije, koji se okretao i raspadao na manje oblake, pa su se ovi zgunjavali i formirali, u centru, Sunce, a prema periferiji planete i ostale elemente Sunevog sistema. Moda taj raspad nije bio potpun, i neka veza izmeu Zemlje i Sunca je ostala u vidu estica koje neprestano lete izmeu ova dva tela, te predstavljaju onaj povezujui lanac, ue, nevidljivo ali, naravno, sasvim materijalno, koje ih dri zajedno? Ovo mi izgleda kao sasvim dobro objanjenje kad ne bi bilo sledee injenice. Gravitacija postoji i izmeu dva tela koja nikad nisu inila jednu celinu. Tanije, niko jo nije dokazao da se nae Sunce i neka zvezda u nekoj sasvim drugoj galaksiji meusobno privlae, ali se zato eksperimetalno moe dokazati neto slino ovome to u sada opisati. Astronaut izlazi iz kosmikog broda u praznom kosmikom prostoru, i okai u tom prostoru gde vlada besteinsko stanje dve, recimo, kamene kugle (u datom eksperimentu kugle ne smeju biti metalne, kako bi se iskljuilo postojanje i delovanje magnetskog polja). Zatim se udaljava kako ne bi ni svojom masom uticao na njih, a kugle poinju (oigledno, odmah) meusobno da se primiu i posle nekog vremena (zavisno od njihove mase i rastojanja) priljubljuju se jedna uz drugu. (Sl. 3.) Kako to objasniti? Sl. 3.

U skladu sa svojim modelom Universuma Veni tok i svojim principom da je apsolutno sve u svojoj osnovi jednostavno i logino, ja ovo objanjavam na sledei nain. Gravitacija kao privlana sila sa meusobnim primicanjem ove dve kugle nema nikakve veze, jer nikakva gravitacija/privlana sila uopte ne postoji. Ovde se desilo sledee. Prostor u Universumu nije prazan, jer u njemu lete atomi i vee formacije atoma. Pojedinani atom moe proleteti kroz svaku veliku formaciju tipa planete, stene, ljudskog tela, ali neki spojevi (sastavljeni od, recimo, stotinu atoma) to ne mogu, ve naleu na velika tela (pa i na one kamene kugle), udaraju o njih i potiskuju ih. Deava se ono to je predstavljeno na sledeem crteu.Sl. 4.

estice (predstavljene strelicama) koje naleu na kugle odozgo i odozdo, to jest njihova udarna, potisna sila, se potire, tako da se te kugle nee meusobno udaljavati jedna nagore, druga nadole, ali e estice koje dolaze sleva i zdesna potiskivati kugle jednu prema drugoj. Ako su kugle manje, manje estica e ih pogoditi, ali ako su pritom masivnije, zbijenije, tee, gue, manji broj estica e moi da prodre kroz njih, i one koje ne prodru zaustavie se na ili u njima prenosei im svoju potisnu silu. Dakle, ovde vidimo jednostavno objanjenje za moju tvrdnju da uopte ne postoji gravitacija privlana sila, ve da je re o suprotnom o potisku. A ako bismo zamislili upravo takav Universum gde osim te dve kamene kugle ne bi bilo nieg, to znai ni bilo kakvih estica koje lete oko i kroz njih, onda do primicanja nikad ne bi ni dolo. Tada bi te dve kugle ostale veno na istom rastojanju ili bi se, ak, poele meusobno udaljavati. Zato? Pa u njima oigledno postoji materija i unutranji pritisak, dok van njih nikakve materije nema, kao ni spoljanjeg pritiska. estice koje ine te kugle mogle bi ih poeti naputati, pa bi estice iz jedne poele naletati na drugu i obrnuto, odnosno, meusobno bi se potiskivale i udaljavale sve dotle dok kugle ne bi nestale, jer bi se svi njihovi sastavni atomi razleteli.Za nepostojanje gravitacije kao privlane sile ponudiu itaocima jo jedan dokaz, istovremeno vrlo naivan i vrlo oigledan. Gravitacija je, navodno, najjaa ili jedna od najjaih sila u Univerzumu. Zvanina tvrdnja nauke je da gravitacioni talasi putuju brzinom svetlosti, oko 300 000 km/s. Jo nisu primeeni, ali njihovo postojanje implicira opta teorija relativnosti. (Damal N. Islam, Konana sudbina vasione) Neki fiziari ak iznose pretpostavku da se gravitacija prostire trenutno. I ta je, onda, bre obina ljudska ruka ili gravitacija? Oigledno ruka, to ne bi smelo biti mogue! Stavite na isprueni dlan kameni, naglo povucite dlan nadole, i kameni, pre nego to pone da pada, ostaje barem desetinku sekunde u vazduhu. Zato? Pa iz istog razloga zbog koga je oveku potrebno neko vreme da guranjem pokrene bilo koji predmet (recimo, neki laki automobil) zbog savladavanja inercije, otpora koje stvara trenje (podloga i vazduh) i, naravno, estica koje lete u stranu predmeta koji se gura. Drugim reima, ako pokuate guranjem da pokrenete fiu ili smart s mesta, bie vam potrebno barem sekund za to. Onaj kameni je za estice koje odozgo padaju na njega (i kojih je mnogo vie nego estica koje naleu o njega odozdo) isto to i laki automobil za vas.italac e, ako i shvati da je sve ovo tano, moda upitati kakve to veze ima sa silom koja nas dri na povrini planete? Hajde da razmotrimo ovo pitanje. Pre svega, ako na oveka spuste kubik peska, da li e on osetiti teinu i pritisak? Naravno da hoe. Deset kubika vode? Opet hoe. A ako spuste na oveka deset hiljada kubika vazduha, mislite da on nee osetiti pritisak?! Pa i vazduh ima svoju teinu, i on neprestano vri pritisak na nas nadole, prema Zemlji, dok Zemlja, sa svoje strane (a pojednostavljeno reeno) ne vri pritisak na nas navie, ve nas naprotiv brani od pritiska estica koje stiu sa suprotne strane, sa antipoda, sa nadira. Dakle, sa zenita i iskosa odozgo odasvud na nas padaju estice i pritiskaju nas nanie (plus pritisak vazduha), a odozdo nema pritiska vazduha, i Zemlja svojom masom teinom i veliinom zaustavlja estice koje bi inae stigle do nas i gurale nas navie. I to je itavo objanjenje navodne privlane sile Zemlje i drugih planeta.Pre skoro tano jednog veka slavni engleski fantasta Herbert Dord Vels napisao je roman Prvi ljudi na mesecu, gde naunik Kavor o gravitaciji rasuuje ovako: ...na sve nama poznate materije deluje sila tee. Moemo upotrebiti razne zaklone da preseemo sunevu svetlost, toplinu ili elektrino delovanje ili toplinu Zemlje od bilo ega; razne stvari moemo zatiti pomou metalnih ploa od delovanja Markonijevih zraka, ali niim ne moemo prekinuti delovanje suneve ili zemljine sile tee. A zato to ne moemo to je teko rei. I kao to je naunicima bilo teko odnosno nemogue rei zato deluje sila tee pre sto godina, tako je nemogue i danas. A odgovor je oigledan zato to i ne postoji nikakva sila tee u smislu meusobnog privlaenja.Naravno, mnogi italac e rei da je ovo suvie jednostavno da bi bilo istinito, i kako je mogue da to ranije nikome nije palo na pamet, i da sigurno postoje mnogi kontraargumenti. Odgovaram: sve je u samoj sutini jednostavno, i sigurno je nekima ovo ve palo na pamet, ali poto nauka i ljudi uopte uzev vie vole sloeno nego jednostavno (upravo tako glasi i jedna ironina starorimska sentenca: Zato jednostavno kad moe komplikovano?), onda to nije bilo mogue objaviti u naunim publikacijama (ja lino nisam ovo proitao niti uo nigde), a dva od moguih kontraargumenta u odmah sam da iznesem. Prvo. Ako po nama stalno padaju i kroz nas prodiru raznorazne estice (to je, uostalom, od zvanine nauke prihvaena injenica), jo nas i pritiskujui i potiskujui, kako to da nas one ne povrede i ne otete nau kou, tkiva, organe? Ali naravno da nas oteuju i povreuju! To je jedan od mnogobrojnih faktora za pojavu procesa obolevanja i starenja. Organizam se bori protiv toga, obnavlja i popravlja se, ali ne moe veno, i posle nekoliko decenija propadaju i koa i unutranji organi. (Ukljuujui mozak, koji i inae malobrojni koriste za dua razmiljanja!) Kada na nas ne bi ovako delovale estice koje lete Universumom, oigledno bismo iveli bar malo zdravije i due. A to da one ne deluju na nas, sasvim je nemogue. Uostalom, prirodni poredak stvari je da e estice koje sada ine moje telo kroz mnogo milijardi godina pojedinano, zasebno leteti Univerzumom i leteti kroz tela nekih drugih bia oteujui ih, pa e tako i neka kosmika pravda biti uspostavljena. I naravno, te estice, koje sada ine moje telo, nekad e se ponovo spojiti u organizme, pa naposletku i organizam identian ovom mom, to jest meni (o emu nie). Drugo. Viali smo fotografije zvezda u binarnom (dvojnom) sistemu, koje se nalaze meusobno vrlo blizu, gde vea zvezda, navodno, svojom veom gravitacijom privlai, upija, guta materiju manje. A da li je objanjenje upravo u tome da vea zvezda privlai estice sa povrine manje? Pa i na Zemlji vazduna pijavica, smer na ruskom, tornado na panskom (to je i najpoznatiji naziv) podie sa povrine neuvrene predmete, upija ih i privlai. Dakle, na problem gravitacije treba pogledati sa druge (konkretno, ove!) strane, i onda postaje jasno zato zvanina nauka ne moe nikako dati zadovoljavajuu, potpunu definiciju gravitacije, takvu definiciju koja bi objanjavala zato se tela uopte privlae.I naravno, ta ista nauka je, i ne shvatajui to, dala dobar dokaz za moje vienje gravitacije, dokaz za koji sam u jednoj naunopopularnoj knjizi saznao nedavno, ve nakon to je moje vienje bilo jasno uoblieno. Autori te knjige navode da po jednom kvadratnom santimetru povrine Zemlje svake sekunde pada 65 milijardi neutrina. Autori zatim iznose sledeu tvrdnju: kada bi se dokazalo da neutrino ima masu, u tome bi se krilo objanjenje za nedostajuu masu Univerzuma (italac neupoznat sa ovim pojmom neka ga potrai u publikacijama ili na Internetu). Pa naravno da svaka postojea estica ima svoju masu! Upravo kao to svaka postojea estica mora imati upravo 4 dimenzije iako su fiziari ispisali hiljade i tampali milione stranica posveenih jednodimenzionalnim ili dvodimenzionalnim esticama i telima! Mora nam biti jasno sledee: ako neko telo ima svoju irinu i duinu, a nema visinu, odnosno ako mu je visina = 0, onda to telo ne postoji! Takoe, ako neko telo ima i irinu, i duinu, i visinu, ali u vremenu traje 0 onda to telo, opet, ne postoji! Isto tako, ako je masa tela, ili teina tela (ovi pojmovi nisu isto, ali su znaenja sutinski povezana) jednako 0 to telo jednostavno ne postoji. A poto su fiziari registrovali neutrino, to telo postoji, ima svoje 4 dimenzije, svoju teinu i masu. Samim tim, naleui na neko drugo telo, ova estica mu predaje svoju potisnu silu. 65 milijardi neutrina svake sekunde pada svakom oveku na teme. Neutrini (i druge estice, ukljuujui i same atome) proleu kroz ljudski organizam kao meci kroz vodu oni ne oteuju vodu primetno, ali je primetno povlae za sobom. I to je ono to nas potiskuje nanie, i ne postoji nikakva misteriozna gravitaciona sila koja bi nas privlaila ka centru Zemlje. Objanjenje je, dakle, krajnje jednostavno i krajnje oigledno, i ba zato ga zvanina fizika nee prihvatiti jo dugo, ili nikad.Vraam se sada na osnovnu temu model Universuma Veni tok. Po ovakvom modelu, Universum se moe podeliti na tri dela ili faze. U prvoj, oigledno vrlo kratkoj, atomi izleu iz take A i lete ogromnom brzinom u razne (sve) strane zasebno, pojedinano. U drugoj, koja nastupa vrlo brzo, atomi poinju da se zdruuju u sve vee spojeve. U nekom trenutku (prinuen sam da sada upotrebim izraz koji je neopravdano postao otrcan i prezren) dolazi do prelaska kvantiteta u kvalitet, odnosno, spoj od, recimo 3 atoma i 3 milijarde atoma ne razlikuje se samo kvantitativno, nego i kvalitativno. Veliki spojevi, velike formacije od atoma stiu razne osobine koje mali (kao i atomi zasebno gledani) nemaju. Manje vana osobina je, recimo, boja jedan atom sam po sebi jednostavno nema boju. Mnogo vanija osobina, sa nae take gledita, je ivotvornost, odnosno sposobnost atoma (tj. onih estica koji se sastoje od protona, neutrona i elektrona) da stvaraju molekule, tkiva i, u krajnjoj liniji, ivot - iva bia, nas. Naravno, pre nas samih, moraju nastati relativno jednostavnija i istovremeno mnogo vea tela zvezde i planete. Ova tela dalje formiraju galaksije koje se razleu/ire na sve strane od centra koji je za fiziku i dalje nekako imaginarni, hipotetiki, a zapravo je (to je i sasvim normalno) sasvim realan i nuno postojei. Istovremeno, i meu galaksijama, meu najveim zvezdama i planetama, i dalje lete mnogo manji spojevi, pa i pojedinani atomi. To je, koliko u ovom trenutku mogu da uvidim, jedini logian razlog raspada zvezda, planeta i drugih velikih tela, i prelaska u treu fazu. Naime, jasno je da se nee svi postojei atomi zdruiti u vee spojeve nego e, letei samostalno, prodirati kroz ove i, sa vremenom, ipak uticati na njihovu strukturu, kidati ih. Taj proces moe trajati ne samo 10-20 milijardi naih, ovoplanetnih godina, nego i stotinama, ali se jednom nuno mora zavriti. Tada atomi ponovo zasebno lete ogromnom brzinom (u drugoj, srednjoj fazi, pojedinani atomi lete jednakom ogromnom brzinom, ali galaksije isprva usporavaju; indikativno je to to fizika sada registruje ubrzavanje galaksija) sve do svog nunog kraja, do opisanog horizonta, do sfere u kojoj svaka taka B posuvraanjem, probijanjem pete dimenzije, postaje taka A centar Universuma, iz koga neprestano izleu atomi. Opet kaem: ovo je jedino mesto gde moj model Universuma izgleda fantastino i mnogi bi se sa podsmehom mogli osvrnuti na to posuvraanje i probijanje pete dimenzije. Lako proverljiva injenica je da svi drugi modeli poseduju mnogo vie fantastinih momenata i da su, uopte uzev, koncepcije savremenih teorijskih fiziara fantastinije od svega to su pisci naunofantastine literature dosad izmatali. U tom pogledu, a u poreenju sa drugim modelima, moj model Universuma svakom itaocu morap bi izgledati znatno jednostavniji i loginiji. Koliko traje trea faza koja, naravno, postoji kao i prve dve i u ovom trenutku i uvek teko je rei, ali je za nas to i principijelno nebitno. Vanije je to to ovakav model Universuma nuno podrazumeva i potpuno ponavljanje svakog momenta tj. stanja Universuma u ovom asu, i svim prethodnim i buduim. Naime, poto je vreme beskrajno, posle veoma dugih vremenskih perioda do ponavljanja svakog konkretnog stanja, rasporeda atoma i sloenijih formacija, jednostavno mora doi. Ova moja poslednja tvrdnja uopte i nije nova i originalna; naveu samo dvojicu starogrkih filosofa koji su je iznosili. U IV veku pre n. e. Eudem Rodoski govorio je svojim uenicima: Ako se moe verovati pitagorejcima, onda u ja jednom sa istim ovim tapom u rukama isto ovako razgovarati sa vama, koji sedite preda mnom, i isto tako e se ponoviti i sve drugo... A nekoliko vekova kasnije sloio se sa njim drugi antiki filozof: U drugoj Atini drugi Sokrat e biti roen i oenie se drugom Ksantipom. U tom venom ponavljanju, bie napravljen pun krug i opet e poeti novi ratovi i opet e se silni Ahil uputiti na Troju. (iz dela Vergilija, rimskog pesnika, 70-19. pre n.e.)

Ovakav model Universuma, koji podrazumeva ciklinost, ba kao i model Universuma iz mog lanka Haos, Kosmos, Bog (koji prilaem nie, a objavljen je u asopisu Sudbina br. 22, februar 2012), nije odraz mojih elja. Meni bi se vie dopadalo da sve ovo, tj. svet, postoji samo jednom, samo sada, odnosno da je svet onakav kao u hrianskoj filosofiji, a ne u starogrkoj filosofiji. Ali upravo svet prema hrianskoj filosofiji predstavlja odraz lepih, tj. naivnih elja, dok je svet prema starogrkim filosofima odraz hladne, vrste logike. I poslednje pojanjenje. Poto u starogrkom tj. grkom jeziku postoji i re sofia sa znaenjima mudrost, znanje i re zofia sa znaenjima suton, zapad, tama, mrak, onda izraz filozofija, koji u mom tekstu dosad nije korien, znai ljubav prema tami, a filozof je onaj koji voli mrak. I dok se i u engleskom jeziku pie philosophy, i u francuskom philosophie, i u ruskom Srbi i Hrvati istrajavaju u izrazima filozof i filozofija. Samo jo jedna od mnogih potpuno oiglednih greaka, koje verovatno nikad nee biti ispravljene.UNIVERZUM:

HAOS, KOSMOS, BOG

IUniverzum ine dve faze: faza kosmosa i faza haosa. U fazi kosmosa svi atomi su tesno priljubljeni jedan uz drugi i u stanju su potpunog mirovanja posvemanjeg mira. (Posvemanji mir je jedan od dva mogua tumaenja izraza svemir. Drugi je svesvet.) Koliko traje ta faza nemogue je odrediti ne postoji spoljanji posmatra sa hronometrom. Jednako je opravdano rei da traje milijardu milijardi godina koliko i da traje jedan sekund. Ako su kosmos i haos ciklini i beskrajno ponavljajui, onda moemo pretpostaviti i to da faza kosmosa prestaje odmah im je nastala, i opet poinje haos, kome se jedino moe meriti duina trajanja. Jedino u fazi haosa, jer jedino u toj fazi mogu nastati i razviti se iva i svesna bia nalik nama, koja e ta merenja vriti. Dakle, na element, naa stihija, naa jedina ivotna sredina je haos period u kome se atomi, nakon raspada celine, kreu, sudaraju, stvaraju manje ili vee formacije, ukljuujui tu i one koje su ljudski naunici u jednom trenutku pogreno nazvali atomi (im se izgovori atom se sastoji... morala bi biti jasna besmislenost takve reenice, jer se atom po samom znaenju svog naziva ne moe sastojati ni od ega; on je nedeljiv, najmanji, osnovna gradivna estica svih drugih formacija tahiona, gravitona, atoma, molekula, elija, tkiva...) Potraga za kosmosom - stvaranje kosmosa unutar haosa nisu sasvim lieni smisla i nisu u potpunosti osueni na neuspeh. Prirodan proces stvaranja kosmosa unutar haosa ima za krajnji (tanije, pretkrajnji, pretposlednji) cilj stvaranje termodinamike ravnotee. Posle nje, pod odreenim uslovima, moe uslediti saimanje haosa u kosmos. Ljudsko stvaranje kosmosa ide u suprotnom pravcu od prirodnog. Kada napravimo au, ini nam se, uveali smo kosmos, a kada se ona razbije uvean je haos. Zapravo, aa prirodno tei ka tome da se pretvori u sru, sra u zrnca silicijumdioksida, a silicijum naposletku u atome koji e se opet sjediniti u kosmosu. Ali u smislu morala, reda i zakonitosti u drutvu, i ljudsko stvaranje kosmosa sasvim je opravdan postupak.

Proces opisan u pretposlednjoj reenici odvija se prirodno, to jest, kao i mnogi drugi, bez iije svesne volje i namere. Svi procesi haosa odvijaju se ili na taj nain, ili voljom i delatnou mikrotvorevina Univerzuma ljudi i drugih manje-vie inteligentnih bia unutar Univerzuma, tj haosa. Meutim, pred nama se moe otvoriti novo i veliko podruje za razmiljanje ako Univerzum (ili jedan njegov interval) zamislimo drugaije kao misaono, svesno Bie. U tom sluaju moemo, ili ak i moramo staviti znak jednakosti izmeu takvog Bia i dobro nam znanog pojma Bog. Meutim, jasno da je tu onda zapravo i ne bismo imali fazu svemir tj. kosmos, zbog misaonih procesa odnosno kretanja koji se odvijaju unutar takvog Bia. I ovo je vrlo lako razreiti (zbog ega ni ovaj pasus ni itav lanak nee biti dugaki). Fazu Univerzuma nazvanu kosmos moemo zamisliti kao takvu, sve do trenutka kad se atomi poinju kretati unutar Bia, ne razarajui njegovu celovitost, monolitnost. Tada, postepeno, i nastaje Bog, tj. Bie koje moe svesno donositi odluke. Jedna od tih odluka, nakon procesa razmiljanja (ija je duina trajanja za nas principijelno neodrediva, nemerljiva) moe biti odluka o samodestrukciji, koja je u nauci dvadesetog veka nazvana Veliki prasak. To je onda poetak faze haosa.

Dakle, Univerzum se moe predstaviti sa dve formule. Prva se tie sastava, druga faza koje se smenjuju. Prva glasi: Univerzum = vreme + prostor + materija. Ovoj se formuli mogu dodati duh i energija, meutim, energija je oblik materije, a takozvani duh je i sam materijalan (po miljenju jednog ruskog naunika, duh se sastoji od mikroleptona. U fizici su hadroni teke estice, a leptoni lake). Takoe, umesto pet komponenata, formula se moe svesti i na samo dve, poto je, po nekim fiziarima, materija oblik prostora i obrnuto. Smatram da je najjednostavnija i najbolje formula ona koju sam naveo. U drugoj formuli u Univerzumu se smenjuju faze kosmosa i haosa, i ona glasi: Univerzum = Kosmos ( Haos. Mogua je i trea faza, u kojoj Univerzum postaje svesno Bie moemo ga bez ikakve rezerve nazvati i Bog i tada je ispravna sledea formula:

( Bog

Univerzum = Kosmos ( (Haos

Oigledno je da moemo zamisliti i drugaije formule, ali takve koje e biti uslonjene varijante ovih (formule u kojima Bog u odreenoj meri postoji i deluje i u fazi haosa). Ja u se zaustaviti na ovoj jednostavnoj pretpostavci o dvojstvu ili trojstvu Univerzuma.IINaunici ovo zovu singularnost i objanjavaju: beskrajno velika gustina materije na beskrajno malom prostoru. Dr Miroljub Petrovi u lanku u magazinu Sudbina kae: sva materija i energija koja ini Svemir bila je skoncentrisana u jednom siunom, super-gustom jezgru veliine take na kraju reenice. Naravno, sve ovo su aproksimacije, sve ovo je otprilike reeno. Ali, u principu, ne mora biti tako. Principijelno je mogue ustanoviti veliinu atoma pravog atoma, a ne onog koji se sastoji od protona, elektrona i neutrona, jer to i nije atom, ve estica kojoj je moralo biti promenjeno ime u asu kada su naunici uvideli svoju greku, nainjenu poetkom 20. veka. Ta veliina svakako nije beskrajno mala jer je ovaj izraz besmislen. Veliina atoma je jednostavno najmanja mogua. Isto tako ni broj atoma u Univerzumu ne moe biti beskrajno velik. Taj broj je jednostavno najvei mogui, toliki da se ni za 100 godina ljudskog ivota ne bi mogao izgovoriti. Dakle, moemo zamisliti kuglu prenika od samo na primer deset metara, u kojoj se nalaze svi postojei atomi tesno, bez ikakvog razmaka, priljubljeni jedan do drugog. Ta kugla je Univerzum, i ne da nita izvan Univerzuma ne postoji, nego ne postoji nikakvo izvan. Sve dok materija Univerzuma miruje, re je o fazi koja se moe nazvati kosmos ili svemir. Ali, ako je takva faza ikad postojala, mi smo dokaz da nije trajala veno, tj. da kosmos nije bio potpun, savren. Zbog te svoje nesavrenosti, zbog nekakve unutranje tenzije kugla je mogla odjednom, neposredno da eksplodira u takozvanom Velikom prasku. Ali moglo se desiti i neto drugo. Atomi u kugli kosmosu mogli su poeti da se kreu, ne odmiui se jedan od drugog, kao to i prsti u stegnutoj aci mogu da se miu. Moglo je doi do strujanja atoma kao do strujanja vode u okeanima. I, svakako ne odmah, ve nakon ogromnog broja ponovljenih na isti nain strujanja, Kosmos se mogao pretvoriti u Svesno bie, bie koje misli.

O emu je ovo Bie moglo da misli? ini nam se o veoma malo emu. Tokom nemerljivo dugog vremena Svesno bie nastalo transformacijom Kosmosa promislilo je sve to je moglo da promisli. I dolo do zakljuka da mu jedino preostaje da promeni svoje stanje. Bie izaziva ono to e biti nazvano Veliki prasak, tj. razara sebe, da bismo od delia nastali mi. Tanije, nastaje Haos koji e poroditi galaksije, zvezde, planete, vodu, vatru, razna iva bia, ukljuujui i nas, ljude, itd. Naravno da taj Haos nije potpun, savren, isto kao to ni Kosmos nije bio savren. Da je bio savren, ostao bi zauvek nepomian, ne bi se pretvorio u misaono bie koje je promenilo svoje stanje da bismo nastali mi. Da li je to bie moglo zadrati svoju svest i u ovom novom, velikim delom haotinom stanju? Teolozi i verujui ljudi koji itaju ovaj tekst rei e: ako je ita od ovog tano, naravno da je Bog zadrao svoju svest, sposobnost odluivanja i uticanja na svoje delove, ukljuujui i ljude. Lino mislim da nije tako. Svest nije mogla biti u potpunosti ouvana, ali su mogli biti ouvani delii svesti. Odatle i onaj red u haosu prirodni zakoni, odatle i ideja u ljudima da Bog postoji. Ako se sva materija opet stekne i zgusne u singularitet, moda to vie nee ni biti Kosmos, moda e odmah biti svesno bie, Bog, koji e moi da sumira utiske, da mirno i dugo promisli o svemu ta se sa njegovim delovima deavalo, i da, moda, sledei put napravi od sebe svet sa jo manje haosa i novim, boljim ljudima.

A. Lavrek, Novi Sad, 2012-2014.