-
180 година од упокојењаСветог Петра
Устоличен ПатријархИринеј
obraznikza vjeru
Kulturu ivaspitawe
МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА ГОДИНА XIX ЛУЧИНДАН НОВЕМБАР 2010. г. БРОЈ
203
· Црна
Гор
а 1,
20 €
· Ср
бија
100
Дин
. · Реп
убли
ка С
рпс
ка 2
,5 К
М ·
· за Е
вроп
у 3,
5 €;
за
Ам
ерик
у $6
; за
Аус
трал
ију
10 A
UD
·
Изабрана дјелаАрхиепископа цетињског и Митрополита
црногорско-приморског Амфилохија
-
СВЕТИ АПОСТОЛ ЛУКА
-
besjeda
Mит
рополит
АМ
ФИ
ЛО
ХИЈЕ
ПЕТРА ЦЕТИЊСКОГМОЋ РИjЕЧИ СВЕТОГ
У име Оца и Сина и Светога Духа! „Ја сам пастир добри, пастир
добри душу своју полаже за овце своје“, ријечи су Господа нашега и
Спаситеља које се најприје односе на Њега самога, Пастира,
Спаситеља и Просветитеља, Животодав-ца и Преобразитеља наших душа.
Он је Онај Који је жртвовао живот свој за овце своје, за ближње
своје, за народ свој. То-лико је Бог заволио овај свијет, каже се у
Светом Јеванђељу, „да је и Сина Свога Јединороднога дао, да сваки
који вјерује у Њега, не погине него да има живот вјечни.“ Долазак
Христов у овај свијет је из-раз неизрециве Божанске љубави пре-ма
њему. Одувијек је то тако било, да је мјера жртве, мјера жртвовања
за Бога и за ближњега била мјера љубави. Што је дубља љубав то је
већа спремност да се неко жртвује за ближњега свога, да се жртвује
за светињу. Што је мања љубав то је мања спремност за жртву, то је
већа саможивост, самољубље, себељубље, за-твореност у себе. Онај
који само себе воли је слијепац који не открива онај најдубљи
смисао свога живота. Христос је жртвовао себе на Крсту ради нас и
на-шега спасења, и на Крсту и преко Крста показао и открио своју
безграничну љубав. Љубав Божија долази у овај свијет преко Крста
Христовога, преко распећа Његовога. Нема веће љубави од оне да неко
живот свој положи за ближње своје. Он је живот свој положио за
народ свој,
за човјечанство, за творевину своју и постао је и остао вјечна
мјера приношења - жртвовања за друге. Нико не може превазићи Његову
мјеру, нико не може принијети савршенију жртву за друге од Њега,
Који се распео за нас, и Који је жртвовао живот свој за ближње
своје. Зато се и назива добрим пастиром, чуваром душа. Шта ради
пастир, шта ради чобанин? На првом мјесту чобанин, и сама ријеч
каже, чува стадо своје. Чобанин не само што чува своје стадо, него
га изводи на добру пашу, напаса своје стадо на ливадама и на
мјестима гдје има у изобиљу траве и хране за његове овце. И
изводећи их на изо-билну пашу, он им у исто вријеме омогућава да
расту, да доносе плод и да дају благодатнога дара људима, да дају
храну за људе. Тако и онај који је чувар народа Божијега, чувајући
људе, чува их од свакога непријатеља, јер као што постоји вук који
напада стадо пастирово, тако постоје и ду-ховни вукови који
покушавају да украду и да поједу и прождеру оне које духовни пастир
чува. И као што чобанин изводи своје стадо на пашу и напаса га,
тако и истински прави пастир даје истинску и праву духов-ну храну
онима које му је Бог повјерио. Такав је Христос, такви су сви
његови ученици и Његови насљедници - Свети Апостоли.
Свети отац наш Петар – пастир добри имиомирна жртва Христу
БогуТакав је био и Свети отац наш Петар Цетињски Чудотворац, коме
је овај свети храм посвећен и кога ми данас прослављамо. Он је
заис-
Нико у нашем роду од времена Св. Саве није имао тако снажну и
моћну ријеч као што је имао Св. Пе-тар Цетињски. Његова ријеч је
била чиста, зато је била и чудотворна и моћна. Он није говорио
своје ријечи, него је говорио оно што му је Бог дао, што му је Бог
открио. Па као што је Божија ријеч моћна, и чудотворна, и
спасоносна, (Ријеч Божија кроз коју је све постало све што је
постало, на којој почива свеукупна Божија тво-ревина, Ријеч Божија
из које је све настало из ничега,) тако је и моћна ријеч светих
Божијих људи, а такав је био и Свети Петар Цетињски.
3
новем
бар / 2010 / svetigora
-
та био пастир добри који је душу своју полагао за ближње своје.
Сав свој живот, од својих малих ногу - од своје дванаесте године,
када је отишао у Цетињски манастир, он је принио Богу на дар,
по-стао је миомирна жртва Христу Богу. Као свијећа од чистога
воска, он је горио пред лицем Христо-вим у Цетињском манастиру. И
претворио се у плам љубави према Богу, према Христу и према народу
који му је Бог био повјерио. Чувар је био праве и истинске вјере. И
онда као и данас било је оних који су покушавали да праву вјеру,
како је назива владика Раде „кукавну сиро-ту“, згазе и оскрнаве, да
је прогнају, да лише народ Божији те праве истинске духовне хране
која јесте права Христова вјера, православна вјера. Све-ти Петар
Цетињски је био чувар те свете Божије вјере. Чувао је душу свога
народа, а најбоље је чу-вао управо тиме што је чувао праву истинску
вјеру, православну вјеру, и православни живот по тој вјери у своме
народу. Проводио је живот свој у по-сту и молитви, и учио свој
народ страху Божијем и мудрости Божијој. Хранио га је науком
Божијом и васпитањем за вјечно и непролазно достојанство. И све што
је имао дао је своме народу, и оно што је добијао од Русије, и оно
што је сам имао... И самога себе је жртвовао и приносио, ходећи од
младости, па све до дубоке старости, кроз народ, обилазећи села и
мјеста и сваки дом обилазећи и посјећујући, и своју љубав свакоме
дарујући. Нема мјеста, нарочито у старој Црној Гори, па и шире од
ње, гдје није остало предање како је ту до-шао Св. Петар Цетињски и
оставио свој благослов. Ево, и до данас овдје, међу нама, стоји
камење на
којем је сједио Св. Петар, које се памти и чува као светиња. Али
од Светог Петра нијесу остали само благослови они-ма који су ходили
путем Господњим. Често се од њега чула и опора и тешка ријеч, света
ријеч којом је опомињао оне који би скретали са правога пута
Божијега. Остало је мно-го проклетстава Св. Петра Цетињскога и та
проклетства су запамћена у многим породицама.Уствари, због тежине и
моћи његових ријечи, запамћено је много онога што је рекао Св.
Петар Цетињски. Нико у нашем роду од времена Св. Саве није имао
тако снажну и моћну ријеч као што је имао Св. Петар Цетињски.
Његова ријеч је била чиста, зато је била и чудотворна и моћна. Он
није гово-рио своје ријечи, него је говорио оно што му је Бог дао,
што му је Бог открио. Па као што је Божија ријеч моћна и
чудо-творна и спасоносна (Ријеч Божија кроз коју је постало све што
је постало, на којој почива свеукупна Божија твореви-на, Ријеч
Божија из које је све настало из ничега), тако је и моћна ријеч
светих Божијих људи, а такав је био и Св. Петар Цетињски. Зато му
је ријеч била као мач, оштра, и до данас одјекује кроз многе
примјере у свијести овога народа.Ево, један примјер да наведемо: На
Ивановим коритима сједи Св. Петар са својим ђаком, са својим
ђаконом. Пита га ђак: „Зашто Свети плачеш?“ А он ћути, па ће рећи:
„Пла-чем над Црном Гором у ХХ вијеку!“ Остало је у народу то
предање. Сад знамо какав је био ХХ вијек у Црној Гори, как-во је
било крвопролиће, ратови, а онда и братоубилаштво много теже и
много опасније од онога братоубилаштва које се догађало у вријеме
Св. Петра. Јер за вријеме Св. Петра су се свађале комшије,
братственици, и било је крвне осве-те, а Св. Петар је мирио Божијим
миром све оне који су се завађали, који су се свађали, који су се
међусобно убијали. А ХХ вијек је још дубље продубио то
братоубилаштво, оста-вивши иза себе дубоке ране које ко зна да ли
ће се икада 4
svetigora
/ 2
010
/ но
вемба
р
-
Издаје: SVETIGORA, Издавачко-информативна установаМитрополије
црногорско-приморске
Директор: протојереј-ставрофор Радомир Никчевић
Савјет часописа: епископ диоклијски Јован (Пурић),
протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, протојереј-ставрофор
Радован
Биговић, јеромонах Димитрије (Лакић), Матија Бећковић, Милутин
Мићовић, Матеј Арсенијевић
Главни уредник: протосинђел Кирило (Бојовић)Оперативни уредник:
Рајо Војиновић
Дизајн часописа: Мирко Тољић, Владимир Јакшић
Секретар редакције: Татјана Марјановић
Редакција: протосинђел Јован (Ћулибрк), протојереј Гојко
Перовић, протојереј Велибор Џомић, игуман Петар (Драгојловић),
јеромонах
Никодим (Богосављевић), јереј Саво Денда, јереј Никола Гачевић,
јереј Јован Пламенац, монах Павле (Кондић), монахиња Стефанида
(Бабић), Весна Никчевић, Славко Живковић, Предраг Вукић, Весна
Тодоровић
Сарадници: ђакон Игор Балабан, монахиња Амфилохија (Драгојевић),
Оливера Балабан, Милена Тејлор, Сања Радовић, Марија Живковић,
Ивана Кнежевић, Спиридон Булатовић, Драгана Керкез, Јелена
Петровић, Милана Бабић
Лектура и коректура: Ивана Јовановић
Фотографије: +Живота Ћирић, Зоран Тричковић, Жељко Шапурић,Јован
Радовић, искушеник Павел (Алексејев)
новембар 2010 / број 203
INTERMIDIARY INSTITUTION: COMMERZBANK AG FRANKFURT/MAIN
SWIFT:COBADEFF/400876825101 EUR/400876825100 Other CurrenciesNLB
Montenegrobanka AD PodgoricaSWIFT CODE:
MNBAMEPG/ME25530005120005043078"MITROPOLIJA CRNOGOR. PRIMOR.
SVETIGORA CASOPIS"81250 CETINJEMONTENEGRO
Уредништво: Његошева 73, 81250 Цетиње, тел: 041/234-222,
230-375; Косте Главинића бр 1/А, 11000 Београд, тел:
011/369-0757,369-0705
e-mail: [email protected]Штампа: , Суботица
Десетогодишњица матуре уСветом Граду Јерусалиму
180 година од упокојењаСветог Петра
Устоличен ПатријархИринеј
obraznikza vjeru
Kulturu ivaspitawe
МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА ГОДИНА XIX ЛУЧИНДАН НОВЕМБАР 2010. г. БРОЈ
203
· Црна
Гор
а 1,
20 €
· Ср
бија
100
Дин
. · Реп
убли
ка С
рпс
ка 2
,5 К
М ·
· за Е
вроп
у 3,
5 €;
за
Ам
ерик
у $6
; за
Аус
трал
ију
10 A
UD
·
Изабрана дјелаАрхиепископа цетињског и Митрополита
црногорско-приморског Амфилохија
IZ SADR`AJA:
25.
11.
3.
30.
38.
•
•
•
•
•
Богословље 7Оглед 13Разговор 20Историја 32Књига Јестирина
36Мајке хришћанке 42
ВЕСНА Тодоровић
Mитрополит АМФИЛОХИЈЕ
репортажа: РАЈО Војиновић
АЛЕКСАНДАР Вујовић
репортажа: СЛАВКО Живковић
ПЕТРА ЦЕТИЊСКОГМОЋ РИjЕЧИ СВЕТОГ
СВЕТИ ПЕТАР ЦЕТИЊСКИustoli^en patrijarhirinejГоворио jе из главе
циjела народа
-
зацијелити у души овога народа. А хоће ако Бог да, али требаће
много времена, требаће много вјере, требаће много мира Божијег,
много покајања, и узајамног братског мирења да би се те дубоке ране
замириле. Требаће нам људи какав је био Св. Петар који ће мирити,
који ће братимити, који ће браћу враћати једне другима, и који ће
их учити да нема ничега на земљи ни на небу драгоцјенијег од Бога и
од брата, и ко Бога презре као Небеског Оца, тај презре и брата
свога и сабрата човјека. Ко презре брата свога, Бога презре, јер је
речено ко види брата свога, види Бога свога у лицу свакога човјека,
без обзира коме народу припадао, којим језиком говорио, коме
покољењу припадао. Сва-ки човјек је брат наш, јер је крв свих људи
из крви једнога човјека. Јер под једним благословом по-чива
свеукупни род људски, Божијим благосло-вом, једно сјеме је оно
сјеме које је Бог посијао својом руком, из кога се рађају земаљски
народи и земаљска племена. Према томе ко брата пре-зре, Бога презре
Који је посијао то сјеме, презре Бога Који је обдарио човјека
Својом сликом и приликом, обликовао га од праха земаљскога,
за-дахнуо га дахом живота, Духом Својим једним и јединственим и
обдарио га Својим ликом и Својом сликом. Тако да онај који пљује на
човјека који је слика Божија, он пљује на Онога Који је насликао ту
слику, живога Бога.
Најопакије сјеме – сјеме лажне вјереТо је знао Св. Петар као
добри пастир, и зато је васпитавао свој народ у љубави према Богу и
у љубави према ближњима. Зато је био и остао ми-ротворац који је
мирио, који је братимио, који је ходио међу народ и доносио му
Божији благослов. То што је радио док је по земљи ходио, то ради и
данас у овом нашем времену којем треба миро-твораца какав је био
Св. Петар. Његов призив на мир, на братску слогу, на љубав, на
праштање, је призив који никада не пролази, који никада не
застаријева. Па и нама је то данас призив, нашем покољењу у којем
многи свој живот постављају на темеље онога сјемена које није
посијао Бог у људско срце, него на темеље онога сјемена коју
демонска сила сије у људско срце, а то сјеме јесте сјеме невјерја,
маловјерја, лажне вјере, пасје вјере, то је сјеме које демонска
сила сије. А из тога сјемена се рађају злоба, завист, адско
наследије, мржња - мржња према Богу, мржња према ближњима. Не види
човјек у лицу другог човјека брата својега. Стварају се диобе међу
људима, међу браћом и то је опако сјеме које је, нажалост, увијек
ницало код нас. А ево га и данас, поново то опако сјеме диоба међу
браћом. Често они који воде народ, они га заводе, и сами нијесу
свјесни да стварајући диобе, обнављајући старе ране и стварајући
нове диобе, ништа не раде него скрнаве људско заједништво, скрна-ве
браћу и односе међу њима, уводећи ново зло, ново крвопролиће и нову
несрећу. Нарочито то бива када се посије зло сјеме лажне вјере,
зло
сјеме лажне цркве, оне цркве која није Божија Црква, него је
нека секта као што се и код нас појавила таква секта која стоји на
идеолошким основама које немају везе са Богом, са Црквом, са
историјом Цркве и са њеним предањем. Сију отровно сјеме, а
најопакије сјеме које раздваја људе јесте сјеме на основама вјере.
Ту када се људи подијеле, онда све иде наопако, све иде у пропаст.
То помрачује на најдубљи могући начин људску свијест и људску
савјест. Нажалост и код нас је никло и то сјеме опако посијано. И
дојучерашњи гонитељи Бога, безбожници, сада су они главни
заговорници такве једне лажне цркве. Они који су до јуче убијали
Бога у људским душама, намјесто да се вра-те Богу и да се покају,
они сада иду још дубље и још даље, подмећу рог намјесто свијеће,
подмећу лажнога влади-ку намјесто правог владике, лажнога
свештеника намјесто правог свештеника, лажну посунавраћену намјесто
праве тврде Божије вјере. И наравно, из тог и таквог сјемена шта се
рађа? Рађа се мржња, рађају се диобе међу браћом, међу онима које
је иста мајка родила, рађају се плодови који нијесу плодови по Богу
и по светињи, који нијесу плодови какве је желио и какве је рађао
Св. Петар Цетињски, рађа се оно што је опасно и што је отровно и
што скрнави и светињу имена Божијега у нама и светињу Цркве Божије,
и светињу братољубља, која је изнад сваке друге светиње.За живота
сматран Светитељем, због високих етичких нор-ми које је поставио,
јаког ауторитета и ријечи која се слуша-ла и памтила, Свети Петар
Цетињски је скромно изјавио: „У мене осим пера и језика нема
никакве друге силе да дове-дем непослушне на послушност.“ Без
мирнога дана, цијелога живота је мирио људе, и све што је градио,
градио је на темељима праве истинске вјере. Никада се он није
одвојио од других Православних Цркава у свијету. И када је
руко-полаган за епископа, он је рукоположен од Мојсија Путни-ка,
митрополита карловачког 1784. године у Сремским Кар-ловцима. Јер
онда када је била укинута Пећка Патријаршија и када су епископи
Цркве Српске прешли већим дијелом у Војводину, он је тамо отишао
као и његови претходници да прими благослов пећког патријараха и
Пећке Патријаршије. Увијек је чувао јединство вјере и јединство
Цркве Божије, апостолско прејемство које је светиња над светињама,
и на тим темељима, на темељима те светиње саградио све што је
саградио. Отуда су никли храмови у част његову и у сла-ву Божију.
Отуда је саграђен и овај храм у његову част и у његову славу, да би
се ми сабирали у њему и да би се ту учи-ли правој истинској вјери и
животу по вјери. Нека би Бог и нама подарио оне мудрости коју је
Св. Петар носио и коју је свједочио да оно свето сјеме, које је он
сијао својом апостолском руком, донесе правога плода у нашим
срцима, да се искорењује из наших срдаца оно демонско сјеме, сјеме
лажне вјере, сјеме мржње према Богу, према ближњима. А сјеме љубави
Божије која нам се открила у личности Христа Бога нашега да оно
проклија, да оно до-несе стострукога плода, сјеме јединства Цркве
Божије коју треба чувати као зеницу ока.Свети Петре, чудотворче
Цетињски, молитвама твојим утврди у нама вјеру праву, утврди у нама
богољубље и братољубље, врати мир нашим срцима, мир међу браћом,
љубав братску и братску слогу у све дане нашега живота и у вјекове
вјекова! Амин!
Слово изговорено 30. октобра 2005. године у храмуСветог Петра
Цетињског у Спужу.
6
svetigora
/ 2
010
/ но
вемба
р
-
МАТЕЈАрсенијевић
bogoslovqe
БОГ И ЗАВЕТИЊЕГОВИХ НАРОДАБог толико воли разлике међу људима да
је печате разлика утиснуо у и на сва-коме човеку: црте лика,
распоред ша-рица на мрежњачи, боја и јачина гласа,
отисак сваког прста појединачно на рукама и ногама, распоред
зуба у вилици, мирис зноја, густина косе, запремина плућа, те-лесни
притисак и учесталост откуцаја срца, спољашња и унутрашња телесна
грађа, не-поновива структура ДНК у гену, физичке и интелектуалне
могућности, животни даро-ви... а о „лику”, „отиску” и „боји” и
„мирису” душе и ума, о унутарњем лику личности да и не говоримо –
све је непоновиво у и на сваком човеку, све је достојно Оваплоћења
Божијег и смрти Богочовекове на Крсту. Зато за Бога нема „малих”,
ни „последњих”, ни „ружних”, ни „безвредних”. Будући да је једини
Човекољубац, Он је и једини Народољубац (сетимо се да је последња
заповест Његовог земаљског жи-вота – о крштењу тј. спасењу „свих
народа у име Оца и Сина и Духа Светога”, о томе да је спас свих
народа у Именима Свете Тројице!).Господ је рекао: „Идите и крстите
све на-роде” (као заједнице конкретних личности, по Божјем
Промислу, повезаних органском историјском заједницом) а не
апстрактне
„људе” (метафизичке ванисторијске и не-геополитичке индивидуе),
јер „људи” не постоје осим као припадници конкрет-них историјских
заједница (племенских, народних, политичких...), нити је рекао –
крстите апстрактно „човечанство” (мета-физички колектив индивидуа),
јер „чове-чанство” у историји не постоји осим као сабор народа,
који се у Библији назива „род људски”. Заповест Господња даље
зна-чи: идите и Јеванђељем обасјајте све на-роде и њихова
Отачаства, и све их укоре-ните у Царству Божијем живим корењем
Сабора Светих тих народа и њихових От-ачастава, јер Свети
представљају небески основ, „небески народ” земаљске историје
једнога народа. То су христолошке и со-тириолошке димензије
црквено-заветног народољубља и отачаствољубља после Христа, а
нарочито после „царско-икумен-ске (ромејске) фазе” црквене
историје, у – како вели о. Александар Шмеман – трећој
„автокефално-националној фази” светоду-ховског развоја историје
Цркве, која траје и до данас и у којој нам Бог Живи непрестано
открива колико је превисока и предубо-ка тајна народа и
Отачаства у историји, и како се око те тајне плете крсно-васкрсна
историјска судба поколења земаљских на све четири стране света. Бог
воли различите Црквене Завете: воли да се крштени народи кроз своје
помесне Цркве и историје своје светости потруде да препознају,
именују и богословски иска-жу своје завете (Срби као Српски Црквени
Завет тј. завет Христових Срба кроз Српску Цркву са Христом, Руси
као Руски Црквени Завет...). Сваки народ уноси у Цркву све дарове и
свецело наслеђе своје историје, венац својих духовно-историјских
врлина, али и мана (јер, како вели Св. Владика Николај, на
Косову
„не расту само божури, већ и трње”), и преображава га, благодаћу
Божијом и својим трудом, у средство и израз свог богослужења и
приопштења Богу. Зато сваки православни народ има различи-
Силазак Светог Духа на Апостолехрам Христовог Васкрсења (Спаса
на Крви) у Петрограду
7
новем
бар / 2010 / svetigora
-
те обичаје везане за црквени живот и празнике. И Бог се диви
различитостима народа, диви се раз-личитим језицима народа,
различитим народним ношњама, обичајима, предањима која се у Цркви
преображавају у језик, начин и стил Литургије њихове историје
спасења у Светој Тројици. Бог воли да Му народи приносе различите
дарове као што су Му три мудраца принели различите дарове,
пре-добразивши тиме Педесетницу и тројичну пуноту Цркве. Бог је
једини истинити Дивитељ разликама. Бог се диви тој свакодневној
Педесетници која се у векове тајанствено збива и разбуктава по
читавој васељени у Црквама и око цркава где се служи
Бо-гочовечанска Литургија. Христос је „Један и Исти у векове”,
Христос се не раздељује, али се Христос сваком човеку и наро-ду
открива (литургијски „ломи а не раздељује, увек једе а не нестаје”)
на исти начин сагласан Његовој свељубвеној вољи, Промислу и науму о
том наро-читом човеку и том нарочитом народу. На један начин се
Христос откривао синаитима, на други оптинским старцима, на један
начин Св. Теофану Критском, на други Св. Андреју Рубљову. Зато Бог
воли да Му различити људи и народи долазе путем своје аутентичности
и непоновивости, опитујући Га као „свог Бога”: да Му, као „српском
Христу”, тј. Христу онаквом какав се Он по Својој премудрој вољи
открива Својим Србима, Срби – подвиж-ници и борци за Царство
Небеско, на свеноћним бдењима, тепају словенски-нежно тепањем
небес-не нежности: „А-на-не” (како би словенска мајка тепала своме
детету „ну-на, не-на”), а Грци – под-вижници одрешито-ратничким,
готово маршев-ским „те-ри-рем”, тим, како га Оци називају,
„свето-горским тепањем Христу” (које, на прво слушање, будући
словенском уху звуковно-значењски не-блиско, ни у ком случају не би
личило на тепање). Но, уздигнути осаборњујућом Божијом благодаћу
над све световне ограничености, ми Христом опитујемо реску и
потресну красоту грчког „те-ри-рем” управо као израз древности и
духовне чврсти-не истинске грчке побожности, којом ми треба да се
укрепљујемо у часовима словенске духовно-историјске раслабљености и
слабовољности, прихватајући га као грчки обогаћујући при-нос пред
икону саборно-васеленског Христа Сведржитеља, Који је исти, свагда
и занавек, Који је
„Богат” – а то на језику Библије значи: различит по даровима –
свима који Га призивају (Римљ. 10, 12). Или узмимо, за наук, обрнут
случај: како појмити, осим у благодати Божијој, непојамног и
нетрулеж-ног Светог Петра Цетињског, владику и ратника са сабљом у
десници, с почетка 19. века, у поређењу са исихастом Преп. Силуаном
Светогорцем који је, по-четком 20. века, многу сузу пролио над
мувом коју је случајно убио, видећи у њеној просутој утроби и њеном
копрцању сав јад и уздисање пале тва-ри. Оба Свеца. Чак, оба
Словена. У свему неслична осим у светости, а оба радост Богу. Јер
Бог се радује, на различит начин, кроз сву историју, грузијским и
сиријским и египатским и галским и британским и
словенским и америчким подвижницима, исповедницима и
богожедницима, као што Му се и они радују на различите на-чине
својих непоновивих љубави. Бог воли да Му расе и на-роди и племена
певају на различитим језицима једну песму благодарења, и да Му,
чак, сами народи истога језика поју на различитим наречјима.
Једнако су драги Богу и „хлеб” и
„хљеб”. Бог воли и Витлејем (Дом хлеба) и Крушевац (Град круха,
хлеба). Боја туге је за једне православне Хришћане и народе црна
(православни Европљани), за друге – бела (православни Јапанци).
Срби, за разлику од осталих право-славаца, освештавају колач крсне
славе и ложе бадњак на Бадње вече уочи Божића сваки пут на тај
начин сведочећи о огњено-благодатном преображењу свог идентитета и
своје историје у Христу. Руси за парастос и помен, за разлику од
Срба и Грка, припремају заупокојне палачинке, а за Васкрс васкршњи
колач – кулич... Бог воли псалмопојца Давида за израилском харфом и
Св. Николаја Жичког са српском фрулом. Воли и григоријански корал
православне Европе првог миленијума Хришћанства, и византијско
једногласно појање, и руско манастирско вишегласје, и арапско
право-славно појање... Бог воли да свештеници и монаси раз-личитих
помесних Цркава и народа носе дивно-различи-те мантије и расе. Бог
не воли да се „ношње” (парадигме)
једног црквеног завета намећу другима као једине могуће и
обавезујуће (јер то је увек повођење за унификујућим духом овога
света, увек тоталитарни анти-педесетнички универза-лизам, увек
својствено анти-историјско насиље), јер свака
„ношња” (парадигма) органски израста из непоновивог лика
богослужења и пута спасења једног народа или заједнице у историји.
Што једноме стоји, другоме не пристоји. Што је једноме на корист и
спасење, другоме може, чак, да буде и на штету, и није за
опонашање. Свако насилно униформисање парадигми спасења долази од
човекове памети, а не од воље Божије о црквеној историји као
саборној, непрестаној педесетници благодатних дарова, различитости
и непоно-вивости (што, наравно, не укида слободу човекову да лично
изабере парадигму спасења неког другог православног на-рода као
своју, као свој аутентични пут спасења). Црква об-ухвата све и
надилази сва ограничења пале историје, тако што све уткивљује у
свој богочовечански живот, све преоб-ражава енергијама тог живота,
освештавајући га за светост и Царство Божије. Или, погледајмо Свету
Гору – тај есхатолошко-екстериторијални врт Пресвете Богородице, ту
атонску ва-селену у малом: чак ни ту Бог насилно не укида
духовно-историјске разлике, већ на различите начине бескрајно воли
тамноцрвени грчки Филотеј, бугарски Зограф боје песка и опеке,
српски Хиландар боје зреле пшенице и зеленкасти руски Пантелејмон
(чак су им и преовлађујуће „боје” разли-чите, о каменим „ношњама”
архитектуре, о стилу иконопи-са... да и не говоримо!) чији су
монаси, на различите начине,
Сваки народ уноси у Цркву све дарове и свеце-ло наслеђе своје
историје, венац својих духовно-историјских врлина, али и мана (јер,
како вели Св. Владика Николај, на Косову „не расту само божури, већ
и трње”), и преображава га, благодаћу Божијом и својим трудом, у
средство и израз свог богослужења и приопштења Богу.
8
svetigora
/ 2
010
/ но
вемба
р
-
а опет у складу са својим духовно-историјским особеностима и
наслеђем, своју надсветовну монашку љубав према Богу артикулисали
кроз различи-те типике и манастирске обичаје, и који су, чак, и
околине својих манастира уредили тако да подсећају на њихове
завичаје и Отачаства, чијег спасења ради се подвизавају и моле.
(Тако српски монаси у Испосници Св. Саве у Кареји, по типику-завету
Св. Саве, свакога дана прочитају читав Псалтир за
„спас рода својега”!). Бог воли да Грку у невољи пошаље
ангела-чувара у грчкој народној ношњи као што је учинио блаженом
старцу Филотеју Зервакосу када је овај 1902. године, као младић,
бос и без ичега, кренуо из родитељског дома да поста-не монах и
када се, окрвављених ногу и обневидео од умора и глади, изгу-био
ноћу у планинском беспућу око Спарте. Св. Вукашин из Клепаца се на
икону попео у српској народној ношњи. Свети Мученици Шангајски
светле са икона у кинеским ношњама. Бог воли да Му Срби приносе
витку Грачаницу и Високе Дечане, милешев-ског Белог Ангела и душе
праведника у манасијској Десници Божијој; и Сло-во љубве Св.
Деспота Стефана Високог; и острошко-васеленску целебност Св.
Василија Острошког, и свештени кад мученичког збега живог спаљеног
од Турака 1810. у пећини Кађеници под Овчаром; и пречисте
нетрулежне детиње руке Св. Новомученика Станка Чобанина кога Турци
за веру Хри-стову посекоше 1712. код Никшића; и мистичку песму
„Нема лепше вере од хришћанске, Срб је Христов, радује се смрти!”,
коју Св. ђакон Авакум Бео-градски пева 1814. пред мучеништво у
Београду; и голготско-исихастички мир Св. Вукашина Јасеновачког
1942. године („Само ти ради, дијете, свој по-сао!”) и дивну главу
Св. новомученика Харитона Косовског одсечену Хри-ста и Царства
Небеског ради руком безимених УЧК-убица 1999. у Призрену под
КФОР-овском окупацијом. Бог воли да Му Грци приносе величанствену
Свету Премудрост Константинопољску, и блештаве Химне божанске
љубави Св. Симеона Новог Богослова, и божанске Триаде Св. Григорија
Паламе Боговидца, и најмириснију жртву храбре Деспо Боцарис –
узвишеније по својој храбро-сти и од нашег чегарског орла
Синђелића! – која се опкољена на Димуловој кули 1803. године у селу
Риниасу епирском заједно са својим ћеркама, сна-хама и унукама
дигла у ваздух и вазнела у светлост Небеске Грчке да не би жива
пала у руке Арнаутима Али-паше, и тужно-радосне иконе Стамати-са
Склириса и мартирску крв честитога двадесетчетворогодишњег Тасо-са
Исака који 1996. би уморен у Дернији на Кипру за крст часни и
слобо-
ду златну, бесомучним батинањем од стране турске руље пред очима
УН-„миротвораца”.Бог воли да Му Руси приносе два-десет и два кубета
Преображењске цркве у Кижију, саграђене почетком 18. века без
иједног јединог ексера, као икону нежног преображења тва-ри у
Цркву; и снежнобелу вазнесен-ску лепоту тридесет и три суздаљске
цркве; и онострано-светлосну неж-ност Рубљовљове Пресвете Тројице;
и потресну јуродивост Св. Ксеније Пе-тербуршке, која се обукла у
униформу свога мужа официра, умрлог напрас-но током једне пијанке,
и одазивала се на његово име, и босонога трпела студен, глад и
поругу не би ли му душу спасла; и светлосне кринове Св.
муче-ница-девственица великих књегиња Олге, Марије, Татјане и
Анастасије Романовне, измасакрираних у дому Ипатијевих 1918. у
Јекатеринсбургу руком бољшевичких христомрзаца; и белу васкршњу
мантију Св. Серафима Саровског и о. Александра Шмемана, која све
светове поздравља са: „Хри-стос васкрсе, радости моја!”... Бог воли
да Му Шиптари приносе свог Св. новомученика Јована Шип-тара (23.
септембар) који, иако поре-клом од родитеља муслимана (отац му беше
дервишки шеик), због тога што пређе у веру православну, после
жестоког мучења би посечен од Тура-ка у Етолији 1814. (исте године
када и српски Св. ђакон Авакум). Да Му Италија приноси примрач-ну
красоту катакомби, порфи-ру безбројних и, по богољубивој јаркости,
неупоредивих сазвежђа Му-ченика римских (поменимо само див-ног Св.
Иполита Римског, 30. јануар) и светлосне низове мозаичких
живих-кринова Светаца у ранохришћанској цркви Св. Аполинарија у
Равени. Да Му Француска приноси Св. мученика Виктора Марсељског
(23. август) који је, пре смрти, стражаре у тамници својом
брилијантском вером обратио у веру Христову и, потом, био разапет,
попут Господа свога, у 3. веку; аскет-ску лепоту древнохришћанске
цркве Сен Лорана у Греноблу, старију гото-во пола миленијума од
Студенице; као и богожедност православног свеш-теника Патрика
Рансона (1957-1992), који је у Француској открио ћелијско-таворску
светлост Преп. Јустина Ћелијског. Египат – Св. Марију Египћанку
(1.
фреска из манастира Жупа
9
новем
бар / 2010 / svetigora
-
април), негдашњу алекса-ндријску блудницу из 6. века, која се,
за четрдесет и осам го-дина непојмивог пустињскога покајања, тако
Богом очисти-ла да је за сва поколења Цркве постала узор наднебеске
чи-стоте и целомудрености. Етиопија – Св. мученика Мојсеја Мурина
(Црнца) (28. август), најдивнији покајнички цвет Христове Африке.
Индија
– Светих седамнаест Мученика индијских (27. новембар) који
најстрашнијим мукама беху уморени за Христа Распетога. Персија –
Св. мученика Јакова Персијанца (27. новембар), који је, док су му
мучитељи секли прст по прст на обема рука-ма, певао о сваком од њих
као жртвеном приносу своје не-угасиве вере у Свету Тројицу. Чешка –
Преп. Прокопија Чеха (1. април), пустињака из 11. века који се у
Христу уподобио у планинама око реке Сазаве. Сирија – светодуховску
рас-певаност и сазрцатељску бо-гомисленост подвижничких Отаца Св.
Јефрема и Исака Сиријског (28. јануар). Амери-ка – Св. новомученика
Петра Алеутског, пострадалог за крст часни и слободу златну у
Сан-Франциску од руке језуита 1815. и калифорнијско
ново-исихастичко подвижништво јеромонаха Серафима Роуза... Грузија,
Ирска, Јапан, Шпанија, Кина... И тако у свештене бескраје... Бог,
даље, у оквиру истога црквенога завета једне помесне Цркве и њеног
наро-да воли различите Свеце: уче-не, неписмене, простосрдачне,
једноставне, строге, благе, оне који се никада нису насмејали, оне
који су се свему радо-вали, снажне телесне грађе, болешљиве,
песнике, чобане, научнике, возаче... Погледајмо
само имена Светих и видећемо како Бог на чудесне начине воли
различите Све-це: многи у своме светачком презимену носе, чак, и
телесну или неку другу ману преображену у име њихове непоновиве
светости (Козма Шкопац, Дидим Слепац, Пимен Многоболезни, Јулијан
Подагрик, Ардалион Глумац, а можда најпотреснији
– Св. мученик Xелат, кога Црква празнује 30. октобра, а о коме
се на земљи не зна ништа до да је био xелат, да је поверовао у
Христа, да је због тога бачен у тамницу где је мученички и
скончао!). Бог, по речима Преп. Амвросија Оптинског, од „сиро-вог
човека чини сировог свеца, а од суптилног човека – суптилног
свеца”. Један завет склапа са човеком сиромашним, други са богатим.
Један са талентованим и способним човеком, други са човеком
несналажљивим и ограниченим. Један са угледником, други са ништим,
али све изабране и позване види као могуће Свете, као „светлости
света” (Мт. 5, 14), као „причаснике божанске природе” (2. Петр. 1,
4). Сваког Милутина Бог види као потенцијалног Светог Милутина,
сваку Милостију као Свету Милостију, сваког Радоша као Светог
Радоша... Сваког, свугде и свагда. О томе непоновиво сведочи
литургијски возглас: „Светиње Светима!”, које зна-чи: „Христос –
Хришћанима!”, а који нам упућује Црква односно Бог Живи Који нас
грешне тако види, већ сада, као Свете у могућности. Али, то је
важно истаћи, Бог воли различитости у једној Љубави и Истини
Својој, истинску саборност Цркве, а
не лажну саборност света и његових лаж-цркава, истинску
васеленскост Цркве а не екуменизме (=лаж-васеленскости):
религијске, културне или политичке. Црква
– Тело Христово, тј. Христос Логос јесте живо и лично Средиште
свих непоновивих црквених завета који се црквеним животом уткивљују
у један јединствени Нови Завет свештене историје спасења. Бог воли
свет као Педесетницу и Педесетницу као икону истинског света. Бог
мрзи „уједињење света” мимо Цркве, он руши Ва-вилонске куле (Откр.
2, 6).
Бог воли да Му расе и наро-ди и племена певају на раз-личитим
језицима једну песму благодарења, и да Му, чак, сами народи исто-га
језика поју на различи-тим наречјима.10
svetigora
/ 2
010
/ но
вемба
р
-
jubilej
ВЕСНА Тодоровић
наш истински духовни и национални учитељвјесни велике традиције
и дубоких раскида, лутамо сопственим расулом. На прагу новог
почетка, клањајући се времену које долази и ријечима које су
изгубиле тежину и изопа-
чиле се, губимо из вида и из слуха мудре ријечи умних људи,
наших предака и учитеља, кроз чије је душе пролазила велика и тешка
драма српско-га народа. Није човјеков живот као лет птице иза које
не остаје никакав траг њеног пута. Човјек има језик, има ријеч која
га покреће и коју он ствара, кује и покреће, дајући јој значење. И
та је ријеч тачка пресјека његовог живота, његова визија свијета,
једина истина за коју је кадар. Она је и на-чин да испољи своју
боголикост кроз вјеру у Бога, у вјечити смисао, у своје људско
назначење.Има људи код којих је ријеч произашла из њихове свете
личности и потпуног потчињавања сво-ме народу, свеобухватне
енергије, моћна и исти-нита толико да обиљежи епоху, продуби корито
живота, утре пут у будућност. Она постане кључ за вријеме у сваком
моменту његовог прекида, у сваком моменту расипања човјека као
цјелине, и свијета као његовог уточишта. То је ријеч древног
памћења, ријеч дубоке вјере и непрекидног иску-ства. Носилац такве
ријечи, својом потпуном ари-стократском присутношћу, увијек стоји
усамљен наспрам народа који га је изњедрио. Тако је и Свети Петар
Цетињски (1747- 1830) „несретњи митрополит црногорски“, како се сам
потписивао у својим писмима послије гу-битка Боке, својом личношћу
обиљежио гото-во читав један вијек, а уједно је најзначајнија и
најинтересантнија личност црногорске историје. Како је врло рано,
као дјечак од 12 година, при-мио монашки чин, његово свјетовно име
је заборављено. И као да је, по Божијем промис-лу, рођен као монах,
овај човјек светога живота, мушке одлучности и храбрости,
изванредне фи-зичке љепоте и племићког опхођења, он бијаше врстан
бесједник, вјешт ратник, реалан полити-чар, борац за национално
уједињење и „словен-ску узајамност“ и најбољи духовни пастир својим
горштацима, којима је био више слуга него госпо-дар.Бивајући пола
вијека на челу Црне Горе „у ужас-но оно вријеме које није друго
доносило него смерт пред очима и погибељ општу“, и на чијој
територији су се укрштали интереси великих сила: Венеције, Турске,
Русије, Аустрије и Фран-цуске, он је послије велике побједе
црногорске војске против Турака на Мартинићима и Круси-ма 1796,
пошто су му његови ратници као рат-ни трофеј предали сабљу и
пиштоље убијеног заповједника противничке војске, силног Мах-мут
паше Бушатлије, те пиштоље послао на дар императору руском Павлу I
и његовом сину и
престолонасљеднику Александру I. Исто тако када је под вођством
Карађорђа Петровића плануо 1804. године у Србији устанак против
Турака, митрополит црногорски није скривао своје одушевљење
бивајући стално у контакту са њим, а чувши за страшну смрт вождову
са сузама је писао о стиду који паде на цијелу нацију „за таково
страшно
СВЕТИ ПЕТАР ЦЕТИЊСКИПоводом стоосамдесетогодишњице од упокојења
Светог Петра Цетињског
Свети Петар Цетињски - иконостас Цетињског манастира11
новем
бар / 2010 / svetigora
-
Црква посвећена Светом Петру Цетињском у Спужу
злодјејаније“. Инспирисан његовом пјесмом о Карађорђу „витезу од
сло-венске крви и језика“ „усред српске земље порођеном“ велики
пјесник и његов потомак владика Петар Други Петровић Његош ће у
свом „Гор-ском вијенцу“ написати чувену „Посвету праху оца Србије“.
Желећи да се православни народи ослободе од османлијског ропства и
утицаја, и да сачувају своју вјеру, Свети Петар је и са нескривеном
радошћу обавјештавао свој народ о устанку једновјерне браће Грка,
благодарећи Богу што се хришћанска православна војска храбро држи и
напредује у својој одбрани.Није онда никакво чудо да је, 37 година
прије „Начертанија“ Илије Гараша-нина, желећи и радећи на стварању
заједничке славено-сербске државе,
„под једним опћим именом за вјечна времена“, у чији састав би
ушле и Далмација и Дубровник, овај велики родољуб и рођени војни
стратег 1807. године руском цару Александру Романову предложио
српски на-ционални програм, који овај није подржао због тадашње
руске политике према Французима. А када су Французи завладали
Далмацијом и пону-дили му духовну управу над њом са титулом
„патријарха свега српског народа или цијелог Илирика“, за шта би
добијао и више него пристојну плату, владика је без размишљања,
бојећи се да временом Црква не пот-падне под утицај римског папе,
понуду одбио.Посветивши свој живот „колико је мога и јакосан био“
борби за очување слободе, мјеста и улоге своме народу у токовима
свјетске политике, не мање енергије Петар I је утрошио да га изведе
из племенске учмалости и учаурености, да сузбије нереде, неслогу и
крвну освету, да уведе законе и етичке норме, да му ојача вјеру и
хришћанско осјећање живота. У том тешком задатку владика успјех
постиже великом снагом своје личности, истрајношћу и надасве мудром
ријечју.
Ево како о томе пише Сима Матавуљ, oписујући једну проповијед
Светог Пе-тра изговорену на служби пред глава-рима и народом на
Цетињу: „Најприје им честита Нову годину и пожели да у њу уђу по
закону Божијем, праштајући, заричући се на мир и слогу и љубав
брат-ску, јер их иначе чека тешка последња погибија. Исприча им
причу из Светог Писма о Каину и Авељу... Говорио им је дуго, тако
од срца просто, очински, њиховим језиком. Кад виђе гвоздене и
самовољне горштаке укроћене и запла-шене као ђецу, Владика се
одједном пре-образи и од блага оца постаде оштар, не-умитан судија,
рече им да тога дана хоће умир без поговора, да се утврди суд и све
што се дотле два пута покушавало: ’Тако вам овога Животворјашчега и
Часнога Крста, тако вам он увијек помагао, тако га се не одрекли,
тако вас не помамио, тако вас не затро Бог, Свети Јован и Свети
Василије и сви Свеци и угодници Божији, тако вам траг по трагу не
погинуо, тако се не разгубали, тако вам шљеме и сјеме не погинуло,
тако не испогибали срамотно, покорите се одлукама које ћете сами
да-нас учинити и донијети. Ко им се не поко-ри, ко их буде
хотимично преступио, да Бог да постигле га клетве које изговорих.
Реците сви у име своје, и у име својих по три пута – Амин.‘Сви
ужаснути повика-ше три пута –Амин. Онда стаде дијелити нафору и
опет бјеше благ. Главари му љубљаху руку, а он свакога у чело.“ За
разумијевање и изучавање лично-сти Петра I најзначајније су његове
по-сланице, које је он упућивао племени-ма, нахијама или цијелом
црногорском и брдском народу, и писма значајним историјским и
културним личности-ма тога доба: Карађорђу, књазу Мило-шу, генералу
Милутиновићу, Доситеју Обрадовићу, турским пашама и агама, руским
великашима, представницима француске управе у Боки, Руском
Сино-ду... Из посланица и писама се види бо-гатство унутрашњег
живота, висок узлет мисли и велика егзистенцијална мука њиховог
аутора који је „заборавио и на своју душу и на здравље“ у борби
против „безаконог самовољства“ своје пастве и за њен голи
опстанак.Његове посланице су најјасније огле-дало моћне, разборите,
благородне и свете владичине фигуре. Оне свједоче о дубокој
загледаности у најситније поре живота, о његовој патњи у земљи
„сапетој пустињи“ у којој су и спољашње и унутрашње прилике
готово баца-ле у очајање владара „узалудњег слу-12
svetigora
/ 2
010
/ но
вемба
р
-
ogled
МА
РКО Јеф
тић, диплом
ирани теолог
СВЕТИПЕТАР ЦЕТИЊСКИ
гу“ који је и дан, и ноћ „пред Богом одговорник“ и скру-шени
молитељ да Господ у њу пошаље „мирнога ангела“. Има у њима и фине
реторике, смисла за нарацију, јаких пјесничких слика, расуђивања о
међуљудској љубави и хришћанском моралу, као и вјере у моћ праве и
истинске ријечи коју треба понављати из дана у дан, из трена у
трен, готово док се изгуби дах, да би се народ поштовању зако-на
Божијих и људских привео. Зато су то текстови врхунске животне
мудрости: најтананије духовне, практично поли-тичке и опште
државничке. На крају, кроз јако и сублими-сано искуство, оне носе и
поруке једне опште древне и библијске мудрости свијета чији су
преносиоци најдубљи и најсветији људи, а која помаже сваком човјеку
да се осјети добро у својој кожи, и човјеком у неприликама сваке
врсте.Као пастир добри, благе природе и јаког ауторитета, знајући и
разумијевајући све свакидашње потребе време-на и друштва у коме
живи, а желећи да укине крвну освету, сузбије насиље и самовољу,
Свети Петар је написао и први црногорски законик „Законик општи
црногорски и брдски“. Такође је написао и „Кратку историју Црне
Горе“, коју ће послије његове смрти прво објавити годишњак и
календар
„Грлица“ за 1935. годину.Тако је „по случају и по нужди“ овај
свети човјек био и писац. У наслеђе су нам остале и многобројне
његове пјесме, од којих је свакако најпознатија, и у народу и
дан-данас у раз-ним варијантама присутна, пјесма „Поученије у
стиховима“. За разлику од других његових пјесама које су потпуно
еп-ске, у овој владика даје народу поуку, проклињући српску неслогу
и Вука Бранковића, а величајући и прослављајући Милоша Обилића и
кнеза Лазара. На основу те пјесме није тешко закључити да је Свети
Петар био настављач средњовјековне косовске мисли и претходник и
учитељ Сими Милутиновићу и своме синовцу и насљеднику владици Раду,
у стварању пјесничког култа херојства и оживотворења и настављања
предачког-косовског завјета.Три символа која карактеришу свети лик
и многозначно дјело Светог Петра Цетињског су: крст, перо и мач.
Крст као хришћански символ жртве и страдања, небеске вертика-ле и
хоризонтале људског живота и као благослов Христов који је он
посвједочио, без престанка, служећи свом наро-ду. Перо као ријеч,
као књига мудрости коју је као земља хранитељка изњедрио својим
савременицима и свом по-томству, пишући и шаљући по Црној Гори „на
стотине књига (писама)“. И мач као символ одсијецања свега што је
зло, што ускраћује човјекову Богом дану слободу и унижава његову
боголику природу. Овај свети човјек је желио да има пред собом
потпуног и савршеног човјека, зато је његов живот међу Црногорцима
који би хтјели да буду „врх свега свијета“ био изузетно тежак, али
су плодови тог живота разнородни и од највишег реда. Данас, када
савремени потомци Светог Петра Цетињског, у свом неразуму и
незнању, одбацују, протјерују и кривотво-ре све зашта немају слуха,
и успостављају језик који је изо-пачен и лажљив, у ушима оних који
још могу да чују болно и опомињуће звуче његове ријечи, изречене
црногорским главарима пред само упокојење 18. октобра 1830.
године:
„У мучној и кукавној али слободној земљи преживјех младу
нејакост и сиједу старост. Божа је воља, да се са вама рас-танем
вјечно, но не заборавите на моје ријечи. Збогом сло-бодне горе, и
не увенула ви слава доклен траје свијета и вијека! Благодат Божија
посриједи вас и свега рода србска!“
Читалац би се одмах могао запитати и упутити критику аутору због
наслова. Могао би приго-ворити да је Свети Петар пре свега, као
епископ
Цркве, био прејемник апостолског предања. Крити-ка би делимично
била тачна. Свети Петар Цетињски јесте био прејемник апостолског,
али и светосавског предања. Можда би онда било упућено питање –
за-што у наслову прво предање није заступљено? За-што није испред
свега наглашено да је Свети Петар Цетињски био прејемник
апостолског предања, ако се већ само предање помиње? На то
(евентуално) питање одговор би могао бити да је та подела изнад
свега лажна. Рад је овако насловљен због тога што је Свети Сава,
први архиепископ српских и примор-ских земаља, засадио и утврдио у
земљама у којима је био надгледник (епископ – онај који надгледа),
према речима богомудрог оца Јустина Поповића
– „Православље српског стила и искуства“, одно-сно Светосавље.
Утврдио је и засадио оно што је Свети Петар Цетињски живео и пренео
на будућа покољења.Пре свега треба разјаснити овај термин. То је
не-опходно зато што је он често злоупотребљаван, а постојали су
покушаји да се под њим подведе не-што што је Светосављу сасвим
страно. Светосавље није ни мит (у пежоративном смислу речи) нити
идеологија, како су га покушали дефинисати пред-ставници
најпогубнијих идеологија у људској историји. Чак и ако бисмо га,
условно речено, сврстали у мит, Светосавље би својом виталношћу и
продуктивношћу у нашим данима поразило и Рудол-фа Бултмана (чувеног
демитологизера), који је веро-вао да модерни људи не могу
размишљати у мито-лошким терминима; исто онако како је поразило и
поражава оне који га сматрају идеологијом, јер не могу схватити
како то да ниједна овосветска сила и империја није успела да га
уништи. Светосавље, она-ко како га је дефинисао отац Јустин, не
представља ускогруди национализам, већ се наслања на основ-ни
догмат наше Цркве о Христу као о конкретној, историјској личности,
а не некаквој идеји. Богочо-век се родио и живео у конкретном
времену и кон-кретним историјским и културолошким околно-стима.
Полазећи од те чињенице, Црква је у сваком времену живела као његов
равноправни судеоник. Иако су хришћани у овом свету „у пролазу“,
Црква им није дозвољавала да се препуштају бајковитим, утопијским
размишљањима, већ је давала печат времену и богатила све елементе
друштвеног и при-ватног живота, непрестано подсећајући где је наша
истинска отаџбина. Довољно је погледати послани-це апостола Павла
да бисмо видели да су хришћани позивани да „раде својим рукама“
или, данашњим језиком речено, да привређују. Хришћани се саветују
како да се односе једни према другима, као и према „онима који су
изван“ Цркве. Апостол Пав-
ПРЕjЕМНИК СВЕТОСАВСКОГ ПРЕДАЊА
13
новем
бар / 2010 / svetigora
-
ле пише посланице не занемарујући културолошке чиниоце заједница
којој су намењене. Дајући саве-те и одговарајући на питања чланова
Цркава (које је основао или утврдио), он им излаже хришћанско учење
често користећи метафоре са елементи-ма који су им познати, како би
им учење било што јасније и прихватљивије. На пример, Свети Павле
хришћанима у Коринту говори о неопходности стал-не борбе и
узрастања у врлинама употребљавајући атлетске метафоре у 1. Кор 9,
24-27. (То је чинио јер су се у Коринту на сваке две године
одржаване Пре-влачке игре које су по популарности биле на другом
месту, одмах иза Олимпијских.)Однос Православља и Светосавља јесте
однос несливености и нераздељивости. Несливеност омогућава да
Светосавље садржи сопствене, на-родне елементе, карактеристичне за
наше култур-но наслеђе, а нераздељивост то да је у Светосављу
непомућено и неодвојиво присутна сва спасонос-на истина
Православља. Лепота Православља и јесте у томе што верни народ
Цркву осећа својом. Разлог томе је што су православне Цркве у
разним земљама организовале и христијанизовале народ-ну културу и
многе делове свакодневног живота, не гушећи изворне тековине док
год оне нису про-тивне учењу Цркве. Уколико сагледамо Светог Саву
као целовиту личност, монаха и хришћанина, онда је недопустива
рецепција истинских светосавских вредности као паганског наслеђа.
По угледу на Све-те Оце, Свети Сава је српској претхришћанској
кул-тури дао хришћански печат, не правећи од исти-не компромис.
Када је реч о наводној паганизацији хришћанства или, тачније,
христијанизацији паган-ства коју заступају неки истраживачи, међу
њима најпознатији Оскар Кулман, интересантно је осврну-ти се на
одлуке Петог васељенског сабора одржаног 553. године у Цариграду.
На том Сабору Свети Оци су осудили и анатемисали Оригена, Дидима и
Евагрија због тога што су, како се каже, „настојали да са стра-не
уведу јелинску митологију у Цркву Божију“. Так-ва одлука показује
свесност Светих Отаца о важно-сти чувања правоверја и одсуству
компромиса по питању истинитости учења. Свака помесна Црква у
православном свету садржи своје особености у фрескопису, појању или
вршењу неких обреда, али јединство у Христу јесте оно што нас чини
једном Црквом.Богословска и пастирска делатност Светог Саве
изградиће систем вредности на ком ће се обра-зовати будућа поколења
наших богослова. Ве-лики је број колосалних личности наше цркве-не
историје који су одрастали и васпитавали се, изграђујући своју
личност на светосавским темељима. Довољно је сетити се п
