U okviru ovog rada pokušaćemo da damo pregled raspodele dohotka kao i mera koje pokazuju stepen društveng blagostanja.

Glavni društveni cilj, naročito u zapadnim zemljama jeste jednakost dohotka, odnosno sve ono što država čini kako bi to ostvarila. Postoje dva veoma bitna pitanja koja se ovde nameću. Prvo je normativno i moralno: kakvo je opravdanje za državnu intervenciju radi unapređivanja jednakosti? Drugo je pozitivno i naučno i ono se odnosi na to koji je bio efekat preduzetih mera.

- Moral raspodele

Moralno načelo koje bi direktno opravdalo raspodelu dohotka u društvu sa slobodnim tržištem glasi: „Svakom onoliko koliko proizvede on i sredstva koja poseduje.“ Funkcionisanje ovog načela u velikoj meri, iako implicitno, zavisi od države i njenih akcija. Definisanje i primena svojinskih prava spadaju među najvažnije funkcije države. Kada pomenuto načelo u potpunosti funkcioniše, konačna raspodela dohotka u velikoj meri može zavisiti od usvojenih svojinskih prava.

Postoji i drugo načelo koje izgleda moralno privlačno, te se prema njemu svi ljudi tretiraju jednako. Međutim, ova dva načela nisu u velikoj meri kontradiktorna. U zavisnosti od toga kakav posao pojedinac obavlja, koliko je on težak i zahtevan, toliki će biti i njegov dohodak.

Pored ova dva, postoji i ona vrsta nejednakosti koja nešto suptilnije proističe iz funkcionisanja tržišta, koja služi da bi zadovoljila ukuse ljudi. Jednom rečju, ona se može nazvati lutrijom. Ovo je samo jedan od načina tumačenja vladinih mera za preraspodelu dohotka putem progresivnog poreza. Koji god razlog da je u pitanju, tržište ne može da proizvede toliko različitih vrsta lutrije koje žele članovi neke zajednice, te je progresivno oporezivanje, na neki način, državni poduhvat za to.

- Instrumentalna uloga raspodele prema proizvodu

Operativna funkcija plaćanja prema proizvodu nije primarno distributivna, već alokativna.

Dobrovoljna razmena između pojedinaca je centralno načelo tržišne ekonomije.

Međusobna razmena obe strane dovodi u bolji položaj, jer na taj način one mogu da zadovolje sve svoje želje i potrebe koje ne mogu same sebi da obezbede.

Suštinska funkcija plaćanja prema proizvodu jeste da omogući raspodelu resursa bez prinude. Međutim, ona se ne može tolerisati ako ne pruža pravednu raspodelu.

Postizanje alokacije resursa bez prinude jeste glavna instrumentalna uloga na tržištu raspodele prema proizvodu, ali ne i jedina. Nejednakost omogućava da se raspodela odvija bezlično, tačnije bez potreba za vlašću, što je poseban vid opšte uloge tržišta u koordinisanju bez prisile.

- Činjenice o raspodeli dohotka

Nejednakosti pri raspodeli dohotka su značajno manje u kapitalističkim nego u komunističkim zemljama.

Treba razlikovati dve bitne vrste nejednakosti u raspodeli dohotka: kratkoročne (privremene) i dugoročne razlike u dohotku.

Veća nejadnakost je u društvima gde je manja pokretljovst

Statusna nejednakost je u društima sa većom podelom dohotka

- Državne mere za promenu raspodele dohotka

Gradirani dohotak i oporezivanje nasledstva su glavne metode koje su državi u velikoj meri koristile u cilju promene raspodele dohotka.

Država poreskim stopama stimuliše zakonske i druge odredbe , poznate kao „rupe“ za izbegavanje plaćanja poreza, ako ih podigne na jedan visok nivo, tako da uloga države je da oporezuje obogaćivanje a ne bogastvo, jer bogastvo stvara osnov za ravnopravniju raspodelu dohotka.

Smatra se da je oporezivanje imalo neznatan, mada ne i nezanemarljiv uticaj na smanjenje razlika između prosečnog položaja grupa porodica koje su klasifikovane po nekim statističim merama dohotka.

Veliki deo nejednakosti potiče od nesavršenosti tržišta, a državna aktivnost je, ili stvorila jedan deo, ili bi se njom on mogao ukloniti. Izvori nejednakosti su privilegije monopola koje daje država, tačnije tarife i druge zakonske odredbe koje su donete u korist određenih izabranih grupa. Glavni faktor koji bi težio ka tome da smanji nejednakost jeste proširenje obrazovnih prilika.