PERCEPCIJA VREMENA  

Prof.  dr  Sunčica  Zdravković  Odsek za psihologiju, Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu

Laboratorija za eksperimentalnu psihologiju, Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu

 

   

Najveći  broj  institucijalizovanih  ljudskih  znanja,  baš  kao  i  ličnih  znanja,  o  nama   samima,   ima   istorijski   aspekt.   Poznajemo   sopstvenu   istoriju   koja  počinje  datumom   rođenja,   nastavlja   se   grupama   događaja,   uglavnom   sortiranih   od  najdavnijih  do  najnovijih.  Dalje,   zanimamo   se   za   istorijat   svoje   zajednice,   celog  ljudskog  roda,  a  zatim  i  za  razvoj  žive  i  nežive  prirode.  Svaka  nauka  (i  društvena  i  prirodna)   gaji   istorijski   aspekt,   odnosno   bavi   se   promenama   izučavanog  fenomena   nastalim   u   vremenu.   Povrh   toga,   fizika   se   bavi   i   samim   fenomenom  vremena,  a  čak  razmatra  i  događaj  koji  naziva  „početak  vremena”.  Za  nas  je  ovo  teško   zamisliv   koncept   sa   kojim   nemamo   iskustva,   jer   uvek   egzistiramo   u  vremenu.   Stoga   su   fraze   kao   „početak   vremena”   ili   čak   „pre   početka   vremena”  izrazito  neintuitivne.  

Možda  je  za  razumevanje  ovako  teških  fraza  korisno  za  početak  razmotriti  kako   mi,   ljudi,   uopšte   opažamo   vreme.   Razlog   za   ovakav   početak   jeste  pretpostavka  da  na  osnovu  našeg  opažanja  ili    percepcije  vremena  gradimo  naše  iskustvo   o   vremenu.   To   iskustvo   bi   dalje   trebalo   da   predstavlja   osnovu   naših  koncepata   o   vremenu,   kako   svakodnevnih   −   laičkih,   tako   i   sofisticiranih   −  naučnih.  

Da  li  je  opažanje  vremena  slično  drugim  formama  opažanja?  Šta   nam   uopšte   treba   za   opažanje?   Odnosno,   odakle   počinje   opažanje  

spoljašnje   stimulacije?   Počinje   čulima.   Razmotrimo   prvo   jednostavan   slučaj  percepcije  gde  se   radi  o  krajnje   jednostavnoj   stimulaciji,   kao  što  su,  na  primer,  slova   na   papiru   sa   koga   čitate.   Iako   u   ovoj   percepciji   imamo   samo   vizuelnu  stimulaciju,   proces   stvaranja   vizuelnog   percepta   podrazumeva   odgovore   na  brojna  pitanja.  Na  primer,  koji   receptori  detektuju  spoljašnju  stimulaciju?  Kako  se  informacija  iz  receptora  prosleđuje  do  centara  u  mozgu?  Kako  se  informacija  obrađuje  u  određenim  moždanim  zonama,  kako  se  ti  podaci  grupišu  u  adekvatne  celine,   kako   su   tako   uspešno   grupisani   pa   vi   prepoznajete   slova,   reči,   shvatate  ovaj  tekst  i  razumete  priču  koju  vam  pričam?  U  slučaju  opažanja  putem  čula  vida,  tj.   vizuelne   percepcije,   odgovori   na   ova   pitanja   su   uglavnom   poznati:   od  fotoreceptora   (čepića   i   štapića)   u   mrežnjači,   preko   optičkog   nerva   (nervusa  opticusa),   ka   brojnim   vizuelnim   zonama   potiljačnog   dela   mozga,   vizuelna  informacija   putuje   i   biva   procesirana   po   različitim   parametrima   (boja,  orijentacija,   kontrast,   spacijalna   frekvenca,   itd.),   dok   ne   stigne   do   visoko  specijalizovanih   zona   (kao   što   je  na  primer  FFA,   fuziformna  zona,  koja   služi   za  prepoznavanje  lica)  u  kojima  se  obrađuju  specifični  vizuelni  objekti.  

Vid  je  samo  jedan  primer  percepcije.  Osim  vida,  čovek  ima  i  brojna  druga  čula   (sluh,   miris,   ukus,   itd.).   Međutim,   nezavisno   od   konkretnog   čulnog  modaliteta,   u   opštem   slučaju   percepcije   postoji   fizička   stimulacija   u   svetu   oko  nas   (temperatura,   gravitacija,   pritisak),   mi   posedujemo   adekvatno   čulo   koje  

počinje   specijalizovanim   receptorima,   nastavlja   se   nervnim   putevima,  specijalizovanim   moždanim   strukturama   i   završava   proizvodom   koji   zovemo  percept  ili  opažaj.  Percept  je  informacija  o  promeni  (tj.  energetskom  variranju)  u  spoljašnjoj  sredini.    

Jedna   od   promena   u   spoljašnjoj   sredini,   koju   očigledno   možemo   da  opazimo,  jeste  i  vreme.  Ali  u  klasičnom,  već  opisanom  maniru,  mi  nemamo  čulo  za  ovu  vrstu  percepcije.  Vreme  ne  možemo  opaziti  svojim  očima,  nosom,  ušima,  dodirom,  ne  boli  nas,  nije  nam  vruće  od  njega.  Klasičnim  opisivanim  sistemima  čula  koja  imamo,  u  principu,  ne  možemo  opaziti  vreme.    

Ipak,  percepcija   vremena   izvesno  postoji.   I   ona   je   za  nas   toliko  bitna  da  vreme   zapisujemo,   na   osnovu   njega   se   organizujemo,   razmatramo   fenomene   u  vremenu,   čak   smo   i   smislili   instrumente   koji   će   nam   omogućiti   preciznije  praćenje   protoka   vremena.   Pod   instrumentima   jednako   podrazumevam   i  konceptualne  (skale  i  kalendare)  i  praktične  (časovnike,  hronometre,  štoperice).  

 Predavač:   Prethodna   tri   dana   slušali   ste   kako   percipiramo   i   beležimo  vreme   na   različite   načine   i   na   različitim   skalama.   Dakle,   osim  psihološkog   vremena   o   kome   govorim,   slušali   ste   o   tome   kako  percipiramo   vreme   u   istoriji,   kako   ga   opisujemo   u   fizici,   kako   znamo  njegov   prolaz   i   kada   je   u   pitanju   živi   i   kada   je   u   pitanju   neživi   svet,   tj.  biološko  i  geološko  vreme  −  sva  ta  vremena  su  nam  poznata.  Ali,  kako  mi  uopšte  znamo  da  vreme  postoji?  Kako  opažamo  vreme?  Publika  A:  Možda  možemo  da  opazimo  posledice  toka  vremena.  Predavač:  Imate  li  neki  primer?  Publika  B:  Na  primer:  smena  dana  i  noći,  rast  biljaka?  Predavač:   Vi   zapravo   pominjete   dve   različite   stvari.   Pođimo   od   smene  dana   i   noći.   Jedna   od   prvih   stvari   koja   nam   je   dočarala   da   vreme   kao  takvo  postoji  jesu  ciklični  događaji.  I  onda  smo  počeli  da  primećujemo  da  (i   sad  govorim  na  psihološkom,  ne  na  biološkom  planu  o  kome  smo  do  sada  pričali)  posle  dana  dođe  noć,  pa  opet  bude  dan,  pa  opet  bude  noć.  Pa   smo   onda   primetili   da   je   nekada   hladnije,   a   nekada   toplije,   ali   u  pravilnim,  naravno,  dužim  intervalima.    

 Činjenica   da   smo   primetili   ove   prirodne   cikluse   nije   naročito   neobična,  

jer   smo  programirani  da   lako  primećujemo  obrasce  promena.  Obratite  pažnju,  promenu  dana  i  noći  primetili  smo  čulom  vida,  promene  temperature  kožom,  ali  smo   cikličnost   promena   shvatili   koristeći   naš   centralni   procesor   koji   skuplja   i  obrađuje  sve  pristigle   informacije.  Centralni  procesor   je  mozak,   isti  onaj  organ  koji  je  zadužen  za  formiranje  percepta.  Onda  smo,  pretpostavljam,  sve  to  zapisali  i   dobili   kalendar   u   kome   smo   mogli   lepo   da   opišemo   i   sistematizujemo   sve  primećene  cikluse  i  varijacije.    

Druga  promena  kroz  vreme  koju  ste  pomenuli  je  rast.  U  pitanju  je  druga  klasa   fenomena,   osim   onih   koji   su   ciklični,   a   koja   može   da   nam   govori   da   se  nešto   dešava   i  menja.   Ako   pogledamo   bebe,   one   se  menjaju,   postaju   sve   veće,  znaju   sve   više   toga,  mogu   da   urade   sve   više   različitih   stvari.   Šta   se   dešava   sa  starim  ljudima?  Oni  se  smanjuju,  mogu  da  urade  sve  manje,  itd.  Ako  pogledamo  ostatak   živog   sveta   oko   nas,   biljke   i   životinje   (osim   možda   ponekog   drveća),  uglavnom  možemo  primetiti  promene.  Kako  primećujemo  ove  promene?    

Publika   C:   Upoređivanjem   sa   prošlim   stanjem   koje   smo   opazili   nekim  drugim  čulom.  

Predavač:  To  je  odličan  odgovor!  Ali  kojim  čulom,  na  primer,  vi  zapazite  stanje  koje  poredite  sa  prethodnim?  Publika  C:  Na  primer,  vidim  da  je  biljka  veća  nego  što  je  bila?  Predavač:  Dobro,  a  šta  vam  je   još  potrebno  da  biste  uporedili   to  što  ste  videli?  Publika  D:  Sećanje.    Predavač:  Dakle,   osim   toga   što   imamo   čulne  podatke,   potreban  nam   je  još  i  memorijski  sistem.  

 Ispostavlja  se  da,  bez  obzira  o  kojoj  od  dve  klasa  fenomena  govorite,  uvek  

imamo  neke  čulne  podatke,  najčešće  vizuelne,  nad  kojima  vršimo  analizu  tako  da  shvatamo  da   je   vreme  proteklo.   Jedan  od   tipičnih   vizuelnih   fenomena  koji   nas  jasno  obaveštava  o  protoku  vremena  jeste  opažanje  kretanja.  Ono  podrazumeva  promenu  položaja  u   vremenu,  procenu  brzine  promene  položaja  u   vremenu,   a  nekada  i  procenu  promene  brzine  od  jednog  do  drugog  trenutka  u  vremenu.  Sve  ovo  je  moguće  opaziti  čulom  vida:  kretanje,  brzinu  i  ubrzanje.  

Kao   što   je   već   nagovešteno,   promene   u   vremenu   je   moguće   opaziti   i  drugim  čulima.  Čulo  sluha  je  zaduženo  za  jedan,  za  nas  izrazito  bitan,  temporalni  fenomen:  govor,  odnosno  jezik.    

Ipak,   počnimo   od   čula   koje   je   za   nas   dominantno,   od   čula   vida   i   od  percepcije   kretanja.   Kretanje,   tj.   promena   položaja   objekata   u   vremenu,   ima  neke   fizičke   karakteristike.   Samo   opažanje   kretanja   ima   neke   psihološke  funkcije.    

Prva   funkcija   opažanja   kretanja   je   upravo   registrovanje   promene  položaja  objekta.  Na  primer,  vidimo  kretanje  drugih   ljudi   i  životinja,  sopstveno  kretanje,   ali   i   kretanje   veštačkih   sistema,   kao   što   su   automobili   ili   lopte.  Zanimljivo   je  da   smo  pri  posmatranju   fenomena  koji   imaju  veze   sa  vremenom  nekada  veoma  senzitivni  na  promene,  nesklad  i  distorzije,  a  nekada  postoje  jako  velike   distorzije   i   neskladi   koje   mi   uopšte   ne   registrujemo.   Ovo   je   vrlo   bitno  znati  da  bismo  uopšte  mogli  razmišljati  šta  je  opažanje  vremena,  koje  vreme  mi,  ustvari,  možemo  opažati  i  zašto.  

 Dakle,  prva,  najjednostavnija   funkcija   jeste  registrovanje  promene  položaja  objekata.   Sledeća   bitna   funkcija   je   izdvajanje   figure   iz   pozadine.   Postoji   veliki  broj   primera   kamuflaže   u   biološkom   svetu   (slika   1).   Međutim,   kamuflaža   je  delotvorna   samo  dok  organizam  miruje.   Svaka  kamuflaža   se   razbija  pokretom.  Čim  organizam  počne  da  se  kreće,  mi  (ili  neki  predator)  ga  jasno  vidimo.    

 Sledeća   vizuelna   funkcija   kretanja   je   izdvajanje   konture   objekata   od  

pozadine.   Pri   ovoj   vrsti   opažanja   osetljivi   smo   na   veoma   fine   i   suptilne  nijanse.   Dalje,   postoje   i   objekti   koji   posmatrani   statično   deluju  dvodimenzionalno,  ali  u  trenutku  kada  počinu  da  se  kreću,  dobija  se  jasan  osećaj  trodimenzionalnosti.    

Slika  1.  Primeri  kamuflaže  u  biološkom  svetu  

Sledeći   primer   opažanja   kretanja   dolazi   iz   laboratorije   velikog  skandinavskog   percepcioniste   Gunara   Johansona.   U   pitanju   je   opažanje  biološkog   pokreta.   Naime,   za   nas   je   biološki   pokret,   onaj   koji   nastaje  kretanjem   sopstvenog   tela,   drugih   ljudi   i   životinja,   toliko   bitan   da   ga  možemo   opaziti   već   i   u   vrlo   redukovanoj   stimulaciji.   Johanson   je   to  demonstrirao   koristeći   nekoliko   svetlih   tačkica   u   mraku   (slika   2).  Posmatrane   statično,   tačke   izgledaju   kao   slučajni   skup   nasumično  razmeštenih   objekata.   Međutim,   kada   počnu   da   se   kreću   po   određenim  putanjama,   lako   se   prepoznaje  osoba  koja  se  kreće.  

Biološki   pokret   demonstrira  koliko  smo  dobro  „naštimovani”  za  ovu  vrstu   informacija,   tako  da   je   i  veoma   redukovana   informacija  koja   se   tiče   kretanja   dovoljna   za  korektno   opažanje.   Ispitanici,  ispostavlja   se,   mogu   da   razlikuju  da   li   je  u  pitanju  muška   ili   ženska  osoba,  da  li  hoda,  skače  ili  trči,  da  li  ide  prema  nama  ili  od  nas,  u  nekim  slučajevima   prepoznaje   se   i  identitet  te  osobe.  

Sve   ovo   ukazuje   koliko   je  opažanje   biološkog   pokreta   bitna   funkcija,   tako   da   smo   veoma   dobro  prilagođeni   da   opazimo   sitne   varijacije,   kao   i   da   iz   redukovane   informacije  izvučemo   pravilan   opažaj   kretanja.   Sveukupno,   u   ovom   kontekstu,   vrlo   lako  opažamo  promene  u  vremenu.  

Međutim,  baš  kao   što   je   čest   slučaj   u  proučavanju  bioloških   sistema,   stvari  nisu  jednostavne  kao  što  dosadašnja  priča  sugeriše.  Da  ponovimo:  kad  se  opaža  kretanje?  Prvi   i   najjednostavniji   slučaj   jeste   kada  kretanje   i   postoji,   tj.   kada   se  objekat   kreće.   Šta   se   dešava   kada   objekat  miruje?   Očekujemo   da   se   ne   opaža  kretanje,   ali   to   nije   uvek   tako.   Postoje   statične   stimulacije   koje   stvaraju   jasan  opažaj  kretanja  (slika  3).  

 Publika  E:  Da   li   je   to  zbog  kombinacije  boja?  Predavač:  Kombinacija  boja  jeste  jedan  od  faktora  koje  se  pominje  u  literaturi.  Publika:   Zbog   rasporeda   elemenata   ili  zbog  veličine  objekata?  Predavač:   Neki   misle   da   je   raspored  ovih  plavih  i  žutih  boja  ključan.  Ali  bez  obzira   na   to   kako   radi,   konkretna  iluzija   ostaje.   Za   našu   diskusiju   bitan  zaključak   jeste   da   percept   kretanja  može   da   se   dobije   i   kada   se   objekat  kreće,  ali  i  onda  kada  miruje.      

Prikazana   iluzija   nije   jedina   vrsta   statične   stimulacije   koja   stvara   percept  kretanja.   Autokinetičko   kretanje   je   drugi   takav   primer:   statična   svetla   tačka   u  

Slika  3.  Statična  stimulacija  koja  stvara  percept  kretanja  

Slika  2.  Postavljanjem  12  tačaka  (levo)  na  ramena,  zglobove    itd.    dobija  se  Johansonov  stimulus  

“point-­‐light-­‐walker”,  prikazan  u  dve  poze  (desno).  

potpunom  mraku  opaža  se  kao  da  izvodi  nasumično  kretanje.  Čak  i  znanje  da  se  tačka  ne  pomera  ne  može  da  umanji  percept  pokreta.  Neki  naučnici  misle  da   je  percept  posledica  automatskih,  neregistrovanih  pokreta  očiju.    

Fi-­‐fenomen  ili  stroboskopsko  kretanje  postiže  se  brzim  prikazivanjem  serije  statičnih   slika.   U   prvom  kadru   imate   tačkicu   koja   stoji   na   poziciji   1,   u   drugom  kadru   imate   tačkicu   koja   stoji   na   poziciji   2,   nešto   udaljena   od   pozicije   1.   Kada  počnete   naizmenično   da   prikazujete   prvi   i   drugi   kadar,   izgleda   kao   da   postoji  samo  jedna  tačkica  koja  skače  sa  jedne  na  drugu  poziciju.  Na  ovom  fenomenu  se  zasniva  filmska  industrija:  svaki  film  je  samo  serija  statičnih  fotografija.  

Stroboskopsko   kretanje   je   već  treća   situacija   u   kojoj   imamo  statičnu   stimulaciju   i   percept  kretanja.   Takođe,   baš   ova  stimulacija   omogućava   nam   da  demonstriramo   kako   je   sistem  spremanda,   radi   opažanja   pokreta  koji   je   dobro   vremenski  sinhronizovan,   ugrozi   neka   druga  dobro   poznata   načela  funkcionisanja.   Postoje   veoma  elegantni   eksperimenti   (slika   4),   u  kojima   je   prvi   kadar   ruka   koja   se  nalazi   ispred   zida,   a   drugi   kadar  ruka   iza   zida.   Naizmenično  prikazivanje   ovakvih   kadrova   sa   kratkim   vremenskim   intervalom   dovodi   do  percepta  koji  nije  u  skladu  sa  našim  iskustvom:  najkraća  putanja  zahteva  da  ruka  prolazi   kroz   zid.   Alternativni   opažaj   bi   bio   da   ruka   ide  malo   dužom  putanjom,  oko   zida.   Međutim,   pri   brzoj   prezentaciji   stimulusa   ispitanici   vide   fizički  nemoguć  događaj.  Zašto  je  toliko  bitna  demonstracija  u  kojoj  vizuelni  sistem  bira  fizički  nemoguć  događaj,  a  ne  alternativni  percept?    

 Predavač:   Naš   kognitivni   sistem   (tj.   naš   saznajni   sistem)   osetljiv   je   na  frekvence  događaja.  Kakva  je,  međutim,  verovatnoća  da  su  ispitanici  bili  izloženi  događaju  u  kome  je  ruka  prošla  kroz  zid?  Publika  F:  Nula.  Predavač:   Tačno,   možemo   da   pretpostavimo   da   je   verovatnoća   takvog  događaja   nula.   To   nam   dozvoljava   da   izvučemo   prilično   paradoksalni  zaključak.   Rekli   smo   da   za   opažanje   vremenskih   fenomena   ne   postoji  čulo   kao   takvo,   nego   da   su   nam   potrebne   više   kognitivne   funkcije.  Međutim,  izgleda  kao  da  pri  ovom  kretanju  te  više  kognitivne  funkcije  ne  dolaze   do   izražaja!   U   sledećem   eksperimentu,   kada   je   interval   između  kadrova,  poput  onih  na  slici  4,  produžen,  odjednom  je  među  ispitanicima  počeo  da  dominira  alternativni  percept,  tj.  fizički  moguć.  U  ovom  slučaju,  količina   vremena   ostavljena   sistemu   da   obradi   informaciju,   direktno  diktira  ishod  obrade.  

 Ovim   se   lista   statičnih   simulacija   koje   izazivaju   percept   kretanja   ne  

završava.  Sledeći  fenomen  koji  želim  da  vam  opišem  jeste  indukovano  kretanje.  Statičnom   objektu   se   pogrešno   pripisuje   pokret   onda   kada   se   zapravo   kreće  njegova   pozadina.   Efekat   je   veoma   jak   i   demonstriran   je   u   brojnim  

Slika  4.  Smena  kadrova  u  eksperimentima  Šifrar  i  Frejd  

t

eksperimentima.   Javlja   se   i   u   svakodnevnim   situacijama,   recimo   kada   sedite   u  statičnom  autobusu,  a  autobus  pored  vas  krene.  Za  trenutak  vam  se  čini  da  se  vi  krećete.  To  je  primer  indukovanog  kretanja.    

Ovo  je,  inače,  vrlo  zanimljiv  primer,  odnosno  vrlo  zanimljiva  iluzija,  jer  se  ne  ograničava  isključivo  na  vizuelnu  percepciju.  Dok  sedite  u  statičnom  autobusu  sva   druga   čula   vas   pravilno   obaveštavaju   da   se   vi   ne   krećete.   Ipak,   vi   verujete  vidu,  vašem  dominantnom  čulu.    

Kontekst,   osim   što  može  da  učini   da   statični   objekti   izgledaju  kao  da   se  kreću,   može   da   utiče   i   na  pravac  opaženog  kretanja.  Ako  imate   polje   linija   koje   se   sve  kreću   na   isti   način   (slika   5,  desno),   ali   su   prikazane   kroz  mali   prorez,   pravac   opaženog  kretanja   će   u   potpunosti   biti  diktiran   oblikom   proreza  (slika  5,   levo).  Prorez  u  obliku  latiničnog   slova   Z   može  nekoliko   puta   da   promeni  opaženi   pravac   kretanja   inače   fizički   homogenog   polja   linija   (slika   5,   desno).  Percept   koji   nije   u   skladu   sa   fizičkim   stimulusom   izazvan   je   isključivo  kontekstom.  

Na   kraju,   postoji   još   jedan   vrlo   zanimljiv   fenomen   opažanja   kretanja   u  kome  vreme  igra  važnu  ulogu:  naknadni  efekat  kretanja.  Kada  se  30−60  sekundi  posmatra  kretanje  u   jednom  pravcu,  a  zatim  se  pogleda  u  statičnu  scenu,  opaža  se   pokret   u   suprotnom   smeru   u   odnosu   na   dotle   prikazivano   kretanje.   Efekat  traje  oko  15  sekundi,  mada  dužina  varira  i  zavisi  od  dužine  izlaganja  pokretnom  stimulusu.  Ovaj  efekat  objašnjava  se  adaptacijom  neurona,  u  kori  velikog  mozga,  selektivnih  za  određeni  pravac  kretanja.  Neuroni  bivaju  naviknuti  na  kretanje  u  određenom  smeru,  tako  da,  kada  prikažemo  statičnu  sliku,  drugi  neuroni,  koji  su  normalno  pobuđeni,  praktično  imaju  veći  nivo  pobuđenosti  od  prve  grupe  koja  je  dotle  bila  pobuđena,  a  sada  je  u  stanju  inhibicije.    

 

Slika  6.  Dve  situacije  opažanja  pokretnih  objekata.    A)  oko  miruje;  B)  oko  prati  pokretni  objekat  

A   B  

Slika  5.  Opaženo  kretanje  kroz  prorez  

Pravo kretanje

Opaženokretanje

Analizirajmo   elemente   opažanja   kretanja.   Nužna   su   nam   sledeća   tri  elementa:  objekat  koji  se  kreće,  očna  jabučica  i  projekcija  objekta  koja  može  da  se  kreće  ili  da  miruje.  Kada  imamo  opažaj  kretanja?    

Kretanje  se  opaža   i  kada  pratimo  očima  objekat  koji   se  kreće   i  kada  oko  miruje  (slika  6).  Na    slici  6A  projekcija  auta  menja  lokaciju  na  retini,  a  u  slučaju  B  sve  ostalo  osim  auta  (tj.  pozadina)  menja  lokaciju  na  retini.  Ova  druga  situacija  se  obično   zamišlja   kao  prototipična   za   percepciju   kretanja.  Međutim,   ona   je   samo  jedna  od  mnogih  situacija  kada  vizuelni  sistem  stvara  percept  kretanja.    

Postoje  dva  scenarija  za  opažanje  kretanja.  Različite  tačke  na  retini  mogu  biti  stimulisane,  ali  moguće  je  da  je  sve  vreme  stimulisana  ista  tačka.  Opažaj  se,  međutim,  zasniva  i  na  informaciji  o  kretanju  oka.  Kortikalne  strukture  nisu  samo  ekscitacije   sa   različitih   mesta   na   mrežnjači,   nego   i   informacije   naših   mišića   o  pokretima  oka.  To  znači  da,  ako  se  projekcija  na  retini  menja,  a  sinhronizovano  se  ne  menja  i  položaj  oka,  opaža  se  kretanje.  Takođe,  ako  se  projekcija  na  retini  ne  menja,  a  menja  se  položaj  oka,  opaža  se  kretanje.    

U   velikom   broju   slučajeva   postoji   opažanje   tokom   kretanja   posmatrača.  Kada   se   krećem   kroz   okolinu,   na   mojoj   retini   menjaju   položaj   sve   tačke  projekcija.   To   odgovara   prvoj   opisanoj   situaciji.   Međutim,   kako   informacija   iz  mojih  mišića  signalizira  da  nisam  pokretala  oko,  onda  sistem  ne  stvara  percept  pokretnih  objekata  oko  mene.  Dakle,  kada  se  krećem  kroz  okolinu,  bez  obzira  na  to   što   se   sve   slike   na   mojoj   retini   konstantno   menjaju,   za   mene   svet   izgleda  statičan.   Kretanje   projekcija   objekata   preko   mrežnjače   u   ovom   slučaju   se   ne  tumači  kao  pokret.    

 Ovim  problemima  psiholozi   su   se  počeli  baviti  pedesetih  godina  prošlog  

veka,   i   to   proučavajući   američke   vojne   pilote   (slika   7).   Gibson (1950) uveo je pojam optičkog toka da označi polje gradijenta promene koje opaža posmatrač u pokretu (na slici 7 prikazano kao polje vektora, gde dužina strelice odgovara intenzitetu promene u određenoj tački polja). Udaljene lokacije imaju manji stepen promene od bliskih tačaka (slika 7A), dok lokacija prema kojoj se krećemo, u centru optičkog toka, deluje potpuno nepokretno (slika 7B).  Vizuelni  vektori  tačaka  koje  su  bliže  pilotu  duži  su,  imaju  veći  intenzitet,  što  znači  da  se  te  tačke  brže  pomeraju,  prelaze   veći   put.   Kada   pilot   fiksira   određenu   tačku,   ona   tačka   prema   kojoj   leti  (slika 7B),  ova  fiksaciona  tačka  (umesto  horizonta)  postaje  stacionarna.  

QuickTime™ and a decompressor

are needed to see this picture.

Slika  7.  Gibsonova  proučavanja  optičkog  toka  pilota.    A)  let  ka  horizontu;  B)  spuštanje  na  pistu.  

A   B  

Isti   ovakav   optički   tok   postoji   i   pri   svakodnevnom   kretanju   (na   primer,  hodu  ili  trčanju).  Kada  zamislite  svoje  kretanje  kroz  okolinu,  ono  izgleda  upravo  ovako:   sve   što   vidite  u   okolini   se   „približava”,   bliži   objekti   se  pomeraju  mnogo  brže  i  više  od  daljih  objekata.   Istraživanje  na  pilotima  je  posebno  zanimljivo  jer  postoji   trodimenzionalni  optički   tok,   za   razliku  od  situacije  u  kojoj   se  nalazimo  pri   hodanju   i   koja   je   obično   dvodimenzionalna   (izuzev   retkih   situacija   kad   se  skače  u  vodu  ili  tokom  pada).  Pri  tome  let  ka  horizontu  u  velikoj  meri  odgovara  situaciji  hoda  kroz  okolinu.    

Još  jedna  česta  situacija  jeste  vožnja,  ali  ne  iz  perspektive  vozača  (koja  je  svodiva   na   situaciju   hoda   i   leta   prema   horizontu),   već   iz   perspektive   putnika.  Opet   možemo   razmotriti   dve   situacije.   U   oba   slučaja,   kretanje   posmatrača   je  identično:   on   sedi   i   vozi   se,   a   slike   na   njegovoj   mrežnjači   se   menjaju.   Ako  posmatrač   fiksira  horizont,  onda  mu  prividno  kretanje   scene   izgleda  na   sledeći  način:   najviše   i   najbrže   se   kreću   najbliže   tačkeu   prostoru.   Ako   posmatrač   ne  fiksira   horizont,   nego   fiksira   neku   bližu   tačku,   dolazi   do   promene   opaženog  pravca  kretanja  tačaka  ispred  i  iza  fiksirane  tačke.    

 

   

Slika 8. Detektor kretanja. Prikaz jednostavnog detektora kretanja sleva nadesno. I i II ćelija su receptorske ćelije koje mogu da registruju promenu u svom receptivnom polju. Ćelija III usporava signal iz I u IV i diktira vremensko odlaganje koje je srazmerno brzini pokreta koju detektuje kolo. Ćelija IV poredi odgovore iz II i III. Njen odgovor je = II × III. Neuralna kola kod kojih ćelija III usporava odgovor iz II, registruju pokret zdesna nalevo. Sa desne strane je tabela sa aktivacijama ćelija I, II i IV, u svakom trenutku. Dole desno prikazan je komplikovaniji detektor koji ima dodatnu fazu poređenja odgovora (IVc). Ovakvo kolo može da beleži i pokrete sleva nadesno i zdesna nalevo.  

I II IV t t t t

I   II  

III  

IV  

I   II  

IVb  IVa  

IVc  

III  

0 0 0

10 0 0

0 10 100

0 0 0

Cela   ova   analiza   podrazumeva   različite   situacije,   gde   promena   slike   na  mrežnjači,  za  koju  smo  naivno  na  početku  mislili  da  je  potreban  i  dovoljan  uslov  da  se  izazove  opažaj  kretanja,  biva  izazvana  1)  kretanjem  posmatranih  objekata,  2)  kretanjem  posmatrača,  3)  pokretima  očiju.  

Vizuelni  sistem  je  zapravo  fiziološka  struktura  koja  beleži  promene  stanja  receptora   na   mrežnjači,   omogućavajući   kortikalnim   strukturama   da   pristiglu  informaciju   rekodiraju   u   percept   kretanja.   Najpoznatiji   primer   detektora  kretanja  jesu  takozvani  Rajhardovi  detektori  (Reichardt  1961).    

Detekcija  promene  pozicije  na  retini  nije  automatska.  Međutim,  moguće  je  osmisliti  relativno  jednostavan  neuralni  mehanizam  za  detekciju  pokreta.  Slika  8  prikazuje   ovakav   mehanizam.   U   prvom   trenutku,   nijedna   od   dve   receptorske  ćelije  (I  i  II)  nije  aktivirana,  stoga  sve  imaju  vrednost  0.  Automobil  prvo  aktivira  ćeliju   I   (vrednost   10),   koja   šalje   signal   ka   III.   Kada   automobil   stigne   do  receptivnog  polja  ćelije  II  (vrednost  10),  i  ona  se  aktivira  i  šalje  signal  u  IV.  Signal  iz  II  i  III  stiže  u  isto  vreme  na  IV  dovodeći  do  aktivacije.  Ćelija  IV  ima  visok  prag  aktivacije  i  može  se  aktivirati  samo  ako  stignu  signali  i  sa  II  i  sa  III  (10  ×  10).  

Ako   se   ćelija   III   prebaci   desno,   tako   da   zadržava   signal   iz   II,   dobija   se  detektor  pokreta  u  suprotnom  smeru.  Receptorske  ćelije  mogu  biti  raspoređene  i  na  drugačiji  način  tako  da  registruju  pokrete  gore-­‐dole  ili  dijagonalno.  Na  slici  8  prikazano  je  i  nešto  komplikovanije  kolo  koje  bi  moglo  da  registruje  oba  pravca  kretanja.  

Kod   životinja   čiji   opstanak   zavisi   od  dobre  detekcije   kretanja  Rajhartovi  detektori   nađeni   su   već   na   nivou   retine.   Takav   je   slučaj   kod   zečeva,   ali   i   kod  muva.  Kod  primata,  nađeni  su  neuralni  mehanizmi  koji  imaju  isti  principi,  samo  što  prvi  nivo  ćelija  ne  čine  retinalni  fotoreceptori,  već  ganglijske  ćelije  retine.  Prvi  nivo  ćelija  koji  može  da  razlikuje  smer  kretanja  (ekvivalentno  IV  ćelijama  sa  slike  8)  nalazi  se  na  nivou  kortikalne  vizuelne  zone  1  (V1),  a  u  vizuelnoj  zoni  5  (V5  ili  MT)   sve   ćelije   su   selektivne  za   smer  pokreta   (tj.  ponašaju   se  kao   IVc   iz  desnog  primera,  slika  8).  

Razmotrimo  dve  problematične  situacije  za  Rajhartove  detektore.  Prva  se  tiče  brzine  kretanja  mete.  Kretanje  mora  da  se  odvija  specifičnom  brzinom  da  bi  ga  određeno  kolo  registrovalo.  Ubacivanjem  dodatnih  ćelija  za  zadržavanje  (III)  može  se  postići  opažanje  različitih  brzina.  Rešenje  za  ovaj  problem  je  postojanje  velikog  broj  neuralnih  kola  podešenih  za  različite  brzine  stimulusa.  

Druga   problematična   situacija   tiče   se   praćenja   jedinstvene   mete.  Zamislimo  da  su  na  slici  8  prikazani  automobili  koji  idu  zdesna  nalevo,  tako  da  su  tamnosivi   autić   i   svetlosivi   autić   dva   različita   vozila   (a   ne   dva   trenutka,   t2   i   t3,  istog  vozila).  Ovakav  raspored  stimulusa  doveo  bi  do  toga  da  u  jednom  trenutku  tamni   automobil   ekscitira   ćeliju   I,   a   u   sledećem   trenutku   svetli   automobil  ekscitira   ćeliju   II.   Proizvod   opisane   šeme   aktivacije   bilo   bi   opaženo   kretanje  suprotnog  smera  od  onoga  koje  se  odigralo  u  stimulaciji.  Pozicije  dve  nezavisne  mete  bile  bi  opažene  kao  kretanje  u  suprotnom  smeru.  Da  bi  izbegao  ovakav  tip  grešaka,   detekcija   se   vrši   i   po   nekom   dodatnom   kriterijumu   (svetlina,   boja,  oblik),  čime  se  osigurava  da  obe  ćelije  (I  i  II)  prate  isti  objekat.    

Opažanje  kretanja   i  njegove  biološke  osnove  su  uvod  u  sledeći   fenomen,  za  nas  blisko  povezan  sa  opažanjem  vremena,  a  to  je  opažanje  događaja.    

Prikaz  filma:  http://www.youtube.com/watch?v=RpUjYvgMyEw&NR=1  

 Predavač:  Šta  se  dešava  na  ovom  filmu?  Publika  H:  Bio  je  jedan  zao  trougao.    Predavač:  Dobro.  I  šta  je  bilo  sa  njim  dalje?  Publika  H:  Bio  je  u  nekoj  sobi,  koja  ima  vrata.  Visio  je  tu,  i  onda  je  došla  jedna  srećna  loptica  i  jedan  srećni  trouglić  i  onda  su  se  družili.  Publika  L:  I  ovaj  je  bio  ljubomoran.  Predavač:   Vrlo   dobro.   Od   davne   1946.   godine,   kada   je   napravljen   ovaj  filmić,   svi   kojima   je   prikazan   film   percipiraju   upravo   ono   što   ste   i   vi  opisali.   Prikazanim   trouglićima   i   krugovima   ne   samo   da   se   pripisuje  kretanje,  što  je  očigledno  jer  oni  menjaju  poziciju  u  prostoru,  nego  im  se  pripisuju  komplikovane  životne  priče,  motivi,  ideje,  itd.  Neki  trouglići  su  zli,  neki  su  srećni,  ljuti  i  besni  na  kraju.    Opaženo  kretanje,  ono  koje  je  do  sada  bilo  razmatrano,  izgleda  da  ne  služi  

samo   tome   da   vidimo   da   su   neki   objekti   prešli   sa   jedne   lokacije   na   drugu.  Ispostavlja   se   da   u   opaženi   pokret   učitavamo   mnogo   više.   Poput   biološkog  kretanja,  gde  je  dovoljno  samo  nekoliko  tačkica  da  bismo  videli  osobu  koja  hoda,  određena   vrsta   kretanja   tumači   se   kao   složeno   ponašanje.   Ponašanje   spada   u  percepciju  događaja   i  ono   je  za  nas   takvo  da  učitavamo  mnogo  više  nego  što   je  realno  dato  u  stimulaciji.    

Pod  percepcijom  događaja  podrazumevamo  shvatanje  događaja,  shvatanje  vremena  i  shvatanje  kauzaliteta.  Ispostavlja  se  da  se  percepcija  događaja  obavlja  bez  svesnih  napora.  Naravno,  i  pored  naziva  „percepcija”,  ovde  više  nije  u  pitanju  samo  ono  što  vidimo,  čujemo  (ili  percipiramo  nekim  drugim  čulom),  nego  prava  kognicija,   tj.   saznajna   psihologija.   Ipak,   ne   postoje   individualne   razlike   u  shvatanju   događaja   prikazanih   vizuelno.   Iako   se   odigravaju   brzo,   svim  ispitanicima   odmah   je   jasna   priča   i   svi   ispitanici   konvergiraju   ka   identičnom  rešenju.   Ovo   se   odnosi   čak   i   na   eksperimente   u   kojima   su   ispitanici   bili   deca.  Stoga   je   i   moguće   imati   crtane   filmove   u   kojima   ćilimi   pričaju,   lampe   i   šoljice  igraju,  itd.  U  Diznijevom  crtanom  filmu  „Mač  u  kamenu”  postoji  scena  u  kojoj  se  čarobnjak   Merlin   i   veštica   Mim   pretvaraju   u   različite   životinje   koje   pritom  menjaju   i   svoj   položaj   u   sceni.   Jedino   što   se   ne  menja   jeste   da   se  Merlin   uvek  pretvara   u   životinje   plave   boje,   a   Mim   u   životinje   roze   boje.   Deca   uzrasta   tri  godine  bez  problema  prate  crtani   film  i  u  svakom  trenutku  vam  mogu  reći  koja  životinja  predstavlja  koji  od  dva  ljudska  lika.  Opažanje  kretanja  i  kauzaliteta,  već  na   tako   ranim   uzrastima,   nije   ometeno   ovako   drastičnim   promenama   izgleda  junaka.   U   ovakvim   primerima   bitne   su   takozvane   spacijalno-­‐temporalne  karakteristike   objekata:   ako   se   jedan   objekat   kreće,   a   posle   neki   drugi   objekat  nastavlja  da  se  kreće  sa  identične  lokacije,  ta  kretanja  se  povezuju  u  celinu.      

Publika  F:  A  kako  bi  ovo  razumeo  na  primer  Tarzan?    Predavač:   Zapravo  ne   znam  kako  da   vam  odgovorim  na   to  pitanje,   pre  svega  zato  što  mi  nije  jasno  kako  bih  objasnila  zadatak  takvom  subjektu.  Meni  nije  teško  da  ga  objasnim  vama.  Čim  sam  pustila  film,  nisam  morala  ništa  posebno  ni  da  kažem,  vi  ste  već  shvatili  gde  treba  da  gledate  i  šta  se  događa.   Pretpostavljam   da   činjenica   da   vi   i   ja   imamo   gotovo   identično  kulturno   nasleđe,   jezik,   itd.   igra   važnu   ulogu.   Ali   ne   znam   ni   kako   bih  mogla  da  objasnim  zadatak  nekome  ko,  za  početak,  ne  deli  ljudski  jezik.  Ako   pričamo   samo   na   biološkom   nivou,   nema   nikakve   sumnje,   Tarzan  

jednako  dobro  kao  vi   i   ja   opaža   i  kretanje   i   protok  vremena.   I   druge  životinje   jednako  dobro   opažaju  pokret.    Publika   F:   Mene  ovo   zanima   sa  

sociološkog  aspekta.   Da   li  sredina   i   kultura  imaju   uticaj   na  naše   poimanje  dobrog   ili   lošeg?  Znači,   svakako   je  moguće   da   je   ovaj  trougao  zao,  da  su  druge   figurice  narušile  mir,  itd.  Predavač:   To   je  sasvim   moguće.  Naravno,   kultura  izvesno  utiče  čak   i  

na   opažanje   vremena.   Vizuelni   sistem   ne   pokušava   samo   da   razreši  fizičku   strukturu   sveta   (to   su   ovi   trouglići   što   se   pomeraju),   nego  pokušava  da  uradi   i  nešto  drugo:  pokušava  da  nam  dočara  šta  možemo  da   očekujemo  u   tn+1.   Pokušava   da   reši   kauzalnu   strukturu   i   da   napravi  percept  koji  bi  bio  verodostojan.  

 Vrlo   retko   je   kompletna   informacija   potrebna   za   jednoznačni   percept  

prisutna  u  samoj  stimulaciji.  Međutim,  organizam  se  kreće  kroz  sredinu,  nailazi  na  objekte,  prepreke,  opasnosti,  i  mora  brzo  da  obrađuje  informaciju  tako  da  se  ponaša  optimalno   i  da  preživi.  Stoga  sistem  pokušava  da  razreši  pristiglu  šturu  informaciju   i   da   stvori   percepte.   Sa   visoko   frekventnim   i/ili   važnim  objektima,  kao   što   je   na   primer   biološki   pokret,   sistem   superiorno   razrešava   nedostatak  informacije  u  stimulaciji.    

Ovo   je   zapravo  veoma  slično  ostatku  kognitivnog   funkcionisanja.   Sistem  „voli”  frekventne  reči,  one  kojima  je  često  bio  izložen  (u  percepciji  ili  produkciji),  one  reči  kojima  smo  bili  često  izloženi,  čuli  ih  ili  videli  u  određenom  kontekstu,  te  možemo   relativno   pouzdano   da   znamo   šta   im   sledi.   Isto   se   događa   i   na   nivou  vizuelne  percepcije:  volimo  da  optimizujemo  situaciju,  da  vidimo  šta  se  događa,  šta  sledi,  da  bismo  mogli  blagovremeno  da  imamo  percepte.  I  to  −  verodostojan  percept.    

Dvadesetih   godina   prošlog   veka   pojavila   se   grupa   nemačkih   psihologa,  geštalt  psiholozi,  koji  su  govorili  da  ništa  što  izučavamo  u  psihologiji,  a  naročito  u  percepciji,   ne  može   da   se   tretira   kao   poseban,   izdvojeni   događaj.   Uvek   postoji  kontekst  u  kome  se  percept  javlja,  ili  kako  su  oni  zvali  takvu  konstalaciju:  gestalt.  Stvari   se   ne   javljaju   same,   nego   zavisno   od   konteksta   –   i   u   kontekstu   će   biti   i  opažane.   Najbolje   demonstracije   značaja   konteksta   na   formirani   opažaj   jesu  iluzije.  Čak  i  kada  ste  potpuno  svesni  kako  iluzija  funkcioniše,   i  dalje  ne  možete  da  stvorite  drugačiji  percept  (slika  9).  

Slika  9.  Iluzije  

Identični  objekti  prikazani  u  različitim  kontekstima  izgledaju  različito.  Iluzije  dobro  demonstriraju  ovaj  princip.  A.  Miler-­‐Lajerova  iluzija:  horizontalne  prave  linije  su  identične  dužine.  B.  Ebinhausova  iluzija:  centralni  sivi  krugovi  su  identične  veličine.  

A  

B  

Slika  10.  Opažanje  događaja  

Potpuno  je  jednostavno  zamisliti  šta  će  se  dogoditi  u  sledećem  trenutku  (A),  odnosno  šta  se  dogodilo  u  prethodnom  trenutku  (B).  Za  nas  su  sekvence  događaja  jasno  grupisani  i  smisleni  geštalti.  

 A   B  

 Publika  F:  A  kako  onda  rade  te  iluzije?    Predavač:  Ima  nekoliko  faktora  koji  utiču:  dužina  strelica  je  jedan  faktor,  ugao   strelica   je   drugi   faktor.   Da   bi   iluzija   bila   jača,   preporuka   je   da  debljina  linija  bude  identična.  Sve  ovo  znamo  jer    su  svi  ti  faktori  varirani  u  različitim  eksperimentima  i  pokazano  je  u  kojoj  meri  koji  faktor  utiče  na  jačinu  iluzije.    

 Svi   dosadašnji   primeri   su   demonstrirali   prostorni   geštalt.   Kada   dođemo  

do  vremenskog  aspekta,   događaji   se,   za  nas,   jednako   lako  organizuju  u   celine   i  jednako   lako   nameću   kao   geštalt.   Postoje   eksperimenti   u   kojima   je   stimulacija  krajnje   jednostavna:   plava   loptica   udari   u   crvenu   lopticu,   plava   se   zaustavi,   a  crvena   nastavi   da   se   kreće.   Ispitanici   ceo   ovaj   prikaz   opažaju   kao   jedinstven  događaj  i  postuliraju  kauzalitet:  crvena  je  počela  da  se  kreće  zato  i  samo  zato  što  je  plava  udarila  u  nju.  Ono  što  je  zanimljivo  u  grupi  eksperimenata  koja  sledi  ovaj  originalni   eksperiment   jeste   da   se   opaženi   kauzalitet   menja   sa   promenom  vizuelno  opaženih  parametara.  Ako  i  plava  nastavi  da  se  kreće  nakon  dodira  sa  crvenom,  onda   ispitanici   tumače  da   jedna   loptica  gura  drugu.  Ako  se  crvena  ne  pomeri   odmah   nakon   što   ju   je   plava   udarila,   gubi   se   osećaj   kauzaliteta.   Ako  crvena   počne   da   se   pomera   pre   nego   je   plava   dodirne,   počinje   pripisivanje  motivacije:   uplašila   se,   beži,   itd.   Ukratko,   samo   vremensko   variranje   različitih  aspekata   stimulacije   može   da   dovode   do   promene   u   opažanju   kauzalnosti,  odnosno   do   promene   u   opažanju   događaja   (ovo   smo   sreli   već   i   na   vizuelnom  planu,  slika  4).  

Za   opažanje  događaja   vizuelni  aspekt   je   često   toliko  dominantan   da   vam  nije  ni  potreban  pokret.  Kauzalitet   se   vrlo   lako  opaža   sa   statičnih  fotografija   (slika   10A).  Takođe,   i   motivi   i  mentalna  stanja  lako  se  tumače   sa   statičnih  fotografija   (slika   10B).    Na   prikazanim  fotografijama  kauzalnost   je   u  potpunosti   perceptivno  determinisana.  Na  primer,   lopta   je  na   jednoj   fotografiji  akter,   a   na   drugoj   nije.   Ovi   slučajevi   su   nam   krajnje   lako   prepoznatljivi   i  jednostavni   za   razumevanje.   Stoga  možemo   videti   kauzalnost   i   bez   fizički   date  vremenske   dimenzije.   U   ovom   slučaju,   naš   saznajni   sistem   nam   pomaže   da  pretpostavimo  vremensku  dimenziju  –  na  osnovu  naših  prethodnih  iskustava  sa  sekvencama  događaja.  Ono  što  se  često  javljalo  sinhronizovano  u  vremenu,  biće  za  naš  kognitivni  sistem  asocijativno  povezano.  

Špicov   efekat   je   zanimljiv   fenomen   koji   demonstrira   koliko   brzo  kognitivni  sistem  grupiše  događaje  na  osnovu  vremenskog  sinhroniciteta.  Špicov  efekat  se  sastoji  u  grupisanju  promene  svetla  i  puckanja  prstima.  Ako  neko  počne  da  pucka  prstima  dok  se  boje  svetla  na  semaforu  menjaju  iz  crvene  u  žutu,  pa  u  

zelenu,   činiće   vam   se   da   puckanje   prstima   dovodi   do   promene   na   semaforu.  Špicov  efekat  je  naročito  zanimljiv  jer  je  jasno  da  dva  događaja  nemaju  kauzalni  efekat.   Promena   na   semaforu   se   dešava   nezavisno   od   pucketanja   prstiju,   ali   je  percept  kauzaliteta  determinisan  sinhronizacijom  čulnih  draži.  

Svi   nabrojani   fenomeni,   od   opažanja   kretanja   do   opažanja   događaja,  uključuju  percepciju  vremena.  Postoje  dve  klase  objašnjenja  percepcije  vremena.  

Prvi   tip   objašnjenja   bazira   se   na   biološkim   osnovama,   preciznije,   na  činjenici  da  su  mnoge  funkcije  organizma  ciklične  i  da  se  ponavljaju  u  regularnim  vremenskim   intervalima.   Spoljašnje   ciklične   promene   (smena   dana   i   noći,  godišnjih   doba)   mogu   biti   okidači   promena   u   organizmu.   Stoga   je   postuliran  biološki   časovnik,   mehanizam   koji   bi   radio   kao   hronometar,   precizno   mereći  vreme   od   jednog   do   drugog,   za   organizam   bitnog   događaja   (Hoagland   1933).  Biološki   časovnik   bi   objasnio   biološke   ritmove   i   sinhronizaciju   funkcija.   Osim  toga,   biološko   vreme  bi   dalje   određivalo   i   svesni   doživljaj   vremena.  Ritmovi   bi  služili  kao  mehanizam  merenja  psihološkog  vremena.    

Prvobitno   se   mislilo   da   bi   mehanizam   koji   nazivamo   biološki   časovnik  morao   biti   dobro   zaštićen   od   spoljnih   uticaja   kako   bi   funkcionisao   bez   greške,  precizno  mereći  interval  između  pojava  za  koje  je  zadužen.  Međutim,  već  u  prvim  istraživanjima  pokazalo  se  da  najrazličitije  promene  spoljnih  i  unutrašnjih  stanja  (telesna   temperatura,   upotreba   droga,   podeljena   pažnja,   uzbuđenje,   povećano  opterećenje   memorije,   kao   i   taktilno   izlaganje   određenom   ritmu)   utiču   na  biološki   časovnik,   a   samim   tim   menjaju   i   percepciju   vremena   (Khoshnoodi   i  saradnici  2008).    

Drugi  očigledan  način  da  se  shvati  opažanje  pojave  za  koju  nemamo  čulo  jeste   da   se   za   ovu   funkciju   angažuje   kognitivni   sistem.   Stoga   se   drugi   tip  objašnjenja  bazira  na  kognitivnim  osnovama  percepcije  vremena.  S  obzirom  da  nema  ni  čula  ni  očigledne  spoljne  stimulacije,  kognitivni  sistem  je  dobar  kandidat  za  ulogu  u  opažanju  vremena.  Vreme  bi  se,  po  ovom  modelu,  moglo  računati  ne  na   osnovu   metaboličkih,   već   kognitivnih   događaja   (Ornstein   1969).   Procena  trajanja  vremenskog  intervala  određena  je  količinom  informacija  koja  je  svesno  registrovana  i  pohranjena  u  memoriji.    

Ovo   objašnjava   rezultate   eksperimenata   u   kojima   se   precenjuju  vremenski   intervali   pri   raznim  vrstama  pojačanog  memorijskog  opterećenja.  U  slučaju  upotreba  droge  dolazi  do  registrovanja  većeg  broja  senzornih  informacija  (usled  pada  kontrolnih  funkcija,  što  dovodi  do  neodbacivanja  irelevantnih  draži).  Pojačanje  informativnog  toka  dovodi  do  iluzije  o  distorziji  vremena.  Pokazalo  se  da  ispitanici  precenjuju  vreme  i  kada  su  izloženi  teškim  zadacima  ili  auditivnoj  ili  vizuelnoj  stimulaciji  visoke  kompleksnosti  (Shiffman  1976).  

Oba   tipa   teorija,   biološke   i   kognitivne,   imaju   empirijsku   potvrdu:   (1)  pokazana   je   jasna   relacija   između   telesnih   aktivnosti   i   opažanja   vremena;   (2)  pokazano  je  da  kognicija  utiče  na  opažanje  kompleksnih  događaja.  Mogući  razlog  za   ovakvu   situaciju   jeste   postojanje   jedne   bitne   razlike   između   eksperimenata  koji   potvrđuju   dve   teorije,   a   to   je   dužina   ispitivanih   intervala.   Testiranje  bioloških   teorija   uvek   je   obuhvatalo   kratke   intervale,   dok   je   testiranje  kognitivnih   faktora   zahtevalo   duže   intervale.  Možda  u   tome   i   jeste   odgovor   na  pitanje  koji  je  mehanizam  dominantan.  Ako  se  ispituju  kratki  intervali,  dobija  se  potvrda  bioloških  faktora,  jer  su  oni  dominantni  za  opažanje  vremena.  Kad  se  u  testiranje   uključe   duži   intervali,   sistem   počinje   da   koristi   i   kognitivne   faktore.  

Jedan   broj   istraživača   je   odabrao   i   srednju   putanju,   govoreći   o   interakciji  kognitivnih  faktora  i  „unutašnjeg  časovnika”.  

Viljem  Džems  (James 1890) pravio  je  razliku  između  dve  vrste  osećaja  za  vreme:  prospektivnog  i  retrospektivnog,  tvrdeći  da  različiti   faktori  utiču  na  dve  vrste   osećaja.   Razlika   između   dve   vrste   osećaja   ispitana   je   eksperimentima   u  kojima  ispitanici  procenjuju  vremenske  intervale  dok  izvršavaju  neki  zadatak.  U  prospektivnom   zadatku   unapred   znaju   da   će   na   kraju   biti   pitani   za   dužinu  proteklog   vremena,   a   u   retrospektivnom   ne   znaju.   Prospektivno   vreme   se  smanjuje  kad  se  zadatak  otežava,  a  retrospektivno  se  ne  menja  (Hicks i saradnici 1976; Block  1992).  Pri  tom  se  oba  vremenska  intervala  potcenjuju  (Zakay,  Block  1997).   Istraživanja  rada  mozga  takođe  potvrđuju  razlike  u  procesiranju  (Zakay,  Block  2004).  

Istraživanja   pokazuju   još   jedan   bitan   aspekat   internog   biološkog  časovnika:  postoji  gotovo  identičan  temporalni  oscilatorni  mehanizam  koji  stoji  u  osnovi   internog  časovnika  demonstriranog  u  percepciji   i  onog  koji  kontroliše  motorne   radnje,   odnosno   akciju   (Treisman   i   saradnici   1992).   Subkortikalne  strukture,   kao   što   su   cerebelum   i  bazalne  ganglije,   igraju  ulogu   i  u  vremenskoj  sinhronizaciji  (eng.  timing)  akcije   i  u  vremenskoj  sinhronizaciji  percepcije  (Ivry  1967)  i  moguće  ih  je  modelirati  (Treisman  i  saradnici  1990).  Koordinacija  akcija  počiva   na   opažanju   vremena,   ali   da   bi   omogućila   preživljavanje,   mora   biti  izrazito  precizna.  Razmatrali  smo  već  opažanje  kretanja  kada  se  organizam  kreće  kroz  sredinu  ili  pokušava  da  zaobiđe  prepreke  (slika  7).    

Tok   informacija   na   retini   (slika   6)   od   posebne   je   važnosti   za   funkciju  presretanja  objekata   (i   statičnih   i  pokretnih).  U  velikom  broju  slučajeva  želimo  da   uhvatimo   objekat   ili   tako   što   mu   se   približavamo,   ili   tako   što   se   objekat  približava   nama.   Situacije   variraju   od   hvatanja   olovke   do   hvatanja   lopte.   U  drugim   slučajevima   želimo   da   izbegnemo   pokretni   objekat,   na   primer,  automobil,  dok  pretrčavamo  ulicu.  U  svim  tim  slučajevima  potrebno  je  proceniti  koliko  vremena  treba  da  bi  došlo  do  kontakta  između  našeg  tela  (ili  dela  tela,  na  primer,   ruke)   i   objekta   (olovka,   lopta,   auto).   Ova   vrsta   perceptivnog   zadatka  zovese  „vreme  do  kontakta”.  

Vreme   do   kontakta   sa   drugim   objektom   zahteva   procenu   početne  udaljenosti  objekta,  procenu  sopstvene  brzine  i  brzine  objekta  ako  se  i  on  kreće  (čega,   na   primer,   nema   u   slučaju   olovke).   Sve   te   informacije   slivaju   se   u   dve  vrednosti:   (1)   razdaljinu   između   nas   i   objekta   i   (2)   brzine   kojima   se   krećemo.  Kada   se   razdaljina   podeli   s   brzinom,   dobija   se   vreme   do   kontakta.   Računanje  vremena   do   kontakta   na   ovaj   način   deluje   prilično   zahtevno,   te   su   neki   autori  ponudili  jednostavnije  rešenje.  Za  objekte  koji  imaju  konstantnu  brzinu,  dovoljno  je   samo   uzeti   u   obzir   povećanje   njegove   projekcije   na   mrežnjači   (Lee   1980).  Naime,  kad  se  objekat  približava,  raste  i  njegova  projekcija,   i  to  na  sistematičan  način  tako  da  dozvoljava  precizno  određivanje  vremena  do  kontakta.  Za  razliku  od  opažanja  razdaljina  (koje  zahteva  3D  viđenje)  i  brzine  (koje  zahteva  opažanje  vremena  i  pokreta),  rast  projekcije  na  retini  može  se  opažati   i  monokularno  (tj.  jednim   okom).   Shodno   tome,   uveden   je   parametar   Tau,   jednostavniji   način  određivanje   vremena   do   kontakta.   Tau   podrazumeva   ekstrahovanja   potrebne  informacije  iz  optičkog  toka,  bez  greške  u  određivanju  vremena  do  kontakta  zbog  brzine  ili  dimenzija  objekta.  Ovo  je  poznato  kao  Tau  hipoteza.  

Hipoteza   je   testirana   u   zanimljivom   eksperimentu   sa   balonima   koji   su  se,osim  približavanja   i  udaljavanja,  punili   i  praznili  vazduhom.  Na  ovaj  način   je  

istovremeno  manipulisan   odnos   između  promene   veličine   projekcije   i   kretanja  prema   posmatraču,   odnosno   razbijena   je   prirodna,   sistematična   veza   između  porasta  slike  na  mrežnjači  i  približavanja.  U  ovakvim  uslovima  ispitanici  su  zaista  grešili   u   proceni   vremena   do   kontakta,   i   to   baš   na   način   koji   Tau   hipoteza  predviđa  (Savelsbergh  1991).    

Međutim,   kada   situacija   ne   uključuje   konstantnu   brzinu,   niti   pad/let  objekta   prema   posmatraču,   nije   moguće   primeniti   Tau   hipotezu.   Postignuća  ispitanika  značajno  su  slabija  kada  predmeti  nemaju  konstantnu  brzinu  i  kada  je  njihov   let   horizontalan   (Benguigui   i   saradnici   2003).     Možda   smo   navikli   da  uzimamo   u   obzir   gravitaciju?   Nalazi   eksperimenata   sugerišu   da   jesmo.  Eksperimenti   na   kosmonautima   pokazuju   da   je   njihovo   hvatanje   lopte   mnogo  preciznije  na  Zemlji  nego  u  svemiru,  gde  nema  gravitacije  (McIntyre   i  saradnici  2001).  

 Publika  C:  Da  li  ovaj  sistem  služi  i  sportistima?  Predavač:  Naravno.  Kod  ljudi  koji  se  bave  sportom  ili  plesom  ovi  sistemi  su  naročito  dobri.  U  pitanju  je  i  talenat  i  specifičan  trening.    Publika  P:  Šta  ako,  na  primer,  uzmemo  ragbi   loptu,  koja   je   jako  čudnog  oblika,   jajasta   je   i   jako   je   teško   znati   gde   će   ona   da   bude   u   narednom  trenutku?  U  jednom  trenutku  ona  odskače  na  jednu  stranu,  a  u  drugom  na  drugu  stranu.  Predavač:  Vi  zapravo  nemate  iskustva  sa  takvom  loptom.  Ali  svaki  ragbi  igrač  može    da  predvidi  moguće  trajektorije  takve  lopte.  Pretpostavljam  da   je   to   isto,   recimo,   kao   kad   igrate   tenis,   pa   igrate   uvek   na   jednoj  podlozi,  a  onda  promenite  podlogu.    

 U  novije  vreme  se,  osim  o  biološkom  pokretu,  govori  i  o  socijalnoj  akciji.  

Pronađene  su  grupe  neurona  (mirror  neurons)  koji   se  aktiviraju   i  kad  životinja  izvodi   izvesnu   akciju   i   kada   gleda   eksperimentatora   kako   izvodi   tu   istu   akciju  (Rizzolatti,  Craighero  2004),  ali  se  ne  aktiviraju  pri  opažanju  bilo  kakvih  drugih  pokreta.   Dakle,   ovi   neuroni   imaju   funkciju   da   registruju   jedino   socijalno  relevantne   akcije:   one   koje   ja  mogu   da   izvedem.   Potvrđeno   je   postojanje   istih  grupa  neurona   i  kod   ljudi.  Reakcija   je   još   intenzivnija  kada  su   ljudi  eksperti  za  određenu   akciju   (Calvo-­‐Merino   i   saradnici   2005)   –   kada,   na   primer,   pijanista  posmatra  nekoga  ko  svira  klavir.    

Postojanje  specijalnih  neuralnih  struktura  za  biološki  pokret  objasnilo  bi  i   nalaze   o   opažanju   događaja,   kao   i   činjenicu   da   smo   dosta   uspešniji   pri  prognoziranju  socijalnih  i  psiholoških  kauzaliteta,  nego  fizičkih.    

Kontrola  sopstvenih  akcije  testira  se  eksperimentima  u  kojima  ispitanici  treba  da  naprave  brze  pokrete  prema  objektima  koji  ili  stoje  ili  skakuću  s  jedne  lokacije   na   drugu.   Kada   izvođenje   akcije   traje   manje   od   250ms,   akciju   nije  moguće   voljno   zaustaviti,   niti   planski   korigovati.   Akcije   koje   traju   duže   od  250ms   mogu   se   voljno   prekinuti   ili   korigovati.   Iz   ovoga   se   zaključuje   da  mehanizmi  za  brzu  kontrolu  nisu  voljni.  

Uprkos   nalazima   da   nisu   sve   akcije   voljno   kontrolisane,   čini   se   veoma  logično   imati   jedinstveni   sistem   za   akciju   i   percepciju   koji   bi   bio   zadužen   za  kontrolu  pokreta,  ali  i  za  lakše  učenje  motornih  veština  koje  demonstriraju  drugi  ljudi,  za  predviđanje  akcija  drugih  ljudi,  itd.  (Thornton  i  Knoblich  2006).        

Literatura    Adams  H.  F.  1912.  Autokinetic  sensation.  Psychological  Monographs  14:  1–45.  Aubert  H.  1886.  Bewegungsemfindung.  Archiv  für  die  Gesamte  Physiology  39:  347–370.  Barlow  H.  B.,  Hill  R.  M.  1963.  Selective  Sensitivity  to  Direction  of  Movement  in  Ganglion  Cells  of  the  Rabbit  Retina.  Science,  Vol.  139.  no.  3553:  412–414.  Beardsworth   T.,   Buckner   T.   1981.   The   ability   to   recognize   oneself   from   a   video-­‐recording   of   one’s   movements   without   seeing   one’s   body.   Bulletin   of   Psychonomic  Society  18  (1):  19–22.    Conway  B.  R.,  Kitaoka  A.,  Yazdanbakhsh  A.,  Pack,  C.  C.,  Livingstone  M.  S.  2005.  Neural  Basis  for  a  Powerful  Static  Motion  Illusion.  The  Journal  of  Neuroscience  25(23):  5651–5656;  doi:10.1523/JNEUROSCI.1084-­‐05.2005  Blake  R.  1993.  Cats  perceive  biological  motion.  Psychological  Science  4:  54–57.  Bodamer  J.  1947.  Die  prosopagnosie.  Archiv  für  Psychiatrie  und  Zeitschrift  für  Neurologie  179:  6–54.  Burr   D.   C.,   Morgan,   M.   J.,   Morrone   M.   C.   1999.   Saccadic   suppression   precedes   visual  motion  analysis.  Current  Biology,  Volume  9,  Issue  20:  1207–1209.  Calvo-­‐Merino  B.  et  al.  2005.  Action  observation  and  acquired  motor  skills:  An  fMRI  study  with  expert  dancers.  Cerebral  Cortex  15:  1243–1249.  Carrasco   M.   2006.   Covert   attention   increases   contrast   sensitivity:   Psychophysical,  neurophysiological,  and  neuroimaging  studies.  In  Visual  Perception.  Part  I.  Fundamentals  of   Vision:   Low   and   Mid-­‐   Level   Processes   in   Perception   (eds.   S.   Martinez-­‐Conde,   S.L.  Macknik,  L.M.  Martinez,   J.M.  Alonso,  P.U.  Tse).  Progress  in  Brain  Research.  Elsevier,  33–70.    Carrasco  M.,  Loula  F.,  Ho  Y.  X.  2006.  How  attention  enhances  spatial  resolution:  Evidence  from   selective   adaptation   to   spatial   frequency.   Perception   &   Psychophysics   68:   1004–1012.  Cavanagh  P.,  Saida  S.,  Rivest  J.  1995.  The  contribution  of  color  to  motion  parallax.  Vision  Research  13:  1871–1878.  Cutting   J.   E.,   Proffitt   D.   R.,   Kozlowski   L.   T.   1988.   A   biomechanical   invariant   for   gait  perception.   Journal   of   Experimental   Psychology:   Human   Perception   and   Performance  4(3):  357–372.  Duncker  K.  1929.  Induced  Motion.  In  A  sourcebook  of  Gestalt  psychology  (ed.  W.  D.  Ellis).  London:  Routledge  &  Kegan  Paul,  161–172.  Exner   S.   1888.   Über   optishe   bewegungsemfindungen.  Biologische  Cantralblatt  8:   437–448.  Freeman   T.   C.   A.,   Benks  M.   S.   1998.   Perceived   head-­‐centric   speed   is   affected   by   both  extra-­‐retinal  and  retinal  errors.  Vision  Research  38:  941–945.  Harris  I.  M.,  Harris  J.  A.  Caine  D.  2001.  Object  orientation  agnosia:  A  failour  to  find  axis?  Journal  of  Cognitive  Neuroscience  13:  800–812.  Harris   L.   R.   1994.   Visual  motion   caused   by  movements   of   the   eye,   head   and   body.   In  Visual  Detection  of  Motion  (eds.  A.T.  Smith,  R.J.  Snowden).  London:  Academic  Press.  Humphreys   G.  W.,   Riddoch  M.   J.   1984.   Routes   to   object   constancy:   Implications   from  neurological   impairments   of   object   constancy.   The   Quarterly   Journal   of   Experimental  Psychology  36A:  385–415.  Humphreys   G.   W.,   Riddoch   M.   J.   1987.   To   See   But   Not   to   See:   A   Case   Study   of   Visual  Agnosia.  Hove,  UK:  Lawrence  Erlabuam  Associates.  Jastorff  J.,  Kourtzi  Z.,  Giese  M.  2006.  Learning  to  discriminate  complex  movements:  Biological  versus  artificial  trajectories.  Journal  of  Vision  6:  791–804.  Johansson  G.  1973.  Visual  perception  of  biological  motion  and  a  model   for   its  analysis.  Perception  and  Psychophysics  14:  201–211.  Johansson   G.   1976.   Spatio-­‐temporal   differentiation   and   integration   in   visual   motion  perception.  Psychological  Research  38:  379–393.  

Johansson  G.  1976.  Visual  Motion  Perception,  Scientific  American  232  (6):  76–88.  Kersten  D.,  Mamassian  P.,  Knill  D.C.  1997.  Moving  cast  shadows  induce  apparent  motion  in  depth.  Perception  26  (2):  171–192.  Knoblich  G.  2002.  Self-­‐recognition:  body  and  action.  Trends  in  Cognitive  Sciences  6  (11):  447–449.  Lee  A.  L.  F.,  Hongjing  L.  2010.  A  comparison  of  global  motion  perception  using  a  multiple-­‐aperture  stimulus.  Journal  of  Vision  10  (4):  9;  doi:10.1167/10.4.9        http://www.journalofvision.org/content/10/4/9.full    Lissauer  H.  1890.  A  Case  of  Visual  Agnosia  with  a  contribution  to  the  theory.  Archiv  für  Psychiatrie  und  Nervenkrakhaiten  21:  222–270.  Liu   C.,   Freeman   W.T.,   Adelson   E.H.   2006.   Analysis   of   contour   motions.   Advances   in  Neural  Information  Processing  Systems.  NIPS.  Loomis  J.  M.,  Nakayama  K.,  1973.  A  velocity  analogue  of  brightness  contrast.  Perception  2  (4):  425–428.  Mather  G.,  Verstraten  F.,  Anstis  S.  M.  1998.  The  Motion  Aftereffect:  A  Modern  Perspective.  Cambridge,  MA:  MIT  Press.  Matin   L.,   MaCkinnon   G.E.   1964.   Autokinetic   Movement:   Selective   Manipulation   of  Directional  Components  by  Image  Stabilization.  Science  Vol.  143.  no.  3602:  147–148.  Mikami   A.,   Newsome   W.   T.,   Wurtz   R.   H.   1986.   Motion   selectivity   in   macaque   visual  cortex.  I.  Mechanisms  of  direction  and  speed  selectivity  in  extrastriate  area  MT.  Journal  of  Neurophysiology  Vol  55,  Issue  6:  1308–1327.  Nakayama  K.  1999.  Mid-­‐level  vision.  In  The  MIT  encyclopedia  of  the  cognitive  sciences  (eds.  R.  A.  Wilson,  F.  C.  Keil).  Cambridge:  MIT  Press.  Neri,  P.,  Morrone,  M.  C.,  Burr,  D.  C.  1998.  Seeing  biological  motion.  Nature  395:  894–896.  Newsome   W.T   .,   Mikami   A.,   Wurtz   R.   H.   1986.   Motion   selectivity   in   macaque   visual  cortex.  III.  Psychophysics  and  physiology  of  apparent  motion.  Journal  of  Neurophysiology  Vol  55,  Issue  6:  1340–1351.  Perrett  D.  I.,  Harries  M.  H.,  Chitty  A.  J.,  Mistlin  A.  J.  1989.  Three  stages  in  the  classification  of  body  movements  by  visual  neurons.  In  Images  and  Understanding  (eds.  H.B.  Barlow,  C.  Blakemore,  M.  Weston-­‐Smith).  Cambridge:  Cambridge  University  Press.  Pestilli  F.,  Viera  G.,  Carrasco  M.  2007.  How  do  attention  and  adaptation  affect   contrast  sensitivity?  Journal  of  Vision  7  (7):  1–12.  Prinz  W.  1997.  Perception  and  Action  Planning.  European  Journal  of  Cognitive  Psychology  9  (2):  129–154.  Reichardt   W.   1961.   Autocorrelation,   a   principle   for   the   evaluation   of   sensory  information   by   the   central   nervous   system.   In   Sensory   communication   (ed.   W.A.  Rosenblith).  New  York:  Wiley,  303–317.  Rensink  R.  A.  2000.  The  dynamic  representation  of  scenes.  Visual  Cognition  7:  17–42.  Rock  I.  1983.  The  Logic  of  Perception.  Cambridge,  MA:  MIT  Press.  Sheth   B.   R.,   Shimojo   S.   2000.   In   space,   the   past   can   be   recast   but   not   the   present.  Perception  29:  1279–1290.    Shiffrar  M.,  Freyd  J.  1990.  Apparent  motion  of  the  human  body.  Psychological  Science  1:  257–264.  Stone  J.  V.  1999.Object  recognition:  view-­‐specificity  and  motion-­‐specificity.  Vision  Research  Volume  39,  Issue  24:  4032–4044.  Thornton  I.  M.,  Knoblich  G.  2006.  Action  Perception:  Seeing  the  world  through  a  moving  body.  Current  Biology  16  (1):  R27–R29.    Thornton  I.,  Vuong  Q.  2004.  Incidental  Processing  of  Biological  Motion.  Current  Biology  Volume  14,  Issue  12:  1084–1089.  Thornton  I.  M.,  Kourtzi  Z.  2002.  A  matching  advantage  for  dynamic  human  faces.  Perception  31  (1):  113–132.  Tse  P.  U.  2006.  Neural  correlates  of  transformational  apparent  motion.  Neuroimage  31  (2):  766–773.  

Vuong  Q.  C.,  Tarr  M.  J.  2004.  Rotation  direction  affects  object  recognition.  Vision  Research  Volume  44,  Issue  14:  1717–1730.    Wallach   H.,   O'Connel   D.   N.   1953.   The   Kinetic   Depth   Effect.   Journal   of   Experimental  Psychology  Vol.  45,  No.  4.  Wallach  H.  1959.  The  Perception  of  Motion.  Scientific  American  201:  56–60.  Werner  A.   2007.   Color   constancy   improves,  when   an   object  moves:  High-­‐level  motion  influences  color  perception.  Journal  of  Vision  7  (14):  1–14.  Wertheimer   M.   1912.   Über   das   Sehen   von   Scheinbewegunen   und   Scheinkorporen.  Zeitschrift  fur  Psychologie  61:  463–485.