Pesništvo evropske avangarde

Po misljenju Huga Fridriha tip lirike koja obeležava dvadeseti vek uzet u celini nastao je u Francuskoj u drugoj polovini 19.veka, počeo je da se razvija posle Bodlera, ali su ga svojim stvaralaštvom nagovestili Novalis i Po. Rembo i Malarme su mu postavili krajnje granice. Lirika 20.veka, ma koliko insistirala na tome, naročito kada su u pitanju avangardni pravci ne donosi fundamentalno nove stvari, stilsko jezgro ih povezuje sa precima. Fridrih smatra da moderna lirika ide u dva smera inspirisana stvaralaštvom dva pesnika-Remboa i Malarmea. To znači da u njoj srećemo i alogičnu liriku slobodnog oblika, ali i liriku intelektualnosti i stroge forme. 1929.godine oba ta smera dobijaju programsku formulaciju. Prva formula potiče od Valerija i glasi-pesma treba da bude svetkovina intelekta, a druga formula ponikla je iz protesta. Njen autor je Anri Breton-pesma treba da bude slom intelekta, savršenstvo je lenjost. Takve suprotnosti obeležje su lirike 20.veka. Slična zapažanja proistekla su i iz posmatranja modernog slikarstva. Haftman u svojoj knjizi Slikarstvo u 20.veku poziva se na Kandinskog i suprotnosti koje je formulisao između velikog realnog i velikog apstraktnog. Fridrih nalazi analogije između umetničkih osobina velikog realnog koje vidi u poklapanju sa Remboovom čulnom irealnošću, dok se veliko apstraktno poklapa sa čistim napetostima u Malarmeovoj lirici, koja poništava stvari. Analogije između lirike, slikarstva i muzike trajno su obeležje moderne poezije, potvrđene i druženjem umetnika-još od Bodlera i Delakroa, sve do grupe koju čine Anri Ruso, Apoliner, Maks Žakob, Pikaso, sve do prijatelstva Lorke i Dalija.

Međutim termin avangarda, uzima se kao periodizacijski termin za oznaku modernih književnih pravaca i pokreta u 20.veku. Iako obuhvata različite pokrete može se govoriti i o izvesnoj sumi zajedničkih crta. To su pre svega -osporavanje postojećih književnih struktura, antiestetizam, depersonalizacija umetnosti i razbijanje logičke sintakse dotadašnjeg pesničkog jezika.Tehnika pesme odnosi prevagu nad saržajem, jer to više nije lirika koja kako se to kaže koja želi društvo čitaoca i podrazumeva potrebu da mu učini dostupnim neshvatljive stvari jezikom koji je u službi jednog prirodnog poretka. Narušena je ravnoteža između iskaza i načina iskaza i to u korist ovog drugog. U gotovo svim manifestima novih pravaca nailazimo na jasnu potrebu za tzv.novim jezikom, a sama ta ideja dobro nam je poznata iz 19.veka. Kod Remboa ona je jedan od najbitnijih zahteva poezije, a još kod Bodlera iznenađenje se konstituiše kao imperativ poezije, uz tzv.estetiku šoka. Istu preokupaciju nalazimo kod Apolinera, koga nadrealisti, kao avangardni pokret par excellence uzimaju u obzir pri stvaranju sopstvene doktrine. Apoliner traži novi jezik-o kome nijedan gramatičar više neće umeti ništa da kaže, pun konsonanata bez vokala, konsonanata koji prskaju. Aragon jedan od glavnih ličnosti nadrealističkog pokreta, koji ga nakon izlaska Prvog Manifesta napušta tvrdi da poezija postoji zahvaljujući neprestanom novom stvaranju jezika, a što mu dođe isto što i razaranje jezičkog sklopa, gramatičkih pravila, utvrđenog reda stvari...I Jejts kaže da on nema jezik, već samo slike, vizije, simbole...Nesaglasje između znaka i označenog je zahtev moderne lirike, kao i moderne umetnosti.-izgradnja novih struktura, težnja ka otvorenim i prividno neobaveznim strukturama, varijacija istih tema, uzajamno pretapanje i izmena funkcija pojedinih književnih rodova i vrsta. Tu posebno treba naglasiti spregu različitih vidova umetnosti, kao i uvođenje tzv. nižih žantriva u književnost-reportaže, filmskog scenarija, kabaretskog kupleta, pa potom žargona, dijalektizma. Kada je u pitanju izgradnja novih struktura i savremeni liričari govore o algebri, operisanju računici

stiha. Aragon je podrobno analizirao novine svog sistema rima. Postoji jasna svest o formi, koja nadilazi tradicionalna psihotehnička znanja.Krajnja suprotnost poeziji Malarmeovog nasleđa, Valeri, T.S. Eliot, G.Ben, nalazimo poeziju halucinastornih sadržaja, iz sfere polusvesnog i nesvesnog. Ta poezija se nadovezuje na Remboa i Lotreamona, na koje se rado poziva. Alogična poezija, u prvom redu nadrealistička, želi da bude poezija sna. U psihološkom smislu san tu znači prirodno snevanje na javi, ili pak snevanje na javi koje je izazvano vetačkim putem, za razliku od poetskog sna, koji posebno u romanskoj tradiciji označava stvaralačku fantaziju. Granica između ova dva sna nije utvrđena posebno kada se radi o umetničkom stvaranju. U pitanju je granica psihološkog i estetskog principa. Ta dva principa se poklapaju u opravdavanju subjektivnosti, nesputane stvarnošću i u objašnjenju da je čovek u svojoj sposobnosti da sanja gospodar sveta. Kao i intelektualna i ova poezija se služi irealnim slikama antazije. Ali ta poezija svoje sadržaje prima pasivno iz dubinskih slojeva prirodnog sna ili sna na javi, ali ih pritom ne sređuje. Umerena protiv čoveka kao cerebralnog čudovišta-A.Breton, ona čoveka izjednačava sa moći koja caruje u njegovim predličnim, anonimnim dubinama. Tristan Cara pohvalno govori o tzv.diktaturi sna. Akcenat je na šeči diktatura, duh želi da njime zavladaju alogični dubinski slojevi. Teoriju dodatno pojačavaju radovi Frojda i K.G.Junga. Po Jungu pesnik je medijum kroz koji struji građa kolektivno nesvesnog, uobličenje je sekundarna stvar.Apoliner je preteča nadrealista. 1908. godine izdaje svoju Onirokritiku-gde se oslanja na knjigu Artemidorovu iz kasne antike, 2. vek nove еre. U tim opisima tipa-ugljevlje neba je bilo tako blizu da sam se uplašio njegovog mirisa ili mladice ružinog bokora pretvorile su se u senicu vinove loze....mi prepoznajemo Remboa. Irealne slike među kojima ne postoji nikakav kontakt. Eventualna veza među događajima je apsurdna metamorfoza. Ko u snu. Tu se nadovezuju nadrealisti koji tvrde da čovek u haosu može do beskonačnosti da razvije svoje sopstveno iskustvo, zatim uverenje da je umobolan u stanju nadstvarnosti i da nije manje genijalan od pesnika, shvatanje da je poezija bezoblični diktat nesvesnoga. U svemu tome ima i onoh koji u nadrealizmu vide posledicu, a ne uzrok čežnje za misterijom. Italijanski futurizam i nemački ekspresionizam potvrđuju ovu stilsku strukturu. Njihove somnobulne vizije, gradovi koji se ruše, razaranje stvarnosti....Ekspresionizam čiji predstavnici sebe nazivaju i futuristima, apastraktistima, nepatetičarima pojavljuje se naglo 1910.godine prvenstveno vezan za slikarstvo (Sezan, Munk, Kandinski, Van Gog, grupa Plavi jahač i Most) Donosi novu tematiku i novu vrstu jezičkog oblikovanja. Stav pesnika prema temama je emocionalno prenaglašen, među raspoloženjima dominirju užas, potresenost, strah, vizionarski zanos-sve to dovodi do ekspresionističkog krika.š Štadler izjavljuje-ja sam samo plamen,žeđ i krik i požar. Pesnik je vizionar, prorok, on budi obznanjuje i vodi. Poetsku sliku karakteriše alogičnost, irealnost, estetika šoka. Pritom ona vodi do suštine stvari, izražava viziju-što je centralna tačka ove poetike. G. Kajzer – pesnik oblikuje samo jedno, viziju koja postoji od početka. Kao što Ešmid tvrdi-oni nisu pomatrali...oni su sagledali..oni nisu fotografisali...oni su imali priviđenja...težili su ulasku u suštinu predmeta,, tako da je celokupni prostor ekspresionista vizija. On ne slika..on doživljava. Oblikuje, a ne reprodukuje. Rembo se oseća u ovoj teoriji, te nije čudo što recimo kod nemačkih ekspresionista-Trakla, Hajma nalazimo preokupaciju motivom Ofelije. Pomenuta vizija se oblikuje ritmički.To dovodi do rušenja forme, probijanja rečenične strukture. Rečenica se redukuje na nosioce vizionarskog značena-glagole i nepovezane imenice... Na njih su uticali Bergson(intucionistička teorija), Niče, Kjerkegor, Huserl. Društveni okvir pokazuje sliku Evrope pred prvi

svetski rat, naglo tehniziranje života usled industrijskog razvitka. Iz opštih karakteristika pokreta medju kojima su neki i veoma protivrečniti-subjektivizam, anarhizam, utopijski humanizam, revolucionarnost, intenzivna religioznost suštinski teže izgradnji novog čoveka i novih vrednosti, ali se iz opšteg pokreta vremenom, upravo u odnosu na ideološki aspekt izdvajaju različite struje. Ekspresionizam završava u dadaizmu i nadrealizmu, kao pravcima koji slede ostajući zapamćen kao najuticajniji pokret u Nemačkoj 20.veka. Najznačajniji časopisi su Sturm, Aktion, Revolution, a istaknuti predstavnici-Georg Hajm, Gotfrid Ben, Kajzer, Breht(u početku), Kafka, Maks Brod, Trakl..Futurizam je pokret zasnovan na Manifestu futurista koji pesnik Marineti štampa u pariskom listu Figaro 1909.godine. Radikalna obnova na kojoj insistira podrazumeva prekid sa tradicionalnim vrednostima. Futurizm je izrazito antiintelektualistički, antilogički, antiakademski...a u veličanju borbe i opasnosti ustaje u odbranu rata. S druge strane futuristi su impresionirani tehničkim dostignućima. Govori se i o bliskosti italijanskih futurista sa fašizmom. Ruski futuristi, u okviru kojih postoji nekoliko grupa, stoje na početku ruske avangardne književnosti. Istupaju protiv dotadašnje književnosti posebno realizma i simbolizma, težeći da stvore umetnost nove tehničke civilizacije. Socijalna buntovnost ove poezije vezana je za revoluciju, ali ipak naglašavajući autonomiju umetnosti. Pre svega nužna je revolucija u umetničkim oblicima, posebno u materijalu reči. Odatle potiče borba za novu semantiku, uvođenje neologizma i vulgarizama u pesnički jezik, sve do tzv.zaumnog jezika i napuštanja smisla. Ova umetnost u celini teži većoj bliskosti, preplitanju sa životom, odakle potiče poziv Majakovskog o izlasku umetnosti na ulice.Preciznije, oko 1908. u Rusiji mogli su se čuti prvi znaci revolta pre svega mladih ljudi. Grupa mladića, oduševljeni onim što su u slikarstvu postigli kubisti i impresionisti,i praveći malu razliku između Sezana i Matisa, Pikasa i Van Goga, želeli su da revolucionišu poeziju i učine je življom i savremenijom. Njihova glavna ambicija je da se oslobode pravila i ptimera, a nju su pravdali argumentom da je umetnost življi oblik života. Tvrdili su da će reči, ukoliko se oslobode otrcanih asocijacija imati novu čarobnu snagu. Pošto su se pre poezije bavili slikarstvom, oni su na reči primenjivali doktrinu nepredstavne umetnosti, koja je već bila proverena u liniji i boji.Marineti je nesumnjivo uticao na ovaj krug, i njemu i njegovim metodama ruski futurizam je dugovao nešto od svoje rane slave. Prvi futuristi su želeli da stvore novu poeziju koja će se baviti aktuelnim savremenim životom. 1912.godine pojavio se Šamar javnom mnjenju, koji su potpisali Majakovski, Burljuk, Hljebnikov, Kručonih. Jedna od odrednica glasi-Samo smo mi lice našeg vremena...Prošlost je tesna. Akademija i Puškin nerazumljiviji su od hijeroglifa...Puškina, Tolstoja, Dostojevskog treba zbaciti sa Parobroda sadašnjiceKo ne zaboravi svoju prvu ljubav neće spoznati poslednju...S visine Oblakodera gledajmo njihovo ništavilo (misli na pisce ranijih epoha-Gorkog, Bloka, Sologuba...)Naređujemo da se poštuju prava pesnika-uvećanje rečnika u njegovom obimu proizvoljnim i proizvodnim rečima...-na neograničeno mržnju prema postojećem jeziku...-odbaciti venac petpračke slave..-na gromadi reči mi da stoje usred mora zviždanja i negodovanja...Dug Marinetiju je očigledan. Manifest odbacuje prošlost, zahteva da bude autentičan glas savremenosti i gromoglasno potvrđuje svoju muževnost, odbacuje stare sentimentalne teme poput ljubavi, romantike, ukazuje na glorifikovanje mehaničkih

pronalazaka pominjući paraobrode i oblakodere. Na Marinetija podseća iznad svega svojom samouvrerenom drskošću i arogantnom postavkom da samo njegovi sledbenici imaju pravo da se nazovu pesnici. Ovi zahtevi, uprkos izveštačenostima i afektacijama, zasnivali su se ipak na nečem realnom.Oni su bili borbeno nezadovoljni svojim vremenom, a naročito njegovom imaginativnom književnošću. Poezija je bila neka vrsta uspavljujućeg sredstva, umesto da život čine vedrijim i raznovrsnijim. Iza njihove kritike poezije ležala je kritika društva. U tome je razlika u odnosu na Marinetijev futurizam, koji je više bio žudnja za senzacijama. Ruski futurizam je bio revolucionaran u više različitih smislova. Majakovski je od početka bio buntovnik, privlačio ga je revolucionaran karakter pokreta. On nije bio učen, njegova poezija nije ništa dugovala prethodnicima, imao je svoje shvatanje o tome šta je poezija. Imao je originalno osećanje za reči. Od početka je slike nalazio i crpeo iz prizora gradskog života. Rečnik, kako je dolikovalo futuristima, eksperimentalan i neobičan, ali nije kao kolege težio zaumnom jeziku. Svoj jezik utemeljio je na razgovoru, slengu. Bila je to snažnija i izrazitija verzija svakodnevnog govora. Koristio je sve slobode koje dopušta ruski jezik, u sferi sintakse. Sve njegove talente pokazuje Oblak u pantalonama, pesma podeljena u 4 dela koji govore o ljubavi, umetnosti, društvu i religiji. Sve teme imaju snažnu, ličnu boju. To je pre svega iskrena i intimna pesma. Motivacija u nesrećnoj ljubavi, sa koje se potom fokus pomera napadom na mnoge vidove sveta koji ga uznemiruju. Dadaizam-pokret rođen u Cirihu i NewYorku 1916.godine, kome Tristan Cara daje ime. U čuvenom kabareu Volter okuplja se jedna grupa dadaista, čiji je princip-mi smo protiv svih principa, umetnost je apotekarski produkt za budale. Sve što je besmislenije, utoliko je bolje...Dada neće ništa, ništa, ništa. On stvara nešto zašta bi publika samo mogla da kaže-mi ne razumemo ništa, ništa, ništa i bez sumnje on neće postići ništa, ništa, ništa. U Njujorku su kao neka vrsta pred-dadaista stvarali Dišan i Pikabija. Nakon proglasa T.Care stvaraju se nove dve grupe, jedna u Berlinu okupljena oko časopisa Dada, druga u Parizu. Permanentni revolt izražavali su na svojim literarnim večerima-pesmama nastalim iz šešira, antipesničke rugalice, izložbe(glava svinje u uniformi nemačkog oficira visila je na tavanici kabarea Volter). Dijalog konjića i ševe, sveska koja je ostala kao uspomena na večeri u ovom kabareu.