Pljevlja u 16 i 17 Vijeku

ГЛАВА VI

ПЉЕВЉА У XVI И XVII ВЕКУ

Освајање херцегове земље, простране областикоја је убрзо добила назив Херцеговина, започео

је босански намесник Исабег Исаковић у лето 1465. године.Херцег Стефан и његови синови Владислав и Влатко „унеслози већој него икад“, нису успели да пруже озбиљнијиотпор Турцима. Помоћ од пет хиљада коњаника коју јехерцегу упутио угарски краљ Матија Корвин није успелада се пробије до средишњих области између Сокола иМилешевца. Ове трупе су, заједно са Млечанима, органи -зовале одбрану долине Неретве, Макарске крајине којује херцег уступио Млечанима, и делова Западне Херцего -вине. Владислав је поново издао оца и приклонио сеТурцима. Те године је Исабег продро до границаДубровника. До 1468. освојио је и прикључио босанскомсанџаку читаву Источну Херцеговину, сем уског подручјаизмеђу Новог и Рисна које је освојено 1482. године.Херцег Стефан је умро у јеку ратних операција, 22. маја1466. године. Сву власт је оставио свом другом синуВлатку. Огорчен његовим издајством, Владислава није нипоменуо у тестаменту. Херцегов малолетни син Стефан,касније Ахмед-паша Херцеговић, постао је велики везирза владе Бајазита II и Селима I. Владислав је убрзопрешао у службу Матији Корвину. Влатко је наставио дапружа отпор Турцима постигавши известан успех, али је1470. пристао да плаћа султану харач добивши за узвратТребиње и Попово. Овај савез се, међутим, убрзо распао.

Од освојених херцегових земаља основан је 1470.године Херцеговачки санџак. За првог санџакбега поста -вљен је Хамзабег. Седиште области смештено је у Фочу.Нови санџак је подељен на кадилуке у судском, и нахије,у територијалном погледу. Имена нахија, па и њиховегранице, преузете су од имена старих жупа или од називауобичајених у народу. Санџакбег је имао извршну властна читавој територији санџака. Њега је постављала Портана две године, али су се неки херцеговачки намесницизадржавали и до двадесет година на том положају.

I

После безуспешних покушаја Косача да га задржеу свом поседу, Турци су коначно запосели Пљевља у лето1465. године и дали му име Таслиџа – камено место.

Исабег је освојио Пљевља већ у првом налету којије те године предузео на Херцеговину. Пространу областизмеђу Таре и Лима бранило је неколико тврђава сајаким војним посадама: Соко, Кукањ, Тођевац, Самобор иМилешевац. Кнез Радоје је предао Соко без борбе и каонаграду добио посед, поставши турски тимарник. Кукањ,једна од резиденција херцега Стефана, разорен је послежестоког отпора. Остале тврђаве су се предале послекраће или дуже опсаде, највероватније убрзо после новеиздаје херцеговог сина Владислава, што је и био поводда га отац искључи из наследства уз страшну клетву: „Акоби имао хиљаду живота, било би право да их све изгубине само због свега што је учинио против мене, свога оцаи господара, већ и против целог хришћанства, Бог зна даје он био узрок и водич који је довео великог Турчина уБосну на смрт и уништење свију нас.“

Многи људи из овог краја избегли су на млетачкутериторију, Дубровник или Италију. Око деведесетхерцеговачких села остала су без становника или су билазапуштена чак и једну деценију касније. Из Пљеваља суизбегли многи трговци, готово сва властела и богатиљуди. Напуштена „станишта Срба“ запосели су каобаштине разни турски и српски тимарници из војнихредова. Узапћени су и делови неких села у нахији Кукањкоја су била само делимично напуштена, као деловиТрновице, Збрдина и Орља.

Кад је 1470. године образован херцеговачки санџак,пространо пљеваљско подручје је припојено пријепољ -ском кадилуку и подељено на нахије Кукањ, Брезница,Кава, Кричка, Матаруге и Милешева. Пљевља су остала у

ПЉЕВЉА У XVI И XVII ВЕКУ

средишту ове области, у нахији Кукањ. Херцеговачкисанџак је припојен Румелији и добио је статус крајишта,граничне војне и управне области са посебним дужно -стима и правима. Највећи део санџака додељен је као хассултану и херцеговачком санџакбегу. У нахији Кукањцарском хасу су припала 22 села и рудник гвожђа Кржава;санџакбегу Пљевља и 12 села. Нека села са овог подручјаили делови појединих села дата су као тимар војницимацерибаше Синана, „сераскера Сокола, Кукња,Милешеваи Самобора.“

Према попису овог подручја из 1475-1477. годинеготово сви хришћански поданици, раја, били су ратариили сточари-власи, два основна слоја сеоског становни -штва. Њихов положај, међутим, био је битно различит.

Ратари су и под новим господарима били везани заземљу и њеног феудалног поседника. Сви одрасли и зарад способни мушкарци плаћали су султану харач увисини „једног до два дуката према имовном стању“.Господару земље плаћали су испенџу у висини од 25аспри и десетак од свега што је давала земља: пшенице,ражи, овса, јечма, зоби, проса, поврћа и воћа, ситне стоке,свиња, кошница, млинова, ваљавица. Санџакбегу илидругим турским функционерима, плаћали су, затим, разненамете и прирезе, траварину, путарину, тржне таксе напијаци и вашарима, свадбарину, глобе и сл. Претворен уновац, само основни порез господару земље износио је упросеку око 80 аспри, а укупна давања од три до четиридуката годишње.

Пљеваљски крај је, посматран у целини, имао окодве трећине становника који су били ратари. Треба напо -менути да се тај однос мењао од нахије до нахије. Некенахије, као на пример Матаруге или Крич, имале су већинувлашког становништва.

Питање влаха је једно од најсложенијих у исто -риографији. У основи власи су били сточари који су каодруштвени слој постали правно одређени у средњове -ковном српском законодавству. У сталном покрету сасвојим стадима са летњих на зимска стајалишта, некад ивеома удаљеним, изградили су свој начин живота, обичаје,морал. Турци су прихватили влахе као друштвени слој икао српску правну институцију, али су је подредили свомправном систему и потребама. Њихове привилегије Турцису условили службом у војсци. Власи су као акинџије,војници и мартолози били претходница турске војске ичувари турских граница. Пуне повластице власи су имогли да уживају једино под тим условима. Били суослобођени плаћања „харача, испенџе, ушура, овчарине,младарине или било које друге дажбине“, под условомда су живели у граничним крајиштима; у санџацима уунутршњости њихов положај се битно мењао, али је и тубио сношљивији од положаја ратара. Доведени у овакав

положај, власи су се стално покретали према северу изападу упоредо са ширењем граница Царства.

После турског освајања Херцеговине број влаха сенагло повећао. Њихови катуни или џемати задржали сусе трајно у подручјима уз границу са Млецима, најпрезбог турских ратних планова и сталних четовања на гра -ници, а затим због одбране од ускочких препада. Власису чинили и главну масу пребега из Херцеговине намлетачко подручје. Ускочке дружине су и биле саста -вљене управо од тих пребега.

Према закону за херцеговачке влахе из пописа1475-1477. године њихове обавезе су биле следеће: да наЂурђевдан дају на кућу по један дукат – филурију – и поједну овцу са јагњетом или њену вредност од 12 акчи, поједног овна или његову вредност од 15 акчи; затим насваких педесет кућа два овна или њихову вредност од 60акчи, једну чергу или 100 акчи. У време рата дају насваких десет кућа по једног наоружаног коњаника. „Кадаиспуне ово што је споменуто, опроштени су и ослобођениосталих намета.“

Иако је у овом закону задржан катун или џемат уидеалном, обрачунском броју од педесет кућа, унутрашњаорганизација херцеговачких влаха имала је неке важнеособености. У смедеревском санџаку, на пример, на челукатуна био је примићур, а на челу свих катуна једне нахије,кнез. На челу катуна у херцеговачком санџаку налазиосе кнез, а на челу свих влаха једне нахије, војвода.

Влашке војводе из нахија у ближем дубровачкомзалеђу, као из Рудина, Бањана, Мрцина, Лисца, Дробњакаи др. одржавали су сталне везе са Дубровником иповремено добијали знатан политички значај, најчешћезбог веза које су имали на санџакбеговом двору или коддругих високих функционера. Те војводе су и понеколико пута годишње слале стада оваца, коза па иговеда дубровачкој општини за снабдевање града месом.Ово им је доносило сталне и у неким случајевима знатнеприходе.

Порез који су плаћали власи, влашки дукат, при -купљали су службеници царске благајне који су сеназивали филуриџије, дукатинци или телосници. Дука -тник је могао да буде распоређен у једној или у вишенахија у зависности од броја влашких кућа. Дужностдукатника је била да царској благајни преда оноликодуката колико је влаха било пописано на његовомподручју. Дукатници су знали места на којима су сеналазили катуни на Ђурђевдан, одлазили су до њих иубирали порез. Бежање влаха, међутим, била је сталнапојава. У настојању да наплате порез, дукатници су честоодлазили до Дубровника или млетачких градова поДалмацији и Зетском приморју тражећи од локалнихвласти обештећење или повратак одбеглих људи. У том

134 ПЉЕВЉА У XVI И XVII ВЕКУ

послу дукатници су уживали пуну подршку не самооколних санџакбегова, кадија и војних старешина него исаме Порте. Тако је, на пример, крајем септембра 1505.године боравила у Дубровнику једна турска комисија укојој су били кадија Скадра, склав Порте и војвода ДоњихВлаха да „поведу истрагу о људима, поданицима Турске“који су избегли на дубровачку територију. Због пребегасу у Дубровник често долазили дукатинци из многиххерцеговачких нахија, међу њима и из нахија које суприпадале пријепољском кадилуку. Због пребега који суу октобру 1517. године одбегли у Апулју преко Драча иБудве, дукатник је оптужио на Порти Дубровчане да суове пребеге превезли њихови бродови. „Због херцеговачкихпребега“ дубровачкој влади је писао у јануару 1518. годинеи царевић Сулејман. Дукатници су, у ствари, покреталиово питање кроз читаво XVI и XVII стољеће.

Положај који су имали власи може се сматратинајвишим степеном привилегија које је неки друштвенислој хришћанске раје могао да достигне у Турској.

II

У време првог турског пописа ових крајева 1468.године, Пљевља су имала свега 72 домаћинства и 23неожењена одрасла мушкарца. Иако бројем кућанезнатно насеље отвореног типа и без војног утврђења,Пљевља су добила статус трга. На то је свакако утицалошто су Пљевља већ стекла углед као средиште привре -дног живота ове области о чему сведоче и његове до тадавеома живе трговачке везе са Дубровником и Приморјем.

Нови господари су брзо уочили какав значајПљевља могу да имају за привредни и политички животчитавог овог региона без обзира на то што су готово свистановници овог трга у време првих пописа билихришћани. У новом попису 1475-1477. године, Пљевља суимала 101 домаћинство и 12 неожењених мушкараца.Пописивач је Пљевља уврстио у трг: „Пазар Пљевља“ изабележио му турски назив „Таслиџа“, Каменито место,Каменица. Сви пописани становници били су Срби.Њихова занимања нису забележена. Да су неки међуњима били војници у турској служби може се закључитииз пописивачеве белешке: „Од земаља војника по именуРадослав и Радивој узето је двадесет три комада земљеда би се установио град“, а као накнада за то дато им једвадесет пет парцела на другом месту.

Намера нове власти „да се установи град“ била јебез сумње део плана о изградњи одбрамбеног системаХерцеговине. Пљевља нису имала утврђење, па прематоме ни градску посаду, а на брдима у његовој околинипојавила се веома рано хајдучија. Заштиту и проширење

овог трга наметнули су и економски разлози. Приходиод тржних такси износили су у време пописа 1475-1477.године 3.100 аспри, а то је била трећина укупних поре -ских обавеза Пљеваља ( укупно 9.160 аспри ).

У време када су Мевлана Мујудин, познатији каоВилдан и његов писар Пир Мухамед пописивали овај деоХерцеговине, у Пљевљима нису нашли ниједног мусли -мана. Први Пљевљак муслиман ипак је тих година живеоу Пљевљима. Био је то неки Мустафа који је 1475. годинедопао у ропство из кога га је, те исте године, откупиоједан Дубровчанин, трговац. Ако је ово био разлог штоВилдан није затекао Мустафу у Пљевљима, то може битипоуздан знак да је ово насеље пописано већ 1475. године.То исто тако може бити знак да речени Мустафа нијеједини пљеваљски муслиман који је био одсутан у времепописа.

До тридесетих година XVI века становништвоПљеваља се стално увећавало. Нови градски слој супостали дошљаци из околних села, хришћани спахије,војници, кириџије, механџије, занатлије и трговци. Али,без знаменитих јавних грађевина, Пљевља су на странепутнике остављала утисак села, као уосталом и многидруги градови на нашем тлу. Секретар францускогпосланика д’Арамона, Жан Шено, забележио је у свомпутописном дневнику 1547. године да су „Пљевља селонасељено хришћанима у коме су све куће саграђене оддрвета.“ Овај запис је настао у време када су Пљевља већимала статус касабе и била веома живо караванскотранзитно средиште.

Први значајнији датум у развитку Пљеваља био јеоко 1532. године, када је основан пљеваљски кадилук. Одтог тренутка ово место је брзо прерасло у касабу. Почелаје од тада да се интензивније мења и конфесионалнаструктура становништва, нарочито после 1536. годинекад је највећи дио овог краја изгубио влашки статус, анови пораз лиге хришћанских држава против Турске урату 1538-1542. изазвао тако дубоко разочарење да сусрпске спахије, трговци и занатлије по градовима масовнопочели да прелазе у ислам или су избегли у новом таласупребега према Италији. У ново седиште кадилука дошаоје низ турских функционера, судских и администра -тивних службеника, заима и тимарника. Према пописуиз 1516. године било је 20 муслиманских и 130 хришћан -ских домаћинстава. Прилив муслимана био је нарочитоинтензиван од четрдесетих година у време кад јеисламизација била на врхунцу и на овом подручју. Упопису 1570. године у Пљевљима су већ биле образованетри муслиманске махале: Хусеин-пашина, мутевели бегаМустафе и базарбаше Муслихудина. Хришћани су те1570. године живели у једној издвојеној махали на чијемчелу је био кнез Кара Петар. На француског путописца

ПЉЕВЉА У XVI И XVII ВЕКУ 135

Филипа Дифрен-Канеа, који је кроз Турску пропутовао1573. године и ту стигао из Чајнича преко планине Ковач,Таслиџа је оставила утисак „лепе варошице између пла -нина, а ипак на равном земљишту. У џамији овог меставиди се лепа и уметнички рађена чесма. Због писама којеје светли господар примио из Цариграда, овде се задржасмоједан дан у великом и мрачном хану, покривеном оловом,који је саградио Мехмед-пашин син.“

Овај Дифрен-Канеов податак да је пљеваљски хансаградио син Мехмед-паше Соколовића, изазвао је не -доумицу у историографији. Према казивању ЕвлијеЧелебије највећи део јавних грађевина у Пљевљимасаградио је Хусеин-паша Бољанић педесетих и шезде -сетих година XVI века. Челебија, „који је водио рачуна ооваквим подацима, не зна за хан у Пљевљима који би биозадужбина Мехмед-пашиног сина.“ Почетком Кипарскограта, 1569. године, херцеговачки санџакбег је био Курд-бег син Мехмед-паше Соколовића. И поред тога што јебио веома ангажован око припрема за рат и око спреча -вања све чешћих ускочких препада, тражио је одДубровчана да му пошаљу мајсторе зидаре да граде неку

његову задужбину, али каснији извори не бележе окаквом здању је реч. У току прве ратне године Курд-бег сеизненада разболео и умро. Француски путописац ПјерЛескалопје је 1574. године забележио да је „син овогпаше умро као намесник ове провинције“ и да је Мехмед-паша саградио код Требиња, сину у спомен, каравансарајпокривен оловом.

III

Стални успон током XVI века Пљевља дугују пресвега свом географском положају и природним условимакоји су омогућили да развије разне облике привређивања.

Пљевља су се налазила на раскршћу великихкараванских путева: дринског или босанског пута који се,као део великог дубровачког друма, одвајао од Фоче и узЋехотину преко Пљеваља водио до Пријепоља. Овимпутем су током XVI века готово редовно пролазилефранцуске дипломатске мисије на путу за Цариград. ДоПљеваља је водио и други крак дубровачког друма, којисе одвајао код Требиња и код Никшића се спајао са старимримским путем који је из Котора, преко Никшића,Дробњака, изворишта Пиве и Језера водио до Таре, аодатле за Пљевља. Овим путем су најчешће пролазиликаравани пљеваљских трговаца на путу за Дубровник,Котор или Херцег Нови.

На овим старим античким или средњевековнимпутевима каравански саобраћај је постао веома жив оддвадесетих година XVI века, када су се границе Турскеразмакле далеко на север и запад Балканског полуострваи кад је њен трговачки промет с јадранским лукама иИталијом био у сталном успону. У тим новим условиматрговачки каравани су редовно свраћали у Пљевља и уњима се опскрбљивали храном и разном опремом. Услужби каравана настао је у Пљевљима низ занатлија,кириџија, механџија, узгајивача коња. На основу сачу -ваних извора ову привредну делатност је могуће преуочити као целину него је анализирати појединачнимпримерима. Током XVI века у Пљевљима су изграђенадва каравансараја покривена оловом, три хана и већиброј механа. Парижанин Лескалопје је забележио да„каравансарајџија продаје дрва и намирнице“ и да се ту„увелико тргује“. Код Пљеваља је видео стражу коју тудрже „хришћани Срби“. Један човек стоји на врхупланине која открива видик и обавештава пролазнике саонолико удараца у један мали бакрени добош, колико јекоња или пешака видео“. Ова свратишта за путнике су закаравански саобраћај била посебно важна у време зимскихмесеци због тешко пролазних планинских путева.Крамар Митар Влатковић дао је у марту 1612. године


Сл. 1 - Хусеин-пашина џамија у Пљевљима

узбудљиво сведочанство о хаварији свог каравана кодПљеваља. Почетком марта те године понео је робу иновац тројици дубровачких трговаца из Дубровника заНови Пазар. У планинама код Пљеваља запао је у снежнуолују тако јаку да је изгубио неколико коња натоваренихбалама тканина и 600 златних талира у новцу. Кириџијеи један трговац који се придружио каравану на путу заСофију, посведочили су да су из мећаве једва изнелиживе главе потраживши уточиште у Пљевљима. Плани -на на којој су доживели мећаву можда је она коју јеописао Француз Жан Палерн Форезјен 1582. године:„Следећега дана почесмо од јутра да се пењемо уз једнудругу велику планину, што је трајало готово читав дан,најнезгоднију и најнепријатнију од свих које смо пре -шли, утолико више што смо је морали заобилазити ипроћи са оне стране где је она стрма као какав зид.Постоји само једна мала путања која нема више од стопеширине, и ко би само мало скренуо с путање сурвао би севише од две миље висине између стена и чудних понора“.

Пљевљаци су током XVI и XVII века у пуној мерикористили природне услове тла за развој неколико гранапољопривреде. Према турским пореским књигама свипљеваљски хришћани имали су баштине у градскоматару. Земљиште су поседовали и готово сви градскимуслимани. За известан број грађана Пљеваља у поре -ским кљигама изреком је наведено да се баве земљора -дњом: „сеју и обрађују“ земљу. Сејали су пшеницу, јечам,раж, зоб, просо, сочиво, пировину, лан, конопљу; веро -ватно већ од средине XVII века и кукуруз. Држали субаште са поврћем и бостаном, воћњаке, ливаде за сено ибавили се пчеларством. Предео око Таслиџе је – забе -лежио је француски путописац Лефевр 1611. године –„врло добро обрађен; на местима где нема воћњака имамладе шуме. Он је ипак, више шумовит него го, пунмалих извора живе воде.“

Пљевља су сачувала пољопривредну основу привре -ђивања и у време кад су прерасла у касабу. Захваљујућиутицају Хусеин-паше Бољанића Порта је Пљевљацима,муслиманима и хришћанима, дала повластицу да „свикоји станују у тој касаби, након што они између њих којисе баве земљорадњом плате посједнику земље ушур наземљу коју сију и жању – ослобођени су и опроштенисвих обавеза, диванских намета, пореза и џерахорлука,као и становници осталих касаба.“

Пљеваљско занатство је давало знатне тржневишкове. У годинама кад нису могли од Порте да добијудозволу за извоз житарица са великих царских хасова уАлбанији и Грчкој, Дубровчани су их набављали уПљевљима и околним селима. Тако је, на пример, 1565.године од влаха из околине Пљеваља купљено 153 уборка,а у самим Пљевљима 395 уборка и то по цени од 944

аспре за уборак или за око 7.460 дуката укупно. Овако зна -чајне количине тржних вишкова јасно указују да је ратар -ство било добро развијена грана привреде овог региона.

Без сумње најважнија грана пљеваљске пољопри -вреде било је сточарство. На сточарској производњизаснивало се у највећој мери и локално занатство итрговина. Према овчаринском дефтеру из 1598. године, упљеваљском кадилуку је узгајано на десетине хиљадаоваца и коза. Готово са сигурношћу се сме претпоставитида је већина сеоских домаћинстава, па и оних у самомграду, држала краве, волове, ситну стоку и узгајала коње.Тржни вишкови које је давало сточарство било је зна -тније од вишкова у ратарству. На локалном тржиштусточарство је подмиривало потребе трговаца, кожарскихи ткачких заната, месара, каравансараја и ханова; знатандео је узиман као захира за војске нарочито у време кадасе окупљала за ратне потребе. Током XVI века сточарскипроизводи су били најтраженија роба на западномтржишту и то је постала чврста основа за сталан успонове привредне гране.

IV

У првим деценијама турске власти у Пљевљима је,до степена који није могуће ближе одредити, било разви -јено и рударство. На то упућују не само називи појединихлокалитета у близини Пљеваља као што су на примерСасин-поље или рудник Шупља стена у коме су уочљивитрагови средњевековних радова, него и сачуваниархивски подаци. Један од првих турских функционеракоји је повремено долазио у Пљевља био је „склавПорте“, до реформе 1527. године задужен да се стара орударској производњи. Турци су, у ствари, ту затеклистаре рудокопе олова и сребра и наставили производњуу њима. Један од најважнијих нуспродукта ових рудникабио је крмез или цинабарид који је коришћен каосировина за бојење у ткачкој и кожарској радиности, алии као значајан артикал извоза.

Дубровчани су почели да купују пљеваљски цино -барид и можда олово већ четрдесетих година XV века.Због огромне потражње ове сировине на светскомтржишту, већ од шездесетих година XV века вађењем оверуде почео је да се бави знатан број домаћих људи које јеоко овог посла окупио дубровачки трговац и закупацпљеваљског крмеза Џиван Припчиновић. Почетком XVIвека послове с пљеваљским цинобаритом преузео јефочански трговац Вук Баличевић, у Дубровнику добропознат као послован човек и као поверљива личностхерцеговачког санџакбега.


За каснији развитак пљеваљског заната, од најве ћегзначаја су били рудници и талионице гвожђа. У близиниПљеваља, код села Кржаве, налазио се велики рудникгвожђа. Кржава је додељена царском хасу. Ово рударсконасеље је у време пописа 1475-1477. године имало 114домаћинстава, 10 неожењених мушкараца и једногренегата, неког Вукашина сина Добрашина који је „постаомуслиман.“ Бројем кућа, Кржава је била већа од Пљеваљатог времена. Поред пољопривреде становници овог насељасу се бавили рударством и топљењем руде. То се види и поструктури пореза које су плаћали. На „чисто железо узимасе по осам акчи од сваког ложишта.“ Пописивач језабележио 10 самокова на које је разрезано по 100 акчигодишње. То су једини подаци сачувани о овом рудникугвожђа. Уз Кржаву, на тлу тадашње Херцеговине, помињусе, као рудници гвожђа Чајниче са шест самокова,Глушчићи и Мркојевићи са по једним самоковом. Накаснији положај ових рудника битан утицај је имала одлукаПорте, донета на самом почетку XVI века, око 1502. године,о трајној забрани слободног извоза свих врста метала ируде. Од тада је промет овом врстом робе био поднајстрожијим надзором Порте и провинцијских намесника.Због огромних војних потреба, извозне дозволе даване сузакупцима, трговцима или страним државама само уизузетним случајевима, најчешће у оквиру некогполитичког савеза или Портине подршке појединимдржавама кад би привремено и у ограниченим количинамаукидала забрану. Та врста забране у Турској је називанајасак и обухватила је поред метала и руда и племенитеметале, дакле и новац, расне коње, житарице и низ другихпроизвода. Право јасака имали су и крајишки санџакбеговии они су га често користили као средство уцене суседнихдржава. Херцего вачки санџакбегови су, на пример,завођењем јасака за промет неким врстама робе доводилидо праве полити чке кризе у односима са Дубровником.

Све ово је изазвало да је рударска производња,осуђена да ради готово искључиво за војне потребе иунутрашње тржиште и то по ценама које је одређиваладржава почела да опада најпре у малим рудницима. Исто -времено, ова уредба је утицала и на смањење производњецинабарита. Извоз ове важне сировине из пљеваљскогкраја помиње се веома ретко у изворима друге половинеXVI века. Ипак, производња гвожђа битно је утицала наструктуру пљеваљских заната.

V

На оваквој привредној основи развили су се већ упретходној епохи пљеваљски занати. Централизована досвих пора друштвеног живота, турска економска политика

дала им је, не мењајући њихову производну основу, новиполет и нове привредне услове. Број занатлија је се -дамдесетих година XVI века толико нарастао да јеомогућио стварање еснафа и еснафске организације начелу са шехер Ћехајом, старешином градских еснафакога у Пљевљима, као већ стару институцију, помињеЕвлија Челебија.

Највећи број занатских радионица припадао јекожарској радиности. Према попису из 1570. године уграду је било 14 табачких радионица за штављење кожа,пет чизмаџија и три сарача. На врелу Брезнице била јесмештена варошка кожара, табакана. Пљеваљски кожарирадили су у посебној, табачкој махали. Производили суготово све врсте кожа и крзна које су имале прођу натржишту: кордоване и монтонине, фино штављене јарећеи јагњеће коже, овнујска и јагњећа крзна и крзнадивљачи, телећу и говеђу кожу за чизме, делове одеће ивојне опреме, разне врсте каишева и коже за опремукоња, затим ђонове и низ других артикала од коже.

Значајно место међу занатлијама имали су и чувенипљеваљски оружари. Према Евлији Челебији у Пљевљимасу израђиване уметнички украшене пушке које су сеназивале „даљан“ и „пушка“ и чакмачки пиштољ. Одржа -вање ових заната до Челебијиних дана, 1665-1667. годинесведочи да старе топионице гвожђа нису сасвим исчезлеи да се бар у неким окнима гвоздена руда и даље вадила.

Једини пљеваљски златар 1570. године, премапоменутом попису, био је кујунџија Михаило, мождаједан од оних мајстора чији су трагови занатског умећа са -чувани у ризници манастира Свете Тројице код Пљеваља.

У пљеваљској чаршији радиле су и занатлијеткачке радиности: сукнари, пуцари, митапчије, кројачи,бојаџије, подстригачи; затим воскари, млинари, месари,пекари и низ других.

Према сачуваним документима, у граду и околнимселима радио је и знатан број кириџија и крамара којису се старали око окупљања каравана и погађањапревозничких послова. Караванска служба је, у ствари,окупљала око послова транспорта робе највише људи одузгајивача коња до службеника у хановима и кара -вансарајима.

VI

Ако се изузму оружари и шавци народних оделакоји су радили готово искључиво за потребе локалногтржишта, производе осталих занатлија, нарочито кожара,вунара и воскара, преузимали су трговци и извозили ихна приморје, најчешће у Дубровник, Котор или уИталију. Међутим правих извозника, трговаца великог


формата који су у Турској називани базрџанима итуџарима, било је током XVI века у Пљевљима у незна -тном броју. Али се, управо зато, у трговачке пословеупуштао, и у том послу остајао дуже или краће време,широк слој људи од сеоских прекупаца до кнезова,бегова, занатлија, кириџија и локалних трговаца. Зараздобље до тридесетих година XVI века о овој врсти

делатности сачуван је, према тврђењу једног савременогисторичара, у Дубровнику „читав мали архив података.“

Почетни замах овој врсти делатности дали суДубровчани који су већ средином XV века ово тржиштеставили под свој трговачки утицај. Да би осигуралистабилан прилив крмеза, воска, вуне, кожа, живе стоке ижитарица, Дубровчани су у своју пословну мрежу


Сл. 2 - Г. Меркатор, „Карта Влашке, Србије, Бугарске и Румелије“, Дуисбург 1589 (детаљ)

укључивали домаће људе чији се број стално увећавао.Неки од ових Пљевљака убрзо су прерастали у само -сталне трговце.

У том првом раздобљу у Пљевљима је стално илиповремено живело десетак Дубровчана, међу којима сунајзначајнији били Радич Грубачевић, који је умро уПљевљима 1459.године, Џиван Припчиновић и браћаНикола и Иван Милановић. Око својих послова они суприкупили Пљевљаке Радича Николића, РакцаМештеревића и његове синове, затим браћу Златарић,Радича Туларића, Јована Ковачевића, Радоњу Огудовићаи друге. „Радич из Пљеваља“ је избегао испред Турака ипрешао да живи у Дубровник пре 1465. године. Од 1474.до 1506. године у Дубровнику су узимали робу на кредити ту наступали као самостални трговци: Радохна Дабиновић,Дујо Стојковић, Вукић Вукосалић, Јован Ковачевић,Радоје Богдановић звани Лапо, Влатко Богдановић,Вукић Вучковић, Никола Ратковић, Никола Вукељић,Божидаревић Божјен и Вук и Радивоје Вукићевић.Вукеља Вукчић и неки Радосав из Пљеваља су уДубровнику учили трговачки занат код познатог трговцаМарка Цвијеткова Турчиновића и успешно га завршили1477. године. Трговачки посао су наставили у Турској каоортаци бившег газде, уложивши у заједничке пословеразне робе у вредности од деведесет дуката што се сма -трало довољним почетним капиталом и поузданомосновом за касније осамостаљење.

Овако знатан број пословних људи сведочи да суПљевља већ крајем XV века израсла у напредно привре -дно средиште. Међутим, већ од почетка XVI века српскитрговци из Пљеваља све ређе се непосредно јављају уДубровнику. Њихово место преузимају Фочаци, Гораждании Церничани, али тридесетих година и они нестају садубровачког пословног круга. Привредни раст Пљеваљатоком XVI века јасно показује да до ове промене ниједошло услед економског пада тог подручја, него даузроке треба тражити у општим друштвеним и полити -чким приликама тог времена. Исламизација трговачкогслоја пљеваљског друштва је у ствари последица таквогстања ствари. На убрзање тог процеса утицало је иукидање крајишког статуса смедеревском и деловимабосанског и херцеговачког санџака после турских осва -јања током рата 1536-1542. године. Многи градски слојевиизгубили су влашки статус и претворени у обичну рају.Од појаве хајдучије почетком XVI века до великихнемира и устанака у време турско-аустријског рата 1593-1606. године, хришћанска раја је, управо због тога што јеекономски стално јачала, испољавала дубоко незадо -вољство својим положајем у турском политичком систему.Млечанин Бенедето Рамберти је у својим путописнимбелешкама с почетка 1534. године, забележио да су

путеви око Пљеваља несигурни: „Ту је пре пет годинаразбијен караван млетачких трговаца. Постављене наузвишеним местима страже ударањем у бубањ опомињупутнике да је пролаз безбедан.“ Уз запажања путописца,једини писани трагови таквог расположења су и записикалуђера манастира Свете Тројице код Пљеваља. У тимкратким белешкама султан се јавља као персонифи -кација читавог система власти, а сви султани од МехмедаII означени су као „злочестиви“, „злонаравни“, „несити“,„варварски“, „љути“ и „немилосрдни“; времена су „љута“и „прискрбна“. Од краја XVI века калуђери се повезују сахајдуцима и устаницима. Калуђере манастира Довоље су1597. године тукли људи санџакбеговог ћехаје. Овајћехаја је био кајмакам одсутног херцеговачког санџакбегакоји је, према дубровачким вестима, „најпре отишао утврђаве Милошевац и Самобор да прегледа топове, апотом на Купу да гради нову тврђаву. На дивану уПљевљима оставио је ћехају, кадију и друге прваке“. Увреме кад је батинама кажњавао калуђере, поменутићехаја је, у ствари, покушавао да застрашивањем иказнама угуши побуну која се ширила по Херцеговини.Љубомирског кнеза Дамјана и његовог сина је бацио утамницу под оптужбом да су са кнезом Јованом Павичиним,који је по његовом налогу ухапшен у Дубровнику, дизалипобуну на Плочама. Истовремено су мостарски јаничариизвршили прави покољ међу угледнијим Србима збогчега су у Пљевља дошли „многи кнезови хришћани иТурци, жалећи се на убиства мостарских јаничара“. „Чаксу и мене“- жалио се дубровачки поклисар-„опоменулида се чувам јер ће ме убити“. Хајдучија је тих годинадостигла најшире размере. Трговачки каравани су моглида прођу херцеговачким брдима само уз веома јакуоружану пратњу. У Дубровник су стално стизале вести опохари и разбијању каравана. Пљачку каравана итрговаца предузимали су и турски разбојници, „злићи“,састављени од војника, спахија и акинџија, озлојеђенихпоразима које су трпели на влашком и аустријскомфронту и остављених месецима без плате.

Сличне тужбе покретане су и касније противманастира Свете Тројице и Довоље. Калуђер Стеван изСвете Тројице био је 1602. године оптужен да је виђен удруштву са хајдуцима и да им служи као јатак. Пљеваљскимуселим је тврдио у јуну 1618. године да се у манастирунеколико дана крио познати хајдук Тика и да га калуђериобавештавају о свим потерама које се против његапокрећу. Због опште несигурности људи из ових крајевапоново су почели да беже на дубровачку или млетачкутериторију.

Исламизација је у Пљевљима, чини се, првозахватила трговачке и занатлијске куће. Иако су премаисказима путописаца Пљевља чак четрдесет година XVI


века била хришћанско насеље, исламизација је и ту већзахватила дубок корен. „И мнози никим же мучим одсту -пише от православиа и присташе к вери их“, забележиоје калуђер Марко Требињац 1509. године. И белешкапрезвитера Вука у псалтиру који је поручио пљеваљскикнез Михаило 1516. године, говори о овом злу: „Тогда бов тије дни в тој земли беше великое умножение агаренскихчад, а православние вери христианские в тожде земливеликое умаление јако не обрести се ничтоже.“ Првиконвертити међу трговцима јављају се у Дубровнику 1517.године. У августу те године ортаци Иса Радовановић иХамза Вукашиновић, трговци из Пљеваља, поднели судубровачком суду тужбу против једног Стоњанина сазахтевом да им исплати 347 кордована и 670 овнујскихкожа које су му дали да прода. Ова два трговца вероватноприпадају првој генерацији конвертита. Трговаца хри шћанаје у Пљевљима било кроз читаво XVI и XVII столеће, алисе њихов број смањивао до мере кад је могуће преговорити о појединачним случајевима него о некомодређеном слоју људи. Тако се 1525. године као трговацпомиње Страхиња Вуковић; 1588. Мирчета Гвозденовићје од једног дубровачког трговца и двојице Италијанаузео на краткорочни кредит робе за 190 талира.

Посматран у целини, удео пљеваљских трговаца укредитним пословима са Дубровчанима битно се смањиоу односу на раздобље до 1506. године. Али пословипојединих пљеваљских трговаца добили су у замаху и уконачном трговачком збиру. Осман Даутовић, трговац из„Таслиџе или из Пљеваља“, узео је у априлу 1596. годинеза своје прокураторе за Италију Млечане, браћу Ђованијаи Антониа де Растис, да утерају његова многобројнапотраживања у Венецији и Урбину. Истовремено од његаи једног сарајевског трговца потраживали су новац двавеома угледна дубровачка трговца, Иво Динков Ђенеринии Вицко Орбини, блиски рођак знаменитог дубровачкогписца Мавра Орбинија. Осман Даутовић је 1601. годинезапао у озбиљан спор око послова са воском са дубро -вачким властелином Михом Замањом и затражио посре -до вање дубровачке владе, али како овај сукоб није имаодубљи политички значај, она га је проследила редовномсуду без обзира на то што је Осман о свом случају поднеои Портин хућум. Заједно са двојицом мостарских трго -ваца, Пљевљак Балија Синановић најмио је једандубровачки галион да га заједно са робом превезе доАнконе и врати у року од петнаест дана по доласку. Овакавслучај, иако ретко бележен у дубровачким нотарскимкњигама, није усамљен. Од четрдесетих година XVI векау Млетке и Анкону веома често су стизали са товаримакоже, воска и разним занатским производима, многитрговци са херцеговачког и босанског подручја. Међуњима је свакако било и Пљевљака. Удружен са шесторицом

трговаца из Фоче, Чајнича и Ваљева, пљеваљски трговацХусеин је у Дубровнику најмио брод да га заједно сатоваром кожа и воска превезе до Млетака. ТрговацБалија из Таслиџе продао је у јулу 1611. једном дуброва -чком властелину 14 врећа или 3213 либара сировог воска.Међу дужницима дубровачког трговца, властелинаФрана Серафимовог Џамањића, у списку сачињеном умарту 1614. године помиње се и Пљевљак Јоаким који језбог свог необично крупног раста имао надимак„Коџаман“. Његов дуг је износио 441 дуката, 3 гроша и 1динар. Реч је, без сумње, о роби коју је овај трговац узеона почек. Али, овако велики кредит сведочи да је Јоакимбио трговац знатног угледа и богатства, с разгранатимвезама и сигурним јемством. Пљеваљски трговци Пири-бег и Хасан-бег и таћаџија („онај који прави мале капе“или „капе од коже“) Хаџи Мустафа, одржавали су, од1612. до 1614. године, многе пословне везе са дубро -вачким трговцем Секом Ненком, слали му из Пљеваљакоже, вуну, занатске производе или узимали од његаенглеске, млетачке или фирентинске тканине. Овакваврста послова указује да су се Пљевља успешно уклопилау велико медитеранско тржиште.

Нема поузданих података на основу којих би семогло утврдити када су се у Пљевља почели да досеља -вају први Јевреји. Њихово масовно запоседање градова усредишњим и северним деловима Балканског полу -острва шездесетих годиа XVI века допуштају претпоста -вку да се то збило после 1575. године, у време кад је тајград постао седиште херцеговачког санџака. У дуброва -чкој архивској грађи први пут се помињу 1614. године,али и тада без назнаке имена и занимања људи о којимаје реч. Тако се „један Јеврејин из Пљеваља“ помиње каодужник дубровачког трговца Трајана Бољинија и то забезначајну суму од 180 аспри. Један „Јеврејин изПљеваља“ пословао је те исте године са ДубровчаниномСеком Некијем. Изостављање имена у разним уговоримао трговачким пословима, посебно међу Јеврејима, билоје уобичајено у посредничким пословима или у угово -рима о осигурању, посебно кад су у питању били увекпрезадужени мали и средњи трговци. Колико кућа јесачињавало малу јеврејску колонију у Пљевљима токомXVII века није могуће ближе одредити. Али, управочињеница да није оставила дубљи траг о себи говори да јета колонија била незнатна и бројем и економском снагом.

Сви ови примери сведоче да су се пљеваљскитрговци успешно уклопили у нове трговачке токове којису почели да се стварају у последњим деценијама XVI векаи са, повременим кризама, трајали до великог турско-аустријског рата 1683-1699. године.


VII

У структури пљеваљског друштва посебно место је,својим политичким утицајем, богатством, па и у трго -вачким пословима, припадало кнезовима. Преузета одстаре државе, кнежина је наставила да живи и под новимгосподарима. Кнежинске старешине су остале локалниорган власти и могли су да остваре свој утицај узависности од личног угледа који су уживали предтурским представницима власти. Кнежинска власт је уначелу била наследна и понекад се дуго задржавала уистој породици. Први пљеваљски кнез под турскомвлашћу о којем је сачуван помен био је Вук Божидаревић.Он је од осамдесетих година XV века повремено долазиоу Дубровник и ту се бавио разним трговачким пословимаод којих је неке обављао заједно са својим братомБожјеном. Са Дубровником су одржавали везе и његовинаследници. Пљеваљски кнез Михаило упутио је уновембру 1505. године једног свог емисара у Дубровникчини се с намером да обавести владу о свом избору закнеза. По обичају оног времена послао је дубровачкомкнезу на дар две узде и једног коња. Влада му је каоуздарје послала 300 аспри и вратила коња; то је био знакодређене почасти, али и наговештај сарадње. Овај кнезМихаило је 1516. године даровао манастиру Свете Тројицепсалтир који је за његов рачун израдио у Сарајевупрезвитер Вук.

Пљеваљски кнезови су и касније наставили дасарађују са Дубровником. Њихов углед је нарочитопорастао кад су Пљевља постала седиште херцеговачкогсанџака. Тадашњи кнез Петар Раосаљић је и умро уДубровнику првих дана јануара 1579. године. Као кнез,Кара Петар помиње се у попису 1570. године. Поседоваоје млинове на Ћехотини и Врхобрезници и баштине уПљевљима и Горњој Петници. У тестаменту који јесаставио 1. јануара 1579. године навео је да у Дубровникуима разне робе коју је донео да прода или је ту купио, каовучје коже, лан, бибер, тамјан, пиринач, шећер. За насле -днике је одредио своје синове Леку, Јована и Николу. Чинисе да ниједан од ових синова није наследио звање кнезаили се на њему није дуже задржао. У јулу 1589. године каокнез се помиње рођак херцеговачког санџак бега Вукадин,који је у Дубровник дотерао стоке и сир у вредности од 66дуката и за то добио од дубровачке владе 8160 аспри.

Међу пљеваљским хришћанима кнезови су безсумње имали највећи значај. Њихова улога је посталапосебно важна у раздобљу кад су Срби почели одлучнијеи знатно организованије да се боре за своја права и кад јекао последица тих настојања заустављен процес ислами -зације чак и по градовима.

VIII

Најзначајнији догађај у историји Пљеваља збио сеу јесен 1576. године кад је ту из Фоче пренесено седиштехерцеговачког санџакбега. Херцеговачки санџакбеговису и до тада боравили повремено у њему. Ту је у фебруару1513. године умро знаменити Мустафа-бег Јуришевић. Уњему су крајишки бегови редовно обављали инспекцијуи ту примали притужбе против локалних органа власти.Приходи од трга и касабе припадали су и до тада хасухерцеговачких санџакбегова и они су ту убирали, например 1516. године, 12.470 акчи прихода годишње. УПљевљима је стално седео санџакбегов војвода, честоСрбин, задужен да се стара о беговим приходима. Овевојводе су прикупљале стоку и пољопривредне производе– најчешће овце, козе, сир и масло – и одно силе их уДубровник или друге градове на обали на продају.

Према казивању турског путописца ЕвлијеЧелебије „све јавне грађевине у овој вароши које су по -кри вене оловом“ задужбине су Хусеин-паше Бољанића.Овај штићеник и нећак Мехмед-паше Соколовића био јехерцеговачки санџакбег од 1567. до марта 1569., а затимпоново од 1583. до 1585. године. Слично свом братуСинану, који је изградио низ јавних грађевина у Чајничу,Хусеин-паша је уз помоћ Дубровчана, који су му слалиматеријал и мајсторе, започео градњу својих задужбинавећ приликом првог столовања у Пљевљима. Да биоства рио овај циљ, уцењивао је Дубровник и његоветрговце јасаком, посебним наметима и уценама које суизазвале да је био у трајном сукобу са дубровачком владом.Према Челебији, Хусеин-паша је изградио најлепшуџамију у Пљевљима, коју је застро ћилимом, „уметничкиизрађеним и лепим као да је овог часа изашао из мајсто -рових руку, па ће сигурно још много стотина година такоостати.“ Изградио је имарет (јавну кухињу), амам и трихана, грађена као безистани и покривена оловом.

У ново управно седиште Херцеговине сместили сусе санџакбег, његов двор који су сачињавали ћехаја,капиџибаша, чешнегирбаша, хазнадар, алајбег, војвода,субаша, назор, емин, писари и велики број других службе -ника и војних старешина као што су јаничарски сердар ипредставник царских спахија. Град је 1585. годинезаједно с кућама турских функционера и службеникабројао преко 200 кућа и наставио убрзано да расте : 1611-400; 1626 око 500; 1660 око 700 кућа. На Лефевра, који јебио у пратњи француског амбасадора де Сансија иописао његово путовање у Цариград 1611. године, Пљевљасу оставила леп утисак :“Господин заноћи у Таслиџу,вароши у истој покрајини Херцеговини, која има отпри -лике четири стотине огњишта. Ту се налазе три џамије,две од камена, са лепом чесмом у једној од њих, и трећа


од дрвета. У тој вароши налазе се и два каравансараја,доста пространа и покривена оловом.“

У Пљевља је, на путу за Цариград, свратио ифранцуски амбасадор Луј де Е, барон де Корманен, 1626.године. Његов путописац није описао изглед града, али јетачно уочио његов географски положај и особеност тла:„Полазећи из Фоче, улази се у крај пун брежуљака идолина и, пошто се путује два дана, стиже се у великуварошицу звану Пљевља. Она лежи у равници која јеисто тако плодна житом колико су планине, што је окру -жују, непријатне, јер су потпуно од голих стена. У овојварошици станују Турци, јер то је место у коме обичноборави санџакбег Херцеговине.“

„У Таслиџу шеру бијеломе“ народних песаманајдуже је боравио и најпотпуније га описао ЕвлијаЧелебија: „Нема тврђаве. На периферији су каменита

брда чији је камен бијел као кристал. Због тога што јеподигнут у средини ових брда, на пространом и зелени -лом обраслом пољу покрај једног врела, овај град једобио име Таслиџа.

Овај град је сједиште херцеговачког паше, јер сеналази у средини вилајета. Овдје смо гостовали у пашинудвору, који има двадесет соба, дворану за вијећања,диван хан, више сала, дрвени чардак на врелу и мно -гобројне стаје.

По закону (кануну) султана Сулејмана овај је градсједиште херцеговачког паше у Босанском елајету.Пашин хас износи 100.515 акчи. У овом санџаку постоједвадесет и четири заима и 224 тимарника, алајбег, цери -баша и три хиљаде војника са џебелијама и још двијехиљаде пашине војске.То је угледан кадилук у рангукадилука од сто педесет акчи. Од седамдесет села сабере


Сл. 3 - Територија херцеговачког санџака са карте „Босански пашалук око 1600. год“ (из књиге „Историја народаЈугославије“, књига II, Београд 1960.)

се за кадију седам, а за пашу седамдесет кеса. Има свогамуфтију, представника шерифа, прваке, угледне људе,представника спахија, јањичарског сердара, тржногнадзорника, старјешину еснафа, харачког повјереника ибаждарагу.

Ова варош лежи усред голих и као снијег бијелихстијена, на терену обраслом зеленилом, виноградима ибашчама. Од њених десет махала, пет је муслиманских, апет хришћанских. Има свега десет џамија са михрабом...

У чаршији постоје двије стотине дућана. Многи супушкарски дућани. Клима вароши је пријатна, а јавнипутеви чисти и покалдрмисани. На јужној страни про -стире се зеленилом обрасло поље, дуго два сата хода.Кроз њега тече ријека Ћехотина.

У овом Пљеваљском пољу уопће нема необрадивеземље. Земља се цијени и тражи. Села су насељена и оки -ћена ћифлуцима. Из бијеле пећине на источној странишехера истиче бистро врело Брезнице и протиче исподмоста пашина сараја. То врело искоришћава варошкакожара. Осим тога, оно покреће десет млинова, залива вишестотина башча и вртова и улива се у ријеку Ћехотину.

Како је околина вароши брдовита, то је зима врлооштра. Колики снијег може овдје нападати нека се види изовога: да се од снијега не загубе путеви, то су, по путу, поболивисоке борове стубове од касабе Пријепоље па све до нависораван Бабина. Овдје шест мјесеци има снијега. Али,како је то врло каменит крај, током четири љетња мјесецабуде велика жега. Једном ријечи: „љети је љето, зими зима.“

IX

Има мало сачуваних извора о свакодневном жи -воту Пљеваља, односима у чаршији или некимособинама становника који би били само њимасвојствени.

Као седиште Херцеговине, Пљевља су убрзо стеклаважност политичког центра у који се, разним пословима,стицао велики број људи из читаве покрајине. Дубровчанису ту готово стално држали своје представнике идоушнике. Пљевља су била и под сталном присмотроммлетачког провидура из Котора. На поклоњење санџак -бегу ту су се, понекад данима, задржавали посланицистраних држава на путу за Цариград. Око санџакбеговогдвора и дивана скупљали су се, разним пословима,званичници из свих херцеговачких нахија, али и обичниљуди који су тражили заштиту од прогона или неправде.Али, Пљевља ни у овој новој улози нису битније изме -нили конфесионалну структуру становништва. „Од десетмахала, пет је муслиманских, а пет хришћанских“, забе -лежио је Евлија Челебија око 1665. године кад је боравио

у овом граду. Такав однос становништва у том тренуткуимало је мало градова у српским земљама и ниједноседиште санџака.

Узроке овој појави треба без сумње тражити удуховној постојаности људи овог краја, али и утицају којије имао манастир Свете Тројице „надомак Таслиџе, украјводе, украј Ћиотине.“

Тројички манастир је четрдесетих година XVI векапостао угледно средиште српске писмености. Од тогвремена тројички игумани и манастирска скрипторијастичу велики углед у народу. Тиме се може објаснити ичињеница да исламизација у овом крају никад ниједостигла тако широке размере као у другим херцего -вачким или босанским градовима. Најзад, манастир је удва наврата обнављан прилозима грађана овог краја.Припрата је грађена 1592. године прилозима једне поро -дице: „ја смерни монах Георгије са сином Ананијем иВојином брата моего сином и спахијом.“

Обнова веровања која је захватила Европу у XVIвеку и као реакција на распустан живот ренесансног човека,али и као одговор Ватикана на појаву протестантизма,проширила се и на православне хришћане, нарочитопосле обнове Пећке патријаршије 1557. године. Набалканском тлу овај покрет је схваћен као борба заопстанак народа, његове вере, језика, обичаја, правнихинституција и положаја појединих слојева друштва угро -


Сл. 4 - Кивот игумана Стефана, 1576.(Ризница манастира Свете Тројице)

женог поделама које су владале у Османском царству.Грађани Пљеваља су се пре свега делили на две основнеконфесионалне групе: муслимане и хришћане, односнона господаре и рају. Према сачуваним вестима, архивскими путописним, муслимани су, после 1575. године, кад јеград доживео свој пуни успон, живели у својим махаламасконцентрисаним око џамија у градском средишту ичаршији. Хришћани су запосели махале, мање или вишеудаљене од средишта града. Једини стварни спој измеђуове две групе био је језик, и, бар у највећем делу XVI века,иста културна основа, јер је највећи део муслимананастао исламизацијом домаћег становништва. Некеобичаје, заједничке за све, наметнуо је и градски начинживота, као што су окупљање у кафанама, крчмама, напијаци у време пазарног дана, разговори у дућанима ипекарама. У народном песништву има помена прија -тељства и побратимства између „Срба и Турака“. Трговции занатлије су, природом свог посла, одржавали чврстемеђусобне везе у пословима и, бар неки међу њима, уприватним односима. И поред тога што се духовниживот, бар његово јавно испољавање, одвијао искључивоу оквиру конфесионалних група, међу муслиманима је,током XVI века, било људи који су тајно одржавали некестаре хришћанске обичаје, као што су слава, прославаЂурђевдана, чак тајно крстили децу, исто као што су хри -шћани у потаји одлазили хоџи по запис против болестиили других недаћа.

Тројички монаси су успели да се наметну народуученошћу, личним примером, одлучношћу у одбранивере, али и својих права и имовине. За разлику од мана -стира удаљених од већих насеља, Света Тројица је била усвакодневном додиру с народом који је ту долазио намолитву, крштење, венчање, опело или на свечаности удане манастирске славе, на Духове. Кад је крајем XVIвека, као последица економске и друштвене кризе Турске,самовоља и осионост појединих турских велможа почелада трује односе у турском друштву, хајдучија је међуСрбима схваћена као вид народног отпора. Херцеговинује 1593. године захватила Грданова буна као део великогустанка Срба који је преко две године потресао свекрајеве од јадранске обале до Баната. Последица ове бунебило је и нарастање хајдучких дружина и њихово сталночетовање и пресретање каравана на друмовима. Тројичкиманастир је у овим догађајима оптуживан за сарадњу схајдуцима и одметницима, што му је, без обзира наверодостојност оптужби, повећало углед као духовномпокретачу отпора и као жртви турског зулума.

Овакав однос снага омогућио је и састав мусли -манског друштва у Пљевљима састављеног од чиновника,спахија, војника, трговаца и занатлија, заинтересованихпре свега за свој посао и без стварног утицаја на духовно

ширење исламске цивилизације. За разлику од малогПрусца, Рогатице, Требиња или Пријепоља, који суисторији муслиманске књижевности дали десетинеписаца, правних и верских мислилаца, у Пљевљима сетоком XVI и XVII века, није изнедрио ниједан песник.Сафет-бег Башагић је пронашао да је дервиш и песникЈахја ел Босневи рођен у Пљевљима, али је његов изворзаиста сумњив: „Есад ефендија Куловић ми је казивао, даје он негде нашао да је Јахја ел Босневи родом изТаслиџе.“ Башагићевом извору није поверовао ни најбољизналац муслиманске књижевности Босне и ХерцеговинеХазим Шабановић.


Сл. 5 - Путир XVII век(Ризница манастира Свете Тројице)

Француски путописац Жан Лефевр је уочио, бора -већи у том граду 1611. године, неке особине Пљевљака:„То је била прва варош у којој нађосмо уљудног света којисе дивио сјају наших мачева и балчака, а други,неотесанији од њих, потсмевали су се говорећи да субалчаци добри за клинце. Неки, који бејаху у кафанипоред каравансараја, понудише нас печеном кафом, којаје била веома неукусна.“ Тај, наизглед, двосмислен односпрема европској култури, одевању и оружју, у коме једанхвали, а други исмева, открива у суштини понос тих људии уверење у сопствену снагу. Такав однос је типичан запатријархалну средину, искључиву у схватању света којиих окружује и затворену у свој стешњени круг. То је уочиои Евлија Челебија, увек склон да истакне знамените људеи особености становника појединих места које је походио:„Становници града понашају се пристојно и скромно.Облаче чохане доламе, крајишке тијесне чакшире скопчама и грубе папуче, а на главу стављају крајишкекалпаке од разнобојне чохе, самура и куне; носе мачеве ипушке, а баве се трговином. Говоре босански и сви сугостољубиви, племенити и човјечни људи.“

Извори и литература

Дубровачки архивски извори:

Acta Consilii RogatorumActa Minoris ConsiliiActa Sanctae Mariae Maioris (prepiska)Debita notariaeDiversa cancellariaeDiversa notariaeIntentiones cancellariaeMobiliaNoli e sicurtaPeso e dogana 1611-1614Procurae di cancellariaProcure di notaria

Објављени извори:

A. Aličić, Poimenični popis sandžaka vilajeta Hercegovina, Sarajevo 1985.Ф. Барјактаревић, Турски документи манастира Св. Тројице кодПљеваља. Споменик САНУ, LXXIX, Београд 1936, 27-85.Kanuni i kanun–name za bosanski, hercegovački, zvornički, crnogorski iskadarski sandžak. Sarajevo 1957.А. Пејатовић, Списак фермана, бурунтија, хуџета, мурасела, хућума,тескера и других исправа за манастире: св. Тројицу, Бању, Кратово,Маржиће, Довољу и Дубочицу, који се налазе у архиву манастира св.Тројице код Пљеваља. Споменик САНУ, XXXIX, Београд 1903, 89-106.Р. Самарџић, Београд и Србија у списима француских савременика(XVI-XVII век), Београд 1961.Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма, књ. I. Београд 1934.

Литература

В. Атанасовски, Пад Херцеговине. Београд 1979.М. Васић, Градови под турском влашћу: Историја Црне Горе, II.Титоград 1970, 524-574.В. Винавер, Босна и Дубровник (1595-1645). Годишњак Друштваисторичара БиХ, XVIII, Сарајево 1962, 199-232.Т. Popović, Kad je sedište hercegovačkog sandžaka premešteno iz Foče uPljevlja. Prilozi za orijentalnu filologiju X-XI, Sarajevo 1961, 267-271.Т. Поповић, Турска и Дубровник у XVI веку, Београд 1973, 506.Т. Popović, Spisak hercegovačkih namesnika u XVI veku. Prilozi za orijen-talnu filologiju, XVI-XVII, Sarajevo 1970, 93-99.Т. Popović, Upravna organizacija hercegovačkog sandžaka u XVI veku.Prilozi za orijentalnu filologiju, XII-XIII, Sarajevo 1962.V. Skarić, Podaci za historiju Hercegovine od 1566 do sredine 17 vijeka.GZM XLIII, Sarajevo 1931, 2, 55-72.Б. Храбак, Дубровачки или босански азур. ГЗМ, IX, Сарајево 1954, 33-42.Б. Храбак, Херцеговачки дукатници, Историски записи, 1-2, Цетиње1957, 165-188.Б. Храбак, Глета из Босне у XV у XVI веку, Историски зборник, 5, БањаЛука 1984, 183-202.Б. Храбак, Прошлост Пљеваља по дубровачким документима допочетка XVII столећа. Историски записи, VIII, Цетиње 1955, 1-38.С. Ћирковић, Стефан Вукчић Косача и његово доба, Београд 1964.H. Šabanović, Bosanski pašaluk, Sarajevo 1982.Г. Шкриванић, Путеви у средњевековној Србији, Београд 1974.

146 пљевља у XVI и XVII веку

Documents

Pljevlja u 16 i 17 Vijeku