Pojam transformacije poljoprivrede - ekof.bg.ac.rs · preko evolucije tehnologije proizvodnje, ... gube svoj identitet kao organske materije poprimajući najčešće ime ... osnovni

Poglavlje V – Od tradicionalne do moderne poljoprivrede

Pojam transformacije poljoprivrede

Fenomen moderne poljoprivrede veoma opšteg razvoja. To znači da samo visok nivo opšteg i privrednog razvoja omogućava istinsku sintezu, odnosno reintegraciju, poljoprivrede, industdrugih ljudskih aktivnosti unutar agroprivrednog sistema.važeći je za sve zemlje - nezavisno od društvenose proces transformacije poljoprivrede odvija. Posmatrano sa istorijske tačke gledišta procesi poljoprivrede mogu biti praćeni kroz dve faze: prva je transformacija poljoprivrede od naturalne u robnu proizvodnju i druga koja se identifikuje sa reintegracijom poljoprivrede i industrije (ovde se govori o reintegraciji ove dve grane u smislu podsećanja da se industrija, u procesu prethodne podele rada, odvojila od poljoprivrede).

Posmatrano sa organizacione tačke gledišta reintegracija primarne poljoprivredne proizvodnje sa industrijom ispoljavala se nezavisno od toga u kom društveno-ekonomskom uređenju se ovaj proces događao. kapitalistički "agrobiznis" i socijalistički "agrokompleks"veoma slični. Identičnost određenih komponenti moderne poljoprivrede u svim društveno-ekonomskim sistemima "terala" je naučnike svih meridijana sveta da uče jedni od drugih daleko više tokom 20. veka nego ranije. Tu je podjednaka zainteresovanost onih koji se tek razvijaju i onih razvijenih. Razlozi jednih su u iznalaženju što adekvatnijeg puta razvoja, a drugih u stalno pkako dalje u pogledu stvaranja svetskog sistema sveukupnih veza i odnosa sistema u kome bi se obezbedilo sigurno očuvanje već stečenih pozicija.

Postoje zajednički elementi kroz koje se može pratiti transformacija poljoprivrede u svim dosadašnjim društveno-ekonomskim sistemima i to u toku obe faze razvoja. Ovi elementi se odnose na opšti pojam modela transformacije, proces "podruštvljavanja" poljoprivredne proizvodnje i organizacione oblike za transformaciju poljoprivrede.

Opšti pojam modela transformacije poljoprivredenastojanja svakog društva da razvojne tokove poljoprivrede uklopi u sveukupni razvoj vlastitog društva i njegovo okruženje. U savremenoj literaturi se može sresti čitav niz različitih izraza koji artikulišu navedena nastojanja kao što suprogram ili koncept razvoja, tip strategije razvoja, tehničke i institucionalne

Od tradicionalne do moderne poljoprivrede

237

Pojam transformacije poljoprivrede

enomen moderne poljoprivrede veoma je usko vezan za određeni nivo opšteg razvoja. To znači da samo visok nivo opšteg i privrednog razvoja omogućava istinsku sintezu, odnosno reintegraciju, poljoprivrede, industrije i drugih ljudskih aktivnosti unutar agroprivrednog sistema. Ovakav zaključak

nezavisno od društveno-ekonomskih sistema u kojima

Posmatrano sa istorijske tačke gledišta procesi razvoja i transformacije poljoprivrede mogu biti praćeni kroz dve faze: prva je transformacija poljoprivrede od naturalne u robnu proizvodnju i druga koja se identifikuje sa reintegracijom poljoprivrede i industrije (ovde se govori o reintegraciji ove dve grane u smislu podsećanja da se industrija, u procesu prethodne podele rada,

Posmatrano sa organizacione tačke gledišta reintegracija primarne poljoprivredne proizvodnje sa industrijom ispoljavala se nezavisno od toga u

uređenju se ovaj proces događao. Tako su socijalistički "agrokompleks" u mnogo čemu bili

veoma slični. Identičnost određenih komponenti moderne poljoprivrede u svim naučnike svih meridijana sveta da

veka nego ranije. Tu je podjednaka zainteresovanost onih koji se tek razvijaju i onih razvijenih. Razlozi jednih su u iznalaženju što adekvatnijeg puta razvoja, a drugih u stalno prisutnoj dilemi: kako dalje u pogledu stvaranja svetskog sistema sveukupnih veza i odnosa - sistema u kome bi se obezbedilo sigurno očuvanje već stečenih pozicija.

kroz koje se može pratiti transformacija ekonomskim sistemima i to u toku

Ovi elementi se odnose na opšti pojam modela transformacije, poljoprivredne proizvodnje i organizacione oblike za

poljoprivrede predstavlja izraz nastojanja svakog društva da razvojne tokove poljoprivrede uklopi u sveukupni razvoj vlastitog društva i njegovo okruženje. U savremenoj literaturi se može sresti čitav niz različitih izraza koji artikulišu navedena nastojanja kao što su: program ili koncept razvoja, tip strategije razvoja, tehničke i institucionalne

238

promene, put rekonstrukcije, mehanizam podruštvljavanja i sl. Nezavisno od toga koji se od ovih izraza upotrebljava nesporno je da svi oni, pre svega, podrazumevaju formulisanje najvažnijih komponenti procesa transformacije poljoprivrede od izolovanih, nerazvijenih oblika proizvodnje do savremenih, industrijalizovanih metoda proizvodnje hrane, integrisanih u sveukupni privredni sistem.

Problem razvoja poljoprivrede, posmatrau transformaciji statičnog poljoprivrednog sektora u moderni dinamički sektor, već je to ubrzanje stope rasta poljoprivrednog outputa i produktivnosti u skladu sa rastom drugih sektora modernizovane privrede kao celine. razmatranju istorijske komponente razvojnog procesa poljoprivrede bitno da se napusti često isticana teza o statičnom karakteru ove grane u preindustrijskim (tradicionalnim) društvima.1 Mada je njen razvoj bio relativno spor, on je ipak bio kontinualan - što je najčešće zavisilo od dugoročnog trenda rasta populacije i fluktuacije cena poljoprivrednih proizvoda. Tako je u mnogim preindustrijskim društvima bila moguća godišnja stopa rasta poljoprivrednog outputa od 1%. Sa napretkom industrijalizacije poutputa pomeraju se na relaciju između 1.5-2.5% godišnje. Sledeći industrijsku revoluciju ove stope su karakteristične tokom relativno dugog perioda u Zapadnoj Evropi, Severnoj Americi i Japanu. Od sredine 20. veka potencijrasta poljoprivredne proizvodnje pomeraju se naviše preko 4%.

Opšti pojam transformacija je shvaćen kao izraz određenog skupa zakonitosti socio-ekonomskog razvoja. Logično je da ovi modeli imaju izvesne zajedničke komponente, ali istovremeno i specifične različnosti.zajedničko svim modelima transformacije moglo bi se svesti pod dve tačke: prvo, svaki model polazi od apsolutne zakonitosti postojanja pokretačkih snaga razvoja, tj. od nužnosti razvoja, odnosno potrebe za stalnim inovacijama; svaki model polazi od neminovnosti postojanja određenogprivrednih sektora. Specifičnosti pojedinih modela, gledano najšire, msvesti na sledeća dve: prvo, skup faktora koji čine pokretačku snagu razvosklopu jednog modela je različit - negde je to akumulacija kapitala koja omogućava ekspanziju zaposlenosti u razvijenijem nepoljoprivrednom sektoru, negde tehnički progres primenjen u samom poljoprivrednom sektoru iz kojeg se transferišu razvojne posledice u ostale sektore, ili pak tehnološke i

1 O razvoju poljoprivrede u praistorijskom i antičkom vrPopulation and Technological Change, Universtity of Chicago Press, ChicagoEvropu Slicher van Bath S.H. (1963): The Agrarian History of Western EuropeLondon.

promene, put rekonstrukcije, mehanizam podruštvljavanja i sl. Nezavisno od toga koji se od ovih izraza upotrebljava nesporno je da svi oni, pre svega,

nje najvažnijih komponenti procesa transformacije poljoprivrede od izolovanih, nerazvijenih oblika proizvodnje do savremenih, industrijalizovanih metoda proizvodnje hrane, integrisanih u sveukupni

Problem razvoja poljoprivrede, posmatran u istorijskom kontekstu, nije u transformaciji statičnog poljoprivrednog sektora u moderni dinamički sektor, već je to ubrzanje stope rasta poljoprivrednog outputa i produktivnosti u skladu sa rastom drugih sektora modernizovane privrede kao celine. Stoga je u razmatranju istorijske komponente razvojnog procesa poljoprivrede bitno da se napusti često isticana teza o statičnom karakteru ove grane u preindustrijskim

Mada je njen razvoj bio relativno spor, on je ipak što je najčešće zavisilo od dugoročnog trenda rasta populacije

i fluktuacije cena poljoprivrednih proizvoda. Tako je u mnogim preindustrijskim društvima bila moguća godišnja stopa rasta poljoprivrednog outputa od 1%. Sa napretkom industrijalizacije potencijali rasta poljoprivrednog

2.5% godišnje. Sledeći industrijsku revoluciju ove stope su karakteristične tokom relativno dugog perioda u Zapadnoj Evropi, Severnoj Americi i Japanu. Od sredine 20. veka potencijali rasta poljoprivredne proizvodnje pomeraju se naviše - ka godišnjoj stopi rasta

shvaćen kao izraz određenog skupa Logično je da ovi modeli imaju izvesne

, ali istovremeno i specifične različnosti. Ono što je moglo bi se svesti pod dve tačke:

, svaki model polazi od apsolutne zakonitosti postojanja pokretačkih snaga e za stalnim inovacijama; drugo,

svaki model polazi od neminovnosti postojanja određenog odnosa svih pojedinih modela, gledano najšire, mogle bi se

, skup faktora koji čine pokretačku snagu razvoja u negde je to akumulacija kapitala koja

omogućava ekspanziju zaposlenosti u razvijenijem nepoljoprivrednom sektoru, negde tehnički progres primenjen u samom poljoprivrednom sektoru iz kojeg se

edice u ostale sektore, ili pak tehnološke i

O razvoju poljoprivrede u praistorijskom i antičkom vremenu videti Boseroup E. (1981): of Chicago Press, Chicago; za Zapadnu

The Agrarian History of Western Europe, Edward Arnold,


institucionalne promene ukupnog društveno-ekonomskog sistema, negde je to naučno-istraživački rad, zatim opšte i tehničko obrazovanje ili specijalizovano obrazovanje u cilju boljeg upravljanja poljoprivredom (medrugo, u okviru pojedinih modela transformacije poljoprivreda je ostala trajno na periferiji industrijalizacije, dok se u drugim insistira na reintegraciji na relaciji poljoprivreda - ostala ekonomija.

“Podruštvljavanje“ proizvodnje, posmatrano u najglobalnijem smislu, se ispoljava kao krajnji cilj transformacije poljoprivrede u svim modelima. U tom smislu, kao opšti slučaj, podruštvljavanje označava koncentraciju osnovnih faktora proizvodnje praćenu specijalizacijom i podelom rada među proizvodnje unutar složenih sistema nezavisno od toga da li se oni zvali agrobiznis ili agrokompleks. Kao poseban slučaj podruštvljavanjedruštveno-ekonomske uslove u kojima se vrši proces transformacije poljoprivrede - preko delovanja tržišta ili preko direktnog uplitanja države koja mandatorno odlučuje o modelu transformacije i o organizacionim oblicima kroz koje se vrši ta transformacija.

Organizacioni oblici za transformaciju poljoprivredeizuzetno značajan elemenat transformacije. U prvoj fazi oni su vrlo različiti, da bi u drugoj fazi, kroz proces integracije poljoprivrede i industrije, poprimili čitav niz zajedničkih odlika - naročito u pogledu tehnoloških komponenti. U kapitalističkim uslovima privređivanja, gde odlučujuću ulogu ima privatno vlasništvo i tržište, ova transformacija će se odvijati kroz krupno kapitalističko preduzeće ili kroz tzv. porodičnu farmu, koju će u mnogo čemu zastupati određena udruženja (zadruge) i poslovne zajednice, pa sve do kruintegracionih sistema oličenih u poslovnim konglomeratima. Što se tiče organizacionih formi kroz koje se odvijao proces transformacije u bivšeg istočnog bloka, uprkos izvesnim različitostimakrupnih gazdinstava, bilo u zadružnom obliku (kolhoz) ili u obliku velikih državnih preduzeća (sovhoz). Samo u nekim zemljama (Poljska i Jugoslavija) individualno porodično gazdinstvo se zadržalo kao najmasovniji organizacioni oblik transformišuće poljoprivrede.

Transformacija poljoprivrede je kontinuiran proces. Danas se u društveno-ekonomskom kontekstu transformacije posebno ističu problemi restrukturiranja savremenog agrara na Zapadu, kao i tranzicioni problemi agroprivrede na Istoku. Tehničko-tehnološki aspekt transformacije strane, prilično unificiran. Cilj unapređenja poljona potrebu obezbeđenja hrane za stalno rastuće stanovništvotransformacije u tom smislu poprimaju univerzalni karakter.


239

ekonomskog sistema, negde je to istraživački rad, zatim opšte i tehničko obrazovanje ili specijalizovano

obrazovanje u cilju boljeg upravljanja poljoprivredom (menadžment) i sl.; , u okviru pojedinih modela transformacije poljoprivreda je ostala trajno

na periferiji industrijalizacije, dok se u drugim insistira na reintegraciji na

matrano u najglobalnijem smislu, se ispoljava kao krajnji cilj transformacije poljoprivrede u svim modelima. U

označava koncentraciju osnovnih faktora proizvodnje praćenu specijalizacijom i podelom rada među nosiocima

no od toga da li se oni zvali biznis ili agrokompleks. Kao poseban slučaj podruštvljavanje se vezuje za

ekonomske uslove u kojima se vrši proces transformacije poljopri-nja tržišta ili preko direktnog uplitanja države koja

mandatorno odlučuje o modelu transformacije i o organizacionim oblicima kroz

Organizacioni oblici za transformaciju poljoprivrede se ispoljavaju kao transformacije. U prvoj fazi oni su vrlo različiti, da

bi u drugoj fazi, kroz proces integracije poljoprivrede i industrije, poprimili naročito u pogledu tehnoloških komponenti. U

, gde odlučujuću ulogu ima privatno vlasništvo i tržište, ova transformacija će se odvijati kroz krupno kapitalističko preduzeće ili kroz tzv. porodičnu farmu, koju će u mnogo čemu zastupati određena udruženja (zadruge) i poslovne zajednice, pa sve do krupnih integracionih sistema oličenih u poslovnim konglomeratima. Što se tiče

o proces transformacije u zemljama , uprkos izvesnim različitostima i ovde se težilo stvaranju

o u zadružnom obliku (kolhoz) ili u obliku velikih državnih preduzeća (sovhoz). Samo u nekim zemljama (Poljska i Jugoslavija) individualno porodično gazdinstvo se zadržalo kao najmasovniji organizacioni

oljoprivrede je kontinuiran proces. Danas se u ekonomskom kontekstu transformacije posebno ističu problemi

restrukturiranja savremenog agrara na Zapadu, kao i tranzicioni problemi tehnološki aspekt transformacije je, s druge

strane, prilično unificiran. Cilj unapređenja poljoprivredne proizvodnje svodi se na potrebu obezbeđenja hrane za stalno rastuće stanovništvo, dok problemi

poprimaju univerzalni karakter.

240

Kontrasti tradicionalne i moderne poljoprivrede

Poljoprivreda predstavlja delatnost čiji su produkti ne samo osnova za neposrednu egzistenciju ljudi, već i uslov za povećanje životnog standarda i kvaliteta življenja sve više rastuće populacije. Otuda se zahtev za njeno stalnotransformisanje u cilju unapređenja oduvek ispoljava u smislu imperativa. Danas se na ovu delatnost gleda veoma široko. Do nesporazuma može doći ukoliko se tretiranje poljoprivrede svede na odvojeno posmatranjekao „načina života“, kao „biznisa“, „kao profesije“, „privrede“, kao „izvora snabdevanja hranom“ (preko trgovine). Ovakav pristup znači unapred zapadanje u grešku. Moderna poljoprivreda je u suštini kompleks svih ovih pristupa. Navedeno sagledavanje savremene poljpotrebu ocrtavanja osnovnih karakteristika po kojima se razlikuju moderni i tradicionalni sektor agrara.

U savremenoj literaturi, koja se bavi ovom problematikom, nalazimo veoma različite pristupe poređenju kontrasta ova dva načina ponih koji u žižu razmatranja stavljaju tehnološku evoluciju određenih fenomena poljoprivrede, do onih koji u žižu interesovanja stavljaju izražene kontraste, koji su do te mere dramatični da bi sagledavanje jedne poljoprivrede kroz drugu, preko evolucije tehnologije proizvodnje, praktično bilo neizvodljivo.se podvlači da bi na osnovu ovakvog poređenja, bilo teško shvatiti da postoji ma kakav kontinuitet između tradicionalne i moderne poljoprivrede.

Moderna poljoprivreda je predstavljena „biznisom“preduzećem) koje se rukovodi isključivo ciljevima ostvarenja „efektivnosti“ i „efikasnosti“ na tržištu. (tj. profitom u tržišnoj ekonomiji). velike razlike između tradicionalne i moderne poljoprivrede predstavni"dramatičnog" pristupa navode uobičajena poimanja nekih od osnovnih fenomena poljoprivrede u fazi njenog transformisanja u modernu. ovde postaje prenosno dobro sa jednog na drugog vlasnika zvano „nekretnina“; oranica je „prirodni resurs“; hrana je „prometna vrednost“prodaje preko medija zvanog „novac“. Posmatrana sa tačke gledišta „biznisa“poljoprivreda se dakle ne razlikuje od drugih industrijskih grana više nego što bi se razlikovala na primer proizvodnja čelika ili

2 Videti više Wortman S. and Cummings R.W., jr. (1978): Hopkins Press, Baltimore and London; M. Bookchin (1976): Merrill, Harper Colophon Books, New York.

i moderne poljoprivrede

Poljoprivreda predstavlja delatnost čiji su produkti ne samo osnova za neposrednu egzistenciju ljudi, već i uslov za povećanje životnog standarda i kvaliteta življenja sve više rastuće populacije. Otuda se zahtev za njeno stalno transformisanje u cilju unapređenja oduvek ispoljava u smislu imperativa. Danas se na ovu delatnost gleda veoma široko. Do nesporazuma može doći ukoliko se tretiranje poljoprivrede svede na odvojeno posmatranje, na primer

“, „kao profesije“, „kao nauke“, kao „sektora (preko trgovine). Ovakav pristup

znači unapred zapadanje u grešku. Moderna poljoprivreda je u suštini kompleks svih ovih pristupa. Navedeno sagledavanje savremene poljoprivrede upućuje na potrebu ocrtavanja osnovnih karakteristika po kojima se razlikuju moderni i

U savremenoj literaturi, koja se bavi ovom problematikom, nalazimo veoma različite pristupe poređenju kontrasta ova dva načina proizvodnje: od onih koji u žižu razmatranja stavljaju tehnološku evoluciju određenih fenomena poljoprivrede, do onih koji u žižu interesovanja stavljaju izražene kontraste, koji su do te mere dramatični da bi sagledavanje jedne poljoprivrede kroz drugu,

eko evolucije tehnologije proizvodnje, praktično bilo neizvodljivo.2 Posebno se podvlači da bi na osnovu ovakvog poređenja, bilo teško shvatiti da postoji ma kakav kontinuitet između tradicionalne i moderne poljoprivrede.

ljena „biznisom“ (poslovnim ključivo ciljevima ostvarenja „efektivnosti“ i

na tržištu. (tj. profitom u tržišnoj ekonomiji). Da bi potkrepili velike razlike između tradicionalne i moderne poljoprivrede predstavnici ovoga

pristupa navode uobičajena poimanja nekih od osnovnih fenomena poljoprivrede u fazi njenog transformisanja u modernu. Zemljište

dnog na drugog vlasnika zvano „nekretnina“; ; hrana je „prometna vrednost“ koja se kupuje i

Posmatrana sa tačke gledišta „biznisa“, poljoprivreda se dakle ne razlikuje od drugih industrijskih grana više nego što bi se razlikovala na primer proizvodnja čelika ili proizvodnja automobila. Ne

, jr. (1978): Too Feed This World, The Johns Hopkins Press, Baltimore and London; M. Bookchin (1976): Radical Agriculture. ed. by Richard


prihvatajući ova pojednostavljena izjednačenja, pristalice kompleksnijeg načina kompariranja poljoprivrede u toku procesa njene transformacije, podsećaju na često zanemarenu činjenicu da primarna proizvodnja (još uvek najznačajnisegment ovako široko shvaćene poljoprivrede) i dalje zavisifaktora“ (kao što su klima i ostali sezonski uticaji) do te mere da je poslovanje poljoprivrednog preduzeća često nemoguće staviti pod lupu istih aršina merenja „racionalnosti“ kao u drugim preduzećima.

Baveći se i dalje „dramatičnom“ stranom kontrasta između tradicionalne i moderne poljoprivrede u mnogim raspravama se kompariraju i ostali fenomeni ova dva različita sistema proizvodnje i to na sledeći način: tradicionalni proizvođač hrane (farmer) u modernoj poljoprivredi (koja je ovde sinonim bezličnog organizatora proizvodnje hrane) poprima veoma različite oblike: jednom se on pretvara u pilota koji iz aviona zaprašuje useve pesticidima, drugi put u rukovaoca bezbrojne polbolje poznaje motor nego botaniku, a onda i u finansijera, možda najuticajniju ličnost u ovom lancu veza moderne poljoprivrede. Do sličnog zaključka dolazi se posmatranjem čitavog niza drugih fenomena moderne poljopriukazuju na problem „denaturalizacije“ ove delatnosti. U tom smislu može se navesti primer kako hrana stiže do potrošača u krajnje prvobitne. U modernom supermarketu kupac sanjarski šeta kroz jedan spektakl paketa, na kojima slike određenog bilja, mesa i sličnih proizvoda zamenjuju žive forme od kojih potiču. Ovde povrće, voće, žita, mlečni proizvodi i meso gube svoj identitet kao organske materije poprimajući najčešće ime firme koja ih prerađuje ili samo pakuje.

„Denaturalizaciji“ poljoprivrede treba dodatidonosi primena moderne tehnologije (bazirane na hemijskoj strategiji) u predoziranim razmerama. Otuda dolazi i do pojavepostavlja zahtev da se izvrše „radikalni“ zaokreti u modernoj zahtevi se odnose na to da se poljoprivreda vrati svojim prvobitnim korenima korišćenju raspoloživih prirodnih faktora proizvodnje, uz maksimalna poboljšanja istih. To znači vraćanje izvornom načinu proizvodnje hrane, uz korišćenje novih faktora samo do granica koje garantuju očuvanje čovekovog zdravlja i njegove okoline.

Karakteristike tradicionalne poljoprivrede će pokazati da se one ispoljavaju kao direktni zahtev za njenu transformaciju upravo zbog toga što se ona u potpunosti bazira na vrsti faktora proizvodnje koje poljoprivrednici upotrebljavaju generacijama, a zemlja zavisna od ovakve poljoprivrede


241

prihvatajući ova pojednostavljena izjednačenja, pristalice kompleksnijeg načina kompariranja poljoprivrede u toku procesa njene transformacije, podsećaju na često zanemarenu činjenicu da primarna proizvodnja (još uvek najznačajniji segment ovako široko shvaćene poljoprivrede) i dalje zavisi od „neindustrijskih

(kao što su klima i ostali sezonski uticaji) do te mere da je poslovanje staviti pod lupu istih aršina merenja

stranom kontrasta između tradicio-nalne i moderne poljoprivrede u mnogim raspravama se kompariraju i ostali fenomeni ova dva različita sistema proizvodnje i to na sledeći način:

roizvođač hrane (farmer) u modernoj poljoprivredi (koja je ovde sinonim bezličnog organizatora proizvodnje hrane) poprima veoma različite oblike: jednom se on pretvara u pilota koji iz aviona zaprašuje useve pesticidima, drugi put u rukovaoca bezbrojne poljoprivredne mehanizacije koji bolje poznaje motor nego botaniku, a onda i u finansijera, možda najuticajniju ličnost u ovom lancu veza moderne poljoprivrede. Do sličnog zaključka dolazi se posmatranjem čitavog niza drugih fenomena moderne poljoprivrede koji

ove delatnosti. U tom smislu može se navesti primer kako hrana stiže do potrošača u krajnje modifikovanoj formi od prvobitne. U modernom supermarketu kupac sanjarski šeta kroz jedan spektakl

dređenog bilja, mesa i sličnih proizvoda zamenjuju žive forme od kojih potiču. Ovde povrće, voće, žita, mlečni proizvodi i meso gube svoj identitet kao organske materije poprimajući najčešće ime firme koja

poljoprivrede treba dodati prave hazarde koje sobom donosi primena moderne tehnologije (bazirane na hemijskoj strategiji) u

Otuda dolazi i do pojave snažnog pokreta koji zaokreti u modernoj poljoprivredi. Ovi

zahtevi se odnose na to da se poljoprivreda vrati svojim prvobitnim korenima - prirodnih faktora proizvodnje, uz maksimalna

poboljšanja istih. To znači vraćanje izvornom načinu proizvodnje hrane, uz ih faktora samo do granica koje garantuju očuvanje čovekovog

arakteristike tradicionalne poljoprivrede će pokazati da se one ispoljavaju kao direktni zahtev za njenu transformaciju upravo zbog toga što se

ra na vrsti faktora proizvodnje koje poljoprivrednici upotrebljavaju generacijama, a zemlja zavisna od ovakve poljoprivrede

242

neizbežno ostaje siromašna.3 Baš u ovoj činjenici je sadržana neminovnost njene transformacije. Tradicionalna poljoprivreda zaostalom poljoprivredom. Njene karakteristike bi se mogle svesti na sledeće: (1) bazira na porodičnom gazdinstvu kao organizacionoj formi za proizvodnju i potrošnju; (2) osnovni faktori proizvodnje su zemljište i rad; faktori proizvodnje kontinualno se prenose, neizmenjeni ili sa neznatnim izmenama, sa generacije na generaciju; (4) svaštarska struktura proizvodnje je određena njenim naturalnim karakterom - gde poljoprivrednik sam zadovoljava najveći deo svojih potreba; (5) u najtradicionalnijim sredinama odnosi ljudi se regulišu običajima, a pozicije u društvu se često nasleđuju, više nego što se stiču ličnim radom i sposobnostima svakog pojedinca.

Nema sumnje da se transformacija ovakve poljoprivrede nameće i snagom nužde. Danas postoji čitava teorija procesa transformacije poljoprivrede, u čijoj biti je proizvodna funkcija. Traženje optimalnih rešenja za ostvarenje određenog outputa koji garantuje „efikasnost“podrazumeva posmatranje određenih kombinacija u ksvega, rada i kapitala. Razumljivo je da se, kao posledica ovakve transformacije, javljaju sasvim nove karakteristike moderne poljoprivrede. najznačajnije među njima, mogu se navesti sledeće: (1) bazira na dostignućima čitavog niza naučnih disciplina kao što su tehnika, hemija, patologija, genetika, entomologija, ishrana, ekonomika, menadžment i sl; (2) ovakva poljoprivreda ne može da se razvija bez najužeg funkcionalnog povezivanja sa ostalim delatnostima u okviru jedne privrede, a to su prevashodno trgovina, nauka, industrija, obrazovanje i sl; (3) proizvodnja hrane danas je rezultat ogromnog niza različitih operacija vezanih u jedan sistem agroindustrijskog kompleksa, gde segment primarne proizvodnje, kao izolovana delatnoautarkiju i "nezavisnost"; (4) u procesu transformisanja poljoprivrede izgrađena je čitava mreža međuzavisnih odnosa stalno rastućeg broja novih, specijalizovanih aktivnosti.

Iz svega ovog može se izvući zaključak da modernu poljoprivredu čniz međuzavisnih segmenata (primarna poljoprivredna proizvodnja, prerada poljoprivrednih proizvoda, promet prehrambenih proizvoda i repromaterijala, industrija opreme i reprodukcionog materijala za primarnu poljoprivrednu proizvodnju, te mašinska industrija za opremu prehrambene industrije i, na kraju, segment ostalih aktivnosti koje čine usluge svakom segmentu pojedinačno) čiji su odnosi i funkcionalna povezanost od vitalnog značaja za

3 Videti više Schultc R.W. (1964): Transforming Traditional AgricultureUniversity Press.

Baš u ovoj činjenici je sadržana neminovnost Tradicionalna poljoprivreda se ovde identifikuje sa

karakteristike bi se mogle svesti na sledeće: bazira na porodičnom gazdinstvu kao organizacionoj formi za proizvodnju i

osnovni faktori proizvodnje su zemljište i rad; (3) ovi osnovni ri proizvodnje kontinualno se prenose, neizmenjeni ili sa neznatnim

svaštarska struktura proizvodnje je gde poljoprivrednik sam zadovoljava

najtradicionalnijim sredinama odnosi ljudi se regulišu običajima, a pozicije u društvu se često nasleđuju, više nego što se stiču

Nema sumnje da se transformacija ovakve poljoprivrede nameće i Danas postoji čitava teorija procesa transformacije

poljoprivrede, u čijoj biti je proizvodna funkcija. Traženje optimalnih rešenja za je „efikasnost“ privređivanja

podrazumeva posmatranje određenih kombinacija u korišćenju datih inputa, pre svega, rada i kapitala. Razumljivo je da se, kao posledica ovakve transformacije, javljaju sasvim nove karakteristike moderne poljoprivrede. Kao najznačajnije među njima, mogu se navesti sledeće: (1) bazira na dostignućima

vog niza naučnih disciplina kao što su tehnika, hemija, patologija, genetika, entomologija, ishrana, ekonomika, menadžment i sl; (2) ovakva poljoprivreda ne može da se razvija bez najužeg funkcionalnog povezivanja sa ostalim

vrede, a to su prevashodno trgovina, nauka, industrija, obrazovanje i sl; (3) proizvodnja hrane danas je rezultat ogromnog niza različitih operacija vezanih u jedan sistem agroindustrijskog kompleksa, gde segment primarne proizvodnje, kao izolovana delatnost, gubi svoju

; (4) u procesu transformisanja poljoprivrede izgrađena je čitava mreža međuzavisnih odnosa stalno rastućeg broja novih,

Iz svega ovog može se izvući zaključak da modernu poljoprivredu čini niz međuzavisnih segmenata (primarna poljoprivredna proizvodnja, prerada poljoprivrednih proizvoda, promet prehrambenih proizvoda i repromaterijala, industrija opreme i reprodukcionog materijala za primarnu poljoprivrednu

trija za opremu prehrambene industrije i, na kraju, segment ostalih aktivnosti koje čine usluge svakom segmentu pojedinačno) čiji su odnosi i funkcionalna povezanost od vitalnog značaja za

Transforming Traditional Agriculture, New Haven Yale


celu privredu jedne zemlje. Unutar ovako vezanog sistema moderne poljoprivrede pojedinačni poljoprivredni proizvođači, koji se bave primarnom proizvodnjom, iz dana u dan su sve više zavisni od industrije i drugih vanpoljoprivrednih delatnosti. Gledano vrednosno, najveći deo faktora primarne poljoprivredne proizvodnje nabavlja se izvan same poljoprivrede, shvaćene u užem smislu. Klasičan primer za to je poljoprivrednik koji je u tradicionalnoj poljoprivredi, da bi držao konja, morao da seje i ovas. Danas on kupuje gorivo za traktor koji je takođe kupio od fabrike za proizvoopreme. Slična je njegova zavisnost od industrije i u pogledu snabdevanja stočnom hranom, veštačkim đubrivom, sredstvima za zaštitu, farmaceutskim sredstvima i sl.

Tipologija poljoprivrede

Termin TIP označava zbir svojstava koji diferencira zasebne grupe unutar iste vrte. TIPOLOGIJA je svaka disciplina koja predmete i pojave nekog jednovrstnog područja deli po srodnosti u kompleksima karakteristika. Različite varijable opisuju stanje agrosistema. Grupisanje po varijablama definiše autonomne podsisteme poljoprivrede. Teorijski posmatrano, najčešće se govori o bipoljoprivrede. U tom smislu se razlikuju tradicionalni i moderni agrosistemi (Larson O.F. and Rogers E.M :Rural Society in Transition Perspectives and Trends, New York 1964, pp. 39-67). Tipologija poljopričesto oslanja na podelu farmi i njihove veličine (britanska agrogeografska škola A.Young). Danas se tipologiji poljoprivrede prilazi sa najšireg stanovišta. U tom smislu se sve više govori o smeštanju različitih tipova poljoprivrede unutar sistematizovanih ruralnih oblasti (OECD klasifikacija: ekonomski integralni, intermedijalni i marginalizovani prostori). Pri tome ne treba mešati tipologizaciju i regionalizaciju. Tip bazira na sličnostima između različitih celina u prostoru i vremenu, dok regionalizacija više bazira na osnovnim razlikama između prostora. Tipologija uvek prethodi regionalizaciji.

Koncept svetske tiplogije poljoprivrede bazira na diferencijaciji karakteristika koje se odnose na sledeća pitanja: (1) socijano-vlasničke odlike odlučuje); (2) organizaciono-tehničke odlike - kako se koriste rad i kapital (stepen intenzivnosti); (3) proizvodne odlike - šta se, u kojim količinama i sa kojim ciljem proizvodi; (4) strukturne odlike - kakvi su odnosi izmpoljoprivrede. Na osnovu diferenciranih odlika poljoprivrede utvrđuje se tip poljoprivrede. Tipovi prvog svetskog reda (E,L,T,M,S,A) odslikavaju globalne karakteristike poljoprivrede. E nose tipovi tradicionalne, ekstenzivne poljorivrepr. nomadska polj.). Oznaku L nose tradicionalne poljoprivrede sa velikim posedima (latifuncije, plantaže i dr.). Tradicionalne poljoprivrede sa malim posedima nose oznaku T, tržišno orijentisane M, S su podruštvljene poljoprivrede, dok oznaku A imavisoko specijalizovana poljoprivreda usmerena ka intenzivnom stočarstvu.

Opšrirnije videti: M.Todorović (2002): Osnove tipologije i regionalizacije poljoprivrede Srbije, Srpsko geografsko društvo, Beograd


243

celu privredu jedne zemlje. Unutar ovako vezanog sistema moderne ljoprivrede pojedinačni poljoprivredni proizvođači, koji se bave primarnom

proizvodnjom, iz dana u dan su sve više zavisni od industrije i drugih vanpoljoprivrednih delatnosti. Gledano vrednosno, najveći deo faktora primarne

vlja se izvan same poljoprivrede, shvaćene u užem smislu. Klasičan primer za to je poljoprivrednik koji je u tradicionalnoj poljoprivredi, da bi držao konja, morao da seje i ovas. Danas on kupuje gorivo za traktor koji je takođe kupio od fabrike za proizvodnju poljoprivredne opreme. Slična je njegova zavisnost od industrije i u pogledu snabdevanja stočnom hranom, veštačkim đubrivom, sredstvima za zaštitu, farmaceutskim

Tipologija poljoprivrede

Termin TIP označava zbir svojstava koji diferencira zasebne grupe unutar iste vrte. edmete i pojave nekog jednovrstnog

područja deli po srodnosti u kompleksima karakteristika. Različite varijable opisuju stanje agrosistema. Grupisanje po varijablama definiše autonomne podsisteme poljoprivrede. Teorijski posmatrano, najčešće se govori o bipolarnoj strukturi poljoprivrede. U tom smislu se razlikuju tradicionalni i moderni agrosistemi (Larson O.F. and Rogers E.M :Rural Society in Transition – Our Changes of Rural Society:

67). Tipologija poljoprivrede se vrlo često oslanja na podelu farmi i njihove veličine (britanska agrogeografska škola – A.Young). Danas se tipologiji poljoprivrede prilazi sa najšireg stanovišta. U tom smislu se sve više govori o smeštanju različitih tipova poljoprivrede unutar sistematizovanih ruralnih oblasti (OECD klasifikacija: ekonomski integralni, intermedijalni i marginalizovani prostori). Pri tome ne treba mešati tipologizaciju i regionalizaciju. Tip bazira na sličnostima između različitih celina u prostoru i

regionalizacija više bazira na osnovnim razlikama između prostora.

Koncept svetske tiplogije poljoprivrede bazira na diferencijaciji karakteristika koje se vlasničke odlike - ko je vlasnik zemljišta (ko

kako se koriste rad i kapital (stepen šta se, u kojim količinama i sa kojim ciljem kakvi su odnosi između različitih grana

poljoprivrede. Na osnovu diferenciranih odlika poljoprivrede utvrđuje se tip poljoprivrede. Tipovi prvog svetskog reda (E,L,T,M,S,A) odslikavaju globalne karakteristike poljoprivrede. E nose tipovi tradicionalne, ekstenzivne poljorivrede (na pr. nomadska polj.). Oznaku L nose tradicionalne poljoprivrede sa velikim posedima (latifuncije, plantaže i dr.). Tradicionalne poljoprivrede sa malim posedima nose oznaku T, tržišno orijentisane M, S su podruštvljene poljoprivrede, dok oznaku A ima visoko specijalizovana poljoprivreda usmerena ka intenzivnom stočarstvu.

M.Todorović (2002): Osnove tipologije i regionalizacije poljoprivrede

244

Tabela 5.1: Dijagnostičke odlike poljoprivredeBr.polj.gazdinstava Navodnjavane površineKorišćenje poljop.zemljišta Broj uslovnih grla stoke po gazdinstvuKorišćenje polj.zemljišta u vlasništvu tradicionalnih zajednica

Broj uslovnih grla travojeda

Korišćenje polj.zemljšta u tradicionalnim oblicima zakupa

Broj uslovnih grla vučne i radne stoke

Polj.zemljište u privatnom vlasništvu Broj zaposlenihPolj.zemljište u kolektivnom vlasništvu Fond mehaničke vučne sileObradivo zemljšte Veštačko đubrivo (aktivne materije)Obradivo zemlj. pod jedn. biljkama, ugarom i neobrađ.oranicama

Ukupna proizvodnja (u žitnim jed.)

Požnjevene površine jednog.biljaka Ukupna stočna proizv. (u žitnim jed.)Površine pod višegodišnjim zasadima Ukupna proizv. Industrij. Bilja (u ž.j.)Površine pod livadama i pašnjacima Ukupna robna proizv. (u žitnnim jed.)Površine pod jestivim lukturama Ukupna robna stočna proizv. (u ž.j.)

Navedeno prema: Kostrowicki J., Szyrmer J. (1991): Agricultural Typology Guidelines, Institute of Geography and Spatial Organization, Warszaw, pp. 2

Svetska poljoprivreda se deli šest tipova I reda, tipova III reda. Tipologizacija poljoprivrede Srbije izgledala bi ovakoI - Tradicionalna poljoprivreda (T) sa 4 tipa trećeg reda Tmm – mešovita, srednje radno intenzivna, nisko produktivna i polutržišna) površine Tmo – mešovita, usitnjena, srednje radno intenzivna, visoka produkt.zemljišta i niska produkt. rada, niskorobna – 2,06 polj.površine Tmy –mešovita, usitnjena, radno intenzivna, sa srednjim ulagproduktivna, nisko tržišna, sa dominacijom biljne proizvodnje Tmg –mešovita, srednje radno intenzivna, sa srednjim ulag.kapitala, srednje produktivna i robna, sa dominacijom biljne proizvodnje – 7,86% polj.povrII – Tržišni tipovi poljoprivrede (M) sa 8 tipova trećeg redaMmr – mešovita, nisko radno intenzivna sa visokim ulaganjem kapitala, srednje produkt. i tržišna, sa prevagom biljne proizvodnje – 7,77% polj.površineMmf –mešovita, srednje radno intenz. sa visokim ulag.kapitala, produktivna, tržišna, mešovita sa prevagom biljne proizvodnje i značajnim udelom voćarstva polj.površine Mmv –mešovita, nisko radno intenz. sa visokim ulag.kapitala, visoko produktivna, sa prevagom jednogodišnjih bijaka) – 27,64% polj.površine Mmz – mešovita, nisko radno intez. sa rednjim ulag.kapitala, srednje ili nisko produktivna, srednje tržišna, sa prevagom stočarske proizvodnje – 4,82 % polj. površineMmg – mešovita, nisko radno intenz., srednje produktivna i trstočarske proizvodnje – 13,77% polj.površine Mmw – mešovita, srednje radno intenzivna sa visokim ulag.kapitala, srednje produktivna i tržišna, sa prevagom stočarske proizvodnje – 1,69% polj.povrišneMmm – mešovita, srednje radno intenzivna sa visokim ulaganjem kapitala, produktivna i tržišna – 2,87% polj.površine Mmt – mešovita, srednje radno intenzivna, kapitalno intenzivna, produktivna, polutržišna sa znatnim učešćem voćarstva – 4,20% polj.povrišne

Tabela 5.1: Dijagnostičke odlike poljoprivrede Navodnjavane površine Broj uslovnih grla stoke po gazdinstvu Broj uslovnih grla travojeda

Broj uslovnih grla vučne i radne stoke

Broj zaposlenih Fond mehaničke vučne sile Veštačko đubrivo (aktivne materije) Ukupna proizvodnja (u žitnim jed.)

Ukupna stočna proizv. (u žitnim jed.) Ukupna proizv. Industrij. Bilja (u ž.j.)

kupna robna proizv. (u žitnnim jed.) Ukupna robna stočna proizv. (u ž.j.)

Navedeno prema: Kostrowicki J., Szyrmer J. (1991): Agricultural Typology Guidelines, Institute of Geography and Spatial Organization, Warszaw, pp. 21.

šest tipova I reda, dvadeset podtipova II reda i sto tipova III reda. Tipologizacija poljoprivrede Srbije izgledala bi ovako:

vna, nisko produktivna i polutržišna) – 1,37% polj.

mešovita, usitnjena, srednje radno intenzivna, visoka produkt.zemljišta i niska

mešovita, usitnjena, radno intenzivna, sa srednjim ulaganjem kapitala, nisko produktivna, nisko tržišna, sa dominacijom biljne proizvodnje – 0,75% polj.površine

mešovita, srednje radno intenzivna, sa srednjim ulag.kapitala, srednje produktivna i 7,86% polj.površine

Tržišni tipovi poljoprivrede (M) sa 8 tipova trećeg reda mešovita, nisko radno intenzivna sa visokim ulaganjem kapitala, srednje produkt. i

7,77% polj.površine z. sa visokim ulag.kapitala, produktivna, tržišna,

mešovita sa prevagom biljne proizvodnje i značajnim udelom voćarstva – 25,5 %

mešovita, nisko radno intenz. sa visokim ulag.kapitala, visoko produktivna, sa

mešovita, nisko radno intez. sa rednjim ulag.kapitala, srednje ili nisko produktivna, 4,82 % polj. površine

mešovita, nisko radno intenz., srednje produktivna i tržišna, mešana sa prevagom

mešovita, srednje radno intenzivna sa visokim ulag.kapitala, srednje produktivna i 1,69% polj.povrišne

intenzivna sa visokim ulaganjem kapitala, produktivna i

mešovita, srednje radno intenzivna, kapitalno intenzivna, produktivna, polutržišna sa


Prerada i distribucija u ovakvom sistemu uključuje niz specijalizovanih faza dorade i prerade primarnih poljoprivrednih proizvoda, zatim pakovanje i doturanje prehrambenih artikala do potrošača (mlekare, hladnjače, sušare, pogoni za pakovanje mesa, fabrike konzervi, uljare, mlinovi i sl.). Razume se da postoji i čitav niz drugih aktivnosti za koje je moderna poljoprivreda životno vezana u okviru datog sistema agroindustrijskog kompleksa. To su obrazovanje, naučno istraživački rad, komunikacije, sistemi informacija, oblasti obrazovanja moderna poljoprivreda zahteva sve manje „učitelja poljoprivrednih veština“, koje su karakterisale tradicionalnu poljoprivredu. Umesto toga, povećava se uloga onih koji učestvuju u obrazovanju poljoprivrednika kroz demonstriranje primene modernih faktora proizvodnje, odnosno nove tehnologije u sklopu moderne poljoprivrede. Ovo obrazovanje se posebno proširuje znanjima iz oblasti problematike cena poljoprivrednih proizvoda, dohodovne politike, spoljne trgovine, urbanomenadžmenta, ruralnog razvoja i sl.

Usluge sredstava komunikacije u modernoj poljoprivredi su u neprekidnom porastu. Poljoprivrednici (koji uzimaju učešća u raznim intervjuima), naučnici, političari, predstavnici drugih sektora kojirezultatima istraživanja i razvoja, škole, šire javne službe, novine, stručne publikacije, televizija, radio i dr. , svi danas obaveštavaju poljoprivredu o drugima i druge o poljoprivredi. Ovome treba dodati da preko određenih vladinih ili privatnih agencija, uključujupoljoprivredu. Tu su institucije za zaštitu zdravlja preko kontrole kvaliteta hrane, institucije za planiranje komunalnog, odnosno ruralnog razvoja, za turizam i rekreaciju i sl.

Samo po sebi se razume da ni funkcije poljopU tradicionalnoj poljoprivredi funkcije se, prvenstveno, svode na zadovoljavanje elementarnih čovekovih potreba, s jedne strane i, s druge strane, na obezbeđenje uslova za razvoj drugih delatnosprivrednom razvoju zemlje (pre svega industrija). Te funkcije suproizvodnja potrebnih količina hrane kako za poljoprivredno, tako i za sve brojnije nepoljoprivredno stanovništvo; (2) ostvarenje što veće akumulacirazvoj nepoljoprivrednih delatnosti; (3) oslobađanje poljoprivredne radne snage kao značajnog faktora za razvoj nepoljoprivrednih delatnosti; tržišta za određene industrijske proizvode i sl.

U modernoj poljoprivredi, odnosno u višoj fafunkcije poljoprivrede se znatno modifikuju. Modifikuje se funkcija poljoprivrede u smislu zadovoljenja čovekovih potreba ishrane koja dobija svoje nove dimenzije u pogledu strukture, kvaliteta i kvantiteta prehrambenih


245

u ovakvom sistemu uključuje niz specijalizovanih faza dorade i prerade primarnih poljoprivrednih proizvoda, zatim pakovanje i doturanje prehrambenih artikala do potrošača (mlekare, hladnjače, sušare,

, uljare, mlinovi i sl.). Razume se da postoji i čitav niz drugih aktivnosti za koje je moderna poljoprivreda životno vezana u okviru datog sistema agroindustrijskog kompleksa. To su obrazovanje, naučno istraživački rad, komunikacije, sistemi informacija, javne usluge i sl. U oblasti obrazovanja moderna poljoprivreda zahteva sve manje „učitelja poljoprivrednih veština“, koje su karakterisale tradicionalnu poljoprivredu. Umesto toga, povećava se uloga onih koji učestvuju u obrazovanju

emonstriranje primene modernih faktora proizvodnje, odnosno nove tehnologije u sklopu moderne poljoprivrede. Ovo obrazovanje se posebno proširuje znanjima iz oblasti problematike cena poljoprivrednih proizvoda, dohodovne politike, spoljne trgovine, urbano-industrijskog razvoja,

Usluge sredstava komunikacije u modernoj poljoprivredi su u neprekidnom porastu. Poljoprivrednici (koji uzimaju učešća u raznim intervjuima), naučnici, političari, predstavnici drugih sektora koji izveštavaju o rezultatima istraživanja i razvoja, škole, šire javne službe, novine, stručne publikacije, televizija, radio i dr. , svi danas obaveštavaju poljoprivredu o drugima i druge o poljoprivredi. Ovome treba dodati da se i druge javne usluge,

privatnih agencija, uključuju u modernu poljoprivredu. Tu su institucije za zaštitu zdravlja preko kontrole kvaliteta hrane, institucije za planiranje komunalnog, odnosno ruralnog razvoja, za

se razume da ni funkcije poljoprivrede nisu uvek bile iste. U tradicionalnoj poljoprivredi funkcije se, prvenstveno, svode na zadovoljavanje elementarnih čovekovih potreba, s jedne strane i, s druge strane, na obezbeđenje uslova za razvoj drugih delatnosti kojima se daje prioritet u

vega industrija). Te funkcije su sledeće: (1) proizvodnja potrebnih količina hrane kako za poljoprivredno, tako i za sve

ostvarenje što veće akumulacije za oslobađanje poljoprivredne radne snage

kao značajnog faktora za razvoj nepoljoprivrednih delatnosti; (4) stvaranje

U modernoj poljoprivredi, odnosno u višoj fazi njenog razvoja, ove funkcije poljoprivrede se znatno modifikuju. Modifikuje se funkcija poljoprivrede u smislu zadovoljenja čovekovih potreba ishrane koja dobija svoje nove dimenzije u pogledu strukture, kvaliteta i kvantiteta prehrambenih

246

artikala koje čovek troši. I ne samo da se ne može više govoriti o zadovoljenju elementarnih potreba u ishrani stanovništva, već se i sve ostale funkcije poljoprivrede modifikuju u stalnom procesu razvijanja uzajamnih veza i odnosa poljoprivrede i nepoljoprivrednih delatnosti. Tako se u funkcije moderne poljoprivrede ubrajaju sledeće: (1) proizvodnja sirovina za čitav niz industrijskih grana koje se bave doradom ili preradom primarnih poljoprivrednih proizvoda u cilju zadovoljenja modifikovanih čovekovih potreba, bilo u ishrani, bilo u odevanju i sl; industrijske proizvode i to ne samo tržišta široke potrošnje, već i tržišta za proizvode industrije koja oprema modernu poljoprivredu potrebnim inputima; (3) daleko značajnija uloga u regulisanju odnosa izvoz sirovina za agroprerađivačku industriju), odnosno u regulisanju spoljnotrgovinskog bilansa.

Iz svega ovoga može se izvući zaključak o apsolutnoj neminovnosti izmene zastarelih pristupa poljoprivredi i to ne samo u tehsmislu, već i daleko šire. O tome danas nema spora ni u jednoj teoriji privrednog razvoja i rasta nacionalnih ekonomija u bilo kome delu sveta. Transformacija poljoprivrednog sektora se posmatra kao tehničkodruštveno-ekonomski proces. Ovde treba ipak istaći i da se sve više ukazuje na probleme koje donosi proces transformacije poljoprivrede preko koga se često zloupotrebljavaju mogućnosti nauke i nove tehnologije, a koji narušava prirodni odnos čoveka i njegovog okruženja.

Tehničko-tehnološki aspekt

poljoprivrede

5.3.1 Pojam, uzrok i ciljevi zelene revolucije

Zelena revolucija, shvaćena kao era razvoja moderne poljoprivrede podrazumeva skup hiperrevolucionarnih pojava u domenu proizvodnje hrane. U tom smislu ona je simbol primenjene nauke za opšte poboljšanje života na našoj planeti, i to ne za pedeset ili sedamdeset pet godina, već u roku od desetak godina. Ne poričući trijumf prve faze zelene revolucije, protagonisti alternativnih sistema u poljoprivredi budućnosti, o kojima se sve više govoritokom poslednje decenije 20. veka, argumente za svoje pristupe nalaze, između ostalog i u početnim formama revolucionisanja proizvodnje hrane, upravo zato

čovek troši. I ne samo da se ne može više govoriti o zadovoljenju elementarnih potreba u ishrani stanovništva, već se i sve ostale funkcije poljoprivrede modifikuju u stalnom procesu razvijanja uzajamnih veza i odnosa

atnosti. Tako se u funkcije moderne proizvodnja sirovina za čitav niz

industrijskih grana koje se bave doradom ili preradom primarnih u cilju zadovoljenja modifikovanih čovekovih

ishrani, bilo u odevanju i sl; (2) obezbeđenje tržišta za industrijske proizvode i to ne samo tržišta široke potrošnje, već i tržišta za proizvode industrije koja oprema modernu poljoprivredu potrebnim inputima;

dnosa izvoz - uvoz (kako hrane tako i sirovina za agroprerađivačku industriju), odnosno u regulisanju

Iz svega ovoga može se izvući zaključak o apsolutnoj neminovnosti izmene zastarelih pristupa poljoprivredi i to ne samo u tehničko-tehnološkom smislu, već i daleko šire. O tome danas nema spora ni u jednoj teoriji privrednog razvoja i rasta nacionalnih ekonomija u bilo kome delu sveta. Transformacija poljoprivrednog sektora se posmatra kao tehničko-tehnološki i

ki proces. Ovde treba ipak istaći i da se sve više ukazuje na probleme koje donosi proces transformacije poljoprivrede preko koga se često zloupotrebljavaju mogućnosti nauke i nove tehnologije, a koji narušava prirodni

tehnološki aspekt transformacije

zelene revolucije

Zelena revolucija, shvaćena kao era razvoja moderne poljoprivrede podrazumeva skup hiperrevolucionarnih pojava u domenu proizvodnje hrane. U

slu ona je simbol primenjene nauke za opšte poboljšanje života na našoj planeti, i to ne za pedeset ili sedamdeset pet godina, već u roku od desetak godina. Ne poričući trijumf prve faze zelene revolucije, protagonisti

budućnosti, o kojima se sve više govori veka, argumente za svoje pristupe nalaze, između

ostalog i u početnim formama revolucionisanja proizvodnje hrane, upravo zato


što su one usko povezane sa samom prirodom i čovekovim vekovnastojanjem da poboljša uslove svoje egzistencije.izdvojiti nekoliko značajnijih etapa u razvoju poljoprivrede: period evolucije, poljoprivredna revolucija, zelena revolucija i postindustrijska era, ili druga zelena revolucija. Prva era evolutivnog razvoja poljoprivrede predstavlja dugi i veoma spori put razvoja koji se proteže sve do 19. veka. Druga era svoje temelje nalazi početkom 20. veka i traje narednih pet decenija. Era zelene revolucije svoje obrise dobija početkom pedesetnagoveštaje postindustrijske ere u proizvodnji hrane traje sve do danas.

Fenomen zelene revolucije se ne bi smeo posmatrati jednodimenzionalno, tj. isključivo kao era izvanrednog tehničkosmislu, problematiku zelene revolucije treba razmatrati bar u dve dimenzije, koje potom omogućavaju otkrivanje još čitavog niza njenih poddimenzija. Osnovne dimenzije se svode na sledeće: (1) zelena revolucija kao osnova revolucionisanja transformacije tradicionalne poljoprivrede, koja je dovela do pojave određenog kompleksa nazvanog moderna poljoprivreda; (2) zelena revolucija kao uzročnik čitavog niza pratećih pojava o kojima se danas razmišlja kao o ozbiljnim problemima daljeg razvoja ovako utemeljenog kompleksa moderne poljoprivrede.

Da bi se shvatio smisao prve dimenzije, mora se poći od osnovnih uzročnika pojave, vremena i područja u kojima seOpšte je poznata činjenica da je tehnički progres, koji je donela industrijska revolucija, daleko sporije prodirao u oblast poljoprivrede. Istina, opšta poljoprivredna revolucija pokrenuta je u Engleskoj još u 16. veku (pa i u drugim evropskim zemljama), da bi bila nešto ubrzana u Engleskoj u toku 18. veka. Međutim, njeno rapidno ubrzanje javlja se tek u 20. veku. revolucionisanja poljoprivrede leži u problemu zvanom populacija'' koji, iako poznat od ranije, postaje alarmantan polovinom 20. veka, kada dolazi do prave eksplozije stanovništva. O tome svedoče pobroja stanovnika u svetu tokom 20. veka: 1930milijarde, 1970-tih preko 4 milijarde, 1980-tih 4,4 milijarde, 1990milijardi i krajem veka preko 6 milijardi.

Ovaj problem zaokuplja pažnju istraživača počenaših dana. Postavljajući tzv. zakon o stanovništvu Maltus jeljudska populacija koja teži eksponencijalnom povećanju (2, 4, 8, 16), prevazići mogućnosti sveta da proizvede dovoljno hrane koja teži da se povećava linearno (1, 2, 3, 4). Rešenje ovoga problema on je video u ratovima, pojavama gladi i drugih prirodnih katastrofa, kao normalnim fenomenima koji dovode u ravnotežu rast populacije i proizvodnje hrane. Ovi Maltusovi teorijski pogledi,


247

što su one usko povezane sa samom prirodom i čovekovim vekovnim nastojanjem da poboljša uslove svoje egzistencije. U tom smislu, može se izdvojiti nekoliko značajnijih etapa u razvoju poljoprivrede: period evolucije, poljoprivredna revolucija, zelena revolucija i postindustrijska era, ili druga

rva era evolutivnog razvoja poljoprivrede predstavlja dugi i veoma spori put razvoja koji se proteže sve do 19. veka. Druga era svoje temelje nalazi početkom 20. veka i traje narednih pet decenija. Era zelene revolucije svoje obrise dobija početkom pedesetih godina i uz sve snažnije nagoveštaje postindustrijske ere u proizvodnji hrane traje sve do danas.

ne bi smeo posmatrati jednodimenzio-izvanrednog tehničko-tehnološkog progresa. U tom

oblematiku zelene revolucije treba razmatrati bar u dve dimenzije, koje potom omogućavaju otkrivanje još čitavog niza njenih poddimenzija.

: (1) zelena revolucija kao osnova poljoprivrede, koja je dovela do

pojave određenog kompleksa nazvanog moderna poljoprivreda; (2) zelena revolucija kao uzročnik čitavog niza pratećih pojava o kojima se danas razmišlja kao o ozbiljnim problemima daljeg razvoja ovako utemeljenog

Da bi se shvatio smisao prve dimenzije, mora se poći od osnovnih uzročnika pojave, vremena i područja u kojima se primenjuje zelena revolucija. Opšte je poznata činjenica da je tehnički progres, koji je donela industrijska

, daleko sporije prodirao u oblast poljoprivrede. Istina, opšta poljoprivredna revolucija pokrenuta je u Engleskoj još u 16. veku (pa i u drugim evropskim zemljama), da bi bila nešto ubrzana u Engleskoj u toku 18. veka.

ja se tek u 20. veku. Neposredni uzrok revolucionisanja poljoprivrede leži u problemu zvanom ,,hrana-siromaštvo-

koji, iako poznat od ranije, postaje alarmantan polovinom 20. veka, kada dolazi do prave eksplozije stanovništva. O tome svedoče podaci o kretanju broja stanovnika u svetu tokom 20. veka: 1930-tih 2 milijarde, 1960-tih 3

tih 4,4 milijarde, 1990-tih 5,5

Ovaj problem zaokuplja pažnju istraživača počev još od Maltusa do ajući tzv. zakon o stanovništvu Maltus je tvrdio da će

ljudska populacija koja teži eksponencijalnom povećanju (2, 4, 8, 16), prevazići mogućnosti sveta da proizvede dovoljno hrane koja teži da se povećava linearno 1, 2, 3, 4). Rešenje ovoga problema on je video u ratovima, pojavama gladi i

drugih prirodnih katastrofa, kao normalnim fenomenima koji dovode u ravnotežu rast populacije i proizvodnje hrane. Ovi Maltusovi teorijski pogledi,

248

bez obzira na njihovu krajnje reakcionarnu, naučno netačnu, neodrživu i iznad svega nehumanu suštinu, neprestano su izazivali diskusije od 1789. godine, pa sve do danas. Međutim, pozitivna strana tih diskusija jeste isticanje dinamike razvoja u prvi plan, te otuda i indirektni proizvodnji hrane.

Pitanje modernizacije poljoprivrede, naročito od pete decenije našeg veka (kada je na pomolu najveća eksplozija stanovništva), postavlja se kao veoma urgentno: povećati poljoprivrednu proizvodnju, odnosno revolucionsredstva ove proizvodnje, ili prihvatiti katastrofu koju čovečnagoveštava „gladna budućnost”. Šesta decenija je sva u znaku uzbune zbog nagoveštene budućnosti. To je doba borbe za razvoj i ovaj „rat” neće biti kratak. Jaz između bogatih i siromašnih je ne samo velik, već se on stalno povećava. Period između sredine šezdesetih i sredine sedamdesetih neki nazivaju „dekadom buđenja”zvani „hrana-siromaštvo-populacija”.4 Svet je pred dpoljoprivrednu proizvodnju ili se predati maltuzijanstvu. Eksplozija stanovništva se sve više ubrzava, čemu posebno doprinosi činjenica da zemlje trećeg sveta, na dostignutom nivou medicins„industrijsku stopu mortaliteta”, a „poljoprivrednu stopu nataliteta”Ovakva kombinacija kretanja stope mortaliteta i natalisveta", međutim, nije praćena odgovarajućim ekonomskim razvojem, naročito ne razvojem poljoprivredne proizvodnje. Otuda se ova situacija upravo i ispoljava kao izazov šezdesetih godina: do kraja veka poljoprivrednu proizvodnju ili prihvatiti Maltusove hipoteze

Razvoj nauke i sve veće korišćenje naučnih dostignuća u razvijenim zemljama omogućuje daleko širu primenu industrijskih metoda i u poljoprivredi nerazvijenih zemalja, odnosno zemalja u razvoju. To postaje jedan opšti pokret. Tvorac „paketa“ zelene revolucije, Norman Borlaug, dobija Nobelovu nagradu 1970. godine, upravo za rad iz oblasti visokorodniosnovnih hraniva sveta siromašnih. Tom prilikom predsednik Komiteta za nagrade izjavljuje: „Konačno ne moramo više biti pesimistični u pogledu ekonomske budućnosti nacija u razvoju“. 6 Tako je zelena revolucija, postavši

4 Videti više: Wortman S. and Cummings R., op.cit. p. 83. 5 Dumont R. and Rosier B. (1970): The Hungry Future, Methuen and Co. Ltd., London.6 John Todd u članku „A Modest Proposal: Science For The People“, objavljen u RaAgriculture, p. 264-266 i Michael Perelman, Op.cit. p. 112, kao primer šta se može dogoditi navode slučaj proizvodnje krompira u Irskoj koji je, presađen iz zapadne hemisfere, omogućavao izvanredne prinose po jedinici površine sve dok, u 1840-tim godbilo uništeno nekoliko uzastopnih žetvi. To je odvelo u smrt od gladi oko milion ljudi, a drugi

eakcionarnu, naučno netačnu, neodrživu i iznad svega nehumanu suštinu, neprestano su izazivali diskusije od 1789. godine, pa sve do danas. Međutim, pozitivna strana tih diskusija jeste isticanje dinamike

izazov za revolucionisanje u

Pitanje modernizacije poljoprivrede, naročito od pete decenije našeg veka (kada je na pomolu najveća eksplozija stanovništva), postavlja se kao veoma urgentno: povećati poljoprivrednu proizvodnju, odnosno revolucionisati sredstva ove proizvodnje, ili prihvatiti katastrofu koju čovečanstvu već odavno

. Šesta decenija je sva u znaku uzbune zbog nagoveštene budućnosti. To je doba borbe za razvoj i istovremenog saznanja da

ti kratak. Jaz između bogatih i siromašnih je ne samo velik, već se on stalno povećava. Period između sredine šezdesetih i sredine

zivaju „dekadom buđenja” u odnosu na svetski problem Svet je pred dilemom: povećati

poljoprivrednu proizvodnju ili se predati maltuzijanstvu. Eksplozija stanovništva se sve više ubrzava, čemu posebno doprinosi činjenica da zemlje trećeg sveta, na dostignutom nivou medicinsko-zdravstvene zaštite, imaju

oljoprivrednu stopu nataliteta” (Graf. 5.1).5 Ovakva kombinacija kretanja stope mortaliteta i nataliteta u zemljama "trećeg

, međutim, nije praćena odgovarajućim ekonomskim razvojem, naročito Otuda se ova situacija upravo i

ispoljava kao izazov šezdesetih godina: do kraja veka utrostručiti poljoprivrednu proizvodnju ili prihvatiti Maltusove hipoteze.

Razvoj nauke i sve veće korišćenje naučnih dostignuća u razvijenim iru primenu industrijskih metoda i u poljoprivredi

nerazvijenih zemalja, odnosno zemalja u razvoju. To postaje jedan opšti pokret. Tvorac „paketa“ zelene revolucije, Norman Borlaug, dobija Nobelovu nagradu 1970. godine, upravo za rad iz oblasti visokorodnih sorti pšenice i pirinča - tih osnovnih hraniva sveta siromašnih. Tom prilikom predsednik Komiteta za nagrade izjavljuje: „Konačno ne moramo više biti pesimistični u pogledu

Tako je zelena revolucija, postavši

, Methuen and Co. Ltd., London. John Todd u članku „A Modest Proposal: Science For The People“, objavljen u Radical

266 i Michael Perelman, Op.cit. p. 112, kao primer šta se može dogoditi navode slučaj proizvodnje krompira u Irskoj koji je, presađen iz zapadne hemisfere, omogućavao

tim godinama pojavom epidemije, nije bilo uništeno nekoliko uzastopnih žetvi. To je odvelo u smrt od gladi oko milion ljudi, a drugi


simbol jednog od pozitivnih aspekata posmatranja budućeg sveta, predstavljena kao simbol snage primenjene nauke i tehnologije, koje su usmerene na opšte poboljšanje života svih ljudi na Zemlji.

Grafik 5.1: Demografski rast do kraja 20. vekaPreuzeto od: Dumont R. and Rosier B., The Hungry Future

I dok su počeci revolucionarnih promena u poljoprivredi bili usmereni na povećanje proizvodnje hrane u cilju izbegavanja pojava gladi u zemljama sa sve većom eksplozijom stanovništva, dotle su kasniji zahtevi za revolucionarnim promenama daleko širi (sprovođenje programa tzv. ruralnog

milion oteralo u prekomorsku emigraciju. Sličan primer može se navesti za proizvodnju suncokreta kod nas koji je između sedamdesetih i osamdesetih godina bio vrlo podložan pojavi bolesti, mada blažih epidemioloških razmera. Srećom, naučnici u našim institutima su brzo i uspešno sanirali ovaj problem.

0

0.5

1

1.5

2

2.5

3

18. vek

Sto

pa

ra

sta

Vreme

populacija proizvodnja

Prelom

Razvijanje

Tradicionalna situacija

Demografski talas

00.5

11.5

22.5

33.5

4

18. vek

19. vek

Sto

pa

ra

sta

Vreme

populacija proizvodnja

Zapadnoevropski model

Model zemlje u razvoju


249

bol jednog od pozitivnih aspekata posmatranja budućeg sveta, predstavljena kao simbol snage primenjene nauke i tehnologije, koje su usmerene na opšte

ast do kraja 20. veka The Hungry Future, Op.cit. p. 30.

I dok su počeci revolucionarnih promena u poljoprivredi bili usmereni na povećanje proizvodnje hrane u cilju izbegavanja pojava gladi u zemljama sa

stanovništva, dotle su kasniji zahtevi za revolucionarnim promenama daleko širi (sprovođenje programa tzv. ruralnog

milion oteralo u prekomorsku emigraciju. Sličan primer može se navesti za proizvodnju

ih i osamdesetih godina bio vrlo podložan pojavi bolesti, mada blažih epidemioloških razmera. Srećom, naučnici u našim institutima su brzo i

20. vek

proizvodnja trend

Demografski

19. vek

20. vek

proizvodnja trend

250

razvoja, programa horizontalne i vertikalne integracije u poljoprivredi i dr.). Sve više je u žiži strategija integralnog razvoja koja bi doprinela i smanjenju stope rasta stanovništva. S druge strane, čak i pod pretpostavkom značajnijeg smanjenja rasta populacije, stvoreno je uverenje da se stanovništvo „trećeg sveta“ može prehraniti jedino brzim širenjem tzv. zapadne poljoprivrede,podrazumeva i razvoj određenih organizacionih formi moderne poljoprivrede u sklopu sveukupnog privrednog razvoja. Takvoj poljoprivredi (kompleksu u domenu proizvodnje hrane), kao vrlo atraktivnoj privrednoj orijentaciji prse iz sledećih razloga: (1) poljoprivreda predstavlja delatnost u kojoj je većina ruralnog stanovništva, direktno ili indirektno, već uključena; (2) budući da se veliki deo porodičnog dohotka troši lokalno to omogućuje da se multiplefekti daljeg razvoja; (3) brojne delatnosti, u sklopu moderne agroprivrede, mogu se uspešno razvijati kao njeni snabdevači (proizvodnja semena, traktora, mineralnih đubriva, sredstva za zaštitu bilja, prerađivačka industrija i sl.)su udareni temelji jednoj novoj agroprivredi industrijski razvijenim zemljama, a presađena, najčešće neadaptiran„trećeg sveta“. Upravo ova činjenica znatnog stepena njene neadaptiranosti kreiraće onu drugu, problemsku dimenziju zelene revolucije

5.3.2 Sadržaj i faktori zelene revolucije Osnovna sadržina zelene revolucije može se sumirati kroz set sledećih tačaka: (1) otkrića novih proizvoda u oblasti primarne poljoprivredne proizvodnje i njihovo širenje na druge regione izvan mesta pronalaska; (2) genetička ukrštanja daleko efikasnijih biljnih vrsta i stočnih rasa; (3) razvoj proizvodnje i šira upotreba hemijskih đubriva i čitavog niza naučnosredstava za zaštitu i kontrolu biljnog i životinjskog sveta od štetočina i bolesti epidemioloških razmera; (4) razvoj poljoprivredne mehanizacije, izgradnja puteva i hidrotehničkih sistema; (5) razvoj sredstava masovne komunikacije i informatike; (6) razvoj agrobiznisa kao organizacione forme složenog sistema u domenu proizvodnje i distribucije hrane; (7) sve veća kvaobrazovanost poljoprivrednika; (8) sve veća poslovna efikasnost u oblasti proizvodnje hrane, koja se bazira, pre svega, na ostvarenjujedinici proizvodnje (zemljišna površina ili grlo stoke), po jedinici utrošenog ljudskog rada iskazanog utroškom vremena, te po jedinici investiranja u nove poduhvate iz domena agroprivrede. U osnovi svih ovih pojedinačnih elemenata, koji čine sadržinu zelene revolucije, nalazi se nauka kaja je i u poljoprivredi primenjena kroz industrijske metode. Upravo ovaj napredak nauke revolucionisao je poljoprivredu, omogućavajući vidni skok u svim slučajevima gde je ta nauka korišćena sistematski.

razvoja, programa horizontalne i vertikalne integracije u poljoprivredi i dr.). Sve koja bi doprinela i smanjenju stope

rasta stanovništva. S druge strane, čak i pod pretpostavkom značajnijeg e uverenje da se stanovništvo „trećeg

može prehraniti jedino brzim širenjem tzv. zapadne poljoprivrede, a što podrazumeva i razvoj određenih organizacionih formi moderne poljoprivrede u

Takvoj poljoprivredi (kompleksu u vrlo atraktivnoj privrednoj orijentaciji pristupa

(1) poljoprivreda predstavlja delatnost u kojoj je većina ruralnog stanovništva, direktno ili indirektno, već uključena; (2) budući da se

troši lokalno to omogućuje da se multipliciraju latnosti, u sklopu moderne agroprivrede,

mogu se uspešno razvijati kao njeni snabdevači (proizvodnja semena, traktora, mineralnih đubriva, sredstva za zaštitu bilja, prerađivačka industrija i sl.). Tako

koja je ponikla u zapadnim, industrijski razvijenim zemljama, a presađena, najčešće neadaptirana, u zemlje

. Upravo ova činjenica znatnog stepena njene neadaptiranosti u drugu, problemsku dimenziju zelene revolucije.

ori zelene revolucije

može se sumirati kroz set sledećih tačaka: (1) otkrića novih proizvoda u oblasti primarne poljoprivredne

i njihovo širenje na druge regione izvan mesta pronalaska; (2) ja daleko efikasnijih biljnih vrsta i stočnih rasa; (3) razvoj

proizvodnje i šira upotreba hemijskih đubriva i čitavog niza naučno-baziranih sredstava za zaštitu i kontrolu biljnog i životinjskog sveta od štetočina i bolesti

voj poljoprivredne mehanizacije, izgradnja puteva i hidrotehničkih sistema; (5) razvoj sredstava masovne komunikacije i informatike; (6) razvoj agrobiznisa kao organizacione forme složenog sistema u

hrane; (7) sve veća kvalifikovanost i šira obrazovanost poljoprivrednika; (8) sve veća poslovna efikasnost u oblasti

ostvarenju sve većih prinosa po jedinici proizvodnje (zemljišna površina ili grlo stoke), po jedinici utrošenog judskog rada iskazanog utroškom vremena, te po jedinici investiranja u nove

U osnovi svih ovih pojedinačnih elemenata, koji čine sadržinu zelene revolucije, nalazi se nauka kaja je i u poljoprivredi

ijske metode. Upravo ovaj napredak nauke revolucionisao je poljoprivredu, omogućavajući vidni skok u svim slučajevima


Faktori koji su omogućili pojavu zelene revolucije, odnosno direktno doveli do postizanja visokih prinosa po jedinici proizvodnje u poljoprivredi, istovremeno su snage njenog uticaja na transformisanje tradicionalne u modernu poljoprivredu. Najznačajniji faktori zelene revolucijeklasiranje zemljišta za svrhe korišćenja mineralnih đubriva; (3) pronalazak zaštitnih sredstava u biljnoj proizvodnji; (4) naučno bazirani sistemi korišćenja vode; (5) pojava novih izvora energije; (6) pojava i dalji razvoj novih delatnosti u sklopu moderne agroprivrede.

Napredak u povećanju prinosa (biogenetika)zakona o nasleđu (oko 1900. god) poslužilo je kao osnova za razvoj oblasti genetike, koja je opet, sa svoje strane, omogućila revolucionarni napredak u razvoju biljnog sveta i uzgoju stoke. Polazeći od same tradicije senajboljeg roda koji će poslužiti kao seme, odnosno najboljeg grla za priplod, ovome postupku su dodate nove dimenzije - omogućene napretkom u domenu genetike, hemije, fizike, psihologije, patologije, entomologije, matematike kao i drugih oblasti nauke. Naučnici su uspeli da otkriju nove biljke koje su daleko efikasnije u konvertovanju većeg stepena upotrebljavanih hraniva (naročito mineralnih đubriva). To se posebno odnosi na pšenicu i pirinač, a zatim i na kukuruz. Ove nove sorte, u stvari, efikasnije konvertuju ne sahraniva, već i vodu i energiju u ugljene hidrate sadržane u zrnu tradicionalnih sorata, koje su obično više i lisnatije, te uz primenu azotnih đubriva imaju tendenciju da relativno veći deo dodatnih uglproizvodi sama biljka, deponuju u lišće i ostale vegetativne delove biljke, a manje u plod (zrno). Tako je već 1920-tih godina u SAD osvojena proizvodnja hibridnog kukuruza, koga je ovde sledila pšenica, pirinač, zatim povrće, stočna hrana, voće, pa čak i šumarstvo. Dalje, zahvaljujući napretku nauke u drugim oblastima (naročito patologija bilja i entomologija) omogućeno je stvaranje posebnih sistema proizvodnje koji su najefikasniji kada su prilagođeni uslovima određenih regiona.

Klasiranje zemljišta prema kvalitetu mineralnih đubriva. Tako je napredak nauke o sastavu zemljišta i potrebi ishrane biljaka, omogućio da se determiniše sistem kombinacije mineralnih đubriva za određene biljne kulture u svakom pojedpovećane mogućnosti korišćenja mineralnih đubriva tretiraju kao glavni faktor ubrzanja poljoprivredne revolucije. U tom smislu mogu se navesti i podaci FAO koji potvrđuju izuzetan rast svetske potrošnje ovih đubriva. Ta potrošnNR Kine) izgleda ovako: početkom dvadesetog veka 2 mil. tona; pred prvi svetski rat 4 mil. tona; pred drugi svetski rat 9 mil. tona; sredinom pedesetih godina 21 mil. tona; sredinom šezdesetih godina 41 mil. tona i sredinom


251

Faktori koji su omogućili pojavu zelene revolucije, odnosno direktno prinosa po jedinici proizvodnje u poljoprivredi,

istovremeno su snage njenog uticaja na transformisanje tradicionalne u modernu i zelene revolucije su: (1) biotehnologija; (2)

ralnih đubriva; (3) pronalazak zaštitnih sredstava u biljnoj proizvodnji; (4) naučno bazirani sistemi korišćenja vode; (5) pojava novih izvora energije; (6) pojava i dalji razvoj novih delatnosti

(biogenetika) - otkriće Mendelovih ) poslužilo je kao osnova za razvoj oblasti

genetike, koja je opet, sa svoje strane, omogućila revolucionarni napredak u razvoju biljnog sveta i uzgoju stoke. Polazeći od same tradicije selekcioniranja najboljeg roda koji će poslužiti kao seme, odnosno najboljeg grla za priplod,

omogućene napretkom u domenu genetike, hemije, fizike, psihologije, patologije, entomologije, matematike kao i

sti nauke. Naučnici su uspeli da otkriju nove biljke koje su daleko efikasnije u konvertovanju većeg stepena upotrebljavanih hraniva (naročito mineralnih đubriva). To se posebno odnosi na pšenicu i pirinač, a zatim i na

fikasnije konvertuju ne samo navedena i energiju u ugljene hidrate sadržane u zrnu - za razliku od

tradicionalnih sorata, koje su obično više i lisnatije, te uz primenu azotnih đubriva imaju tendenciju da relativno veći deo dodatnih ugljenih hidrata, koje proizvodi sama biljka, deponuju u lišće i ostale vegetativne delove biljke, a

tih godina u SAD osvojena proizvodnja hibridnog kukuruza, koga je ovde sledila pšenica, pirinač, zatim povrće, stočna

ana, voće, pa čak i šumarstvo. Dalje, zahvaljujući napretku nauke u drugim oblastima (naročito patologija bilja i entomologija) omogućeno je stvaranje posebnih sistema proizvodnje koji su najefikasniji kada su prilagođeni uslovima

često se vrši radi upotrebe mineralnih đubriva. Tako je napredak nauke o sastavu zemljišta i potrebi ishrane biljaka, omogućio da se determiniše sistem kombinacije mineralnih đubriva za određene biljne kulture u svakom pojedinačnom lokalitetu. Otuda se povećane mogućnosti korišćenja mineralnih đubriva tretiraju kao glavni faktor ubrzanja poljoprivredne revolucije. U tom smislu mogu se navesti i podaci FAO koji potvrđuju izuzetan rast svetske potrošnje ovih đubriva. Ta potrošnja (bez NR Kine) izgleda ovako: početkom dvadesetog veka 2 mil. tona; pred prvi svetski rat 4 mil. tona; pred drugi svetski rat 9 mil. tona; sredinom pedesetih godina 21 mil. tona; sredinom šezdesetih godina 41 mil. tona i sredinom

252

sedamdesetih godina 70 mil. tona. S obzirom da je to input moderne poljoprivrede koji dolazi izvan njenog segmenta zvanog „primarna proizvodnja“ razumljivo je da je u početku „visoko-vrednosnim“, komercijalizovanim kulturama, kao što su pamuk, duvan,povrće i sl. Tek sa smanjenjem troškova proizvodnje ovih mineralnih đubriva omogućena je šira primena i kod „nisko-vrednosnih“(Meksiko pedesetih godina, Azija i ostali deo sveta u razvoju, gde spada i Jugoslavija, šezdesetih godina). Od tada je revolucija u poljoprivrepromovisana u zelenu revoluciju, i to upravo preko visokoprinosnih sortipšenice i pirinča uz odgovarajući „paket“ pratećih tehničkoprimarnoj poljoprivredi.

Pronalazak zaštitnih sredstava u biljnoj proizvodnjiobavezni „paket“ mera koje uslovljavaju visoke prinose novih sorti semena. Tako pronalaženje fungicida, insekticida i herbicida omogućava prevazilaženje tradicionalno-intenzivnog sistema korišćenja zemljišuvođenje sistema monokulture koji poljoprivrednike vodi ka sve većem stepenu specijalizacije i u primarnoj poljoprivredi. Slične posledice javljaju se i u domenu stočarske proizvodnje, gde se uvodi čitav sistem hemijskih hraniva u vidu koncentrata. No, oba ova sistema su još skupa i isplativa samo pri ostvarenju optimalnih prinosa.

Sistem korišćenja voda (irigacije) - koji je poznat još iz antičkih vremena danas predstavlja obavezni elemenat „paketa“poljoprivredi. Omogućuje racionalno korišćenje zemljišta i ostalih faktora proizvodnje u cilju ostvarenja optimalnih prinosa u biljnoj proizvodnji, a indirektno i u stočarskoj proizvodnji.

Pronalazak novih izvora energije koji se masovno mogu koristiti i u oblasti proizvodnje hrane - tokom našeg veka, modernom poljoprivredniku omogućuje da postane efikasniji. Poseban značaj pridaje se električnoj energiji i nafti, čija upotreba omogućuje širi razvoj irigacionih sistema (uređenje zemljišta, drenaža, ogledna polja za uvođenje određenih sistema proizvodnje), zatim mehanizaciju čitavog niza poslova (obrada zemljišta, zaštita useva čak i iz aviona, brza žetva specijalizovanim mašinama), te uvođenje novih delatnosti kao što su industrijska dorada, prerada i skladištenje poZahvaljujući ovim izvorima energije takođe je usavršen i ubrzan transport u svim segmentima modernog agrokompleksa.

Pojava i razvoj novih delatnosti u sklopu agrokompleksa kao moderne agroprivrede - ovde se razvija čitav niz delatnosti u vidu industrijskih grana kao što su: proizvodnja semenske robe, proizvodnja mineralnih đubriva i

il. tona. S obzirom da je to input moderne izvan njenog segmenta zvanog „primarna

razumljivo je da je u početku upotrebljavan, prvenstveno, u , komercijalizovanim kulturama, kao što su pamuk, duvan,

povrće i sl. Tek sa smanjenjem troškova proizvodnje ovih mineralnih đubriva vrednosnih“ kultura, kao što je pšenica

(Meksiko pedesetih godina, Azija i ostali deo sveta u razvoju, gde spada i odina). Od tada je revolucija u poljoprivredi, u stvari, i

pravo preko visokoprinosnih sorti pratećih tehničko-tehnoloških mera u

h sredstava u biljnoj proizvodnji - takođe spada u mera koje uslovljavaju visoke prinose novih sorti semena.

Tako pronalaženje fungicida, insekticida i herbicida omogućava prevazilaženje intenzivnog sistema korišćenja zemljišta (plodored), odnosno

uvođenje sistema monokulture koji poljoprivrednike vodi ka sve većem stepenu specijalizacije i u primarnoj poljoprivredi. Slične posledice javljaju se i u domenu stočarske proizvodnje, gde se uvodi čitav sistem hemijskih hraniva u

du koncentrata. No, oba ova sistema su još skupa i isplativa samo pri

koji je poznat još iz antičkih predstavlja obavezni elemenat „paketa“ moderne tehnologije u

di. Omogućuje racionalno korišćenje zemljišta i ostalih faktora proizvodnje u cilju ostvarenja optimalnih prinosa u biljnoj proizvodnji, a

Pronalazak novih izvora energije koji se masovno mogu koristiti i u tokom našeg veka, modernom poljoprivredniku

. Poseban značaj pridaje se električnoj energiji i nafti, čija upotreba omogućuje širi razvoj irigacionih sistema (uređenje

uvođenje određenih sistema proizvodnje), zatim mehanizaciju čitavog niza poslova (obrada zemljišta, zaštita useva čak i iz aviona, brza žetva specijalizovanim mašinama), te uvođenje novih delatnosti kao što su industrijska dorada, prerada i skladištenje poljoprivrednih proizvoda. Zahvaljujući ovim izvorima energije takođe je usavršen i ubrzan transport u

Pojava i razvoj novih delatnosti u sklopu agrokompleksa kao sinonima niz delatnosti u vidu industrijskih proizvodnja mineralnih đubriva i


hemijskih sredstava za zaštitu bilja i stoke. Takođe se uvode industrijske metode u stočarsku proizvodnju. Tu su i specijalizovane prometne orza snabdevanje stanovništva hranom, a primarne poljoprivrede, “vrednim“ inputima. Svemu ovome treba dodati izgradnju infrastrukturestvaranje specijalizovanih organizacija za transport poljoprivrednih proizvoda od kojih je još uvek većina lako kvarljiva.

Ovako tretirani faktori zelene revolucije upućuju na potrebu uvođenja novog termina – tzv. paketa zelene revolucije. Pod ovim pojmom se podrazumeva da visokorodne sorte ne mogu dati očekivane rezultate ukoliko se paralelno ne usvoji nova tehnologija koja podrazumeva klasiranje zemljišta, upotrebu mineralnih đubriva, zaštitnih sredstava i mehanizacije, korišćenje voda i novih izvora energije.

5.3.3 Problemi zelene revolucije Kao što je istaknuto na početku razmatranja ove problemarevolucija ima dve dimenzije. Kada je reč o njenoj drugoj dimenziji u daljoj analizi treba računati sa dokazanom hipotezom da je zelena revolucija (kao i većina brzih revolucija) stvorila ipak više dugoročnih problema nego što je dala kratkoročnih rešenja. Činjenica da jedna kultura može da da više proizvoda pomoću većeg prinosa po jedinici i uz manji ljudski napor, sama po sebi se ističe kao primer ljudskog progresa. Sve do skoro bilo je malo razloga da se ovo dovodi u pitanje. Najznačajnije je bilo da poljoprivreda proizvodi dovoljno hrane za domaće potrebe uz određene viškove za izvoz, podsticaji za tehnologiju koja se koristi u ovakvoj proizvodnji. Tako je svakovrsna propaganda, godinama upotrebljavana, uspela da zatvoiluzije po kojima je jedini cilj poljoprivrede da proizvede hranu, dok je njena istorijska uloga - očuvanje produktivnosti zemljišta u cilju opstanka čovečanstva - bila skoro zaboravljena. Otuda se mora prihvatiti kao činjenica da je zelena revolucija, suočena sa zahtevima da da brzo rešenje problema „siromaštvo–populacija“ u modernoj agroprivredi, pored izvanrednih kreirala istovremeno i dve velike skupine problema. Prva skupina se javlja na relaciji potreba za sve većom količinom hrane, a to je visina troškova proizvodnje. Druga skupina se odnosi na mnogovrsne limite i hazarde moderne agroprivrede.

Visina troškova - danas u svetu sve više prevladava definitivno ubeđenje da je vreme proizvodnje jevtine hrane ostalo daleko iza namogućnosti proizvodnje ogromnih količina hrane, koje bi zadovoljile rastuće potrebe ljudi, danas su vezane, pre svega, za velike troškove društva kao celine.


253

hemijskih sredstava za zaštitu bilja i stoke. Takođe se uvode industrijske Tu su i specijalizovane prometne organizacije nom, a primarne poljoprivrede, “vanpoljopri-me treba dodati izgradnju infrastrukture i

stvaranje specijalizovanih organizacija za transport poljoprivrednih proizvoda

Ovako tretirani faktori zelene revolucije upućuju na potrebu uvođenja tzv. paketa zelene revolucije. Pod ovim pojmom se

podrazumeva da visokorodne sorte ne mogu dati očekivane rezultate ukoliko se i nova tehnologija koja podrazumeva klasiranje zemljišta,

mineralnih đubriva, zaštitnih sredstava i mehanizacije, korišćenje voda

Kao što je istaknuto na početku razmatranja ove problematike, zelena revolucija ima dve dimenzije. Kada je reč o njenoj drugoj dimenziji u daljoj analizi treba računati sa dokazanom hipotezom da je zelena revolucija (kao i većina brzih revolucija) stvorila ipak više dugoročnih problema nego što je dala

čnih rešenja. Činjenica da jedna kultura može da da više proizvoda pomoću većeg prinosa po jedinici i uz manji ljudski napor, sama po sebi se ističe kao primer ljudskog progresa. Sve do skoro bilo je malo razloga da se ovo

bilo da poljoprivreda proizvodi dovoljno hrane za domaće potrebe uz određene viškove za izvoz, čime se mogu opravdati podsticaji za tehnologiju koja se koristi u ovakvoj proizvodnji. Tako je svakovrsna propaganda, godinama upotrebljavana, uspela da zatvori svet u iluzije po kojima je jedini cilj poljoprivrede da proizvede hranu, dok je njena

očuvanje produktivnosti zemljišta u cilju opstanka bila skoro zaboravljena. Otuda se mora prihvatiti kao činjenica da

a da da brzo rešenje problema „hrana-u modernoj agroprivredi, pored izvanrednih dostignuća,

kreirala istovremeno i dve velike skupine problema. Prva skupina se javlja na om hrane, a to je visina troškova

proizvodnje. Druga skupina se odnosi na mnogovrsne limite i hazarde moderne

danas u svetu sve više prevladava definitivno ubeđenje da je vreme proizvodnje jevtine hrane ostalo daleko iza nas. U stvari, mogućnosti proizvodnje ogromnih količina hrane, koje bi zadovoljile rastuće potrebe ljudi, danas su vezane, pre svega, za velike troškove društva kao celine.

254

I ne samo direktne troškove, već posebno one posredne, kao što su: pogoršanje kvaliteta hrane, razaranje ruralne kulture i njenog okruženja, porast negativnih posledica masovnog, i sve manje kontrolisanog, odliva stanovništva sa sela u gradove, sve češća pojava monopola u proizvodnji hrane i sl.

Limiti i hazardi moderne poljoprivredemoderne tehnologije u proizvodnji hrane zagađuje se čovekovo okruženje dok istovremeno rastu zdravstveni problemi koji se javljaju kao posledica upotrebe veštačkih đubriva i pesticida u biljnoj proizvodnji, kao i hemikalija u stočarsproizvodnji. U savremenoj literaturi iz ove oblasti sve češće se nailazi na ozbiljne rasprave koje se bave dokazima da su već dostignute granice potencijalnog rasta prinosa po jedinici proizvodnje koji bi pokrio troškove tehnoloških inovacija, uz garanciju očuvanja čovekove okoline i njegovog zdravlja. Ovakva zelena revolucija (za koju se sve glasnije tvrdi da je, u stvari, hemijska revolucija ponikla u Americi i presađena u zemlje trećeg sveta) nije oblikovana sa stanovišta čitavog niza etičkih komponemisli na ekološku, zatim na socijalnu, pa i političku etiku.

Ekološki aspekt zelene revolucije - vezuje se za tvrdnju da najveći pobornici nove tehnologije u proizvodnji hrane, nisu poljoprivredni proizvođači i naučnici koji su, gledano u celini, svesni kompleksnosti problema jednog stabilnog svetskog sistema proizvodnje hrane. Najveći pobornici ove tehnologije očito su proizvođači hemikalija koji je vrednuju isključivo preko visine ostvarenog profita. Na samom početku pojave nove tepoljoprivredi ona je cenjena, pre svega, zbog toga što je omogućavala milionima ljudi da napuste zemlju i sela u zamenu za „urbani raj“dugotrajnog i napornog rada u poljoprivredi. Tačno je da su sredstva ovakvog oslobađanja, kao što su hemikalije, mašinerija, monokultura i hibridne sorte semena, ublažile oskudice i težinu rada u oblasti proizvodnje hrane, ali je tačno i to da su istovremeno prouzrokovale mnoštvo ekonomskih i ekoloških problema.

Preplićući se u uzajamnom intenzitetu stvaranja posledice zelene revolucije posebno ugrožavaju osnovne potencijale raspoloživog obradivog zemljišta. Uz to, tokom poslednjih četrdesetak godina, ruralna sredina razvijenog sveta je iz temelja izmenjena: postala je potpuno jedne jedine strategije proizvodnje hrane - hemijske strategije. U takvoj strategiji se ovaj svet poslednjih decenija suočava sa ogromnim naporima da je nastavi, između ostalog, i zbog pojave sve vidnijih nestašica fosilnih energetika i hemijskih sredstava na kojima je bazirana ova strategija

I ne samo direktne troškove, već posebno one posredne, kao što su: pogoršanje ta hrane, razaranje ruralne kulture i njenog okruženja, porast negativnih

posledica masovnog, i sve manje kontrolisanog, odliva stanovništva sa sela u gradove, sve češća pojava monopola u proizvodnji hrane i sl.

Limiti i hazardi moderne poljoprivrede – nekontrolisanom primenom tehnologije u proizvodnji hrane zagađuje se čovekovo okruženje dok

koji se javljaju kao posledica upotrebe veštačkih đubriva i pesticida u biljnoj proizvodnji, kao i hemikalija u stočarskoj proizvodnji. U savremenoj literaturi iz ove oblasti sve češće se nailazi na ozbiljne rasprave koje se bave dokazima da su već dostignute granice potencijalnog rasta prinosa po jedinici proizvodnje koji bi pokrio troškove

ciju očuvanja čovekove okoline i njegovog (za koju se sve glasnije tvrdi da je, u stvari,

hemijska revolucija ponikla u Americi i presađena u zemlje trećeg sveta) nije oblikovana sa stanovišta čitavog niza etičkih komponenata. Pre svega, tu se misli na ekološku, zatim na socijalnu, pa i političku etiku.

vezuje se za tvrdnju da najveći pobornici nove tehnologije u proizvodnji hrane, nisu poljoprivredni proizvođači

dano u celini, svesni kompleksnosti problema jednog stabilnog svetskog sistema proizvodnje hrane. Najveći pobornici ove tehnologije očito su proizvođači hemikalija koji je vrednuju isključivo preko visine ostvarenog profita. Na samom početku pojave nove tehnologije u poljoprivredi ona je cenjena, pre svega, zbog toga što je omogućavala

ste zemlju i sela u zamenu za „urbani raj“, oslobođen od dugotrajnog i napornog rada u poljoprivredi. Tačno je da su sredstva ovakvog

što su hemikalije, mašinerija, monokultura i hibridne sorte semena, ublažile oskudice i težinu rada u oblasti proizvodnje hrane, ali je tačno i to da su istovremeno prouzrokovale mnoštvo ekonomskih i ekoloških

tu stvaranja problema, negativne posebno ugrožavaju osnovne potencijale raspolo-

živog obradivog zemljišta. Uz to, tokom poslednjih četrdesetak godina, ruralna sredina razvijenog sveta je iz temelja izmenjena: postala je potpuno zavisna od

hemijske strategije. U takvoj strategiji se ovaj svet poslednjih decenija suočava sa ogromnim naporima da je nastavi, između ostalog, i zbog pojave sve vidnijih nestašica fosilnih energetika

ojima je bazirana ova strategija.


Nema sumnje da se danas među teže ekološke posledice zelene revolucije ubraja pogoršanje kvaliteta humusa, koji je osnovni indikator zdravog zemljišta. Ovo pogoršavanje je neposredna posledica tzv. začarkruga hemijske komponente u primeni zelene revolucijeove propratne pojave zelene revolucije dao je Ričard Meril kroz prikaz stalno vrtećeg točka u koji je poljoprivreda gurnuta preko njene zavisnosti od upotrehemijskih hraniva (Sl. 5.1). Uz ove posledice zelene revolucije javljaju se i drugi ekološki problemi. Najavljuje se i alarmantno povećanje koncentracije nitrata u podzemnim vodama nekih plodonosnih područja u svetu.

Jedna od težih, možda ironičnih posledica zelene revočinjenica da tehnologija, koju nudi ova revolucija, u„hrana-siromaštvo-populacija“, može dati upravo obrnute rezultate.danas je već poznata pojava pogoršanja kvaliteta ishrane koja se javlja kao posledica smanjenja proteina u nekim proizvodima novih sorti (naročito kod žita kao finansijski najrentabilnijih). Takođe se smanjuje proizvodnja proteina preko upotrebe hemijskih hraniva na pirinčanim poljima, koja su istovremeno i ribnjaci iz kojih je riba, posle upotrebe ovih hemijskih sredstava, neupotrebljiva za ljudsku ishranu.

Smanjenjem proizvodnje leguminoza (za račun mnogim delovima sveta, smanjuju se ne samo količine proteina u ishrani vegetarijanaca (kojih je najviše u zemljama trećeg značajne za reprodukciju ljudskih bića, a koju ne sadrže žita već upravo određene vrste leguminoza. Sve to zajedno onemogućava veće zaokrete u planiranju porodice - pošto pogoršana struktura ishrane ne garantuje održanje života novorođenih, radi čega se većina odlučuje na rađanje onog broja dece koji bi im, po njihovoj proceni, mogao obezbediti naslednike. Tako zelena revolucija proizvodi obrnuto dejstvo od željenog u pogledu regulisanja stope rasta populacije u nerazvijenijim zemljama.

Na kraju ovih razmatranja ekoloških posledica zelene revolucije treba navesti i činjenicu da revolucija u proizvodnji žita (pa svoju „ahilovu petu“. To su česte pojave biljnih bolesti epidemioloških razmera u fazi kada se zamenjuju tradicionalne sorte (već otporne prema takvim bolestima) novim sortama koje nudi zelena revolucija. Naravno, to može da dovede do neizmerljivih gubitaka genetskih raznovrsnosti. Jedini način da se prevaziđe ovaj problem su dalja istraživanja na ponovih (visokoprinosnih) sorti, sve do iznalaženja sorte optimalno prilagođene uslovima regiona u kome se uzgaja. Da takve mogućnosti ne bi bile izgubljeneza svagda obično se osnivaju „geno banke“ svake tipične sredine, kako


255

među teže ekološke posledice zelene ubraja pogoršanje kvaliteta humusa, koji je osnovni indikator

zdravog zemljišta. Ovo pogoršavanje je neposredna posledica tzv. začaranog kruga hemijske komponente u primeni zelene revolucije. Slikovito objašnjenje ove propratne pojave zelene revolucije dao je Ričard Meril kroz prikaz stalno vrtećeg točka u koji je poljoprivreda gurnuta preko njene zavisnosti od upotrebe

Uz ove posledice zelene revolucije javljaju se i drugi ekološki problemi. Najavljuje se i alarmantno povećanje koncentracije nitrata u podzemnim vodama nekih plodonosnih područja u svetu.

ih, možda ironičnih posledica zelene revolucije, jeste činjenica da tehnologija, koju nudi ova revolucija, u cilju rešenja problema

, može dati upravo obrnute rezultate. Naime, danas je već poznata pojava pogoršanja kvaliteta ishrane koja se javlja kao

enja proteina u nekim proizvodima novih sorti (naročito kod žita kao finansijski najrentabilnijih). Takođe se smanjuje proizvodnja proteina preko upotrebe hemijskih hraniva na pirinčanim poljima, koja su istovremeno i

ebe ovih hemijskih sredstava, neupotrebljiva

Smanjenjem proizvodnje leguminoza (za račun rentabilnijih žita) u mnogim delovima sveta, smanjuju se ne samo količine proteina u ishrani

(kojih je najviše u zemljama trećeg sveta), već i aminokiseline značajne za reprodukciju ljudskih bića, a koju ne sadrže žita već upravo određene vrste leguminoza. Sve to zajedno onemogućava veće zaokrete u

pošto pogoršana struktura ishrane ne garantuje održanje novorođenih, radi čega se većina odlučuje na rađanje onog broja dece

koji bi im, po njihovoj proceni, mogao obezbediti naslednike. Tako zelena revolucija proizvodi obrnuto dejstvo od željenog u pogledu regulisanja stope

Na kraju ovih razmatranja ekoloških posledica zelene revolucije treba navesti i činjenicu da revolucija u proizvodnji žita (pa i drugih kultura) ima i

. To su česte pojave biljnih bolesti epidemioloških razmera amenjuju tradicionalne sorte (već otporne prema takvim

bolestima) novim sortama koje nudi zelena revolucija. Naravno, to može da dovede do neizmerljivih gubitaka genetskih raznovrsnosti. Jedini način da se prevaziđe ovaj problem su dalja istraživanja na polju ukrštanja tradicionalnih i novih (visokoprinosnih) sorti, sve do iznalaženja sorte optimalno prilagođene uslovima regiona u kome se uzgaja. Da takve mogućnosti ne bi bile izgubljene

svake tipične sredine, kako bi se

256

sačuvale endemične sorte na osnovu kojih se mogu razvijati adekvatne, po visini prinosa optimalne sorte.

U smislu svojevrsnog zaključka ovih razmatranja o nedostatku ekološke etike u korišćenju rezultata zelene revolucije, treba podsetiti na upozorenje čitavog tima svetskih ekologa (koji su na primeru tako duga korišćenog DDT pesticida, došli do saznanja da se njegovo štetno dejstvo ispoljava na ljudima i životinjama čak 25 godina posle primene) planerima koji predviđaju upotreba pesticida, u zemljama „trećeg sveta“, do kraja 20. veka povećati za

Slika 5.1: Vrteška zavisnosti moderne poljoprivrede od hemijske strategije i negativne ekološke posledice.orijentacije na monokulturu na određenim površinama, koju omogućuje upotreba velikih količina hemijskih sredstava, opada kvalitet zemljišta; to, sa svoje strane, prouzrokuje veću osetljivost useva na napade štetočina i biljnih bolesti; ovo, opet zahteva upotrebu još većih količina pesticida i fungicida kako bi se održao određeni nivo proizvodnje... I tako, op

(Adaptirano iz članka ''Toward a Self-sustaining Agriculture, print. in Richard Merrill, Radical Agriculture, Op.cit. p. 303.)

sačuvale endemične sorte na osnovu kojih se mogu razvijati adekvatne, po

U smislu svojevrsnog zaključka ovih razmatranja o nedostatku ekološke e, treba podsetiti na upozorenje

čitavog tima svetskih ekologa (koji su na primeru tako duga korišćenog DDT pesticida, došli do saznanja da se njegovo štetno dejstvo ispoljava na ljudima i životinjama čak 25 godina posle primene) planerima koji predviđaju da će se

, do kraja 20. veka povećati za

: Vrteška zavisnosti moderne poljoprivrede od hemijske strategije i negativne ekološke posledice. Usled sve veće proizvodne orijentacije na monokulturu na određenim površinama, koju omogućuje

redstava, opada kvalitet zemljišta; to, sa svoje strane, prouzrokuje veću osetljivost useva na napade štetočina i biljnih bolesti; ovo, opet zahteva upotrebu još većih količina pesticida i fungicida kako bi se održao određeni nivo proizvodnje... I tako, opet u krug.

sustaining Agriculture, print. in Richard Merrill,


čitavih 600%.7 Imajući to na umu može se postaviti pitanje: neće li nacije u razvoju, kao korisnici nekontrolisanog eksperimenta, već do kraja ovoga veka,imati razloga da zažale zbog „blagoslovene“ tehnologije u proizvodnji hrane.

Iz svega ovoga jasno proizilazi da konvencionalna poljoprivreda, koja se žestoko bori da razbije sumnje u rezultate jednostrano postavljene vizije zelene revolucije, ekološki nije razborita, bez obzira kako ta vizija izgledala produktivna, efikasna i ekonomski opravdana. Imajući na umu razmatrane ekološke probleme, koji se javljaju kao posledica hemijske revolucije u oblasti proizvodnje hrane, mnogi istraživači (možda previše pesimistički nastblisku budućnost sveta porede sa potapanjem Titanika: razlika je samo u tome što se ovoga puta radi o nekoliko milijardi putnika.

Društveno-ekonomski aspekt zelene revolucijeodređenim situacijama koje su joj prethodile. Kao šmodernizacije poljoprivrede započeo je davno pre naših dana.tada, kao ni danas, svi revolucionarni izumi nisu imali samo željeno pozitivno dejstvo. Na pr. najveće koristi od "čarobnih plodova"daleko veći prinos po jedinici površine nego žita, pripadale su lendlordovima ali ne i siromašnim zakupcima u Irskoj. Veoma su slične posledice modernrevolucije u zemljama „trećeg sveta“. Na primer, u nizu azijskih zemalja krupni kapitalistički posedi, pomoću mehanizacije, redukuju potrebe za radnom snagom i za 50%. Oslobođeni seljaci, odnosno poljoprivredni radnici, odlaze u gradove u nadi da će naći zaposlenje u ostalim segmentima agrobiznisa primer u fabrici za proizvodnju traktora, mineralnih đubriva, pesticida i sl. Ali obično takvo zaposlenje nađe samo manji broj od ove armije „oslobođenih“. Većina završi na „šalterima“ za beskonačno čekanje posla.zanemario ovaj problem pojave nezaposlenosti (opravdavajući ga ciljempovećanja proizvodnje) ostaje činjenica da je „paket“poljoprivrede veoma skup. Stoga se on i primenjuje samo na manjem delu obradivih površina u svetu. Dalje, u zemljama tržišne ekonomije, gde je motiv svakog posla profit, činjenica je da se hrana proizvodi prevashodno za tržište, pa tek onda za potrebe egzistencije ljudi. Otuda se ovde i dovodi u pitanje

7 Paddock W. (1970): How Green is the Green Revolution, BioRadical Agriculture, ed. By R. Merrill, p. 265. 8 O ovim slutnjama svedoči pojava BSE, opasne bolesti “ludih krava”.9 Navod prema: Todd J., Op.cit p. 264 10 Još su Inke, pa i ostali drevni narodi, vršili selekciju najboljeg roda za seme; u 11, veku su uspeli da skrate vegetacioni period u proizvodnji pirinča od 180 na 100 dana, a potom na 30dana; u Irskoj je uvedena visokorodna sorta krompira još 1588. godine, (doneo ga je Volter Raili /Walter Raleigh/, koji se smatra Borlaug-om svoga vremena).


257

Imajući to na umu može se postaviti pitanje: neće li nacije u razvoju, kao korisnici nekontrolisanog eksperimenta, već do kraja ovoga veka,

tehnologije u proizvodnji hrane.8

Iz svega ovoga jasno proizilazi da konvencionalna poljoprivreda, koja se žestoko bori da razbije sumnje u rezultate jednostrano postavljene vizije

bez obzira kako ta vizija izgledala produktivna, efikasna i ekonomski opravdana. Imajući na umu razmatrane ekološke probleme, koji se javljaju kao posledica hemijske revolucije u oblasti proizvodnje hrane, mnogi istraživači (možda previše pesimistički nastrojeni) blisku budućnost sveta porede sa potapanjem Titanika: razlika je samo u tome što se ovoga puta radi o nekoliko milijardi putnika.9

ekonomski aspekt zelene revolucije se dovodi u vezu sa određenim situacijama koje su joj prethodile. Kao što je već spomenuto, proces modernizacije poljoprivrede započeo je davno pre naših dana.10 Međutim, ni tada, kao ni danas, svi revolucionarni izumi nisu imali samo željeno pozitivno

koristi od "čarobnih plodova" (krompira), koji su davali daleko veći prinos po jedinici površine nego žita, pripadale su lendlordovima ali

Veoma su slične posledice moderne zelene . Na primer, u nizu azijskih zemalja krupni

čki posedi, pomoću mehanizacije, redukuju potrebe za radnom snagom i za 50%. Oslobođeni seljaci, odnosno poljoprivredni radnici, odlaze u gradove u nadi da će naći zaposlenje u ostalim segmentima agrobiznisa - na

ineralnih đubriva, pesticida i sl. Ali samo manji broj od ove armije „oslobođenih“. za beskonačno čekanje posla. Čak i ako bi se

zanemario ovaj problem pojave nezaposlenosti (opravdavajući ga ciljem proizvodnje) ostaje činjenica da je „paket“ faktora moderne

poljoprivrede veoma skup. Stoga se on i primenjuje samo na manjem delu obradivih površina u svetu. Dalje, u zemljama tržišne ekonomije, gde je motiv

se hrana proizvodi prevashodno za tržište, pa tek onda za potrebe egzistencije ljudi. Otuda se ovde i dovodi u pitanje

(1970): How Green is the Green Revolution, Bio-Science 20, N16, cit. prema

svedoči pojava BSE, opasne bolesti “ludih krava”.

Još su Inke, pa i ostali drevni narodi, vršili selekciju najboljeg roda za seme; u 11, veku u Kini su uspeli da skrate vegetacioni period u proizvodnji pirinča od 180 na 100 dana, a potom na 30-40 dana; u Irskoj je uvedena visokorodna sorta krompira još 1588. godine, (doneo ga je Volter Raili

ena).

258

postavka da zelena revolucija, u ovakvim uslovima njenog praktikovanja, može da eliminiše problem gladi na planeti Zemlji. Sve ovo navodzelena revolucija, posmatrana sa društvenoneparitetnim uslovima formiranja cena na relaciji inputnedostižna većini poljoprivrednika naše planete.

Političko-klasni aspekt zelene revolucijeizlaganja iz kojih proizilazi da zelena revolucija deluje krajnje obećavajuće samo bogatijim slojevima društva: pre svega velesegmentu „novih farmera“ (penzionisani oficiri, činovnici, lekari, advokatiposlovni ljudi svih profesija) koji se javlja u zemljama u razvoju.beneficijenti zelene revolucije svakako su velike koje se pojavljuju kao snabdevači moderne poljoprivrede „inputima“.

Tokom šezdesetih godina Borlaug je, sa svojim saradnicima iz Centra za poljoprivredna istraživanja Rockefeller-ove i „paket“ zelene revolucije koji znači sledeće: nove sorte semena mogu da prevaziđu tradicionalne samo ako se njihova upotreba odnosima sa upotrebom mineralnih đubriva i ostalih inputa, kao što su mehanizovana obrada i korišćenje vode. Kao takav, „paket“zemalja u razvoju, i to najčešće po relativno niskoj ceni, uz relativno povoljne kreditne uslove. Na osnovu njega, u većini zemalja sveta kreirana je „poljoprivredna industrija“, i ne sluteći tada kako će ona biti trajno zavisna od proizvodnje vanpoljoprivrednih inputa. Otuda i proizilazi tvrdnja da je zelena revolucija najviše dobra donela petrohemijskoj industriji razvijenog sveta, koja je fantastičnom brzinom širila svoju mrežu agroservis centara.zelena revolucija učinila svet u razvoju još više zavisnim od razvijenih, ne samo ekonomski, već i politički, daleko više nego šdirektnog korišćenja novih faktora proizvodnje u modernoj agroprivredi, koja bi se uslovno mogla nazvati agrokompleksom naše planete. Imajući ovo u vidu, vredno je navesti definiciju zelene revolucije, koju je, kao moto jednogčlanka, Perelman pozajmio od Harry Cleavr-a, a koja glasi: „Oda je zelena revolucija ono što se danas preduzima za ubrzani rast poljoprivredne proizvodnje u zemljama trećeg sveta, i to onaj rast koji je kombinacija novog semena - uglavnom pšenice i pirinča količina mineralnih đubriva i odgovarajućeg načina upotrebe vode preko

11 Između ostalih, kao primer, može se navesti američka kompanija Standard Oil of New Jersey (Exxon), koja je krajem sedamdesetih godina imala 400 ovakvih servisa gde farmer može da kupi seme, pesticide i mineralno đubrivo (videti više: BrowAgriculture, Op. cit. p. 121).

postavka da zelena revolucija, u ovakvim uslovima njenog praktikovanja, može Sve ovo navodi na zaključak da je

zelena revolucija, posmatrana sa društveno-ekonomskog stanovišta, u neparitetnim uslovima formiranja cena na relaciji input-output, prednost koja je

ucije se može vezati za prethodna izlaganja iz kojih proizilazi da zelena revolucija deluje krajnje obećavajuće samo bogatijim slojevima društva: pre svega veleposednicima, a zatim segmentu „novih farmera“ (penzionisani oficiri, činovnici, lekari, advokati i

koji se javlja u zemljama u razvoju. Najveći beneficijenti zelene revolucije svakako su velike multinacionalne korporacije,

bdevači moderne poljoprivrede „industrijskim

, sa svojim saradnicima iz Centra ove i Ford-ove fondacije, usavršio

sledeće: nove sorte semena mogu da prevaziđu tradicionalne samo ako se njihova upotreba kombinuje u optimalnim odnosima sa upotrebom mineralnih đubriva i ostalih inputa, kao što su

i korišćenje vode. Kao takav, „paket“ je prodat većini zemalja u razvoju, i to najčešće po relativno niskoj ceni, uz relativno povoljne

ini zemalja sveta kreirana je , i ne sluteći tada kako će ona biti trajno zavisna od

vanpoljoprivrednih inputa. Otuda i proizilazi tvrdnja da je zelena etrohemijskoj industriji razvijenog sveta, koja

je fantastičnom brzinom širila svoju mrežu agroservis centara.11 Na taj način je zelena revolucija učinila svet u razvoju još više zavisnim od razvijenih, ne samo ekonomski, već i politički, daleko više nego što se to može sagledati preko direktnog korišćenja novih faktora proizvodnje u modernoj agroprivredi, koja bi se uslovno mogla nazvati agrokompleksom naše planete. Imajući ovo u vidu, vredno je navesti definiciju zelene revolucije, koju je, kao moto jednog svog

a, a koja glasi: „Obično se smatra da je zelena revolucija ono što se danas preduzima za ubrzani rast poljoprivredne proizvodnje u zemljama trećeg sveta, i to onaj rast koji je

vnom pšenice i pirinča - uz korišćenje velikih količina mineralnih đubriva i odgovarajućeg načina upotrebe vode preko

Između ostalih, kao primer, može se navesti američka kompanija Standard Oil of New Jersey (Exxon), koja je krajem sedamdesetih godina imala 400 ovakvih servisa gde farmer može da kupi seme, pesticide i mineralno đubrivo (videti više: Brow L., „Seeds of Change“, Radical


irigacionih sistema. Međutim, zelena revolucija je daleko više od razvoja jedne biljke i genetike. Ona je utkana u osnove američke spoljneispoljavajući se tako kao integralni deo njenih posleratnih nastojanja da socijalne revolucije drži u određenim granicama koje bibezbednim“.12

5.3.4 Radikalna (organska) poljoprivreda Ne poričući pozitivne rezultate koje jrešavanju problema „hrana-siromaštvo-populacija“izvanrednom povećanju produktivnosti poljoprivrede u razvijenim zemljama) poslednjih godina se sve glasnije izražava zabrinutost za budućnost naše planete, ukoliko se nastavi sa favorizovanjem hemijske strategije u proizvodnji hrane. Među prvima koji su sagledali ovu problemsku stranu zelene revolucije, je Richard Merrill, koji je okupio tim istomišljenika već sredinom 1970objavivši knjigu pod provokativnim nazivom „Radical Agriculture“pokretu pridružuje se čitav niz drugih naučnika, angažovanih u određenim institucijama u kojima se istražuju alternative u proizvodnji hrane, čija delatnost se posebno širi posle shvatanja posledica naftne kriosamdesetih godina 20-og veka (u kojima se ispoljavaju vidni oblici krize u poljoprivredi razvijenih zemalja, pa i zastoj u korišćenju „paketa“revolucije u zemljama u razvoju), među naučnicima dolazi do svojevrsnog vapaja za revizijom ovakve zelene revolucije.14

govori o drugoj zelenoj revoluciji, koja se identifikuje sa poimanjem „radikalne poljoprivrede“, „regenerativne poljoprivrede“, „organske poljoprivrede“odnosno nove poljoprivrede koja će naći svoje mesto u postindustrijskom razvoju, nezavisno od toga kako se takva poljoprivreda nazivala.

Istražujući savremenu problematiku proizvodnje hrane, odnosno alternativne sisteme moderne poljoprivrede, Merrill je utemeljio čitav niz pitanja već sredinom sedamdesetih, čija aktuelnost je i danas prisutna, kako u razvijenim zemljama, tako i u zemljama u razvoju. Evo nekih od tih pitanja:

12 Perelman M., Op.cit. p. 111. 13 Merrill R. je u ovo vreme direktor New Alchemy Institute of California, inače profesor univerziteta koji predaje alternativne sisteme u proizvodnji hrane.14 Ovde se mogu navesti brojna imena naučnika koji čine ''The Consultative Group of International Agricultural Research'', među kojima su: GlaeserRevolution and Ecodevelopment: Which Way To Go?; The Green Revolution Revisited; OasaK.E., Criticisms of The ''Green Revolution'' and Political Economy Technology; Sachs I, Towards A Second Green Revolution i drugi.


259

irigacionih sistema. Međutim, zelena revolucija je daleko više od razvoja jedne biljke i genetike. Ona je utkana u osnove američke spoljne politike, ispoljavajući se tako kao integralni deo njenih posleratnih nastojanja da socijalne revolucije drži u određenim granicama koje bi svet profita činile

poljoprivreda

Ne poričući pozitivne rezultate koje je zelena revolucija dala u populacija“ u zemljama u razvoju (kao i

izvanrednom povećanju produktivnosti poljoprivrede u razvijenim zemljama) poslednjih godina se sve glasnije izražava zabrinutost za budućnost naše

te, ukoliko se nastavi sa favorizovanjem hemijske strategije u proizvodnji Među prvima koji su sagledali ovu problemsku stranu zelene revolucije,

je Richard Merrill, koji je okupio tim istomišljenika već sredinom 1970-tih, kativnim nazivom „Radical Agriculture“.13 Ovome

pokretu pridružuje se čitav niz drugih naučnika, angažovanih u određenim institucijama u kojima se istražuju alternative u proizvodnji hrane, čija delatnost se posebno širi posle shvatanja posledica naftne krize u svetu. Radi ovoga,

og veka (u kojima se ispoljavaju vidni oblici krize u lja, pa i zastoj u korišćenju „paketa“ zelene

revolucije u zemljama u razvoju), među naučnicima dolazi do svojevrsnog 14 U tim vapajima sve se više

se identifikuje sa poimanjem „radikalne poljoprivrede“, „regenerativne poljoprivrede“, „organske poljoprivrede“,

ći svoje mesto u postindustrijskom razvoju, nezavisno od toga kako se takva poljoprivreda nazivala.

Istražujući savremenu problematiku proizvodnje hrane, odnosno alternativne sisteme moderne poljoprivrede, Merrill je utemeljio čitav niz

nom sedamdesetih, čija aktuelnost je i danas prisutna, kako u razvijenim zemljama, tako i u zemljama u razvoju. Evo nekih od tih pitanja:

je u ovo vreme direktor New Alchemy Institute of California, inače profesor univerziteta koji predaje alternativne sisteme u proizvodnji hrane.

navesti brojna imena naučnika koji čine ''The Consultative Group of International Agricultural Research'', među kojima su: Glaeser B., Agriculture Between the Green Revolution and Ecodevelopment: Which Way To Go?; The Green Revolution Revisited; Oasa

Criticisms of The ''Green Revolution'' and Political Economy of New Agricultural , Towards A Second Green Revolution i drugi.

260

1. Kakav je sveukupni uticaj kompleksa moderne poljoprivrede na naše vitalne prirodne resurse?

2. Koji su dugoročni efekti pesticida i sintetičkih fertilizera na zdravlje ljudi i kontinualnu sposobnost zemljišta da omogući proizvodnju kvalitetne hrane?

3. Da li je zamena naše ruralne kulture visokou proizvodnji hrane jedna neizbežna ili čak društvenog progresa? Ako nije, onda kako da promenimo ekonomsku politiku i javno mnjenje u pravcu podrške nezavisnih poljoprivrednih proizvođača, koji upravo i jesu najkvalifikovaniji segment društva za očuvanje ruralne sredine koja je namenjena budućim generacijama?

4. Kakve su posledice jednog sistema poljoprivrede koji je totalno zavisan od neobnovljivih fosilnih izvora energije? Nije li takva poljoprivreda, sama po sebi, neobnovljiva?

5. Da li dalja povećanja proizvodnje hrane opraograničenih izvora fosilnih energetika?

6. Neće li povećani troškovi fosilnih energetika dovesti do totalnog monopola u poljoprivredi od strane korporacija iz oblasti petrohemijske industrije? Ako se to dogodi, onda se postavlja pkakvi će biti efekti na cenu, visinu ponude i kvalitet hrane?

7. Zašto naučno-istraživački rad u domenu poljoprivrede i dalje u žižu razmatranja stavlja metode proizvodnje koje su isključivo zavisne od fosilnih energetika, umesto da u tu žižu stavenergetske inpute? Zašto se poljoprivredna tehnika koja je ekološki prečišćena tretira, od strane niza postojećih naučnih institucija, kao „neefikasna“, pa čak i „nazadna“?

8. Do kojeg stepena može zagađivačka, energopoljoprivredne proizvodnje biti zamenjensamoodrživim, prirodnim izvorima energije i biološkim procesima?

Ništa manje izazovna pitanja nisu ni ona koja postavljaju ostali protagonisti radikalnijih zaokreta u proizvodnji hrane tokom ere. I ovde se radi o tumačenjima alternativnih tehnologija koje bi značile drugu zelenu revoluciju u proizvodnji hrane u svetskim razmerama. Najviše se propagira model ekorazvoja koji bi se zasnivao na sistemu ekogazdovanja unutar moderne agroprivrede. Kritički pristupi početne faze zelene revolucije i njenog trijumfa ni ovde ne znače njenu negaciju. Radi se samo o zahtevima radikalnije revalorizacije kriterija pri vrednovanju kompleksnih rezultata i posledica ovakve zelene revolucije. Stoga se danas ističu novi pravci i ciljevi istraživanja :

Kakav je sveukupni uticaj kompleksa moderne poljoprivrede na naše

i efekti pesticida i sintetičkih fertilizera na zdravlje ljudi i kontinualnu sposobnost zemljišta da omogući proizvodnju

Da li je zamena naše ruralne kulture visoko-energetskom tehnologijom u proizvodnji hrane jedna neizbežna ili čak poželjna posledica društvenog progresa? Ako nije, onda kako da promenimo ekonomsku

u pravcu podrške nezavisnih poljoprivrednih proizvođača, koji upravo i jesu najkvalifikovaniji segment društva za

amenjena budućim generacijama? Kakve su posledice jednog sistema poljoprivrede koji je totalno zavisan od neobnovljivih fosilnih izvora energije? Nije li takva poljoprivreda, sama po sebi, neobnovljiva? Da li dalja povećanja proizvodnje hrane opravdavaju dodatnu upotrebu

Neće li povećani troškovi fosilnih energetika dovesti do totalnog monopola u poljoprivredi od strane korporacija iz oblasti petrohemijske industrije? Ako se to dogodi, onda se postavlja pitanje kakvi će biti efekti na cenu, visinu ponude i kvalitet hrane?

istraživački rad u domenu poljoprivrede i dalje u žižu razmatranja stavlja metode proizvodnje koje su isključivo zavisne od fosilnih energetika, umesto da u tu žižu stave ljude i obnovljive energetske inpute? Zašto se poljoprivredna tehnika koja je ekološki

ećih naučnih institucija, kao

Do kojeg stepena može zagađivačka, energo-intenzivna tehnika poljoprivredne proizvodnje biti zamenjena obnovljivim i

, prirodnim izvorima energije i biološkim procesima?

Ništa manje izazovna pitanja nisu ni ona koja postavljaju ostali protagonisti radikalnijih zaokreta u proizvodnji hrane tokom postindustrijske ere. I ovde se radi o tumačenjima alternativnih tehnologija koje bi značile drugu zelenu revoluciju u proizvodnji hrane u svetskim razmerama. Najviše se propagira model ekorazvoja koji bi se zasnivao na sistemu ekogazdovanja

agroprivrede. Kritički pristupi početne faze zelene revolucije i njenog trijumfa ni ovde ne znače njenu negaciju. Radi se samo o zahtevima radikalnije revalorizacije kriterija pri vrednovanju kompleksnih rezultata i

ga se danas ističu novi pravci i ciljevi


1. dostizanje proizvodnih funkcija koje bi jasno reflektovale povezanost

sistema hrana - energija, što ovde znači da bi proizvodnja hrane trebalo da bude manje energo-intenzivnaefikasna.

2. trajno očuvanje ekološke komponente u proizvodnji hrane, što se u novijoj literaturi identifikuje sa pojmom “

3. brži razvoj nauke posvećene akvakulturi koja još uvek čeka svoju vlastitu, neolitsku revoluciju (koncept tzv. Plave ili Akvamarine revolucije).

U okviru navedenih novih vizija moderne (između ostalog, nalazi se i apel da navike globalnih trendovpotrošnji hrane treba da budu ozbiljno preispitane.optimalnoj kombinaciji ekosistema i tradiciji svakog područja koja bi bila racionalizovana modernim know-how.

Na kraju ovih izlaganja o savremenoj problematici sistema proizvodnhrane, još jednom treba podvući neke značajne momente u ovoga sistema. Naime, od samoga momenta kada su zanemarena ozbiljnija istraživanja kompleksnog uticaja novih faktora poljoprivredne proizvodnje, kojima se zamenjuju tradicionalni faktori (pre svega radna snagaočekivati da će ovakva „moderna poljoprivreda“probleme, nego što će rešiti postojeće. To je upravo stanje u kome se svet nalazi danas. Tako je moderna poljoprivreda (bazirana na energosuočena sa svakovrsnim nestašicama u zemljama u razvoju, kao i brojnim problemima u razvijenim zemljama) dovedena pred dilemu:

Razumljivo je da će sve veća nestašica faktora proizvodnje koji su bazirani na nafti kao osnovnom energetiku, neminovno voditi daljem smanjenju proizvodnje hrane ukoliko se brže ne pronađe zamena za njih. Takva konstatacija sugeriše da nema previše izbora u traženju rešenja: svet mora da se okrene iznalaženju mogućnosti kako da se prihvati strategija koja bi značila korišćenje tehnologije bazirane na tzv. obnovljivim izvorima energije, a koji kao neistrošivi, samoobnovljivi, stoje na domak ruke čoveku. Između ostalog ovde se misli na reciklažu organskih otpadaka koja bi zamenila veštačka đubriva; zatim na upotrebu raspoloživih izvora energije (sunce, vegoriva); tu se uključuje i praćenje plodoreda koji bi omogućio prirodnu kontrolu, odnosno ravnotežu biljnih štetočina i smanjio upotrebu pesticida; tu su i mogućnosti veće reintegracije stočarske sa biljnom proizvodnjom. Većina od ovih alternativa nudi „troškovno-efektivnu“ modernu poljoprivredu. I tako


261

dostizanje proizvodnih funkcija koje bi jasno reflektovale povezanost energija, što ovde znači da bi proizvodnja hrane

ivna i, istovremeno, više energo-

trajno očuvanje ekološke komponente u proizvodnji hrane, što se u teraturi identifikuje sa pojmom “održiva poljoprivreda“.

brži razvoj nauke posvećene akvakulturi koja još uvek čeka svoju oncept tzv. Plave ili Akvamarine

U okviru navedenih novih vizija moderne (alternativne) poljoprivrede, između ostalog, nalazi se i apel da navike globalnih trendova uniformnosti u

treba da budu ozbiljno preispitane. Umesto toga treba težiti optimalnoj kombinaciji ekosistema i tradiciji svakog područja koja bi bila

Na kraju ovih izlaganja o savremenoj problematici sistema proizvodnje , još jednom treba podvući neke značajne momente u procesu uvođenja

od samoga momenta kada su zanemarena ozbiljnija istraživanja kompleksnog uticaja novih faktora poljoprivredne proizvodnje,

faktori (pre svega radna snaga) moglo se kva „moderna poljoprivreda“ brže prouzrokovati nove

probleme, nego što će rešiti postojeće. To je upravo stanje u kome se svet nalazi danas. Tako je moderna poljoprivreda (bazirana na energo-intenzivnoj strategiji,

jama u razvoju, kao i brojnim problemima u razvijenim zemljama) dovedena pred dilemu: kuda i kako dalje?

Razumljivo je da će sve veća nestašica faktora proizvodnje koji su bazirani na nafti kao osnovnom energetiku, neminovno voditi daljem smanjenju

vodnje hrane ukoliko se brže ne pronađe zamena za njih. Takva konstatacija sugeriše da nema previše izbora u traženju rešenja: svet mora da se okrene iznalaženju mogućnosti kako da se prihvati strategija koja bi značila

zv. obnovljivim izvorima energije, a koji kao neistrošivi, samoobnovljivi, stoje na domak ruke čoveku. Između ostalog ovde se misli na reciklažu organskih otpadaka koja bi zamenila veštačka đubriva; zatim na upotrebu raspoloživih izvora energije (sunce, vetar i organska goriva); tu se uključuje i praćenje plodoreda koji bi omogućio prirodnu kontrolu, odnosno ravnotežu biljnih štetočina i smanjio upotrebu pesticida; tu su i mogućnosti veće reintegracije stočarske sa biljnom proizvodnjom. Većina od

modernu poljoprivredu. I tako

262

zelena revolucija, sagledana višedimenzionalno u datim uslovima pokreće čitav niz nerešivih problema na relaciji odnosa moderna poljoprivreda načina življenja. Mnoga od tih pitanja u prošlosti su se javljala kao retorička ili akademska. Danas ona alarmno upozoravaju da svet nije uskladio svoje prioritete brzini tekućih događaja. Upravo iz tih razloga, danas se javljaju izmenjeni pristupi u pogledu mnogih fenomena moderne poljoprivreddobar deo onih koji su „naglo“ napustili poljoprivredu i selo, suočeni sa nelagodnostima pretrpane i sve zagađenije urbane sredine, počinje polako da razmišlja o prednostima jednostavnije i zdravije sredine za rad i život uopšte. To je danas jedan opšti pokret u svetu: u razvijenijim zemljama sve veći broj ljudi nastoji da se udalji od zagađenih gradova; u zemljama u razvoju ljudi, poučeni iskustvom već razvijenijih, počinju da shvataju promašaje i štetne posledice preteranog egzodusa. Sve manje jepredstavlja samo trenutnu pojavu, ili permanentno menjanje pristupa načinu življenja na našoj planeti. U tom smislu može se tumačiti i činjenica da se u razvijenom svetu, u današnjoj postindustrijskoj eri razvoja, u vezi sa poljoprivredom javljaju i određene špekulacije (naročito u pogledu podizanja cene zemljišta), tako da se stiče utisak da je poljoprivreda dostupna samo bogatima.

Prethodnim razmatranjima problemske dimenzije zelene revolucije (dimenzije koja se našla u centru zahteva za alternativama) treba dodati još neke aspekte koji se svrstavaju u grupu barijera već ustaljene strategije razvoja moderne poljoprivrede. Naime, da bi se mogle sagledati pune mogućnosti svih alternativa, nužno je prethodno učiniti odlučnije korakdrugih, pored već pomenutih, vrsta barijera na putu značajnijih poljoprivredi. Ovde se posebno misli na dve grupe barijera: prioriteti u naučnoistraživačkom radu i stvorena izolacija između ruralne i urbane sredine.

Pravi napredak u tehnologiji radikalne poljoprivrede u velikoj meri se danas vezuje za uspostavljanje novih prioriteta u domenu istraživanja u svim zemljama.15 Tu je, u stvari, najznačajnije postizanje pune saglasnosti o tome šta bi trebalo da budu fundamentalna pitanja postindustrijskog tretmana poljoprivrede. Ovo područje je, međutim, puno neusaglašenosti. broj istraživača još uvek polazi od bazičnih pretpostavki (koje bi morale da budu preispitane u višestrukom smislu) kao što su: da je u poljopr

15 Ovaj pojam "radikalna poljoprivreda" preuzet je iz već pominjane knjige istog naslova, čiji smisao autori u predgovoru objašnjavaju etimološki. Radikalan ovde znači korenit, prvobitan, prirodno-korenski, a što bi trebalo da ima sledeće značenje: poljoprivredu vratiti njenoj prirodi, ali ovoga puta daleko poboljšanoj sa ciljem da služi ne samo za čovekovu egzistestvori ambijent sigurnosti dostojanstvenog življenja.

zelena revolucija, sagledana višedimenzionalno u datim uslovima pokreće čitav niz nerešivih problema na relaciji odnosa moderna poljoprivreda - kvalitet

u prošlosti su se javljala kao retorička ili akademska. Danas ona alarmno upozoravaju da svet nije uskladio svoje prioritete brzini tekućih događaja. Upravo iz tih razloga, danas se javljaju izmenjeni pristupi u pogledu mnogih fenomena moderne poljoprivrede. Tako,

napustili poljoprivredu i selo, suočeni sa nelagodnostima pretrpane i sve zagađenije urbane sredine, počinje polako da razmišlja o prednostima jednostavnije i zdravije sredine za rad i život uopšte.

opšti pokret u svetu: u razvijenijim zemljama sve veći broj ljudi nastoji da se udalji od zagađenih gradova; u zemljama u razvoju ljudi, poučeni iskustvom već razvijenijih, počinju da shvataju promašaje i štetne posledice preteranog egzodusa. Sve manje je dilema oko toga da li ovo predstavlja samo trenutnu pojavu, ili permanentno menjanje pristupa načinu življenja na našoj planeti. U tom smislu može se tumačiti i činjenica da se u razvijenom svetu, u današnjoj postindustrijskoj eri razvoja, u vezi sa

privredom javljaju i određene špekulacije (naročito u pogledu podizanja cene zemljišta), tako da se stiče utisak da je poljoprivreda dostupna samo

Prethodnim razmatranjima problemske dimenzije zelene revolucije zahteva za alternativama) treba dodati još neke

aspekte koji se svrstavaju u grupu barijera već ustaljene strategije razvoja moderne poljoprivrede. Naime, da bi se mogle sagledati pune mogućnosti svih alternativa, nužno je prethodno učiniti odlučnije korake u cilju uklanjanja i

a barijera na putu značajnijih zaokreta u poljoprivredi. Ovde se posebno misli na dve grupe barijera: prioriteti u naučno-istraživačkom radu i stvorena izolacija između ruralne i urbane sredine.

poljoprivrede u velikoj meri se danas vezuje za uspostavljanje novih prioriteta u domenu istraživanja u svim

Tu je, u stvari, najznačajnije postizanje pune saglasnosti o tome šta pitanja postindustrijskog tretmana

poljoprivrede. Ovo područje je, međutim, puno neusaglašenosti. Prvo, znatan broj istraživača još uvek polazi od bazičnih pretpostavki (koje bi morale da budu preispitane u višestrukom smislu) kao što su: da je u poljoprivredi

preuzet je iz već pominjane knjige istog naslova, čiji predgovoru objašnjavaju etimološki. Radikalan ovde znači korenit, prvobitan,

korenski, a što bi trebalo da ima sledeće značenje: poljoprivredu vratiti njenoj prirodi, ali ovoga puta daleko poboljšanoj sa ciljem da služi ne samo za čovekovu egzistenciju, već da mu


najznačajniji cilj postizanje visokih prinosa; da će potrebe poljoprivrede u energiji i dalje biti zadovoljavane jevtinim energeticima; da segment primarne poljoprivredne proizvodnje može efikasno funkcionisati u već kreiranoj industrijskoj sredini. Umesto ovoga danas je već izvesno da je svet suočen sa drugom stvarnošću: do sada poznati jevtini energetici su sve više ograničeni; podjednako važna uloga poljoprivrede je usklađivanje korišćenja njenih osnovnih resursa sa ekološki prihvatljivim metodamastrategija razvoja hemije za poljoprivredu, mehanizovane obrade i genetičkog inženjeringa otvara još više alternativa u poljoprivredi. Sve ovo zajedno vodi zaista ka novim područjima naučno istraživačkog rada u poljoprivredi. kao nedostatak u pravcima istraživanja radikalne poljoprivredečinjenica da većina radova i ostvarenih rezultata ostaje u granicama pojedinih, specijalizovanih disciplina kao što su: ekonomika poljoprivredne proizvodnje, mikrobiologija zemljišta, biohemije humusa, entomološka kontrola, tehsolarne energije i sl. Radikalna (organska) poljoprivreda maksimalno objedinjavanje svih aspekata istraživanja.poljoprivreda zahteva i radikalne zaokrete baš na ovom polurgentnom zahtevu za interdisciplinarnim korišćenjem rezultata svih ovih istraživanja, koja bi ponudila rešenje najboljih alternativa socijalnog tako i sa ekološkog stanovišta.16

Podvajanje urbane i ruralne kulture je uticalo u velikoj meri i na formiranje problemskih pogleda na svet u kome živimo: većina danaproblema su prevashodno „urbani” problemi. Pri tome se zaboravlja da ruiniranje urbanog načina življenja ima svoje korene u prethodnoruralne kulture. Radikalna poljoprivreda, koja bi mogla da zadovolji potrebe postindustrijskog društva, morala bi da otpočne svoj razvoj istovremeno u gradovima i u selima. Jedino ovakav zajednički hod može da omogući stabilan razvoj privrede kao celine. Ovde se izvodi jedan generalni zaključak zaista ozbiljno suočen sa dilemom: kako, koliko i pod kojim uslovima proizvoditi hranu? Jedna od interesantnih vizija budućeg poljopgazdinstva u okviru radikalne poljoprivrede nalazi s

16 Opširnije o razvoju organske proizvodnje hrane u EU videti Duchateau K. (2003): "Organic farming in Europe", Statistics in focus, Environment and Energy, Theme 8Latacz−Lohmann U. and Hodge I. (2003): "European agricentury", The Australian Journal of Agricultural and Resource Economics, Korisne informacije o statusu organske proizvodnje hrane dostupne su na adresi www.organic−europe.net⁄country reports.


263

najznačajniji cilj postizanje visokih prinosa; da će potrebe poljoprivrede u jevtinim energeticima; da segment primarne

poljoprivredne proizvodnje može efikasno funkcionisati u već kreiranoj Umesto ovoga danas je već izvesno da je svet suočen sa

drugom stvarnošću: do sada poznati jevtini energetici su sve više ograničeni; podjednako važna uloga poljoprivrede je usklađivanje korišćenja njenih osnovnih resursa sa ekološki prihvatljivim metodama; određena (nova) strategija razvoja hemije za poljoprivredu, mehanizovane obrade i genetičkog inženjeringa otvara još više alternativa u poljoprivredi. Sve ovo zajedno vodi zaista ka novim područjima naučno istraživačkog rada u poljoprivredi. Drugo,

tatak u pravcima istraživanja radikalne poljoprivrede pojavljuje se činjenica da većina radova i ostvarenih rezultata ostaje u granicama pojedinih, specijalizovanih disciplina kao što su: ekonomika poljoprivredne proizvodnje,

biohemije humusa, entomološka kontrola, tehnologija ) poljoprivreda podrazumeva

maksimalno objedinjavanje svih aspekata istraživanja. To znači da radikalna zahteva i radikalne zaokrete baš na ovom polju. Radi se, naime, o

urgentnom zahtevu za interdisciplinarnim korišćenjem rezultata svih ovih istraživanja, koja bi ponudila rešenje najboljih alternativa - kako sa ekonomsko-

je uticalo u velikoj meri i na formiranje problemskih pogleda na svet u kome živimo: većina današnjih

problemi. Pri tome se zaboravlja da ruiniranje urbanog načina življenja ima svoje korene u prethodnom ruiniranju

, koja bi mogla da zadovolji potrebe postindustrijskog društva, morala bi da otpočne svoj razvoj istovremeno u gradovima i u selima. Jedino ovakav zajednički hod može da omogući stabilan

e izvodi jedan generalni zaključak - da je svet u kome živimo zaista ozbiljno suočen sa dilemom: kako, koliko i pod kojim uslovima proizvoditi hranu? Jedna od interesantnih vizija budućeg poljoprivrednog

nalazi se u delu Richard Merrill-a,

Opširnije o razvoju organske proizvodnje hrane u EU videti Duchateau K. (2003): "Organic , Environment and Energy, Theme 8−2⁄2003;

n U. and Hodge I. (2003): "European agri−environmental policy for the 21st The Australian Journal of Agricultural and Resource Economics, 47:1, pp. 123−139.

Korisne informacije o statusu organske proizvodnje hrane dostupne su na adresi

264

velikog zagovornika alternativnih sistema proizv5.2).

Slika 5.2: Nova vizija poljoprivrednog gazdinstva

Richard Merrill, Radical Agriculture, Harper Colophon Books, New York 1976. p. 319.

LEGENDA: A=žita, zelena masa za đubrivo i furaž

(stočna hrana) H=otvoreni ribnjak i rasadnici pojedinih

kulturaB=solarna sušara za žita I=insektarij za uzgoj korisnih insekata

u biljnoj proizvodnjiC=otvoreno uskladištenje zelene mase

za nađubravanje (kompost) locirano na parceli koja je podvrgnuta prelogu

J=eksperimentalno polje (povrće) zaštitno bilje (cveće, korov) za ispitivanje različitih sistema plodoreda

D=mešoviti voćnjak sa međuusevom zaštitnog bilja i zelene mase za đubrivo

K=živinarnik sa klasifimetanski pogon, slivnicima za izmet i cisternama za plin

E=odeljak za proizvodnju riblje hrane i hidroinsektarij

L=kupolasta staklena bašta

F=vetro - generatori M=laboratorija (poslovnoG=solarni sistem zatvorenih ribnjaka za

proizvodnju toplovodne ribe i ljuskara

blok u kome se koristi solarna energija)

velikog zagovornika alternativnih sistema proizvodnje u poljoprivredi (Slika

Nova vizija poljoprivrednog gazdinstva Richard Merrill, Radical Agriculture, Harper Colophon Books, New York 1976. p. 319.

otvoreni ribnjak i rasadnici pojedinih kultura insektarij za uzgoj korisnih insekata u biljnoj proizvodnji eksperimentalno polje (povrće) zaštitno bilje (cveće, korov) za ispitivanje različitih sistema plodoreda živinarnik sa klasifikatorima hrane na metanski pogon, slivnicima za izmet i cisternama za plin kupolasta staklena bašta

laboratorija (poslovno-stambeni blok u kome se koristi solarna energija)


Društveno-ekonomski aspekt

transformacije poljoprivrede

Posmatrano sa društveno-ekonomskog aspekta poljoprivrede se izjednačavaju sa optimalnim putem difuzije novih tehnologija putem institucionalnih promena. U tom kontekstu, posmatrano sa istorijske tačke gledišta, obično se ističu dve vrste tehnologije: (1) mna „radno-štednom“ pristupu; (2) biološka i hemijska pristupu „zemlja-štednja“. Stvaranje sektora za ponudu nove tehnologije (realokacija resursa unutar jedne zemlje ili grupe zemalja) se ispoljava kao fundament procesa razvoja poljoprivrede. Naravno, daleko teže pitanjeprethodnog jeste uspostavljanje odnosa između tehnoloških i institucionalnih promena. Konkretno, tu se radi o pitanju kojim procesima se ekonomske institucije transformišu u smislu omogućavanja društvu da iskortehničke potencijale. Tehnološko-tehničke i institucionalne promene su tretirane kao endogeni faktori.17

Cilj procesa transformacije tradicionalne poljoprivrede pretvaranje u stabilni izvor konstantnog rasta proizvodnje hrane.posmatrano, razmatranja vezana za transformaciju poljoprivrede u društvenoekonomskom smislu svode se na analizu početnih oblika prodora kapitalizma u poljoprivredu. S druge strane, povezanost tehnološkog i institucionalnog inoviranja u kontekstu povećanja ponude hrane u literaturi je analizirakontekstu pokušaja rešenja agrarnog i seljačkog pitanja u bivšim socijalističkim zemljama. Zato je učinjen kratak osvrt na osobenosti primenjenih modela transformacije poljoprivrede kako na Zapadu analiza društveno-ekonomskog aspekta transformacije poljoprivrede odnosi se na istraživanja strukturnih reformi u agraru, s jedne, i specifičnih problema agrotranzicije, s druge strane.

17

Hayami Y. & Ruttan W. (1985): Agricultural DevelopmentPress, Baltimore and London, p.3. Treba napomenuti da jetehnološko-tehničkih i institucionalnih promena proučavao je i Marks. On je to nazvao međuzavisnost razvoja proizvodnih snaga i društvenih odnosa. Temu raspravljaju na isti način i Marksovi sledbenici, a u novije vreme i predstavnici škole „nova institucionalna ekonomika”.18 Videti više: Hayami & Ruttan, Ibidem p. 73-114.


265

ekonomski aspekt

transformacije poljoprivrede

ekonomskog aspekta transformacija se izjednačavaju sa optimalnim putem difuzije novih tehnologija

putem institucionalnih promena. U tom kontekstu, posmatrano sa istorijske tačke gledišta, obično se ističu dve vrste tehnologije: (1) mehanička koja počiva

loška i hemijska koje se zasnivaju na . Stvaranje sektora za ponudu nove tehnologije

(realokacija resursa unutar jedne zemlje ili grupe zemalja) se ispoljava kao fundament procesa razvoja poljoprivrede. Naravno, daleko teže pitanje od prethodnog jeste uspostavljanje odnosa između tehnoloških i institucionalnih promena. Konkretno, tu se radi o pitanju kojim procesima se ekonomske institucije transformišu u smislu omogućavanja društvu da iskoristi nove

tehničke i institucionalne promene su tretirane

Cilj procesa transformacije tradicionalne poljoprivrede je njeno u stabilni izvor konstantnog rasta proizvodnje hrane.18 Istorijski

formaciju poljoprivrede u društveno-ekonomskom smislu svode se na analizu početnih oblika prodora kapitalizma u poljoprivredu. S druge strane, povezanost tehnološkog i institucionalnog inoviranja u kontekstu povećanja ponude hrane u literaturi je analizirana i u kontekstu pokušaja rešenja agrarnog i seljačkog pitanja u bivšim socijalističkim

je učinjen kratak osvrt na osobenosti primenjenih modela tako i na Istoku. Savremena

skog aspekta transformacije poljoprivrede odnosi se na istraživanja strukturnih reformi u agraru, s jedne, i specifičnih problema

Agricultural Development, The Johns Hopkins University Treba napomenuti da je fenomen međuzavisnosti između

čavao je i Marks. On je to nazvao međuzavisnost razvoja proizvodnih snaga i društvenih odnosa. Temu raspravljaju na isti način i Marksovi sledbenici, a u novije vreme i predstavnici škole „nova institucionalna ekonomika”.

266

5.4.1 Početni oblici prodora kapitalizma u poljoprivredu Istorijski gledano, temelji procesa raakumulacije kapitala) se nalaze u masovnom odvajanju seljaka od zemljeliteraturi koja se bavi specifičnostima prodora kapitalizma u poljopriobično se ističu dva modela - tzv. pruski i američki put penetracije kapitaliu poljoprivredu.19 Kapitalizam, kao društveno-ekonomski sistem, nije nastao u svim zemljama na isti način i u isto vreme. Kao tipični mogu se izdvojiti modeli transformacije poljoprivrede u Engleskoj, FrancNemačkoj. a) Model transformacije poljoprivrede u Velikoj Britaniji

Klasičan oblik kapitalizma koji se javio u Engleskoj u periodu između druge polovine 15. i prve polovine 16. veka započeo je upravo u poljoprivredi. To je, u stvari, utemeljenje preduslova za kapitalističkOvo je proces tzv. ograđivanja i širenja krupnih poseda lendlordova koji svoje korene vuče još iz 11. veka. Ograđivanje otvorenih polja i zamena sitnih seljaka, kao samostalnih proizvođača na zemljištu feudalnih lordova, sistemom u kome krupni farmeri upotrebljavaju najamnu radnu snagu na zakupljenim posedima čiji su vlasnici lendlordovi, smatraju se sastavnim delom engleske agrarne revolucije. Prvi zahvat "ograđivanja" Movement) koji se odigrao u 15. i 16. veku, rezultirao je u pretvaranju obradivog zemljišta u privatne pašnjake što je direktna posledica ekspanzije izvoza vune.21 Marks je ovo objasnio opaskom „zahvat „ograđivanja” u 18. veku uključuje pretvaranje opštinskog obradizemljišta u privatne jedinice. U oba slučaja „ograđivanja”je izvršena zakonskim putem i pod mistifikacijom težnji vlasnika zemlje da, preko primene nove tehnologije, modernizuju poljoprivredu.

Kao rezultat procesa združivanja sitnih poseda putem „ograđivanja”Engleskoj se javlja institucija tzv. kapitalističke ili trgovačke zakupštine. Ovaj model transformacije poljoprivrede koji je stvorio zakupno klasičnim oblikom penetracije kapitalizma u poljoprivredu.

19 Više o time videti Lenjin I.V. (1961): Novi podaci o zakonima razvitka kapitalizma u poljoprivredi, Sabrana dela, Kultura, Beograd. 20 Marks je ovaj proces opisao kao pljačku crkvenih dobara, krađu opštinskog vlasništva, uzurpatorstvo, te nasilno pretvaranje feudalnog i plemenskog vlasništva u privatno vlasništvo. Za razliku od Marksa, građanska ekonomska teorija ovde fokusira agrarnu revoluciju čiju suštinu predstavlja povećanje produktivnosti zemljišta i rada između 15. i 16. veka.21 Videti više Galbraith I.K., Doba neizvesnosti, pogl. „Tjeranje sa zemlje“

Početni oblici prodora kapitalizma u poljoprivredu

Istorijski gledano, temelji procesa rađanja kapitalizma (prvobitne akumulacije kapitala) se nalaze u masovnom odvajanju seljaka od zemlje. U literaturi koja se bavi specifičnostima prodora kapitalizma u poljoprivredu

tzv. pruski i američki put penetracije kapitalizma ekonomski sistem, nije nastao u

. Kao tipični mogu se izdvojiti modeli , Francuskoj, Japanu, SAD-u i

transformacije poljoprivrede u Velikoj Britaniji

Klasičan oblik kapitalizma koji se javio u Engleskoj u periodu između druge polovine 15. i prve polovine 16. veka započeo je upravo u poljoprivredi. To je, u stvari, utemeljenje preduslova za kapitalistički način proizvodnje.20 Ovo je proces tzv. ograđivanja i širenja krupnih poseda lendlordova koji svoje

Ograđivanje otvorenih polja i zamena sitnih seljaka, kao samostalnih proizvođača na zemljištu feudalnih lordova, sistemom

me krupni farmeri upotrebljavaju najamnu radnu snagu na zakupljenim posedima čiji su vlasnici lendlordovi, smatraju se sastavnim delom engleske

poseda (The First Enclosure veku, rezultirao je u pretvaranju

obradivog zemljišta u privatne pašnjake što je direktna posledica ekspanzije Marks je ovo objasnio opaskom „ovce su pojele ljude”. Drugi

u 18. veku uključuje pretvaranje opštinskog obradivog jedinice. U oba slučaja „ograđivanja” poseda, privatizacija

je izvršena zakonskim putem i pod mistifikacijom težnji vlasnika zemlje da, preko primene nove tehnologije, modernizuju poljoprivredu.

tnih poseda putem „ograđivanja” u Engleskoj se javlja institucija tzv. kapitalističke ili trgovačke zakupštine. Ovaj model transformacije poljoprivrede koji je stvorio zakupno gazdinstvo smatra se klasičnim oblikom penetracije kapitalizma u poljoprivredu. Ovde krupna imanja

Novi podaci o zakonima razvitka kapitalizma u

Marks je ovaj proces opisao kao pljačku crkvenih dobara, krađu opštinskog vlasništva, nasilno pretvaranje feudalnog i plemenskog vlasništva u privatno vlasništvo. Za

razliku od Marksa, građanska ekonomska teorija ovde fokusira agrarnu revoluciju čiju suštinu predstavlja povećanje produktivnosti zemljišta i rada između 15. i 16. veka.

, Doba neizvesnosti, pogl. „Tjeranje sa zemlje“, st. 28 , „Bijeg“, st. 41.


znače jedinice vlasništva, a ne jedinice proizvodnje. Tsocijalne strukture agrarnog stanovništva i njegove diferencijacije na sledeće kategorije: lendlordove, zakupce (farmere) i poljoprivredne radnike. Lendlordovi su vlasnici zemljišta koje ne obrađuju sami, advokati, finansijski savetnici, bankari i farmeri po sistemu zakupa koji im donosi dohodak u vidu zemljišne rente. Zakupci su u toku prvog pokreta „zaokruživanja” poseda uzimali radnike u najaparcelisane posede u podzakup. Tokom 19. veka, sa razvojem tržišta poljoprivrednih proizvoda i vanpoljoprivrednih inputa, kao i kreditapostaju pravi kapitalistički preduzetnici. Oni organizujudonosi što je moguće veći profit u vidu preduzetničke dobiti. Poljoprivredni radnici (nekadašnji) i kotedžeri koji su obrađivali zemljište u sistemu podzakupa (skveteri koji su ranije imali pravo korišćenja opštinskog zemljišta) sada rade isključivo za najamninu. Ograđivanje slobodnog i opštinskog zemljišta koje je obavljeno kroz klasični zakupni sistem prodora kapitalizma u engleskoj poljoprivredi bez sumnje je najviše pogodovalo lendlordovima i zakupcima pošto im je to donelo direktne koristi zemljišne rente, a drugima u vidu povećanih mogućnosti plasiranja kapitala u poljoprivredu i uvećane preduzetničke dobiti u toku trajanja zakupnih ugovora.

Tehnička strana razvoja engleske poljoprivrede karakteriše poboljšanom tehnologijom proizvodnje preko sistema intenzivne, integrisane ratarsko - stočarske proizvodnje gde je tzv. otvoreni tropoljni sistem (obradivo zemljište alocirano između permanentnih oranica i pezamenjen „norfolškim plodoredom” (četvoropoljni sistkoji uključuje intenzivnije korišćenje krmnog bilja (furaž) i stajnjaka za poboljšanje plodnosti zemljišta. Sve to dovelo je englesku poljoprivredu do najvišeg stepena razvoja tokom 1850-1870. godine.tehničkom komponentom treba navesti pristupe novije istorijske literature o engleskoj poljoprivredi koja umesto „agrarne revolucije”karakter tehnoloških promena, pri čemu se polazi od činjenice da povećani output nije ostvarivan na bazi novih otkrića. U tom smislu se smatra da su poboljšane metode proizvodnje rezultat ogromnog broja sitnih adaptacija koje zajedno čine novi sistem proizvodnje (na primer poboljšanje u uzgoju stoke na bazi pretvaranja pašnjaka u kultivisane livade) pomoću već poznate tehnkoja je uvedena u masovnu primenu.23

22 Videti više Ernle L. (1961): English Farming, Past and Present23 Videti više Habakkuk H.J. (1968): "Economic Function of English LandowneSeventeenth and Eightteenth Centuries", Essays in Agrarian HistoryMinchinton, Augustus M. Kelley, New York.


267

štva, a ne jedinice proizvodnje. To dovodi do tipične socijalne strukture agrarnog stanovništva i njegove diferencijacije na sledeće kategorije: lendlordove, zakupce (farmere) i poljoprivredne radnike.

zemljišta koje ne obrađuju sami, već to za njih čine advokati, finansijski savetnici, bankari i farmeri po sistemu zakupa koji im

kupci su u toku prvog pokreta poseda uzimali radnike u najam (kotedžeri) i davali im

parcelisane posede u podzakup. Tokom 19. veka, sa razvojem tržišta poljoprivrednih proizvoda i vanpoljoprivrednih inputa, kao i kredita, zakupci

avi kapitalistički preduzetnici. Oni organizuju proizvodnju tako da im osi što je moguće veći profit u vidu preduzetničke dobiti. Poljoprivredni

radnici (nekadašnji) i kotedžeri koji su obrađivali zemljište u sistemu podzakupa (skveteri koji su ranije imali pravo korišćenja opštinskog zemljišta)

inu. Ograđivanje slobodnog i opštinskog zemljišta koje je obavljeno kroz klasični zakupni sistem prodora kapitalizma u engleskoj poljoprivredi bez sumnje je najviše pogodovalo lendlordovima i zakupcima pošto im je to donelo direktne koristi - prvima u vidu povećanja zemljišne rente, a drugima u vidu povećanih mogućnosti plasiranja kapitala u

toku trajanja zakupnih ugovora.

razvoja engleske poljoprivrede karakteriše se roizvodnje preko sistema intenzivne, integrisane

stočarske proizvodnje gde je tzv. otvoreni tropoljni sistem (obradivo alocirano između permanentnih oranica i permanentnih pašnjaka)

(četvoropoljni sistem korišćenja zemljišta) koji uključuje intenzivnije korišćenje krmnog bilja (furaž) i stajnjaka za poboljšanje plodnosti zemljišta. Sve to dovelo je englesku poljoprivredu do

1870. godine.22 U vezi sa ovom onentom treba navesti pristupe novije istorijske literature o

koj poljoprivredi koja umesto „agrarne revolucije” ističe evolutivni karakter tehnoloških promena, pri čemu se polazi od činjenice da povećani

U tom smislu se smatra da su poboljšane metode proizvodnje rezultat ogromnog broja sitnih adaptacija koje zajedno čine novi sistem proizvodnje (na primer poboljšanje u uzgoju stoke na bazi pretvaranja pašnjaka u kultivisane livade) pomoću već poznate tehnike

English Farming, Past and Present, Heineman, London. Economic Function of English Landowners in the Essays in Agrarian History, Vol. I, ed. by W. E.

268

Engleska poljoprivreda, tokom svoje uspešne istorije, imala kretanje i krize, koje su ublažavane protekcionizmom preko žitnih zakona (Laws) tokom perioda 1660-1846. godine. Dok je industrijski sektoelastičan prema stranim tržištima, žitni zakoni su ostali na snazi čak više od pola veka posle industrijske revolucije koja je rezultirala očitim pomeranjem komparativnih prednosti od poljoprivrede (naročito u proizvodnji žita) ka manufakturi. Ovim zakonima su ustanovljene visoke cene za uvozna žita uz istovremeno stimulisanje izvoza i održavanje fiksnih (visokih) cena na domaćem tržištu. Usled porasta stanovništva i povećane tražnje cene žita su rasle dok su nadnice manufakturnih i poljoprivrniskom nivou. Kao nigde u svetu u Engleskoj se jednog momenta pojavljuje identični interes industrijalaca i radnika (potrošača). I jedni i drugi žele jevtinu hranu (mada iz različitih razloga) i otuda se, u socijalnim pobunama, protiv zajedničkog neprijatelja - poljoprivrednika, radi čega je Parlament bio prinuđen na konačno ukidanje žitnih zakona 1846. godine. b) Model transformacije poljoprivrede u Francuskoj

Francuska je kolevka fiziokratizma. Gledano iz istorijje, bez sumnje dalo svoj pečat transformaciji feudalnog u kapitalistički sistem uopšte, pa i u poljoprivredi gde su početni oblici prodora kapitalizma u izvesnoj meri specifični u odnosu na druge evropske zemlje. Propagirajući vladavinu prirodnih zakona i odvijanje ekonomskog života po principu fiziokratizam u Francuskoj odbacuje merkantilizam kao vodeći sistem. Mada je bio kratkog veka (najznačajniji radovi predstavnika su između 1748. i 1780. godine) i imao mali broj sledbenika van Francuske, fiziokratizam zauzima značajno mesto u ekonomskoj istoriji.

Rušenjem apsolutističke monarhije (svrgavanjem Luja XVI)feudalna prava plemstva i proklamovana je sloboda privređivanja u Seljacima oslobođenim feudalnih okova dato je puno vlasništvo nad zemljišnim parcelama koje su do tada posedovali feudalci. Obećanje u toku revolucije da će dobiti dovoljno zemljišta za obezbeđenje uspešnog privređivanja nije ispunjeno, tako da je Francuska dugo ostala kao zemlja tipična po sitnom seljačkom posedu. Eksproprisani krupni posedi plemstva i crkve (posle čega je država raspolagala sa jednom četvrtinom obradivih površina) su rasparčani i dodeljeni na korišćenje gradskoj buržoaziji - prevashodno trgovcima i zanatlijama čime je srednji posed postao najznačajnija proizvodna jedinica u francuskoj poljoprivredi.

ngleska poljoprivreda, tokom svoje uspešne istorije, imala je ciklično kretanje i krize, koje su ublažavane protekcionizmom preko žitnih zakona (Corn

1846. godine. Dok je industrijski sektor bio krajnje žitni zakoni su ostali na snazi čak više od

pola veka posle industrijske revolucije koja je rezultirala očitim pomeranjem komparativnih prednosti od poljoprivrede (naročito u proizvodnji žita) ka

. Ovim zakonima su ustanovljene visoke cene za uvozna žita uz istovremeno stimulisanje izvoza i održavanje fiksnih (visokih) cena na domaćem tržištu. Usled porasta stanovništva i povećane tražnje cene žita su rasle dok su nadnice manufakturnih i poljoprivrednih radnika zadržavane na niskom nivou. Kao nigde u svetu u Engleskoj se jednog momenta pojavljuje identični interes industrijalaca i radnika (potrošača). I jedni i drugi žele jevtinu hranu (mada iz različitih razloga) i otuda se, u socijalnim pobunama, ujedinjuju

poljoprivrednika, radi čega je Parlament bio prinuđen na konačno ukidanje žitnih zakona 1846. godine.

Model transformacije poljoprivrede u Francuskoj

Francuska je kolevka fiziokratizma. Gledano iz istorijske perspektive to je, bez sumnje dalo svoj pečat transformaciji feudalnog u kapitalistički sistem uopšte, pa i u poljoprivredi gde su početni oblici prodora kapitalizma u izvesnoj meri specifični u odnosu na druge evropske zemlje. Propagirajući vladavinu

ekonomskog života po principu „laisser-faire“ fiziokratizam u Francuskoj odbacuje merkantilizam kao vodeći sistem. Mada je bio kratkog veka (najznačajniji radovi predstavnika fiziokratske škole objavljeni

. godine) i imao mali broj sledbenika van Francuske, fiziokratizam zauzima značajno mesto u ekonomskoj istoriji.

(svrgavanjem Luja XVI) ukinuta su feudalna prava plemstva i proklamovana je sloboda privređivanja u gradu i selu.

enim feudalnih okova dato je puno vlasništvo nad zemljišnim parcelama koje su do tada posedovali feudalci. Obećanje u toku revolucije da će dobiti dovoljno zemljišta za obezbeđenje uspešnog privređivanja nije ispunjeno,

rancuska dugo ostala kao zemlja tipična po sitnom seljačkom ksproprisani krupni posedi plemstva i crkve (posle čega je država

raspolagala sa jednom četvrtinom obradivih površina) su rasparčani i dodeljeni hodno trgovcima i zanatlijama čime je

srednji posed postao najznačajnija proizvodna jedinica u francuskoj


Zakupni sistem prodora kapitalizma u Francuskoj donekle je sličan onome u Engleskoj, mada ima i svojih specifičnosti. U okviru ovoga sFrancuskoj se javljaju tri tipa gazdinstava: krupna, srednja i sitna. Francuski veleposednici, isto kao engleski lendlordovi, se ne bave poljoprivredom, već svoj posed daju u zakup po kome osnovu ubiru zemljišnu rentu. Zakupci na ovim posedima proizvodnju organizuju na kapitalistički način najamne radne snage. Srednja zakupna gazdinstva su pod neprestanim pritežnje za proširenjem koje bi im omogućilo kapitalistički način privređivanja. Sitna zakupna gazdinstva su u stvari seljačka gazdinstva na kojima se, uz korišćenje porodične radne snage, jedva obezbeđuje gola egzistencija.

I pored velikih napora koji su činjeni u doba Napoleona, sve do sredine 19. veka Francuska je ostala agrarno nerazvijena zemlja sa seljačkim staležom kao najbrojnijim delom populacije.24 Postoje mišljenja da je francuska poljoprivreda u to doba zaostajala za engleskom čak čitavih sto godina. Sitni seljaci opsednuti težnjom da uvećaju posed, dobijeni novac od prodaje viškova svojih proizvoda na tržištu usmeravaju na kupovinu zemljišta, dok se malo ulaže u poboljšanje tehnologije i opremu gazdinstava. Usled učestalih sušnih godina položaj seljaka je bio veoma težak. U vreme kriza tokom 1870godina i 1890-tih Francuska, pod uticajem krupnih zemljoposednikprotekcionizam. Preko carinskih tarifa sprečavan je uvoz i stimulisan izvoz žitarica, ali u vreme rodnih godina to nije moglo da spreči pad cena ovih proizvoda na domaćem tržištu.

Ono što se ispoljava kao posebnost francuskog modela transfopoljoprivrede moglo bi se vezati za mit porodičnog gazdinstva. Uprkos brojnim teškoćama ono je uspevalo da opstane i da se u velikoj meri adaptira zahtevima francuskog industrijskog društva. Kao retko gde u svetu ovde je uvreženo ono shvatanje da zemljište nije samo mesto proizvodnje, već i izvor opstanka nsamo u smislu prehrane, već i kulture i simbolike. Sa ovakvim proširenjem vrednosti pripisanih zemljištu ono se ne posmatra isključivo kao roba: posedovanje zemljišta je cilj seljakovog života, degradaciju.25 Kao rezultat ovakvih pristupa u Francuskoj poljoprivredna proizvodnja u celini počiva na porodičnom gazdinstvu njenim razvojem tokom 18. i 19. veka. Ovo gazdinstvoproizvodna jedinica u kojoj su kapital i rad čvrsto vezani za porodicu.

24 Videti više Wright G. (1964): Rural Revolution in France: The Peasantri in the Twentieth Century, Stanford University Press, Stanford. 25 Videt više Lamarche H. (1987): "Family farming in France: Crisis and RevivalFamily Farming in Europe and America, ed. By Galeski B. & Wilkening E. Westview Press, Boulder (Colorado) and London.


269

Zakupni sistem prodora kapitalizma u Francuskoj donekle je sličan onome u Engleskoj, mada ima i svojih specifičnosti. U okviru ovoga sistema u Francuskoj se javljaju tri tipa gazdinstava: krupna, srednja i sitna. Francuski veleposednici, isto kao engleski lendlordovi, se ne bave poljoprivredom, već svoj posed daju u zakup po kome osnovu ubiru zemljišnu rentu. Zakupci na

izvodnju organizuju na kapitalistički način - uz korišćenje zdinstva su pod neprestanim pritiskom

težnje za proširenjem koje bi im omogućilo kapitalistički način privređivanja. jačka gazdinstva na kojima se, uz

korišćenje porodične radne snage, jedva obezbeđuje gola egzistencija.

I pored velikih napora koji su činjeni u doba Napoleona, sve do sredine 19. veka Francuska je ostala agrarno nerazvijena zemlja sa seljačkim staležom

Postoje mišljenja da je francuska poljoprivreda u to doba zaostajala za engleskom čak čitavih sto godina. Sitni seljaci opsednuti težnjom da uvećaju posed, dobijeni novac od prodaje viškova

eravaju na kupovinu zemljišta, dok se malo ulaže u poboljšanje tehnologije i opremu gazdinstava. Usled učestalih sušnih godina položaj seljaka je bio veoma težak. U vreme kriza tokom 1870-tih

tih Francuska, pod uticajem krupnih zemljoposednika, praktikuje protekcionizam. Preko carinskih tarifa sprečavan je uvoz i stimulisan izvoz žitarica, ali u vreme rodnih godina to nije moglo da spreči pad cena ovih

Ono što se ispoljava kao posebnost francuskog modela transformacije poljoprivrede moglo bi se vezati za mit porodičnog gazdinstva. Uprkos brojnim teškoćama ono je uspevalo da opstane i da se u velikoj meri adaptira zahtevima

. Kao retko gde u svetu ovde je uvreženo ono emljište nije samo mesto proizvodnje, već i izvor opstanka ne

kulture i simbolike. Sa ovakvim proširenjem vrednosti pripisanih zemljištu ono se ne posmatra isključivo kao roba:

je cilj seljakovog života, a izgubiti ga ili prodati znači Kao rezultat ovakvih pristupa u Francuskoj poljoprivredna

proizvodnja u celini počiva na porodičnom gazdinstvu - što je utemeljeno Ovo gazdinstvo se definiše kao

jedinica u kojoj su kapital i rad čvrsto vezani za porodicu.

Rural Revolution in France: The Peasantri in the Twentieth

Family farming in France: Crisis and Revival", print. in d. By Galeski B. & Wilkening E. Westview Press,

270

c) Model transformacije poljoprivrede u Nemačkoj

Nemački model se obično identifikuje sa tzv. pruskim putem penetracije kapitalizma u ovu privrednu oblast. Njegove specifičnosti se vezuju za specijalni tip feudalno-vojničke države kakva je bila Pruska tokom perioda od početka 17. veka do polovine 19. veka. Ova država je nastala 1618. godine ujedinjenjem Brandenburga i Istočne Prusije postavši kolevka najpre pruskog, a potom nemačkog militarizma. Izborni knez Fridrih Vilhelm uvodi stajaću vojsku čiji su oficiri bili plemići nazvani junkeri, a mobilisani seljaci su vojnici kmetovi, koji su na junkerskim imanjima izrabljivani poput robova.

Institucionalne promene u poljoprivredi Nemačke, odnosnorazrešenja feudalnih odnosa posle 1848. godine koji omogućuju prodor kapitalizma u ovu privrednu granu, su imale dva oblika: (1) razbijanje krupnih feudalnih poseda na sličan način kao u Engleskoj i Francuskoj koga sledi klasičan zakupni sistem; (2) održanje postojećih feudalnih poseda uz postepenu njihovu transformaciju u krupna kapitalistička gazdinstva čiji su upravitelji njihovi vlasnici - junkeri koji sada postaju istovremeno kapipreduzetnici. Ovaj „pruski model” prodora kapitalizma utipičan je primenjen i u nekim drugim zemljama na pr. u Rusiji, na južnoslovenskim ravničarskim prostorima koji su bili u sastavu Austrougarske i dr.26 Kada je reč o tehnološkim promenama u Nemačkoj treba istaći da je ona sve do sredine 19. veka za čitavu generaciju iza razvijenosti industrije i poljoprivrede. Taj jaz je prevladan tokom dve decenije 1860-tih i 1870-tih kada Nemačka izrasta u vodeću industrijsku silu hemijskoj industriji i industriji elektromašinerije.prevashodno zahvaljujući javnoj podršci obrazovanja i nauke koji su ovde korišćeni kao osnovna pogonska snaga ekonomskog rasta.

Javna podrška razvoju poljoprivrede je bila izuzetno velika. Mada je Engleska na početku 19. veka smatrana „školom za poljoprivredu“ Nemačka je prva zemlja u Evropi koja je imala javno-finansirane istraživačke institucije za poljoprivredu (u Engleskoj je ova oblast prepuštena privatnoj inicijativi usled stroge tradicije u primeni „laisser-faire“). Nemačka država izdašno finansira

26 Videti više Mirković M. (1940): Agrarna politika, IzdavačkoBeograd; Vučo N. (1970): Ekonomska istorija sveta, Savremena Administracija, Beograd.27 Videti više Landes S.D. (1966): "Technological Change and Development in Western Europe 1750-1914", The Cambridge Economic History of Europe VI: The Industrial Revolution and After, Part I, ed. by H.J.Habakkuk and M.Postan, Cambridge University Press, Cambridge.

Model transformacije poljoprivrede u Nemačkoj

emački model se obično identifikuje sa tzv. pruskim putem penetracije kapitalizma u ovu privrednu oblast. Njegove specifičnosti se vezuju

vojničke države kakva je bila Pruska tokom perioda od početka 17. veka do polovine 19. veka. Ova država je nastala 1618. godine ujedinjenjem Brandenburga i Istočne Prusije postavši kolevka najpre pruskog, a

a. Izborni knez Fridrih Vilhelm uvodi stajaću vojsku čiji su oficiri bili plemići nazvani junkeri, a mobilisani seljaci su vojnici kmetovi, koji su na junkerskim imanjima izrabljivani poput robova.

privredi Nemačke, odnosno način razrešenja feudalnih odnosa posle 1848. godine koji omogućuju prodor

imale dva oblika: (1) razbijanje krupnih feudalnih poseda na sličan način kao u Engleskoj i Francuskoj koga sledi

održanje postojećih feudalnih poseda uz postepenu njihovu transformaciju u krupna kapitalistička gazdinstva čiji su upravitelji

junkeri koji sada postaju istovremeno kapitalistički prodora kapitalizma u poljoprivredu kao

tipičan je primenjen i u nekim drugim zemljama na pr. u Rusiji, na južnoslovenskim ravničarskim prostorima koji su bili u sastavu Austrougarske i

Kada je reč o tehnološkim promenama u Nemačkoj treba istaći da je 19. veka za čitavu generaciju iza Engleske u pogledu nivoa

razvijenosti industrije i poljoprivrede. Taj jaz je prevladan tokom dve decenije tih kada Nemačka izrasta u vodeću industrijsku silu - naročito u

elektromašinerije.27 Ovakav napredak je ostvaren prevashodno zahvaljujući javnoj podršci obrazovanja i nauke koji su ovde korišćeni kao osnovna pogonska snaga ekonomskog rasta.

Javna podrška razvoju poljoprivrede je bila izuzetno velika. Mada je početku 19. veka smatrana „školom za poljoprivredu“ Nemačka je

finansirane istraživačke institucije za poljoprivredu (u Engleskoj je ova oblast prepuštena privatnoj inicijativi usled

). Nemačka država izdašno finansira

, Izdavačko-prosvetna zadruga, S.O.J. , Savremena Administracija, Beograd.

Technological Change and Development in Western Europe ambridge Economic History of Europe VI: The Industrial Revolution and

Part I, ed. by H.J.Habakkuk and M.Postan, Cambridge University Press, Cambridge.


čitav niz institucija: podiže građevine, otvara laboratorije i eksperimentalne stanice i iznad svega održava važne fakultete na veoma visokom nivou. Nema sumnje da su ovakvom odnosu države prema poljoprivredi delom naučnici kao što su Albrecht Thaer (savremenik Arthura YoungJohann von Thunen i Justus von Liebig (čije je delo o primeni nauke u poljoprivredi publikovano 1840. godine direktno uticalo na otvaranje prve javne eksperimentalne stanice u Mockern-u, Saksonija 1852. godine). Iako se organizovani naučno-istraživački sistem u Nemačkoj poljoprivredi javlja kasnije nego u Engleskoj on je ovde obezbedio efektivnije okruženje za unapređenje novih znanja zato što deluje bez presije za brzu kakav je slučaj sa privatno finansiranim institucijama ove vrste u Engleskoj. Kroz ovaj koncept socijalizacije naučno-istraživačkog rada u poljoprivredi država se postavlja kao najodgovornija za doprinos nauke ekonomskom rastu (ovaj koncept će kasnije preuzeti država u SAD i u Japanu).

I pored vidnog uspeha u procesu razvoja i transformacije nemačka poljoprivreda je kao i u ostalim kapitalističkim zemljama, imala svoje krize i

Iz ekonomske istorije: Francuska revolucija 1789. godine ozbiljno je uzdrmala feudalni poredak u celoj Evropi, a posebno u Pruskoj. Otuda je ova bila prva velika feudalna sila koja je započela rat protiv revolucionarne Francuske 1792. godine. U procesu revolucionarnih promena koje se šire Evropom kao posledica francuske revolucije i u Pruskoj seljaka preko sistema otkupa kmetovskih obaveza. Ali taj proces se ovde odvija veoma usporeno pošto militarne države posvećuju daleko veću pažnju ratnoj opciji nego privrednoj, što dolazi naročito do izražaja u vreme Napoleonovih ratova tokom 1803orijentacije Nemačka se posle pada Napoleona, proširuje aneksijom graničnih delova sa Francuskom u Rajnskoj oblasti, postajući istovremeno Konfederacija koju 1815. godine čini 47 državica i slobodnih gradova (među kojima je 13 provincija Severne i Centralne Nemačke koje čine Prusiju). U to vreme u Nemačkoj počinje snažniji razvoj industrije, a donekle i poljoprivrede koja je bila iscrpljena u toku Napoleonovih ratova i uzastopno sušnih godina. Deklaracijom iz godine je dozvoljen slobodni promet zemljišta nad kojim seljaci još nisu imali vlasništvo. Do značajnijeg preokreta u poljoprivredi dolazi posle 1818. godine kada su usledile bogate žetve. Usled ograničene potrošnje siromašnih slojeva stanovništva, nnagomilavaju se viškovi koji za junkere i za državu predstavljaju problem. Kao uslov za dalji razvoj postavlja se proširenje tržišta. Rešenje se vidi u političkom i privrednom ujedinjenju nemačkih državica. Tako je pod pruskom hegemonijom zaključen Carinski savez između svih država (osim Austrije) 1834. godine. Njime su ukinute tranzitne carine na razmenu roba, ali se ne dozvoljava slobodno kretanje i preseljavanje stanovništva unutar carinskog područja. To će biti ostvareno tek posle francusko - pruskog rata 1870-1871. godine koji je Nemačkoj Versajskim mirom doneo prisajedinjenje južnih državica. Ujedinjenjem svih državica 1871.kancelara Bizmarka stvorena je Nemačka imperija na čijem čelu je pruski kralj tada postaje nemački car.


271

čitav niz institucija: podiže građevine, otvara laboratorije i eksperimentalne stanice i iznad svega održava važne fakultete na veoma visokom nivou. Nema sumnje da su ovakvom odnosu države prema poljoprivredi doprineli svojim delom naučnici kao što su Albrecht Thaer (savremenik Arthura Young-a), Johann von Thunen i Justus von Liebig (čije je delo o primeni nauke u poljoprivredi publikovano 1840. godine direktno uticalo na otvaranje prve javne

u, Saksonija 1852. godine). Iako se istraživački sistem u Nemačkoj poljoprivredi javlja

kasnije nego u Engleskoj on je ovde obezbedio efektivnije okruženje za unapređenje novih znanja zato što deluje bez presije za brzu praktičnu primenu kakav je slučaj sa privatno finansiranim institucijama ove vrste u Engleskoj.

istraživačkog rada u poljoprivredi država se postavlja kao najodgovornija za doprinos nauke ekonomskom rastu

pt će kasnije preuzeti država u SAD i u Japanu).

I pored vidnog uspeha u procesu razvoja i transformacije nemačka poljoprivreda je kao i u ostalim kapitalističkim zemljama, imala svoje krize i

Francuska revolucija 1789. godine ozbiljno je uzdrmala feudalni redak u celoj Evropi, a posebno u Pruskoj. Otuda je ova bila prva velika feudalna sila koja je

započela rat protiv revolucionarne Francuske 1792. godine. U procesu revolucionarnih promena koje se šire Evropom kao posledica francuske revolucije i u Pruskoj započinje oslobađanje seljaka preko sistema otkupa kmetovskih obaveza. Ali taj proces se ovde odvija veoma usporeno pošto militarne države posvećuju daleko veću pažnju ratnoj opciji nego privrednoj, što dolazi

va tokom 1803-1815. godine. Kao rezultat takve orijentacije Nemačka se posle pada Napoleona, proširuje aneksijom graničnih delova sa Francuskom u Rajnskoj oblasti, postajući istovremeno Konfederacija koju 1815. godine čini 47

među kojima je 13 provincija Severne i Centralne Nemačke koje

U to vreme u Nemačkoj počinje snažniji razvoj industrije, a donekle i poljoprivrede koja je bila iscrpljena u toku Napoleonovih ratova i uzastopno sušnih godina. Deklaracijom iz 1816. godine je dozvoljen slobodni promet zemljišta nad kojim seljaci još nisu imali vlasništvo. Do značajnijeg preokreta u poljoprivredi dolazi posle 1818. godine kada su usledile bogate žetve. Usled ograničene potrošnje siromašnih slojeva stanovništva, na tržištu poljoprivrednih proizvoda nagomilavaju se viškovi koji za junkere i za državu predstavljaju problem. Kao uslov za dalji razvoj postavlja se proširenje tržišta. Rešenje se vidi u političkom i privrednom ujedinjenju

ruskom hegemonijom zaključen Carinski savez između svih država (osim Austrije) 1834. godine. Njime su ukinute tranzitne carine na razmenu roba, ali se ne dozvoljava slobodno kretanje i preseljavanje stanovništva unutar carinskog područja. To će biti

1871. godine koji je Nemačkoj Versajskim mirom doneo prisajedinjenje južnih državica. Ujedinjenjem svih državica 1871. godine u vreme kancelara Bizmarka stvorena je Nemačka imperija na čijem čelu je pruski kralj William I, koji

272

ciklična kretanja. Da bi se prevazišli ovi problemi i ovde se pribegavalo protekcionizmu. Tako je Bizmark uveo carine na uvoz žita 1879. godine uzrokovano ujedinjenom kampanjom junkera i industrijalaca čelika sa ciljem da se zaštite poljoprivredni i industrijski proizvodi. Kaspreorijentisana na ekspanziju trgovine (1890-tih) carine su redukovaneprotekcionizam nikada nije u potpunosti napušten. d) Američki put prodora kapitalizma u poljoprivredu

Specifičnost američkog modela jeste "osvajački"zauzimanje zemljišta, a potom njegova raspodela koja je zavisila od odnosa brojnih javnih i privatnih snaga. Većina prvih doseljenika u 13 severnoatlanskih kolonija početkom 17. veka nisu bili poljoprivrednici: mnogi su došli u potrazi za političkim i religioznim slobodama, drugi iz socijalnoneki opet kao tragači za srećom. Zatvorenici, sluge i robovi su dovedeni da pomažu u proizvodnji drvne građe, duvana, pirinča i drugih poljoprivrednih proizvoda. Britanski kralj je pospešivao širenje naseljavanja darivanjem zemljišta plemstvu, crkvi i korporacijama - svim onim koji su bili spremni da kolonizuju novu zemlju. Prema prvom zvaničnom popisu stanovništva 1790. godine struktura doseljenika je bila sledeća: 60% Engleza, 18% IraNemaca i 13% ostalih nacija.28

U nekim područjima seoski tip naseljavanja bio je sličan onome u Evropi. Suprotno ovome, južne kolonije, sa radnom snagom slugu i robova, su razvile plantažni tip gazdinstva za proizvodnju pamuka i pirinča. U središnjikolonijama većinu zemljišta su zaposeli naturalnokoji su potom usled porasta tražnje hrane u urbanimsnabdevači „prehrambene korpe” čiju osnovu čini proizvodnja žita i stočarski proizvodi. To je područje u kome dominira nezavisno porodično gazdinstvo. Područja dalekog i srednjeg zapada su bila ređe naseljena pošto naseljavanje počinje tek u novoj fazi neposredno pre Američke revolucije 1775(rat za nezavisnost završen potpisivanjem mira u Versapriznaje nezavisnost američkih država). Pravo „Osvajanje Zapada”vreme predsednika Džefersona donošenjem agrarnog zakona 1804. godine koji farmerima i plantažerima omogućuje da za male svote novca postanu vlasnici ogromnih poseda otetih od Indijanaca. O tome svedoči i podatak da je 1815. godine u USA bilo svega 8,4 miliona stanovnika u koju se tokom veka uselilo čitavih 40 miliona. Naseljavanje ovih krajeva postaje atraktivno krajem 19. veka usled otvaranja pašnjaka i podsticanja jevtine kupovine zemljišta. Tome je

28 Encyclopedia Americana, International Edition Americana Corporation, N.Y. 1971, p. 497

vazišli ovi problemi i ovde se pribegavalo protekcionizmu. Tako je Bizmark uveo carine na uvoz žita 1879. godine - što je uzrokovano ujedinjenom kampanjom junkera i industrijalaca čelika sa ciljem da se zaštite poljoprivredni i industrijski proizvodi. Kasnije, kada je politika

tih) carine su redukovane ali protekcionizam nikada nije u potpunosti napušten.

Američki put prodora kapitalizma u poljoprivredu

jeste "osvajački" karakter: prvo je zauzimanje zemljišta, a potom njegova raspodela koja je zavisila od odnosa

Većina prvih doseljenika u 13 severnoatlanskih kolonija početkom 17. veka nisu bili poljoprivrednici: mnogi su došli u potrazi

itičkim i religioznim slobodama, drugi iz socijalno-ekonomskih razloga, neki opet kao tragači za srećom. Zatvorenici, sluge i robovi su dovedeni da pomažu u proizvodnji drvne građe, duvana, pirinča i drugih poljoprivrednih

pešivao širenje naseljavanja darivanjem svim onim koji su bili spremni da

kolonizuju novu zemlju. Prema prvom zvaničnom popisu stanovništva 1790. godine struktura doseljenika je bila sledeća: 60% Engleza, 18% Iraca, 9%

U nekim područjima seoski tip naseljavanja bio je sličan onome u Evropi. Suprotno ovome, južne kolonije, sa radnom snagom slugu i robova, su razvile plantažni tip gazdinstva za proizvodnju pamuka i pirinča. U središnjim kolonijama većinu zemljišta su zaposeli naturalno-orijentisani poljoprivrednici koji su potom usled porasta tražnje hrane u urbanim centrima, postali

čiju osnovu čini proizvodnja žita i stočarski kome dominira nezavisno porodično gazdinstvo.

Područja dalekog i srednjeg zapada su bila ređe naseljena pošto naseljavanje počinje tek u novoj fazi neposredno pre Američke revolucije 1775-1783. godine (rat za nezavisnost završen potpisivanjem mira u Versaju kojim Velika Britanija

nost američkih država). Pravo „Osvajanje Zapada” počinje u vreme predsednika Džefersona donošenjem agrarnog zakona 1804. godine koji farmerima i plantažerima omogućuje da za male svote novca postanu vlasnici

ih poseda otetih od Indijanaca. O tome svedoči i podatak da je 1815. godine u USA bilo svega 8,4 miliona stanovnika u koju se tokom veka uselilo čitavih 40 miliona. Naseljavanje ovih krajeva postaje atraktivno krajem 19.

sticanja jevtine kupovine zemljišta. Tome je

Encyclopedia Americana, International Edition Americana Corporation, N.Y. 1971, p. 497


doprineo pritisak na zemljište na Istoku posle Građanskog rata (1861naročito razvoj železnice. Ovde su dominirala rančerskou nižim polutropskim predelima (Kalifornija, Teksas ikrupno kapitalističko specijalizovano gazdinstvo za proizvodnju voća i povrća uz izdašne vladine subvencije u izgradnji irigacionih sistema.

Uprkos ovim regionalnim razlikama američki nacionalni ideal je porodično gazdinstvo: porodica treba da živi na zemljištu koje obrađuje. Ovaj princip utemeljen je Zakonom o prebivalištu 1862. godine (kome je pojedinim porodicama u vreme Linkolnove vladavine dodeljivan posed od 160 akera (kasnije je to povećano na 640 akera). Oszakona bilo je sprečavanje krčenja državnih šuma i raubovanja sistemu napuštanja ranije zauzetog poseda i preseljenjeposed, krećući se prema Zapadu. Do kraja 19. veka samo jedna šestina raspoloživog zemljišta zapadnih država dodeljena je doseljenicima, dok je ostatak prodat preduzetnicima, železničkim kompanijama ili zadržan u vlasništvu države.

Gledano generalno, može se reći da je osnovna karakteristika „američkog puta” prodora kapitalizma u poljoprivred„slobodno gazdinstvo slobodnog farmera na slobodnojproklamovan kao antipod pokušaju kolonijalnih vlasti (u početku kolonizacije) da na ovim prostorima razviju krupni feudalni posed po ugledu na onaj u Velikoj Britaniji. Takav proces je prekinut, između ostalog, i zbog obilja zemljišta u osvajanim kolonijama i nedostatka radne snage. ogromnog zemljišnog fonda na bazi otimanja zemljišta od proterivani u rezervate, a kasnije konfiskacijom i odbeglih torijevaca u toku američke borbe za nezavisnost država je koriinstituciju raspodele i „osvajanja” zemljišta od strane pojedinaca u različite svrhe: ratnim veteranima za zasluge, novim doseljenicima za podsticaj osvajanja Zapada, za razvoj infrastrukture itd.

Nedostatak radne snage u početku je rešavan tako što su zajedno sa preseljenjem porodica dovođene porodične sluge iz evropskih zemalja. Takođe je bila poznata i institucija „poluslobodnih radnika“troškova transporta, prodavali imigrantskim posrednicima na 3 do 7 godina. Po isteku ugovorenog roka i isplate duga ovi imigranti su mogli da dobiju 50 akera zemljišta čime su postajali slobodni sitni farmeri. Drugi su, uz otpremninu, činili klasu slobodnih radnika koji su radili na krupnim gazdinstvima za nadnicu. S druge strane, južnoatlanske države su na svojim ogromnim plantažama koristile robovsku radnu snagu dovedenu iz Afrike (ovi su prvi put prispeli u Ameriku još daleke 1619. godine posredstvom holandskih trgovaca


273

doprineo pritisak na zemljište na Istoku posle Građanskog rata (1861-1865), a naročito razvoj železnice. Ovde su dominirala rančersko-stočarska gazdinstva, a

(Kalifornija, Teksas i Florida) se razvija specijalizovano gazdinstvo za proizvodnju voća i povrća

uz izdašne vladine subvencije u izgradnji irigacionih sistema.

Uprkos ovim regionalnim razlikama američki nacionalni ideal je treba da živi na zemljištu koje obrađuje. Ovaj

princip utemeljen je Zakonom o prebivalištu 1862. godine (Home-stead Act), po kome je pojedinim porodicama u vreme Linkolnove vladavine dodeljivan posed od 160 akera (kasnije je to povećano na 640 akera). Osnovna namera ovog zakona bilo je sprečavanje krčenja državnih šuma i raubovanja zemljišta po

preseljenje na „novoosvojeni” posed, krećući se prema Zapadu. Do kraja 19. veka samo jedna šestina

zapadnih država dodeljena je doseljenicima, dok je ostatak prodat preduzetnicima, železničkim kompanijama ili zadržan u

da je osnovna karakteristika oprivredu bazirana na sloganu

slobodno gazdinstvo slobodnog farmera na slobodnoj zemlji” koji je nih vlasti (u početku kolonizacije)

da na ovim prostorima razviju krupni feudalni posed po ugledu na onaj u i. Takav proces je prekinut, između ostalog, i zbog obilja

zemljišta u osvajanim kolonijama i nedostatka radne snage. Formiranjem ogromnog zemljišnog fonda na bazi otimanja zemljišta od domorodaca koji su proterivani u rezervate, a kasnije konfiskacijom i nacionalizacijom poseda odbeglih torijevaca u toku američke borbe za nezavisnost država je koristila

zemljišta od strane pojedinaca u različite svrhe: ratnim veteranima za zasluge, novim doseljenicima za podsticaj

Nedostatak radne snage u početku je rešavan tako što su zajedno sa porodica dovođene porodične sluge iz evropskih zemalja. Takođe

je bila poznata i institucija „poluslobodnih radnika“ - imigranti koji su se, zbog troškova transporta, prodavali imigrantskim posrednicima na 3 do 7 godina. Po isteku ugovorenog roka i isplate duga ovi imigranti su mogli da dobiju 50 akera zemljišta čime su postajali slobodni sitni farmeri. Drugi su, uz otpremninu,

lasu slobodnih radnika koji su radili na krupnim gazdinstvima za nadnicu. S druge strane, južnoatlanske države su na svojim ogromnim plantažama koristile robovsku radnu snagu dovedenu iz Afrike (ovi su prvi put

sredstvom holandskih trgovaca

274

roblja, koji su u ovoj trgovini držali monopol sve do 1660. godine, da bi je potom prepustili Američkoj kompaniji). Krajem 18. veka ukupne populacije juga. Oni su obavljali najteže poslove na plantažama pamuka, pirinča, duvana i indiga (crnačko robovsko pitanje rešeno je tek 1863. godine Proklamacijom o oslobađanju u toku građanskog rata). Koliko je ovaj problem nedostatka radne snage bio velik može se videti iz podataka o broju stanovnika kojih je u 13 kolonija bilo 1763. godine svega 2 miliona, 1790. godine 4 miliona i 1815. godine nešto preko 8 miliona.

Kada je reč o tehnološkoj komponenti transformacije treba imati na umu da su SAD stvorene u vreme kada su filozofi počeli da veruju u perfekciju ljudskog društva. Još od vremena Franklina i Džefersona amerikanci teže da svoju sudbinu stave pod kombinovani uticaj demokratije i nauke (nacija je rođena iz prvih napora u istoriji da "venča" naučne i političke ideje rado ističu američki istraživači ove problematike) kao sigurnu formulu za ljudski progres.29 Međutim, institucionalizacija javne odgovornosti u primeni ove formule se nije razvijala tako brzo. Jedan od razloga je i to što se sporije u ovoj oblasti uspostavlja funkcionalni sistem delovanja pojedinih država (izdvajana su nedovoljna sredstva, a cene poljoprivrednih proizvoda nisu podsticajne sve do kraja 19. veka). Čak i tokom 1860oklevaju da prihvate teoriju o neminovnosti permanentnog angažovanja vlade u pomaganju razvoja poljoprivrede, usled čega kasni iznalaženje adekvatnih organizacionih izraza. Otuda je prva državna eksperimentalna stanica otvorena tek 1877. godine (Connecticut), a zakonska podrška fondu za eksstanice u okviru „land-grant collegge” (državne više poljoprivredne škole) javlja se 1887. godine. e) Japanski model transformacije poljoprivrede

Japanska poljoprivreda je iskusila tri veka feudalnog režima tokom Tokugawa perioda (1603-1867). Seljaci su bili vezani za zemlju napuste selo, nisu mogli da odlučuju koje će zemljišteće koristiti. Feudalni lordovi su zabranjivali čak i prenos poboljšanog semena sa svoje teritorije. Porezi u naturi su bili veoma visoki. Tek kasnije, sa porastom populacije, izgradnjom irigacionih sistema, te tehnologije i komercijalizacije, bavljenje poljoprivredom postaje profitabilnije. Neki seljaci dele gazdinstva koja obrađuju na manje parcezakup nekadašnjim slugama ili članovima proširene porodice. To je dovelo do odnosa koji su bili spremni da se konvertuju u sistem moderne privatne svojine

29 Više Price K.D. (1965): The Scientific Estate, Harvard Univesity Press, Cambridge, Mass.

roblja, koji su u ovoj trgovini držali monopol sve do 1660. godine, da bi je mpaniji). Krajem 18. veka robovi čine dve petine

ukupne populacije juga. Oni su obavljali najteže poslove na plantažama pamuka, pirinča, duvana i indiga (crnačko robovsko pitanje rešeno je tek 1863. godine Proklamacijom o oslobađanju u toku građanskog rata). Koliko je ovaj

radne snage bio velik može se videti iz podataka o broju olonija bilo 1763. godine svega 2 miliona, 1790.

godine 4 miliona i 1815. godine nešto preko 8 miliona.

Kada je reč o tehnološkoj komponenti transformacije treba imati na umu da su SAD stvorene u vreme kada su filozofi počeli da veruju u perfekciju

Još od vremena Franklina i Džefersona amerikanci teže da svoju sudbinu stave pod kombinovani uticaj demokratije i nauke (nacija je

naučne i političke ideje - kako to ove problematike) kao sigurnu formulu za

Međutim, institucionalizacija javne odgovornosti u primeni ove formule se nije razvijala tako brzo. Jedan od razloga je i to što se sporije u ovoj oblasti uspostavlja funkcionalni sistem delovanja na relaciji federacije i pojedinih država (izdvajana su nedovoljna sredstva, a cene poljoprivrednih proizvoda nisu podsticajne sve do kraja 19. veka). Čak i tokom 1860-tih SAD oklevaju da prihvate teoriju o neminovnosti permanentnog angažovanja vlade u

aganju razvoja poljoprivrede, usled čega kasni iznalaženje adekvatnih organizacionih izraza. Otuda je prva državna eksperimentalna stanica otvorena tek 1877. godine (Connecticut), a zakonska podrška fondu za eksperimentalne

(državne više poljoprivredne škole)

Japanski model transformacije poljoprivrede

Japanska poljoprivreda je iskusila tri veka feudalnog režima tokom 1867). Seljaci su bili vezani za zemlju - nisu mogli da

zemljište obrađivati ili koje seme će koristiti. Feudalni lordovi su zabranjivali čak i prenos poboljšanog semena sa svoje teritorije. Porezi u naturi su bili veoma visoki. Tek kasnije, sa porastom

, te značajnim poboljšanjem bavljenje poljoprivredom postaje profitabilnije.

Neki seljaci dele gazdinstva koja obrađuju na manje parcele dajući ih u ilegalni i članovima proširene porodice. To je dovelo do

odnosa koji su bili spremni da se konvertuju u sistem moderne privatne svojine

, Harvard Univesity Press, Cambridge, Mass.


naročito na zemljištu u komunalnom vlasništvu na nivou sela.od preteranog raubovanja ovog zemljišta ovo će biti otokom nastupajućeg Meiji perioda (1868-1911). Evolucija prava na privatno vlasništvo i ovde je doprinela stvaranju efikasnijeg tržišnog sistema.

Mada je Japan bio izolovan od zapadne tehnologije više od dva veka, ipak tokom poslednjeg veka vladavine Tokugawa, interes japanskih intelektualaca počinje naglo da raste za ovu tehnologiju.dinastije ovakav interes je još više ubrzan, čime su bile uklonjene sve prepreke za širenje zapadne tehnologije. Pretvaranje naturalne rseljake na inoviranje tehnologije. Na ove mogućnosti napoljoprivrednici iz gono klase (klase lendlordovaproizvodnjom na delovima svoga poseda poput junkera u Prusiji. Oni će podsticati i institucionalnu transformaciju osnivanjem poljoprivrednih asocijacija i utemeljenjem vertikalne integracije preko investiranja u prerađivačke kapacitete (prerada soje), u proizvodnju vanpoljoprivrednih inputa (mineralno đubrivo), institucija za selekciju semena, što je sve propraćeno i ogranizacijom prometne funkcije.

Japan veoma pozitivno reaguje na ulogu obrazovanja i nauke kao ključnih faktora za ekonomski rast. U početku Meiji vlada, fascinirana zapadnom tehnologijom, nastoji da razvije poljoprivreduiz Engleske i SAD. Takođe dovodi instruktore iz Velike Britanije za novootvorenu poljoprivrednu školu (1877) i za Poljoprivredni koledž (1890). Međutim, kako su uvezene poljoprivredne mašine bile neodgovarajuće za sitno gazdinstvo koje je preovlađujuće u Japanu (izuzev Hokaida) za razliku od gigantskih poseda u Engleskoj, vlada uviđa grešku i preusmerava svoju razvojnu politiku u agraru tražeći tehnološki model koji bi bio kompatibilan japanskoj poljoprivredi. Slično je i sa obrazovnomamerički sistem ekstenzivnog stočarenja koje su na univerzitetima predavali pozvani profesori jedva da je imao primenu u Japanu. To su razlozi zbog kojih se vlada orijentiše na primenu nemačke poljoprivredne hemije i nauke o tlu u duhu učenja von Liebig-a.31 U tom smislu novoosnovano Ministarstvo za poljoprivredu i tehnologiju (1881.) utemeljuje sistem putujućih instruktora (1885.) koji po selima vrše grupnu obuku seljaka za primenu nove tehnologije. U ovome poslu vlada istovremeno angažuje diplomirane agronome i farmere veterane (rono) kako bi diplomci što pre i što bolje ovladali praktičnim

30 Videti više Keene D. (1969): The Japanese Discovery of EuropeStanford; Ogura T. (1963): Agricultural Development in Modern JapanTokyo. 31 Videti više: Hayami Y. and Ruttan V., Op.cit. p. 231-239.


275

nalnom vlasništvu na nivou sela. Zbog opasnosti od preteranog raubovanja ovog zemljišta ovo će biti omogućeno reformama

1911). Evolucija prava na privatno vlasništvo i ovde je doprinela stvaranju efikasnijeg tržišnog sistema.

Mada je Japan bio izolovan od zapadne tehnologije više od dva veka, eka vladavine Tokugawa, interes japanskih

intelektualaca počinje naglo da raste za ovu tehnologiju.30 Sa reformama Meiji dinastije ovakav interes je još više ubrzan, čime su bile uklonjene sve prepreke za širenje zapadne tehnologije. Pretvaranje naturalne rente u novčanu podstiče seljake na inoviranje tehnologije. Na ove mogućnosti naročito reaguju

klase lendlordova) koji se bave poljoprivrednom proizvodnjom na delovima svoga poseda poput junkera u Prusiji. Oni će

institucionalnu transformaciju osnivanjem poljoprivrednih asocijacija i utemeljenjem vertikalne integracije preko investiranja u prerađivačke kapacitete (prerada soje), u proizvodnju vanpoljoprivrednih inputa

semena, što je sve propraćeno i

Japan veoma pozitivno reaguje na ulogu obrazovanja i nauke kao ključnih faktora za ekonomski rast. U početku Meiji vlada, fascinirana zapadnom tehnologijom, nastoji da razvije poljoprivredu uvozom raznih mašina iz Engleske i SAD. Takođe dovodi instruktore iz Velike Britanije za novootvorenu poljoprivrednu školu (1877) i za Poljoprivredni koledž (1890).

privredne mašine bile neodgovarajuće za sitno u Japanu (izuzev Hokaida) za razliku od

gigantskih poseda u Engleskoj, vlada uviđa grešku i preusmerava svoju razvojnu politiku u agraru tražeći tehnološki model koji bi bio kompatibilan japanskoj poljoprivredi. Slično je i sa obrazovnom komponentom: anglo-američki sistem ekstenzivnog stočarenja koje su na univerzitetima predavali pozvani profesori jedva da je imao primenu u Japanu. To su razlozi zbog kojih se vlada orijentiše na primenu nemačke poljoprivredne hemije i nauke o tlu u

U tom smislu novoosnovano Ministarstvo za poljoprivredu i tehnologiju (1881.) utemeljuje sistem putujućih instruktora (1885.) koji po selima vrše grupnu obuku seljaka za primenu nove tehnologije.

je diplomirane agronome i farmere veterane (rono) kako bi diplomci što pre i što bolje ovladali praktičnim

The Japanese Discovery of Europe, Stanford University Press, Agricultural Development in Modern Japan, Fuji Publishing Co, Ltd.,

239.

276

znanjima. Za ovu svrhu osnovano je Eksperimentalno gazdinstvo za žita i povrće (1886.) koje je preraslo u Nacionalnu eksperimentalnu stanicu (1893.).Tako su sve inovacije u poljoprivrednoj tehnologiji bile proveravane u praksi na imanjima seljaka što je predstavljalo snažnu bazu za povećanje produktivnosti ove grane pri kraju Meiji perioda. U tim nastojanjima insistirano je naročito na saradnji naučnika, farmera i snabdevača inputima pri izboru tehnologije adaptirane japanskim uslovima, pri čemu je posebna pažnja obraćana na odnoscena. Kao potpora ovome tipu „Meiji poljoprivredne politike”odgovarajući zakoni (Zakon o državnim subvencijastanice 1899. i Zakon o poljoprivrednim asocijacijama 1889.). Sve ove mere nisu preduzimane samo radi povećanja blagostanja poljoprivrednika, već i zato što je poljoprivreda takođe postavljena kao osnova za industrijalizacije i drugih poduhvata modernizacije društva.

Na kraju, kao posebnost transformacije japanske poljoprivrede treba istaći činjenicu da ona ima izrazito nacionalni karakter, za razliku od industrije koja je krajnje internacionalizovana počev od daleke istoPoljoprivreda je karakteristična po sitnom gazdinstvu (prosečno po 1 gazdinstvo oko 1 ha) kojih ima oko 5.5 miliona. Godine 1886. bilo ih je 3.8 miliona od kojih je samo 35% u posedu zemljovlasnika. Zakupni odnosi zasnivani su na 40-45% obradivog zemljišta čiji vlasnici su relativno mali broj lendlorOvo stanje, kao socijalno-strukturni problem japanske poljoprivrede traje sve do kraja drugog svetskog rata, kada je obavljen čin epohalnog značaja reforma (epohalna zato što raniji pokušaji u vreme Meiji vladavine nisu mogli biti izvedeni usled snažnog otpora lendlordova). Ona je izvedena tokom 19461950. godine. Vlada je eksproprisala od lendlordova oko 2 miliona ha i prodala ih bivšim zakupcima uz uslov da je efikasno obrađuju.većina lendlordova koji su dugo vladali japanskim poljoprivrednim komunama je iščezla, a najveći deo onih koji se bave poljoprivredom su postali vlasnici zemljišta. Ono što je takođe posebnost ove zemljišne reforme, naročito u pogledu efikasnosti njenog sprovođenja, jeste to da je ona potpomognuta od strane američkih okupacionih vlasti, koje su bile pod snažnim uticajem škole „Nju dila” (New Deal). Ovome treba dodati još jednu karakteristiku zemljišne reforme: razvijen je snažan pokret poljoprivrednog zadrugarstva (1947. godine bilo je više od 30 hilj. malih zadruga na nivou komuna i 12 hilj. tzv. jedinstvenih zadruga koje su predstavljale širok spektar aktivnosti uključujući kreditiranje, marketing i pružanje različitih usluga). Svorganizovane su u zadružne saveze na regionalnom nivou. Snažna mreža

znanjima. Za ovu svrhu osnovano je Eksperimentalno gazdinstvo za žita i povrće (1886.) koje je preraslo u Nacionalnu eksperimentalnu stanicu (1893.). Tako su sve inovacije u poljoprivrednoj tehnologiji bile proveravane u praksi na imanjima seljaka što je predstavljalo snažnu bazu za povećanje produktivnosti ove grane pri kraju Meiji perioda. U tim nastojanjima insistirano je naročito na

ka, farmera i snabdevača inputima pri izboru tehnologije adaptirane japanskim uslovima, pri čemu je posebna pažnja obraćana na odnose cena. Kao potpora ovome tipu „Meiji poljoprivredne politike” sledili su i odgovarajući zakoni (Zakon o državnim subvencijama za eksperimentalne stanice 1899. i Zakon o poljoprivrednim asocijacijama 1889.). Sve ove mere nisu preduzimane samo radi povećanja blagostanja poljoprivrednika, već i zato što je poljoprivreda takođe postavljena kao osnova za finansiranje

cije i drugih poduhvata modernizacije društva.

Na kraju, kao posebnost transformacije japanske poljoprivrede treba istaći činjenicu da ona ima izrazito nacionalni karakter, za razliku od industrije koja je krajnje internacionalizovana počev od daleke istorije do danas. Poljoprivreda je karakteristična po sitnom gazdinstvu (prosečno po 1 gazdinstvo oko 1 ha) kojih ima oko 5.5 miliona. Godine 1886. bilo ih je 3.8 miliona od kojih je samo 35% u posedu zemljovlasnika. Zakupni odnosi zasnivani su na

čiji vlasnici su relativno mali broj lendlordova. problem japanske poljoprivrede traje sve do

kraja drugog svetskog rata, kada je obavljen čin epohalnog značaja - zemljišna iji pokušaji u vreme Meiji vladavine nisu mogli

biti izvedeni usled snažnog otpora lendlordova). Ona je izvedena tokom 1946-1950. godine. Vlada je eksproprisala od lendlordova oko 2 miliona ha i prodala ih bivšim zakupcima uz uslov da je efikasno obrađuju. Kao rezultat ove reforme većina lendlordova koji su dugo vladali japanskim poljoprivrednim komunama je iščezla, a najveći deo onih koji se bave poljoprivredom su postali vlasnici zemljišta. Ono što je takođe posebnost ove zemljišne reforme, naročito u

ledu efikasnosti njenog sprovođenja, jeste to da je ona potpomognuta od le pod snažnim uticajem škole

). Ovome treba dodati još jednu karakteristiku zemljišne kret poljoprivrednog zadrugarstva (1947. godine

bilo je više od 30 hilj. malih zadruga na nivou komuna i 12 hilj. tzv. jedinstvenih zadruga koje su predstavljale širok spektar aktivnosti uključujući kreditiranje, marketing i pružanje različitih usluga). Sve ove zadruge organizovane su u zadružne saveze na regionalnom nivou. Snažna mreža


poljoprivrednih zadruga opslužuje oko 5 miliona farmerskih gazdinstavau Japanu.32 f) Osvrt na istorijski razvoj i transformaciju poljoprivrede u Srbiji Prva faza prodora kapitalizma u poljoprivredu Srbije svega, jurišem svih na od Turaka napuštenu zemlju. Pri tome jači, među kojima su starešine (posebno najjači Knez Miloš), grabe najviše i najbolju zemlju. Potom, prvi krici rađajućeg kapitalizma stižu preko zahteva da se sopstvenost učini nepovredivom (Građanski zakonik 1844.preduslovi za razvoj kapitalističkih odnosa (privatna svojina nad zemljištem).

I pored znatnog napretka u privredi Srbije (izgradnja železniceregulisanje reka, otvaranje pošte i telegrafa, utemeljenje kreditnog sistema, otvaranje prvih banaka, unapređenje trgovine, razvoj industrije) institucionalne i tehnološke snage koje bi vukle napred su ipak male. Državnim merama kao što su „Ukaz o zaštiti okućja“ u stvari je konzerviran seljački posedovni poredak, što je u sukobu sa zakonitostima razvitka kapitalizma.mehanizam kapitalističke robne proizvodnje (plaćanje poreza, nabavka oruđa) njemu je oduzeta sloboda raspolaganja glavnim proizvodnim sredstvomzemljištem. Time je zaustavljen i razvoj industrije koposledica „uporne borbe male seljačke države da očuva ekonomsku i političku nezavisnost, a delimično je veštački udešavan, da u tom slobodoljubivom, uzbudljivom i nemirnom narodu ne bi nastao industrijski proleterijat“veštačko zadržavanje industrije sprečilo je stvaranje brojnijeg proletarijata u gradu, a istovremeno je dovelo do prenaseljenosti sela, tako da je na selu malo onih koji nemaju zemlju, ali ih je mnogo koji nemaju dovoljno zemlje.

Mada podela na zanimanja u Srbiji počinje tek od 1866. godine (kada se 90% stanovništva bavi poljoprivredom) moglo bi se reći da je ona jedva i bila potrebna ranije: tokom 19. veka Srbija je izrazito seljosim seljaštva, nije imala drugog stanovništva. Bogatiji seljaci bavili su se i trgovinom kojom su se i dalje bogatili. Takođe, bogate zanatlijostajali seljaci. Regionalni vojni i politički uglednici su takođe imućniNaročito je cvetala izvozna trgovina stokom. Među uglednim trgovcima opet su najbogatiji seljaci, a među njima prednjači sam knez Miloš. Početkom 20. veka (1910.) u selima živi oko 87% stanovništva. U industriji je zaposl

32 Svi navedeni podaci preuzeti su od Yoshioka Y. (1988): About Japan, Food and Agriculture in Japan, Foreign Press Center /Japan, p. 13-17. 33 Mirković M. (1950): Ekonomika agrara FNRJ, Zagreb, str. 27.


277

oko 5 miliona farmerskih gazdinstava danas

Osvrt na istorijski razvoj i transformaciju poljoprivrede u Srbiji

u poljoprivredu Srbije karakteriše se, pre svega, jurišem svih na od Turaka napuštenu zemlju. Pri tome jači, među kojima su starešine (posebno najjači Knez Miloš), grabe najviše i najbolju zemlju.

ma stižu preko zahteva da se sopstvenost redivom (Građanski zakonik 1844.). Tako su stvoreni i pravni

preduslovi za razvoj kapitalističkih odnosa (privatna svojina nad zemljištem).

I pored znatnog napretka u privredi Srbije (izgradnja železnice, regulisanje reka, otvaranje pošte i telegrafa, utemeljenje kreditnog sistema, otvaranje prvih banaka, unapređenje trgovine, razvoj industrije) institucionalne i tehnološke snage koje bi vukle napred su ipak male. Državnim merama kao što

u stvari je konzerviran seljački posedovni poredak, što je u sukobu sa zakonitostima razvitka kapitalizma. Mada je seljak uvučen u mehanizam kapitalističke robne proizvodnje (plaćanje poreza, nabavka oruđa)

lavnim proizvodnim sredstvom - . Time je zaustavljen i razvoj industrije koji je delimično bio uporne borbe male seljačke države da očuva ekonomsku i političku

nezavisnost, a delimično je veštački udešavan, da u tom slobodoljubivom, stao industrijski proleterijat“.33 Ovakvo

veštačko zadržavanje industrije sprečilo je stvaranje brojnijeg proletarijata u gradu, a istovremeno je dovelo do prenaseljenosti sela, tako da je na selu malo

mlju, ali ih je mnogo koji nemaju dovoljno zemlje.

Mada podela na zanimanja u Srbiji počinje tek od 1866. godine (kada se 90% stanovništva bavi poljoprivredom) moglo bi se reći da je ona jedva i bila potrebna ranije: tokom 19. veka Srbija je izrazito seljačka zemlja, što znači da osim seljaštva, nije imala drugog stanovništva. Bogatiji seljaci bavili su se i trgovinom kojom su se i dalje bogatili. Takođe, bogate zanatlije su i dalje

Regionalni vojni i politički uglednici su takođe imućniji seljaci. Naročito je cvetala izvozna trgovina stokom. Među uglednim trgovcima opet su najbogatiji seljaci, a među njima prednjači sam knez Miloš. Početkom 20. veka

. U industriji je zaposleno svega 7%,

): About Japan, Food and Agriculture in

Zagreb, str. 27.

278

u trgovini 4% i u javnim službama 5%. Ova struktura nije mnogo promenjena ni posle Balkanskih ratova, pa ni posle prvog svetskog rata kada je Srbija ušla u sastav nove države Kraljevine SHS.34

Tokom posmatranog perioda spoljna trgovina u Srbiji je imala značajnog udela u širenju robno-novčanih odnosa. Od oslobođenja do Balkanskih ratova (sa izuzetkom razdoblja 1879proizvoda ima vodeće mesto u spoljnoj trgovini. O tome svedoče podaci u priloženoj tabeli.

Tabela 5.2: Izvoz poljoprivrednih proizvoda iz

Period

Vred.izvoza u mil.dinara

% učešća pojedinih grupa proizvoda

Žito i hrana S.šljive,

rakija i vino1843-1850. 10.5 1.01 1.011901-1905. 66.1 24.86 15.70

Izvor: Statistika Kraljevine Srbije 1893., Popis stanovništva i domaće stoke 1910.

Stoka je zauzimala glavnu poziciju u izvozu veoma dugo (naročito svinje i goveda). Izvoz žita otpočeo je tek 1886. godine, suvih šljiva od 1865. godine, rakije od 1856. godine i vina tek od 1879. godine. Posebno su na glasu suve šljive koje su konkurentne na svim svetskim tržištima suvoj šljivi iz Francuske i Kalifornije. U periodu 1896-1905. Srbija je izvezla prosečno godišnje 314 hilj. tovara, a Francuska svega 90 hilj. tovar1905. godine od ukupnog izvoza, na poljoprivredne proizvode otpada preko 90%, dok na uvoznoj strani ovi proizvodi čine svega 18%. Među zemljama uvoznicama poljoprivrednih proizvoda iz Srbije najznačajnije su Austrija, Nemačka i Francuska.

Što se tiče tehničke opremljenosti i tehnoloških sistema u poljoprivrednoj proizvodnji može se reći da je tadašnja Srbija zemlja tipične tradicionalne poljoprivrede. To se naročito odnosi na strukturu iskorišćavanjzemljišta i sistem stočarenja. Što se tiče korišćenja agrotehnike ona u pravoj meri odražava sliku nerazvijene poljoprivrede: rascepkano gazdinstvo iprimitivna obrada sa tradicionalnim oruđima. Zemlja se obrađuje po dvopoljnom ili tropoljnom sistemu. Sledeći prikazane tokove razvoja i transformacije poljoprivrede, Srbija je ušla u 20.vek kao zemlja tipične sitno posedovne strukture. Prema popisu 1931. godine od ukupno 508 hiljada gazdinstava oko 16 hiljada je sa posedom ispod 2 ha i preko 190 hiljada sa

34 Navedeni podaci su uzeti iz sledećih izvora: Statistika Kraljevine Srbije 1983., Popis stanovništva i domaće stoke 1910.

javnim službama 5%. Ova struktura nije mnogo promenjena ni posle Balkanskih ratova, pa ni posle prvog svetskog rata kada je Srbija ušla u

Tokom posmatranog perioda spoljna trgovina u Srbiji je imala novčanih odnosa. Od oslobođenja do

Balkanskih ratova (sa izuzetkom razdoblja 1879-1887.) izvoz poljoprivrednih proizvoda ima vodeće mesto u spoljnoj trgovini. O tome svedoče podaci u

ih proizvoda iz Srbije % učešća pojedinih grupa proizvoda

S.šljive, rakija i vino

Živa stoka i koža

Ostali proizvodi

1.01 79.17 24.81 15.70 41.38 10.06 stanovništva i domaće stoke 1910.

Stoka je zauzimala glavnu poziciju u izvozu veoma dugo (naročito svinje i goveda). Izvoz žita otpočeo je tek 1886. godine, suvih šljiva od 1865.

i vina tek od 1879. godine. Posebno su na glasu suve šljive koje su konkurentne na svim svetskim tržištima suvoj šljivi iz

1905. Srbija je izvezla prosečno godišnje 314 hilj. tovara, a Francuska svega 90 hilj. tovara. U periodu 1896-1905. godine od ukupnog izvoza, na poljoprivredne proizvode otpada preko 90%, dok na uvoznoj strani ovi proizvodi čine svega 18%. Među zemljama uvoznicama poljoprivrednih proizvoda iz Srbije najznačajnije su Austrija,

Što se tiče tehničke opremljenosti i tehnoloških sistema u poljoprivrednoj proizvodnji može se reći da je tadašnja Srbija zemlja tipične tradicionalne poljoprivrede. To se naročito odnosi na strukturu iskorišćavanja

tiče korišćenja agrotehnike ona u pravoj privrede: rascepkano gazdinstvo i

primitivna obrada sa tradicionalnim oruđima. Zemlja se obrađuje po Sledeći prikazane tokove razvoja i

ormacije poljoprivrede, Srbija je ušla u 20.vek kao zemlja tipične sitno posedovne strukture. Prema popisu 1931. godine od ukupno 508 hiljada gazdinstava oko 16 hiljada je sa posedom ispod 2 ha i preko 190 hiljada sa

Navedeni podaci su uzeti iz sledećih izvora: Statistika Kraljevine Srbije 1983., Popis


posedom od 2-5 ha - što zajedno čini oko 62% svih gazdinstava. Većih poseda (iznad 20 ha) bilo je oko 13 hiljada, odnosno samo 2,5%. Od ukupno 2,877 miliona ha poljoprivredne površine, krupnija gazdinstva zahvataju oko 14% dok na niže - srednja (5-10 ha) otpada preko 32%, a na srednja (1052%.

Što se tiče prostora koji pokriva današnja Vojvodina treba istaći da je razrešenje agrarnih odnosa tokom 19. veka teklo na različit način od izloženog na prostoru današnje Centralne Srbije. Posle oslobođenja Vojvodine od Turaka ovde su ostale slobodne velike površine gradskog i državnog zemljišta (staro feudalno vlasništvo pre turskog doba nije priznavano). U vreme rađanja kapitalizma u habzburškoj monarhiji od Vojvodine je stvoreno izrazito kolonizatorsko područje. Složenost agrarnih odnomodifikovani model „pruskog” prodora kapitalizma u poljoprivredu. U takvoj strukturi dominiraju tri oblika kapitalističkog privređivanja: veliki kapitalistički posed, komercijalni seljački posed i agrarni proletarijat.

Veliki kapitalistički posed stvaran je na više načina: transformacijom starijih feudalnih poseda donatorskog porekla gde je primenjen „pruski model”prodora kapitalizma u poljoprivredu, zatim kupovinom, zakupom i raznim vrstama špekulacija, te deobom i prodajom državnog zemlgodine pa sve do početka drugog svetskog rata (advokati, lekari, penzionisani oficiri i dr.). U takvim uslovima ovde su se razvili zakupni odnosi, tako da je 1931. godine od oko 430 hiljada ha zemljišta obrađivanog u zakupu i napolici čitavoj Jugoslaviji na samu Vojvodinu otpadalo oko 190 hiljada (43% ukupne površine u zakupu). Zakupnina merena dolarima, nekoliko puta je veća nego u SAD.35 Osim primarne poljoprivredne proizvodnje razvija se i prerađivačkoindustrijski sektor (kudeljare, pivare, mlinovi, pekagrokompleksa. Ovaj posed po svojoj vlasničkoj strukturi je različit: individualni, crkveni i opštinski.

Komercijalizovani seljački posed, koji je bio orijentisan na tržišnu proizvodnju (za razliku od seljačkog poseda u Srbiji koji je mahom naturalnog karaktera) ovde je dominantan. Tako je 13.5 hiljada veoma bogatih seljaka (oko 6% svih gazdinstava) zahvatilo posed oko 440 hiljada ha plodne vojvođanske zemlje, dok je 134 hiljade malih poseda (60% svih daleko manju površinu. Agrarni proletarijat u Vojvodini je predstavljao jedan društveni sloj koji je bio brojan, te stoga eksploatisan kao retko gde u svetu. Sredinom tridesetih godina ovde je bilo oko 76 hiljada porodica oko 66 hiljada porodica sa posedom zemlje ispod 1 jutra (što je daleko ispod

35 Mirković M., Op.cit. str. 29.


279

ko 62% svih gazdinstava. Većih poseda (iznad 20 ha) bilo je oko 13 hiljada, odnosno samo 2,5%. Od ukupno 2,877 miliona ha poljoprivredne površine, krupnija gazdinstva zahvataju oko 14% dok

10 ha) otpada preko 32%, a na srednja (10-20 ha) čitavih

Što se tiče prostora koji pokriva današnja Vojvodina treba istaći da je razrešenje agrarnih odnosa tokom 19. veka teklo na različit način od izloženog

osle oslobođenja Vojvodine od Turaka tale slobodne velike površine gradskog i državnog zemljišta (staro

feudalno vlasništvo pre turskog doba nije priznavano). U vreme rađanja kapitalizma u habzburškoj monarhiji od Vojvodine je stvoreno izrazito kolonizatorsko područje. Složenost agrarnih odnosa ovde određuje

prodora kapitalizma u poljoprivredu. U takvoj strukturi dominiraju tri oblika kapitalističkog privređivanja: veliki kapitalistički posed, komercijalni seljački posed i agrarni proletarijat.

ki posed stvaran je na više načina: transformacijom skog porekla gde je primenjen „pruski model”

prodora kapitalizma u poljoprivredu, zatim kupovinom, zakupom i raznim vrstama špekulacija, te deobom i prodajom državnog zemljišta počev od 1750.

rugog svetskog rata (advokati, lekari, penzionisani oficiri i dr.). U takvim uslovima ovde su se razvili zakupni odnosi, tako da je 1931. godine od oko 430 hiljada ha zemljišta obrađivanog u zakupu i napolici u čitavoj Jugoslaviji na samu Vojvodinu otpadalo oko 190 hiljada (43% ukupne površine u zakupu). Zakupnina merena dolarima, nekoliko puta je veća nego u

Osim primarne poljoprivredne proizvodnje razvija se i prerađivačko-, pivare, mlinovi, pekare) kao preteča modernog

agrokompleksa. Ovaj posed po svojoj vlasničkoj strukturi je različit:

Komercijalizovani seljački posed, koji je bio orijentisan na tržišnu kog poseda u Srbiji koji je mahom naturalnog

karaktera) ovde je dominantan. Tako je 13.5 hiljada veoma bogatih seljaka (oko 6% svih gazdinstava) zahvatilo posed oko 440 hiljada ha plodne vojvođanske zemlje, dok je 134 hiljade malih poseda (60% svih gazdinstava) posedovalo

Agrarni proletarijat u Vojvodini je predstavljao jedan društveni sloj koji je bio brojan, te stoga eksploatisan kao retko gde u svetu. Sredinom tridesetih godina ovde je bilo oko 76 hiljada porodica bezemljaša i još

ljada porodica sa posedom zemlje ispod 1 jutra (što je daleko ispod

280

mogućnosti održanja života). Većina je radila kao sluge, a ostali su bili sezonski poljoprivredni radnici. Njihova godišnja nadnica iznosila je samo jednu desetinu godišnjeg dohotka činovnika početnika, daktilografkinje ili čuvara u kapitalističkom preduzeću.

Područje Kosmeta je karakteristično po agrarnoj strukturi na koju su turski feudalni odnosi ostavili najviše tragova. Zajedno sa Makedonijom ovo područje je oslobođeno čitavo stoleće posle Srbije (1912.). Kmetski (odnosi ovde su pravno ostali na snazi sve do 1931. godine. Kmetova, koji sutada dobili u vlasništvo zemljište u Makedoniji i na Kosmetu, bilo je 32 hiljade za koje je srpska država platila odštetu turskim begovimPrema popisu 1931. godine na Kosmetu oko 40% svih gazdinstava otpada na ona sa posedom ispod 5 ha (28% ukupnog zemljišta). Nižih srednjih poseda (510 ha) je oko 26%, što je činilo 35% svih površina. Srednja gazdinstva, čine 10% svih (sa učešćem od 25% u ukupnim površina20 ha) čine ispod 2% svih gazdinstava i zahvataju

5.4.2 Pokušaj rešenja agrarnog i seljačkog pitanja u bivšim

socijalističkim zemljama

Pojava socijalističkih modela transformacije poljoprivredepoznati pod nazivom „socijalistička rekonstrukcija poljoprivrede”vezana za pojavu prve socijalističke zemlje, Sovjetskogmodel „rekonstrukcije poljoprivrede”, kao i oni koji će se pojsocijalističkim zemljama posle drugog svetskog rata, temelje se na teorijskim pretpostavkama o isključivoj prednosti krupnih gazdinstava, baziranih na kolektivnoj i državnoj svojini. Ipak, nisu sve zemlje bivšeg istočnog bloka u potpunosti pratile sovjetski model transformacije poljoprivrede. U tom smislu, pored modela kolektivizacije u teoriji razvoja poljoprivrede od tradicionalne do moderne posebno su razmatrani model kooperacije i model komune. Prvi model je primenjen u Jugoslaviji, a drugi u Kini.

a) Sovjetski model kolektivizacije poljoprivrede

U teoriji koja je utemeljena na Lenjinovom učenju (kako je to interpretirano u našoj udžbeničkoj literaturi do kraja 1980dva moguća puta koji vode do socijalističkog preobražaja poljoprivrede: (1) kooperacija zadružnog tipa; (2) kolektivizacija kolhoznog tipa. Prvi model

36

Mijo Mirković, Ibidem, str. 40.

mogućnosti održanja života). Većina je radila kao sluge, a ostali su bili sezonski poljoprivredni radnici. Njihova godišnja nadnica iznosila je samo jednu

ika početnika, daktilografkinje ili čuvara u

Područje Kosmeta je karakteristično po agrarnoj strukturi na koju su turski feudalni odnosi ostavili najviše tragova. Zajedno sa Makedonijom ovo

posle Srbije (1912.). Kmetski (čifčijski) odnosi ovde su pravno ostali na snazi sve do 1931. godine. Kmetova, koji su

u Makedoniji i na Kosmetu, bilo je 32 hiljade za koje je srpska država platila odštetu turskim begovima 100 miliona dinara.36

ko 40% svih gazdinstava otpada na ona sa posedom ispod 5 ha (28% ukupnog zemljišta). Nižih srednjih poseda (5-

35% svih površina. Srednja gazdinstva, čine površinama), dok ona krupnija (preko

zahvataju nešto više od 9% površina.

Pokušaj rešenja agrarnog i seljačkog pitanja u bivšim

transformacije poljoprivrede, koji su a rekonstrukcija poljoprivrede”, istorijski je

vezana za pojavu prve socijalističke zemlje, Sovjetskog Saveza. Sovjetski , kao i oni koji će se pojaviti u drugim

socijalističkim zemljama posle drugog svetskog rata, temelje se na teorijskim pretpostavkama o isključivoj prednosti krupnih gazdinstava, baziranih na

Ipak, nisu sve zemlje bivšeg istočnog bloka u ratile sovjetski model transformacije poljoprivrede. U tom smislu,

pored modela kolektivizacije u teoriji razvoja poljoprivrede od tradicionalne do moderne posebno su razmatrani model kooperacije i model komune. Prvi model

Sovjetski model kolektivizacije poljoprivrede

U teoriji koja je utemeljena na Lenjinovom učenju (kako je to interpretirano u našoj udžbeničkoj literaturi do kraja 1980-tih) predviđena su dva moguća puta koji vode do socijalističkog preobražaja poljoprivrede: (1)

vizacija kolhoznog tipa. Prvi model


Lenjin je smatrao pogodnim za prilike koje su tada vladale u Rusiji.njegove smrti, Staljin se odlučio za drugi model. Blic metodom (tokom 1936. god) završena je kolektivizacija poljoprivrede. Posmatrano sa istorijske tačke gledišta to je bila najbrža koncentracija i centralizacija osnovnih faktora poljoprivredne proizvodnje koja je istovremeno praćena nacionalizacijom zemljišta.38 U većini socijalističkih zemalja posle drugog svevlasništvo nad zemljištem zamenjeno državnim oblikom svojine (tabela 5.3).je predstavljalo i osnovu za stvaranje krupnih državnih gazdinstava kao nosioca proširene reprodukcije.

Tabela 5.3: Rezultati kolektivizacije u periodu 1958

(izraženi u % kolektivizacije seljaštva) Zemlja % Kolektivizacije

Albanija 100.00

SSSR

Čehoslovačka

Kina

Mongolija

Bugarska

Istočna Nemačka

Mađarska

Rumunija

Vijetnam

Poljska

Izvor: I.S. Kuvšinov (1964), Мировое сельское хозяйство, Москва.

Model kolektivizacije je primenjivan u sklopu šireg modela privrednog razvoja poznatog pod imenom industrijalizacija. Prilikom ocenjivanja, od strane mnogih autora, ovom modelu kolektivizacije su, pored određenih priznanja

37 Razmatrajući materijalni i kulturni nivo ruskog sela Lenjin piše: kooperaciji učestvuje sve stanovništvo bez izuzetka - za to je potrebna čitava istorijska epoha. Mi možemo preći tu epohu za jednu do dve decenije. A ipak će to biti posebna istorijska epoha i bez te istorijske epohe, bez sveopšte pismenosti, bez dovoljnog stepena razumnosti, bez dovoljnog stepena naviknutosti stanovništva na to da se koristi brošurama i bez materijalne osnove za to, bez izvesne obezbeđenosti, recimo od gladi itd. - bez toga mi svoj cilj (1950): Izabrana dela, Tom II, knj.2, Kultura Beograd, str 554)38 Osim u Sovjetskom Savezu nacionalizacija je kao prateća mera kolektivizacije izvršena u Mongoliji, dok su ostale socijalističke zemlje posle Drugog svetskog rata preformu.


281

Lenjin je smatrao pogodnim za prilike koje su tada vladale u Rusiji.37 Posle njegove smrti, Staljin se odlučio za drugi model. Blic metodom (tokom 1928-

poljoprivrede. Posmatrano sa istorijske tačke gledišta to je bila najbrža koncentracija i centralizacija osnovnih faktora poljoprivredne proizvodnje koja je istovremeno praćena nacionalizacijom

posle drugog svetskog rata privatno državnim oblikom svojine (tabela 5.3). To

je predstavljalo i osnovu za stvaranje krupnih državnih gazdinstava kao nosioca

acije u periodu 1958-1962. (izraženi u % kolektivizacije seljaštva)

% Kolektivizacije

100.00

99.9

99.4

99.1

99.0

98.0

96.0

94.0

90.0

76.0

14.3

(1964), Мировое сельское хозяйство, Москва.

Model kolektivizacije je primenjivan u sklopu šireg modela privrednog razvoja poznatog pod imenom industrijalizacija. Prilikom ocenjivanja, od strane

gih autora, ovom modelu kolektivizacije su, pored određenih priznanja

ivo ruskog sela Lenjin piše: „Da bi se postiglo da u za to je potrebna čitava istorijska epoha. Mi

možemo preći tu epohu za jednu do dve decenije. A ipak će to biti posebna istorijska epoha i bez orijske epohe, bez sveopšte pismenosti, bez dovoljnog stepena razumnosti, bez dovoljnog

stepena naviknutosti stanovništva na to da se koristi brošurama i bez materijalne osnove za to, bez toga mi svoj cilj ne postigosmo” (I.V.Lenjin

, Tom II, knj.2, Kultura Beograd, str 554)

Osim u Sovjetskom Savezu nacionalizacija je kao prateća mera kolektivizacije izvršena u Mongoliji, dok su ostale socijalističke zemlje posle Drugog svetskog rata primenile agrarnu

282

stavljane i vrlo ozbiljne zamerke. Naročito se to odnosi na zamerke u pogledu narušavanja osnovnih principa udruživanja kao što su: postepenost transformisanja svih komponenti poljoprivrede, dobrovoljnost ulaska seljaka u kolhoze, ekonomska zainteresovanost za rad u kolhozu i sl.

U pogledu oblika i tempa socijalizacije poljoprivrede u Sovjetskom Savezu na zapadu je ostala trajna ocena da se model kolektivizacije rukovodio pre ideološkim, nego ekonomskim merilima. Naravno, kolektivizaciji se ne poriče pozitivna strana u smislu da je ona omogućila veoma brzu adaptaciju, pa i relativno efikasnu upotrebu u to vreme najmodernije poljoprivredne mehanizacije, kao i drugih unapređenih tehničkopoljoprivrednoj proizvodnji. Uz ovu pozitivnu ocenu dodaju se i sledeće opaske: (1) sav ovaj prodor moderne tehnologije dešava se i kao posledica širokog pokolja konja, koji se javio prilikom otpora seljaka prema kolektivizaciji; (2) stopa mehanizacije nadmašivala je širenje znanja o ispravnoj upotrebi i održavanju tako brzo uvođene mehanizacije; (3) mehanizacija je vršena samo kod obrade, setve i žetve, dok su neki radovi (naročito prečišćavanje, sušenje, sortiranje i ostali poslovi doraradne snage što je stvaralo probleme, posebno u špicevima sezone; (4) postojanje prikrivenog seljačkog otpora, kao i stalno rastućih metoda prinudne kontrole u kolhozima, teško je moglo, ovako kombinovano da dovede efikasnost upotrebe novouvedene mehanizacije do maksimuma.

Model kolektivizacije je ocenjivan vrlo ozbiljno kod nas ne samo u ekonomskoj literaturi već i kroz praktični pokušaj njegove šire primene preko seljačke radne zadruge kao direktnog prototipa kolhoza (1946dilema ocenjivanja kolektivizacije bi se mogla svesti na sledeće pitanje: (1) da li je kolektivizacija put socijalističkog preobražaja poljoosnovni uzroci radi kojih ovaj put nije doveo do skokovitog razvoja poljoprivredne proizvodnje kao što je to bio slučaj sa industrijskom proizvodnjom u Sovjetskom Savezu; (3) koja iskustva kolektivizacije bi se mogla uzeti kao posebno interesantna za socijalistički poljoprivrede.41

39 Videti više Zakić Z. (1973): Teorijska suština kooperacije u poljoprivredi,disertacija, Ekonomski fakultet, Beograd. 40

Nicholls W.H. (1964): "The Place of Agriculture in Economic DevelopmentAgriculture and Economic Developmnet, ed. by Eicher and Witt, Mc Graw Hill, New York, p. 23.41 Videti više Milosavljević B. (1960): Podruštvljavanje u poljoprivredi i kolektivizacija kao metod njenog socijalističkog preobražaja doktorska disertacija, Poljoprivredni faku

stavljane i vrlo ozbiljne zamerke. Naročito se to odnosi na zamerke u pogledu narušavanja osnovnih principa udruživanja kao što su: postepenost transformi-

rede, dobrovoljnost ulaska seljaka u kolhoze, ekonomska zainteresovanost za rad u kolhozu i sl.39

U pogledu oblika i tempa socijalizacije poljoprivrede u Sovjetskom Savezu na zapadu je ostala trajna ocena da se model kolektivizacije rukovodio

Naravno, kolektivizaciji se ne poriče pozitivna strana u smislu da je ona omogućila veoma brzu adaptaciju, pa i relativno efikasnu upotrebu u to vreme najmodernije poljoprivredne mehanizacije, kao i drugih unapređenih tehničko-tehnoloških mera u poljoprivrednoj proizvodnji. Uz ovu pozitivnu ocenu dodaju se i sledeće opaske: (1) sav ovaj prodor moderne tehnologije dešava se i kao posledica širokog pokolja konja, koji se javio prilikom otpora seljaka prema

pa mehanizacije nadmašivala je širenje znanja o ispravnoj upotrebi i održavanju tako brzo uvođene mehanizacije; (3) mehanizacija je vršena samo kod obrade, setve i žetve, dok su neki radovi (naročito prečišćavanje, sušenje, sortiranje i ostali poslovi dorade) zavisili isključivo od radne snage što je stvaralo probleme, posebno u špicevima sezone; (4) postojanje prikrivenog seljačkog otpora, kao i stalno rastućih metoda prinudne kontrole u kolhozima, teško je moglo, ovako kombinovano da dovede

trebe novouvedene mehanizacije do maksimuma.40

Model kolektivizacije je ocenjivan vrlo ozbiljno kod nas ne samo u ekonomskoj literaturi već i kroz praktični pokušaj njegove šire primene preko seljačke radne zadruge kao direktnog prototipa kolhoza (1946-1953.). Suština dilema ocenjivanja kolektivizacije bi se mogla svesti na sledeće pitanje: (1) da li

cijalističkog preobražaja poljoprivrede; (2) koji su osnovni uzroci radi kojih ovaj put nije doveo do skokovitog razvoja

to bio slučaj sa industrijskom proizvodnjom u Sovjetskom Savezu; (3) koja iskustva kolektivizacije bi se mogla uzeti kao posebno interesantna za socijalistički preobražaj

Teorijska suština kooperacije u poljoprivredi, doktorska

The Place of Agriculture in Economic Development", print. in , ed. by Eicher and Witt, Mc Graw Hill, New York, p. 23.

(1960): Podruštvljavanje u poljoprivredi i kolektivizacija kao metod njenog socijalističkog preobražaja doktorska disertacija, Poljoprivredni fakultet, Beograd.


Prva dva pitanja su u našoj literaturi dobiКolektivizacija kolhoznog tipa prenebregla је postepenost, ekonomska zainteresovanost i dobrovoljnost stupanja u kolhoze. Tome se dodaje i slaba polazna osnova (kvantitativna i kvalitativna) izražena preko najznačajnijih faktora proizvodnje, što se i kasnije odražavalo na tokove proizvodnje. Кolhoz dugi niz godina nije uspevao da pokaže prednosti krupnog gazdinstva u poljoprivrednoj proizvodnji čak ni nad sišto je „okućnica“ kolhoznika. Što se tiče trećeg pitanja, prema njemu je zauziman relativno objektivan stav: po rezultatima koje je dala u Sovjetskom Savezu kolektivizacija se ne bi mogla apriori preporučiti, kao model masovnog udruživanja u poljoprivredi ni zemljama u razvoju, razvijene. Тo ne znači apsolutno negiranje eventualne uspešnosti modela u nekim slučajevima gde bi bilo moguće ujedinjavanje gazdinstava

Sve socijalističke zemlje koje su se pojavile na istorijskoj pozornici posle drugog svetskog rata su prihvatile, u manjoj ili većoj meri, model kolektivizacije u procesu izgradnje krupnog gazdinstva u poljoprivredi. U planovima socijalističke izgradnje ovih zemalja jedno od najznačajnijih mesta zauzima vremenski rok do koga treba da bude završena kolektivizpoljoprivredi, a procenat kolektiviziranog zemljišta i seljačkih domaćinstava uzima se kao osnovno merilo dostignutog nivoapoljoprivrede. Ostali oblici udruživanja kao što su zadruge (koje egzistiraju u nekim zemljama na pr. u Poljskoj, Čehoslovačkoj) tretiraju se ne kao odgovarajuća forma u datim uslovima, već kao „prelazna forma“, „niža forma“koja što pre mora preći u „viši“, „složeniji“ tip gazdinstvkojim se „najviše i najbrže“ podruštvljuje proizvodnja u poljoprivredi. b) Kineska komuna kao model socijalističkog preobražaja poljoprivrede

Rekonstrukcija poljoprivrede u Kini, kao i u ostalim socijalističkim zemljama, takođe se odvijala kroz model kolektivizacije. Ida kineska komuna predstavlja poseban model.

Kina je počela svoju socijalističku izgradnju u sličnim uslovima kao i Sovjetski Savez, ali je ipak bila „brža i definitivnija u napuštanju apsolutnprioriteta teške industrije”.42 Kina je od samog početkrazvoja dala značajno mesto poljoprivredi. Zahvaljujući izvođenju mnogih radno-intenzivnih projekata i iznalaženju načina mobilisanja nedovoljno

42 R.Dumont and Rosier B.: The Hungry Future, p. 135


283

Prva dva pitanja su u našoj literaturi dobila neprelazne ocene. osnovne principe kao što su

postepenost, ekonomska zainteresovanost i dobrovoljnost stupanja u kolhoze. Tome se dodaje i slaba polazna osnova (kvantitativna i kvalitativna) izražena

ajznačajnijih faktora proizvodnje, što se i kasnije odražavalo na tokove olhoz dugi niz godina nije uspevao da pokaže prednosti krupnog

gazdinstva u poljoprivrednoj proizvodnji čak ni nad sićušnim gazdinstvom kao Što se tiče trećeg pitanja, prema njemu je

zauziman relativno objektivan stav: po rezultatima koje je dala u Sovjetskom Savezu kolektivizacija se ne bi mogla apriori preporučiti, kao model masovnog udruživanja u poljoprivredi ni zemljama u razvoju, ni onim koje su već

o ne znači apsolutno negiranje eventualne uspešnosti modela u nekim slučajevima gde bi bilo moguće ujedinjavanje gazdinstava.

Sve socijalističke zemlje koje su se pojavile na istorijskoj pozornici ihvatile, u manjoj ili većoj meri, model

kolektivizacije u procesu izgradnje krupnog gazdinstva u poljoprivredi. U planovima socijalističke izgradnje ovih zemalja jedno od najznačajnijih mesta zauzima vremenski rok do koga treba da bude završena kolektivizacija u poljoprivredi, a procenat kolektiviziranog zemljišta i seljačkih domaćinstava

nivoa socijalističkog preobražaja Ostali oblici udruživanja kao što su zadruge (koje egzistiraju u

a pr. u Poljskoj, Čehoslovačkoj) tretiraju se ne kao rma u datim uslovima, već kao „prelazna forma“, „niža forma“,

tip gazdinstva - u kolhozni tip - izvodnja u poljoprivredi.

socijalističkog preobražaja poljoprivrede

ekonstrukcija poljoprivrede u Kini, kao i u ostalim socijalističkim jala kroz model kolektivizacije. Ipak, postoje mišljenja

Kina je počela svoju socijalističku izgradnju u sličnim uslovima kao i brža i definitivnija u napuštanju apsolutnog

Kina je od samog početka u strategiji privrednog razvoja dala značajno mesto poljoprivredi. Zahvaljujući izvođenju mnogih

intenzivnih projekata i iznalaženju načina mobilisanja nedovoljno

284

korišćenih resursa ovde je omogućena istovremeno ekspanzija industrijske i poljoprivredne proizvodnje. Posebno je forsirana moderna mala industrija koja je podsticala regionalni razvoj u celini, istovremeno smanjujući preterani pritisak na urbanizaciju. Zahvaljujući ovakvom pristupu razvoja bio je moguć i izvoz hrane (naročito pirinča), kojim su otplaćivani zajmovi Sovjetskom Savezu i drugim socijalističkim zemljama, čime je Kina bila u stanju da finansira svoj neto uvoz. U smislu pozitivnog ocenjivanja kineskog modela razvoja, njemu se daje prednost i u poređenju sa Indijom kao sličnom mnozajednicom.43

Kineski model socijalističkog preobražaja poljoprivrede bazirao se na iskorišćavanja svih mogućnosti za povećanje poljoprivredne proizvodnjemodelu su u početku zadržani i izvesni buržoaski elementiseljaci su uključeni u opšti plan razvoja sa namerom da se, kroz politiku postepene kolektivizacije, transformišu. Takva politika vođena je od završetka revolucije 1949. godine pa sve do 1955. godine, kada je svegauključeno u „polusocijalističke zadruge”, gde se u raspodelu uključuje ne samo rad, već i renta na uneseno zemljište. Međutim, ovaj kurs postepene kolektivizacije napušten je sredinom pedesetih godina, tako da već 1957. godine preovlađuje socijalistički tip zadruga (oko 740.000 zadruga) u knagrađivanje samo prema radu. Interesantno je da, verovatno i zbog onog prethodnog perioda postepene transformacije, pri ovom ubrzanom procesu udruživanja seljaka takoreći nije ni bilo otpora. Već 1958. godine dolazi do snažnog pokreta sjedinjavanja (koncentracije) zadruga iz kojih će proizaći seoske narodne komune (oko 26.000 komuna, sa prosečnom površinom od oko 4.000 ha i oko 4.500 domaćinstava).44 U perioduveć prva vidna poboljšanja. Izgrađeni su projekti za inpoljoprivrede, uključujući irigacione sisteme, elektrifikaciju i plantažni sistem proizvodnje. U svemu tome su više korišćeni prirodni resursi nego skupa dostignuća moderne zapadne tehnologije u poljoprivrednoj proizvodnji. Kinakonačno rešila problem gladne budućnosti, a istovremeno se pojavljuje i kao sve značajniji izvoznik određenih prehrambenih artikala. Daljom izgradnjom komune - koja u sebi uključuje ne samo proizvodnu, već i druge funkcije kao što su na pr. vaspitna funkcija i funkcija vlasti - modernizovane poljoprivredne organizacije.

Mada se u literaturi o pokušaju rešenja agrarnog pitanja unaći različite ocene, ima i onih autora koji kineski model agrarne revolucije bez

43 Videti više Malenbaum W. (1959): "India and China: Contrast in Development PerformanceAmerican Economic, Rev.vol.49/59. 44 Svi podaci uzeti iz Dumont R. and.Rosier B., Op.cit. p. 130

korišćenih resursa ovde je omogućena istovremeno ekspanzija industrijske i edne proizvodnje. Posebno je forsirana moderna mala industrija koja

je podsticala regionalni razvoj u celini, istovremeno smanjujući preterani pritisak na urbanizaciju. Zahvaljujući ovakvom pristupu razvoja bio je moguć i

jim su otplaćivani zajmovi Sovjetskom Savezu i drugim socijalističkim zemljama, čime je Kina bila u stanju da finansira svoj neto uvoz. U smislu pozitivnog ocenjivanja kineskog modela razvoja, njemu se daje prednost i u poređenju sa Indijom kao sličnom mnogoljudnom

Kineski model socijalističkog preobražaja poljoprivrede bazirao se na iskorišćavanja svih mogućnosti za povećanje poljoprivredne proizvodnje. U modelu su u početku zadržani i izvesni buržoaski elementi: bogati radni

uključeni u opšti plan razvoja sa namerom da se, kroz politiku postepene kolektivizacije, transformišu. Takva politika vođena je od završetka revolucije 1949. godine pa sve do 1955. godine, kada je svega 15% seljaka bilo

, gde se u raspodelu uključuje ne samo rad, već i renta na uneseno zemljište. Međutim, ovaj kurs postepene kolektivizacije napušten je sredinom pedesetih godina, tako da već 1957. godine preovlađuje socijalistički tip zadruga (oko 740.000 zadruga) u kojima se vrši nagrađivanje samo prema radu. Interesantno je da, verovatno i zbog onog prethodnog perioda postepene transformacije, pri ovom ubrzanom procesu udruživanja seljaka takoreći nije ni bilo otpora. Već 1958. godine dolazi do

javanja (koncentracije) zadruga iz kojih će proizaći seoske narodne komune (oko 26.000 komuna, sa prosečnom površinom od oko

U periodu 1959-1962. godine osećaju se vidna poboljšanja. Izgrađeni su projekti za intenzifikaciju

poljoprivrede, uključujući irigacione sisteme, elektrifikaciju i plantažni sistem svemu tome su više korišćeni prirodni resursi nego skupa

dostignuća moderne zapadne tehnologije u poljoprivrednoj proizvodnji. Kina je šila problem gladne budućnosti, a istovremeno se pojavljuje i kao

sve značajniji izvoznik određenih prehrambenih artikala. Daljom izgradnjom koja u sebi uključuje ne samo proizvodnu, već i druge funkcije kao

ona sve više postaje eksponent

Mada se u literaturi o pokušaju rešenja agrarnog pitanja u Kini mogu ma i onih autora koji kineski model agrarne revolucije bez

India and China: Contrast in Development Performance",

, Op.cit. p. 130-135.


prevelikog korišćenja moderne tehnike smatraju opštim uzorom oslanjanja na sopstvene snage.45 c) Kooperacija kao Yu model transformacije poljoprivrede

Pokušaj rešenja agrarnog pitanja na prostoru FNRJ započeo je agrarnom reformom i formiranjem seljačkih radnih zadruga (SRZ) po uzoru na sovjetski kolhoz. Cilj tzv. podruštvljavanje poljoprivrede ovde znači odvajanje seljaka od osnovnih faktora proizvodnje, naročito zemljišta i mehanizacije. Ovaj model odražava Kardeljev koncept Yu kolektivizacije. U vreme Rezolucije Inforbiroa (1948.) koja označava razlaz Yu komunista sa Staljinom ovaj model se ubrzano sprovodi kao dokaz „neskretanja sa puta socijalističkpoljoprivrede”.46

Poražavajući ekonomski i politički rezultati kolektivizacije sela uzrokovali su da se već 1953. godine napusti ovaj eksperiment sa SRZ.osnovne razloge napuštanja ove zadruge mogu se svrstati sledeći: (1) zasnivanje na prostoj kooperaciji rada i mehaničkom zbiru postojećih seljkoje karakteriše opremljenost primitivnim oruđima, rascepkane površine u više krajeva atara, nepismenost većine seljaka i sl.; (2) nasleđene odlike kolhoza koje se ogledaju u brigadno-grupnoj organizaciji rada, raspodeli prema trudodanu bez ekonomske motivacije, te narušavanje principa slobode ulaska u zadrugu.48

Masovno rasturanje SRZ 1953. godine predstavljalo je novi problem za nosioce agrarne politike: u duhu rešenja agrarnog pitanjainstituciju zemljišnog maksimuma za one koji su pri izlasku iz SRZ imali veći posed (po osnovu agrarne reforme iz 1945. godine bio obradivog, odnosno 45 ha poljoprivrednog zemljišta).

45 Videti više Bergman T. (1979): Agrarpolitik und Agrarwirtschaft sociaistischer LanderBreintenbach, Saarbrucken. 46 O obimu i tempu kolektivizacije na Yu prostoru videti"Reafirmacije zadružnog sistema kao uslov efikasnijeg prestrukturiranja privrede u SrbijiEkonomski anali br. 114, Ekonomski fakultet, str. 22-23. 47

Interesantna je koincidencija dva martovska događaja 1953. godine: Staljinova smrt (12. mart) i donošenje Uredbe o imovinskim odnosima i reorganizaciji seljačkih radnih zadruga (Sl. list FNRJ br. 14, doneta 30.marta 1953.). 48

Upečatljivi dokazi o višestranoj istovetnosti seljačke radne zadruge i kolhoza mogu se proučavati iz romana Mihaila Šolohova "Uzorana ledina" i Mladparalele ovih modela sa modelom prodora kapitalizma u američku poljoprivredu mogu se naći u romanu nobelovca Džona Štajnbeka "Plodovi gneva".


285

enja moderne tehnike smatraju opštim uzorom oslanjanja na

Kooperacija kao Yu model transformacije poljoprivrede

Pokušaj rešenja agrarnog pitanja na prostoru FNRJ započeo je grarnom reformom i formiranjem seljačkih radnih zadruga (SRZ) po uzoru na

ilj tzv. podruštvljavanje poljoprivrede ovde znači odvajanje seljaka od osnovnih faktora proizvodnje, naročito zemljišta i mehanizacije. Ovaj

jev koncept Yu kolektivizacije. U vreme Rezolucije Inforbiroa (1948.) koja označava razlaz Yu komunista sa Staljinom ovaj model

neskretanja sa puta socijalističke rekonstrukcije

itički rezultati kolektivizacije sela uzrokovali su da se već 1953. godine napusti ovaj eksperiment sa SRZ.47 Među osnovne razloge napuštanja ove zadruge mogu se svrstati sledeći: (1) zasnivanje na prostoj kooperaciji rada i mehaničkom zbiru postojećih seljačkih gazdinstava koje karakteriše opremljenost primitivnim oruđima, rascepkane površine u više krajeva atara, nepismenost većine seljaka i sl.; (2) nasleđene odlike kolhoza

grupnoj organizaciji rada, raspodeli prema ez ekonomske motivacije, te narušavanje principa slobode ulaska u

Masovno rasturanje SRZ 1953. godine predstavljalo je novi problem za u duhu rešenja agrarnog pitanja trebalo je revidirati

uma za one koji su pri izlasku iz SRZ imali veći posed (po osnovu agrarne reforme iz 1945. godine bio je maksimiziran na 25 ha obradivog, odnosno 45 ha poljoprivrednog zemljišta). Ovom revizijom

Agrarpolitik und Agrarwirtschaft sociaistischer Lander, Verlag

ivizacije na Yu prostoru videti Vujatović – Zakić Z. (1992): kasnijeg prestrukturiranja privrede u Srbiji",

aja 1953. godine: Staljinova smrt (12. mart) i i seljačkih radnih zadruga (Sl. list FNRJ

Upečatljivi dokazi o višestranoj istovetnosti seljačke radne zadruge i kolhoza mogu se i Mladena Markova "Isterivanje boga";

paralele ovih modela sa modelom prodora kapitalizma u američku poljoprivredu mogu se naći u

286

"maksimum" je sveden na 10 ha obradivog i 15 ha poljoprivrednTo je bila druga agrarna reforma u toku nepunih osam godina. Ocenjujući napuštanje kolektivizacije na našim prostorima iz današnje perspektive može se reći da je to bio zaokret agrarne politike, nažalost, samo po formi ali ne i po suštini.

Po napuštanju kolektivizacije kolhoznog tipa kod nas je proklamovana kooperacija kao model socijalističke transformacije poljoprivrede, čija suština se svodi na postepeno prerastanje sitne poljoprivredne proizvodnje putem proizvodne saradnje između individualnih seljačkih gazdinstava i stalno jačajućeg krupnog društvenog gazdinstva. Ovaj model je izraz sopstvenog stava prema rešenju agrarnog pitanja koji je u velikoj meri podređen zatečenim ekonomsko-političkim prilikama na Yu prostoru. Kao takav, on je poocenjivan u literaturi na Zapadu i na Istoku (na primer jedno poglavlje knjige Teodora Bergmana, nosi provokativan naslov "Jugoslavija u agrarnoj politici").50

Temelji kooperacije, kao Yu agrarnog programa, zvanično su postavljeni Rezolucijom Savezne narodne skupštine 1957. godine.Rezoluciji ovaj program, bi se mogao svesti na dve osnovne postavke: (1) nosilac proširene reprodukcije u poljoprivredi je krupno socijalističko gazdinstvo; (2) kooperacija između dva sektora poljoprivrede predstavlja jugoslovenski put transformacije poljoprivrede i to u dvostrukom smislu jedne strane transformacija tehničko-tehnološke osnove poljoprivrede, a s druge strane transformacija postojećih društvenih odnosa u ovoj oblasti prTakva suština kooperacije ostaće sve do napuštanja institucije zemljišnog maksimuma (Ustavni amandmani 1988. godine) koje prevashodno znači napuštanje ideje o jednom jedinom nosiocu proširene reprodukcije u našojpoljoprivredi (krupna društvena gazdinstva).

Sam model kooperacije ostvarivan je kroz različite oblike saradnje između društvenih poljoprivrednih organizacija i individualnih seljačkih

49 Zakon o agrarnoj reformi i kolonizaciji koji je donela privremena Narodna skupština 23. avgusta 1945. godine (Sl. list DFJ br.64/45); Zakon o zemljišnom fondu opštenarodne imovine i dodeljivanju zemljišta poljoprivrednim organizacijama, Narodna skupština FNRJ, 22.maja 1953. godine (Sl. List FNRJ, br. 22/53); stav autora o zemljišnom maksimumu videti: Z. VujatovićZakić (1984), Uvod u ekonomiku i organizaciju moderne poljoprivrede, Ekonomski fakultet, Beograd., st. 159-166. 50

Teodor B., Op.cit. s. 167-196. 51 Model je testiran tokom 1956-1959. godine kada je dobio potvrdu o svojoj validnosti Kardeljevim Referatom na IX Plenumu SSRNJ pod naslovom "selu".

je sveden na 10 ha obradivog i 15 ha poljoprivrednog zemljišta.49 bila druga agrarna reforma u toku nepunih osam godina. Ocenjujući

napuštanje kolektivizacije na našim prostorima iz današnje perspektive može se ažalost, samo po formi ali ne i po

Po napuštanju kolektivizacije kolhoznog tipa kod nas je proklamovana kooperacija kao model socijalističke transformacije poljoprivrede, čija suština se svodi na postepeno prerastanje sitne poljoprivredne proizvodnje putem

dualnih seljačkih gazdinstava i stalno jačajućeg krupnog društvenog gazdinstva. Ovaj model je izraz sopstvenog stava prema rešenju agrarnog pitanja koji je u velikoj meri podređen zatečenim

političkim prilikama na Yu prostoru. Kao takav, on je pozitivno ocenjivan u literaturi na Zapadu i na Istoku (na primer jedno poglavlje knjige

Jugoslavija - prva jeres, takođe i

Temelji kooperacije, kao Yu agrarnog programa, zvanično su vljeni Rezolucijom Savezne narodne skupštine 1957. godine.51 Prema toj

Rezoluciji ovaj program, bi se mogao svesti na dve osnovne postavke: (1) nosilac proširene reprodukcije u poljoprivredi je krupno socijalističko

ktora poljoprivrede predstavlja ivrede i to u dvostrukom smislu - s

tehnološke osnove poljoprivrede, a s druge strane transformacija postojećih društvenih odnosa u ovoj oblasti proizvodnje. Takva suština kooperacije ostaće sve do napuštanja institucije zemljišnog maksimuma (Ustavni amandmani 1988. godine) koje prevashodno znači

iocu proširene reprodukcije u našoj

Sam model kooperacije ostvarivan je kroz različite oblike saradnje između društvenih poljoprivrednih organizacija i individualnih seljačkih

Zakon o agrarnoj reformi i kolonizaciji koji je donela privremena Narodna skupština 23. Sl. list DFJ br.64/45); Zakon o zemljišnom fondu opštenarodne imovine i

dodeljivanju zemljišta poljoprivrednim organizacijama, Narodna skupština FNRJ, 22.maja 1953. godine (Sl. List FNRJ, br. 22/53); stav autora o zemljišnom maksimumu videti: Z. Vujatović-Zakić (1984), Uvod u ekonomiku i organizaciju moderne poljoprivrede, Ekonomski fakultet,

1959. godine kada je dobio potvrdu o svojoj validnosti IX Plenumu SSRNJ pod naslovom "Problemi socijalističke politike na


gazdinstava - počev od pružanja usluga (snabdevanje visokorodnim semenom i produktivnijim stočnim grlima, mašinske usluge, kreditiranje proizvodnje i otkup poljoprivrednih proizvoda) do složenijih oblika udruživanja rada i sredstava za proizvodnju. Teorijske pretpostavke“više” oblike saradnje, nazvane “zajednička proizvodnjaodlike kolhoza) u praksi su iscrpljene do kraja 1962. godine. Posle toga praksa kooperacije se svodi na tzv. niže oblike saradnje tj. na pružanje usluga seljacima od strane zadruge i drugih socijalističkih organizacija. da pojmovi kooperacija i udruživanje zemljoradnika nisu jugoslovenski izum: poznavali su ih mnogi pre nas i u naše vreme kako na Zapadu tako i na Istoku. Dovoljno je podsećanje na ruski artelj i TOZ (organizacija za zajedničku obradu zemljišta), potom na Kibuce u Izraelu, kao i na instituciju ugovorne proizvodnje farmera sa prerađivačima poljoprivrednih proizvoda i snabdevačima modernih inputa. Sve navedene organizacije i brojne druge obično preuzimaju određene funkcije individualnih poljoprivrednih proizvođača kroz procese horizontalne i vertikalne integracije.

U pozitivnoj oceni kooperacije u okviru poljoprivrede mogu se izdvojiti sledeći momenti: (1) kršenje vekovnog konzervativizma ogromnog broja seljaka prema dostignućima poljoprivrede; (2) koristeći sredstva zajednice preko povoljnog kreditiranja seljak je često ostvarivao ekonomsku korist: (3) svuda gde je kooperirao, naročito u korišćenju savetodavne službe u pogledu izmene proizvodne strukture i upotrebe modernih inputa, seljak je ostvarivao bolje rezultate u poljoprivrednoj proizvodnji od svojih suseda koji se nisu uključivali u kooperaciju.

Model kooperacije ostavio je i negativne posledice na razvoj agrosektora u našoj zemlji. Promašaji modela se vezseljačko gazdinstvo u velikoj meri ostajalo izvan masovnijih domašaja modernizacije, razvoja i transformacije u smislu mogućnosti koje su pružane sličnim gazdinstvima u zemljama Zapadne Evrope tokoveka. U tom kontekstu se danas može analizirati i negativno nasleđe porodičnog modela poljoprivrede u Srbiji. Uzroke za promašaje kooperacije treba tražiti u sledećim činjenicama: (1) opšti položaj poljoprivrede koja je, uprkos brojnih deklaracija institucionalnog sistema, u praksi ostala zapostavljena privredna grana; (2) zadruga kao seljakova poslovna organizacija je gušena, tako da se ova vremenom pretvorila u običnu trgovinsku organizaciju koja se rukovodi prevashodno užim interesima svoga radnog kolektiva; (3) favordruštvenih gazdinstava (kombinatskih giganata) čime su, naročito tokom ZURovskog sistema, zadruge kao osnovne organizacije kooperanata unutar


287

počev od pružanja usluga (snabdevanje visokorodnim semenom i ma, mašinske usluge, kreditiranje proizvodnje i

otkup poljoprivrednih proizvoda) do složenijih oblika udruživanja rada i pretpostavke modela kooperacije kroz

zajednička proizvodnja” (koji sadrže određene odlike kolhoza) u praksi su iscrpljene do kraja 1962. godine. Posle toga praksa kooperacije se svodi na tzv. niže oblike saradnje tj. na pružanje usluga seljacima od strane zadruge i drugih socijalističkih organizacija. Ovde treba napomenuti

zemljoradnika nisu jugoslovenski izum: poznavali su ih mnogi pre nas i u naše vreme kako na Zapadu tako i na Istoku. Dovoljno je podsećanje na ruski artelj i TOZ (organizacija za zajedničku obradu

na Kibuce u Izraelu, kao i na instituciju ugovorne proizvodnje farmera sa prerađivačima poljoprivrednih proizvoda i snabdevačima modernih inputa. Sve navedene organizacije i brojne druge obično preuzimaju određene

izvođača kroz procese horizontalne i

U pozitivnoj oceni kooperacije u okviru Yu modela transformacije sledeći momenti: (1) kršenje vekovnog

konzervativizma ogromnog broja seljaka prema dostignućima nauke u oblasti poljoprivrede; (2) koristeći sredstva zajednice preko povoljnog kreditiranja seljak je često ostvarivao ekonomsku korist: (3) svuda gde je kooperirao, naročito u korišćenju savetodavne službe u pogledu izmene proizvodne

modernih inputa, seljak je ostvarivao bolje rezultate u poljoprivrednoj proizvodnji od svojih suseda koji se nisu uključivali u

Model kooperacije ostavio je i negativne posledice na razvoj agrosektora u našoj zemlji. Promašaji modela se vezuju za činjenicu da je seljačko gazdinstvo u velikoj meri ostajalo izvan masovnijih domašaja modernizacije, razvoja i transformacije u smislu mogućnosti koje su pružane sličnim gazdinstvima u zemljama Zapadne Evrope tokom druge polovine 20.

tekstu se danas može analizirati i negativno nasleđe porodičnog Uzroke za promašaje kooperacije treba tražiti u

sledećim činjenicama: (1) opšti položaj poljoprivrede koja je, uprkos brojnih ma, u praksi ostala zapostavljena privredna

grana; (2) zadruga kao seljakova poslovna organizacija je gušena, tako da se ova vremenom pretvorila u običnu trgovinsku organizaciju koja se rukovodi prevashodno užim interesima svoga radnog kolektiva; (3) favorizovanje krupnih društvenih gazdinstava (kombinatskih giganata) čime su, naročito tokom ZUR-ovskog sistema, zadruge kao osnovne organizacije kooperanata unutar

288

kombinata, imaju zadatak sirovinskog snabdevanje kombinatske industrije bazirano na disparitetnim cenama u međusobnoj razmeni; (4) posvećivanje sve manje pažnje organizovanom informisanju seljaka o novim mogućnostima u proizvodnoj orijentaciji i sl. Logično je da se u ovakvim prilikama seljak, prepušten sam sebi, morao udaljiti od zadruge, a što nijeni za zadrugu koja je ostala bez članstva.52

5.4.3 Strukturne reforme savremenog agrara na Zapadu

Farmerstvo se danas, vrlo često, ističe kao poželjni model razvojapoljoprivrede. Engleska reč „farm”, posmatrana etimološki, u svim jezpodručjima Zapada identifikuje sa reči firma. Kao termin u poljoprivredi ova reč ima više značenja: (1) to je određena zemljišna ili vodna površina namenjena proizvodnji useva, gajenju stoke ili ribe (rpoljoprivredna gazdinstva ratarsko-stočarskog smera i ribnjacireč „to farm” označava kultivisanje, obrađivanje zemljišta, pa i samo bavljenje poljoprivredom u smislu profesije; (3) posmatrano sa organizacione tačke gledišta agrosistemi zapadnih zemalja reč „farm”različitih tipova farmi kao što su: porodična farma, korporacijska farma, mala farma, mini farma, hobi farma, super farma, mega farma, velika farma, moderna farma i sl.

Pored istorijskih faktora koji su uslovili određene (rpoljoprivrednih gazdinstava, ovde bi trebalo osvetliti sledeća područja koja su, pre svega, predmet agrarne politike pojedinih zemalja, istrukturne promene poljoprivrede; (2) posledpoljoprivredi na dohodak, tržišta, održanje ruralnog načina života i očuvanje prirodnih resursa; (3) uticaj agrarne politike na razvoj pojedinih tipova poljoprivrednih gazdinstava; (4) porodično gazdinstvo u poljoprivredi perspektive i alternative za budućnost. Zbog ograničenog prostora u konceptu sveukupne problematike agrara koji pokriva ovaj udžbenik, navedenih područja će biti usmereno prevashodno na zemlje čija su iskustva, na određeni način, već bila od uticaja na našim prostorima radi čega se opmože očekivati sličan uticaj i u budućnosti i to u smislu korišćenja pozitivnih iskustava u našim daljim opredeljenjima.53

52 Videti više Vujatović – Zakić Z. (1989): "Individualna gazdinstva u Yu agrokombinatimaGlasnik poljoprivrede 7-8/89; (1993) "Poljoprivreda - ekonoindustrijalizacije", Zbornik radova Privredni razvoj Srbije, NICEF, Beograd.53 Ovaj tekst u velikoj meri se oslanja na istraživanja Zakić knjizi "Agrarna politika Jugoslavije u uslovima tržišnog privređivanja"

snabdevanje kombinatske industrije m cenama u međusobnoj razmeni; (4) posvećivanje sve

manje pažnje organizovanom informisanju seljaka o novim mogućnostima u proizvodnoj orijentaciji i sl. Logično je da se u ovakvim prilikama seljak, prepušten sam sebi, morao udaljiti od zadruge, a što nije bilo dobro ni za seljake

Strukturne reforme savremenog agrara na Zapadu

se danas, vrlo često, ističe kao poželjni model razvoja , posmatrana etimološki, u svim jezičnim

područjima Zapada identifikuje sa reči firma. Kao termin u poljoprivredi ova reč ima više značenja: (1) to je određena zemljišna ili vodna površina

useva, gajenju stoke ili ribe (rečeno našim jezikom to su stočarskog smera i ribnjaci); (2) kao glagol

označava kultivisanje, obrađivanje zemljišta, pa i samo bavljenje poljoprivredom u smislu profesije; (3) posmatrano sa organizacione tačke

rm” upotrebljavaju za čitav niz različitih tipova farmi kao što su: porodična farma, korporacijska farma, mala farma, mini farma, hobi farma, super farma, mega farma, velika farma, moderna

Pored istorijskih faktora koji su uslovili određene (različite) tipove , ovde bi trebalo osvetliti sledeća područja koja su,

pre svega, predmet agrarne politike pojedinih zemalja, ili grupa zemalja: (1) ne promene poljoprivrede; (2) posledice strukturnih promena u

edi na dohodak, tržišta, održanje ruralnog načina života i očuvanje prirodnih resursa; (3) uticaj agrarne politike na razvoj pojedinih tipova poljoprivrednih gazdinstava; (4) porodično gazdinstvo u poljoprivredi -

og ograničenog prostora u konceptu tike agrara koji pokriva ovaj udžbenik, istraživanje

navedenih područja će biti usmereno prevashodno na zemlje čija su iskustva, na određeni način, već bila od uticaja na našim prostorima radi čega se opravdano može očekivati sličan uticaj i u budućnosti i to u smislu korišćenja pozitivnih

Individualna gazdinstva u Yu agrokombinatima", ekonomska periferija posleratne srpske , NICEF, Beograd.

Z. sumirana u radu koji je objavljen u privređivanja"; Institut za ekonomiku


a) Proces tehnološke revolucije u poljoprivredi potvrđuje univerzalno dejstvo zakona koncentracije

Analiza strukturnih promena u sektoru modernog agrara zemalja zapadne tržišne ekonomije, koje su se odvijale tokom 20. i početkom 21. veka, pokazuje da su se svuda iskristalisala tri osnovna tipa poljoprivrednog preduzeća (gazdinstva): krupno, srednjdefinicije ovih gazdinstava razlikuju od zemlje do zemlje, ipak postoji opšta saglasnost da se tu radi o tzv. bimodalnom tipu restrukturiranja savremenog agrara: sam vrh piramide pokriva sve manji broj krupnih firmi sa daleko najvećim zahvatanjem u upravljanju faktorima proizvodnje i učešću u tržišnim viškovima; na dnu piramide nalazi se sloj različitih tipova sitnih poljoprivrednih firmi koje upravljaju malim obimom sredstava za proizvodnju i daju beznačajne tržišne viškove; između ova dva strukturna oblika nalazi se jedan veoma širok ešalon nazvan srednje poljoprivredno gazdinstvo, koji je u uslovima dejstvovanja tržišnih sila najranjiviji te, usled toga, relativno najpromenljiviji sloj, ponekad za račun onih na vrhu, a češće onih ispod Mada su trendovi strukturalnih promena svuda isti njihov tempo i obim zavisi od prirodnih i društvenih uslova za poljoprivrednu proizvodnju po određenim područjima. Otuda je i slika gigantizma u pojedinim zemljama različita.

Nordijske zemlje su tipični predstavnici sitnog porodičnog gazdinstva sa prosečnom veličinom od 10-30 ha po jednom gazdinstvu (1970je bila dvostruko manja), ali imaju i svoju agrarnu elitu koja, čineći svega 3ukupnog broja gazdinstava, poseduje daleko veći deo faktora proizvodnje čime ostvaruje i svoju nadmoć na tržištu.

Neke zemlje Evropske unije, kao što su Francuska i Nemačka u okviru Mansholt-ovog plana su podsticale elitizam jakih i marginalizam slabih, tako da je tokom poslednjih decenija 20. veka sa scene agrarne proizvodnje

poljoprivrede, Beograd 1994., str 147-159.; O problematici iz ovog pBrinkman G. (1985): Canadian Agriculture in the 1980's: Policy Implications", print. in Canadian Association for Ru(1986): Farm Families with Other Gainful Activities, Dep. of AgriculturCollege; Harrington D. & Others (1983): "U.S. Farming in the Early 80's: Production and Financial Structure", USDA Agricultural Economic RepDickinson J.M (1978): "Obstacles to the Development of a Capitalist AgriculturePeasant Studies, vol. 5.; Marion B. (1986): The Organisation and Performance of the U.S. Food System, Lexington; Strange M. (1988): Family Farming: A New Economic VisionNebraska Press, Lincoln and Lonodn; Vogeler I. (1981): Agribusiness dominance of U.S. Agriculture, Westview Press, Boulder.


289

Proces tehnološke revolucije u poljoprivredi potvrđuje dejstvo zakona koncentracije

h promena u sektoru modernog agrara zemalja zapadne tržišne ekonomije, koje su se odvijale tokom poslednjih pet decenija

, pokazuje da su se svuda iskristalisala tri osnovna tipa poljoprivrednog preduzeća (gazdinstva): krupno, srednje i sitno. Mada se definicije ovih gazdinstava razlikuju od zemlje do zemlje, ipak postoji opšta saglasnost da se tu radi o tzv. bimodalnom tipu restrukturiranja savremenog agrara: sam vrh piramide pokriva sve manji broj krupnih firmi sa daleko

hvatanjem u upravljanju faktorima proizvodnje i učešću u tržišnim viškovima; na dnu piramide nalazi se sloj različitih tipova sitnih poljoprivrednih firmi koje upravljaju malim obimom sredstava za proizvodnju i daju beznačajne

va strukturna oblika nalazi se jedan veoma širok ešalon nazvan srednje poljoprivredno gazdinstvo, koji je u uslovima dejstvovanja tržišnih sila najranjiviji te, usled toga, relativno najpromenljiviji sloj, ponekad za račun onih na vrhu, a češće onih ispod njega (videti sliku 3.2). Mada su trendovi strukturalnih promena svuda isti njihov tempo i obim zavisi od prirodnih i društvenih uslova za poljoprivrednu proizvodnju po određenim područjima. Otuda je i slika gigantizma u pojedinim zemljama različita.

dijske zemlje su tipični predstavnici sitnog porodičnog gazdinstva 30 ha po jednom gazdinstvu (1970-tih ta veličina

je bila dvostruko manja), ali imaju i svoju agrarnu elitu koja, čineći svega 3-7% seduje daleko veći deo faktora proizvodnje čime

Neke zemlje Evropske unije, kao što su Francuska i Nemačka u okviru ovog plana su podsticale elitizam jakih i marginalizam slabih, tako da

decenija 20. veka sa scene agrarne proizvodnje iščezlo dva

159.; O problematici iz ovog područja videti više:

Canadian Agriculture in the 1980's: "Conditions, Farm Performance and for Rural Studies (Winter); Gasson R.

, Dep. of Agricultural Economics, Wye U.S. Farming in the Early 80's: Production and

c Rep. 505 Wash. D.C.; Mann S. A. & Obstacles to the Development of a Capitalist Agriculture", Journal of

The Organisation and Performance of the U.S. Food Family Farming: A New Economic Vision, University of

(1981): The Myth of the Family Farm: , Westview Press, Boulder.

290

od tri sitna gazdinstva (uglavnom ona sa posedom ispod 20 ha). To je omogućilo da se utemelji institucija “optimalnog porodičnog gazdinstva”ha sa 40-50 muznih krava i 120-150 tovnih junadi). ovih gazdinstava od snabdevača vanpoljoprivrednim inputimanose prometnu funkciju u oblasti proizvodnje hrane, ona se neminovno uključuju u određene oblike vertikalne integracije.

Velika Britanija, sa prosečnim posedom od oko gazdinstvu, ima opet specifičan put stvaranja krupnih kapitalističkih preduzeća i megafarmi (najčešće su to porodične firme stvarane nasleđem ili bračnim vezama) koje zahvataju oko 12% ukupnog broja poljoprivrednih gazdinstavaupravljaju sa oko 40% zemljišta što im omogućuje da daju više od polovine poljoprivredne proizvodnje.

Danska kao zemlja koja se uzima za školski primer favorizovanja poljoprivrede u ukupnom razvoju i to na bazi porodičnog gazdinstva srednje veličine (10-100 ha) i jakog zadružnog sistema u oblasti prerade i marketinga, takođe je iskusila dejstvo zakona koncentracije. Takvo dejstvo zakona koncentracije forsirano je zahtevima tržišne ekonomije za specijalizacijom visokoindustrijalizovane proizvodnje uz neizbežno zaduživanje što je dovodilo do povremenih kriza agrara tokom poslednje dve decenije 20. veka.

Švajcarska, zemlja tipična po veoma stabilnom privrednom sistemu posmatranom u celini, takođe nije bila pošteđena nestajanja (gašenja) brojnih manje profitabilnih (nisko-dohodovnih) gazdinstava tokom posmatranog perioda.

SAD su u procesu strukturalnih izmena zabeležile značajan porast prosečne veličine gazdinstva (početkom 1950-tih snažno smanjenje broja poljoprivrednih gazdinstava (početkom 1950miliona na 2,3 miliona danas), povećanje velikih gazdinstava sa najvećom koncentracijom proizvodnje (samo 3% megafarmi veličine iznad 1000 ha poseduje preko jedne polovine ukupnog zemljišta dajući više od jedne polovine ukupne poljoprivredne proizvodnje).

Kanada sa svojim ogromnim prostranstvom i relativno malom populacijom, danas ima najveće prosečno gazdinstvo (krajem 1980ha po jednom gazdinstvu) što je takođe ostvareno kroz proces koncentracije (ova veličina gazdinstva početkom 1950-tih bila je oko 100 ha) mada ne u oštrim razmerama kao u ostalim zemljama tržišne ekonomije. Ovde je proces koncentracije usporeniji možda zahvaljujući i snažnom razvoju zadrugarstva u oblasti marketinga, na koje se oslanjaju porodice angažovane u poljoprivredi. Tako krupna gazdinstva ovde zahvataju nešto oko 5% ukupnog broja

od tri sitna gazdinstva (uglavnom ona sa posedom ispod 20 ha). To je timalnog porodičnog gazdinstva” (120

150 tovnih junadi). Zbog sve veće zavisnosti ovih gazdinstava od snabdevača vanpoljoprivrednim inputima, kao i onih koji nose prometnu funkciju u oblasti proizvodnje hrane, ona se neminovno uključuju u određene oblike vertikalne integracije.

sedom od oko 70 ha po jednom gazdinstvu, ima opet specifičan put stvaranja krupnih kapitalističkih preduzeća i megafarmi (najčešće su to porodične firme stvarane nasleđem ili bračnim vezama) koje zahvataju oko 12% ukupnog broja poljoprivrednih gazdinstava, a upravljaju sa oko 40% zemljišta što im omogućuje da daju više od polovine

Danska kao zemlja koja se uzima za školski primer favorizovanja poljoprivrede u ukupnom razvoju i to na bazi porodičnog gazdinstva srednje

100 ha) i jakog zadružnog sistema u oblasti prerade i marketinga, takođe je iskusila dejstvo zakona koncentracije. Takvo dejstvo zakona koncentracije forsirano je zahtevima tržišne ekonomije za specijalizacijom

neizbežno zaduživanje što je dovodilo do povremenih kriza agrara tokom poslednje dve decenije 20. veka.

Švajcarska, zemlja tipična po veoma stabilnom privrednom sistemu posmatranom u celini, takođe nije bila pošteđena nestajanja (gašenja) brojnih

dohodovnih) gazdinstava tokom posmatranog

SAD su u procesu strukturalnih izmena zabeležile značajan porast tih sa 90 ha na 180 ha), zatim

nstava (početkom 1950-tih sa 5,6 ), povećanje velikih gazdinstava sa najvećom

koncentracijom proizvodnje (samo 3% megafarmi veličine iznad 1000 ha poseduje preko jedne polovine ukupnog zemljišta dajući više od jedne polovine

Kanada sa svojim ogromnim prostranstvom i relativno malom populacijom, danas ima najveće prosečno gazdinstvo (krajem 1980-tih oko 200 ha po jednom gazdinstvu) što je takođe ostvareno kroz proces koncentracije

tih bila je oko 100 ha) mada ne u oštrim razmerama kao u ostalim zemljama tržišne ekonomije. Ovde je proces koncentracije usporeniji možda zahvaljujući i snažnom razvoju zadrugarstva u

dice angažovane u poljoprivredi. Tako krupna gazdinstva ovde zahvataju nešto oko 5% ukupnog broja


gazdinstava, koja daju veće razmere proizvoda za tržište, ali ne kao kod južnog suseda.

U vezi strukturnih izmena unutar savremenog agrara zemalja zapadne tržišne ekonomije treba posebno podvući da procesi koncentracije nisu zahvatali samo primarnu proizvodnju koja, zahvaljujući novoj tehnologiji koristi industrijske metode rada, već i ostale segmente ovog sektora putem vertikalne integracije u vidu agroindustrijskog biznisa (SAD gde je raširen i konglomeratski oblik ulaženja u poljoprivredu) ili agrokompleksa (Kanada, gde je izrastao snažan zadružni sistem povezivanja).

Mada su se procesi strukturnih promena odvijali donekle različitim tempom po pojedinim zemljama, ipak se mogu izdvojiti određene zajedničke karakteristike. Naime, u roku od svakih desetak godina procesi koncentracije bi dobijali zajednička obeležja praćena tipičnim sloganimaznaku “povećati ili napustiti”; 1960-te su obelnovoj tehnologiji i specijalizaciji ili propasti”; 1970ističe se mit “veliko je bolje” u smislu efikasnosti proizvodnje oličene u tzv. ekonomiji obima (kao kontra rekcija na ovo lansirana je Šumahero”small is beautiful”); 1980-te su okarakterisane pitanjem opstanka usled ponovne krize koja izbacuje slogan “alternativni način proizvodnje ili bankrotstvo” 1990-te su u znaku nove dileme oko porodičnog gazdinstvaje to mit ili vizija za 21. vek; početak novog milenijuma karakteriše pitanje opravdanosti alternativnih sistema poljoprivredne proizvodnje.

Nema sumnje da su najznačajnije strukturdogađale tokom decenije između 1970-tih i 1980pravog buma u proizvodnji hrane: kod nekih zbog velikih mogućnosti izvoza po visokim cenama (posebno u SAD i Danskoj), a koddostizanja maksimalnog stepena samodovoljnosti (skandinavske zemlje koje su do kraja 1994. godine izvan tržišta EEZ). Kao tipična pojava u toku procesa koncentracije u svim zemljama javlja se izrazito odvajanje institucije vlasništva nad zemljištem od veličine obavljanih poslova (podjednako se to može obavljati na vlastitom i zakupljenom zemljištu). Na ovaj načinzemljišta u smislu da se ono od mesta korišćenja nečijeg rada (mesta zaposlenja) pretvara u mesto koje pored rada istovremeno angažuje kapital i tehnologiju (tipično za SAD, Kanadu i Veliku Britaniju). No, i pored toga treba napomenuti da je zemljište u mnogim područjima još uvek odlučujući faktor proizvodnje u smislu ko je vlasnik, kako se do njega dolazi i ko odlučuje o načinu njegovog korišćenja (Danska sa isključenjem automatskog nasleđivanja gazdinstava, Nemačka, Velika Britanija i neke druge zemlje koje zakonski štite pravo samo jednog naslednika).


291

gazdinstava, koja daju veće razmere proizvoda za tržište, ali ne kao kod južnog

izmena unutar savremenog agrara zemalja zapadne žišne ekonomije treba posebno podvući da procesi koncentracije nisu zahvatali

samo primarnu proizvodnju koja, zahvaljujući novoj tehnologiji koristi industrijske metode rada, već i ostale segmente ovog sektora putem vertikalne

rijskog biznisa (SAD gde je raširen i konglomeratski oblik ulaženja u poljoprivredu) ili agrokompleksa (Kanada, gde

nih promena odvijali donekle različitim ljama, ipak se mogu izdvojiti određene zajedničke

karakteristike. Naime, u roku od svakih desetak godina procesi koncentracije bi dobijali zajednička obeležja praćena tipičnim sloganima: 1950-te se odvijaju u

te su obeležene zahtevom “adaptirati se ; 1970-tih, kao nikada do tada,

u smislu efikasnosti proizvodnje oličene u tzv. o lansirana je Šumaherova ideja

te su okarakterisane pitanjem opstanka usled alternativni način proizvodnje ili

te su u znaku nove dileme oko porodičnog gazdinstva da li 1. vek; početak novog milenijuma karakteriše pitanje

opravdanosti alternativnih sistema poljoprivredne proizvodnje.

e da su najznačajnije strukturne promene one, koje su se tih i 1980-tih. U to vreme dolazi do

pravog buma u proizvodnji hrane: kod nekih zbog velikih mogućnosti izvoza po posebno u SAD i Danskoj), a kod mnogih i zbog namere

dostizanja maksimalnog stepena samodovoljnosti (skandinavske zemlje koje su ta EEZ). Kao tipična pojava u toku procesa

koncentracije u svim zemljama javlja se izrazito odvajanje institucije vlasništva od veličine obavljanih poslova (podjednako se to može obavljati

. Na ovaj način se modifikuje i sam značaj zemljišta u smislu da se ono od mesta korišćenja nečijeg rada (mesta zaposlenja) pretvara u mesto koje pored rada istovremeno angažuje kapital i tehnologiju (tipično za SAD, Kanadu i Veliku Britaniju). No, i pored toga treba

omenuti da je zemljište u mnogim područjima još uvek odlučujući faktor proizvodnje u smislu ko je vlasnik, kako se do njega dolazi i ko odlučuje o načinu njegovog korišćenja (Danska sa isključenjem automatskog nasleđivanja

anija i neke druge zemlje koje zakonski štite

292

Poslednja dekada 20. veka koja se karakteriše strahovanjem od krize sličnih razmera onoj u 1930-tim, dovela je do bankrotstva mnogih firmi modernog industrijalizovanog agrara i to najčešće kao posledica uletanja u klopku prezaduženosti tokom faza poljoprivrednog buma sedamdesetih godina (naročito u SAD), a u nekim zemljama i zbog sve strožijih finansijskih regula ulaska u skupi agrobiznis (posebno u Danskoj i Velikoj Britaniji). Dsmatra da „mlade tigrove” među farmerima tzv. najrazvijenije poljoprivrede sveta (danska i američka) iz kriznih faza može izvesti samo izuzetno sposobni menadžment. To se naročito odnosi na strateško upravljanje svim faktorima proizvodnje. Uz to, ekonomija alternativa i ekonomija obima ne gube značaj kao značajne poluge savremenog menadžmenta. b) Posledice strukturnih i tehnoloških promena u poljoprivredi

Negativne posledice izmena u poljoprivredi razvijenih zemalja koje su inače proizašle iz čvrstog tržišnog trojstva u ovoj oblasti cena poljoprivrednih proizvoda i tehnologije - obično su važeće za sve zemlje. U stvari, tu je najvažnije pitanje ko će kontrolisati poljoprivredu uz maksimalno rešavanje konfliktnih vrednosti tržišne ekonomije kao što su: da kupuju jevtinu robu; (2) želja velikih biznismena da ostvaruju profit; (3) želja individualnih farmera da ostvaruju dohodak koji bi osigurao pristojnu egzistenciju njihovih porodica.

Da bi sve ove želje bile ispunjive potrebno je da se proizvodi mnogo poljoprivrednih proizvoda. Takva proizvodnja moguća je samo uz dostupnost upravljanja zemljištem i korišćenjem skupe industrijske tehnologije po sistemu točka neprekidnog ubrzanja. Takve mogućnosti dostupne su samo onima koji ostvaruju visoke profite na bazi povoljnih cena u sistemu vrednovanja ekonomije obima. Niže troškove po jedinici proizvodnje postižu veći industrijalizovani proizvođači koji koriste jevtinu najamnu radnu snaguomogućuje i niže cene poljoprivrednih proizvoda. Dok veliki proizvođači masovnom proizvodnjom osiguravaju velike profite, dotle za malog proizvođača prihvatanje činjenice da tehnologija preuzima kontrolu nad gazdinstvom znači smanjenje dohotka, pa i pitanje opstanka u profesiji.

Tako su prateće pojave strukturalnih i tehnoloških promena u agraru (proizašle iz različitih mogućnosti kontrole zemljišta, tržišta i nivoa cena) još više produbile dohodovni jaz između velikih i malih, siromašnih i bogatih. Istovremeno, hemijska strategija u proizvodnji hrane je iznedrila ozbiljne ekološke probleme vezane za korišćenje prirodnih resursa. Narušavanje

Poslednja dekada 20. veka koja se karakteriše strahovanjem od krize tim, dovela je do bankrotstva mnogih firmi

o najčešće kao posledica uletanja u klopku prezaduženosti tokom faza poljoprivrednog buma sedamdesetih godina (naročito u SAD), a u nekim zemljama i zbog sve strožijih finansijskih regula ulaska u skupi agrobiznis (posebno u Danskoj i Velikoj Britaniji). Danas se

među farmerima tzv. - kreditne gemblere - u dve najrazvijenije poljoprivrede sveta (danska i američka) iz kriznih faza može izvesti samo izuzetno sposobni menadžment. To se naročito odnosi na strateško

Uz to, ekonomija alternativa i ekonomija obima ne gube značaj kao značajne poluge savremenog

nih i tehnoloških promena u poljoprivredi

Negativne posledice izmena u poljoprivredi razvijenih zemalja Zapada, koje su inače proizašle iz čvrstog tržišnog trojstva u ovoj oblasti - zemljišta,

obično su važeće za sve zemlje. U stvari, tu je najvažnije pitanje ko će kontrolisati poljoprivredu uz maksimalno

nje konfliktnih vrednosti tržišne ekonomije kao što su: (1) želja potrošača iznismena da ostvaruju profit; (3)

želja individualnih farmera da ostvaruju dohodak koji bi osigurao pristojnu

Da bi sve ove želje bile ispunjive potrebno je da se proizvodi mnogo poljoprivrednih proizvoda. Takva proizvodnja moguća je samo uz dostupnost upravljanja zemljištem i korišćenjem skupe industrijske tehnologije po sistemu

. Takve mogućnosti dostupne su samo onima koji ostvaruju visoke profite na bazi povoljnih cena u sistemu vrednovanja ekonomije obima. Niže troškove po jedinici proizvodnje postižu veći industrijalizovani proizvođači koji koriste jevtinu najamnu radnu snagu što omogućuje i niže cene poljoprivrednih proizvoda. Dok veliki proizvođači masovnom proizvodnjom osiguravaju velike profite, dotle za malog proizvođača prihvatanje činjenice da tehnologija preuzima kontrolu nad

itanje opstanka u profesiji.

Tako su prateće pojave strukturalnih i tehnoloških promena u agraru (proizašle iz različitih mogućnosti kontrole zemljišta, tržišta i nivoa cena) još više produbile dohodovni jaz između velikih i malih, siromašnih i bogatih. stovremeno, hemijska strategija u proizvodnji hrane je iznedrila ozbiljne

ekološke probleme vezane za korišćenje prirodnih resursa. Narušavanje


ravnoteže između čoveka i prirode dovelo je i do narušavanja ruralne kulture u celini. Rešenje problema nastalih primenom hemijske strategije u poljoprivredi poslednjih godina uveliko se sagledavaju u alternativama koje se artikulišu kroz različite termine kao što su: radikalna poljoprivreda, organska, trajna, biološka, prirodna, regenerativna, ekološka, niskoinputna i sl.

Dohodovna diferencijacija, koja se ispoljava u više dimenzija (velika mala gazdinstva, poljoprivrednici - paralelne profesije, regionalne razlike) iznedrila je tzv. mešovita gazdinstva (part-time farmezapadne tržišne ekonomije kao način da se obezbedi dodatni izvor dohotka za egzistenciju porodice. Ovi poljoprivrednici, mada često rade i dvostruko više nego zaposleni u drugim delatnostima, ostvaruju niži dohodak čak i za dve trećine. Traženjem rešenja problema ovih gazdinstava vteorija nego praktična agrarna politika. Tako se predlažu različiti modeli alternativa opstanka u profesiji: samoreprodukcija pomoću stezanja kaiša umesto točka tehnološkog ubrzanja (SAD); vraćanje ekspresionizmu, odnosno napuštanje instrumentalizma (Danska, Velika Britanija, pa i nordijske zemlje); neoruralizam umesto produktivizma (Francuska) i sl.

Sve ovo potvrđuje da se poljoprivredna praksa u posmatranim zemljama zapadne tržišne ekonomije odvija u znaku dualnosti: pored krupnih poljoprivrednih gazdinstva vitalna ostaju i tzv. mešovita gazdinstva za koja na primer u Francuskoj kažu da bi mogla biti i nova faza razvoja kapitalizma. Nisu retka mišljenja da bi mešovito gazdinstvo u novoj fazi kapitalizma moglo predstavljati čak i preovlađujući model. c) Agrarna politika je samo pratilac zakonitosti tržišne ekonomije

Sve zemlje zapadne tržišne ekonomije su razvijale svoju poljoprivredu poslednjih decenija 20. veka na različitim oblicima direktnih ili indirektnih subvencija. Naime, merama agrarne politike ostvarivani su različiti ciljevi: (1) postizanje određenog nivoa proizvodnje na kome se bazira željena samodovoljnost u proizvodnji hrane i određene mogućnosti izvoza; (2) usporavanje procesa koncentracije; (3) ublažavanje dohodovnih drazličite tipove poljoprivrednih gazdinstava, s jedne strane, i s druge strane smanjenje tih dispariteta kod poljoprivrednika i zaposlenih u drugim delatnostima; (4) ublažavanje regionalnih razlika u pogledu nivoa razvijenosti sa ciljem održavanja ravnoteže naseljenosti državnog prostora kao celine; (5) rešavanje problema nezaposlenosti kroz proces decentralizacije razvoja nepoljoprivrednog sektora preko modela tzv. ruralizacije, koji se naziva ”integralni ruralni razvoj”; (6) nastojanje da se


293

ravnoteže između čoveka i prirode dovelo je i do narušavanja ruralne kulture u primenom hemijske strategije u poljoprivredi

poslednjih godina uveliko se sagledavaju u alternativama koje se artikulišu kroz različite termine kao što su: radikalna poljoprivreda, organska, trajna, biološka,

a i sl.

Dohodovna diferencijacija, koja se ispoljava u više dimenzija (velika - paralelne profesije, regionalne razlike)

time farme) u svim zemljama kao način da se obezbedi dodatni izvor dohotka za

egzistenciju porodice. Ovi poljoprivrednici, mada često rade i dvostruko više nego zaposleni u drugim delatnostima, ostvaruju niži dohodak čak i za dve trećine. Traženjem rešenja problema ovih gazdinstava više se bavi agrarna teorija nego praktična agrarna politika. Tako se predlažu različiti modeli alternativa opstanka u profesiji: samoreprodukcija pomoću stezanja kaiša umesto točka tehnološkog ubrzanja (SAD); vraćanje ekspresionizmu, odnosno

trumentalizma (Danska, Velika Britanija, pa i nordijske zemlje); neoruralizam umesto produktivizma (Francuska) i sl.

Sve ovo potvrđuje da se poljoprivredna praksa u posmatranim zemljama zapadne tržišne ekonomije odvija u znaku dualnosti: pored krupnih

joprivrednih gazdinstva vitalna ostaju i tzv. mešovita gazdinstva za koja na primer u Francuskoj kažu da bi mogla biti i nova faza razvoja kapitalizma. Nisu retka mišljenja da bi mešovito gazdinstvo u novoj fazi kapitalizma moglo

Agrarna politika je samo pratilac zakonitosti tržišne ekonomije

Sve zemlje zapadne tržišne ekonomije su razvijale svoju poljoprivredu poslednjih decenija 20. veka na različitim oblicima direktnih ili indirektnih

ama agrarne politike ostvarivani su različiti ciljevi: (1) postizanje određenog nivoa proizvodnje na kome se bazira željena samodovoljnost u proizvodnji hrane i određene mogućnosti izvoza; (2) usporavanje procesa koncentracije; (3) ublažavanje dohodovnih dispariteta za različite tipove poljoprivrednih gazdinstava, s jedne strane, i s druge strane smanjenje tih dispariteta kod poljoprivrednika i zaposlenih u drugim

; (4) ublažavanje regionalnih razlika u pogledu nivoa razvijenosti vanja ravnoteže naseljenosti državnog prostora kao celine; (5)

rešavanje problema nezaposlenosti kroz proces decentralizacije razvoja v. ruralizacije, koji se naziva uspostavi poželjna ravnoteža u

294

daljem ekonomskom razvoju između čoveka i prirode preko propagiranja različitih modela biološkog načina proizvodnje hrane.

Kao primer snažnog subvencionisanja poljoprivrede može se uzeti švajcarska državna politika u agraru (u kojoj su manjekomponente dugoročnog predviđanja, odnosno svi očekivani trendovi uklapanja modernog agrara u ukupni razvoj zemlje). Tako su ovde već sredinom 1970državne subvencije činile oko 25% dohotka poljoprivrednih gazdinstavravničarskim područjima, odnosno čak 38% dohotka poljoprivrednika u brdskoplaninskim područjima. Nema sumnje da ovako vođena agrarna politika može dati pozitivne rezultate. Postavlja se, međutim, pitanje koliko koja zemlja može, ili je voljna, da podnese ovakav teret za razvoj poljoprivrede?

S druge strane, brojne mere agrarne politike u svim zemljama indirektno su imale suprotno dejstvo po brojna sitna poljoprivredna gazdinstva. Široko podsticanje primene moderne tehnologije donelo je korist, pre svekrupnim proizvođačima i to na dva načina: prvoodnosno ekonomije obima i drugo, kod hiperprod“kvota” (kvote se određuju prema prethodnom obimu proizvodnje svakog proizvođača, a više cene se plaćaju samo do utvrđene kvote u datoj proizvodnji). Ništa bolja situacija za sitne poljoprivrednike nije ni kod poreske politike (olakšice se daju za investicione poduhvate kao što je kupovina zemljišta, a zna se ko može da izdvoji višak profita za ovu namenveliki proizvođači među kojima su i velike konglomeratske kompanije tip“Standard Oil”, “Tenneco Inc.” i dr). Slično je i sa kreditnom politikom gde značajnu ulogu u zatvaranju konstrukcije investiranja imaju vlastita sredstva (koja nisu u posedu malih proizvođača); kredite dodeljuju obično komercijalne banke koje su (normalno) više sklone da daju onima za koje su sigurne da će kredit, uz odgovarajuću kamatu, vratiti na vreme (za to je najbolji garant masa ostvarenog profita koji je upravo na krupnim gazdinstvima); pojava prezaduženosti (koja često vodi u likvidaciju) obično se javlja među sitnijim poljoprivrednicima.

Mere agrarne politike, koje su se pokazale tokom poslednje četiri decenije 20. veka kao puki izraz zakonitosti razvoja kapitali same su doprinosile ubrzanju pojave kriza koje se posebno zaoštravaju počev od 1980-tih prevashodno zbog finansijske krize i hiperprodukcije. Otuda treba shvatiti i najnovije zahteve razvijenih zemalja za određenom liberalizacijom tržišta poljoprivrednih proizvoda i otvaranjem svetskih tržišta. Pri tome prednjače SAD (Urugvajska runda pregovora, pa i sporazumi sa Kanadom tokom 1993. godine o liberalizaciji njihovih tržišta hrane).

daljem ekonomskom razvoju između čoveka i prirode preko propagiranja različitih modela biološkog načina proizvodnje hrane.

Kao primer snažnog subvencionisanja poljoprivrede može se uzeti (u kojoj su manje-više, utkane sve

komponente dugoročnog predviđanja, odnosno svi očekivani trendovi uklapanja Tako su ovde već sredinom 1970-tih

državne subvencije činile oko 25% dohotka poljoprivrednih gazdinstava u ravničarskim područjima, odnosno čak 38% dohotka poljoprivrednika u brdsko-planinskim područjima. Nema sumnje da ovako vođena agrarna politika može dati pozitivne rezultate. Postavlja se, međutim, pitanje koliko koja zemlja može,

ese ovakav teret za razvoj poljoprivrede?

S druge strane, brojne mere agrarne politike u svim zemljama indirektno su imale suprotno dejstvo po brojna sitna poljoprivredna gazdinstva. Široko podsticanje primene moderne tehnologije donelo je korist, pre svega,

prvo, preko sistema efikasnosti, , kod hiperprodukcije preko uvođenja sistema

(kvote se određuju prema prethodnom obimu proizvodnje svakog aju samo do utvrđene kvote u datoj

proizvodnji). Ništa bolja situacija za sitne poljoprivrednike nije ni kod poreske politike (olakšice se daju za investicione poduhvate kao što je kupovina zemljišta, a zna se ko može da izdvoji višak profita za ovu namenu - opet samo veliki proizvođači među kojima su i velike konglomeratske kompanije tipa

i dr). Slično je i sa kreditnom politikom gde značajnu ulogu u zatvaranju konstrukcije investiranja imaju vlastita sredstva

osedu malih proizvođača); kredite dodeljuju obično komercijalne banke koje su (normalno) više sklone da daju onima za koje su sigurne da će kredit, uz odgovarajuću kamatu, vratiti na vreme (za to je najbolji garant masa

krupnim gazdinstvima); pojava prezaduženosti (koja često vodi u likvidaciju) obično se javlja među sitnijim

Mere agrarne politike, koje su se pokazale tokom poslednje četiri decenije 20. veka kao puki izraz zakonitosti razvoja kapitalizma u poljoprivredi, i same su doprinosile ubrzanju pojave kriza koje se posebno zaoštravaju počev

tih prevashodno zbog finansijske krize i hiperprodukcije. Otuda treba shvatiti i najnovije zahteve razvijenih zemalja za određenom liberalizacijom ržišta poljoprivrednih proizvoda i otvaranjem svetskih tržišta. Pri tome

, pa i sporazumi sa Kanadom tokom 1993. godine o liberalizaciji njihovih tržišta hrane).


d) Porodično gazdinstvo ostaje u znaku dileme

Mada većina evropskih zemalja ima dugu tradiciju usmeravanja poljoprivrede kojom je uspevala, kroz mere agrarne politike, relativno dobro da održi porodično gazdinstvo u poljoprivredi, ipak njegove perspektive nisu bile preterano ohrabrujuće krajem 20. veka. Slično je i u Americi. U oba ova prostorna kompleksa polazi se od pretpostavke da je poljoprivredno gazdinstvo bazirano na porodici, višesmerno značajno: socijalno, politički i ekonomski. Porodična gazdinstva obezbeđuju veću i stabilniju ruralnu populacijsebi nosi više osećanja za zajedništvo, te otuda i oslonac lokalnom institucionalnom sistemu. Još više su značajna zbog toga što ublažavaju probleme koje sa sobom donose urbani centri kao što su zapošljavanje, stanovanje, snabdevanje vodom, odlaganje otpada, kontrola kriminala i sl. Kako se mnoga porodična gazdinstva gase, ili pretvaraju u agroindustrijska preduzeća, upravljana isključivo prema silama tržišta, to ovi problemi iziskuju veću pažnju.

U novijoj literaturi koja se bavi ovom problematiksaglasnost u pogledu toga šta bi trebalo učiniti da se porodično gazdinstvo održi kao osnovna forma poljoprivredne proizvodnje u ovim zemljama. Najviše se ističe određeni značaj u pogledu doprinosa rešenju savremenih ekoloških problema, a potom i socijalnih, kulturnih, kao i ekonomskih problema ruralnih područja. U tom smislu je potrebna posebna politika i programi kontrole ekonomskih snaga koje utiču na dostupnost zemljištu i kapitalu, kao i na stepen korišćenja raspoložive radne snage. Ovi programi moraju biti kreirani tako da balansiraju kratkoročne i dugoročne efekte prosperiteta pojedinca, porodice i društvene zajednice u kojoj žive. To znači da budućnost porodičnog gazdinstva ne može biti sagledana bez njegovog istinskog uključivanja u veono deo. Može se reći da savremene rasprave o značaju i mogućnostima porodičnog gazdinstva nose u sebi dosta „navijačkog”posledica mitskog shvatanja ovog tipa gazdinstva skoro u svim zemljama zapadne tržišne ekonomije. I mada se definisanje porodičnog gazdinstva razlikuje od zemlje do zemlje, ipak se njegove karakteristike (po kojima dobija određeno mesto u agrarnoj politici) svuda uobličavaju na jedinstven način: to je poljoprivredni posed srednje veličine (od 10 ha do 100 ha obradivog zemljišta) koji koristi prevashodno radnu snagu vlastite porodice.

Analizirajući dostupne rasprave o porodičnom gazdinstvu u poljoprivredi dolazi se do nepobitnog zaključk


295

Porodično gazdinstvo ostaje u znaku dileme

da većina evropskih zemalja ima dugu tradiciju usmeravanja poljoprivrede kojom je uspevala, kroz mere agrarne politike, relativno dobro da održi porodično gazdinstvo u poljoprivredi, ipak njegove perspektive nisu bile

Slično je i u Americi. U oba ova prostorna kompleksa polazi se od pretpostavke da je poljoprivredno gazdinstvo bazirano na porodici, višesmerno značajno: socijalno, politički i ekonomski. Porodična gazdinstva obezbeđuju veću i stabilniju ruralnu populaciju koja u sebi nosi više osećanja za zajedništvo, te otuda i oslonac lokalnom institucionalnom sistemu. Još više su značajna zbog toga što ublažavaju probleme koje sa sobom donose urbani centri kao što su zapošljavanje,

nje otpada, kontrola kriminala i sl. Kako se mnoga porodična gazdinstva gase, ili pretvaraju u agroindustrijska preduzeća, upravljana isključivo prema silama tržišta, to ovi problemi iziskuju

U novijoj literaturi koja se bavi ovom problematikom ne postoji saglasnost u pogledu toga šta bi trebalo učiniti da se porodično gazdinstvo održi kao osnovna forma poljoprivredne proizvodnje u ovim zemljama. Najviše se ističe određeni značaj u pogledu doprinosa rešenju savremenih ekoloških

om i socijalnih, kulturnih, kao i ekonomskih problema ruralnih područja. U tom smislu je potrebna posebna politika i programi kontrole ekonomskih snaga koje utiču na dostupnost zemljištu i kapitalu, kao i na stepen

rogrami moraju biti kreirani tako da balansiraju kratkoročne i dugoročne efekte prosperiteta pojedinca, porodice i društvene zajednice u kojoj žive. To znači da budućnost porodičnog gazdinstva ne može biti sagledana bez njegovog istinskog uključivanja u veći sistem čiji je

ože se reći da savremene rasprave o značaju i mogućnostima gazdinstva nose u sebi dosta „navijačkog”. Verovatno je to logična

posledica mitskog shvatanja ovog tipa gazdinstva skoro u svim zemljama omije. I mada se definisanje porodičnog gazdinstva

razlikuje od zemlje do zemlje, ipak se njegove karakteristike (po kojima dobija određeno mesto u agrarnoj politici) svuda uobličavaju na jedinstven način: to je

ha do 100 ha obradivog zemljišta) koji koristi prevashodno radnu snagu vlastite porodice.

Analizirajući dostupne rasprave o porodičnom gazdinstvu u poljoprivredi dolazi se do nepobitnog zaključka o večitoj dilemi vezanoj za

296

„veliko” verzus „malo” u poljoprivredi.54 Duh ovih rasprava zadržan je sve do danas i u razvijenim zemljama zapadne tržišne ekonomije: analize strukturpromena tokom poslednjih decenija 20. veka upućuju na zaključak o neminovnosti postojanja dva osnovna tipa poljoprivrednih gazdinstai malih. Tako je model DE postao očigledno primenjiv u industrijski razvijenom agraru zapadnih zemalja. Pored „velikih” gazdinstava tipa kapitalističkog preduzeća kojim često upravlja jedna porodica, ili tipa korpoegzistira i „malo” gazdinstvo bilo kao tipično porodično (srednje po veličini zemljišnog poseda, ili kao mešovito gazdinstvo (farm).

Naravno, sve ove rasprave o postojanju dualne strukture u savremenom agraru razvijenih zemalja zapadne tržišne ekonomije nisu samo odraz akademskih promišljanja. Naprotiv, one su bitne kao odrednice za vođeagrarne politike u svakoj zemlji. Dok je prema mešovitom gazdinstvu javno mnjenje (i agrarna politika) u većini zemalja indiferentno, dotle je tzporodično gazdinstvo skoro svuda u centru pažnje ukupnog javnog naročito političkih lidera orijentisanih na oblast agrara. Međutim, praktične mere agrarne politike (posebno u oblasti cena, kredita i poreza) tako su koncipirane da od njih u okviru postojećeg modela koristi imaju prevashodno veliki proizvođači. To je zatečeno stanje u periodu 1980-tih, 1990-tih pa i početkom XXI veka,različitih kriza u poljoprivredi. Traženje puteva izlaska izpretpostavlja i otkrivanje novih alternativa za budućnost porodičnog gazdinstva u poljoprivredi.

Na kraju, treba navesti preovlađujuće mišljenje zapadnih agrarnih teoretičara da će porodično gazdinstvo (nezavisno od toga koje znasveukupni pokret „alternativa”) u poljoprivredi imati bitnu ulogu, bilo kao idealna struktura u regulisanju kriza, ili kao značajno mesto za elaboriranje novih modela razvoja prilagođenih uslovima svake zemlje koji se danas artikulišu kao modeli integralnog ruralnog razvoja.poljoprivrede, delom koji se odnosi na tradicionalnonosioce savremene transformacije poljoprivrede, stavlja u centar rasprava novog modela tzv. ruralne industrijalizacije.

54 Naime, poznato je da paralelno vrednovanje prednosti i nedostataka “velikih” i “malih” poljoprivrednih gazdinstava datira još od fiziokrata, da bi kulminiralo u praktičnoj primeni marksističkog shvatanja razvoja agrara preko krupnih gazdinstava tipa kolhoza i sovhoza.

Duh ovih rasprava zadržan je sve do ne ekonomije: analize strukturnih

promena tokom poslednjih decenija 20. veka upućuju na zaključak o neminovnosti postojanja dva osnovna tipa poljoprivrednih gazdinstava - velikih

postao očigledno primenjiv u industrijski razvijenom gazdinstava tipa kapitalističkog

preduzeća kojim često upravlja jedna porodica, ili tipa korporacije, paralelno gazdinstvo bilo kao tipično porodično (Full-time farm) koje je

srednje po veličini zemljišnog poseda, ili kao mešovito gazdinstvo (Part-time

Naravno, sve ove rasprave o postojanju dualne strukture u savremenom dne tržišne ekonomije nisu samo odraz

akademskih promišljanja. Naprotiv, one su bitne kao odrednice za vođenje mlji. Dok je prema mešovitom gazdinstvu javno ) u većini zemalja indiferentno, dotle je tzv.

porodično gazdinstvo skoro svuda u centru pažnje ukupnog javnog mnjenja, a naročito političkih lidera orijentisanih na oblast agrara. Međutim, praktične mere agrarne politike (posebno u oblasti cena, kredita i poreza) tako su

viru postojećeg modela DE unutar sektora agrara, či. To je zatečeno stanje u periodu

tih pa i početkom XXI veka, koje su obeležene pojavom različitih kriza u poljoprivredi. Traženje puteva izlaska iz kriznih stanja pretpostavlja i otkrivanje novih alternativa za budućnost porodičnog gazdinstva

Na kraju, treba navesti preovlađujuće mišljenje zapadnih agrarnih teoretičara da će porodično gazdinstvo (nezavisno od toga koje značenje dobija

) u poljoprivredi imati bitnu ulogu, bilo kao idealna struktura u regulisanju kriza, ili kao značajno mesto za elaboriranje novih modela razvoja prilagođenih uslovima svake zemlje koji se danas

alnog ruralnog razvoja. Tako se porodični model poljoprivrede, delom koji se odnosi na tradicionalno-usmerene proizvođače kao nosioce savremene transformacije poljoprivrede, stavlja u centar rasprava novog

prednosti i nedostataka “velikih” i “malih” poljoprivrednih gazdinstava datira još od fiziokrata, da bi kulminiralo u praktičnoj primeni marksističkog shvatanja razvoja agrara preko krupnih gazdinstava tipa kolhoza i sovhoza.


5.4.4 Zemlje u tranziciji i transformacija agrosektora

Pokušaj rešenja agrarnog i seljačkog pitanja u socijalističkim zemljama do kraja 1980-tih nije dao očekivane rezultate. To se podjednako odnosi na institucionalni i tehnološki aspekt transformacije poljoprivrede. Sovjetskog Saveza i izmene institucionalnog sistema u svim zemljama koje su činile Varšavski pakt, kao i raspad SFRJ, otvorile su novo poglavlje transformacije poljoprivrede koje je u literaturi poznato pod nazivom agrotranzicija.

Posmatrano sa stanovišta društveno-ekonomskog sistema sve bivše socijalističke zemlje su početkom 1990-tih iskusile sunovrat: takoreći preko noći je napušten jedan sistem koji je građen sedam decenija i proklamovan neki još nedefinisani sistem koji bi se rečeno Galbrajtovskapitalizam”.55 Umesto „juriša u kapitalizam” uputnije je nastavljanje postepene transformacije za koju se može reći da nije započela danas: na primer u Sovjetskom Savezu nauka je započela svoju misiju već krajem 1970pokušajem ozbiljnijih studija agrara moćne Amerike i naprednijih oblika privređivanja u drugim socijalističkim zemljama.svoju „tihu revoluciju” u agraru napuštanjem komuna kao socijalističkog sistema koji obezbeđuje zdelu pirinča per capita.

Prva decenija tranzicije otvorila je niz dilema vezanih za upravljanje procesima razvoja agrara. U konkretizaciji pojmovnog određenja reči tranzicija obično se polazi od njenog povezivanja sa skupom akcija sprovedenih u kontekstu upravljanja promenama. Reč je o promenama političke prirode koje se mogu specifično odnositi na socijalne, prostorne ili privredne oblasti. Uže posmatrano, tranzicija podrazumeva redefinisanje pravila kojim se rukovodi privreda jedne zemlje. Izgradnja tržišnog modela privrtranzicionih ekonomija polazi od neophodnosti realizacije sledećih reformskih procesa: (1) liberalizacija tržišta; (2) restrukturiranje agrosektora; (3) reforma dofarmerskog i postfarmerskog sektora; (4) stvaranje adekvatne tržiinfrastrukture.

Liberalizacija tržišta je očigledno posmatrana kao vodeći proces koji je trebalo realizovati u kontekstu promocije tržišnog mehanizma kao osnovnog

55 Videti više: Galbraith J.K. (1990): Juriš u kapitalizam, prevod iz "Books" objavljen u "Nedjelja", Sarajevo 11. novembar 1990.56 Grupa autora na čelu sa V.A.Morozov, Agroindustrijska udruženja SAD (prevod sa ruskog) izdanje Instituta za ekonomiku poljoprivrede, Beograd 1980; tokom ovog perioda Poljoprivredni kombinat Beograd je angažovan u izgradnji modernog agrosistema u Kjubanu.


297

i transformacija agrosektora

Pokušaj rešenja agrarnog i seljačkog pitanja u socijalističkim zemljama tih nije dao očekivane rezultate. To se podjednako odnosi na

institucionalni i tehnološki aspekt transformacije poljoprivrede. Raspad Sovjetskog Saveza i izmene institucionalnog sistema u svim zemljama koje su činile Varšavski pakt, kao i raspad SFRJ, otvorile su novo poglavlje transformacije poljoprivrede koje je u literaturi poznato pod nazivom

ekonomskog sistema sve bivše tih iskusile sunovrat: takoreći preko

noći je napušten jedan sistem koji je građen sedam decenija i proklamovan neki još nedefinisani sistem koji bi se rečeno Galbrajtovski, mogao nazvati „juriš u

Umesto „juriša u kapitalizam” uputnije je nastavljanje postepene transformacije za koju se može reći da nije započela danas: na primer u Sovjetskom Savezu nauka je započela svoju misiju već krajem 1970-tih

m ozbiljnijih studija agrara moćne Amerike i naprednijih oblika privređivanja u drugim socijalističkim zemljama.56 U isto vreme Kina započinje

u agraru napuštanjem komuna kao socijalističkog .

Prva decenija tranzicije otvorila je niz dilema vezanih za upravljanje procesima razvoja agrara. U konkretizaciji pojmovnog određenja reči tranzicija obično se polazi od njenog povezivanja sa skupom akcija sprovedenih u

nama. Reč je o promenama političke prirode koje se mogu specifično odnositi na socijalne, prostorne ili privredne oblasti. Uže posmatrano, tranzicija podrazumeva redefinisanje pravila kojim se rukovodi

Izgradnja tržišnog modela privređivanja u agrosektoru tranzicionih ekonomija polazi od neophodnosti realizacije sledećih reformskih procesa: (1) liberalizacija tržišta; (2) restrukturiranje agrosektora; (3) reforma dofarmerskog i postfarmerskog sektora; (4) stvaranje adekvatne tržišne

je očigledno posmatrana kao vodeći proces koji je trebalo realizovati u kontekstu promocije tržišnog mehanizma kao osnovnog

uriš u kapitalizam, prevod iz "The New York Review of , Sarajevo 11. novembar 1990.

Grupa autora na čelu sa V.A.Morozov, Agroindustrijska udruženja SAD (prevod sa ruskog) , Beograd 1980; tokom ovog perioda Poljoprivredni

kombinat Beograd je angažovan u izgradnji modernog agrosistema u Kjubanu.

298

vodiča za efikasnu alokaciju resursa. Ukidanje sistema državne regulative u domenu cena i trgovine, uključujući i subvencionističku agrarnu politiku, činili su osnovne elemente zahtevane deregulacije. Savetodavci su jasno ukazivali da liberalizacija treba da promeni strukturu dostupnih proizvoda na domaćem tržištu u pravcu koji vodi porastu društvenog blagostanja (šta će se proizvoditi, a šta trošiti na domaćem tržištu i po kojim cenama). beneficijenti od liberalizacije trebalo je da budu domaći potrošači koji bi uz obilje kvalitetnije hrane po nižim cenama uspeli da zadovoljbiološku potrebu.

Ključne reči vezane za proces restrukturiranja agrosektoraprivatizacija i izgradnja tržišta faktora proizvodnje (zemljišta i kapitala). Strukturne reforme podržavaju promene na farmi usmerene ka primeni nove tehnologije i porastu produktivnosti. U tekstovima koji tretiraju diktiran pravac vođenja promena obično je objašnjavano da su prethodna dva segmenta tranzicionih procesa međusobno povezana: liberalizacija tržišta treba da pomogne u dostizanju željenog nivoa strukturnih reformi u sektoru agrara.

Podržavajući procesi izgradnje modernog sektora agrara vezani su i za reformu dofarmerskog i postfarmerskog sektora privatizacije i restrukturiranja. Na kraju, izgradnja odnosila se na kreiranje institucija i usluga na komercijalnim ili javnim osnovama koje čine neizostavnu bazu dobro organizovane i tržišno orijentisane agroprivrede. Navedena infrastruktura uključuje adekvatan sistem poljoprivrednog bankarstva i finansija, tržišnih informacija i legislativu koja treba da podrži privatno vlasništvo i razvoj preduzetništva. Posebno je isticano da je reforma dofarmerskog i postfarmerskog sektora izričito vezana za izgradnju adekvatne tržišne infrastrukture, i da su navedenijedinstvene celine, te da ih je teško odvojeno posmatrati i analizirati.

Neosporno je da su reformski poduhvati liberalizacije, privatizacije i restrukturiranja agroprivrede obeležavani kao osnovni elementi zahtevanih promena. Razvoj ruralnih finansija i institucionalne reforme ostale su na periferiji nosećeg stuba agrotranzicije. Savetovan redosled vođenja promena značajno je uticao na performanse agrosektora zemalja u tranziciji opredeljujući i stepen nacionalne prehrambene sigurnosti. Ocenasocijalističkog bloka, praktikujući „juriš u kapitalizam”, vrlo malo pažnje posvetile analizi mogućih posledica deregulacijevrednošću proizvodnje u predreformskom periodu (1986tranzicije u svim zemljama zabeležen je pad proizvodnje. Neoliberalni koncept doveo je do značajne redukcije sigurnosti ponude hrane. U većini tranzicionih zemalja pad agrarnog outputa meren je u rasponu između 25

vodiča za efikasnu alokaciju resursa. Ukidanje sistema državne regulative u govine, uključujući i subvencionističku agrarnu politiku, činili

su osnovne elemente zahtevane deregulacije. Savetodavci su jasno ukazivali da liberalizacija treba da promeni strukturu dostupnih proizvoda na domaćem

venog blagostanja (šta će se proizvoditi, a šta trošiti na domaćem tržištu i po kojim cenama). U tom smislu, konačni beneficijenti od liberalizacije trebalo je da budu domaći potrošači koji bi uz obilje kvalitetnije hrane po nižim cenama uspeli da zadovolje svoju osnovnu

restrukturiranja agrosektora jesu privatizacija i izgradnja tržišta faktora proizvodnje (zemljišta i kapitala). Strukturne reforme podržavaju promene na farmi usmerene ka primeni nove

gije i porastu produktivnosti. U tekstovima koji tretiraju diktiran pravac vođenja promena obično je objašnjavano da su prethodna dva segmenta tranzicionih procesa međusobno povezana: liberalizacija tržišta treba da

urnih reformi u sektoru agrara.

Podržavajući procesi izgradnje modernog sektora agrara vezani su i za reformu dofarmerskog i postfarmerskog sektora koji se realizuju kroz procese privatizacije i restrukturiranja. Na kraju, izgradnja tržišne infrastrukture odnosila se na kreiranje institucija i usluga na komercijalnim ili javnim osnovama koje čine neizostavnu bazu dobro organizovane i tržišno orijentisane agroprivrede. Navedena infrastruktura uključuje adekvatan sistem

ja, tržišnih informacija i legislativu koja treba da podrži privatno vlasništvo i razvoj preduzetništva. Posebno je isticano da je reforma dofarmerskog i postfarmerskog sektora izričito vezana za izgradnju adekvatne tržišne infrastrukture, i da su navedeni procesi deo jedinstvene celine, te da ih je teško odvojeno posmatrati i analizirati.

Neosporno je da su reformski poduhvati liberalizacije, privatizacije i restrukturiranja agroprivrede obeležavani kao osnovni elementi zahtevanih

finansija i institucionalne reforme ostale su na periferiji nosećeg stuba agrotranzicije. Savetovan redosled vođenja promena značajno je uticao na performanse agrosektora zemalja u tranziciji opredeljujući i stepen nacionalne prehrambene sigurnosti. Ocena je da su sve zemlje bivšeg socijalističkog bloka, praktikujući „juriš u kapitalizam”, vrlo malo pažnje posvetile analizi mogućih posledica deregulacije. U poređenju sa prosečnom

kom periodu (1986-1990) u prvoj dekadi nzicije u svim zemljama zabeležen je pad proizvodnje. Neoliberalni koncept

doveo je do značajne redukcije sigurnosti ponude hrane. U većini tranzicionih meren je u rasponu između 25-50% (tabela 5.4).


Iako su početkom reformi ovakve tendencije generalno prognozirane, ostvareni intenzitet promena je u potpunosti iznenadio. Podaci ove vrste ukazuju na činjenicu da je ugrožena elementarna prehrambena sigurnost, merena kvantitetom i kvalitetom dostupne hrane u posmatranim zemljama. Uagrara reforme su očigledno sprovedene po modelu „neregulisane destrukcije” u kome je rušenje starog sistema postalo najvažniji cilj.

Tabela 5.4: GDP, poljoprivredna i industrijska proizvodnja u izabranim

tranzicionim ekonomijama (prosečan proizvod 1997

Zemlja Žita Meso Poljoprivreda

Mađarska 88 65 72

Češka Republika 87 73 72

Poljska 99 98 92

Rumunija 93 76 97

Bugarska 68 50 59

Rusija 61 48 60

Ukrajina 61 41 51

Kazahstan 46 45 47

Belorusija 73 57 58

Uzbekistan 246 108 99

Turkmenistan 335 126 118Izvor: Liefert W. and Swinnen J. (2002): Changes in Agricultural Markets in

Tansition Economies, Agriculturl Economic Report No. 8069, USD

U sameravanju osnovnih faktora koji su doprineli nazadovanju agrara najznačajniji uticaj pripisan je efektima restrukturiranja velikih agrosistema, privatizaciji, cenovnoj i trgovinskoj liberalizaciji. Empirijske analize snažno podržavaju izneti stav. Ovde su prezentovani mnogobrojnih analiza ove vrste u kojima su razmatrani osnovni razlozi pada poljoprivredne proizvodnje u tzv. tranzicionim ekonomijama. Posmatrana je ratarska proizvodnja (pšenica, kukuruz, ječam, šećer i uljane kulture) u osam zemalja - Albaniji, Bugarskoj, Češkoj Republici, Mađarskoj, Poljskoj, Rumuniji, Slovačkoj i Sloveniji u periodu 1990-1995. godina.

57 Opširnije videti Karen M. and Swinnen J.F.M. (2000): “Causes of Output Decline in Economic in Transition: The Case of Central and Eastern European Agriculture”, Economics 28, pp. 172-206.


299

akve tendencije generalno prognozirane, ostvareni intenzitet promena je u potpunosti iznenadio. Podaci ove vrste ukazuju na činjenicu da je ugrožena elementarna prehrambena sigurnost, merena kvantitetom i kvalitetom dostupne hrane u posmatranim zemljama. U sektoru agrara reforme su očigledno sprovedene po modelu „neregulisane destrukcije” u kome je rušenje starog sistema postalo najvažniji cilj.

GDP, poljoprivredna i industrijska proizvodnja u izabranim od 1997-1999 sa 1986-1990=100)

Poljoprivreda Industrija GDP

72 112 98

72 96 91

92 108 122

97 68 75

59 50 68

60 50 61

51 39 39

47 44 51

58 96 71

99 72 97

118 45 90 (2002): Changes in Agricultural Markets in

Tansition Economies, Agriculturl Economic Report No. 8069, USDA, Washington, p.4.

U sameravanju osnovnih faktora koji su doprineli nazadovanju agrara najznačajniji uticaj pripisan je efektima restrukturiranja velikih agrosistema, privatizaciji, cenovnoj i trgovinskoj liberalizaciji. Empirijske analize snažno

su prezentovani osnovni nalazi jedne od mnogobrojnih analiza ove vrste u kojima su razmatrani osnovni razlozi pada

u tzv. tranzicionim ekonomijama. Posmatrana je m, šećer i uljane kulture) u osam

Albaniji, Bugarskoj, Češkoj Republici, Mađarskoj, Poljskoj, 1995. godina.57

(2000): “Causes of Output Decline in Economic Eastern European Agriculture”, Journal of Comparative

300

Grafikon 5.2: Osnovni razlozi pada ratarske proizvodnje u izabranim zemljama u tranzic

(preuzeto: Karen M. and Swinnen J.F.M. (2000): Causes of Output Decline in Economic Transition: The Case of Central and Eastern European Agriculture, Journal of Compartive

Economic 28-1:172-206, March 2000)

Osnovni razlog neefikasnosti reformi u prvidentifikovan je u pogoršanju odnosa razmene za proizvođače mereno relativnom promenom cena (procentualna promena cene poljoprivrednih outputa u odnosu na procentualnu promenu cene poljoprivrednih inputa). U kontekstu izvršene analize treba istaći da je restrukturiranje velikih agrosistema, uključujući i prestanak praktikovanja zaštitničke pozicije za neefikasni državni sektor, značajno uticao na pad ratarske proizvodnje od čak 50%. To je i logična posledica budući da je model razvoja, primenjivan tokom druge polovine dvadesetog veka u ovim zemljama, upravo forsirao velika državna gazdinstva kao nosioce robne poljoprivredne proizvodnje. Kaoreprodukcije, velika državna gazdinstva nisu se pokazala efikasnijim u korišćenju resursa. Zato je i unapređenje efikasnosti upotrebe resursa na privatnim gazdinstvima jedini faktor pozitivnog uticaja u izvršenoj analizi osnovnih faktora pada poljoprivredne proizvodnje u bivšim socijalističkim zemljama u periodu tranzicije. Intenzitet pozitivnog uticaja ovog faktora, ipak, nije bio dovoljan da nadoknadi visoko negativne efekte ostalih varijabli uključenih u razmatranje osnovnih razloga pada poljoprivredne proizvodnjprvim godinama tranzicije.

Sporost u izgradnji institucionalnih osnova za funkcionisanje agro tržišta uz izostanak upliva funkcija države, koja modifikuje tržišne zakonitosti u meri u kojoj je to neophodno radi postizanja nacionalne prehrambene sigurnosti,

-10 -12

-50

68

-39-46

-11

-60

-40

-20

0

20

40

60

80

%

u pr

ocen

tima

: Osnovni razlozi pada ratarske proizvodnje u izabranim

zemljama u tranziciji (2000): Causes of Output Decline in Economic

Transition: The Case of Central and Eastern European Agriculture, Journal of Compartive 206, March 2000)

reformi u prvim godinama tranzicije identifikovan je u pogoršanju odnosa razmene za proizvođače mereno relativnom promenom cena (procentualna promena cene poljoprivrednih outputa u odnosu na procentualnu promenu cene poljoprivrednih inputa). U

e treba istaći da je restrukturiranje velikih agrosistema, uključujući i prestanak praktikovanja zaštitničke pozicije za neefikasni državni sektor, značajno uticao na pad ratarske proizvodnje od čak 50%. To je i logična

, primenjivan tokom druge polovine dvadesetog veka u ovim zemljama, upravo forsirao velika državna gazdinstva

poljoprivredne proizvodnje. Kao nosioci proširene reprodukcije, velika državna gazdinstva nisu se pokazala efikasnijim u

nju resursa. Zato je i unapređenje efikasnosti upotrebe resursa na privatnim gazdinstvima jedini faktor pozitivnog uticaja u izvršenoj analizi osnovnih faktora pada poljoprivredne proizvodnje u bivšim socijalističkim

et pozitivnog uticaja ovog faktora, ipak, nije bio dovoljan da nadoknadi visoko negativne efekte ostalih varijabli uključenih u razmatranje osnovnih razloga pada poljoprivredne proizvodnje u

snova za funkcionisanje agro tržišta uz izostanak upliva funkcija države, koja modifikuje tržišne zakonitosti u meri u kojoj je to neophodno radi postizanja nacionalne prehrambene sigurnosti,

Uticaj klime

Porast rizika

Restrukturiranje velikihagrosistema

Efikasnost privatnihgazdinstava

Privatizacija

Liberalizacija trgovinskog icenovnog režima

Rezidual


pokazali su se kao osnovni problemi agrotranzicije. Stoga je za usmeravanja tranzicionih procesa neophodna precizna identifikacija promena koje mogu uticati na stepen snabdevenosti domaćeg tržišta zdravstvenobezbednom hranom. Ova vrsta analize uključuje istovremeno sagledavanje aspekta sigurnosti tržišta i bezbednosti hrane. To se prevashodno odnosi na definisanje adekvatnih zakonskih rešenja koja bi omogućila funkcionisanje agrosektora po modelu koji je kompatibilan sa primenjenim modelima organizaciono-poslovne strukture savremenog agrara u zemljama razvijenetržišne ekonomije.

Kao što je već isticano u prethodnim tekstovima, agrosektor razvijenih ekonomija danas bazira na egzistenciji dva modela. Prvi je farmerski sa osloncem na porodičnom poljoprivrednom gazdinstvu, dok je drugi model agroindustrijskog biznisa. Paralelno postojanje oba modela odraz je nastojanja države da svesnim usmeravanjem, preko vladine agrarne politike, održi određeni stepen ravnoteže između, prema interesu, dve grupacije suprotstavljenih aktera unutar složenog prehrambenog sistema. organizacionom smislu, agroindustrijski biznis se u segmentu primarne poljoprivredne proizvodnje pojavljuje u dva osnomegafarma i korporacijska farma. Tehničko-tehnološki progres (mehanizacija, hemizacija i biotehnologija) i sistem vrednosti utemeljen na tržišnoj utakmici osnovni su pokretači ukrupnjavanja poljoprivrednog poseda koji promovišu model agroindustrijskog biznisa kao vodeći, stavljajući ga ispred modela porodične poljoprivrede. Kapital-intenzivna tehnologija i sile kontržištu snagom spontanih tržišnih zakonitosti porodične poljoprivrede. Novi sistem odnosa poljoprivrednicima nudi svojevrsnu faustovsku pogodbu: primenom novih tehnologija postiže se ekonomija obima i smanjenju se troškovi po jedinici proizvodnje, ali učešće snabdevača poljoprivrede novom tehnologijom u raspodeli stvorenog proizvoda progresivno raste.

Dva osnovna modela poslovne strukture poljoprivrednog sektora u razvijenim zemljama se, ipak, najčešće prepliću u neptransformacije. Zasluge za održanje porodičnog modela poljoprivrede treba tražiti u praktikovanim merama agrarne politike koja ovu formu organizacije posmatra u ekonomskom, ali i ne samo u ovom kontekstu. U savremenom društvu u porodičnoj farmi su prepoznate i druge vrednosti koje se vezuju za socijalne, kulturne, ekološke i političke aspekte. Stoga u okviru farmerskog modela danas egzistiraju bar dva pristupa koja fokusiraju porodični tip poljoprivrede. U jednom od njih favorizuju se „preddrugom „društveno-usmereni“ farmeri (tzv. ruralni svet)


301

pokazali su se kao osnovni problemi agrotranzicije. Stoga je za potrebe usmeravanja tranzicionih procesa neophodna precizna identifikacija promena koje mogu uticati na stepen snabdevenosti domaćeg tržišta zdravstveno-bezbednom hranom. Ova vrsta analize uključuje istovremeno sagledavanje

bednosti hrane. To se prevashodno odnosi na definisanje adekvatnih zakonskih rešenja koja bi omogućila funkcionisanje agrosektora po modelu koji je kompatibilan sa primenjenim modelima

poslovne strukture savremenog agrara u zemljama razvijene

Kao što je već isticano u prethodnim tekstovima, agrosektor razvijenih ekonomija danas bazira na egzistenciji dva modela. Prvi je farmerski sa osloncem na porodičnom poljoprivrednom gazdinstvu, dok je drugi model

nisa. Paralelno postojanje oba modela odraz je nastojanja države da svesnim usmeravanjem, preko vladine agrarne politike, održi određeni stepen ravnoteže između, prema interesu, dve grupacije suprotstavljenih aktera unutar složenog prehrambenog sistema. U organizacionom smislu, agroindustrijski biznis se u segmentu primarne poljoprivredne proizvodnje pojavljuje u dva osnovna oblika – kao porodična

tehnološki progres (mehanizacija, em vrednosti utemeljen na tržišnoj utakmici

osnovni su pokretači ukrupnjavanja poljoprivrednog poseda koji promovišu model agroindustrijskog biznisa kao vodeći, stavljajući ga ispred modela

intenzivna tehnologija i sile konkurencije na tržištu snagom spontanih tržišnih zakonitosti kontinualno menjaju sistem porodične poljoprivrede. Novi sistem odnosa poljoprivrednicima nudi svojevrsnu faustovsku pogodbu: primenom novih tehnologija postiže se

oškovi po jedinici proizvodnje, ali učešće snabdevača poljoprivrede novom tehnologijom u raspodeli stvorenog proizvoda

Dva osnovna modela poslovne strukture poljoprivrednog sektora u razvijenim zemljama se, ipak, najčešće prepliću u neprekidnom procesu transformacije. Zasluge za održanje porodičnog modela poljoprivrede treba tražiti u praktikovanim merama agrarne politike koja ovu formu organizacije posmatra u ekonomskom, ali i ne samo u ovom kontekstu. U savremenom

farmi su prepoznate i druge vrednosti koje se vezuju za socijalne, kulturne, ekološke i političke aspekte. Stoga u okviru farmerskog modela danas egzistiraju bar dva pristupa koja fokusiraju porodični tip

avorizuju se „preduzetnički-usmereni“, a u (tzv. ruralni svet). Iskustva Zapada u

302

usmeravanju razvoja poljoprivredne proizvodnje pokazuju da ni jedan model ne garantuje efikasno poslovanje poljoprivrednika bez njihovog uključenja u širi sistem izjednačen pojmom agrobiznisa.

Bimodalni tip restrukturiranja savremenog agrara jasno ukazuje na vodeću ulogu agrobiznis sistema u stvaranju društvenog proizvoda. Stoga se izabrani model agrotranzicije koji bazira na razvoju porodičnog farmerstva i potpunom rušenju postojećeg agrobiznisa čini najblaže rečeno problematičnim. Praktikujući takav pristup istočnoevropske zemlje značajno su redukovale nivo poljoprivrednog outputa u kratkom roku, od čega se većina nije oporavila ni posle 15 godina tranzicije. Kapacitet da se u dugom roku kreira rast agrarnog sektora opredeljena je mogućnostima novonastajućeg privatnogagrobiznis sektora da generiše razvoj. Integralno posmatranje veza i odnosa koji se uspostavljaju u okviru agroprivrede, u tom suspešnosti agrotranzicije.

Transformacija agrara u Srbiji

Naša zemlja je u odnosu na druge bivše socijalističke zemlje„izvesnim zakašnjenjem“ ušla u reformske procese vezane za izgradnju tržišnog modela funkcionisanja agrosektora. Uočena početna iskustva drugih zemalja u tranziciji obavezuju na veoma oprezan tretman u pogledu načina upravljanja postupcima inkorporiranim u izabrani model tranzicije.komponente agrotranzicije u Srbiji, a imajući u vidu isktranzicionih ekonomija, ističu se institucionalne promene i strukturne reforme.

Razvijanje tržišta i tržišnih mehanizama u agroprivredipromena, vođen je redefinisanom agrarnom politikom. pomogne poljoprivrednim proizvođačima ovde je iskazana na sledeća tri načina: (1) izgradnjom i razvijanjem sistema tržišnih informacija informacija poljoprivrede Srbije – STIPS); (2) kroz servis poljoprivredne savetodavne službe; (3) povoljnijem pristupu kredusmerene agroproizvođače. Drugi pravac promena odnosi se na reforme u agroprivredi koje podrazumevaju promenu institucija, vlasništva i strukture poljoprivrednih proizvođača. Unapređenje strukture agroprivrede je dvodimenzionalni proces. Prvo, on podrazumeva privatizaciju i restrukturiranje velikih agrokombinata, prehrambene industrije i ostalih subjekata agroprivrede. Komercijalizacija porodičnog sistema poljoprivredne proizvodnje je njegova druga dimenzija. Razvoj preduzetništva u agroprivredi Srbije oslonac nalazi

usmeravanju razvoja poljoprivredne proizvodnje pokazuju da ni jedan model ne garantuje efikasno poslovanje poljoprivrednika bez njihovog uključenja u širi

Bimodalni tip restrukturiranja savremenog agrara jasno ukazuje na vodeću ulogu agrobiznis sistema u stvaranju društvenog proizvoda. Stoga se izabrani model agrotranzicije koji bazira na razvoju porodičnog farmerstva i potpunom rušenju postojećeg agrobiznisa čini najblaže rečeno problematičnim.

zemlje značajno su redukovale nivo u kratkom roku, od čega se većina nije oporavila ni e. Kapacitet da se u dugom roku kreira rast agrarnog

sektora opredeljena je mogućnostima novonastajućeg privatnog, porodičnog i agrobiznis sektora da generiše razvoj. Integralno posmatranje veza i odnosa koji se uspostavljaju u okviru agroprivrede, u tom smislu, postaje preduslov

u Srbiji

u odnosu na druge bivše socijalističke zemlje sa u reformske procese vezane za izgradnju tržišnog

očena početna iskustva drugih zemalja u tranziciji obavezuju na veoma oprezan tretman u pogledu načina upravljanja

inkorporiranim u izabrani model tranzicije. Kao posebno bitne komponente agrotranzicije u Srbiji, a imajući u vidu iskustva ostalih tranzicionih ekonomija, ističu se institucionalne promene i strukturne reforme.

Razvijanje tržišta i tržišnih mehanizama u agroprivredi, kao prvi pravac promena, vođen je redefinisanom agrarnom politikom. Spremnost da se

nim proizvođačima ovde je iskazana na sledeća tri načina: (1) izgradnjom i razvijanjem sistema tržišnih informacija (Sistem tržišnih

; (2) kroz servis poljoprivredne savetodavne službe; (3) povoljnijem pristupu kreditima za preduzetnički

Drugi pravac promena odnosi se na strukturne u agroprivredi koje podrazumevaju promenu institucija, vlasništva i

strukture poljoprivrednih proizvođača. Unapređenje strukture agroprivrede je on podrazumeva privatizaciju i restrukturiranje

velikih agrokombinata, prehrambene industrije i ostalih subjekata agroprivrede. Komercijalizacija porodičnog sistema poljoprivredne proizvodnje je njegova

tništva u agroprivredi Srbije oslonac nalazi


upravo u privatizovanim firmama koje vlasničkom promenom doživljavaju promene organizacione i upravljačke prirode, kao i u podsticanju razvoja porodičnog sistema preduzetnički usmerenog farmerstva.

Osobenost poljoprivrede Srbije jeste njena dvojna struktura. Gotovo sve zemlje u tranziciji u proces reformi ušle su sa agrokombinatima u državnom vlasništvu kao jedinim nosiocem proširene reprodukcije u poljoprivredi. Nekadašnja jugoslovenska poljoprivreda, zajedno spredstavljala je izuzetak. Pored državnih/društvenih agrosektora bazira i na funkcionisanju tzv. indivi2000. god struktura vlasništva nad osnovnim resursom poljoprivredne proizvodnje – zemljištem u Srbiji bila je sledeća: (1) agrokombinati su raspolagali sa oko 600.000 ha obradive površine; (2) 3,6 miliona hektara (85% ukupne obradive površine) nalazilo se u vlasništvu porodičnih gazdinstava; (3) poljoprivredne zadruge su u sopstvenom vlasništvu držale oko 140.000 ha ili 3% obradive površine.

Većinsko učešće privatnog sektora poljoprivrede u ukupnim fondovima dodatno podupire stav da zahtevani reformski poduhvati neće rezultovati u značajnijem padu poljoprivredne proizvodnje. Ukoučešće društveno/državnog i privatnog sektora poljoprivrede u stvaranju društvenog proizvoda sprovođenje postupaka deregulacije i privatizacije može posebno postati problematično na teritoriji Vojvodine. Naime, u 2002. godini privatni sektor u ovom regionu učestvuje u stvaranju društvenog proizvoda poljoprivrede, lova, šumarstva i vodoprivrede sa 70%. Društvena gazdinstva, uključujući i specifičnu mešavinu društveno/državno/privatnog vlasništva u takozvanim holding korporacijama (nastalim u smislu sprovedenih transformacionih procesa prema prethodnom zakonskom rešenju koji je tretirao oblast privatizacije - Zakon o svojinskoj transformaciji iz 1997.jednu četvrtinu društvenog proizvoda pomenutih delatnosti na teritoriVojvodine.58

Postupak deregulacije i privatizacije realizuje se kod nas uz istovremeno jačanje privatnog sektora poljoprivrede. Naime, već u 2003. godini privatni sektor u Vojvodini učestvuje u stvaranju društvenog proizvoda poljoprivrede, lova, šumarstva i vodoprivrede sa nešto manje od 79%. Društvena gazdinstva, uključujući i specifičnu mešavinu društvenoprivatnog vlasništva u takozvanim holding korporacijama, stvaraju oko 18% društvenog proizvoda (tabela 5.5).

58

Podaci navedeni prema Društveni proizvod i narodni dohodak Srbije, 2002, RZS, str.16.


303

upravo u privatizovanim firmama koje vlasničkom promenom doživljavaju promene organizacione i upravljačke prirode, kao i u podsticanju razvoja porodičnog sistema preduzetnički usmerenog farmerstva.

ljoprivrede Srbije jeste njena dvojna struktura. Gotovo sve zemlje u tranziciji u proces reformi ušle su sa agrokombinatima u državnom vlasništvu kao jedinim nosiocem proširene reprodukcije u poljoprivredi. Nekadašnja jugoslovenska poljoprivreda, zajedno sa poljskom, u tom smislu

/društvenih farmi aktivnost našeg dividualnih gazdinstava. Početkom

struktura vlasništva nad osnovnim resursom poljoprivredne zemljištem u Srbiji bila je sledeća: (1) agrokombinati su

raspolagali sa oko 600.000 ha obradive površine; (2) 3,6 miliona hektara (85% ukupne obradive površine) nalazilo se u vlasništvu porodičnih gazdinstava; (3)

enom vlasništvu držale oko 140.000 ha ili

Većinsko učešće privatnog sektora poljoprivrede u ukupnim fondovima dodatno podupire stav da zahtevani reformski poduhvati neće rezultovati u značajnijem padu poljoprivredne proizvodnje. Ukoliko se, međutim, posmatra učešće društveno/državnog i privatnog sektora poljoprivrede u stvaranju društvenog proizvoda sprovođenje postupaka deregulacije i privatizacije može posebno postati problematično na teritoriji Vojvodine. Naime, u 2002. godini

vatni sektor u ovom regionu učestvuje u stvaranju društvenog proizvoda poljoprivrede, lova, šumarstva i vodoprivrede sa 70%. Društvena gazdinstva, uključujući i specifičnu mešavinu društveno/državno/privatnog vlasništva u

nastalim u smislu sprovedenih transformacionih procesa prema prethodnom zakonskom rešenju koji je tretirao

Zakon o svojinskoj transformaciji iz 1997. god) stvaraju jednu četvrtinu društvenog proizvoda pomenutih delatnosti na teritoriji

Postupak deregulacije i privatizacije realizuje se kod nas uz istovremeno jačanje privatnog sektora poljoprivrede. Naime, već u 2003. godini privatni sektor u Vojvodini učestvuje u stvaranju društvenog proizvoda

va i vodoprivrede sa nešto manje od 79%. Društvena gazdinstva, uključujući i specifičnu mešavinu društveno-državno-privatnog vlasništva u takozvanim holding korporacijama, stvaraju oko 18%

Podaci navedeni prema Društveni proizvod i narodni dohodak Srbije, 2002, RZS, str.16.

304

Tabela 5.5: Struktura društvenog proizvoda poljoprivrede, lova, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije prema oblicima svojine, 2003.

(Izvor: Društveni proizvod i narodni dohodak Republike Srbije u 2003.godini, Saopštengodina LIV, 17.12.2004, RZS,

U dizajniranju transformacije agrokompleksa Srbije posebno se izdvajaju dve alternative. Prva se odnosi na zadržavanje potpuno ignorantskog stava prema agrokombinatima u društvenoj ili mešovitoj svojini po cenu gubitka dela društvenog proizvoda koji oni stvaraju, kao tržišno usmerene proizvodnje. Druga mogućnost je pronalaženje strateških partnera za privatizaciju velikih agrokombinata i njihovu transformacijuprofitabilna preduzeća, za šta su neophodna određena asistencija. Ukoliko se bude zadržao postojeći odnos, asistencija države bi bila, i to u značajnijem obimu nego do sadapodsticanje strukturnih reformi unutar agrosektora porodičnog sistema poljoprivrede i privatnog agrobiznisa. usmeravanju razvoja farmerstva opominju da uspešnog modela porodične poljoprivrede nema ukoliko paralelno ne funkcioniše sistem agroindustrijskog biznisa, odnosno ukoliko individualna gazdinstva nisu šire uključena uhorizontalne i vertikalne integracije unutar agroprehrambenog sistema.

Agrokombinati su tokom druge polovine XX veka, kao posledica praktikovane agrarne politike, identifikovani kao osnovni nosioci proširene reprodukcije. Stvarani na konfiskovanom zemljišoni su dostigli prosečnu veličinu od 1.600 ha, među kojima ima i onih sa više od 10.000 ha u društvenom/državnom vlasništvu. Tranzicioni procesi pokrenuti unutar agrosektora Srbije težišnu tačku imaju u transformaciji agrokomprofitabilna privatna preduzeća. Pri tome, u strategiji privatizacije agrokombinata u poslednje vreme jasno se uočava neophodnost realizacije postupka restrukturiranja koji podrazumeva njihovu organizacionu i upravljačku transformaciju, te finansijsku konsolidaciju. Privatizacija agrobiznisa u Srbiji realizuje se prodajom agrokombinata (društvenih gazdinstava) i preduzeća iz

Srbija

Oblik svojine DBP DP NDDruštvena svojina 5.91 5.82 4.94

Privatna svojina - svega 83.75 85.51 87.81

Privatna gazdinstva i radnje 79.35 83.09 85.61Preduzeća u privatnoj svojini 4.40 2.43 2.20

Zadružna svojina 2.69 1.96 1.63

Mešovita svojina 5.37 4.05 2.99Državna svojina 2.28 2.65 2.62

proizvoda poljoprivrede, lova, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije prema oblicima svojine, 2003.

Društveni proizvod i narodni dohodak Republike Srbije u 2003.godini, Saopštenje 266 –

godina LIV, 17.12.2004, RZS, str. 2-7)

agrokompleksa Srbije posebno se se odnosi na zadržavanje potpuno ignorantskog

stava prema agrokombinatima u društvenoj ili mešovitoj svojini po cenu gubitka dela društvenog proizvoda koji oni stvaraju, kao i značajnog segmenta

mogućnost je pronalaženje strateških velikih agrokombinata i njihovu transformaciju u

profitabilna preduzeća, za šta su neophodna određena finansijska usmeravanja i ija. Ukoliko se bude zadržao postojeći odnos, finansijska usmeravanja i

u značajnijem obimu nego do sada, potrebna za podsticanje strukturnih reformi unutar agrosektora – posebno razvoja

rivatnog agrobiznisa. Iskustva Zapada u opominju da uspešnog modela porodične

poljoprivrede nema ukoliko paralelno ne funkcioniše sistem agroindustrijskog biznisa, odnosno ukoliko individualna gazdinstva nisu šire uključena u horizontalne i vertikalne integracije unutar agroprehrambenog sistema.

Agrokombinati su tokom druge polovine XX veka, kao posledica praktikovane agrarne politike, identifikovani kao osnovni nosioci proširene reprodukcije. Stvarani na konfiskovanom zemljištu posle drugog svetskog rata, oni su dostigli prosečnu veličinu od 1.600 ha, među kojima ima i onih sa više od 10.000 ha u društvenom/državnom vlasništvu. Tranzicioni procesi pokrenuti unutar agrosektora Srbije težišnu tačku imaju u transformaciji agrokombinata u profitabilna privatna preduzeća. Pri tome, u strategiji privatizacije agrokombi-nata u poslednje vreme jasno se uočava neophodnost realizacije postupka restrukturiranja koji podrazumeva njihovu organizacionu i upravljačku

Privatizacija agrobiznisa u Srbiji realizuje se prodajom agrokombinata (društvenih gazdinstava) i preduzeća iz

Centr.Srbija Vojvodina

DBP DP ND DBP DP ND4.94 2.11 2.41 2.07 12.77 11.76 10.17

87.81 92.05 91.77 92.87 68.75 74.63 78.62

85.61 88.37 89.78 91.06 63.04 71.45 75.702.20 3.68 1.99 1.81 5.71 3.19 2.92

1.63 1.56 1.18 0.97 4.74 3.34 2.83

2.99 2.24 2.16 1.68 11.02 7.33 5.392.62 2.03 2.49 2.41 2.73 2.94 2.99


dofarmerskog i postfarmerskog sektora.59 Postupak tenderske privatizacije kombinata realizuje se veoma usporenim tempom nekolicina manjih kombinata (ratarskog, mešovitog i voćarskog usmerenja). Ovome treba dodati i prodaju prvog velikog agrokombinata PIK Bečej koji je privatizovan tokom 2007. godine. Na listingu aukcijske prodaje preduzeća iz primarnog sektora novog vlasnika našlo svega 46% od ponuđenog broja firmi.U okviru prerađivačkih kapaciteta (postfarmerski segment agroprivrede) privatizacija se odvija znatno brže. Treba imati u vidu da su do sada prodata i privatizovana uglavnom uspešna društvena/državna preduzeća. tržišni segmenti su duvanska industrija, industrija alkoholnih pića, mlekarska industrija, industrija šećera i mlinsko-pekarska industrija. posmatrano, preduzeća iz agroprivrede su se pokazala atraktivnija u odnospreduzeća iz drugih privrednih celina, a njihovom privatizacijom postignuti su visoki prihodi.61

U odnosu na farmerski i postfarmerski sektor, dofarmerski sektor agroprivrede Srbije značajno zaostaje u smislu realizacije procesa privatizacije. Razlozi ovakvog stanja jesu interne i eksterne prirode. Učešće industrije koja proizvodi inpute za potrebe poljoprivrede u stvaranju nacionalnog dohotka zemlje gotovo je beznačajno i meri se u delovima procentnog poena. Pored navedenog, posledice primene paketa zelene revolucije, u društvenoekonomskom smislu, jesu bitan faktor ovakvog stanja. Internacionalna strategija velikih snabdevača poljoprivrede u velikoj meri povezana je sa tokom privatizacionog procesa u dofarmerskom sektoru svih tranzicionih ekonomijpa i u našoj. Respektujući značaj razvoja ovog sektora za poljoprivrednu

59 Po ugledu na razvoj agrobiznisa u SAD, naš agroindustrijski kompleks do sredine 1990godina podrazumevao je proizvodno povezana preduzeća primarnog, sekundarnog i tercijalnog sektora. Dezintegracioni procesi unutar YU agrobiznis kompleksa doveli su do odvajanja jedinica unutar ovako definisanog poslovnog sistema u zasebne, pravno priznuglavnom ulaze samostalno u proces privatizacije i restrukturiranja.60

Treba napomenuti da su agrokombinati u proces privatizacije ušli u većini slučajeva kao «mešovita preduzeća». Saglasno prethodnom zakonu koji je tretirao oblast svojinskoj transformaciji iz 1997.god) oni su transformisani u akcionarska društva sa mešavinom privatnog, društvenog i državnog kapitala. 61 Primera radi, samo privatizacijom naše dve vodeće duvanske kompanije (DIN i DIV) ostvaren je prihod od 437 miliona evra, uz očekivan iznos direktnih stranih ulaganja oko 90 miliona evra u investicije i socijalni program vredan oko 80 miliona evra. Postupak preuzimanja Apatinske pivare od strane belgijskog «Interbru»-a doneo je prihod dva puta većcementara (preuzeto Rikalović G. (2003): «Privatizacija i razvoj preduzetništva u agrobjavljeno u red. Zakić Z., Rikalović G. i Stojanović Ž.agroprivrede u Republici Srbiji, sv.3, CID, Ekonomski fakultet Beograd, str. 21


305

Postupak tenderske privatizacije kombinata realizuje se veoma usporenim tempom – do sada je privatizovana nekolicina manjih kombinata (ratarskog, mešovitog i voćarskog usmerenja). Ovome treba dodati i prodaju prvog velikog agrokombinata PIK Bečej koji je

. Na listingu aukcijske prodaje preduzeća iz sektora novog vlasnika našlo svega 46% od ponuđenog broja firmi.60

U okviru prerađivačkih kapaciteta (postfarmerski segment agroprivrede) privatizacija se odvija znatno brže. Treba imati u vidu da su do sada prodata i

na/državna preduzeća. Atraktivni su duvanska industrija, industrija alkoholnih pića, mlekarska

pekarska industrija. Generalno posmatrano, preduzeća iz agroprivrede su se pokazala atraktivnija u odnosu na preduzeća iz drugih privrednih celina, a njihovom privatizacijom postignuti su

U odnosu na farmerski i postfarmerski sektor, dofarmerski sektor agroprivrede Srbije značajno zaostaje u smislu realizacije procesa privatizacije.

ovakvog stanja jesu interne i eksterne prirode. Učešće industrije koja proizvodi inpute za potrebe poljoprivrede u stvaranju nacionalnog dohotka naše zemlje gotovo je beznačajno i meri se u delovima procentnog poena. Pored

ta zelene revolucije, u društveno-ekonomskom smislu, jesu bitan faktor ovakvog stanja. Internacionalna strategija velikih snabdevača poljoprivrede u velikoj meri povezana je sa tokom privatizacionog procesa u dofarmerskom sektoru svih tranzicionih ekonomija, pa i u našoj. Respektujući značaj razvoja ovog sektora za poljoprivrednu

Po ugledu na razvoj agrobiznisa u SAD, naš agroindustrijski kompleks do sredine 1990-tih godina podrazumevao je proizvodno povezana preduzeća primarnog, sekundarnog i tercijalnog sektora. Dezintegracioni procesi unutar YU agrobiznis kompleksa doveli su do odvajanja jedinica unutar ovako definisanog poslovnog sistema u zasebne, pravno priznate entitete koji danas uglavnom ulaze samostalno u proces privatizacije i restrukturiranja.

Treba napomenuti da su agrokombinati u proces privatizacije ušli u većini slučajeva kao «mešovita preduzeća». Saglasno prethodnom zakonu koji je tretirao oblast privatizacije (Zakon o svojinskoj transformaciji iz 1997.god) oni su transformisani u akcionarska društva sa mešavinom

Primera radi, samo privatizacijom naše dve vodeće duvanske kompanije (DIN i DIV) ostvaren prihod od 437 miliona evra, uz očekivan iznos direktnih stranih ulaganja oko 90 miliona evra u

investicije i socijalni program vredan oko 80 miliona evra. Postupak preuzimanja Apatinske a doneo je prihod dva puta veći od privatizacije naših

(2003): «Privatizacija i razvoj preduzetništva u agroprivredi», Ž. Institucionalne reforme i tranzicija

ID, Ekonomski fakultet Beograd, str. 21-32).

306

proizvodnju kod nas, veliki proizvođači poljoprivrednih inputa nalaze se u procesu restrukturiranja.

Privatizovane kompanije iz agroprivrede postupak promene vlasnika realizuju prodajom ili emisijom novih akcija. Preuzimanje ovih kompanija vrši se po metodu prodaje akcija malih akcionara i iz Akcijskog fonda. Dokapitalizacija se realizuje emisijom novih akcija. oblasti agroprivrede (postfarmerski sektor) potvrđena je sledod deset transakcija na Beogradskoj berzi u periodu 2001ostvarilo je 8 kompanija iz postfarmerskog sektora, a na drugoj listi koja precizira najveća preuzimanja van berze od 10 kompanija samo jedna nepripada ovom sektoru.62 Istovremeno, prema podacima Agencije za privatizaciju Republike Srbije u portfoliju Akcijskog fonda se početkom 2005. godine nalazilo 640 kompanija. U periodu 2002230 kompanija uglavnom preko Beogradske berze. Analiza strukture 120 po vrednosti najznačajnijih kompanija čije akcije poseduje Akcijski fond početkom 2005. pokazuje izrazito visoko učešće preduzeća iz agroprivrede od čak

Na osnovu učinjenog pregleda toka privatizacije u agrosektoru Srbije može se zaključiti da danas većina preduzeća iz ovog sektora još uvek čeka novog vlasnika. Ova preduzeća su, uglavnom, finansijske i organizacione prirode. Potrebna ulaganja u proces restrukturisanja značajno će ograničiti broj preduzeća koja će ovim postupkom biti obuhvaćena. Poseban problem se vidi u činjenici da su agrokombinati, vođeni principom autarkije, na našim prostorima u svom sastavu objedinjavali čitave industrije prerade primarnih poljoprivrednih proizvoda predimenzionVeliki deo tih kapaciteta danas se nedovoljno koristi usled tehničke zastarelosti što predstavlja ogroman problem u smislu standardizacije proizvodnog procesa i dovodi u pitanje pristanak socijalnih grupa na dizajniran proces privatizacidruge strane, u prvi plan se ističe potreba ozbiljnijeg tretiranja porodičnog sektora poljoprivrede kao strateškog oslonca za stvaranje prehrambene sigurnosti nacije. Proces potpune dezintegracije i rasparčavanja agrokombinata koji su bili nosioci proširene reprodukcije u prethodnomnedovoljno razvijen sektor komercijalnih porodičnih gazdinstava, s druge strane, u kratkom vremenskom periodu mogu uticati na porast nesigurnosti na našem tržištu prehrambenih proizvoda. Navedeni efektipotpuno negativnom notom ukoliko bi na dugi rok bili stvoreni uslovi za porast efikasnosti proizvodnje u privatnom sektoru agroprivrede.

62 Navedeno prema: Investment Opportunities on Serbian Capital Market, Center, Privatization Agency, Republic of Serbia, March 2005, pp. 10

proizvodnju kod nas, veliki proizvođači poljoprivrednih inputa nalaze se u

Privatizovane kompanije iz agroprivrede postupak promene vlasnika odajom ili emisijom novih akcija. Preuzimanje ovih kompanija vrši

se po metodu prodaje akcija malih akcionara i iz Akcijskog fonda. Dokapitalizacija se realizuje emisijom novih akcija. Atraktivnost preduzeća iz

otvrđena je sledećom činjenicom: cija na Beogradskoj berzi u periodu 2001-2004 najvišu vrednost

ostvarilo je 8 kompanija iz postfarmerskog sektora, a na drugoj listi koja precizira najveća preuzimanja van berze od 10 kompanija samo jedna ne

Istovremeno, prema podacima Agencije za privatizaciju Republike Srbije u portfoliju Akcijskog fonda se početkom 2005.

2002-2004. god prodate su akcije berze. Analiza strukture 120 po

kompanija čije akcije poseduje Akcijski fond početkom preduzeća iz agroprivrede od čak 42%.

Na osnovu učinjenog pregleda toka privatizacije u agrosektoru Srbije može se zaključiti da danas većina preduzeća iz ovog sektora još uvek čeka novog vlasnika. Ova preduzeća su, uglavnom, opterećena nizom problema finansijske i organizacione prirode. Potrebna ulaganja u proces restrukturisanja

eduzeća koja će ovim postupkom biti obuhvaćena. da su agrokombinati, vođeni principom

autarkije, na našim prostorima u svom sastavu objedinjavali čitave industrije prerade primarnih poljoprivrednih proizvoda predimenzioniranih kapaciteta. Veliki deo tih kapaciteta danas se nedovoljno koristi usled tehničke zastarelosti što predstavlja ogroman problem u smislu standardizacije proizvodnog procesa i dovodi u pitanje pristanak socijalnih grupa na dizajniran proces privatizacije. S druge strane, u prvi plan se ističe potreba ozbiljnijeg tretiranja porodičnog sektora poljoprivrede kao strateškog oslonca za stvaranje prehrambene sigurnosti nacije. Proces potpune dezintegracije i rasparčavanja agrokombinata

prethodnom sistemu, s jedne, i nedovoljno razvijen sektor komercijalnih porodičnih gazdinstava, s druge strane, u kratkom vremenskom periodu mogu uticati na porast nesigurnosti na našem tržištu prehrambenih proizvoda. Navedeni efekti ne bi bili obojeni potpuno negativnom notom ukoliko bi na dugi rok bili stvoreni uslovi za porast efikasnosti proizvodnje u privatnom sektoru agroprivrede.

Investment Opportunities on Serbian Capital Market, Capital Market Center, Privatization Agency, Republic of Serbia, March 2005, pp. 10-11, www.priv.yu)


Redukovanje značaja državno/društvenog sektora u primarnoj poljoprivrednoj proizvodnji zahteva kompenzaciju vezanu za razvoj privatnog sektora u agraru. U tom smislu, posebno se ističe orijentisanost ka progresivnom razvoju komercijalno usmerenog farmerstva u Srbiji. u ovom domenu realizuju kroz kontinuirano ulaganje u uvećanje privatnog poljoprivrednog poseda i produktivnost na farmi. Ove promene ističu u prvi plan i neophodnost adekvatne pripreme za potrebna restrukturiranja usled promene poljoprivrednog dohotka, kao i u kontodrživog razvoja agrosektora. Istovremeno, jača značaj i dileme u pogledu određivanja mesta i uloge privatnog sektora (porodičnog i agrobiznis modela) u stvaranju nacionalne prehrambene bezbednost i dileme nisu imanentne samo našoj aktuelnoj situaciji, već su sastavsavremenih strukturnih reformi u tržišno usmerenim ekonomijama širom sveta.

Tabela 5.6: Pregled registrovanih poljoprivrednih gazdinstava u Srbiji u izabranim okruzima, stanje 26.8.2005

Okrug

Broj gazdinstava popis 2002.

Broj registrovanih gazdinstava

Grad Beograd 60371 4778 Severno-bački 18446 5667 Zapadno-bački 23606 9101 Južno-bački 40455 13701 … … … Pirotski 8538 734 Jablanički 33225 1617 Pčinjski 24263 1309 Ukupno: 778891 125933

(Izvor: Popis 2002, Knjiga 1, Poljoprivredni fondovi, RZS i

U cilju identifikovanja tržišno usmerenog farmerstva u Srbiji Uredba o registraciji poljoprivrednih gazdinstva identifikovan je u praćenju korisnika mera agrarne politike koju je trebalo racionalizovati. Pred toga, upisom u registar korisnici mera agrarne politike su identifikovani i kao tržišno usmereni proizvođači kojima treba pomoći u procesu restrukturiranja agrosektora. Pravo na upis u Registar poljoprivrednih gazdinstava dato je sledećim kategorijama: (1) dnim proizvođačima i članovima njihovih porodica; (2) poljoprivrednim preduzećima; (3) poljoprivrednim zadrugama; (4) poljoprivrednim preduzetnicima; (5) naučno-istraživačkim organizacijama u oblasti poljoprivrede.


307

Redukovanje značaja državno/društvenog sektora u primarnoj enzaciju vezanu za razvoj privatnog

U tom smislu, posebno se ističe orijentisanost ka progresivnom razvoju komercijalno usmerenog farmerstva u Srbiji. Reforme se u ovom domenu realizuju kroz kontinuirano ulaganje u uvećanje privatnog

oprivrednog poseda i produktivnost na farmi. Ove promene ističu u prvi plan i neophodnost adekvatne pripreme za potrebna restrukturiranja usled

kontekstu realizacije koncepta o, jača značaj i dileme u pogledu

određivanja mesta i uloge privatnog sektora (porodičnog i agrobiznis modela) u stvaranju nacionalne prehrambene bezbednost i sigurnosti u Srbiji. Pomenute dileme nisu imanentne samo našoj aktuelnoj situaciji, već su sastavni deo savremenih strukturnih reformi u tržišno usmerenim ekonomijama širom sveta.

Pregled registrovanih poljoprivrednih gazdinstava u Srbiji u izabranim okruzima, stanje 26.8.2005

Učešće registr. u ukupnom br.

gazdinstava

Struktura registrovanih gazdinstava

7,91 3,56 30,72 4,50 38,55 7,23 33,87 10,88

… … 8,60 0,58 4,87 1,28 5,40 1,04

16,17 100 (Izvor: Popis 2002, Knjiga 1, Poljoprivredni fondovi, RZS i www.minpolj.sr.gov.yu)

tržišno usmerenog farmerstva u Srbiji doneta je (2004). Osnovni cilj ove akcije

identifikovan je u praćenju korisnika mera agrarne politike koju je trebalo registar korisnici mera agrarne politike su

identifikovani i kao tržišno usmereni proizvođači kojima treba pomoći u Pravo na upis u Registar poljoprivrednih

gazdinstava dato je sledećim kategorijama: (1) privatnim licima: poljoprivre-članovima njihovih porodica; (2) poljoprivrednim predu-

zećima; (3) poljoprivrednim zadrugama; (4) poljoprivrednim preduzetnicima; istraživačkim organizacijama u oblasti poljoprivrede. Prema broju

http://www.minpolj.sr.gov.yu/

308

registrovanih gazdinstava u prvom krugu, komercijalno usmereni sektor porodične poljoprivrede kod nas ograničen je na 16% ukupnog broja farmi (tabela 5.6). U regionalnom kontekstu zabeleženo je značajnije učešće poljoprivrednika sa severa Srbije (u regionu Bačke ukup28.492 proizvođača ili 22,6% od ukupnog broja registrovanih gazdinstava). Suprotno tome, samo 3.660 farmi registrovano je na jugu Srbije što čini 2,9% ukupno registrovanih gazdinstava. Generalno posmatrano, proizvođači sa teritorije Vojvodine činili su više od jedne polovine prvobitno registrovanih poljoprivrednih gazdinstava. Prema poslednjem popisu proizvođači iz ovog regiona činili su 25.87% od ukupnog broja individualnih gazdinstava u Srbiji. S druge strane, neočekivano mali odziv na registraciju u prvom krugu registrovan je na jugu Srbije. Osnovni razlozi za ovakvo stanje mogu se tražiti u sledećim momentima: (1) nekomercijalna (tradicionalna) orijentacija proizvođača; značajno učešće starih poljoprivrednika; (3) odsustvo interesamera agrarne politike uprkos povoljnijim uslovima finansiranja.

Strukturne reforme agrosektora u Srbiji trebalo bi da budu okrenute ka stvaranju porodične farme optimalne veličine (u našim uslovima između 10 i 30 ha obradive površine uz stvaranje uslova za pristojan život četvoročlane porodice). Nažalost, čak 2/3 registrovanih gazdinstava ne mogu biti svrstani u ovu kategoriju. To istovremeno znači da svega 5% od ukupnog broja farmi praktikuje preduzetnički usmerenu proizvodnju što svakako ogkratkoročni kapacitet i domet porodičnog modela poljoprivrede u kontekstu postizanja prehrambene sigurnosti.

Počev od 2004. godine u kontekstu pružanja podrške strukturnim reformama u agraru ponuđeni su kratkoročni i subvencionisanim kamatnim stopama.63 Pravo na korišćenje povoljnijih uslova kreditiranja imaju samo registrovani poljoprivredni proizvođači. Kratkoročni krediti su odobravani po kamatnim stopama od 5,5% i bez valutne klauzule.Visina odobrenog kredita zavisila je od veličine gazdinstva. Svaki peti registrovani poljoprivredni proizvođač je bio uključen u program subvencionisanog kratkoročnog kreditiranja. Srednjoročniimplementaciji sistema navodnjavanja, unapređenju mehanizacije, osnovnog stada, kao i podizanju vinograda i povrtarskoj proizvodnji pod plastenicima. U

63 Osnovni razlog za dugoročno kreditiranje poljoprivrednih proizvođača po subvencionisanim kamatnim stopama bio bi vezan za kupovinu zemljišta. Međutim, nedostatak pravnih okvira za funkcionisanje tržišta zemljištem kod nas može biti nominiran kao osnovni razpodrške ne postoji ni do danas. 64 Primera radi, u 2004. godini zabeležena je stopa inflacije od 10,46%.

ih gazdinstava u prvom krugu, komercijalno usmereni sektor porodične poljoprivrede kod nas ograničen je na 16% ukupnog broja farmi (tabela 5.6). U regionalnom kontekstu zabeleženo je značajnije učešće poljoprivrednika sa severa Srbije (u regionu Bačke ukupno je registrovano 28.492 proizvođača ili 22,6% od ukupnog broja registrovanih gazdinstava). Suprotno tome, samo 3.660 farmi registrovano je na jugu Srbije što čini 2,9% ukupno registrovanih gazdinstava. Generalno posmatrano, proizvođači sa

odine činili su više od jedne polovine prvobitno registrovanih poljoprivrednih gazdinstava. Prema poslednjem popisu proizvođači iz ovog regiona činili su 25.87% od ukupnog broja individualnih gazdinstava u Srbiji. S

registraciju u prvom krugu registrovan je na jugu Srbije. Osnovni razlozi za ovakvo stanje mogu se tražiti u sledećim

nekomercijalna (tradicionalna) orijentacija proizvođača; (2) odsustvo interesa za korišćenje

mera agrarne politike uprkos povoljnijim uslovima finansiranja.

Strukturne reforme agrosektora u Srbiji trebalo bi da budu okrenute ka stvaranju porodične farme optimalne veličine (u našim uslovima između 10 i 30

ranje uslova za pristojan život četvoročlane . Nažalost, čak 2/3 registrovanih gazdinstava ne mogu biti svrstani u

ovu kategoriju. To istovremeno znači da svega 5% od ukupnog broja farmi praktikuje preduzetnički usmerenu proizvodnju što svakako ograničava kratkoročni kapacitet i domet porodičnog modela poljoprivrede u kontekstu

Počev od 2004. godine u kontekstu pružanja podrške strukturnim reformama u agraru ponuđeni su kratkoročni i srednjoročni krediti po

Pravo na korišćenje povoljnijih uslova kreditiranja imaju samo registrovani poljoprivredni proizvođači. Kratkoročni krediti su odobravani po kamatnim stopama od 5,5% i bez valutne klauzule.64

e od veličine gazdinstva. Svaki peti registrovani poljoprivredni proizvođač je bio uključen u program

Srednjoročni krediti su namenjeni implementaciji sistema navodnjavanja, unapređenju mehanizacije, osnovnog

da, kao i podizanju vinograda i povrtarskoj proizvodnji pod plastenicima. U

razlog za dugoročno kreditiranje poljoprivrednih proizvođača po subvencionisanim kamatnim stopama bio bi vezan za kupovinu zemljišta. Međutim, nedostatak pravnih okvira za funkcionisanje tržišta zemljištem kod nas može biti nominiran kao osnovni razlog zašto ovaj vid

Primera radi, u 2004. godini zabeležena je stopa inflacije od 10,46%.


početku su u implementaciji sistema povlašćenog kreditiranja učestvovale komercijalne banke i Razvojni fond. Krediti su bili osigurani u visini od 80%.

Čitav sistem je bio namenjen uspostavljanju kreditne istorije poljoprivrednih proizvođača kod banaka kako bi u procenjenom trenutku država u potpunosti mogla da prepusti finansiranje tekućih i razvojnih potreba agrara komercijalnom sektoru. Na privatnim gazdinstvima uglavnom korišćeni za unapređenje mehanizacije i navodnjavanja. Suprotno tome, poljoprivrednadominantno usmeravala ka unapređenju u sektoru stočarstva. Učešće ulaganja u podizanje dugogodišnjih zasada je nezadovoljavajuće.

Neosporno je da je velika pažnja u okvirposvećena strukturnim reformama. Prethodna analiza pokazuje da su oneusmerene ka jačanju porodičnog farmerstva, uz ponudu nedovoljno adekvatnih rešenja za restrukturiranje i privatizaciju društvenog/državnog sektora agroprivrede, a posebno agrokombinata. U ovom domenu veliku pažnju i tretman državnog zemljišta („utvrđenog i dokazanog zemljište”). U Strategiji poljoprivrede Srbijekategorije zemljišta u blokove od 50-100 ha i prodaja na tenderu. Kako je institucionalni preduslov za prodaju zemljišta razvijeno tržište dugoročnih kredita, ocena je da tenderska prodaja neće biti moguća u kratkom roku. Stoga je prodaja zamenjena zakupom.

Zakon o poljoprivrednom zemljištu (Sl.glasnik 62/06) striktno zabranjuje prodaju državnog zemljišta (član 72.). U delu V ovog zakona Korišćenje poljoprivrednog zemljišta, tretirana je problematika zakupa zemljišta u državnoj svojini. Zemljište se može dati u zakup fizičkom, odnosno pravnom licu za period koji ne može biti kraći od jedne, niti duži od dvadeset godina. Aukcijsku proceduru (raspisivanje javnog oglasa i odluku o davanju u zakup) sprovodi organ jedinice lokalne samouprave poljoprivredno zemljište u državnoj svojini, uz saglasnost Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede. Propisano je da početna cena zakupa ne može biti niža od 70% tržišne cene zakupa na području na kojem se zemljištnalazi. Prihode od zakupa dele budžet Republike Srbije i budžet jedinice lokalne samouprave u srazmeri 6:4, dok se na teritoriji Vojvodine prvi udeo deli

65 Tekst pod naslovom „Strategija poljoprivrede Srbije” publikovan je na sajtu Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije početkom novembra 2004. godine u formi materijala za diskusiju, a zvanično je usvojen na sednici vlade Republike Srb16.8.2005.godine.


309

početku su u implementaciji sistema povlašćenog kreditiranja učestvovale komercijalne banke i Razvojni fond. Krediti su bili osigurani u visini od 80%.

n uspostavljanju kreditne istorije poljoprivrednih proizvođača kod banaka kako bi u procenjenom trenutku država u potpunosti mogla da prepusti finansiranje tekućih i razvojnih potreba agrara komercijalnom sektoru. Na privatnim gazdinstvima srednjoročni krediti su uglavnom korišćeni za unapređenje mehanizacije i implementaciju sistema

poljoprivredna preduzeća su sredstva dominantno usmeravala ka unapređenju u sektoru stočarstva. Učešće ulaganja u

e nezadovoljavajuće.

elika pažnja u okviru tekuće agrarne politike Prethodna analiza pokazuje da su one

usmerene ka jačanju porodičnog farmerstva, uz ponudu nedovoljno adekvatnih anje i privatizaciju društvenog/državnog sektora

agroprivrede, a posebno agrokombinata. U ovom domenu veliku pažnju privlači utvrđenog i dokazanog od strane Agencije za

Strategiji poljoprivrede Srbije65 predviđena je podela ove 100 ha i prodaja na tenderu. Kako je

institucionalni preduslov za prodaju zemljišta razvijeno tržište dugoročnih kredita, ocena je da tenderska prodaja neće biti moguća u kratkom roku. Stoga

Zakon o poljoprivrednom zemljištu (Sl.glasnik 62/06) striktno zabranjuje prodaju državnog zemljišta (član 72.). U delu V ovog zakona –

tretirana je problematika zakupa zemljišta Zemljište se može dati u zakup fizičkom, odnosno pravnom

licu za period koji ne može biti kraći od jedne, niti duži od dvadeset godina. Aukcijsku proceduru (raspisivanje javnog oglasa i odluku o davanju u zakup) sprovodi organ jedinice lokalne samouprave na čijoj teritoriji se nalazi poljoprivredno zemljište u državnoj svojini, uz saglasnost Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede. Propisano je da početna cena zakupa ne može biti niža od 70% tržišne cene zakupa na području na kojem se zemljište nalazi. Prihode od zakupa dele budžet Republike Srbije i budžet jedinice lokalne samouprave u srazmeri 6:4, dok se na teritoriji Vojvodine prvi udeo deli

Tekst pod naslovom „Strategija poljoprivrede Srbije” publikovan je na sajtu Ministarstva publike Srbije početkom novembra 2004. godine u

formi materijala za diskusiju, a zvanično je usvojen na sednici vlade Republike Srbije održanoj

310

srazmerno na budžet Republike Srbije i budžet autonomne pokrajine (srazmera 3:3:4).

Redefinisanje zemljišne politike (kao značajnog segmenta agrarne politike) motivisano je stvaranjem tržišta zemljišta. Postojanje takvog tržišta u teorijskom smislu znači da zemljište obrađuju oni koji od toga mogu postići najveću korisnost. Korisnost je ovde definisana ostvaruju korišćenjem zemljišta. Transfer zemljišta od onih koji ga ne upotrebljavaju na zadovoljavajući način ka onima koji ostvaruju najveću korisnost vodi izjednačavanju marginalnog proizvoda. Za razliku od tržišta prodaje zemljišta koje podrazumeva transfer zemljišta za neograničenu upotrebu, tržište zakupa je restriktivno budući da pospešuje transfer zemljišta za ograničenu upotrebu (poljoprivrednu proizvodnju). efektima funkcionisanja tržišta zakupa i prodaje zemljišta (Tabela 5.7zakupa zemljišta vodi maksimizaciji poljoprivrednog proizvoda za datu visinu ovog inputa.

Tabela 5.7: Komparacija tržišta zakupa i tržišta prodaje zemljištaTržište zakupa

Manji rizik za zakupca Veći rizik za kupcaStimuliše strukturne promene Odlaže strukturne promeneNiski transakcioni troškovi Visoki transakcioni troškoviZahteva manje finansijske troškove Potrebno Limitiran je pristup kreditu Lakši je pristup kreditu

( Izvor: Koester U. (2005, Land Markets: Functioning and Policy IssuesZlatibor, Septembar-Okrobar 2005

Zakonska problematika kojom je tretiran zakup poljoprivrednog

zemljišta u državnoj svojini u Srbiji, ipak, otvara najmanjpodručja: prvenstvo zakupa i tretman melioracijapoljoprivrednog zemljišta imaju jednak tretman kao i svi učesnici u aukciji. Zakonom je precizirano da pravo prvenstva vlasnik sistema za navodnjavanje ili višegodišnjeg zasada mlađeg od 15 godina, ribnjaka ili drugih poljoprivrednih objekata na zemljištu koje se daje u zakup ostvaruje samo ako prihvati najvišu ponuđenu cenu. Kako znamo da su dosadašnji slobodni rentijeri državnog zemljišta kombinati koji se nalaze u nezavidnoj finansijskoj situaciji, otuda se i njihov položaj primenom novog zakonskog rešenja drastično menja. Postoji mogućnost narušavanja reprodukcionih celina i potpunog blokiranja rada velikih agrobiznis sistema. S druge strane, novi zakupci nemaju pravo nadoknade za ulaganja u zemljište u cilju poboljšanja njegovog kvaliteta

srazmerno na budžet Republike Srbije i budžet autonomne pokrajine (srazmera

emljišne politike (kao značajnog segmenta agrarne politike) motivisano je stvaranjem tržišta zemljišta. Postojanje takvog tržišta u teorijskom smislu znači da zemljište obrađuju oni koji od toga mogu postići najveću korisnost. Korisnost je ovde definisana visinom prihoda koji se ostvaruju korišćenjem zemljišta. Transfer zemljišta od onih koji ga ne upotrebljavaju na zadovoljavajući način ka onima koji ostvaruju najveću

proizvoda. Za razliku od tržišta šta koje podrazumeva transfer zemljišta za neograničenu

upotrebu, tržište zakupa je restriktivno budući da pospešuje transfer zemljišta za oprivrednu proizvodnju). Postoje bitne razlike u

odaje zemljišta (Tabela 5.7). Tržište zakupa zemljišta vodi maksimizaciji poljoprivrednog proizvoda za datu visinu

Komparacija tržišta zakupa i tržišta prodaje zemljišta Tržište prodaje

rizik za kupca Odlaže strukturne promene Visoki transakcioni troškovi

veće finansijsko ulaganje Lakši je pristup kreditu

Land Markets: Functioning and Policy Issues, Škola agrarne politike, Okrobar 2005)

Zakonska problematika kojom je tretiran zakup poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini u Srbiji, ipak, otvara najmanje dva problemska

prvenstvo zakupa i tretman melioracija. Prethodni korisnici poljoprivrednog zemljišta imaju jednak tretman kao i svi učesnici u aukciji. Zakonom je precizirano da pravo prvenstva vlasnik sistema za navodnjavanje ili

zasada mlađeg od 15 godina, ribnjaka ili drugih poljoprivrednih objekata na zemljištu koje se daje u zakup ostvaruje samo ako prihvati najvišu ponuđenu cenu. Kako znamo da su dosadašnji slobodni rentijeri državnog

vidnoj finansijskoj situaciji, otuda se i njihov položaj primenom novog zakonskog rešenja drastično menja. Postoji mogućnost narušavanja reprodukcionih celina i potpunog blokiranja rada velikih agrobiznis sistema. S druge strane, novi zakupci nemaju pravo nadoknade za ulaganja u zemljište u cilju poboljšanja njegovog kvaliteta


ukoliko to nije ugovorom o zakupu definisano. Na taj način otvoren je put ka raubovanju državnog zemljišta i dugoročnom gubitku kvaliteta resursa koji je objektivni uslov poljoprivredne proizvodnje.

Reforma agroprivrednog sistema kod nas ne bi trebalo da bude puka kopija sprovedenih modela agrotranzicije u drugim zemljama. Iskustva iz početnih godina tranzicije pokazuju da su institucionalne reforme težišna tačka na kojoj treba graditi uspešnu agrotranziciju. Mogućnost da se izbegne pad poljoprivredne proizvodnje može se tražiti u izgradnji institucionalnih osnova za razvoj preduzetništva u agroprivredi. Novi koncept tržiši određene „opasnosti” kojih treba da budu svesni i naši U novom modelu farmerova šansa da preživi identifikovana je u vođenju beskrajne trke za prevlast sa komšijom. U toj trci oni će biti prinuđeni da intenziviraju poljoprivrednu proizvodnju čime će redukovati sopstvenraspodeli stvorene vrednosti. Dva su bitna aspekta zahtevanih usmeravanja u ovom domenu. Prvi se tiče definisanja adekvatnih zakonskih rešenja u kontekstu ispunjenja standarda kvaliteta proizvodnog procesa i proizvoda kako nekontrolisano intenziviranje poljoprivredne proizvodnje ne bi narušilo kriterijume proizvodnje zdravstveno-bezbedne hrane. S druge strane, ubrzano uvlačenje poljoprivrede u svet biznisa oličenog u profitu pokazuje da se ovde ne radi samo o pukom proširenju shvatanja poljoprivrprivredne oblasti. Ukoliko se transformacioni procesi posmatraju u kontekstu strateške prehrambene sigurnosti onda potpisana faustovska pogodba od strane poljoprivrednika obavezuje da se privatizacija agrokompleksa posmatra objedinjeno u svim njegovim segmentima. Ukoliko to nije slučaj, poljoprivredna aktivnost će ostati samo dobra osnova za izvlačenje profita u korist industrije inputa i prehrambenih proizvoda.


311

ukoliko to nije ugovorom o zakupu definisano. Na taj način otvoren je put ka raubovanju državnog zemljišta i dugoročnom gubitku kvaliteta resursa koji je

Reforma agroprivrednog sistema kod nas ne bi trebalo da bude puka kopija sprovedenih modela agrotranzicije u drugim zemljama. Iskustva iz početnih godina tranzicije pokazuju da su institucionalne reforme težišna tačka

ti uspešnu agrotranziciju. Mogućnost da se izbegne pad poljoprivredne proizvodnje može se tražiti u izgradnji institucionalnih osnova

Novi koncept tržišne usmerenosti nosi u svesni i naši poljoprivrednici i vlada.

U novom modelu farmerova šansa da preživi identifikovana je u vođenju beskrajne trke za prevlast sa komšijom. U toj trci oni će biti prinuđeni da intenziviraju poljoprivrednu proizvodnju čime će redukovati sopstveno učešće u raspodeli stvorene vrednosti. Dva su bitna aspekta zahtevanih usmeravanja u ovom domenu. Prvi se tiče definisanja adekvatnih zakonskih rešenja u kontekstu ispunjenja standarda kvaliteta proizvodnog procesa i proizvoda kako

viranje poljoprivredne proizvodnje ne bi narušilo bezbedne hrane. S druge strane, ubrzano

uvlačenje poljoprivrede u svet biznisa oličenog u profitu pokazuje da se ovde ne radi samo o pukom proširenju shvatanja poljoprivrede kao veoma kompleksne privredne oblasti. Ukoliko se transformacioni procesi posmatraju u kontekstu strateške prehrambene sigurnosti onda potpisana faustovska pogodba od strane poljoprivrednika obavezuje da se privatizacija agrokompleksa posmatra

jeno u svim njegovim segmentima. Ukoliko to nije slučaj, poljoprivredna aktivnost će ostati samo dobra osnova za izvlačenje profita u korist industrije inputa i prehrambenih proizvoda.

312

KKKLLLJJJUUUČČČNNNIII TTTEEERRRMMMIIINNNIII

Agrotranzicija Cilj transformacije Društveno-ekonomski aspekt transformacije Ekološki aspekt zelene revolucije Ekonomsko-socijalni aspekt zelene revolucije Hemijska strategija Model kolektivizacije Model komune Model kooperacije Model zakupnih odnosa Moderna poljoprivreda

Opšti pojam transformacipoljoprivredePaket zelene revolucijePojam i ciljevi zelene revolucijePolitičkorevolucijeProblem „hranapopulacija“Pruski modelRadikalna poljoprivredaStrukturne reformeTehničkotransformacijeTradicionalna poljoprivreda

PPPIIITTTAAANNNJJJAAA ZZZAAA PPPRRROOOVVVEEERRRUUU ZZZNNNAAANNNJJJAAA

Identifikujte specifičnosti Yu modela transformacije poljoprivrede. Kako je taj proces izgledao nekada i da li možete ustanoviti sličnosti ovog modela sa metodama primenjenim u toku koncentracije i ceiz feudalnog u kapitalistički način proizvodnje?

Kako proces transformacije poljoprivrede u SCG izgleda danas. Koji su osnovni problemi identifikovani u ovom domenu? Da li razvoj kooperativnog preduzetništva može unaprediti tranzicione procese u agraru (i ne samo u agraru) kod nas?

Definišite pojam tranzicije poljoprivrede. Identifikujte osnovne domete ovog procesa. Prokomentarišite osnovne rezultate dosadašnjeg toka tranzicije agrara.

Objasnite osnovne promene koje treba realizovati u smislu prevođenja centralnoplanske u tržišno orijentisanu ekonomiju. Prokomentarišite razloge za i protiv primenjivanog redosleda osnovnih promena koje čine stub tranzicije agrara.

Analizirajte potrošnju osnovnih kategorija poljoprivrednih tranziciji i u razvijenim tržišnim ekonomijama. Dopunite ovu tabelu podacima za našu zemlju i prokomentarišite je.

U svim zemljama u tranziciji evidentan je pad poljoprivredne proizvodnje nakon sprovedenih reformi. U kojoj meri liberalizacija utiče na ovakva dešavanja (liberalizacija cena i spoljnotrgovinske politike)?

Objasnite na grafikonu odnose između ponude i tražnje poljoprivrednih proizvoda u zemljama u tranziciji koji nastaju kao posledica sledećih promena: (1) ukidanja

Opšti pojam transformacije poljoprivrede Paket zelene revolucije Pojam i ciljevi zelene revolucije Političko-klasni aspekt zelene revolucije Problem „hrana-siromaštvo-populacija“ Pruski model Radikalna poljoprivreda Strukturne reforme Tehničko-tehnološki aspekt transformacije

dicionalna poljoprivreda

Identifikujte specifičnosti Yu modela transformacije poljoprivrede. Kako je taj proces izgledao nekada i da li možete ustanoviti sličnosti ovog modela sa

i centralizacije kapitala pri prelasku

Kako proces transformacije poljoprivrede u SCG izgleda danas. Koji su osnovni problemi identifikovani u ovom domenu? Da li razvoj kooperativnog preduzetništva

ti tranzicione procese u agraru (i ne samo u agraru) kod nas?

Definišite pojam tranzicije poljoprivrede. Identifikujte osnovne domete ovog procesa. Prokomentarišite osnovne rezultate dosadašnjeg toka tranzicije agrara.

realizovati u smislu prevođenja centralno-planske u tržišno orijentisanu ekonomiju. Prokomentarišite razloge za i protiv primenjivanog redosleda osnovnih promena koje čine stub tranzicije agrara.

Analizirajte potrošnju osnovnih kategorija poljoprivrednih roba u zemljama u tranziciji i u razvijenim tržišnim ekonomijama. Dopunite ovu tabelu podacima za

U svim zemljama u tranziciji evidentan je pad poljoprivredne proizvodnje nakon acija utiče na ovakva dešavanja

cena i spoljnotrgovinske politike)?

Objasnite na grafikonu odnose između ponude i tražnje poljoprivrednih proizvoda u zemljama u tranziciji koji nastaju kao posledica sledećih promena: (1) ukidanja


kontrole cena nad osnovnim poljoprivrednim proizvodima; (2) pada dohotka potrošača; (3) otvaranja granica za uvoz i izvoz poljoprivrednih proizvoda.

Navedite i objasnite osnovna iskustva Zapada u usmeravanju farmerske proizvodnje. Analizirajte uticaj tehnoloških promena na strukturno prilagođavanje unutar sektora agrara (bimodalni tip restrukturiranja savremenog agrara i uticaj na dohodak poljoprivrednika).

Nalazite se u ulozi savetnika koji treba da pripremi poljoprivrednike kako bi optimalno odgovorili osnovnim izazovima koje tranzicija nosi (pojačana konkurencija, potreba za kontinuiranim inovacijama proizvodnog procesa i porastom produktivnosti rada kao uslov preživljavanja, liberalizacija cena i trgovinske politike...). Imajući u vidu analizirana iskustva Zapada,našem poljoprivredniku u kontekstu uspešnog prilagođavanja tržišnim uslovima poslovanja?

Obično se privatizacija nominira kao srce procesa tranzicije. privatizacije u dofarmerskom, farmerskom i postfarmerskom sektoru kod nas

Da li se proces privatizacije u poljoprivredi može izjednačiti sa tokom bilo kog procesa ove vrste u drugoj grani privrede? Koje specifičnosti treba uzeti u obzir u ovom domenu?

Podelite se u dve grupe koje imaju zadatak da govore u prilog ili protiv pojdostignuća zelene revolucije. Tema nosi naslov “Zdrava hrana ili dovoljno hrane u svetskim okvirima“. Ona upućuje na osnovni problem poljoprivrede danas odgovoriti zahtevu stalnog povećanja ponude hrane za potrebe prehrane stalno rastućeg stanovništva uz očuvanje kvaliteta proizvoda kojim se podmiruje osnovna potreba ljudi.

PPPRRREEEPPPOOORRRUUUČČČEEENNNAAA LLLIIITTTEEERRRAAATTTUUURRRAAA

Z.Zakić, G.Rikalović i Ž.Stojanović, red. (2003): Institucionalne reforme i tranzicija agroprivrede u Republici Srbiji, sveska 2: Prilog unapređenju strprilagođavanja agroprivrede u Srbiji, CID, Ekonomski fakultet Beograd

Svetska beletristika: Mihail Šolohov Uzorana ledina Mladen Markov Isterivanje boga Džon Štajnbek Plodovi gneva.


313

ena nad osnovnim poljoprivrednim proizvodima; (2) pada dohotka potrošača; (3) otvaranja granica za uvoz i izvoz poljoprivrednih proizvoda.

Navedite i objasnite osnovna iskustva Zapada u usmeravanju farmerske mena na strukturno prilagođavanje

(bimodalni tip restrukturiranja savremenog agrara i uticaj

Nalazite se u ulozi savetnika koji treba da pripremi poljoprivrednike kako bi zovima koje tranzicija nosi (pojačana

konkurencija, potreba za kontinuiranim inovacijama proizvodnog procesa i porastom produktivnosti rada kao uslov preživljavanja, liberalizacija cena i trgovinske politike...). Imajući u vidu analizirana iskustva Zapada, koji bi savet dali našem poljoprivredniku u kontekstu uspešnog prilagođavanja tržišnim uslovima

Obično se privatizacija nominira kao srce procesa tranzicije. Opišite tok privatizacije u dofarmerskom, farmerskom i postfarmerskom sektoru kod nas.

u poljoprivredi može izjednačiti sa tokom bilo kog procesa ove vrste u drugoj grani privrede? Koje specifičnosti treba uzeti u obzir u

Podelite se u dve grupe koje imaju zadatak da govore u prilog ili protiv pojave i dostignuća zelene revolucije. Tema nosi naslov “Zdrava hrana ili dovoljno hrane u svetskim okvirima“. Ona upućuje na osnovni problem poljoprivrede danas – odgovoriti zahtevu stalnog povećanja ponude hrane za potrebe prehrane stalno

tva uz očuvanje kvaliteta proizvoda kojim se podmiruje osnovna

Institucionalne reforme i tranzicija

agroprivrede u Republici Srbiji, sveska 2: Prilog unapređenju strukturnog CID, Ekonomski fakultet Beograd

Documents

Pojam transformacije poljoprivrede - ekof.bg.ac.rs · preko evolucije tehnologije proizvodnje, ... gube svoj identitet kao organske materije poprimajući najčešće ime ... osnovni