DRUŠTVENI KONFLIKTI1.Pojam i uloga2.Uzroci i vrste3.Geneza, tok i ishod4.Pregovaranje

1.Pojam i uloga

Konflikti su složen fenomen i njihovim proučavanjem bave se brojne nauke od psihologije, antropologije do filozofije i političkih nauka. Pojam konflikta, vodi poreklo od latinske reči confictus-sukob, borba, spor, i odnosi se na niz konfliktih interakcija različitog obima i intenziteta – od takmičenja, napetosti, rasprave, sporova, ratova, od konfliktnog partnerstva do uzajamnog istrebljenja.Mnogi teoteričari prave razliku između konflikta i konkurencije smatrajući da se konkurencija može a i ne mora voditi sukobu, ona je trajna i nelična, dok su konflikti povremeni i lični.

Društveni konflikt se određuje kao oblik socijalne interakcije dva ili više aktera koji su motivisani i vođeni međusobno nespojivim interesima da poseduju ili kontrolišu određeno materijalno dobro ili nematerijalnu vrednost, nastojeći da onemoguće, podrede ili čak unište drugu stranu.

Nužni konstitutivni elementi konfliktne interakcije su:1.sami konfliktni akteri 2.njihovi u većoj ili manjoj meri nespojivi interesi3.predmet osnova spora 4.namera da se suparnička strana omete, neutrališe, porazi, potčini

Prvi preduslov konfliktne interakcije je sama svest aktera (identitet grupe, svest o grupnim ciljevima) i jasno percipiranje suparničke strane. Akteri konflikta moraju biti identifikovani kao posebne društvene kategorije. Samo postojanje aktera sa suprotnim interesima je neophodan ali ne i dovoljan uslov za izbijanje konflikta. Mora postojati i sporni predmet konflikta, koji može biti stvar, socijalna pozicija, prostor ili sama egzistencija nekog od subjekata. Poslednji element, namera da se suparnička strana ograniči, potčini ili uništi, dovodi do uspostavljanja konfliktne interakcije i konflikt prelazi iz latentnog u manifestno stanje.

Kao peta kartakteristika ili element konflikta, može se navesti njegova funkcija u održavanju odnosno izmeni stanja društvene ravnoteže. Time se uspostavja ključna relacija konlikt versus konsenzus. Konsenzus predstavlja uspostavljeno stanje saglasnosti o osnovnim političkim vrednostima u zajednici. Narušavanje uspostavljenog balansa i izvođenje poretka iz stanja ravnoteže pojavom društvenog konflikta, problematizuje važenje socijalnog konsenzusa. Sa druge strane, duboke konflikte je moguće rešiti jedino uspostavljanjem novog opšteprihvaćenog konsenzusa u političkoj zajednici ili između sukobljenih političkih zajednica. Bez konflikata i njihovog usmeravanja, nema ni društvenih promena ni razvoja.

Dojč razlikuje pozitivne i negativne efekte konflikata.Pozitivni su:1.osujećivanje stagnacije 2.stimulisanje radoznalosti3.pomaganje u rešavaju društvenih problema 4.pospešivanje društvene i personalne promene

Negativne su:1.gubitak vremena i enrgije za regul. 2.produbljivanje postojećih podela u društvu3.nužnost postojanja institucija koje regulišu konflikte 4.troškovi funkcionisanja tih istitucija

Konflikt sam po sebi nije loš – lošim ga može učiniti naše loše upravljanje njime.

2. Uzroci i vrste

Kao što su sami konfkilti složen fenomen isti je slučaj i sa uzrocima konflikata. Uzroci konflikata mogu biti:1.suprotstavljeni interesi aktera konfliktne interakcije2.različite kulture i vrednosti, neslaganje vrednosnih sistema aktera uz uzajamno razvijanje namere da se protivnik pokori ili preobrati3.kriza indentiteta individua ili socijalnih grupa4.trajni oblici društvene (klasne, nacionalne, rasne, rodne) nejednakosti. – U ovom slučaju konflikti zavise od svesti o legitimnosti/nelegitimnosti razlika u društvu i opremeljenosti aktera materijalnim i kadrovskim resursima koju pružaju neku garanciju da se uopšte vredi upustiti u konflikt.

1. Prvi element konflikte interakcije, sami akteri i njihova svest o identitetu grupe, grupnim ciljevima, Tokvil dobro definiše u delu ,,Stari režim i revolucija’’ gde konstatuje da zla koja su se dugo i strpljivo podnosila dok su izgledala neizbežna, postaju nepodnošljiva čim se javi svest ideja o mogućnost i opravdanosti njihovog prevazilaženja.

2.Zatim uzrok konflitka može biti razlika u ugledu, moći, bogatstvu, kao i razlika između položaja određenih grupa u društvu i njihovih aspiracija.

3.Neravnomeran razvoj pojedinih podsistema društva i nestabilnost strukturnih promenta unutar modernizacijskih procesa takođe su uzrok konflikata. Modernizacija kao proces promena struktura i odnosa moći, stanje privremene neravnoteže, potvrđuje tezu o učestalosti konflikata u prelaznim društvima, kao i to da su najkonfliktnija mešovita društva.Kao indikatori učestalosti konflikata mogu se koristiti broj demonstracija, protesta, štrajkova, dužina njihovog trajanja i broj učesnika.

4.Uzrok sukoba su i suprotne ideološke doktorine (političke, nacionalne, verske) i njihovi nosioci

Osnovni kriterijumi za podelu konflikata su:1.karakter konflikta 2.akteri konfliktne interakcije 3.sfere u kojima se konflikt javlja

4.predmet konflikta 5.cilj, efekti konfliktne promene

1.Prema karakteru konflikte Kozer deli na:-realističke i –nerealističkeRealistički su rezultat realne suprotnosti namera i ciljeva dveju strana povodom određenog dobra. Njihov cilj da se do određenog dobra dođe je fiksan, a postoje alternative u pogledu sredstava, pa je konflikt samo jedno od sredstava.Nerealistički nije pre svega uzrokovan rivalstvom aktera konfliktne interakcije oko određenog dobra, već potrebom oslobađanja od napetosti bar jednog od aktera. Uzroci ovih konflikata su pre svega neprijateljski impulsi i agresivnost, a objekat može biti promenjen u toku konflikta. Cilj je alternativan, a fiksno je sredstvo – sam konflikt. Ovde su konflikti često sami sebi cilj i teže je njihovo regulisanje.

2.Prema akterima:-klasne, nacionalne, verske, rasne, rodne, generacijske...-na osnovu broja strana u sukobu na: konflikte sa dva, tri ili više učesnika.-na osnovu dominacije internih ili eksternih osnova sukoba: unutargrupne i međugrupne

3.Prema sferi u kojoj se javljaju:-ekonomske, -političke, -u kulturi, -ideološke Politički i društveni konflikti se često koriste kao sinonimi.

4.Prema predmetnoj osnovi konflikata:

-konflikti koji u osnovi imaju suprotstavljene interese, vrednosti i vrednosne sisteme: najjednostavniji i najlakse rešivi, npr sukob sindikalno organizovanih radnika i preduzetnika oko visine plate i uslova rada, u kojem obe strane ne dovode u pitanje postojeći svojinski i proizvodni obrazac. Ovakvi konflikti rezultiraju manjim ili većim promenama i prilagođavanjima-konflikti krize indentiteta: najteže se rešavaju jer se dovode u pitanje osnovne norme, vrednosti i temelji društva i društvenih obrazaca. To su radikalni, politički, nacionalni i verski sukobi. Epilog ovakvih konflikata je ili pobeda jedne i poraz druge strane ili njihovo razilaženje i nastajanje novih identiteta.

5.Prema cilju, efektu koji se želi postići konfliktom razlikujemo:-sistemske i –umereneSistemski podrazumevaju da jedan ili više aktera konflikta osporavaju same osnove sistema i dovode u pitanje njegov opstanak.Umereni podrazumevaju da je predmet konflikta neki interes ili dobro čiji gubitak ili dobitak ne dovodi u pitanje osnove isstema.Osnovni oblici sistemskih konflikata su kriza rat i revolucija.

3. Geneza, tok i ishod

Darendorf smatra da unutar sukoba oko vlasti u vladavinskim udruženjima postoje:1.dve grupe sa različitim interesima – latentni interesi i kvazigrupe2.pod određenim uslovima kvazigrupe se organizuju u celine sa različitim interesima – interesne grupe3.interesne grupe su u sukobu oko održavanje/izmene statusa quo, čiji oblici i intenzitet su pre svega određeni stepenom socijalne pokretljivosti i nepostojanjem mehanizma regulacije sukoba4.konflikt vodi promenama strukture kroz promene odnosa klasne vlasti, pri čemu je stepem promena određen intenzivnošću sukoba.

Kada do otvorenog konflikta dođe, sukob, ukoliko se u njemu ne posreduje, pokazuje tendenciju samohranjenja – eskalacija i iracionalizacije. Zahteva sve veće angažovanje resursa konfl.aktera, izaziva rastući osećaj neizvesnosti, gubitak poverenja u drugu stranu, a sve to vodi stvaranju mržnje i neprijateljstva. Rastuća racionalizacija početne motive i uzroke sukoba u cilj – pobeda po svaku cenu, ili bar osveta, nanošenje gubitaka protivniku.

Logiku razvoja, produbljavanja i okončanja konflikata ilustruje Mek Klilend kroz sledeće teze:1.konstruišu se grupe sa suprotstavljenim projektima2.nijedna strana ne odstupa od svojih interesa –3.krug mogućih rešenja se sužava4.kriza se intenzivira5.informacije se selektiviraju a optika aktera se sužava i svodi na neposrednu budućnost6.dolazi do maksimalne homogenizacije i mobilizacije7.kriza/konflikt dostiže klimaks zaoštrenosti, gde ili kapitulira ili stupa u pregovore i sklapa kompromis ili se pribegava otvorenoj upotrebi sile

Dakle, kofliktna interakcija može da rezultira krajnje različitim ishodima:1.može doći do pobede jednog, odnosno poraza drugog aktera 2.uspostavljanje i održavanje odnosa dominacije/potčinjavanja3.ravnoteža snaga, postizanje neke vrste kompromisa

Bolding polazi od slične podele ishoda, načina regulisanja konflikata:1.izbegavanje sukoba2.osvajanje3.proceduralno regulisanje spora: pomirenje(dolazi do formiranja zajedničkog vrednosnog sistema), kompromis(ne dolazi, ali su akteri spremni da odustanu od nekih svojih ciljeva kako bi se konflikt regulisao), arbitraža(posredovanje neučesnika u sporu).

Institucionalizacija i regulacija konflikata su način da se izbegne iracionalizacija i limitiraju troškovi i rizici konflikata a istovremeno očuvaju njihovi razvojni potencijalni i funkcije. Osnovni smisao institucionalizacije konflikata je da obaveže aktere na poštovanje određenih pravila, obezbedi međusobnu komunikaciju i uspostavi minimum poverenja. Kao neophodne uslove instit. Darendorf navodi:1.obostrano prihvatanje formalnih pravila igre2.dobru internu organizovanost i disciplinovanost aktera, autoriteta3.stanje svesti kojim se priznaje neizbežnost konflikta i uvažava ako ne sama opravdanost onda bar realnost interesa suparničke strane.

4. Pregovaranje

Centralnu ulogu i značaj u rešavanju konflikata ima proces pregovaranja. Pregovori predstavljaju dijalog, struktuisan i proceduiran, i međusobnu razmenu mišljenja, predloga, argumenata i zahteva, strana u sporu i njihovih ovlašćenih predstavnika, pregovarača. Osnovni clj pregovora je da se strane u sporu podstaknu na sklapanje sporazuma o okončanju ili ublažavanju konflikta.

Proces pregovora teče na sledeći način:1.Prvo se identifkuju predmet i akteri konflikta i nastoji da se uspostavi njihova elementarna komunikacija – da se dovedu za pregovarački sto.2.Faze pretpregovora koje podrazumevaju izradu spiska pitanja i prioriteta, predloga strukture pregovora i redosleda koraka.3.Identifikovanje problema, interesa i preduzimanje mera za uspostavljanje komunikacije poverenja među akterima konflikta4.Izgradnja bezbednosnih aranžmana, pravila i mehanizama kojima se sprečava širenje i eskalacija sukoba.5.Kombinovanjem različitih taktika,sredstava i metoda, aktivnost se usmerava na postizanje trajnijeg rešenja konflikta.6.Nakon odabira rešenja, sledi potpisivanje sporazuma i određivanje mehanizama za njihovo sprovođenje7.Praćenje dogovorenog

Ponašanje tokom pregovora i odabir konkretne taktike uslovljeni su primenom modela dvojne brige – male ili velike brige za dve vrste posledica: posledica po sebe i posledica po drugu stranu. Moguće je razlikovati dve vrste aktivnih i pasivnih strategija:

Pasivne:Neaktivnost – pregovaračka taktika koju odlikuje mala briga za obe vrste posledica i po sebe i po drugu stranu. Vezuje se za situacije kada su i predmet spora i druga strana od relativno male važnosti za aktera.Popuštanje – pasivna strategija koju odlikuje mala briga za sopstvene posledice uz istovremenu veliku brigu za posledice po drugu stranu.

Aktivne:Nadmetanje – postoji velika briga za sopstvene i mala briga za interese druge strane, praćena verom da se mogu iznuditi određeni ustupci i popuštanje sa druge strane. Nadmetačke taktike mogu biti blage i oštre.

Blage:Podilaženje – laskanjeVođenje igre – zbunjivanje protivnikaNametanja konkurentu osećaja krivice

Oštre:Ubeđivanje – uveravanje druge strane da je prihvatanje stava u opštem ili čak u interesu druge strane

PretnjeNeopozivo obavezivanje – najava poteza koji vode daljoj eskalaciji sukoba

Rešavanje problema je taktika pregovatanja koja u osnovi ima istovremeno veliku brigu za posledice i po jednu i po drugu stranu.Prva osnovna tehnika je uvećanje kolača, pravilo da se konflikt može rešiti ako se učesnici usaglase da uvećaju količinu dobara koja se raspodeljuju.Ako to nije moguće ide se na to da se jednoj strani ponudi obeštećenje – pristojna nadoknada za dobro kojeg se odriče.Ukoliko učesnici u konfliktu dobro poznaju potrebe i interese druge strane, obeštećenje se može razviti u smanjivanje gubitka.Taktika ja tebi ti meni podrazumeva dolaženje do kompromisa uzajamnim kompenzacijama i popuštanjem u tačkama koje su za jednu stranu od relativno niskog prioriteta a za drugu stranu imaju veliku važnost.Premošćivanje koje podrazumeva kao prethodni uslov raspolaganje detaljnim informacijama o interesima aktera. Razvijena strategija pregovaranja podrazumeva izradu preciznog plana pregovaranja koji sadrži određena pravila poput onih da pregovore treba početi sa lakšim pitanjima, sa širim dnevnim redom, kao i njegovo prilagođavanje novonastalim okolnostima.

Često se usled blokade pregovora ili pre njenog početka ide na korišćenje tri taktike prikrivenog rešavanja problema:Održanje kontakata iza scene, koji omogućavaju veću fleksibilnostAngažovanje posrednikaStranama u konfliktu i posrednicima na raspolaganju je i slanje signala i indirektnih poruka kao sredsto da se blokade izbegnu.

Rešenje pregovaračkog procesa može biti po trajnosti trenutno, etapno ili relativno trajno i dugoročno.

Interes1.Pojam i definicija2.Klasične teorije3.Koncepcija klasičnog liberalizma4.Hegelova i Marksova teorija interesa5.Savremene koncepcije interesa

1.Pojam i definicija interesa

Interes – od lat.reci interesum, interesse što znači učestovati, biti između – predstavlja kategoriju novovekovne političke filozofije i teorije. Antička i srednjevekovna filozofija i politička misao nisu poznavale pojam interesa u današnjem smislu te reči, ali antički filozofi nisu mogli da odrede najviše dobro za zajednicu i pojedinca, bez pojma korisnosti, koji je važna dimenzija interesa.

Da bi se pojam interesa shvatio, potrebno je sagledati relaciju interesa prema potrebama i vrednostima. U podlozi svih interesa leže ljudske potrebe, pa se zato interes često definiše kao politički ižražena potreba. Interes u isto vreme pretpostavlja i proizvodi potrebu. Kant razlikuje patološke interese čula – za ono što je prijatno, korisno i proističe iz potrebe i praktičke interese uma – za ono što je dobro i što budi potrebu.Sistem vrednosti bitno utiče na sadržaj interesa i način njihovog iskazivanja. Sa druge strane interesi učestvuju u formiranju, održavanju i promeni sistema vrednosti.

Interes je složena kategorija koja pored politikološkog značaja, sadrži i filozofsku, ekonomsku, psihološku dimenziju. Pripada grupi relacionih pojmova kojima se iskazuje određeni duštveni odnos. Bez obzira da li je nosilac interesa pojedinac ili kolektiv, svaki interes se određuje u relaciji sa interesima drugih aktera u društvu.

Interesi se u političkom prostoru često mogu javiti u prikrivenom obliku, pa nam analiza interesa omogućava da otkrijemo često skrivene uzroke političkih konflikata i društvenih potresa. Sa druge strane interesi mogu da zamagle društvenu stvarnost stavljajući u prvi plan zablude i predrasude.

Interesi su usko povezani sa politikom. Pitanja koji su interesi lični a koji zajednički, ko ih zastupa i kako u političkom odlučivanju, kako se određuje prioritet interesa... osnovne su teme politke i političkih nauka, smatra Nikola Pašić.

Politička praksa se može definisati kao proces neprekidnog ispoljavanja, suočavanja, sinteze mnogobrojnih društvenih interesa, a interesi se tu javljaju kao najjači motivacioni faktor političke akcije.Politički sistem možemo definisati kao jedinstvo institucija i političkih procesa, sa osnovnom funkcijom da vrši selekciju različitih interesa u političke odluke . Stepen demokratičnosti sistema može se direktno meriti otvorenošću političkih istitucija prema različitim interesima i njihovoj mogućnosti da pod ravnopravnim uslovima uđu u političku igru.

2. Klasične teorije interesa

Moderni politikološki pojam interesa začet je u teorijama o društvenom ugovoru.

Tomas Hobs u svom delu Levijatan razlikuje prirodno stanje, u kome vladaju egoistični interesi i društveno stanje, u kome nastaje država na osnovu ugovora kojim ljudi prenose deo svojih prirodnih prava na suverena. Postojanje države je neophodno jer je čoveku egoizam urođen. Po Hobsu, ljudsko ponašanje je pre svega diktirano ličnim interesima i težnjom za samoodržanjem. Da bi se prevazišlo prirodno stanje u kome vlada rat svih protiv sviju, suverena vlast uređuje i reguliše interesne konflikte i utvrđuje zajednički interes.

Džon Lok smatra da u prirodnom stanju ne vlada rat interesa do istrebljenja. Po Loku država, odnosno građansko stanje, nastaje da bi se sankcionisalo delovanje prirodnih zakona, da bi se lakše rešavali interesni sporovi, osiguralo izvršenje presuda povodom tih sporova i garantovala svojina kao osnovno prirodno pravo.

Žan Žak Ruso ukazao je na to da je društvena nejednakost, koju naziva političkom nejednakošću, uzrokovana je privatnom svojinom. On nalazi smisao društvenog ugovora u opštem interesu, opštoj volji. Smatra da ako je suprotnost individualnih interesa dovela do formiranja društva, a saglasnost tih istih interesa učinila je društvo mogućim. Tačku u kojoj se na neki način slože pojedinačni interesi predstavlja zajednički interes nužan za opstanak društva.

Prosvetiteljstvo će u prvoj polovini 18. veka razviti materijalističku koncepciju interesa u kojoj se na interese gleda kao na glavne pokretače društvenog kretanja. Polazeći od stava da se istorija kreće prema prirodnim zakonima, prosvetitelji će zaključiti da su pokretači društvenih promena upravo interesi, Ovako stanovište zastupaju Helvecijus i Holbah. Za Helvecijusa zakoni interesa u čovekovom životu imaju istu ulogu kao zakoni kretanja u fizičkom svetu, pa je interes ključ za razumevanje ljudi i njihovog delovanja.

3. Koncepcija interesa klasičnog liberalizma

Četiri osnovne karatkreristike koncepcije interesa klasičnog liberalizma su:1.individualizam: jedini stvarni interes u društvu je interes pojedinca, interes zajednice ako se o njemu uopšte može govoriti, može da bude samo prost zbir individualnih interesa.2.politički liberalizam: država je noćni čuvar slobodne ekonomske utakmice, odnosno konkurencije svih interesa. Slobodna inicijativa pojedinaca, koji se rukovode egoističnim interesima obezbeđuje opšte društveno bogatstvo i sreću. Postoji prirodan sklad pojedinačnih i zajedničkih interesa.3.pragmatizam: interes pojedinca je jedini i odlučujući kriterijum istine i norma društvenog ponašanja, ono što je u interesu pojedinca u krajnjoj meri predstavlja najbolji interes za društvo u celini.4.utilitarizam: korist i sreća su vrhovni kriterijumi morala i ljudskog ponašanja, ostvariti interes znači ostvariri zadovoljstvo, korist, sreću.

Najznačajniji predstavnici klasičnog liberalizma su Bentam i Mil.Temelj Bentamovog učenja zasniva se na korisnosti u čijoj osnovi stoji materijalni interes pojedinca. U skladu sa vremenom u kojem živi, kada buržoaska klasa kida feudalizam i uspostavlja kapitalističke odnose i privatnu svojinu, Bentam u središte društvenog života stavlja interes pojedinca. Čak i altruističke veze sa drugm ljudima posmatra kroz egoistične interese – čovekova lična korist mu nalaže da se zauzima i za druge ljude. Bentam smatra da između interesa pojedinca i drugih ljudi vlada harmonija, koja se uspostavlja zahvaljujući delovanju logičnih zakona tržišta, razmenom koristi za korist i interesa za interes. U čovekovoj prirodni je težnja da stiče i prisvaja što više materijalnih dobara.

Mil u svojim delima razvija utilitarističko shvatanje ljudskog ponašanja po kome je najviši kriterijum moralnosti korisnost i sreća ljudi. Za njega je slobodan razvitak individualnosti jedan od bitnih uslova blagostanja. Čovek je društvu odgovoran samo za postupke koji se direktno tiču drugih, za sve ono što se tiče samo njega, treba mu biti zagarantovana apsolutna nezavisnost. Sloboda je da tražimo sopstveno dobro na svoj način, ukoliko ne pokušavamo da to drugima uskratimo.

4. Hegelova i Marksova teorija interesa

Hegelovo shvatanje interesa je vrlo složeno. Osnovne karakteristike njegove teorije interesa su:1.razlikovanje posebnih i opštih interesa i sagledavanje njihove dijalektičke veze. Posebni interesi posredovani su opštim, ali u isto vreme, posebni interesi daju opštosti sadržaj koji je ispunjava i bez kojeg bi bila prazna.2.razlikuje dva načina uspostavljanja opštosti. Prvi je građansko društvo – povezanost samostalnih pojedinaca.

Drugi način je država – dok građansko društvo može da dosegne do neumnog opšteg interesa, država doseže do umnog.3.dijalektička povezanost posebnih i opštih interesa.Iako u državi vidi dostizanje umnog opšteg interesa ni u jednom trenutku ne isključuje posebne. Kaže da je svrha države opšti interes kao takav, ali uz to i održanje posebnih interesa. Opšti interes ne važi bez posebnog.

Sagledavanje dijalektičke povezanosti pojedinačnih i opštih interesa je stavka koja povezuje Marksa i Hegela. Oni smatraju da iza interesa (o i p) stoje potrebe i sistem potreba, i da su interesi kao i potrebe posredovani radom, delatnošću. Ono što razlikuje njihova shvatanja je pre svega Marksovo stavljanje akcenta na klasne interese. Njegovo shvatanje interesa može se shvatiti na sledeći način:Najvažnija karakteristika interesnih podela u svim dosadašnjim civilizovanim društvima je po Marksu klasna polarizacija. Sukob interesa dovodi do stvaranja klasa i klasne borbe. Klasni sukobi su osnovni društveni sukobi i oni određuju društveni razvoj.

5. Savremene koncepcije interesa

Postoji više savremenih koncepcija interesa.

Najčešće se srećemo sa podelom na objektivističke i subjektivističke koncepcije , zavisno od toga da li se naglašava objektivno-materijalna ili subjektivno-psihološka dimenzija. Zajedničko za teorije objektivnih interesa je shvatanje da je interes nešto što postoji nezavisno od subjekata i njihovog saznanja. Kod subjektivinih se podrazumevaju određena stanja svesti, osećanja, želja i htenja neodvojiva od psihološke motivacije pojedinaca. Tu se javlja podela na interese-ciljeve (subjektivna dimenzija) i interese-sredstva (objektivna). Analogna ovoj je Fridrihova podela na idealne i materijalne interese.

Česta je i podela teoretičara interesa na univerzaliste i partikulariste. Univerzalisti opšti interes definišu kao opštu volju, dobro ili javni interes – podrazumevajući pod tim među članovima društva prihvaćen konsenzus o postojanju organizovanog političkog autoriteta koji uređuje i usklađuje posebne konfliktne interese. Za partikulariste ne postoji jedan opšti interes, za njih je on rezultat borbe posebnih interesa.

Postoji zatim, podela teorija interesa na racionalističke, idealističke i realističke.Racionalističke – počivaju na jednačini javni interes=zajedničke vrednosti. Opšti interes određuje se zajedničkim vrednostima koje dele svi građani. Idealističke - odbacuju sebične grupne interese, a na političke partije gledaju kao na amoralne institucije. Ovde pripadaju američki federalisti.Realističke - odbacuju ideju o jedinstvenom javnom interesu, smatraju da je politika proces uslovljen borbom različitih grupnih interesa. Ovde pripadaju teorije interesnih grupa i pluralističke teorije moći u lokalnim zajednicama.

Teorija interesnih grupa čiji je predtavnik Bentli, na politiku gleda kao na borbu grupa za realizaciju svojih interesa. On poistovećuje grupu i interes, interes povezuje sa delatnošću grupe. Smatra da ne može postojati interes celine, opšti interes društva kao celine, već je realno govoriti samo o grupnim interesima. Za njega je samo društvo celina koju čine različite grupe. Bentlija sledi Truman koji dodaje da je opšti interes samo politički mit.

Pluralističke teorije moći u lokalnim zajednicama uspostavljaju vezu između interesa i moći, i ukazuju na probleme u distribuciji moći u procesima političkog odlučivanja u zajednici. Predstavnici ove teorije su Dal, Benfild. Polaze od pretpostavke da je politička moć u zajednici podeljena na mnogo različitih subjekata – interesnih grupa, čime odbacuju elitistički pristup da svakom lokalnom zajednicom dominira neka grupa – elita. Niko unapred nema prevlast u nekoj zajednici, stuktura moći je promenljiva i nestabilna.

Moć definišu kao mogućnost učestvovanja u donošenju odluka, pa iz toga proističe da se moć može ispitivati tek posle niza donetih odluka.