POLOŽAJ OSOBA SA MENTALNIM SMETNJAMA LIŠENIH …(Petrović, Gajo, 1964: 37). U svakodnevnom životu pod slobodom se najčešće podrazumeva odsustvo spoljašnjih prepreka kretanju

Miloš Janković1 Pregledni članakZamenik zaštitnika građana UDK 316.662:616.89–052 343.263:342.7–056.34 Primljen 02.10.2018. DOI: https://doi.org/10.2298/SOC1804856J

POLOŽAJ OSOBA SA MENTALNIM SMETNJAMA LIŠENIH SLOBODE

Status of persons with mental disability deprived of liberty

APSTRAKT: U ovom članku se analizira položaj osoba sa mentalnim smetnjama lišenih slobode u ustanovama detencije, kao što su psihijatrijske bolnice, zavodi za izvršenje krivičnih sankcija, policijske stanice i najrazličitije ustanove socijalne zaštite domskog tipa (uključujući gerijatrijske ustanove i domove za starija lica). Sagledani su i različiti osnovi i oblici njihovog lišavanja slobode; ukazano je na nedostatke u važećim propisima, njihovu usklađenost sa međunarodnim standardima, kao i na propuste u njihovoj primeni; prikazani su brojni nepovoljni aspekti lišavanja slobode sa kojima se u praksi suočavaju osobe sa mentalnim smetnjama. Posebna pažnja je posvećena okolnosti da su osobe sa mentalnim smetnjama tokom lišenja slobode izložene povećanom riziku od torture i drugih oblika zlostavljanja, što može biti uzročni faktor u nastajanju, odnosno značajan akcelerator u daljem pogoršanju njihove mentalne bolesti.KLJUČNE REČI: lišenje slobode, mentalne smetnje, tortura, zlostavljanje,

detencija, bolest

ABSTRACT: This article analyzes the status of persons with mental disability deprived of liberty in institutions of detention, such as psychiatric hospitals, institutions for the enforcement of criminal sanctions, police stations and various types of social welfare institutions of the home type (including geriatric institutions and homes for the elderlies). Different grounds and forms of their deprivation of liberty were examined and structured; the shortcomings in the current regulations, their compliance with international standards, and the omissions in their implementation, are pointed out; a number of unfavorable aspects of deprivation of liberty are presented, which in practice are faced by people with mental disability. Particular attention is paid to the fact that persons with mental disability are exposed to increased risk of torture and other forms of abuse during their deprivation of liberty, which can be a causative factor in the emergence or a significant promoter in further deterioration of their mental illness.KEYWORDS: deprivation of liberty, mental disability, torture, ill-treatment,

detention, illness

1 [email protected]

Miloš Janković: Položaj osoba sa mentalnim smetnjama lišenih slobode 857

Uvod

Predmet ovog rada je prikaz i analiza položaja osoba sa mentalnim smetnjama lišenh slobode. Osnovno obeležje grupe koja je predmet posmatranja u ovom radu je njihova dvostruka povredivost. Status tih lica je prevashodno opredeljen pripadnošću tradicionalno ranjivoj grupi osoba sa invaliditetom, ali je značajno otežan time što su ujedno lišeni slobode, na taj način što im je često na dugi rok onemogućeno da napuštaju mesta u kojima su smešteni, a u brojnim slučajevima su i fizički sputani. Osim što su izrazito marginalizovani, u društvu nije izgrađen dovoljan nivo empatije koji bi morao biti pretočen u postojanje efikasnog institucionalnog okvira koji bi im jemčio zaštitu osnovnih ljudskih prava. U radu je posebno uzeto u obzir da su osobe sa mentalnim smetnjama tokom lišenja slobode izložene povećanom riziku od torture i drugih oblika zlostavljanja, što može biti uzročni faktor u nastajanju, odnosno značajan akcelerator u daljem pogoršanju njihove mentalne bolesti.

Analiza izložena u ovom radu zasnovana je na neposrednim saznanjima stečenim tokom desetogodišnjeg ostvarivanja mandata Zaštitnika građana u oblasti zaštite prava lica lišenih slobode i višegodišnjeg obavljanja poslova Nacionalnog mehanizma za prevenciju torture. Na osnovu propisanih ovlašćenja i preuzetih dužnosti, autor ovog rada je kao nadležni zamenik Zaštitnika građana kontrolisao zakonitost i pravilnost postupanja prema licima lišenim slobode. Sa svojim timom, u saradnji sa brojnim nevladinim organizacijama i spoljnim ekspertima (većinom lekarima forenzičarima i psihijatrima) kontinuirano je obavljao posete najrazličitijim mestima u kojima se smeštaju lica lišena slobode. To su zatvori, policijske stanice, psihijatrijske ustanove, najrazličitije ustanove socijalne zaštite, kao i centri za azil i prihvatilišta za migrante. Fokus je bio na prevenciji torture i drugih oblika zlostavlanja, u kom pogledu je uočeno da su među licima lišenim slobode naročito ugroženi oni koji imaju izražene mentalne smetnje.2

1. Lišenje slobode

1.1. Šta je lišenje slobode?

Sloboda, poput drugih nama bliskih stanja kao što su sreća, ljubav, uspeh, patnja... predstavlja ono što se svakom čoveku čini bliskim, nešto što je lako doživeti ali i teško objasniti. Pokušaji definisanja pojma slobode traju od davnina. Razvijene su brojne teze o njenom značenju, počevši od shvatanja slobode kao odsustva spoljašnjih prepreka kretanju, slobode kao stanja u kojem subjekt može da deluje bez prisile ili zabrane, slobode kao spoznaje nužnosti, slobode kao ovladavanja nad prirodom i samim sobom, slobode kao mogućnosti delovanja u skladu sa sopstvenom voljom. Uočilo se da sloboda nije monolit, da ona ima sopstvena ograničenja, kao i da je ona nešto što je eksluzivno svojstveno čoveku, kao i da je čovek oganičen slobodom drugog. U tom smislu su i reči

2 Zaštitnik građana / Nacionalni mehanizam za prevenciju torture, Godišnji izveštaj za 2016. godinu, str. 7

858 SOCIOLOGIJA, Vol. LX (2018), N° 4

„Čovek je biće slobode. Nema slobode bez čoveka, ni ljudskosti bez slobode“ (Petrović, Gajo, 1964: 37). U svakodnevnom životu pod slobodom se najčešće podrazumeva odsustvo spoljašnjih prepreka kretanju i činjenju.

U procepu spekulativnog i pojednostavljujućeg pristupa pojmu slobode, kao logičan, problem se javlja i kod određenja šta predstavlja i koji je domašaj „lišenja slobode“. Mnogi će postaviti pitanje da li se „lišenje slobode“ odnosi i na ograničenje slobode misli, izražavanja, veroispovesti, okupljanja ili drugih vidova slobode čoveka. Imajući u vidu postojanje najrazličitijih vidova sobode, radi fokusiranja na predmet našeg posmatranja u daljem tekstu ćemo pod lišenjem slobode smatrati bilo koji oblik zatvaranja ili stavljanja lica u javno ili privatno mesto čuvanja, koje to lice prema odluci sudskog, upravnog ili drugog tela ne može svojevoljno da napusti3. U tom smislu, mestom lišenja slobode smatraćemo „svako mesto u kome se nalaze lica koja su lišena slobode, bilo po osnovu naredbe izdate od strane državnog organa ili na njegov podsticaj, ili uz njenu saglasnost ili pristanak“4. To su najrazličitija mesta, kao što su policijske stanice, zavodi za izvršenje krivičnih sankcija (pritvorske jedinice, vaspitno popravni dom i zavodi/zatvori), psihijatrijske ustanove (specijalne psihijatrijske bolnice, kao i psihijatrijska odeljenja u bolnicama opšteg tipa i kliničkim centrima), ustanove socijalne zaštite domskog tipa (uključujući gerijatrijske ustanove i domove za starija lica), kao i mesta u kojima se nalaze izbeglice/migranti (centri za azil, prihvatni centri za migrante, neformalna mesta njihovog okupljanja) i sl.

1.2. Zlostavljanje i torturaNajznačajnija osobenost ustanova u kojima se smeštaju lica lišena slobode je to

što su dešavanja unutar njih sakrivena od očiju javnosti. One su uglavnom opasane visokim zidovima. U njima se neposredno sučeljava službeno lice kao nosilac moći u odnosu na lice lišeno slobode koje je prema njemu u potčinjenom položaju i potpuno zavisno od njega. Takva situacija je plodno tlo za nastanak zlostavljanja, pa i torture. Takvi slučajevi su uvek mogući, ima ih, a i biće ih. Očigledno je da su tortura i zlostavljanje, kao i svaki drugi zločin, situacionog karaktera, te da su u tom pogledu lica lišena slobode kontinuirano izložena visokom riziku. Takođe, neodgovarajući materijalni uslovi smeštaja i pojedina postupanja nadležnih organa prema licima lišenim slobode koja su rezultat nedostataka u sistemu i predstavljaju lošu praksu koja nije u skladu sa važećim standardima, imajući u vidu njihov intenzitet i trajanje, mogu prerasti, a u pojedinim slučajevima i prerastaju, u ponižavajuće ili nečovečno postupanje, pa i torturu.

Kao i kod teškoća sa kojima se suočavamo pri definisanju „slobode“ i „lišenja slobode“, i pojam „tortura“ ima najrazličitija značenja, odnosno koristi se za označavanje najrazličitijih pojava. Imajući u vidu da se ovde bavimo položajem lica lišenih slobode, u daljem tekstu pod pojmom torture podrazumevamo „svaki akt kojim se jednom licu namerno nanose bol ili teške fizičke ili mentalne patnje u cilju dobijanja od njega ili nekog trećeg lica obaveštenja ili priznanja

3 Opcioni protokol uz Konvenciju UN protiv torture i drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih kazni ili postupaka, član 4, stav 2.

4 ibid, član 4, stav 1.


ili njegovog kažnjavanja za delo koje je to ili neko treće lice izvršilo ili za čije izvršenje je osumnjičeno, zastrašivanja tog lica ili vršenja pritiska na njega ili zastrašivanja ili vršenja pritiska na neko treće lice ili iz bilo kojeg drugog razloga zasnovanog na bilo kom obliku diskriminacije ako taj bol ili te patnje nanosi službeno lice ili bilo koje drugo lice koje deluje u službenom svojstvu ili na njegov podsticaj ili sa njegovim izričitim ili prećutnim pristankom“.5

2. Osobe sa mentalnim smetnjama

U pokušaju da razjasnimo šta podrazumevamo pod ovde relevantnim pojmovima, poseban izazov predstavlja određenje šta su to mentalne smetnje, odnosno koja lica se smatraju osobama sa mentalnim smetnjama. Tu se nameće prethodno pitanje šta je bolest, koje dalje otvara i večnu nedoumicu šta je zdravlje. Imajući u vidu definiciju zdravlja Svetske zdravstvene organizacije po kojoj je zdravlje stanje potpunog fizičkog, mentalnog i socijalnog blagostanja, a ne smo obično odsustvo bolesti ili slabosti6, suočavamo se sa pitanjem granice između zdravog i bolesnog, naročito granice koju određuju prisustvo, odnosno odsustvo mentalnih smetnji, a koje su nekada vrlo zamagljene (Jović, 2015: 6).

Iako u svakodnevnom životu olako cenimo da znamo koje ponašanje je „nenormalno“ ili „ludo“, psihopatologija koja se bavi izučavanjem bolesnog u psihičkom životu (Jović, 2015:5) ne nudi jasne odgovore na ova pitanja. U tom smislu, suočeni sa savremenimm klasifikacijama mentalnih bolesti, može se pretpostaviti da će prema tim kriterijumima, praktično četvrtina svih ljudi na svetu u jednom trenutku u životu dobiti dijagnozu mentalnog poremećaja. Očigledno je da opšteprihvaćeni medicinski model bolesti koji postavlja krutu distinkciju zdravlja od mentalne bolesti, stvarajući dihotomiju u smislu da je osoba ili bolesna ili zdrava, ne uvažava činjenicu da su mnogi simptomi i znaci mentalnih poremećaja deo svakodnevnog životnog iskustva, odnosno da se sreću kod osoba koje se označavaju „zdravim“ (Kecmanović, 2008).

2.1. Ko su osobe sa mentalnim smetnjama?Poimanje mentalne bolesti odvojeno od socijalnih aspekata, dovelo je do

toga da se osobe sa mentalnim invaliditetom definišu na osnovu svoje bolesti, odnosno dijagnoze, smeštaju se u “totalne ustanove”, oduzimaju im se prava i moć, što dovodi do njihove “civilne smrti” (Gofman, 2011: 5).

S druge strane, evidentni su uticaji raznoraznih neprimerenih socijalnih, pa i političkih faktora koji su opredeljivali šta je mentalna bolest. Tako na primer, opštepoznato je da je zalaganje za komunizam u SAD sredinom prošlog veka smatrano duševnom bolešću, a da su u isto vreme u SSSR-u u duševnim bolnicama lečeni kritičari komunizma. Apsurdnost se ogleda i u vezi homoseksualnosti koja je do skoro smatrana za duševnu bolest, dok se danas u mnogim krugovima upravo takvo mišljenje smatra za simptom duševne bolesti zvane homofobija.

5 Konvencija protiv torture i drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih kazni i postupaka, član 1, stav 1.

6 http://www.who.int/features/factfiles/mental_health/en/


Respektujući problem definisanja mentalne bolesti i njenog razgraničenja od mentalnog zdravlja, svesni problema koje nam može izazvati pojednostavljivanje, radi fokusiranja na predmet našeg posmatranja u daljem tekstu pod osobama sa mentalnim smetnjama podrazumevaćemo osobe koje imaju kompromitovanu sposobnost rasuđivanja. Uvažavajući danas važeće klasifikacije mentalnih poremećaja, to bi mogli biti oboleli od hroničnog psihotičnog poremećaja – shizofrenije, shizotipskih poremećaja i sumanutih poremećaja iz grupe F20-F297, kao i drugih mentalnih poremećaja koji zahtevaju intenzivan psihijatrijski tretman8.

2.2. Stigmatizacija i kriminalizacija osoba sa mentalnim smetnjamaOdnos društva prema osobama sa mentalnim smetnjama pokazuje se kroz

najrazličitije oblike njihove stigmatizacije i diskriminacije. Društvena izolacija ovih lica je prepoznata kao delotvorni i isključivi način njihove kontrole (Ljubičić, 2016: 58). U ostvarivanju Ustavnih jemstava o jednakosti svakog pojedinca9 i zabrani diskriminacije po osnovu psihičkog invaliditeta10 nedosledan je i sam Ustav, kao i brojni propisi, čije sprovođenje u praksi, uz njihovu pogrešnu primenu, dovodi osobe sa mentalnim smetnjama u naročito težak položaj. Mogli bi zaključiti da osobe sa mentalnim smetnjama predstavljaju najugroženiju grupu u našem društvu.

Otežavajuću okolnost predstavlja i činjenica da mentalno oboljenje u našem društvu predstavlja sramotu, nasledno obeležje porodice sa čijim članovima ne treba imati potomstvo, a posebno je izraženo shvatanje o opasnosti osoba sa mentalnim smetnjama po bezbednost ostalih građana. Naime, na vesti o izvršenju nekog svirepog ili masovnog ubistva, javnost će to odmah okarakterisati kao delo „ludaka“, a mediji će se truditi da ukažu na psihijatrijsku pozadinu slučaja. Predrasude javnosti o tome da teške zločine sa elementima nasilja po pravilu čine duševno poremećene osobe, niko ne može sa uspehom da opovrgne, uprkos činjenici da su samo 4% od ukupnog broja duševnih bolesnika registrovani kao izvršioci nekog prestupa, dok u ukupnoj masi kriminaliteta sudeluju sa beznačajnih 1% (Mrvić Petrović, 2007: 39)

2.3. Izopštavanje osoba sa mentalnim smetnjama iz društva u stacionarne ustanove

Shodno predrasudama da osobe sa mentalnim smetnjama predstavljaju opasnost po bezbednost svih ostalih građana, prisutna su javna zagovaranja da se svi izmeste iz zajednice, odnosno da se trajno smeštaju u psihijatrijske bolnice, po sistemu „sve ludake u ludnice“. Takve populističke ideje, poput zalaganja za vraćanje smrtne kazne i uvođenje hemijske kastracije počinilaca seksualnih prestupa, promovisane u cilju zaštite navodnog opšteg interesa, zahvaljujući osporavanju od strane stručne javnosti nisu inkorporirane u naš pravni sistem.

7 Svetska zdravstvena organizacija, 2010, Deseta revizija Međunarodne statističke klasifikacije bolesti i srodnih zdravstvenih problema, str.311–316

8 Zaštitnik građana, Misljenje 12–3077/13, fn:1 9 Ustav Republike Srbije („Sl. glasnik RS“, br. 98/2006), član 1910 ibid, član 21


Međutim, u praksi postoji drugi motiv za izopštavanje osoba sa mentalnim smetnjama, koji se efektivno ostvaruje u odnosu na veliki broj lica, a rukovođen je isključivo ličnim interesima pojedinaca, često i članova njihovih porodica. Koristeći ovlašćenja staraoca, oni uklanjaju osobu sa mentalnim smetnjama iz svog okruženja trajno je smeštajući u stacionarnu ustanovu (psihijarijsku bolnicu ili ustanovu socijalne zaštite domskog tipa, uključujući gerontološke ustanove ili domove za stare) i preuzimaju na sebe korišćenje njene celokupne imovine. Osim toga, spokojni su da u međuvremenu neće biti lišeni nasledstva na toj imovini, imajući u vidu da je ostavilac koji je potpuno lišen poslovne sposobnosti deklarisan kao nesposoban za rasuđivanje, te time ujedno lišen i testamentalne sposobnosti. Ovde treba ukazati i da su česte situacije da staraoci obezbeđuju svoje imovinske interese nekim pravnim poslom (npr. ugovorom o doživotnom izdržavanju) zaključenim pre momenta potpunog lišenja poslovne sposobnosti, odnosno utvrđivanja nesposobnosti za rasuđivanje lica čiji su oni staraoci.

2.4. Civilna smrt osoba sa mentalnim smetnjamaUstav Republike Srbije jemči ljudska i manjinska prava11 u cilju ostvarenja

pune slobode i jednakosti svakog pojedinca12 i proklamuje da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, kao i da je zabranjena svaka diskriminacija, između ostalog i po osnovu psihičkog invaliditeta13. Međutim, sagledavajući položaj osoba sa mentalnim smetnjama u našem društvu, ustanovićemo da se u tom pogledu ustavna jemstva ne ostvaruju u zadovoljavajućem obimu. Navedeno se ogleda i u tome što je u praksi veliki broj lica sa mentalnim smetnjama potpuno lišen poslovne sposobnosti, čije krajnje posledice u određenim slučajevima možemo označiti kao njihovu „civilnu smrt“.

Naime, u važećim propisima zadržan je prevaziđeni režim „zamenskog odlučivanja“, po kome se osobi sa mentalnim invaliditetom: oduzima mogućnost da shodno sopstvenoj volji (želji, htenju) donosi odluke koje se nje tiču, nameće joj se neko drugi ko donosi odluke umesto nje, uključujući i suprotno njenoj volji, a odluka druge osobe je zasnovana na onome što se smatra objektivnim „najboljim interesom“, a ne na njenoj autentičnoj volji i sklonostima (Nuala, Auer i Braithwaite, 2014: 29).

Lišenje poslovne sposobnosti regulisano je Porodičnim zakonom. Propisano je da punoletno lice koje zbog bolesti ili smetnji u psiho-fizičkom razvoju nije sposobno za normalno rasuđivanje, te zbog toga nije u stanju da se samo stara o sebi i o zaštiti svojih prava i interesa, može biti potpuno lišeno poslovne sposobnosti14.

Lišavanja poslovne sposobnosti dobija znatno veću dimenziju time što okolnost da je neko potpuno lišen poslovne sposobnosti (odnosno sposobnosti da izjavama svoje volje zaključuje pravne poslove i preduzima druge pravne radnje) prerasta u pravno relevantnu činjenicu kojom se drugim propisima takvo lice lišava i drugih oblika sposobnosti, između ostalog i političke sposobnosti.

11 ibid, član 1812 ibid, član 1913 ibid, član 2114 Porodični zakon („Sl. glasnik RS“, br. 18/2005, 72/2011 – dr. zakon i 6/2015), član 146


Naime, Ustavom je propisano je da svaki punoletan, poslovno sposoban državljanin ima pravo da bira i da bude biran.15 Iz navedenog proističe da kada se osoba liši poslovne sposobnosti ona automatski gubi i opšte pravo građanina da bira i da bude biran. Isključivanjem svih osoba lišenih poslovne sposobnosti iz izbornog procesa ta lica, uprkos proklamovanom ustavnom načelu o jednakosti svakog pojedinca16 i jednakosti svih pred Ustavom i zakonom17 gube političku sposobnosti, čime prestaju da budu subjekti političkog života.

Navedeno nije u skladu sa odredbama Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom po kojoj osobe sa invaliditetom treba: da ostvaruju svoj pravni kapacitet ravnopravno sa drugima u svim aspektima života18; da im se garantuju prava i mogućnost da ih uživaju na ravnopravnoj osnovi sa drugima; da imaju mogućnost da glasaju i budu birane; da im se omogući slobodno izražavanje volje kao birača, te i u tom cilju, gde je to potrebno, na njihov zahtev, omogućiti da im osoba po njihovom izboru pruži pomoć prilikom glasanja19. Ono nije u skladu ni sa Preporukom Komiteta ministara Saveta Evrope po kojoj države članice treba da obezbede da nijednoj osobi sa invaliditetom ne bude uskraćeno pravo da glasa ili da se kandiduje na izborima iz razloga invaliditeta20.

U vezi napred navedenog treba uzeti u obzir i mišljenje Venecijanske komisije da je lišavanje izbornog prava prihvatljivo pod uslovim da je propisano zakonom, da se poštuje princip proporcijalnosti i da odluku zasnovanu na postojanju mentalne smetnje u svakom pojedinačnom slučaju donosi sud 21, kao i stav Evropskog suda za ljudska prava da samo građani koji su u stanju da procene posledice svojih odluka i da naprave svesne i razumne odluke mogu da učestvuju u pitanjima od javnog značaja ali da to ne podrazumeva automatsko ukidanje prava na glasanje22.

Oduzimanje prava glasa bez posebnog sudskog vrednovanja i utemeljeno isključivo na mentalnom invaliditetu ne može se smatrati usklađenim sa legitimnom osnovom za ograničenje prava glasa. Neophodno je da postoji veza između mentalne bolesti i biračke sposobnosti. Ukoliko takve veze nema, a mentalno stanje u kome se lice nalazi ne onemogućuje ga da odlučuje o političkim pitanjima, nema razloga za lišenje biračkog prava (Nastić, 2015:143).

15 ibid, član 52, stav 1.16 ibid, član 1917 ibid, član 2118 Konvencija UN o pravima osoba sa invaliditetom, član 12, stav 219 ibid, član 2920 Komitet ministara Saveta Evrope, 2006, Preporuka br. R(2006)5 vladama članicama o

Akcionom planu Saveta Evrope za unapređenje prava i punog učešća osoba sa invaliditetom u društvu t. 3.1.

21 Venecijanska komisija, Mišljenje br. 190/2002 na Kodeks dobre prakse u pitanjima izbora t.1.1.d

22 Evropski sud za ljudska prava, 2010, Alajos Kiss protiv Mađarske, br. predstavke 38832/06, t.38 i 42


3. Specifičnosti položaja osoba sa mentalnim smetnjama lišenih slobode

Među licima lišenim slobode veliki je broj osoba sa mentalnim smetnjama, kao i onih čije mentalno stanje se nalazi na maglovitoj granici između zdravog i bolesnog. Mnogi od njih su već imali mentalne smetnje u momentu lišenja slobode, dok su drugi oboljevali od mentalnih oboljenja tokom lišenja slobode. Uočljivo je da izopštavanje i brojna ograničenja koja sa sobom nosi lišenje slobode, predstavljaju spoljašnji traumatski agens koji može u većoj ili manjoj meri, biti uzrok ili uzročni faktor kako u nastajanju, tako i u razvoju mentalne bolesti. Značajan akcelator u tom pogledu predstavlja okolnost da su tokom lišenja slobode osobe sa mentalnim smetnjama izložena povećanom riziku od neposrednog zlostavljanja, pa i torture.

3.1. Položaj pacijenata sa mentalnim smetnjama lišenim slobode

Na stacionarnom lečenju u psihijatrijskim ustanovama u Srbiji se nalazi oko 5000 pacijenata, smeštenih u specijalnim psihijatrijskim bolnicama u Kovinu, Vršcu, Gornjoj Toponici kod Niša i Novom Kneževcu, kao i u psihijatrijskim odeljenjima kliničkih centara i opštih bolnica. U najvećem broju slučajeva nemaju mogućnost da po sopstvenoj volji napuste ustanovu. Uglavnom su zaključani u okviru odeljenja, neki u svojim sobama, a prema njima se i primenjuju i restriktivnija ograničenja, u vidu fizičkog sputavanja, kako manuelnog, tako i mehaničkog vezivanjem, kao i izolacija. Neke ustanove primenjuju i kontraverznu elektrokonvulzivnu terapiju. U pojedinim specijalizovanim ustanovama značajan broj osoba sa mentalnim poremećajima smešten je na neprimereno dug rok, koji otvara pitanje opravdanosti koncepta kontinuiranog stacionarnog lečenja u bolnici koje traje godinama, nekada preko deset godina, a u pojedinim slučajevima i do kraja života. Osim toga, materijalni uslovi smeštaja i drugi životni uslovi, između ostalog i oni koji se odnose na privatnost, u većini psihijatrijskih ustanova nisu u skladu sa važećim standardima. Uglavnom se ne ostvaruje individualizovan tretman, lečenje se zasniva na farmakološkom pristupu, uz izostanak neophodnih psihosocijalnih aktivnosti.

U primeni mere fizičkog sputavanja Zaštitnik građana je utvrdio brojne nedostatke koje je neophodno otkloniti, uz primenu zaštitnih mehanizama navedenih u upućenim preporukama23.

U psihijatrijskim ustanovama je važećim propisima dozvoljena izolacija pacijenata24. Zakon takvo postupanje ne označava kao medicinsku meru, niti upućuje da je usmereno na lečenje, ni da ima terapeutsko opravdanje, već je određuje kao preventivnu meru čija je svrha otklanjanje potencijalne opasnosti od postupaka lica sa mentalnim smetnjama. Međutim, ta svrha se može postići na drugi način, uz manje ograničenje prava, i bez zadiranja u elementarna i

23 Zaštitnik građana, 2015.Preporuka 61–1885/14, http://zastitnik.rs/index.php/lang-sr/2012–02–07–14–03–33/3731–2015–03–13–12–55–24, 06.04.

24 Zakon o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama („Sl. glasnik RS“, br. 45/2013), čl.46–54


opšteprihvaćena prava, kao što je Ustavom zajemčeno pravo na neprikosnovenost ljudskog dostojanstva i dužnost svih da ga poštuju, kao i pravo na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, uključujući zabranu mučenja i zlostavljanja.25 Postojeće rešenje Zakona prevazilazi obim neophodnog da se ustavna svrha organičenja prava zadovolji u demokratskom društvu i neopravdano zadire u suštinu napred navedenih zajemčenih prava. Specijalni izvestilac UN za torturu ukazao je da izolacija osoba sa mentalnim smetnjama, u bilo kom trajanju, predstavlja surovo, nečovečno ili ponižavajuće postupanje i da države treba da ukinu meru usamljenja prema osobama sa mentalnim smetnjama26, a Potkomitet UN za prevenciju torture je uputio preporuku da uopšte ne treba vršiti izolaciju osoba sa mentalnim smetnjama.27.

3.1.1. Lišenje slobode „dobrovoljno smeštenih“ pacijenataU uvodnim odredbama Zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama

propisano je da „dobrovoljni smeštaj“ predstavlja smeštaj lica sa mentalnim smetnjama u psihijatrijsku ustanovu uz njegov pristanak, a da „pristanak na smeštaj“ predstavlja slobodno izraženu volju lica sa mentalnim smetnjama na smeštaj u psihijatrijsku ustanovu, radi primene određene medicinske mere.28 U posebnoj glavi Zakona koja se odnosi na „dobrovoljni smeštaj“ propisano je i da se lice sa mentalnim smetnjama koje može da razume svrhu i posledice smeštaja u psihijatrijsku ustanovu i koje je na osnovu toga sposobno da donese odluku o pristanku na smeštaj, može uz pismeni pristanak, smestiti u psihijatrijsku ustanovu. Zakon naglašava da je psihijatar obavezan da utvrdi sposobnost tog lica za davanje pristanka na smeštaj.29

Analizom postupaka „dobrovoljnih smeštaja“ u psihijatrijske ustanove, može se zaključiti da je sporan veliki broj izjava pacijenata o njihovom „pristanaku na smeštaj“. Pre svega, otvara se pitanje da li je, odnosno u kojoj meri je izjava pacijenta sa metnalnim smetnjama bila pravno relevantna u momentu prijema. Ovo je veoma indikativno u slučajevima smeštanja u psihijatrijsku ustanovu pacijenata sa teškim mentalnim poremećajem, naročito onih za koje je konstatovano da su primljeni u stanju naročite uznemirenosti i prema kojima je odmah po prijemu primenjena mera fizičkog sputavanja vezivanjem. Slikovit primer je prikazan u aktu Zaštitnika građana, u kom je utvrđeno da je lice koje je u psihijatrijsku bolnicu dovedeno od strane policije i hitne pomoći zbog narušavanja javnog reda i mira, u izuzetno agitiranom stanju, primljeno na lečenje u bonicu kao dobrovoljno hospitalizovani pacijent, i to na osnovu navodno datog „pristanaka na smeštaj“. Zaštitnik građana je zauzeo stanovište da, imajući u vidu psihičko stanje te osobe, u momentu prijema njena eventualno izjavljena volja nije bila relevantnna, odnosno da nije mogla predstavljati saglasnost na hospitalizaciju. U prilog tome je

25 Ustav Republike Srbije, član 23, stav 1 i član 25.26 Specijalni izvestilac UN za torturu, Privremeni izveštaj Generalnom sekretaru /2011/,

[A/66/268 (2011)], t. 68, 78 i 86.27 Potkomitet UN za prevenciju torture, Izveštaj o poseti Paragvaju /2010/, [CAT/OP/PRY/1

(2010)], t. 185.28 Zakon o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama, član 2, tačka 8.29 ibid, član 20, stav 1 i stav 2.


i konstatovana okolnost da je ista odmah po prijemu zaključana i fizički sputana. Bolnici je upućena preporuka da se ubuduće prinudno hospitalizuju agitirana lica koja usled mentalnih smetnji ozbiljno i direktno ugrožavaju sopstveni život ili zdravlje ili bezbednost, odnosno život ili zdravlje ili bezbednost drugog lica, a dovedena su od strane policije i hitne pomoći.30

Osim toga, iz razgovora sa pacijentima, kao i osobljem psihijatrijskih ustanova, može se zaključiti da su u velikom broju slučajeva obrasci o „pristanku na smeštaj“ bili potpisani od strane pacijenata više sati ili dana nakon njihovog prijema u ustanovu, iako im u momentu psihičko stanje nije omogućavalo da daju bilo kakvu saglasnost ili su se tada tome izričito protivili. Apsurdnost navedenog je posebno u tome što su takva lica, iako shodno dokumentaciji „dobrovoljno smeštena“, uglavnom zaključana, odnosno faktički lišena slobode. Očigledno je da je dosadašnji trend bio da se smeštaj osoba sa mentalnim smetnjama u psihijatrijsku bolnicu u što većem broju slučajeva prikaže kao dobrovoljan, umesto da se, ako su se stekli potrebni uslovi, te osobe prinudno hospitalizuju i na taj način im se učine raspoloživim brojni zaštitni mehanizmi njihovog položaja. Ohrabruje da se poslednjih godina takav trend menja.

Kao što je već rečeno, veliki broj lica sa mentalnim smetnjama, iako su prema postojećoj dokumentaciji „dobrovoljno smeštena“ u psihijatrijsku ustanovu, nalazi se u zatvorenim odeljenjima. Drže se zaključana i ograničena im je sloboda kretanja. Iz navedenog proističe da su ta lica na osnovu datog „pristanka na smeštaj“ u psihijatrijsku ustanovu, odnosno sopstvene saglasnosti, faktički lišena slobode. Na taj način se povređuje suština ljudskog prava na slobodu, koje je neotuđivo i koga se niko ne može odreći. Ako je pacijent dao saglasnost na smeštaj i/ili pristanak na medicinsku meru to ne znači, niti može značiti, da ga je po tom osnovu dozvoljeno lišiti slobode – npr. zaključati ili vezati.

Pacijentu koji je “dobrovoljno hospitalizovan” mora biti omogućeno da kada poželi napusti ustanovu, uz poštovanje pravila koja se odnose na vreme i postupak otpusta iz bolnice. Navedeno ne zadire u ovlašćenje i dužnost dežurnog psihijatra da u toj situaciji pacijenta zadrži na smeštaju u ustanovi shodno odredbama kojima su propisani uslovi i postupak „zadržavanja bez pristanka“ (prinudna hospitalizacija)31. Naime, ukoliko dežurni psihijatar proceni da bi otpust iz bolnice dobrovoljno smeštenog pacijenta stvorio ozbiljnu opasnost po njegov, ili život ili zdravlje ili bezbednost drugog lica, dužan je da to lice zadrži u psihijatrijskoj ustanovi, poštujući propisanu proceduru za smeštaj bez pristanka. Napred navedeno zadržavanje treba da traje samo dok postoje zdravstveni razlozi za zadržavanje bez pristanka32.

3.1.2. Lišenje slobode pacijenata smeštenih na zahtev trećeg licaZakonom o o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama, u odredbama o

„dobrovoljnom smeštaju“ u psihijatrijsku ustanovu, propisano je da se lice sa mentalnim smetnjama koje nije sposobno da dâ pristanak, može smestiti u psihijatrijsku ustanovu i na zahtev i uz pismeni pristanak trećeg lica, odnosno

30 Zaštitnika građana, 2015, Preporuka 12–907/1231 Zakon o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama, čl. 26.32 ibid, čl. 21, stav 1 i 3.


člana uže porodice ili zakonskog zastupnika33. Apsurd je da kod takvog vida smeštaja, označenog kao „dobrovoljan smeštaj“, nije predviđeno da se na bilo koji način konsultuje volja lica koje se navodno „dobrovoljno smešta“ (Janković, 2015: 70). Navedeno zakonsko rešenje nije u skladu sa Konvencijom UN o pravima osoba sa invaliditetom, posebno sa Stavovima iz Opšteg komentara br. 1 Komiteta za prava osoba sa invaliditetom iz 2014. godine. Nesumnjivo je da je ovakvim normativnim rešenjem zadržan prevaziđeni princip odlučivanja umesto osobe sa invaliditetom. Umesto ovog „zamenskog odlučivanja“ trebalo bi da bude ustanovljeno postupanje koje predstavlja „potpomognuto odlučivanje“, tako da se osobi sa invaliditetom pruži podrška da sama donese odluku. Paradigmu procene „najboljeg interesa“ treba zameniti paradigmom zasnovanom na „najboljem tumačenju volje i sklonosti“ (Nuala, Auer Braithwaite, 2014: 25).

Osim napred navedenog, zabrinjavajuće je da je veliki broj lica sa mentalnim smetnjama koja su smeštena u psihijatrijsku ustanovu na zahtev i uz pismeni pristanak članova njihove uže porodice ili njihovih zakonskih zastupnika, uglavnom smešten u zatvorenim odeljenjima. Oni se drže zaključani i ograničena im je sloboda kretanja. Na taj način se povređuje suština ljudskog prava na slobodu, koje je neotuđivo i koga se niko ne može odreći, a posebno se ne može uskratiti na osnovu volje trećeg lica (Janković, 2015: 70).

Smeštanje lica sa mentalnim smetnjama u psihijatrijsku ustanovu na zahtev trećeg lica ne može se klasifikovati kao „dobrovoljni smeštaj“ ukoliko je pacijant u psihijatrijskoj ustanovi zaključan, odnosno ako nije u mogućnosti da je napusti kad god poželi. U praksi takav vid smeštanja može predstavljati ostvarivanje skrivenog interesa trećeg lica, a ne postupanje koje je motivisano potrebom za psihijatrijskim lečenjem. Reči psihijatra izgovorene tokom posete tima Nacionalnog mehanizma za prevenciju torture psihijatrijskoj bolnici u Gornjoj Toponici su upozoravajuće: „Koga jednom prime u psihijatrijsku bolnicu na osnovu zahteva staratelja i saglasnosti doktora, taj do kraja života zavisi od njihovih dogovora“ (Janković, 2015: 71).

Okolnost da se određeno lice smešta i drži zatvoreno u psihijatrijskoj ustanovi na osnovu volje trećeg lica, sama po sebi otvara pitanje opravdanosti svrhe takvog postupanja. Naročito, što za takvo smeštanje, koje je primenom neke vrste pravničke akrobatike u zakonu određeno kao „dobrovoljan smeštaj“, nije postavljen uslov koji postoji kod prinudne hospitalizacije (koja podrazumeva lišenje slobode) – a to je da lice ugrožava sopstveni život ili zdravlje ili bezbednost, odnosno život ili zdravlje ili bezbednost drugog lica. Navedeno u praksi predstavlja neodrživo izbegavanje niza zaštitnih mehanizama koji su ustanovljeni za situacije kada se lišavanja slobode vrši iz razloga i po proceduri propisanoj zakonom, pre svega, izbegava se odlučujuća uloga suda koja postoji u postupku prinudne hospitalizacije. To znači da se zadržanom licu uskraćuje da u najkraćem roku bude izveden pred sudiju, da aktivno učestvuje u postupku, da ima pravo da angažuje advokata i obavesti lice po svom izboru, da odluka suda bude zasnovana na mišljenju nezavisnog veštaka-psihijatra, da mu odluka bude dostavljena, da ima mogućnost da uloži pravni lek na tu odluku, kao i da se ta odluka periodično preispituje.

33 ibid, član 20, stav 4.


Ukoliko je smeštanje u psihijatrijsku ustanovu zaista nužno, odnosno ako lice ugrožava sopstveni život ili zdravlje ili bezbednost, odnosno život ili zdravlje ili bezbednost drugog lica, kao i ako ne postoje manje restriktivni načini, onda je takvo lice neophodno prinudno hospitalizovati, a pristanak člana uže porodice ili zakonskog zastupnika tim povodom je irelevantan.

3.1.3. Lišenje slobode prinudnom hospitalizacijomLišavanje osoba sa mentalnim smetnjama prinudnom hospitalizacijom u

psihijatrijskim ustanovama jedan je od kontraverznih i kompleksnih etičkih i pravnih problema (Petrušić, 2007:26) U uvodnim odredbama Zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama utvrđeni su pojmovi „zadržavanje bez pristanka“ i „smeštaj bez pristanka“34. Odrednica „zadržavanje bez pristanka“ navodi na pomisao da može postojati pristanak na zadržavanje, odnosno na lišenje slobode. To je u suprotnosti sa suštinom ljudskog prava na slobodu, koje je neotuđivo, koga se niko ne može odreći. Kao što je ranije rečeno, akt lišenja slobode predstavlja bilo koji oblik zatvaranja ili stavljanja u privatno ili javno mesto čuvanja po odluci sudskog, upravnog ili drugog tela35, što je po logici stvari protivno volji lica lišenog slobode. U tom smislu, zadržavanje podrazumeva akt prinude u odnosu na određeno lice, i po svojoj suštini ne zavisi od saglasnosti zadržanog lica. Naime, i kada bi takav pristanak faktički postojao – ne bi bio pravno relevantan.

Zakon propisuje da lice sa mentalnim smetnjama za koje doktor medicine ili psihijatar proceni da, usled mentalnih smetnji, ozbiljno i direktno ugrožava sopstveni život ili zdravlje ili bezbednost, odnosno život ili zdravlje ili bezbednost drugog lica, može se smestiti u psihijatrijsku ustanovu bez svog pristanka, samo ukoliko nisu na raspolaganju manje restriktivni načini za pružanje zdravstvene zaštite, odnosno samo kada je to jedini način da mu se obezbedi neophodna medicinska mera i koja traje samo dok traju zdravstveni razlozi za zadržavanje bez pristanaka ili smeštaj bez pristanka36.

Položaj prinudno hospitalizovanog pacijenta jemči se Zakonom kroz niz zaštitnih mehanizama. Naime, psihijatar koji primi pacijenta dužan je da bez odlaganja izvrši njegov pregled, kako bi utvrdio da li postoje zdravstveni razlozi za njegovo stacionarno lečenje. Psihijatar koji je doneo odluku o zadržavanju lica dužan je da obrazloženje te odluke upiše u medicinsku dokumentaciju, da tu odluku na prigodan način saopšti i obrazloži licu zadržanom bez pristanka i upozna ga sa razlozima i ciljevima takvog zadržavanja, kao i da ga pouči o njegovim pravima i dužnostima. Dalje, ustanova u kojoj je lice zadržano dužna je da organizuje njegov hitan konzilijarni pregled. Najkasnije prvog radnog dana po prijemu, konzilijum ustanove odlučiće da li će se to lice zadržati na daljem bolničkom lečenju, ili će biti otpušteno. Psihijatrijska ustanova dužna je da u roku od 24 sata od dana konzilijarnog pregleda dostavi sudu obaveštenje o zadržavanju lica, zajedno sa medicinskom dokumentacijom, kao i obrazloženje o

34 Zakon o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama, član 2, tačke 10 i 11.35 Opcioni protokol uz konvenciju protiv torture, član 4, stav 2.36 Zakon o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama, član 21.


zdravstvenim razlozima zadržavanja. Ustanova je dužna da to obaveštenje dostavi bez odlaganja i zadržanom licu, njegovom zakonskom zastupniku ukoliko je poznat, jednom od članova uže porodice, kao i nadležnom organu starateljstva. Konačnu odluku o zadržavanju lica sa mentalnim smetnjama u psihijatrijskoj ustanovi donosi sud, u postupku koji je hitan. U sudskom postupku, lice o čijem zadržavanju se odlučuje ima sva prava stranke u vanparničnom postupku. Ročištu može da prisustvuje i punomoćnik lica sa mentalnim smetnjama, a sud može da dopusti da ročištu prisustvuje, pored članova uže porodice lica sa mentalnim smetnjama, i lice u koje ono ima poverenja. Sud je dužan da pre donošenja odluke o zadržavanju u psihijatrijskoj ustanovi održi ročište i sasluša lice sa mentalnim smetnjama o čijem zadržavanju odlučuje, kao i da pribavi nalaz i mišljenje psihijatara – sudskog veštaka o opravdanosti zadržavanja. Odluka o zadržavanju mora biti na ograničeno vreme.37

Posebnu pažnju treba obratiti na Zakonom propisane rokove koji se odnose na zadržavanje, odnosno smeštaj bez pristanka u psihijatrijsku ustanovu. Kada utvrdi da postoje zdravstveni razlozi za stacionarno lečenje i zadržavanje bez pristanka, psihijatar je dužan da bez odlaganja donese odluku o zadržavanju bez pristanka lica sa mentalnim smetnjama.38 Po prijemu lica sa mentalnim smetnjama u psihijatrijsku ustanovu, najkasnije prvog radnog dana, konzilijum psihijatrijske ustanove odlučiće da li će se ovo lice zadržati na daljem bolničkom lečenju, ili će biti otpušteno39. Psihijatrijska ustanova koja je zadržala bez pristanka lice sa mentalnim smetnjama, dužna je da u roku od 24 sata od dana konzilijarnog pregleda dostavi nadležnom sudu obaveštenje o njegovom zadržavanju.40 Sud je dužan da u roku od tri dana od dana prijema obaveštenja o zadržavanju, održi ročište u psihijatrijskoj ustanovi u kojoj je zadržano lice sa mentalnim smetnjama, sasluša lice o čijem zadržavanju odlučuje i donese odluku.41

Ustavom je određeno da lice lišeno slobode bez odluke suda mora bez odlaganja, a najkasnije u roku od 48 časova, biti predato nadležnom sudu, u protivnom se pušta na slobodu42. Dalje, propisano je i da lice uhapšeno bez odluke suda, odnosno lice uhapšeno na osnovu odluke suda koje nije saslušano, mora biti bez odlaganja, a najkasnije u roku od 48 časova, predato nadležnom sudiji za prethodni postupak ili ako se to ne dogodi, pušteno na slobodu43.

Iz navedenog proističe da će se, za razliku od uhapšenog ili zadržanog lica od strane policije, odnosno tužioca, koje mora biti izvedeno pred sud najkasnije u roku od 48 sati, osoba sa mentalnim smetnjama koja je npr. pred vikend zadržana od strane psihijatra susresti sa sudijom tek nakon nedelju dana. Ukoliko se to dešava i u vreme neradnih dana praznika, taj period će biti još duži. Navedenom je u velikoj meri doprinelo uvođenje roka vezanog za relativnu okolnost („prvog

37 Ibid, članovi 23 – 3238 Ibid. član 24, stav 1.39 Ibid, član 24. stav 4.40 Ibid. član 25. stav 2.41 Ibid. član 29.42 Ustav Republike Srbije, član 29, stav 2.43 Zakonik o krivičnom postupku, čl.69, st. 2.


radnog dana“44), kao i roka u kome se kombinuje računanje na dane i sate („24 sata od dana“45). Očigledno je da Zakonom treba propisati da osoba sa mentalnim smetnjama koja je zadržana od strane psihijatra mora biti izvedena pred sud najkasnije u roku od 48 sati. Naime, ako se ustavom zajamčeni „zaštitni“ rok od 48 sati odnosi na zadržana lica za koja postoje osnovi sumnje da su izvršila krivično delo, nejasno je zašto taj rok ne bi bio primenjen i na osobe sa mentalnim smetnjama koje treba prinudno hospitalizovati (Janković, 2015: 73).

Napred je ukazano da Zakon propisuje niz mehanizama za zaštitu prava lica u postupku prinudne hospitalizacije. Jedan od njih je da pre donošenja odluke o zadržavanju, odnosno smeštanju u psihijatrijsku ustanovu, sud pribavlja pismeni nalaz i mišljenje psihijatara sa liste stalnih sudskih veštaka o tome da li je zadržavanje opravdano.46 U praksi, sudovi kao veštake uglavnom angažuju psihijatre koji su zaposleni u psihijatrijskim ustanovama u kojima je pacijent zadržan. To znači da kao veštaci u sudskom postupku postupaju lica koja su zaposlena u ustanovi koja je predlagač u tom postupku. Okolnost da se za veštake određuju psihijatri koji pacijenta nisu primili na lečenje, odnosno koji ne rade na odeljenju na kom je smešteno lice čija prinudna hospitalizacija je predložena, ne predstavlja zadovoljavajuće jemstvo nepovezanosti veštaka ni sa jednom stranom u postupku. Imajući u vidu da osobe sa mentalnim smetnjama retko ulažu žalbe ili druge pravne lekove, a da sudovi uprkos svojoj obavezi o tome ne vode računa, trebalo bi izričito propisati da za veštaka u sudskom postupku neće biti određen psihijatar zaposlen u psihijatrijskoj ustanovi koja je podnela predlog za prinudnu hospitalizaciju (Janković, 2015: 73).

3.2. Položaj osoba sa mentalnim smetnjama lišenim slobode na izvršenju krivičnih sankcija

Pojedine osobe sa mentalnim smetnjama su lišene slobode jer su dovedene u vezu sa izvršenjem kažnjivog dela. To su lica koja se shodno odluci suda smeštaju u zavodima za izvršenje krivičnih sankcija, i to na izvršenju mere pritvora, kazne zatvora, maloletničkog zatvora, mere upućivanja u vaspitno-popravni dom, kao i mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja47.

Po dostupnim podacima, u zavodima za izvršenje krivičnih sankcija je tokom 2012. godine48 bilo smešteno ukupno 38.067 lica, od kojih 18.858 sa mentalnim poremećajima49, odnosno 49,5%, dok su za istovetan broj lica lišenih slobode tokom prethodne, 2011. godine mentalni poremećaji dijagnostifikovani kod 27.202 lica50, odnosno 71,5%. Navedeni statistički podaci govore o izuzetno velikom broju osoba sa mentalnim smetnjama u zatvorima Srbije, nesrazmernom u odnosu na opštu populaciju.

44 Zakon o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama, član 24. stav 4.45 Ibid, član 25. stav 2.46 Ibid. član 32.47 Zakon o izvršenju krivičnih sankcija, čl. 1248 To su poslednji javno objavljeni podaci Uprave za izvršenje krivičnih sankcija49 Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, 2013, Godišnji izveštaj o radu za 2012. godinu 50 Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, 2012, Godišnji izveštaj o radu za 2011. godinu


Kao što je već napred navedeno, brojni nepovoljni aspekti lišavanja slobode mogu dovesti do trauma koje mogu da prouzrokuju nastanak ili pogoršanje mentalne bolesti. Ovo naročito u sitaciji kada se lice nalazi u pritvoru, često opterećeno bezobzirnim povredama pretpostavke nevinosti putem medija. Slično je i sa osuđenima na izvršenju kazne zatvora smeštenim uglavnom u prenaseljenim, često neuslovnim prostorijama, prepuštenim besposličarenju. Tako je i sa svima koji su smešteni u nekom od vidova izolacije, a koji su uskraćeni za neophodan kontakt sa spoljnim svetom. Slična situacija je i sa licima na izvršenju mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u pogledu čijeg statusa i položaja postoji veliki broj otvorenih pitanja, između ostalog i u pogledu kriterijuma za njihov otpust.

U praksi se pravo na čovečno postupanje, u smislu da se mora poštovati dostojanstvo zatvorenika i da im ne sme biti ugroženo telesno i duševno zdravlje51, ne ostvaruje u potrebnoj meri, a teze o individualizovanom tretmanu predstavljaju puke proklamacije. Značajan akcelator u pogledu negativnog uticaja na mentalno zdravlje predstavlja okolnost da su u zatvorskim ustanovama osobe sa mentalnim smetnjama naročito izložene riziku od najazličitijih oblika zlostavljanja, pa i torture, kako neposredno od strane osoblja, tako i od strane drugih zatvorenika uz prećutnu saglasnost osoblja.

3.2.1. Osobe sa mentalnim smetnjamana na izvršenju mere pritvora i kazne zatvora

Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija je propisano da osuđeni sa invaliditetom ima pravo na smeštaj primeren vrsti i stepenu njegovih potreba. Tokom desetogodišnjih obilazaka zatvora u Srbiji, Zaštitnik građana je ustanovio da se osobe sa mentalnim poremećajima smeštaju u redovnom zatvorskom režimu, koji nije prilagođen stvarnim potrebama tih lica . To dovodi u pitanje njihov zdravstveni i psiho-socijalni tretman, kao i bezbednost, kako njihovu, tako i ostalih u njihovom okruženju, a u značajnoj meri otežava rad osoblja koje nije obučeno u tom pogledu52.

Zaštitnik građana je u svom Mišljenju konstatovao da osuđeni koji se nalaze na izvršenju kazne zatvora, a koji su, nakon izricanja kazne, oboleli od teških mentalnih poremećaja, predstavljaju naročito osetljivu kategoriju osuđenih unutar opšte osuđeničke populacije, prema kojima se ne može sprovoditi program postupanja niti ostvarivati svrha izvršenja kazne zatvora53. Osim toga, u svojim godišnjim izveštajima o radu, tokom više godina, upućivao je preporuke Upravi za izvršenje krivičnih sankcija da obezbedi da sva lica sa mentalnim smetnjama koja izdržavaju kaznu zatvora budu izmeštena iz redovnog zatvorskog režima i da im se u stacionarnoj zdravstvenoj jedinici unutar zavoda, Specijalnoj zatvorskoj bolnici ili drugoj odgovarajućoj

51 Zakon o izvršenju krivičnih sankcija, čl. 7652 Zaštitnik građana/Nacionalni mehanizam za prevenciju torture, Godišnji izveštaj za 2015.

godinu, str.3953 Zaštitnik građana, 2017, Misljenje 12–3077/13


zdravstvenoj ustanovi pruži zdravstvena zaštita primerena njihovoj bolesti i potrebi za lečenjem.54

U prilog osnovanosti stavova Zaštitnika građana da se osobama sa mentalnim smetnjama ne omogućuju životni uslovi i tretman koji odgovaraju njihovim potrebama i da se njihova nega svodi na farmakoterapiju, stoji i izjašnjenje službe za zdravstvenu zaštitu jednog od zavoda za izvršenje krivičnih sankcija u kome je navedeno da je „kontinuirana medikamentozna terapija jedina adekvatna i jedina moguća terapija, da se psihoterapija, socioterapija i radna terapija ne primenjuju ni u civilnim zdravstvenim ustanovama, da se socioterapija ne može sprovesti u penalnim uslovima bilo kojeg tipa, da se radna terapija ne može sprovesti jer osuđeni zbog prirode bolesti nije radno sposoban i zato ne može da se radno uposli“.55 Očigledno je da se osobama sa mentalnim smetnjama ne pruža delotvoran psiho-socijalnoi rehabilitacioni tretman kroz individualni rad, okupacionu terapiju, psihoterapeutski rad i druge aktivnosti, koje bi mogle doprineti unapređenju njihovog zdravstvenog stanja.

U jednom od postupaka koji je vodio, Zaštitnik građana je utvrdio da je disciplinska mera upućivanje u samicu u trajanju od 15 dana izrečena osuđenom sa mentalnim smetnjama56. Zavodu je upućena preporuka da u budućem radu, tokom čitavog disciplinskog postupka uzima u obzir sve činjenice i okolnosti od značaja za utvrđivanje odgovornosti, između ostalog i da li su ispunjeni uslovi za oslobođenje od odgovornosti lica sa mentalnim smetnjama. U slučaju kada utvrdi da postoje okolnosti koje isključuju odgovornost, preporuka je da se bez odlaganja donese rešenje o oslobađanju od odgovornosti.57 S obzirom da se ta vrsta odgovornosti zasniva na krivici, da se disciplinski prestup osuđeniku može pripisati u krivicu samo ako je u momentu izvršenja bio uračunljiv i načinio prestup sa umišljajem ili iz nehata, neophodno je da organ tokom disciplinskog postupka sa posebnom pažnjom vodi računa da li su ispunjeni uslovi za oslobođenje od odgovornosti mentalno obolelog lica.

Osim toga, izvršenje disciplinske mera upućivanja u samicu može imati negativne posledice po zdravlje tog lica, a naročito kada su u pitanju lica sa mentalnim smetnjama. Naime, usamljenje može značajno da pogorša psihičko stanje tih lica, a u pojedinim slučajevima i da dovede do samopovređivanja, pa i suicida. U tom smislu je i stav Specijalnog izvestioca UN za torturu da „izolacija osoba sa mentalnim smetnjama, u bilo kom trajanju, predstavlja surovo, nečovečno ili ponižavajuće postupanje i države treba da ukinu meru usamljenja prema osobama sa mentalnim smetnjama.58, I Potkomitet UN za prevenciju torture ističe da „uopšte ne treba vršiti izolaciju osoba sa mentalnim smetnjama“.59

54 Zaštitnik građana, 2017, Redovan godišnji izveštaj za 2016. godinu, str. 14555 Zaštitnik građana, 2017, Misljenje 12–3077/13 56 Dijagnostifikovani duševni poremećaji i poremećaji ponašanja: F 23, F 41.2 i F 60)57 Zaštitnik građana, 2017, Preporuka 6–1–1579/1458 Specijalni izvestilac UN za torturu, 2011, Privremeni izveštaj Generalnom sekretaru, [A/66/268

(2011)], t. 68, 78 i 86.59 Potkomitet UN za prevenciju torture, 2010, Izveštaj o poseti Paragvaju CAT/OP/PRY/1

(2010), t. 185.


3.2.2. Izvršenje mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi

Krivičnim zakonikom je propisano da meru bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u odgovarajućoj zdravstvenoj ustanovi sud izriče učiniocu koji je u stanju bitno smanjene uračunljivosti učinio krivično delo ili u stanju neuračunljivosti učinio protivpravno delo predviđeno u zakonu kao krivično delo, ako, s obzirom na učinjeno delo i stanje duševne poremećenosti, utvrdi da postoji ozbiljna opasnost da učinilac učini teže delo i da je radi otklanjanja ove opasnosti potrebno njegovo lečenje u takvoj ustanovi. Meru sud obustavlja kad utvrdi da je prestala potreba za lečenjem i čuvanjem učinioca u zdravstvenoj ustanovi60.

Mera se pre svega sprovodi u Specijalnoj zatvorskoj bolnici u Beogradu, u kojoj smeštajni i drugi životni uslovi nisu u skladu sa važećim standardima. Naime, ustanova je prenaseljena, u značajnoj meri ruinirana, nedostaju kapaciteti za šetnju na svežem vazduhu, fizičke i kulturne aktivnosti, tretman nije individualizovan, ne postoje uslovi za održanje privatnosti, lečenje se zasniva na farmako-terapiji, a psihosocijalne aktivnosti su nedovoljne. U uslovima nepreciznog normativnog određenja obima prava koja pripadaju licima na izvršenju mere bezbednosti, pribegava se restriktivnijem postupanju prema njima u odnosu na ostalu zatvoreničku populaciju.

Manji deo lica na izvršenju te mere smešten je u specijalnim psihijatrijskim bolnicama u Gornjoj Toponici kod Niša, Kovinu i Novom Kneževcu. Uočeno je da se osoblje u tim ustanovama prema licima na meri odnosi kao prema pacijentima, pojedini od njih su smešteni na odeljenjima zajedno sa ostalim pacijentima koji nisu na meri, što znatno relaksira njihov položaj.

Bez obzira u kojoj vrsti ustanova su smešteni, lica na izvršenju mere bezbednosti su u veoma nepovoljnom položaju, jer im značajnu prepreku za obustavu mere i njihov otpust iz ustanove predstavlja okolnost da u Srbiji nije uspostavljen socijalno-zdravstveni mehanizam koji je podoban da im pruža podršku u zajednici. Shodno tome, pojedina lica se zadržavaju na meri iz socijalnih razloga, iako su se stekli uslovi za obustavu mere.

Očigledno je da postoji potreba da se poboljša i usavrši postojeće rešenje i otklone uočeni problemi kako na zakonodavnom planu, tako i u primeni (Stojanović2014: 170).

3.3. Položaj osoba sa mentalnim smetnjama lišenih slobode u ustanovama socijalne zaštite domskog tipa (uključujući gerontološke

centre i domove za starija lica)

U Srbiji se na stacionarnom smeštaju u najrazličitijim ustanovama socijalne zaštite domskog tipa, uključujući gerontološke centre i domove za stara lica nalazi veliki broj korisnika. Precizan podatak je teško utvrditi, pretpostavlja se da je njihov broj oko 18.000 korisnika (Janjić B, Ćirić Milovanović, 2017: 7). Zabrinjavajuće je da je veliki broj korisnika sa mentalnim smetnjama, u tim

60 Krivični zakonik, član 81.


ustanovama smešten na neprimereno dug rok, a u pojedinim slučajevima i do kraja života. Osim toga, materijalni uslovi smeštaja i drugi životni uslovi u većini ustanova nisu u skladu sa važećim standardima. U takvim uslovima je nemoguće ostvariti individualizovan pristup korisnicima, oni nemaju ni minimum privatnosti, lečenje je zasnivano pre svega na farmakološkom pristupu, psiho-socijalnih aktivnosti se ostvaruju u nedovoljnom obimu, a raspoloživi sadržaji su veoma ograničeni. Osobenost tih ustanova je da su uglavnom kilometarima udaljene od naseljenih mesta, na primer Dom Kulina kod Aleksinca, Dom Otthon kod Stare Moravice i Dom u Stamnici kod Petrovca na Mlavi. Osim toga, prebivalište korisnika, odnosno njihovih porodica, je često sto više kilometara daleko od ustanove. Time se korisnicima onemogućuje kako kontakt sa bliskim licima, tako i sa spoljnim svetom. U tom smislu opravdane su kritike da takve ustanove imaju azilarni karakter.

Korisnicima sa mentalnim smetnjama smešteni u napred navedenim ustanovama se uglavnom onemogućava da po sopstvenoj volji napuste ustanovu. Mnogi su zaključani u okviru odeljenja, neki u svojim sobama. Prema njima se primenjuju i restriktivnija ograničenja, u vidu fizičkog sputavanja (manuelnog i mehaničkog – vezivanjem), a u pojedinim slučajevima i izolacija. Opisano postupanje se u ustanovama sprovodi, a od strane kontrolnih organa i nadležnih vlasti toleriše, uz opravdanje da je to u najboljem interesu korisnika, kao i da su na takvo postupanje saglasnost dali njihovi staraoci. Na taj način se prihvata zastarela paradigma zamenskog odlučivanja, u smislu donošenja odluke u ime onog o čijem interesu se odlučuje, uz potpuni izostanak bilo kakovog sagledavanja volje tog lica. Imajući u vidu da je reč o lišavanju slobode, očigledno je da su takve odluke suprotne volji korisnika i da je na način neopravdano nametnuto objektivizirano gledište da je lišenje slobode u najboljem interesu svakog mentalno obolelog korisnika.

Navedeno postupanje otvara značajno pravno pitanje iz razloga što napred navedeno lišavanje slobode nije predviđeno u našem pravnom sistemu, te možemo zaključiti da je reč o lišavanju slobode bez pravnog osnova. Naime, prava se mogu ograničavati samo zakonom, pa imajući u vidu da navedeno lišavanje slobode nije propisano zakonom, ono je očigledno nezakonito. Navedenim, korisnici sa mentalnim smetnjama se lišavaju slobode bez obzira što zakonom nisu predviđeni uslovi za to, niti je zakonom propisana procedura, niti u tom pogledu sud ima bilo kakvu ulogu. U praksi se, na napred navedeni način, neodrživo izbegava niz zaštitnih mehanizama koji su ustanovljeni za situacije kada se vrši lišavanje slobode. Pre svega, uskraćuje se pravo lica koje se lišava slobode da bude poučeno o svojim pravima, da ima pravo na advokata, pravo da obavesti lice po svom izboru, da ima pravo da u najkraćem roku bude izvedeno pred sudiju, da aktivno učestvuje u sudskom postupku, da odluka suda bude zasnovana na stručnom mišljenju nezavisnog veštaka, da mu odluka bude dostavljena, da ima mogućnost da uloži pravni lek na tu odluku, kao i da se ta odluka periodično preispituje.

Nesporno je da se, u zavisnosti od konkretnih okolnosti, pojedinim korisnicima sa težim mentalnim poremećajima, značajnijim intelektualnim


smetnjama, dementnima i sl. arbitrarno, navodno u skladu sa njihovim najboljim interesima, ograničava sloboda kretanja u ustanovama socijalne zaštite, kao i mogućnost njihovog napuštanja. Ako je takvo postupanje u ustanovama socijalne zaštite zaista nužno, onda ga je, kao izuzetak, neophodno urediti zakonom, tako što će se propisati restriktivni uslovi, kao i postupak za ograničenje slobode kretanja korisnika unutar ustanove i napuštanja ustanove, koji podrazumeva konačnu odluku suda i obavezne periodične revizije takvih odluka. U tom smislu, kao izuzetak u ekstremnim slučajevima, neophodno je zakonom propisati i uslove i postupak fizičkog sputavanja osoba sa mentalnim smetnjama.

Iako važećim propisima nije predviđena, u ustanovama socijalne zaštite domskog tipa primenuje se izolacija osoba sa mentalnim smetnjama. Sporno je što su pojedini korisnici u izolaciji, pod rešetkama, u prostorijama koje liče na kaveze, u pojedinim slučajevima na duži rok, a za neke korisnike je to uobičajen način života. Takvo postupanje treba bez odlaganja obustaviti, ne samo zato što je nezakonito, već i iz razloga što je u suprotnosti sa međunarodnim standardima, po kojima ne treba primenjivati meru izolacije prema osobama sa teškim mentalnim poremećajima jer to predstavlja zlostavljanje, pa i torturu.61 Apsurd je da ustanove korisnicima naplaćuju usluge smeštaja u takvim uslovima.

Zabrinjava najava donošenja posebnog zakona kojim bi se propisalo prinudno smeštanje, fizičko sputavanje i izolacija korisnika u ustanovama socijalne zaštite. Umesto da ograničenje prava predstavljaju izuzetak, isključivo u ekstremnim slučajevima, na taj način bi se legalizovala i učinila redovnom postojeća praksa primene opisanih ograničenja na neprimereno veliki broj korisnika.

Na ovom mestu moramo konstatovati i da u Srbiji poseban problem predstavlja davanje neprimerenog domašaja okolnosti da je neko lišen poslovne sposobnosti. Naime, prema licima lišenim poslovne sposobnosti se u ustanovama socijalne zaštite postupa kao da im je ujedno oduzeta i sloboda. To se u praksi ostvaruje tako što se lica lišena poslovne sposobnosti smeštaju u ustanovu socijalne zaštite domskog tipa i u njima lišavaju slobode bez bilo kakve posebne, na zakonu zasnovane odluke nadležnog organa, tako što se na dug rok drže zaključani, povremeno vezani ili se u pojedinim slučajevima drže u izolaciji, iza rešetaka. To što je osoba sa mentalnim smetnjama lišena poslovne sposobnosti ne znači da je ujedno lišena i prava na slobodu i prava na zaštitu fizičkog i psihičkog integriteta.

Poseban problem predstavlja okolnost da je u ustanovama socijalne zaštite domskog tipa na dugi rok smešten veliki broj lica sa mentalnim smetnjama, isključivo iz razloga što zbog njihovog zdravstvenog i/ili socijalnog stanja ne postoji mogućnost da budu zbrinuti van stacionarne ustanove. Navedeno je posledica toga što u Srbiji nije ustanovljen efikasan i održiv sistem „deinstitucionalizacije“, odnosno što nisu stvoreni uslovi za zbrinjavanje, odnosno svakodobnu i svakovrsnu podršku osobama sa mentalnim smetnjama (uključujući i njihove porodice) za život u okruženju koje je u što manjoj meri određeno njihovim mentalnim smetnjama.

61 Specijalni izvestilac UN za torturu, 2011, Privremeni izveštaj Generalnom sekretaru A/66/268, t. 68, 78 i 86 Potkomitet UN za prevenciju torture, 2010, Izveštaj o poseti Paragvaju, CAT/OP/PRY/1, t. 185


3.4. Položaj osoba sa mentalnim smetnjama prema kojima postupa policija

Posebno delikatan položaj lica sa mentalnim smetnjama je u situacijama kada se prema njima primenjuju policijska ovlašćenja62, naročito dovođenje, zadržavanje, upotreba sredstava prinude, privremeno ograničenje slobode kretanja, pozivanje, prikupljanje obaveštenja, privremeno oduzimanje predmeta, kao i utvrđivanje prisustva alkohola i/ili psihoaktivnih supstanci. Iskustva u višegodišnjem praćenju rada policije jasno ukazuju da u tom pogledu policijski službenici nisu obučeni. Suočavanje osobe sa mentalnim smetnjama sa primenom policijskih ovlašćenja prema njoj, od strane neobučenog policijskog službenika za postupanje u takvim situacijama, ma koliko policijski službenik bio obazriv i dobronameran, može dovesti do povrede ljudskih prava, pa i do zlostavljanja.

Takođe, veliki problem je što se policijsko zadržavanje sprovodi tako da se u prostoriju uglavnom smešta samo jedno lice, što znači da je ono u izolaciji. Osim toga, u Srbiji „mnoge prostorije za zadržavanje u policijskim stanicama nisu u skladu sa važećim standardima“63. Držanje osoba sa mentalnim smetnjama u izolaciji, a naročito u nedovoljno prostranim, nehigijenskim prostorijama, u kojima je nedostatak svežeg vazduha, prirodne i veštačke svetlosti, predstavlja zlostavljanje i lako može prerasti u torturu.

Zakonom o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama propisana je značajna uloga policije u postupanju prema licima sa mentalnim smetnjama. Ovlašćena službena lica ministarstva nadležnog za unutrašnje poslove dužna su da, na poziv zdravstvenog radnika, pruže pomoć prilikom savladavanja telesnog otpora lica sa mentalnim smetnjama.64 Kada postoji direktna opasnost da će lice sa mentalnim smetnjama svojim ponašanjem u psihijatrijskoj ustanovi ugroziti sopstveni život, život drugog lica, ili se radi o drugim težim situacijama, ovlašćena službena lica ministarstva nadležnog za unutrašnje poslove, će na poziv zdravstvenih radnika psihijatrijske ustanove ili hitne medicinske pomoći, pružiti odgovarajuću pomoć u skladu sa odredbama zakona kojim se uređuje postupanje policijskih službenika.65

Ipak, postavlja se pitanje da li je napred navedena uloga policije u odnosu na lica sa mentalnim smetnjama u skladu sa važećim standardima, a naročito da li su policijski službenici osposobljeni za izvršavanje mandata i radnih zadataka koji su im povereni.

Prisustvo policijskih službenika unutar psihijatrijskih ustanova, a pogotovo primena mera prinude prema licima sa mentalnim smetnjama od strane uniformisanih policijskih službenika (sa oružjem, palicama, lisicama...), može pogoršati psihičko stanje kako pacijenata prema kojima se od strane policije primenjuje mera prinude, tako i svih ostalih zatečenih osoba sa

62 Zakon o policiji, „Sl. glasnik RS“, br. 6/2016 i 24/2018, član 6463 Zaštitnik građana, 2018, Redovan godišnji izveštaj za 2017. godinu, str 6364 Zakon o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama, član 51.65 Ibid. član 52.


mentalnim smetnjama koji prisustvuju primeni mere prinude. U prilog ocene o neprimerenosti navedenih odredbi je i to da pripadnici službe obezbeđenja u zatvorima ne nose oružje, palice i druga sredstva za primenu sile. Eventualno ostvarivanje policijskih ovlašćenja u psihijatrijskim bolnicama mora biti izuzetak, a ne njeno redovno postupanje kako je to propisano Zakonom o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama. Policija na osnovu Zakona o policiji i drugih propisa može intervenisati na bilo kom mestu u slučaju narušavanja javnog reda i mira, ugrožavanja života ili imovine, time, u krajnjem slučaju, izuzetno i u psihijatrijskim bolnicama.

Osim napred navedenog, Zakon o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama sadrži kontroverznu odredbu da se postupak zadržavanja bez pristanka i smeštaja bez pristanka lica sa mentalnim smetnjama pokreće „obaveštavanjem ministarstva nadležnog za unutrašnje poslove“66. Pre svega, nelogično je da se postupak prinudne hospitalizacije pokreće obaveštavanjem policije, kojoj je u tekstu istog Zakona dodeljena, njoj primerena, funkcija podrške, u smislu pružanja pomoći „prilikom savladavanja telesnog otpora lica sa mentalnim smetnjama67. Dalje, navedeno dovodi u pitanje zakonitost sprovođenja postupaka prinudne hospitalizacije od strane psihijatra, konzilijuma i suda, u situacijama kada isti nije formalno „pokrenut“ „obaveštavanjem ministarstva nadležnog za unutrašnje poslove ili hitne pomoći“, odnosno faktički, kada lice nije dovedeno u psihijatrijsku ustanovu od strane policije ili hitne pomoći.

4. Zaključak

Značajan udeo u populaciji lica lišenih slobode predstavljaju osobe sa mentalnim smetnjama, ali i lica čije se mentalno stanje nalazi na granici između zdravog i bolesnog. Mnogi od njih su već imali mentalne smetnje u momentu lišenja slobode, dok drugi oboljevaju tokom lišenja slobode. Uočljivo je da izopštavanje i brojna ograničenja koja sa sobom nosi lišenje slobode, predstavljaju spoljašnji traumatski agens koji može, u većoj ili manjoj meri, biti uzrok ili uzročni faktor kako u nastajanju, tako i u razvoju mentalne bolesti. Značajan akcelator u tom pogledu predstavlja okolnost da su tokom lišenja slobode osobe sa mentalnim smetnjama izložene povećanom riziku od neposrednog zlostavljanja, pa i torture.

Lišenje slobode mora biti u skladu sa važećim propisima i na osnovu odluke nadležnog organa u svakom pojedinačnom slučaju, a licima lišenim slobode moraju da stoje na raspolaganju brojni propisani mehanizmi za zaštitu njihovih prava. U tom smislu, modaliteti lišavanja slobode osoba sa mentalnim smetnjama mogu biti različiti, pre svega kao prinudna hospitalizacija („zadržavanje i smeštaj bez pristanka“) u psihijatrijskoj ustanovi, kao izvršenje krivičnih sankcija (mera pritvora, kazna zatvora i mera obaveznog psihijatrijskoj lečenja i čuvanja), kao i razni oblici lišavanja slobode od strane policije (hapšenje, dovođenje,

66 Ibid. član 22.67 Ibid. član 51.


zadržavanje, upotreba sredstava prinude i sl.). Propise koji uređuju navedene oblike lišavanja slobode, kao i praksu u tom pogledu treba unaprediti u skladu sa važećim standardima.

Međutim, u praksi se često susreću, naročito kada su u pitanju osobe sa mentalnim smetnjama, brojni slučajevi tzv. arbitrarnog lišavanja slobode, u kojima se lišavanje slobode ne vrši u skladu sa važećim propisima i uz sprovođenje potrebnih procedura. To za posledicu ima da su lica lišena slobode uskraćena za mogućnost korišćenja propisanih mehanizama za zaštitu njihovih prava. Takve su situacije npr. faktičkog lišavanja slobode lica koja su u psihijatrijsku bolnicu smeštena na osnovu njihovog „pristanka na smeštaj“, kao i stuacije lišavanja slobode lica koja su u psihijatrijsku bolnicu ili ustanovu socijalne zaštite domskog tipa (uključujući gerijatrijske ustanove i domove za starija lica) smeštena po zahtevu i „pristanku na smeštaj“ članova njihove porodice ili zakonskog zastupnika. Napred opisano lišavanje slobode osoba sa mentalnim smetnjama, osim što je nezakonito, povređuje njihovo dostojanstvo, kao i fizički i psihički integritet, a na duži rok predstavlja zlostavljanje koje u kombinaciji sa ostalim negativnim aspektima života u ustanovama zatvorenog tipa prerasta u torturu.

Očigledno je da su osobe sa mentalnim smetnjama naročito povrediva grupa među licima lišenim slobode. Shodno tome, neophodno je otkloniti nedostatke u važećim propisima i unaprediti postojeću praksu u skladu sa važećim međunarodnim standardima čijom primenom se obezbeđuje poštovanje njihovog dostojanstva, jemči fizički i psihički integritet i zaštićuju od torture i drugih oblika zlostavljanja. Naime, odnos prema osobama sa mentalnim smetnjama, naročito onima koji su lišeni slobode, pokazuje našu posvećenost ljudskim pravima, koja su jednaka za sve i koja se jednako poštuju bez obzira na lična svojstva. Na ovaj način nećemo ih dovesti u nekakvo idilično stanje, ali bi sigurno bili zaštićeni od pakla u kome se često nalaze.

Bibliografija:

Janjić, Biljana, Ćirić Milovanović, Dragana, 2017, Ovde i zidovi imaju uši, Beograd, Inicijativa za prava osoba sa mentalnim invaliditetom MDRI-S

Goffman, Erving, 2011, Azili: eseji o društvenom položaju pacijenata bolnicaza mentalno obolelei drugih utočenika, Novi Sad, Mediterran publishing

Evropski sud za ljudska prava, 2010, Presuda u predmetu Alajos Kiss protiv Mađarske, br. predstavke 38832/06, https://hudoc.echr.coe.int/eng#{%22languageisocode%22:[%22SRP%22],%22respondent%22:[%22HUN%22],%22documentcollectionid2%22:[%22GRANDCHAMBER%22,%22CHAMBER%22],%22itemid%22:[%22001–114418%22]}

Janković, Miloš, 2015, Slobode i prava lica sa mentalnim smetnjama – nedostaci Zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama, u: Ignjatović, Đorđe, Crimen (VI) 1/2015, str. 61–80, Beograd, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu i Institut za uporedno pravo


Jović, Vladimir, 2015, Opšta psihopatologija sa konceptualnom istorijom, K.Mitrovica, Filozofski fakultet Univerziteta u Prištini

Kecmanović, Dušan, 2008, Psihijatrija u kritičkom ogledalu, Beograd, Službeni glasnik

Komitet ministara Saveta Evrope, 2006, Preporuka br. R(2006)5 vladama članicama o Akcionom planu Saveta Evrope za unapređenje prava i punog učešća osoba sa invaliditetom u društvu, https://search.coe.int/cm/Pages/result_details.aspx?ObjectID=09000016805af657

Konvencija Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom, https://www.un.org/development/desa/disabilities/convention-on-the-rights-of-persons-with-disabilities.html

Konvencija Ujedinjenih nacija protiv torture i drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih kazni i postupaka, 1984, A/RES/39/46,

Ljubičić, Milana, 2016, Karakteristike lica smještenih u specijalnu zatvorsku bolnicu u Beogradu, u: Ignjatović, Đorđe, Crimen CRIMEN (VII) 1/2016, str. 58–81, Beograd, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu i Institut za uporedno pravo

Mole Nuala, Auer Felicity i Braithwaite Biljana, 2014, Međunarodni i uporedni standardi, u: Gajin, Saša, Prava osoba sa mentalnim invaliditetom, Beofrad, Centar za unapređenje pravnih studija

Mrvić Petrovic, Nataša, 2007, Krivičnopravni položaj lica sa mentalnim poremećajima, Temida, u: Vesna Nikolić-Ristanović Mentalni poremećaji i viktimizacija, Beograd, Viktimološko društvo Srbije

Nastić, Maja, 2015, Izborno pravo osoba sa invaliditetom, str. 137–156, u: Milena Jovanović, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Nišu, Broj 70, Niš, Pravni fakultet u Nišu

Opcioni protokol uz Konvenciju UN protiv torture i drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih kazni ili postupaka, 2002, A/RES/57/199

Petrović, Gajo, 1964, Čovek i sloboda, u: Stambolić, Miloš, Čovek danas, Beograd, Nolit

Petrušić, Nevena, 2007, Postupak za prinudnu hospitalizaciju osoba sa mentalnim poremećajem, Temida, u: Vesna Nikolić-Ristanović Mentalni poremećaji i viktimizacija, Beograd, Viktimološko društvo Srbije

Porodični zakon („Sl. glasnik RS“, br. 18/2005, 72/2011 – dr. zakon i 6/2015)Potkomitet UN za prevenciju torture, Izveštaj o poseti Paragvaju /2010/, [CAT/

OP/PRY/1 (2010)], t. 185.Specijalni izvestilac UN za torturu, 2011, Privremeni izveštaj Generalnom

sekretaru, [A/66/268 (2011)]Stojanović, Zoran, 2014, Mere bezbednosti psihijatrijskog lečenja – Prinudno

psihijatrijsko lečenje kao krivična sankcija, u: Ignjatović, Đorđe, Crimen (V) 2/2014, str. 145–172, Beograd, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu i Institut za uporedno pravo

Svetska zdravstvena organizacija, 2010, Deseta revizija Međunarodne statističke klasifikacije bolesti i srodnih zdravstvenih problema, u: Ljubičić Miljan, Beograd, Institut za javno zdravlje Srbije Dr Milan Jovanović Batut


Venecijanska komisija, Mišljenje br. 190/2002 na Kodeks dobre prakse u pitanjima izbora, https://www.venice.coe.int/webforms/documents/CDL-AD(2002)023rev-e.aspx

Zakon o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama („Sl. glasnik RS“, br. 45/2013)Zakonik o krivičnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/2011, 101/2011, 121/2012,

32/2013, 45/2013 i 55/2014)Zakon o policiji („Sl. glasnik RS“, br. 6/2016 i 24/2018)Zaštitnik građana, 2017, Misljenje 12–3077/13, Beograd, Zaštitnik građana,

https://www.ombudsman.rs/index.php/2011–12–11–11–34–45/5287-sud-ni-b-l-li-d-sh-ih-n-lnih-p-r-c-n-r-ci-s-ljiv-g-ri-gr-d-n

Zaštitnik građana, 2015, Preporuka 61–1885/14, http://zastitnik.rs/index.php/lang-sr/2012–02–07–14–03–33/3731–2015–03–13–12–55–24

Zaštitnik građana, 2015, Preporuka 12–907/12, http://www.ombudsman.rs/index.php/lang-sr/2012–02–07–14–03–33/3136–2014–01-02–19–06–15

Zaštitnik građana, 2017, Redovan godišnji izveštaj za 2016. godinu, https://www.ombudsman.rs/index.php/izvestaji/godisnji-izvestaji/5191–2016-pdf

Zaštitnik građana, 2018, Redovan godišnji izveštaj za 2017. godinu, https://www.ombudsman.rs/index.php/izvestaji/godisnji-izvestaji/5671–2017

Zaštitnik građana / Nacionalni mehanizam za prevenciju torture, 2016, Godišnji izveštaj za 2015. godinu, https://npm.rs/index.php?option=com_content&view=category&layout=blog&id=113&Itemid=117

Zaštitnik građana / Nacionalni mehanizam za prevenciju torture, 2017, Godišnji izveštaj za 2016. godinu, https://npm.rs/index.php?option=com_content&view=category&layout=blog&id=113&Itemid=117

Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, 2013, Godišnji izveštaj o radu za 2012. godinu http://www.uiks.mpravde.gov.rs/lt/articles/izvestaji/

Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, 2012, Godišnji izveštaj o radu za 2011. godinu http://www.uiks.mpravde.gov.rs/lt/articles/izvestaji/

Ustav Republike Srbije („Sl. glasnik RS“, br. 98/2006)

Documents

POLOŽAJ OSOBA SA MENTALNIM SMETNJAMA LIŠENIH …(Petrović, Gajo, 1964: 37). U svakodnevnom životu pod slobodom se najčešće podrazumeva odsustvo spoljašnjih prepreka kretanju