UNIVERZITET U NOVOM SADU FILOZOFSKI FAKULTET ODSEK ZA SRPSKI JEZIK I LINGVISTIKU

MR DUBRAVKA VALI Ć NEDELJKOVI Ć

DOKTORSKA DISERTACIJA

Odbranjena 16.06.1997.

PRAGMATI ČKE OSOBINE INTERVJUA OSTVARENIH NA RADIJU

MENTOR PROF. DR SVENKA SAVIĆ

Novi Sad 1997.

SADRŽAJ

REZIME................................................................................................................................................. 1

SUMMARY ........................................................................................................................................... 2

UVOD* .................................................................................................................................................... 3

Interdisciplinarna istraživanja jezika masovnog komuniciranja ................................................... 3 Pragmatička perspektiva u istraživanju jezika .............................................................................. 8 Dosadašnja teorijska razmatranja o intervjuu ............................................................................ 21

Uslovljenost intervjua kontekstom. ......................................................................................................... 26 Intervju - pitanje odgovor ....................................................................................................................... 35 Status učesnika ........................................................................................................................................ 49 Intervju - institucionalna komunikacija ................................................................................................... 62

Medijski žanrovi sa elementima intervjua ................................................................................... 63 Klasični medijski intervju - radijski intervju ........................................................................................... 71

Struktura radijskog intervjua predstavljena algoritamskim dijagramom ................................... 86 Radio ........................................................................................................................................... 90

CILJ I PREDMET ISTRAŽIVANJA ....................... ......................................................................... 96

METOD ISTRAŽIVANJA.................................................................................................................. 97

Korpus ......................................................................................................................................... 98 Jedinice analize ........................................................................................................................ 102

Konverzacijske jedinice analize ............................................................................................................ 102 Gramatičke jedinice analize ................................................................................................................... 106 Jedinica analize sadržaja ....................................................................................................................... 107

Sagovornici ................................................................................................................................. 112 Transkripcija govorenog materijala u pisanu formu .................................................................. 112 Frekvencijski rečnik ................................................................................................................... 129 Društveno-politički kontekst u kojem su snimljeni i emitovani analizirani intervjui ................. 131

REZULTATI ISTRAŽIVANJA I DISKUSIJA ................ ................................................................ 150

OSOBINE PITANJA ...................................................................................................................... 152 Kvantitativne osobine pitanja .................................................................................................... 154 Struktura pitanja ........................................................................................................................ 165

Složenost pitanja ................................................................................................................................... 166 Postojanje uvoda u pitanje .................................................................................................................... 168 Obrazloženost pitanja ............................................................................................................................ 177

Diskursne partikule .................................................................................................................... 188 Otvaranje i zatvaranje intervjua, oslovljavanje ........................................................................ 191

Otvaranje intervjua ................................................................................................................................ 191 Zatvaranje intervjua ............................................................................................................................... 193 Oslovljavanje IE-a ................................................................................................................................. 198

Odnos IR-a prema IE-u ............................................................................................................. 216 OSOBINE ODGOVORA ............................................................................................................... 219

Preuzimanje reda govorenja ...................................................................................................... 219 Strategije formiranja odgovora ................................................................................................. 227

Startegije formiranja odgovora kod IE- teoretičara u veri ..................................................................... 227 Startegije formiranja odgovora kod IE- praktičara u veri ...................................................................... 242

Analiza sadržaja odgovora ........................................................................................................ 250 Odnos prema svojima ............................................................................................................................ 251 Odnos prema drugima ........................................................................................................................... 256 Odnos prema verskim (dogmatskim) pitanjima ..................................................................................... 261 Osnovni smer stava sagovornika u svakom pojedinačnom intervjuu ................................................... 263

SINTAKSIČKO-PRAGMATIČKE ODLIKE RADIJSKIH INTERVJUA SA VERSKOM SADRŽINOM ................................................................................................................................ 265 FREKVENCIJSKI REČNIK VRSTA REČI U RADIJSKIM INTERVJUIMA SA VERSKOM SADRŽINOM ................................................................................................................................ 270

Imenice .................................................................................................................................................. 271 Pridevi ................................................................................................................................................... 274 Zamenice ............................................................................................................................................... 275

Glagoli ................................................................................................................................................... 276 Individualne razlike među intervjuisanim velikodostojnicima SPC ...................................................... 276

UPOTREBA GLAGOLSKIH VREMENA I NAČINA U RADIJSKIM INTERVJUIMA SA VERSKOM SADRŽINOM ............................................................................................................ 281

ZAKLJU ČAK .................................................................................................................................... 295

LITERATURA .................................................................................................................................. 307

" Ono što je za neke vruća jutarnja kafa i gorka cigareta, za mene je radio: čim izronim iz najgušćih slojeva sna, sveudilj ne otvarajući oči, pružim ruku ka

čarobnom dugmetu i pokrenem mašinu za isporuku zvuka. Ako zatečeni sadržaj nije adekvatan mom prepodnevnom raspoloženju (...), onda glavinjam po skali dok ne pronađem zvuk koji će me svojom lepotom ubediti da ipak ima smisla i

danas izaći iz kreveta, jer tamo napolju još postoje ljudi koje vredi sresti."

Teofil Pančić

1

REZIME

Cilj ovog rada je da se na jednom mestu sumiraju dosadašnja znanja o

intervjuu kao komunikativnom događaju uopšte, zatim o intervjuu u medijima,

posebno na radiju, što do sada kod nas nije činjeno. Medijski žanr intervjua

objašnjava se sa pragmatičkog teorijskog stanovišta, kako u odnosu na strukturu

jezika, tako i u odnosu na kontekste koji intervju bitno određuju.

Novinu u ovom radu predstavlja korišćenje konverzacione analize i analize

sadržaja, dva dominantna metoda razvijena u okviru teorija pragmatike jezika.

Korpus čine 10 intervjua u ukupnom trajanju od 3 sata (174 minuta),

snimljenih tokom 1992/93. godine i emitovanih na talasima Programa na srpskom

jeziku Radio Novog Sada. Transkribovani su u pisanu formu, ukupno 108 stranica.

Rezultati pokazuju da je medijski intervju komunikativni događaj

institucionalnog tipa za koji važe utvrđena pravila, hijerarhijski ustrojena. Intervjui

sa verskim sadržajem podležu ovim pravilima uz specifičnosti uslovljene

kontekstima, pre svega društveno-političkim, što se očituje u jedinicama sintakse,

rečnika i konverzacije.

Pragmatički teorijski okvir, interdisciplinarno sproveden, pružio je

mogućnost da se ustanove pravila za intervjuisanje i oslovljavanje velikodostojnika

Srpske pravoslavne crkve u medijskom intervjuu ostvarenom na radiju, što u našoj

sredini, do sada, nije postojalo.

Ključne reči: analiza sadržaja, interdisciplinarnost, intervju, komunikologija,

konverzaciona analiza, lingvistika, mas-mediji, pragmatika, radio, religija, rečnik,

srpski jezik.

2

SUMMARY

The presented work has been conceived as an assemblage of the current

knowledge about interview as an event of communication in general and, more

specifically, about interview in mass media, particularly in radio-broadcasting. In

Yugoslavia, this is the first undertaking of the kind. The media genre is accounted

for from the standpoint of pragmatics in considering both its structure of language

and the contexts determining it.

The novelty worth notice here is the use of conversation analysis and contents

analysis as two prevailing methods developed within the theories of pragmatics.

As to the corpus of the research, it is made up of 10 interviews, their total

duration being 3 hours (174 minutes), taped in 1992-93 and aired by the Serbian

Language program of Radio Novi Sad. The recordings were transcribed into

writing: the written material counted 108 pages.

The results show that an interview in mass media is an event of

communication of institutional type which implies a hierarchical set-up of

established rules. The rules do apply on interviews on religious subjects, although

such interviews manifest some specific traits that one determined by contexts -

socio-political one before all. That comes to be evident in the respective units of

syntax, vocabulary and conversation.

The frame of pragmatic theory, implemented in an interdisciplinary manner,

provided an opportunity to establish rules in interviewing and addressing the

dignitaries of the Serbian Orthodox Church in the media interview carried out on

radio, which in our community had not existed before.

Key-words include: contents analysis, communication science,

conversational analysis, interdisciplinarity, interview, linguistics, mass media,

pragmatics, radio, religion, vocabulary, Serbian language.

3

UVOD*

Za ovaj rad odabrano je empirijsko interdisciplinarno istraživanje u okviru

kojeg se pokazuje pragmatička perspektiva u istraživanju jezika dokumentovana na

materijalu intervjua ostvarenih u jednom mediju - radiju. Medijski žanrovi sa

elementima intervjua objašnjavaju se u osnovnim crtama, a detaljnije govori o

klasičnom medijskom intervjuu, posebno onom religijskog sadržaja, sa stanovišta

strukture predstavljene algoritamskim dijagramom.

Interdisciplinarna istraživanja jezika masovnog komuniciranja

Komunikacijom se bave sa različitim stepenom opštosti tri međusobno

povezane nauke: 1) lingvistika (proučava komunikaciju polazeći od jezičkog izraza);

2) semiotika (proučava komunikaciju svih verbalnih i neverbalnih poruka); i 3)

antropologija i ekonomija bave se najširim pitanjima odnosa kulture, jezika i društva

Zahvaljujem se Igoru Graheku koji je zajedno sa mno m pro{ao

sve faze tehni čkog oblikovanja empirijskog materijala i teksta od prvih metodolo{kih dilema, pa do poslednje verzije rada, koja je pred čitaocima; zatim Violeti Zubanov i Veroniki Mitro ko je su transkribovale i prekontrolisale audio materijal; Branki Srdi ć @ivanovi ć, koja je svojim smirenim i strpljivim lektorskim intervencijama tekstu dala poslednju jezi čku boju; Prof. dr Jasmini Grkovi ć Mejdžor za stru čnu pomo ć i savete u domenu kalkova sa gr čkog koji su poprimili fonetski lik savremenog srp skog jezika; Angelini ^ankovi ć Popovi ć, za konsultacije u prevo đenju literature. Posebno se zahvaljujem komisiji, pre svega mentork i Prof. dr Svenki Savi ć koja je sa strpljenjem i ljubavlju prijateljice, k ao i sistemati čno{ ću i strogo{ ću u čitelja neizmerno doprinela da rad koji je pred čitaocima dobije ovakvu formu i sadržaj. Zahvaljujem se svojoj porodici koja me je sa puno razumevanja podržavala na svakom koraku i u svakoj dilemi.

4

(Jakobson, 1971, 666). Ovoj trećoj grupi mogao bi se dodati još čitav niz disciplina

koje se jednim svojim delom, ili u celosti, bave komunikacijom.

Istraživanja jezika masovnih medija (mas-medija), kao uostalom i mnogih

drugih sadržaja danas, plodotvornija su, ukoliko se zasnivaju na interdisciplinarnosti.

Budući da su mas-mediji kompleksni, proučavanjem ovog složenog i specifičnog tipa

komuniciranja - "celine socijalno-psiholoških zbivanja koja prate i objedinjuju

osnovne momente kretanja poruke od komunikatora do recipijenta i obratno" (Srdić,

1979,129) - bave se mnoge nauke samostalno i interdisciplinarno. Već u navedenoj,

jednoj od mogućih, definicija komuniciranja uočava se neophodnost angažovanja

raznih disciplina (sociologija, psihologija, lingvistika, politikologija) u istraživanju.

Nakon Drugog svetskog rata razvila se i nova naučna disciplina -

komunikologija kao "sistem teorijskih saznanja stečenih ili oslonjenih na

istraživanja procesa komuniciranja među ljudima - pojedincima i grupama" (Srdić,

1979, 130).

Ukoliko se fokusira najčešći posrednik u medijskoj komunikaciji, prirodni

jezik ("sistem znakova namenjen komunikaciji u nekom društvu" Sosir, 1969),

lingvistika se nameće, kao disciplina kojoj je jezik istraživački zadatak, za jednu od

značajnijih članica interdisciplinarnog tima u komunikološkim istraživanjima. Sama

lingvistika je, s druge strane, istovremeno u interdisciplinarnom odnosu sa

psihologijom, sociologijom, antropologijom i drugim naukama kojima su u središtu

pažnje kulturni modeli društvenog ponašanja koji uključuju komuniciranje bilo

implicitno bilo eksplicitno (Jakobson, 1971, 663).

Zahvaljujem se i onima koji su mi i nesvesno pomog li usputnim raspitivanjem, savetima, gestovima prijateljske za interesovanosti ili zabrinutosti za mnogobrojne dileme koje sam tok om godina bave ći se medijskim intervjuom nosila u sebi.

5

Poslednjih nekoliko decenija izdvajaju se pojedine istraživačke oblasti iz

političke, ekonomske i pravne nauke koje u svoj predmet istraživanja uključuju

jezička pitanja posmatrana iz posebne perspektive, one, zagovarnika pragmatičke

lingvistike. Ta interdisciplinarna istraživačka jezička pragmatička perspektiva

ogleda se danas u analizi “političkog diskursa” ili u “političkoj lingvistici” čiji je

jedan od istaknutih teoretičara istraživača Teun A. van Dijk (1995). Metod analize

“semantike izričaja prirodnog jezika” (van Dijk, 1985, 13) to jest diskursa i njegovih

sastavnih delova je interpretacija. Pod interpretacijom se podrazumeva određivanje

značenja i referencija velikih govornih celina uz uključivanje informacija o statusnim,

polnim, kulturnim, civilizacijskim i drugim sociolingvističkim komponentama

učesnika interakcije čiji je učinak komunikacija u okruženju analiziranog diskursa.

Domeni “političkog diskursa” su svi oblici javnog komuniciranja: mediji,

administrativna akta, zakoni, dokumenta, zapisnici, informacije, politički skupovi,

demonstracije, izlaganja u parlamentu, predizborne kampanje (van Dijk, 1995) i

svega onoga što danas čini jezik političkog života pojedinca u grupi.

Sličan pogled na istraživanje jezičke upotrebe ima i kriti čka lingvistika

(critical linguistics) koja teži, (istražujući jezičku strukturu teksta u svetlu društvenog

i istorijskog konteksta), da iznese na videlo sisteme verovanja i vrednosti koji su

enkodirani u jeziku i jezikom - i koji su nevidljivi ili nesvesni za svakoga ko prihvata

ovakve osobine kao "prirodan" diskurs. Zagovornici kritičke lingvistike, takođe,

smatraju da svi aspekti lingvističke strukture (kao što je fonologija, sintaksa, leksika,

semantika, pragmatika ili tekstologija), sadrže u sebi i ideološki predznak

(Fowler,1991, 67). Postoje uvek različiti načini da se kažu iste stvari, međutim ono

što govornik izabere nije slučajna alternativa, ona je uslovljena, između ostalog,

6

društveno-istorijskim i ideološkim kontekstom. "Razlike u izrazu nose ideološku

distinkciju" (Fowler, 1991,4).

Logičari i filozofi takođe su se bavili značenjem iskaza (Vitgenštajn, 1980;

Serl, 1987; Ostin, 1994). Produkt njihovog promišljanja danas je jedna od

najproduktivnijih teorija - teorija komunikativnih činova o kojoj je i u domaćoj

literaturi pisano (up. npr. Pupovac 1990, Savić 1993, Vučković 1995, Vasić 1995).

Normiranjem medijske prakse (javnog komuniciranja), pa i upotrebom

prirodnog jezika u medijima (Valić Nedeljković, 1995), bave se pravnici. Istovremeno

zakonodavstvo uključuje i normiranje i upotrebu službenog jezika i pisma u

određenom društvu (državi) u čemu im pomažu lingvisti (up. Luković, M. 1994). S

druge strane, lingvistika se bavi istraživanjem pojedinačnih stilova komuniciranja, pa

tako i jezika administracije. Interdisciplinarnost je imanentna ovakvim

istraživanjima.

Istraživanjem komunikacija uopšte i jezika posebno, bave se gotovo sve

društvene, pa i pojedine prirodne (biologija, fiziologija, fizika) nauke, barem u nekom

svom segmentu. Interdisciplinarno povezivanje je dobar put u sagledavanju tako

složenog istraživačkog polja kao što je to ljudsko komuniciranje.

Interdisciplinarnost se u ovoj analizi koristi kao teorijski okvir i njemu

odgovarajući metodološki pristup u opisu pragmatičkih osobina jezika radijskog

intervjua, što podrazumeva povezivanje više disciplina u dinamički odnos jednih

prema drugima i prema društvu (Shulc, H.S. 1985, 10). Ovakav pristup istraživačkim

problemima rezultat je naglog razvoja različitih, novih nauka i nemogućnosti da se

pojedini problemi sagledaju samo u okviru jedne discipline, jer “nauke moraju da

komuniciraju međusobno da bi napredovale” (Shulc, 1985, 13).

7

Dva su osnovna motiva za interdisciplinarna istraživanja. Prvi je, da se

interdisciplinarno izučavaju one pojave koje su ostale van interesovanja matičnih

nauka, to jest koje ih prevazilazile. Drugi motiv je mogućnost da se stari predmeti

pojedinih nauka sagledavaju iz novog ugla - interdisciplinarnom saradnjom. Ta

saradnja može biti na različitim nivoima i različitog stepena: od sagledavanja istog

problema sa stanovišta različitih disciplina, odvojeno svaka na svoj način i svojim

metodama, do ujedinjenja znanja svih disciplina angažovanih na proučavanju istog

problema i ostvarivanja kreativne simbioze. Ova integracija znanja i metoda može u

jednom vremenu i prostoru biti izrazito plodotvorna, dok u drugim okolnostima ne

mora da donese ništa produktivno. Ono što je interdisciplinarnost u konkretnoj

realizaciji danas, ne mora to biti i sutra, jer interdisciplinarnost podrazumeva

dinamičnu saradnju, koja je proizvod konkrtetnih potreba i okolnosti

(Hermerena,1985, 18).

Postoje discipline koje su izrasle, kao zasebna područja istraživačkog rada, na

temeljima više nauka i njihov predmet se ne može izučavati bez multidimenzionog

obrazovanja (kao što su, na primer među prirodnim naukama biohemija, ili među

društvenim naukama psiholingvistika, sociolingvistika). Isto tako postoje i sadržaji

(na primer semantika) koji se od projekta do projekta mogu istraživati

interdisciplinarno ali i monodisciplinarno.

Ovaj rad baviće se jezikom mas-medija koristeći dosadašnja saznanja iz

interdisciplinarnih istraživanja, kada je reč i o problemu i o metodu.

Namera je da se jedan tip medijske komunikacije - intervju - posmatra

interdisciplinarno: komunikološki i psiholingvistički, imajući u vidu da obe

discipline interesuje ista - komunikacija - ali iz dva različita ugla: psiholingvistiku

pojedinac, a komunikologiju, grupa i društvo kojem taj pojedinac pripada.

8

Dinamičan odnos pojedinca i grupe u međusobnoj komunikaciji i u određenom

društvenom miljeu, biće sagledani iz novog ugla, iz interdisciplinarne perspektive.

Pragmatička perspektiva u istraživanju jezika

Pragmatička perspektiva u istraživanju jezika, u okviru koje je rad

koncipiran, shvaćena u širokom interdisciplinarnom smislu kao kognitivna, društvena

i kulturna perspektiva jezika i komunikacije, teži da otkrije šta je govornik pod

rečenim mislio, koristeći jezik na određen način. Ona mora da odgovori na pitanje šta

je upotreba jezika i da utvrdi, pre svega, implicitna značenja jezičkih jedinica u

određenom kontekstu koje neki govornik, u datom vremenu, upućuje konkretnom

sagovorniku.

Drugačije rečeno, pragmatička funkcionalna perspektiva predstavlja

posmatranje jezičkih fenomena sa tačke gledišta njihove prirode prilagođavanja

(Verschueren, 1995b,54).

Pragmatika je na početku pokušala da formuliše unificiranu i doslednu

teoriju znakova (semiotiku), koja bi obuhvatila sve discipline fokusirane na

znakovnost - lingvistiku, logiku, filozofiju, biologiju, psihologiju, antropologiju,

psihopatologiju, estetiku ili sociologiju.

Pragmatiku jezika, njen zadatak i njeno polje rada definisali su razni

teoretičari na različite načine; na primer kao: odnos znaka prema označitelju ; kao

granu lingvistike koja istražuje jezičke upotrebe; koja se bavi formom, funkcijom i

okruženjem; takođe kao granu lingvistike koja istražuje zašto određena grupa

rečenica nije pravilno proizvedena; koja posmatra jezik iz funkcionalne

prespektive; otkriva implicitne aspekte poruke; istražuje i odnose između jezika i

konteksta, kao i “konverzacione implikature”, zatim konverzacione implikature

9

uključivši i “polaznu interpretaciju”; insistira na podacima o kulturnom kodu

civilizacije čiji jezik je u fokusu; posebnu pažnju obraća na distinkciju između

značenja rečenice i značenja iskaza; pragmatiku jezika, nadalje, zanima

“ razumevanje” jezika; ona proučava značenje u “kontekstualizovanom” jeziku; da

bi danas pragmatika jezika bila označena, ne kao grana lingvistike, već kao

perspektiva iz koje se interdisciplinarno posmatraju jezičke jedinice svih

lingvističkih grana i čiji je zadatak da istražuje odnos između jezičke forme i jezičke

upotrebe.

Istraživači upotrebe jezika od samog početka pokušavali su da razgraniče dve

jezičke discipline (pragmatiku i semantiku), koje se bave istim problemom - jezičkim

značenjem i time odrede pragmatiku jezika kao jednu novu granu lingvistike, pored

fonetike, morfologije, sintakse i semantike.

Utemeljivač pragmatike Moris (Morris, 1975 /19381/, 44) zalagao se da

istraživačko polje pragmatike obuhvati odnos znaka prema označitelju tj. onima

koji se njime služe. Prema Morisu, taj odnos mogao bi se zvati pragmatička

dimenzija semjoza, a istraživanje te dimenzije zvalo bi se pragmatika. “Ona se bavi

životnim vidovima semjoze, to jest, svim psihološkim, biološkim, sociološkim

pojavama vezanim za funkcionisanje znakova” (44).

Na razliku između sintakse, semantike i pragmatike ukazuje Fillmor (1976,

84) kasnih sedamdesetih godina, u vreme kada u SAD uveliko dominira

transformaciona generativna gramatika Čomskog, razvijana na Masačusetskom

institutu za tehnologiju (1972 /1957,1965,1968/), koja u fokusu svog razmatranja

1 Navodi se najpre godina izdanja koja je konsultova na za ovaj rad. U nekim slu čajevima re č je o knjigama i/ili radovima koji su preštampavani tako da se navodi i godina prvog ob javljivanja, ukoliko se ta informacija poseduje. Na žalost, kod nekih knjiga i/ili radova, pri preštampavanju izostavljena je go dina prvog objavljivanja. To se posebno odnosi na radove prev edene na srpski i hrvatski jezik i objavljene kod nas.

10

uzima sintaksu, a jezik pre svega smatra mentalnim fenomenom čiji je izvor

čovekovo urođeno jezičko nasleđe - jezička sposobnost idealnog govornika-slušaoca.

Ovakvoj isključivosti u teorijskom razmišljanju suprotstavili su se istraživači, među

njima, najpre Fillmora (Berkli), insistirajući na važnosti jezičke upotrebe, a zatim su

taj istraživački pravac nastavili mlađi (Lakoff). Sintaksa se bavi formom, semantika

značenjem i formom, a pragmatika upotrebom forme i okruženjem (Fillmor,

1976, 87). Po Fillmorovoj, pragmatički pristup uzima u obzir identitet, mesto i

društveni status učesnika u komunikativnom činu, zajedno sa opisom socijalnih ili

institucionalnih okolnosti u okviru kojih je jedan diskurs posmatran ili proizveden.

Prvu generaciju evropskih pragmatičara čine uglavnom Belgijanci, Danci,

Holanđani, Šveđani i Nemci. Izdvajamo pre svih osnivače časopisa “Journal of

Pragmatics”(1977) Meya i Haberlanda. Sledeću generaciju čine istraživači

obrazovani u SAD Verschueren, Ostman, van der Auwera, van Dijk, a treću danas,

njihovi učenici i saradnici, među kojima su Jucker, Blommaert, Haegeman i drugi.

Okupljeni su oko časopisa Pragmatics koji izdaje IPrA (International Pragmatics

Association), organizacija sa sedištem u Evropi, utemeljena 1986. uglavnom od

američkih i evropskih istraživača.

May i Haberland 1977. u programskom uvodniku za prvi broj pomenutog

časopisa “Journal of Pragmatics”, čiji su (bili) urednici, definišu pragmatiku,

insistirajući na društvenom aspektu jezika, kao istraživanje upotreba prirodnog

ljudskog jezika koje su uslovljene društvenim kontekstom i efekata koje ima

određeni iskaz . Interesuje ih takođe reinterpretacija značenja iskaza.

Haberland i Skutnabb-Kangas (1981) na konferenciji pragmatičke lingvistike 1979. u

Urbinu, nadalje specifikuju društveni kontekst pokazujući da različiti politi čki

11

konteksti bitno utiču na jezičku upotrebu, ali i na interpretaciju etabliranog naučnog

znanja.

Engleski teoretičar Leech je (1989/1983/,5) naveo 8 postulata o odnosu

formalno-funkcionalno, suštinski o odnosu gramatike, semantike i pragmatike,

problema koji su otvorili još Haberland i May ističući da se komunikativni čin

prepoznaje namerom govornika da ostvari svoj cilj, a ne pomoću unapred datih

gramatičkih pravila:

"P1: Semantička reprezentacija (ili logička forma) rečenice odvojena je od njene

pragmatičke interpretacije.

P2: Semantika se rukovodi pravilima; opštu pragmatiku kontrolišu principi.

P3: Pravila gramatike su fundamentalno konvencionalna; principi (opšte) pragmatike

su fundamentalno nekonvencionalni, to jest motivisani su ciljevima konverzacije.

P4: Opšta pragmatika povezuje smisao (ili gramatičko značenje) nekog iskaza sa

njegovom pragmatičkom ilokucionom snagom. Ta veza može biti relativno direktna

ili indirektna.

P5: Gramatička saobražavanja (correspondences) se predstavljaju šemama, a

pragmatička saobražavanja odražavaju probleme i njihova rešenja.

P6: Gramatička su objašnjenja primarno formalna, a pragmatička su primarno

funkcionalna.

P7: Gramatika je ideaciona; pragmatika je interpersonalna i tekstualna.

P8: Uopšte uzevši, gramatika se može opisati u smislu diskretnih i determinisanih

kategorija; pragmatika se može opisati u smislu kontinuiteta i indeterminisanih

vrednosti."

Konfrontiranjem gramatike i pragmatike Leech pokušava da im aksiomatski definiše

polja i zadatke. U literaturi najčešće se citiraju 3, 6 i 8 pravilo. Navedena pravila

12

smatraju se osnovnim za definisanje razlike između gramatike i pragmatike. U

Leechovim pravilima pojavljuju se pojmovi “funkcionalan”, “interpersonalan”,

“tekstualan”, “interpretacija” koje će kasnije preuzeti Verschueren (1995a,b,c,d),

definišući pragmatiku kao perspektivu.

Poslednjih nekoliko decenija izrazito je poraslo interesovanje za pragmatička

istraživanja jezika, mada je prema mnogim autorima teško bilo definisati polje rada2,

na šta ukazuje iscrpni pregled definicija koje navodi Levinson (1983,5,6,7),

izdvajamo:

“pragmatika istražuje jezičke upotrebe”; “ zašto određena grupa rečenica nije

pravilno proizvedena, ili nisu mogući iskazi”; “ jezik iz funkcionalne prespektive,

to jest pokušava da objasni fakta lingvističke strukture imajući u vidu ne-lingvističke

uzroke”.

Nakon opsežne kritike svake od ponuđenih, Levinson je predložio (1983,9)

sledeću definiciju istraživačkog polja pragmatike: to je “odnose između jezika i

konteksta koji su gramatikalizovani ili enkodirani u jezičku strukturu odnosno (... )

važni za pisanje gramatika” (podvukla D.V).

“Konverzacione implikature” koje se zasnivaju na maksimama

konverzacionog ponašanja sagovornika, utiču na lingvističke strukture i doprinose

uspešnosti razmene informacija, značajne su za pragmatička istraživanja, smatra

Grice (1987). Leech je proširio konverzacione implikature uključivši i “polaznu

interpretaciju” .

2 Na International Pragmatics Conference u Vijare đu 1985. u česnici su se bavili pitanjem definisanja polja i metode istr aživanja. Tada je ukazano na dve klju čne odrednice pragmatike: širinu istraživa čkog polja i stepen interdisciplinarnosti.

13

Pragmatika se, između ostalog, bavi istraživanjem značenja iskaza, a

semantika značenjem rečenice, tvrdi Lyons (1992, 164). Pragmatika se i po ovom

autoru bavi upotrebom, zatim istraživanjem onog dela značenja koje nije čisto

uslov istinitosti, kao i istraživanjem produkcije, pre nego, kompetencije.

Huttunen (1993, 240) pod pragmatičkom ulogom podrazumeva otkrivanje

implicitnih aspekata poruke koji su rezultat autorovih svesnih ili podsvesnih

diskursnih namera.

Veoma razuđeno istraživačko polje, navelo je mnoge teoretičare da pokušaju

da segmentiraju pragmatiku na uže označena istraživačka područja.

Leech (1989,11) opštu pragmatiku prema polju rada deli na dve discipline:

“1) sociopragmatiku: proučava različitost primenjivanja konverzacijskih principa u

različitim jezičnim zajednicama; 2) pragmalingvistiku: proučava pojedinačna

sredstva kojima se u jezicima prenosi određena ilokuciona snaga”.

Levinson (1983) je deli na univerzalnu i jezički-specifičnu pragmatiku. Ova

podela proizilazi iz osnovne osobine pragmatike da u svoja istraživanja uključuje

informacije o kulturnom kodu civilizacije čiji jezik je u fokusu.

Definicija pragmatike koja bi trebalo da ukaže na vezu sa značenjem, ponudio

je Gazdar (prema Levinsonu, 1983, 12): “Pragmatika ima za predmet istraživanja

one aspekte značenja iskaza koji ne mogu biti objašnjeni odnosom prema uslovima

istinitosti rečeničnih iskaza: pragmatika=značenje=uslovi istinitosti”. U definicijama

poput ove, značenje je shvaćeno veoma široko, uključujući ironiju, metaforu i

implicitno komunikativni sadržaj iskaza, a ne samo sadržaj onoga što je rečeno.

Upravo na tim nivoima izuzetno značajno je pitanje kako sagovornik razume iskaz.

14

Još je Grice's uočio da ono što govornik podrazumeva da je “iskaz ne mora obavezno

da bude blizak njegovom značenju ”. Pragmatiku upravo interesuje diskrepanca

između značenja za govornika i značenja koje mu pridaje sagovornik, odnosno

značenja same “rečenice”, mada bi bilo tačnije reći “iskaza” jer iskaz podrazumeva

kontekst a pragmatiku interesuju isključivo značenja u kontekstu (Katz prema

Levinson, 1983, 20). Stoga pragmatičari posebnu pažnju obraćaju na distinkciju

između značenja rečenice i značenja iskaza3.

Levinson nadalje pravi razliku između “značenja” i “razumevanja” smatrajući

da je drugi pojam mnogo širi i da pragmatiku u suštini zanima upravo

“ razumevanje” iskaza. Objašnjavajući razloge, navodi da učesnici u konverzaciji

moraju da zaključuju da bi napravili vezu između onoga što je rečeno i onoga što je

zajednički pretpostavljeno, ili što je već ranije rečeno.

Jedan od ciljeva pragmatike je, smatra i ovaj autor, da objasni ulogu

konteksta u značenju iskaza ili značenju koje mu govornik pridaje. Pragmatička

teorija, prema Levinsonu (1983, 25) koji navodi još i Van Dijka, Allwooda,

Anderssona i Dahla kao zagovornike iste ideje, “trebalo bi da u principu predskaže

za svaku i ispravno uobličenu jezičku rečenicu skup konteksta u kojima će ona biti

podesna”. Međutim tu se javljaju problemi, pre svih, kako konstruisati toliki broj

pragmatičkih teorija za svaki jezik ponaosob i svaku kulturu ponaosob ukoliko više

kultura govori istim jezikom.

Jedna od mogućnosti da se ovaj problem reši jeste svođenje definicije na

jednu dovoljno opštu da bi mogla da se primeni na čitavu lepezu različitih tvrdnji o

3Pri tom re čenicu definišu kao “apstraktni teoretski entitet definisan unutar gramati čke teorije”, a iskaz kao “saopštavanje” re čenice, ili re čeni čna analogija ili re čeni čni-fragment u jednom odre đenom kontekstu (Levinson, 1983,18) odnosno kako is kaz definiše Leech (1989, 14) kao jezi čki proizvod ilokucionog čina gde je smisao iskaza jednak ilokucionoj snazi. Crystal je ponudio najopštiju

15

tome šta je pragmatika jezika i koji je njen zadatak kao samostalne discipline. Tako

definisan zadatak pragmatike jezika bio bi bavljenje jezičkom upotrebom u najširem

smislu.

Druga mogućnost je da se pobroje svi fenomeni koji interesuju pragmatičare

jezika kao na primer odnosi, implikature, presupozicije, komunikativni činovi i

aspekti diskursnih struktura, diskursne strategije. Međutim, danas se lingvisti

okupljeni oko Jefa Verschuerena u istraživačkom centru IPrA (Belgija) nisu odlučili

ni za jednu ponuđenu mogućnost, već su odabrali sasvim novi put u definisanju

pragmatike jezika.

Leech i Levinson smatrali su, kao što smo naveli, da je pragmatika jedna od

grana teorije jezika poput fonologije, fonetike, morfologije, sintakse i semantike,

zatim i sociolingvistike i psiholingvistike. Radikalan zaokret u odnosu na to

tradicionalno definisanje pragmatike koja ima sopstveni skup jezičkih osobenosti

različitih od onih koje sadrže navedene lingvističke grane, učinio je Verschueren

(1995a) definišući pragmatiku kao perspektivu.

Shodno tome zadatak pragmatike je: jezička upotreba i odnos između

jezičke forme i jezičke upotrebe. Upotreba jezika zavisi od društvenog konteksta,

kognitivnih procesa i kulturnih ograničenja.

Predmet pragmatike jeste: jezički izbor (svestan ili nesvestan, jezički ili ne

jezički) onoga što će učesnici u komunikaciji upotrebiti. Taj izbor odnosi se na sve

jezičke nivoe: fonologiju, morfologiju, sintaksu, leksiku, semantiku. Predmet

pragmatike, smatra Verschueren, trebalo bi da bude ono što daje odgovor na pitanje

koliko i na koji način jezik doprinosi ljudskom opstanku (na nivou rasa, velikih i

malih zajednica, individua, svakodnevnih situacija).

definiciju iskaza smeštaju ći govorni segment izme đu dve pauze ili ga

16

Teorija jezičke upotrebe istražuje mehanizme i motivacije koji stoje u osnovi

izbora i efekat koji ti izbori imaju na nameru da nešto postignu (Verschueren,

1995a, 1).

Ključni pojam je “pravljenje izbora” (making of choices). U jezičkoj

produkciji na izbor utiče i interpretacija. Izbor nije obavezno ili-ili odluka, ali

korisnik jezika mora da pravi izbore bez obzira na to da li ima na raspolaganju

odgovarajuće mogućnosti. Mnoge mogućnosti zavise od kognitivnog, društvenog i

kulturnog konteksta.

Verschueren (1995b, 50) navodi tri osnovne osobine jezika posmatrane iz

pragmatičke perspektive pomoću kojih se može razumeti “pravljenje izbora”. To su:

1) Varijabilnost - izbor nije utvđen jednom za uvek, pre se može reći da se stalno

menja.

2) Pregovaranje - pravljenje izbora nije mehaničko, niti se odvija po strogo

utvrđenim pravilima, ili strogo utvrđenim odnosima funkcionalnih formi, već na

osnovu veoma fleksibilnih principa i strategija. Izborom jedne mogućnosti ne

isključuju se uvek i potpuno i ostale alternative.

3) Prilagodljivost - je osobina jezika koja omogućuje ljudima da pregovarački prave

izbore između varijabli da bi se zadovoljile osnovne ljudske komunikativne potrebe.

Komunikativne potrebe zavise od konteksta i mogu biti sasvim specifične.

Verschueren (1995a, 15) definiše i zadatke istraživača koji pragmatički

objašnjavaju i opisuju jezik :

1) Uočavanje kontekstualne prilagodljivosti, podrazumeva uočavanje svih

delova komunikativnog konteksta od kojih zavise komunikativni izbori, počevši od

fizičkog okruženja (npr. udaljenost sagovorinka utiče na jačinu govorenja) do

obeležavaju ći promenom govornika (Stevi ć, 8).

17

društvenog odnosa između govornika i slušalaca. Elemenati o kojima treba voditi

računa pri analizi su: vreme, mesto, društvo, broj i tip govornika i slušalaca, položaj

tela, psihičko stanje, pol, psihološko stanje, društveni odnosi između govornika i

slušalaca.

Kontekstualna prilagodljivost nije statični ekstralingvistički realitet već su to

subijekti podložni variranju i pregovaranju.

2) Pragmatički jezički fenomeni mogu se odnositi na svaki od nivoa jezičke

strukture koji uključuju varijabilnost bilo koje vrste, od zvuka i foneme do diskursa i

nadalje, ili na bilo koji tip odnosa na međunivoima.

Verschueren smatra da pragmatička perspektiva u istraživanju jezičkih fenomena

nema osnovne jedinice analize.

3) Bilo koji pragmatički opis ili objašnjenje mora uključiti dinamiku

prilagođavanja, drugim rečima razvoj procesa prilagođavanja u vremenu.

4) Istraživači moraju voditi računa o razlikama u stepenu uočljivosti procesa

prilagođavanja. Neki procesi su prirodno automatizovani, drugi su veoma motivisani.

Oni uključuju različite načine obrade u mediju prilagodljivosti ljudskom “društvenom

umu”. Termin “društveni um” Verschueren uvodi uz objašnjenje da nije sasvim

dobar. Njime želi da ukaže na to da nije ni pojedinac niti je društvo od primarnog

značaja kao medij prilagodljivosti. Posebnu važnost pridaje distinkciji između

eksplicitno saopštenog značenja i implicitne informacije.

Ovaj autor navodi nivoe adapatacije na mikro i makro planu analize. Na

mikroplanu analize, trebalo bi da se razlikuju, pre svih, sledeći nivoi adaptacije:

sistem znakova/jezik/, kanal/govorni, pisani/, kode /dijalekt, žargon/, stil /formalan,

neformlan/, komunikativni događaj /upotreba jezika/, diskurs /tekst, konverzacija/,

komunikativni čin, rečenica, reč i zvuk. (Verschueren, 1995b,58).

18

Na makroplanu analize to su jezički tipovi (govorni jezik, jezik široke

komunikacije), jezičke barijere, jezički kontakt.

Različite vrste komunikativnih činova, kao i usvajanje govora kod dece

(uočavanje razlika između konverzacije dete-dete i odrasli-dete), omiljene su teme

pragmatičke lingvistike.

Sinhronijska makro i mikroanalitička tema, koja danas privlači pažnju

istraživača, međukulturna je komunikacija u odnosu na etnički i nacionalni identitet.

Posebno mesto u tim istraživanjima ima sagledavanje veze između međukulturne i

međunacionalne komunikacije i ideologije4. Pod ideologijom se podrazumevaju bilo

koja fundamentalna ili zdravorazumska te često normativna uverenja i ideje koje se

odnose na neke aspekte “stvarnosti”, a “jedina stvarna manifestacija ideologije jeste

diskurs” (Verschueren, 1995c,3). Ideologija, kao kombinacija implicitnog i

eksplicitnog pogleda na svet, iskazuje se uvek verbalno, u komunikaciji, delom

eksplicitno delom implicitno. Stoga su istraživanja ovih fenomena interpretativne

prirode. Verschueren (1995d, 142) objašnjava šta se podrazumeva pod

“interperetacijom” navodeći da ona “premošćuje moguću prazninu između duboko

pojmovnog i jasno iskazanih reči”.

Za analizu medijskog diskursa, u kojem su implicitna značenja osnova

ubeđivačke strategije (rukovođene ideologijom centara moći koji medijima

upravljaju), najznačajnija je interpretacija primaoca poruke. Interpretacijom se

razotkrivaju ideološki nanosi, koje komunikator svesno ili nesvesno unosi u poruku,

medijski je oblikujući za auditorijum s ciljem da sa porukom usvoji i ideologiju kao

“opšteprihvaćena” uverenja i ideje koje se odnose na određene aspekte “stvarnosti”.

19

Istraživače prvenstveno zanimaju vladajuće idologije koje su hegemonističke,

podržavane od izvora društvene moći. Ogledaju se u različitim tipovima autoritarnog

diskursa. Dobar primer su mas-mediji, dakle oni koji imaju odlučujući uticaj na

društveno-politički život i preko kojih se auditorijumu serviraju sadržaji koji bi po

mišljenju kreatora medijskih poruka trebalo da zadovoljavaju njihove osnovne

potrebe za informacijom, obrazovanjem/saznavanjem i zabavom. “Mera njihovog

uspeha ili dominacije jeste stepen u kojem ih populacija, ili njen značajan segment,

doživljava kao reprezentante “normalnih”, “neutralnih”, “objektivnih” ili “prirodnih”

stanovišta” (Verschueren, 1995c, 4). Doživljavajući ih kao takve deo auditorijuma

usvaja, svesno ili ne, i nametnuti model ponašanja koji zagovara dominirajuća

ideologija. Jezik odslikava ideologiju, a ideologija se preslikava u jezik. Interpretacija

izbora jezičkih jedinica kojima se mediji služe dizajnirajući program (pre svega vesti)

može da ukaže, na primer, na implicitno i/ili eksplicitno netolerantan jezik, koji je

često prethodnica netolerantnog ponašanja prema drugima, čime se bavi ovaj rad na

primeru radio-intervjua.

Globalno posmatrano prisutna su u dostupnoj literaturi, dva tipa radova u

oblasti pragmatike. Jedni su provera teorijskih postavki (jedne ili više) na obimnom

jezičkom materijalu kao što je na primer svakodnevni razgovor učesnika istog ili

različitog statusa, ili institucionalni razgovor u sudnici (Atkinson, Drew, Maynard,

Levi, Walker, Linell), u učionici (McHoul, Heritage), kod lekara (Fisher, Todd,

Heath, Silverman), telefonska uključivanja u radio emisije, hitni pozivi policiji

4 Tom problemu bila je, na primer, posve ćena i godišnja konferencija Belgijske lingvisti čke asocijacije i Me đunarodne pragmati čke asocijacije (IPrA) 7-9 decembar 1995 pod nazivom P olitical Linguistics na kojoj je radove iz ove oblasti prez entovalo 89 istraživa ča sa svih kontinenata.

20

(Zimmerman), medijski intervjui (Greatbatch, Clayman), intervjui u agenciji za

zapošljavanje (Gumperz)5.

Drugi pristup, koji je koristio na primer Jucker (1986) i koji je metodološki

pristup za ostvarivanje istraživačkog zadatka ovoga rada, zagovara odabiranje

specifičnog konteksta jezičke upotrebe i pokušava na tom primeru iz pragmatičke

funkcionalne perspektive da ukaže interpretacijama na što više relevantnih

pragmatičkih principa. Za takvu analizu odabran je (široko primenljiv u praksi, ali

kod nas nedovoljno istražen) komunikativni događaj radio intervju .

U domaćoj literaturi, pisano je o pragmatici jezika kao nauci o upotrebi jezika,

uglavnom informativno (Velčić 1987, Rajić 1989, Pupovac 1990, Vučković 1995).

Obaveštava se naša stručna javnost o radovima poznatih autora iz sveta i konkretnim

temama kojima se pragmatika bavi kao što su načini argumentacuje, oblikovanje

teme i obaveštenja, prikrivenih i otvorenih pretnji, negativnog i pozitivnog slikanja,

tautologije, trivijalnosti, selekcije, dvosmislenosti, nejasnosti, emotivnosti i tako

dalje. Prevedene su knjige “Osnove teorije o znacima”, Morisa (1975), “Govorni

činovi”, Serla (1991), “ Kako delovati rečima”, Ostina (1994), kao i članci Serla,

Grice, van Dijka i drugih autora. Nedostaju, međutim, brojnija domaća istraživanja u

kojima se navedene teorije primenjuju. Izuzetak su na primer radovi Ličen (1980-81,

1983,1984, 1988) i Rakića (1987), kao i knjige “Govorni čin direktiva i njihova

jezička realizacija u nemačkom i srpskohrvatskom jeziku”, Ličen (1987) i “Novinski

reklamni oglas, studija iz kontekstualne lingvistike”, Vasić (1995). Može se reći da

je upotreba jezika kod nas, područje koje još čeka da se svestranije ispita na oba

pristupa koja smo u našem kratkom pregledu opisali.

5Iscrpna bibliografija radova navedenih autora do 1 990. nalazi se u

21

Dosadašnja teorijska razmatranja o intervjuu

Intervju je u ljudskoj komunikaciji, i institucionalnoj i spontanoj, veoma čest

oblik interakcije. U domaćoj literaturi nije gotovo uopšte obrađivan što je u

nesrazmeri sa tekućom praksom korišćenja intervjua na radiju, TV i u novinama.6 Za

razliku od naše sredine, u svetu postoji bogata literatura o intervjuima uopšte i

posebno o intervjuima u mas medijima7.

Intervju je veoma kompleksan tip interakcije obremenjen mnogim

ograničenjima. Karakterišu ga broj u česnika, njihov status, uloga, namera i

doprinos. Može biti namenjen samo interpersonalnoj komunikaciji ali i auditorijumu.

U ovom drugom slučaju može biti veoma formalan ali i spontan. Cilj intervjua može

odrediti intervjuer (IR ) ali i intervjuisani (IE ). Može se odvijati licem u lice ali i

posredno, preko telefona, danas i modemskom komunikacijom putem računara.

Svi nabrojani faktori imaju uticaja na jezičke izbore i oblikovanje poruka

učesnika u intervjuu, na formiranje pojedinih tipova intervjua. Neki od njih mogu biti

slični, a drugi sasvim različiti, što sve zavisi od namere intervjuera i intervjuisanog ali

i cilja intervjua i okolnosti u kojima se odvija. Sigurno da neće iste pragmatičke

osobine imati intervju psihijatra sa pacijentima i telefonsko uključivanje slušalaca u

radio program. Neki minimum osobina će im biti zajednički i odnosiće se na

distinktivna obeležja intervjua u odnosu na druge komunikativne događaje, na primer

ćaskanje, novinski komentar, predizborni govor, razgovor kupaca i prodavaca,

poruke ostavljene na telefonskoj sekretarici.

Drew, P. & Heritage, J. (1992). 6 U iscrpnom pregledu radova objavljenih kod nas o masovnim medijima do 1986. Joci ć, M. (1986), nakon 1986. kod nas o ovoj problematic i ne postoji prikupljena bibliografija.

22

Definicije intervjua (uopšte) upućuju na minimum osobina neophodnih da bi

se jedan komunikativni događaj okarakterisao kao intervju. Ističu se dijalog, status

učesnika, tip interakcije .

Najopštiju definiciju dao je Schegloff (1992, 111): “Intervju je empirijski

utvrđena regulativa po kojoj jedna strana postavlja pitanja a druga odgovara”. U ovoj

definiciji Schegloff insistira (a) na analiziranom empirijskom materijalu koji podupire

tvrdnju (b) da je intervju markiran pitanjem i odgovorom. Ova definicija je toliko

opšta da je primenljiva na sve intervju situacije, što ujedno otežava prepoznavanje,

međusobno različitih, pojedinačnih tipova intervjua,.

Clayman (1992,168) definiše intervju kao: “sistem govorne razmene za koji

je specifično da intervjuer i intervjuisani moraju sebe da ograniče na produkovanje

redova (govorenja) koji se, barem minimalno mogu prepoznati kao pitanje

odnosno kao odgovor”. Clayman uvodi u definiciju pojam “govorna razmena”

kojim utvrđuje da u intervjuu moraju postojati najmanje dva učesnika koji govore

naizmenično. Autor istovremeno ima u vidu različite jezičke mogućnosti koje stoje

na raspolaganju IR da bi postavio “pitanje” koje po formalnim gramatičkim

obeležjima i ne mora uvek biti “pitanje” ali po funkciji jeste, ukoliko ga IE prepozna

kao takvo.

Wolfsonova (*8, 190) smatra da je intervju komunikativni događaj (“speech

event” u smislu koji ovom pojmu daje Hajmz9) u kojem “jedan učesnik ima

unilateralno pravo da postavlja pitanja, a drugi obavezu da na njih odgovara”.

7 Pregled literature o intervjuima u svetu u Jucker, (1986) i u P. Drew & J. Heritage, (1992). 8 (*) = nepoznata godina izdanja. 9 'Termin govorni (komunikativni D.V.) doga đaj ograni čava se na aktivnosti, ili aspekte aktivnosti koji su direktno vo đeni pravilima ili normama upotrebe jezika. Jedan govorni doga đaj može da sadrži jedan govorni (komunikativni D.V.) čin ali ih obi čno obuhvata više” (Hajmz, 1980, /1974/ 95).

23

Dok Clayman u svojoj definiciji u središte pažnje stavlja red govorenja i njegovo

razumevanje kao pitanja, odnosno, kao odgovora, Wolfsonova u fokus svoje

definicije stavlja učesnike u intervjuu insistirajući na obavezi da poštuju uloge koje

su im unapred namenjene (intervjuer/pitanja; intervjuisani/odgovori).

Odrednica o intervjuu može se naći i u leksikonu, na primer Vujaklija (1954,

362) definiše imenicu “intervju” kao “razgovor, ispitivanje”, a glagol “intervjuisati”

kao “posetiti nekoga u cilju ispitivanja njegovog mišljenja” . Ovo je leksikografska

definicija koja teži da praktično objasni značenje strane reči u domaćoj upotrebi ne

upuštajući se u suštinu problema. Otuda i nejasnoća dela definicije “posetiti nekoga”

koji ograničava kontekst mesta intervjua. Ova definicija uključuje cilj intervjua što

kod prethodnih izostaje, a za medijski intervju je od velikog značaja. Osim iskaza u

definiciju se, više implicitno nego eksplicitno, uključuju i učesnici. Istovremeno

ova definicija se ograničava samo na govornu situaciju medijski intervju,

zanemarujući činjenicu da intervju može biti realizovan u različitim komunikativnim

situacijama, kao na primer intervju doktor-pacijent ili profesor-učenik, sudija-

optuženi, za koje bi ova definicija bila neodgovarajuća.

Zilberman (1982, 2) takođe u definiciju uključuje cilj insistirajući da je u

pitanju metod koji učesnici primenjuju da bi zajednički gradili komunikativni događaj

i došli do cilja: “Intervju je metoda traganja za informacijama, za i kroz vezu

između ličnosti”. U fokusu su i iskaz i učesnici.

Plenković (1990,127) za ključnu osobinu intervjua smatra to što je: “Intervju

dijaloški žanr”. U središtu pažnje je način interakcije intervjuera i intervjuisanih -

dijalog. “Dijalog” podrazumeva razgovor u kojem statusne pozicije nisu izražene,

cilj je da učesnici izlože i obrazlože svoje stanovište, koje je obično različito od

stanovišta drugih učesnika. Rezultat je da dođu do novih saznanja koja mogu da

24

doprinesu izmeni dotadašnjeg stanovišta, predrasuda o drugom, navika. Nasuprot

tome medijski intervju je uvek statusno markiran, a informacije koje se u okviru

njega saopšte namenjene su, ne učesnicima u intervjuu, već “trećem” - medijskoj

publici. Plenković je pojam “dijalog” upotrebio neprecizno, podrazumevajući pod

njim govornu interakciju učesnika u medijskoj komunikativnoj situaciji, a ne kao

konverzacijsku formu koja ima određene osobenosti. Intervju, značajan medijski žanr,

ne definiše jasno, već više pažnje posvećuje tehnici izvođenja intervjua.

Kress i Fowler (1979, 63) za razliku od Plenkovića, ukazuju na konverzacionu

neravnopravnost učesnika kao bitno distinktivno obeležje intervjua: “U intervjuu

učesnici su obavezno diferencirani njihovom sopstvenom namerom, njihovim

različitim statusom u konverzaciji, njihovom ulogom, tako da taj konverzacioni

model pokazuje nejednakost i neravnomernost u rasporedu moći”. Isticanje statusne

neravnopravnosti sagovornika važna je komponenta u definisanju intervjua.

Nadalje posebno je značajno istaći da IR i IE nemaju uvek isti cilj koji žele

da ostvare intervjuom. Cilj je uslovljen njihovom ulogom u intervjuu i

komunikativnom situacijom. Od cilja zavisi način građenja konverzacije,

smenjivanje redova govorenaja u obliku pitanja - odgovori.

Cilj javnog tužioca je, na primer, da svojim pitanjima navede optuženog da

pred porotom iznese činjenice koje ga nedvosmisleno karakterišu kao krivog.

Istovremeno, cilj optuženog je da tako izabere strategiju za svoj red govorenja da

činjenice i način njihove organizacije u komunikativnom činu odgovora, jasno

ukažu poroti da je nevin. Javni tužilac će svoj cilj ostvarivati kratkim i veoma

sugestivnim pitanjima, a optuženi će težiti da izbegne odgovore sa "da" i "ne",

obrazlažući sve opširno.

25

U komunikativnoj situaciji medijskog intervjua cilj učesnika je sasvim

drugačiji od prethodno navedenog. IR-ov je da upozna auditorijum sa problemom i

razlogom zašto je IE kompetentna ličnost (u pozitivnom ili negativnom smislu) da taj

problem objasni. IE će se truditi da pruži dodatne informacije, obrazloženja, istakne

neophodnost baš takvog postupanja. Za razliku od komunikativne situacije “sudnica”,

u “medijskom intervjuu” su oba učesnika dobrovljno pristala na intervju situaciju.

Cilj IR je, u zavisnosti od tipa medijskog intervjua, ili da sebi i IE-u poboljša imidž

kod publike (izazovni intervju), ili da IE-a potpuno “satera u ćošak” (drski intervju).

Cilj IE-a je da svoj imidž kod auditorijuma, u oba slučaja poboljša, odnosno da se

prikaže u što boljem svetlu, odnosno ne dozvoli IR-u da bude statusno nadređena

osoba u intervjuu.

Postoji još definicija intervjua uopšte, ali i različitih pojedinačnih tipova

intervjua, najviše onih koji se odnose na mas-medije (o čemu će kasnije biti više

rečeno).

Da sumiramo, definišući intervju teoretičari su u središte pažnje stavljali

komunikativni čin (pitanje/odgovor), učesnike (intervjuer-IR i intervjuisani-IE), tip

odnosa među njima (interakcija/dijalog /status/uloga) i cilj (dobijanje informacije/

iznuđivanje priznanja /proveravanje znanja / podizanje-umanjivanje pozitivnog

imidža IE-a).

Znači, intervju je komunikativni događaj institucionalne interakcije sa

određenim ciljem i zadatkom. U njemu učestvuju najmanje dva sagovornika od kojih

jedan predstavlja formalnu organizaciju (sudija-sud, doktor-zdravstevnu ustanovu,

inspektor-policiju, novinar-medijsku kuću...), a drugi je laička osoba, ili u tom

trenutku profesionalno neangažovana na isti način. Ukoliko, na primer, razgovaraju

26

dva lekara u intervju situaciji njihove uloge i status su različiti (ako je jedan od njih u

ulozi terapeuta, drugi/a je u ulozi pacijenta). Postavljajući pitanja i odgovarajući na

njih sagovornici zajednički izgrađuju komunikaciju u kojoj su konverzaciono

neravnopravni. Profesionalni identitet intervjuera (sudije, doktori, policajaci,

novinari) utiče na način na koji će voditi intervju.

Na osnovu, navedenih, dominirajućih elemenata intervjua mogu se izdvojiti

četiri bitne osobine ovog komunikativnog događaja: uslovljenost kontekstom,

smenjivanje pitanja i odgovora, nejednak status učesnika, institucionalnost.

Uslovljenost intervjua kontekstom.

Intervju se odvija u određenom kontekstu koji učesnici interakcijski grade.

Kontekst bitno utiče na način na koji će IR i IE graditi konverzaciju.

Interes za kontekst javlja se razvojem korpus lingvistike, pravca nastalog kao

suprotnost tendenciji u transformacionoj generativnoj gramatici Noama Čomskog

(1972 /1957, 1965, 1968/) da se govori o "idealnom" govorniku i sagovorniku,

neuzimajući u obzir kontekst, niti komunikativne situacije (ko, kada, kako, zašto

nekom nešto saopštava).

Već je spomenuto (odeljak o pragmatičkoj lingvistici) da nasuprot Čomskom

Fillmor, a zatim i mlađi istraživači poput Lakoffove insistiraju na jezičkoj upotrebi u

određenom kontekstu. Lakoffva (1972, 909) navodi da bi trebalo razlikovati neke

aspekte konteksta od drugih, jer imaju univerzalni značaj za jezik, dok drugi imaju

27

značaja samo u određenim konverzacionim situacijama, a u nekim drugima ne, ili za

određenu kulturu a za drugu ne, dok neki nisu uopšte bitni. Kontekst je posebno

važan za neke tipove komunikativnog čina, kao što su postavljanje pitanja,

odgovaranje, naređivanje. Autorka navodi primere iz usvajanja stranog jezika.

Upravo je teškoća u tome što postoje područja jezičke kompetencije koja ne može

opisati ni jedna teorija ukoliko ne uvažava informacije o kontekstima u kojima se

neki razgovor realizuje. Pojedini ekstralingvistički fenomeni, kao što je društveno

uslovljen odnos među učesnicima govornog čina, mogu biti značajni za razumevanje

jezičke upotrebe.

Del Hajmz (1980, /1974/ 51) baveći se etnografijom komunikacije pod

okruženjem podrazumeva “sve što se smatra kontekstualnim, po strani od samog

događaja, pri čemu se, za dati događaj, bilo koja pa i sve komponente komunikacije

mogu uzeti kao određujući element okruženja, a ne samo prostor i vreme u čijim je

granicama dati događaj smešten. Tako shvaćen kontekst ima dva vida ispoljavanja,

verbalni i neverbalni - s tačke gledišta govora, a kinemički i ne kinemički - s tačke

gledišta telesnih pokreta” (podvukla D.V.).

Ochs (1979, 2) sužava pojam konteksta na samo ono iz stvarnosti što se može

iskoristiti za interpretaciju značenja diskursa. To se posebno odnosi na društveni i

psihološki svet jezičkog korisnika u svakom datom vremenu. Taj svet je pod uticajem

kulturnih vrednosti i očekivanja, kao i kognitivnih i interakcijskih procesa, njegovih

znanja i verovanja. Autorka podvlači da je i sam jezik kontekst (3), što se odnosi pre

28

svega na govornikov odbir jezika10 ili dijalekta, zatim i na mesto iskaza u okviru

diskursa, u čemu se slaže sa Schegloffom.

Goffman (1979) o kontekstu govori kao o “okviru” pod kojim podrazumeva

kako učesnici definišu svoju trenutnu društvenu aktivnost: šta se dešava, kakva je

situacija, koju ulogu igraju učesnici. Okvir utiče na selekciju, interpretaciju i

prezentaciju medijskih sadržaja. U ovaj sociološki koncept Goffman uvodi i pojam

“stajališta” (footing) koje definiše kao “trasu jednog učesnika, ili niz ili stanovište ili

položaj, ili projektovano ja” (Goffman, 1979,1).

Promena stajališta je ustvari samo drugačije rečeno promena okvira za događaje.

Goffman smatra da je promena stajališta dosledna karakteristika prirodnog govora.

Ovo je jedan dinamički pristup koji uočava mogućnost menjanja okvira pod

određenim okolnostima.

Leech (1989,1983/, 13) kontekst iskaza određuje u odnosu na učesnike u

komunikaciji navodeći da je to “bilo kakvo znanje za koje se smatra da ga

govornik i slušalac (čitalac) poseduju, a koje doprinosi interpretaciji iskaza

sagovornika”.

Definišući kontekst, Eko ima u vidu pre svega recipijenta i upozorava da

kontekst menja smisao, funkciju i informativnu kvotu poruke (prema Šušnjić, 1984,

122).

Coseriu (1985) kontekst shvata veoma široko. To je celokupna stvarnost koja

okružuje znak bez obzira da li je znakovna ili ne-znakovna. Coseriu razlikuje 3 vrste

10 Izbor jezika, dijalekta, navodi Ochs, može da da i nformaciju o govornikovoj nameri ili odnosu prema sagovorniku, n a primer

29

konteksta: 1. kontekst jezičkog sistema, 2. govorni kontekst, 3. izvan govorni

kontekst.

U govoru, za razliku od pisanog jezika, kontekst je neposredno prisutan

(Velčić, 1986) i bitno određuje komunikaciju. Ova definicija u središte pažnje stavlja

tip komunikacije, a ne učesnike kao sve prethodno navedene.

Gumperz (1992) “pokazuje da bilo koji aspekt lingvističkog ponašanja -

leksički, prozodijski, fonološki, i sintaksički izbor zajedno sa upotrebom određenog

koda, dijalekta, ili stila - može funkcionisati kao kontekstualizacioni znak koji

ukazuje na one aspekte konteksta koji su relevantni za interpretiranje onoga šta je

govornik mislio”.

Schegloffova konverzaciona teorija (1968-1993) punu pažnju posvećuje

kontekstu. Razvija analitička sredstva za istraživanje razgovora u kontekstu (talk-in-

context). Schegloff navodi da razvija empirijsku analizu prirode konteksta (1992a).

Ovaj autor upućuje (1992a, 111,112) da kontekst može biti deo onoga što se

tradicionalno smatralo “socijalnom strukturom” kao osobinama učesnika, navodeći na

primer da se neki razgovori vode “u birokratskom kontekstu”, “u školskom

kontekstu”, “u kontekstu ulice”. Takve karakteristike uključuju pojedinačne aspekte

okruženja. Na primer, jedan skup karakteristika odnosi se na “mesto” iskaza u

diskursu. Schegloffa je interesovalo na koji način kontekst determiniše razgovor,

odnosno koliko određeno okruženje utiče na formu, oblik, sadržaj, karakter

konverzacije učesnika u razgovoru, odnosno kako kontekst proceduralno utiče na

razgovor.

odabiraju ći standardni jezik u odre đenoj situaciji zna či da govornik želi da produbi distancu prema sagovorniku (3).

30

Kontekst u socijalnim i društvenim naukama, posebno kada se vodi računa o

interakciji i diskursu, smatra Schegloff (1992a, 195), može biti shvaćen na dva

načina: “jedan je onaj koji bi se mogao nazvati “spoljašnji” (external) ili “krajnji“

(distal), i drugi “intra-interakcijski” ili “diskursni”. (...) Na primer konverzacija

kupac - prodavac može da se odnosi na oba konteksta, prema objektivnom statusu

učesnika u interakciji na tržištu (pijaci) i prema ulogama koje imaju u konverzaciji

(inicijator konverzacije ili teme o kojoj se razgovara ili slušalac).

Iz navedenih pojedinačnih mišljenja o kontekstu možemo zaključiti sledeće.

Postoje dva osnovna modela shvatanja konteksta (a) jedan uzima u obzir

mnogobrojne činioce koji opredeljuju ponašanje učesnika u konverzaciji bilo da su

neposredno zavisni od njih ili ne ; a (b) drugi pitanje konteksta ograničavaju na sumu

činilaca koji su neposredno vezani za određenu komunikaciju.

U ovom radu kontekst se posmatra u širem smislu kao statička, ali, i

dinamička, pomerljiva kategorija. To znači da jednu komunikaciju istovremeno može

determinisati više konteksta. Istraživači bi stoga trebalo da, govoreći o kontekstu,

jasno odrede na koje od mogućih konteksta misle i da odrede hijerarhijski značaj

svakog od njih za komunikaciju koja je u fokusu.

Posebnost medijskog konteksta

Nekoliko konteksta utiče na odvijanje medijskog intervjua: a) društveno-

politički kontekst; b) kulturni kontekst intervjua; c) kontekst mesta gde se intervju

odvija (studijski, terenski); d) kontekst samog intervjua kao komunikativnog

31

događaja i kao žanra određenog medija (radija, TV ili intervju u štampi); e) kontekst

teme o kojoj se u intervjuu razgovara.

a) Društveno-politički kontekst intervjua je za svaki pojedinačni intervju, uslovno

shvaćeno, statičan. Intervju se odvija u određenom vremenu označenom određenom

političkom klimom i u određenom geografskom prostoru omeđenom određenom

kulturom i političkim sistemom koji bitno utiču na njegov sadržaj.11

Društveno-politički kontekst može da bude snažan ograničavajući činilac za

ostvarivanje intervjua. Pitanja cenzure i auto-cenzure su veoma relevantna za

planiranje i realizovanje medijskog intervjua. Time se ovaj rad neće neposredno

baviti jer izlaze iz okvira postavljenih istraživačkih ciljeva vezanih za već emitovane

intervjue.

(b) Kulturni kontekst je takođe, uslovno, statičan. On unapred određuje više

implicitno nego eksplicitno konstrukciju intervjua. Tako će obeležje intervjua u SAD

(Cohen, 1989) emitovanog u emisijama vesti na TV biti kratkoća (prosečna dužina

1,5 minuta), dok je u Jugoslaviji moguće čuti u radijskoj centralnoj informativno-

političkoj emisiji intervju (i bez izuzetnog povoda) dužine 7 minuta (Valić

11 U vreme rata na prostoru prethodne Jugoslavije, na primer, u državnim medijima sve tri zara ćene strane ili nije bilo uopšte intervjua sa predstavnicima druge strane u sukobu, ili su to bili intervjui sa zarobljenicima i izbeglicama. U tim in tervjuima sagovornici su obavezno govorili o humanom postupa nju u zatvorima protivni čke strane za čije medije ina če daju intervju. Istovremeno po povratku iz zarobljeništva predstavnici sopstve nog naroda govorili su uvek o strašnim torturama koje su pretr peli u logorima suprotne strane (Savi ć, Vali ć Nedeljkovi ć, 1995). Nije zabeležena obrnuta situacija da se, na primer, predstavnici dr uge zara ćene strane žale na postupanje vojske na čijem se terenu intervju emituje/objavljuje u štampi.

32

Nedeljković, Kostić, 1992). Odnos među polovima12 takođe je deo kulturnog

konteksta.

b) Kontekst mesta gde se intervju odvija je statičan sem u izuzetnim okolnostima.

Ukoliko intervju započne u jednom prostoru (studio, radni prostor IE, mesto

medijskog događaja), u tom prostoru odvijaće se do kraja i taj prostor bitno će uticati

na tok intervjua.

Medijski intervju u studiju stavlja IE u podređeniji položaj. Ukoliko se

intervju odvija na mestu događaja, ili u životnom i radnom prostoru IE tada je u

povoljnijem položaju u odnosu na IR. Kontekst mesta, dakle, delimično utiče na

status učesnika i na odvijanje samog intervjua.

c) Kontekst samog intervjua kao komunikativnog događaja i kao žanra određenog

medija (radija, TV ili intervju u štampi) je suma dinamične i statične kategorije.

Dinamična je kada je reč o komunikativnom događaju jer se u toku intervjua

on neprestano menja. Učesnici u intervjuu stalno su u dinamičkoj interakciji koja

podrazumeva zajedničko kreiranje intervjua, menjanje teme, promenu stajališta,

“rušenje” ili građenje imidža sagovornika.

Statičan je kada je reč o kontekstu medija u kojem je intervju ostvaren. Tada

osobine medija unapred određuju karakteristike intervjua kao što su: dužina

intervjua (TV i novinama ne odgovaraju dugi intervjui); predstavljanje

sagovornika (u TV intervjuu ime sagovornika tokom intervjua može biti ispisano u

12 U religijskom diskursu je uo čeno da su u intervjuima novinarke sa verskim velikodostojnicima Srpske pravoslavne crkve , izuzetno dugi odgovori na pitanja. Verski velikodostojnik muškara c, monah, implicitno zna da ga novinarka (žena bez instituci onalnog teološkog obrazovanja) ne će prekidati u izlaganju. Dužina odgovora se u ovom

33

dnu ekrana, a u radio intervjuu IR s vremena na vreme mora ponoviti u okviru

pitanja i ime sagovornika; u novinama nije obavezno da se u toku intervjua ponavlja

ime sagovornika); dužina pitanja i odgovora (radio i TV prezentaciji ne odgovaraju

duga, sintaksički i semantički komplikovana pitanja i predugi odgovori; u novinama

to nije ograničavajuća okolnost jer čitalac može i nekoliko puta da pročita pitanje

odnosno odgovor); izražajno i lepo govorenje (veoma značajno za radio

prezentaciju, a za novine potpuno irelevantno); jezik intervjua (u novinama intervju

vođen na stranom jeziku biva potpuno preveden i čitalac ne zna na kojem je jeziku

komunicirano; u radio intervjuu ili se pitanja i odgovori odmah konsekutivno prevode

- ako se intervju emituje “u živo”, ili se u montaži nasnimi glas spikera koji čita

prevod preko sasvim utišanog originala; u TV prezentaciji gledaoci imaju priliku da

slušaju intervju na stranom jeziku, a prevod je titlovan u dnu ekrana) spoljni izgled,

ponašanje pred mikrofonom i kamerom (izuzetno važno u TV intervju, a za novine

potpuno irelevantno) itd.

d) Kontekst teme je dinamičan. U okviru intervjua IR i IE mogu obrađivati jednu ili

više tema. Razvijanjem intervjua razvija se i sagledavanje određene teme iz raznih

uglova kroz dinamičnu interakciju IR i IE ili ukoliko se tema smatra iscrpljenom, a

slu čaju dovodi u vezu sa netolerantnoš ću prema sagovornici (Vali ć Nedeljkovi ć, 1996b).

34

vreme nije isteklo, u intervju se uvodi nova. Kontekst teme utiče bitno na jezičke

izbore13.

Kontekst Društveno -politički kontekst

Kulturni kontekst

Kontekstmesta

Kontekst medija

Kontekst komunika-tivnog događaja

Kontekst teme

Statičan + + + +

Dinamičan + +

Tabela 1: Konteksti u medijskom intervjuu

Sve što je unapred dati kontekst markirano je statičnošću, samo odvijanje

intervjua je obeleženo dinamičnošću konteksta. To znači da IR može unapred da

odredi kontekst mesta i da pripremi strategiju intervjua s obzirom na statične

kontekste u kojima će se interakcija odvijati.

Strategiju samog komunikativnog događaja i konteksta tema IR razvija u toku

intervjua. Uspešnost intervjua zavisiće i od sposobnosti IR za interakcijsko

komuniciranje i brze promene strategija u odnosu na dinamične kontekste.

13 Kontekst teme o ratnim zbivanjima name će uvek pozitivno izveštavanje o potezima sopstvene strane. Kada je r eporter prinu đen da ipak informiše i o nekim negativnim potezima so pstvene strane, tada upotrebi pasiv da ne bi jasno imenovao agensa. Tako će na primer u ratnim izveštajima reporter uvek upotrebit i pasiv kada je neophodno da informiše o nekoj nepopularnoj odluci sopstvene komande kao recimo o uvo đenju vanrednog stanja što implicitno ukazuje na vojno-politi čki haos. Nasuprot tome, kada u okviru konteksta iste teme (ratni sukob) informiše o pozit ivnim potezima sopstvene strane, reporter pravi druga čiji jezi čki izbor. Izveštavaju ći o sklapanju primirja i ulozi sopstvene strane u potpisivanju ugovora reporter upotrebljava aktiv il i pasiv uz jasno imenovanje agensa tog pozitivnog doga đaja (Savi ć, Vali ć Nedeljkovi ć, 1995). Kontekst teme name će jezi čke izbore najuo čljivije u sveri leksike. Ratni izveštaji obiluju stereotipima i "osvaja čkim re čima" (Vali ć Nedeljkovi ć, 1994).

35

Takođe i IE može da utiče na kontekst mesta, kao i da razvije svoju

komunikativnu strategiju s obzirom na statičke kontekste (unapred odredi koliko će

biti "otvoren" prema IR s obziron na društveno-političku klimu i političku poziciju

medija za koji daje intervju; pripremi se za tip medija). IE će ostvariti cilj

samoprezentacije i održavanja pozitivnog imidža pred publikom ukoliko je uspešniji

u prilagođavanju i brzom reagovanju na dinamičke kontekste komunikativnog

događaja i teme.

Konteksti su ključna odrednica intervjua, sve druge bitne odlike ovog

komunikativnog događaja direktno su zavisne od konteksta.

Intervju - pitanje odgovor

Druga bitna odlika intervjua jeste stalno (uredno) smenjivanje reda govorenja

osobe koja postavlja pitanja i osobe koja na njih odgovara. Učesnici, konverzaciono

statusno nejednaki, grade intervju zajedno, stalno imajući u vidu ono što je prethodilo

i ono što će tek proizaći u neprestanom prilagođavanju komunikativnoj situaciji kako

bi bio ostvaren cilj u razmenama. Da bi se ovo pokazalo za dijaloške forme se odabira

posebna jedinica analize red i razmena. “Konverzaciona analiza”14 utvrđuje

navedene, veoma upotrebljive i opravdane, jedinice analize u okviru rasvetljavanja

smene pitanja-odgovora, kao osnovne odlike intervjua, stoga će ovde biti podrobnije

predstavljena. Osim toga posebna pažnja biće posvećena formama komunikativnog

čina “pitanje” u srpskom jeziku, kao i podeli pitanja na osnovu cilja koji govornik

želi da ostvari u komunikaciji.

36

Konverzaciona analiza ukazuje na prirodu struktura: otvaranja, razvijanja i

zatvaranja. Formuliše pravila, potom raspored redova govorenja, i načine njihovog

preuzimanja, zatim formuliše “kooperativnost” u građenju konverzacije. Objašnjava

prirodu redova govorenja, ističe da imaju retrospektivni i prospektivni vid, čime se

pokazuje da je u konverzaciji sve povezano. Zatim, utvrđuje pravila ispravljanja

(grešaka), preklapanja, pokazivanja statusa, ukazuje na kulturnu uslovljenost

određenih pojava tokom konverzacije (kao što su oklevanja, pauze i slično).

Sacks, Schegloff, Jefferson, (1974, 701), karakterišu svaku konverzaciju s

obzirom na jedinicu reda govorenja:

1) Smena: govornici zamenjuju uloge kako se menja red govorenja.

2) Najviše jedan govornik u isto vreme.

3) U konverzaciji može da učestvuje više govornika istovremeno, ali kratko.

4) Prelaz: precizno je sinhronizovano prelaženje sa jednog govornika na drugog (iz

jednog reda u drugi). Dolazi do pauza ili ćutanja, simultanog govorenja ili

preklapanja.

5) Pravila reda nisu fiksna, već variraju.

6) Veličina reda nije fiksna, već varira.

7) Dužina konverzacije nije određena unapred.

8) Šta će učesnici reći, nije određeno unapred.

14 Njeni su zagovornici, ameri čki etnometodolozi, Schegloff, Jefferson, Sacks (SAD), zatim Levelt (Holandija), Levinson (Engleska), i drugi koji se bave raznim tipovima i institucionalne interakcije. Kod nas su o konverzacionoj analizi S chegloffa pisali Savi ć (1993) i Stevi ć (1993).

37

9) Relativna distribucija redova nije određena unapred.

10) Broj učesnika može da varira.

11) Razgovor može biti kontinuiran i diskontinuiran.

12) Tehnika raspodele redova se očigledno koristi. Trenutni govornik može da

odabere sledećeg (postavljanjem pitanja), ili učesnici mogu sami da se uključe u

razgovor.

13) Red može biti ostvaren različitim jezičkim jedinicama: mogu biti u obliku iskaza

ili jedne reči.

14) Mehanizam popravljanja: postoji mogućnost ispravljanja greške; ako dođe do

preklapanja u govoru, jedan učesnik prestaće da govori pre vremena da bi pravilo

“najviše jedan govornik govori u isto vreme”, bilo ispoštovano.

Stalna razmena između intervjuera (IR) i intervjuisanih (IE), u postavljanju i

odgovaranju na pitanja, odvija se po određenim pravilima kojih oni često nisu svesni.

Pravila određuju tipove interakcije, zatim načine razmene činova, načine

preuzimanja reči (turn-taking), ili zadržavanja reči, načine propuštanja da se uzme

reč, načine sekvenciranja, mesto prelaza, koordinaciju sagovornika, upotrebu

“pozadinske/propratne informacije” (back-chanel), načine na koji učesnici u

konverzaciji signaliziraju jedni drugima da su u komunikaciji.

Jedinice socijalne interakcije su red i razmena. Kao što je navedeno u

konverzacijskim faktima, red može biti različite dužine, prepoznatljiv je na osnovu

prozodijskih i intonacijskih sredstava, ima svoj početak i kraj, kao i mesto prenosa

drugom govorniku. Karakterišu ga dve komponente “gradivna” (turn-constructional

38

component) i “raspodelna” (turn-allocational component). “Gradivna komponenta”

može biti rečenica, klauza, fraza, reč.

Postavlja se pitanje minimalne jedinice. Da li to može biti tek podsticaj

sagovornicima na produžetak konverzacije upotrebom “signala u pozadinskoj službi”

(back chanel signals) kao što su “aha”, “mm”, “da”, “ne”, “ma nemoj”? U nekim

situacijama ovaj signal može biti minimalna jedinica, a u nekima ne. Postoje

najmanje dve grupe takvih okolnosti:

a) Označava red, na primer u intervjuu ostvarenom preko telefona, kada u

nedostatku vizuelne komunikacije imaju ulogu signala da je sagovornik još na vezi.

Trebalo bi imati u vidu da u nekim situacijama i ćutanje, ili na primer naglašeno

disanje u telefonsku slušalicu, može imati karakter reda.

b) Ne označava red u situaciji kada vizuelna komunikacija postoji, a signal u

pozadinskoj službi je znak odobravanja ili podrške.

Minimalna odnosno maksimalna veličina reda je fleksibilno pitanje. Određuje

ga priroda komunikacije da li je, na primer, u pitanju telefonsko ćaskanje, ili

medijski intervju. U telefonskom ćaskanju, kao što je već napomenuto, minimalna

veličina reda može biti i ćutanje, a kod medijskog intervjua ne može jer svako pitanje

zahteva odgovor. Minimalna i maksimalna veličina reda određuje se u zavisnosti od

cilja i predmeta analize.

Gradivna komponenta reda (Schegloff, 1993, 56) ima svoj početak i

završetak. Svaki početak se nadovezuje na neki prepoznatljiv završetak prethodne

gradivne komponente. Istovremeno završeci gradivne komponente sadrže mogućnost

nastavka razgovora i daju vezne faktore za redove koji slede. Za to postoje

39

prepoznatljivi markeri obično semantički, leksički ili fonološki. U nekim

slučajevima počeci naredne gradivne komponente bave se sadržajem završetka

prethodne gradivne komponente, ali istog govornika. Ukoliko govornik nije siguran

kako da otpočne svoj red govorenja, pravi početak odlaže jednim “pa”, “hm”, ili “a”.

To oklevanje može ujedno biti znak prethodnom govorniku da može da nastavi svoj

red govorenja, jer se ovoga puta naredni govornik neće uključiti.

“Raspodela redova” podrazumeva načine preuzimanja reda na “mestu prelaza

govora”. Postoje dve mogućnosti. Prva se odnosi na govornike koji odeđuju

(prozivaju) naredne govornike, a druga na govornike koji se sami uključuju u

konverzaciju. Događa se da osoba nastavi sa svojim redom, to jest, drugi učesnici

propuštaju šansu za uključivanje.

Postoji više načina koji omogućuju sagovornicima da uđu u konverzaciju: da

budu “prozvani” pitanjem; da izrečeni sud i oslovljavanje razumeju kao poziv na

uključivanje u konverzaciju; da odgovarajuću promenu u intonaciji shvate, iako nisu

oslovljeni, kao završetak prethodnog reda govorenja; ili da nikakvim vidnim

signalom nije ukazano niti imenovano ko je sledeći, tako da ostaje prostor da se

naredni sami uključe u konverzaciju. Etnometodolozi do tančina razrađuju načine i

pravila pruzimanja reda govorenja u raznim konverzacijskim situacijama15.

Način i mesto preuzimanja reda govora, gde je interakcija između intervjuera

i intervjuisanih najeksplicitnija, posebno su značajni za intervjue. Izvor teškoća u

15 U okvciru projekta Psiholingvisti čka istraživanja na Filozofskom Fakultetu Univerziteta u Novom Sadu istraživana je ova problematika - up. radove: Neke osobine razgovora ostvarene preko telefona ( Šokica, 1985); Jezik kao sredstvo ube đivanja (Antoni ć, 1991); Konverzacija izme đu kupca i prodavca (Savi ć, 1993); Diskursne osobine telefonskog razgovora: odre đenje mesta (Vukša, 1994); Osnovne osobine diskursa proricanja sudbine u srpsk om jeziku: gledanje u šolju (Krsmanovi ć, 1996); Strategije ube đivanja u spontanom telefonskom razgovoru (Bareti ć, 1996).

40

preuzimanju reda govorenja leži u tome što bi sagovornici trebalo da predvide kada je

kraj prethodnog reda govorenja i kada je pogodan trenutak da se uključe, a da pri

tom "nasilno" ne prekinu prethodni red govorenja. Komunikativno iskustvo može

znatno da pomogne učesnicima u interakciji da uspešno izgrade konverzaciju u kojoj

su često statusno nejednaki.

Osnovna strukturna jedinica lokalne organizacije u konverzaciji po

etnometodolozima je blizanački par (adjacency pairs). Pošto su blizanački parovi

imanentni intervjuu, kao komunikativnom događaju koji je markiran smenom pitanja

i odgovora funkcionalno organizovanih kao blizanački parovi, ovoj strukturnoj

jedinici posvećujemo više pažnje.

Blizanački parovi otvaraju i zatvaraju konverzaciju (npr. pozdravi: dobar dan/

dobar dan; doviđenja/doviđenja), međusobno su u tesnoj vezi, susedni su i po pravilu

granični, tako da se drugi (potonji) dirktno nadovezuje na prvi (prethodni). Proizvode

ih različititi govornici ali tako da pojedinačni prvi, kao proizvod jednog zahteva

pojedinačni drugi kao proizvod drugog. Što znači da prvi očekuje pojavljivanje

drugog i odgovoran je za selekciju drugog, mogućeg dela para. Blizanački parovi

mogu poslužiti kao dobra tehnika za izbor narednih govornika, oni su karakteristični

za intervju (pitanje-odgovor), pozdravljanje (pozdrav-otpozdrav), ponuda-tražnja,

poziv-prihvatanje/odbijanje, optužba -žalba/izvinjavanje. U blizanačkom paru svaka

govorna aktivnost zahteva neodložnu reakciju.

Kada je reč o blizanačkim parovima mnoga pitanja ostaju do kraja

neodgovorena. Ako se ima u vidu da je blizanački par markiran čvrstom vezom

njegovih strukturalnih delova, što pretpostavlja obavezno postojanje drugog dela

para, tada se nameću sledeća pitanja: Da li i ćutanje predstavlja drugi deo blizanačkog

41

para? Da li neodgovaranje narušava blizanačku situaciju? Spomenuli smo već

telefonski razgovor u kojem i ćutanje ili snažno disanje (znak pretnje), može da se

smatra redom govorenja i predstavlja drugi deo blizanačkog para otvaranja

telefonskog razgovora. On ima svoje značenje, direktno je granično sa prethodnim

delom para i na njega se nedvosmisleno nadovezuje, mada nije leksikalizovano.

Ćutanje može da bude, u određenim situacijama, drugi deo blizanačkog para.

Ukoliko blizanački par ima proširenje otvara se i drugi problem. Kako

tumačiti trodelni16 "par"? Kakav je njegov uticaj na razmenu? Središnji deo

blizanačkog para, to jest njegovo proširenje, istovremeno ima dvostruku funkciju,

retrospektivnu i prospektivnu: a) retrospektivnu, kada se odnosi na prvi deo

blizanačkog para koji je proizveo prethodni govornik tako da je tu u ulozi drugog dela

para i b) prospektivnu, kada predstavlja za naredni red govorenja, takođe tog istog

prethodnog govornika, ovoga puta prvi deo blizanačkog para koji provocira na

naredni odgovor. Ovakve situacije u svakodnevnom razgovoru su veoma česte.

Blizanački par ne mora biti ograničenog obima. Ukoliko blizanački par nije

zadovoljen u prvom paru sekvenci, može biti nastavljeno "propitivanje" i taj

umetnuti sled može potpuno da udalji početni. Schegloff (1968) je stoga uveo drugi

termin "uslovljena relevancija" ( conditional relevance): ukoliko ne usledi drugi deo

para, sledi uslovljeno relevantan dalji govor. Odgovor može uslediti nakon više

pitanja, ili prvi par može da provocira čitav niz drugih delova. Svaki sledeći

16 Primer: G:-Daš mi pola?

S:- Ne ću!

42

uslovljen je prethodnim. Ono što sledi, implicitno je sadržano u onome što je već

izgovoreno (mada to uvek ne mora obavezno i biti tako). Ukoliko bismo insistirali na

uslovljenoj relevanciji i implikacijama za dalji govor tada ne bi nikada došlo do

prekida konverzacije o istoj temi i prelaska na neku sasvim drugu temu.

Jucker (1986,21), kritikujući teoriju blizanačkih parova, sledeći Edmondsona,

objašnjava da svako pitanje traži odgovor. Upravo je odgovor odgovor zato što se

obavezno nastavlja na pitanje, a pitanje uvek prethodi odgovoru, dakle, tu blizanački

par, kao tumačenje, nema opravdanja.

Međutim, etnometodolozi smatraju da je predvidljivost drugog dela para ono

što ga drži skupa, a ne pravilo da nakon pitanja sledi odgovor. Stević (1993,22)

navodi da su drugi delovi para raznolikiji nego što se to dalo ispočetka pretpostaviti i

da često i nisu odgovori, a ipak se smatraju prihvatljivim drugim delom para. Njegov

primer kao potvrda je: G:Hoćeš li sladoled? S:Kakav imaju?

U dostupnim radovima etnometodologa, uglavnom se opisuje funkcionisanje

i organizacija blizanačkog para, a ne i njihova učestanost pojavljivanja, a time i uticaj

na govornu razmenu. Istovremeno, kompleksnost odnosa u intervju situaciji, posebno

ukoliko ima više od 2 osobe, dovodi u pitanje način funkcionisanja blizanačkog para.

Tada na isto pitanje više osoba (jedna za drugom) može dati odgovore, koji se

međusobno ni formalno, ni sadržinski, ne nadovezuju na način na koji to predviđa

opis funkcionisanja "blizanačkog para". Funkcionisanje blizanačkog para može se

prihvatiti u jednostavnijim komunikativnim događajima i situacijama od intervjua.

Čim je komunkativna situacija komplikovanija, teško se može opravdati predložena

shema funkcionisanja blizanažkih parova.

G:- Baš si neki.

43

Etnometodolozi smatraju da određeni jezički izraz u određenoj jezičkoj formi

uvek obavlja nekakvu delatnost. Slušaoci u njemu vide sredstvo pomoću kojeg

govornici žele nešto da ostvare. Jezička forma je tako osnovna informacija za

tumačenje izgovorenoga, međutim često preovlađuju drugi činioci, kao bitniji, za

razumevanje značenja (Stević, 1993, 33). Na primer, izgovoreno može biti

protumačeno kao pitanje, iako to po formi nije. Nasuprot, pitanje po formi ne mora to

biti i po funkciji. Slušaoci ga mogu, sasvim ispravno, protumačiti, ne kao poziv na

odgovor, već kao, na primer, pozdrav (Kako si?), ili stil govornika (retorsko pitanje).

Da bi iskaz bio protumačen kao odgovor, osim fonetskih, morfoloških, sintaksičkih,

semantičkih obeležja, veoma je značajno i mesto u konverzaciji koje zauzima.

Ukoliko iskaz sledi nakon pitanja, tumači se kao odgovor, pa bio i u formi pitanja (

G: Ideš li sa nama? S: Kuda?).

Za tumačenje delovanja koje izrečeno ima na sagovornika, nije dovoljna samo

forma, niti lokacija u okviru izgovorenog, već funkcija. Mora se ići dublje u

interpretaciju funkcionalnih jezičkih izbora govornika uz maksimalno uključivanje

informacija o kontekstima u kojima je određeni jezički izraz izgovoren.

Pitanje koje zahteva određeni odgovor je osnovni okvir intervjua. "Par

pitanje-odgovor je jedna interakcijska sekvenca" (Levinson, 1992, 80). U

konverzacionoj teoriji Schegloffa pitanje-odgovor posmatra se kao tip osnovne

strukturne jedinice lokalne organizacije "blizanačkog para" . Pitanje je otvorena

rečenica koja svoj logički, smisaoni kraj, dobija tek u zajednici sa odgovorom.

Zajednički oni čine sekvencu diskursa, čije osobine će zavisiti od konteksta, cilja i

unutrašnjeg odnosa para pitanje-odgovor. Od vrste i cilja intervjua kao i kulturnog

koda (Cohen, 1989, 437), zavisi način na koji će se pitanja postavljati kao i njihova

44

forma. Na primer, strategija intervjua zapadnog tipa (SAD) je da IR često prekida red

govorenja IE-a potpitanjima i upadicama različite namene (Edwards i Freeman, 1994)

čime želi da zadrži nadređeni status u intervjuu i da dekoncentriše IE ("satera ga u

ćošak").

Ograničavajuća karakteristika intervjua je da samo IR ima pravo da postavlja

pitanja i da odbije odgovor ako ga smatra neadekvatnim. Izuzetno retko to sebi

dozvoli IE i to uglavnom: (a) u formi retorskog pitanja koje ne traži eksplicitan

odgovor; (b) kada traži potvrdu od IR-a za produženje svog reda govorenja.

Pitanja se po formi razlikuju u zavisnosti od mesta i funkcije koju imaju u

intervjuu. Drugačije je struktuirana gradivna komponenta reda ako se pitanjem otvara

ili zatvara intervju; ukoliko se njime menja tema, ili stajalište; ili ukoliko se nastavlja

i samo proširuje već započeta.

Istraživači su uočili i kongruenciju između dužine pitanja i odgovora (Jucker

1986,44), kao i, na primer, prosečno trajanje pitanja i broj reči koje sadrži (Cohen,

1989, 441).

Pitanje je uvek, osim onoga koje otvara intervju, upravljeno na prethodni

odgovor. Ono signalizira IR-ovu analizu, razumevanje i procenu IE-ovog iskaza. IR

pitanjem ukazuje koliko je zadovoljan odgovorom i koliko smatra da će biti

odgovarajući za namenjeni auditorijum. Slušajući pitanje IE procenjuje: (a) da li je i

na koji način njegova prethodna poruka primljena; (b) da li je dosegla željeni cilj; i

(c) organizuje strategiju za novi odgovor.

45

U novom odgovoru IE će se: (a) ili vratiti da dodatno objasni ono što smatra

da nije doseglo cilj u prethodnom, a zatim nastaviti da odgovara na upravo

postavljeno pitanje; ili će (b) odmah formirati odgovor na upravo postavljeno pitanje.

Pitanje i odgovori su u dubokoj vezi na svim nivoima. Što je pitanje

uopštenije i odgovor će biti takav. Ukoliko IR želi specifičan odgovor, mora u tom

pravcu fokusirati i pitanje. Svojstvo tekućeg reda je da projektuje sledeću relevantnu

akciju proizvodnjom prvog dela para. "Većina iskaza jeste rezultat selekcije izvršene

na nekom od polja mogućnosti, koje je relevantnim učinio neki prethodni iskaz;

naredni, sa svoje strane projektuje niz mogućih sledećih" (Stević, 1993, 35). Svaki

sledeći red govorenja pruža i mogućnost za popravljanje, preorijentacije podstaknute

dotadašnjim razumevanjem/ ne razumevanjem izgovorenog.

Sagovornici ne moraju neprestano da potvrđuju da su razumeli prethodni red

govorenja jer se u toku konverzacije postiže i održava intersubjektivno razumevanje

najčešće implicitno. Uloga učesnika u interakciji je analiza prethodnog ali i

upravljanje narednim iskazom.

Komunikativni čin pitanje, može, ali ne mora, biti iskazan u formi upitne

rečenice. Ako je govornik iskazom provocirao sagovornika na odgovor, čime je

sagovornik ispunio njegovu nameru da dobije neku informaciju, shvativši iskaz kao

pitanje, tada je cilj govornog čina ostvaren. Ako se iskazom traži informacija, onda je

to pitanje, bez obzira da li je iskazano onim rečenicama koje se smatraju upitnim, ili

bilo kojom drugom vrstom rečenice."Termin “pitanje” sasvim odgovara svakom

iskazu kojim se traži neka informacija" smatra Uwajeh (1996, 103).

Govornicima su na raspolaganju različite forme, mogućnosti i strategije u

postavljanju pitanja. U srpskom jeziku upitna rečenica, koja ima izrazit modalni

46

karakter (Rakić, 1987, 91), označena je intonacijom, inverzijom i upitnom

zamenicom, pridevom, prilogom (ko, šta, kada, kako, zašto, gde, kuda, koliki, -a, -o,

čiji, čemu i td).

Rastućom intonacijom (Doćićeš na nastavu?) koja ukazuje da je reč o govornom činu

pitanja, može se iskazati pretpostavka, emocija i mentalno stanje sagovornika,

odnosno reč je o eho-pitanju (retoričko pitanje).

Kada se intonacijom daje sagovorniku do znanja da se želi određena

informacija tada se obično već ima neka pretpostavka o datoj pojavi. Često se ovim

pitanjima utiče na slušaoca da odbaci ili potvrdi izrečeni stav (Vi, dakle mislite, da je

to u redu?). Najčešće partikule su: dakle, prema tome, znači, ili govornik

upotrebljava možda, izgleda, verovatno. Ovaj tip pitanja upotrebljava se često u

medijskom intervjuu.

Emotivnim pitanjem govornik izražava svoje iznenađenje, ili neko drugo

osećanje (“To je Jovan? Kako je porastao!” Rakić, 1987, 94). Uobičajeno je u

neinstitucionalnoj komunikaciji tako da nije podesan za medijski intervju.

Retorska pitanja su ona na koja govornik ne očekuje od sagovornika nužno

odgovor, već ih upotrebljava kao stilsko obeležje. Retorsko pitanje u medijskom

intervjuu upotrebljava pre svega IE.

Sa inverzijom obavezno idu “li” pitanja (Možeš li da mi pomogneš?). Pomoću njih

govornik od sagovornika traži informaciju. Ova pitanja služe za predlaganje nečega,

ili za sugestiju, pa i za zahtevanje, ili izražavanje sumnje (Rakić, 1987).

Karakteristična su za svakodnevni govor. Nije bitno da li govornik već nešto zna o

temi razgovora, odnosno ima li neke pretpostavke. Na ova pitanja poželjan je

47

odgovor sa “da” ili “ne”, stoga ona nisu prihvatljiva u medijskim intervjuima kada se

zahteva opširniji odgovor na postavljeno pitanje. Uz “li” pitanje nikada ne idu dakle,

prema tome, to jest, kao ni možda, izgleda verovatno.

“Da li pitanja” (Da li je plavo vaša omiljena boja?) zvaničnija su od “li” pitanja.

Traže jasan “da”/”ne” odgovor i stoga se rado korite u upitnicima, ili u intervjuu u

sudnici, ali se ne preporučuju za medijske intervjue.

“Da” pitanjem ( Da nisi možda bolestan?) izražava se sumnja. Češće se javljaju u

govornom jeziku. Uz “da” pitanja upotrebljava se uglavnom glagol pitati (Pitam se da

nisi možda bolestan?). Priloški izraz koji najčešće ide uz “da” pitanja je možda. Ovaj

tip pitanja ne traži izričit odgovor već samo novo svedočanstvo tako da nije najbolja

forma za medijski intervju.

“Zar” pitanja (Zar si zaista to učinio?) izražavaju iznenađenje, razočarenje, protest.

Rakić (1987, 101) ih deli na pretpostavna i retorička. Na njih sagovornik ne očekuje

pravi odgovor. Ovaj tip pitanja ne očekuje se u medijskom intervjuu jer je uobičajen u

neinstitucionalnoj komunikaciji. Od IR se zahteva da “sistematski izbegavaju

izvestan broj reakcija koje rutinski proizvode u svakodnevnoj konverzaciji oni koji

postavljaju pitanja” (Greatbach, 1988,6).

Pitanja sa upitnom zamenicom, pridevom, prilogom imaju upitno-kvalifikativno,

temporalno, mesno, uzročno, identifikacijsko, posesivno, ciljno, objektno i

personalno značenje. U zavisnosti od informacije koja se od sagovornika traži

upotrebljava se određena upitna reč. Odgovor na ova pitanja ne može biti “da” ili

“ne”. Ovaj tip pitanja se veoma često upotrebljava u medijskom intervjuu jer

eksplicitno traži novu informaciju od IE što je i cilj intervjua.

48

Rakić (1987, 103) navodi 5 osnovnih tipova pitanja: 1) Pretpostavna pitanja -

govornik želi potvrdu pretpostavke (tonska); 2) Informativna pitanja - govornik želi

novu informaciju (“li” pitanja i “da li” pitanja); 3) Dubitativna pitanja - govornik želi

novu evidenciju (negativna “li” pitanja i “da” pitanja); 4) Retorička pitanja - govornik

želi prećutnu potvrdu svoje pretpostavke i često sam na nju odgovara (inverzna “li”

pitanja, “zar” pitanja); 5) Pretpostavno-eksplikativna pitanja - govornik izražava

iznenađenje i nevericu (“zar” pitanja).

Ova Rakićeva podela pitanja u zavisnosti od želje govornika da dobije

određeni odgovor od sagovornika, predstavlja proširenje Serlove Teorije govornih

činova koja izdvaja samo informativna pitanja. Osim namere govornika, kada

postavlja pitanje da dobije određeni odgovor, u analizu pitanja trebalo bi uključiti i

kontekste u kojima se interakcija odvija, kao bitne činioce u razvijanju strategije

postavljanja pitanja i davanja odgovora. Pitanje se, kao nezavisnije promenljivi deo

celine jedne interakcije, ne može sagledati bez uključivanja u analizu odgovora kao

zavisnije promenljivog dela. Rakić je samo delimično uključio značaj odgovora za tip

pitanja u svojoj analizi srpskohrvatskih pitanja u okviru teorije komunikativnih

činova.

Od pravih trebalo bi razlikovati kvazi pitanja ili pseudopitanja koja imaju

formu pitanja, i na njih je odgovor, ili poznat, ili ga daje sam govornik kome služe

kao stilsko obeležje. Kvazi pitanja su učtiva pitanja, retorska pitanja, pitanja bez

odgovora, pitanja prigovor. U medijskim intervjuima se od svih kvazi pitanja

upotrebljava jedino retorsko pitanje. Retorsko pitanje će upotrebiti IE ali ne i IR jer je

njegov cilj da dobije informaciju/odgovor. Učtiva pitanja tipa "Kako ste?" IR će

upotrebiti sporadično samo kad u elektronskim medijima otvara intervju “u živo”, u

snimljenim intervjuima, a posebno u novinskom intervjuu, ovaj tip kvazi pitanja

49

potpuno izostaje. Pitanja bez odgovora (Da li ste se vezali?) i prigovori (Možete li

da ne pušite?) takođe nisu primereni medijskom intervjuu jer ona ne traže nikakvu

novu informaciju već traže da onaj kojem se govornik obraća proveri da li je, ili nije,

nešto učinio, kao na primer, vezao pojas u avionu, ugasio cigaretu pre poletanja i

slično.

Prema Athanasiadou (1994, 562), pitanja se mogu podeliti u tri grupe na

osnovu cilja koji govornik želi da ostvari, na : (a) pitanja koja traže informaciju

(pitanja koja traže odgovarajuću informaciju, pitanja koja traže nepoznatu

informaciju, ispitna pitanja, unakrsna pitanja); (b) pitanja koja traže akciju odnosno

delanje (učtiva molba, poziv, sugestija, savet, instrukcija, naredba, ponuda, pomoć);

(c) pitanja na koja se ne očekuje odgovor (retorička).

Određena forma pitanja odgovora određenom govornom događaju i određenoj

govornoj situaciji koja se odvija u određenom kontekstu. Najpogodnija pitanja za

medijski intervju su tonsko pitanje i pitanje sa upitnom zamenicom, pridevom i

prilogom. U određenim slučajevima upotrebljava se i “da li” pitanje kao deo

umetnute rečenice, najčešće u imperativnoj rečenici sa glagolom kazati (Kažite mi

molim vas, da li je rečeno tačno?). Medijskom intervju, prema podeli pitanja na

osnovu cilja koji govornik želi da ostvari, primerena su ona kojima se traži

odgovarajuća informacija.

Status učesnika

Treća bitna odlika intervjua je, kao što je već rečeno, da su učesnici statusno

nejednaki u ovoj institucionalnoj interakciji.

50

Konverzacione implikature (Gricea, 1987/1975/) kao osnova za opis statusa

sagovornika, u ovom odeljku će biti podrobnije razmatrane jer se u “rezultatima”

proveravaju na empirijskom materijalu iz naše kulture, što do sada, na primeru

medijskog intervjua, nije činjeno. Biće, takođe, reči i o Leechovom (1989/1983/)

principu učtivosti, kao i o načinima (ne) uvažavanja imidža, što sve ukazuje na status

učesnika u intervjuu.

U komunikativnom događaju intervju IR dominira već time što je njegovo

ekskluzivno pravo da postavlja pitanja i određuje koliko razgovor može da traje. IR

na različite načine može da se ponaša prema IE, takođe, može da se (ne) slaže sa

stavovima IE što može da pokaže eksplicitno i implicitno.

S druge strane, IE ne mora da uvažava način na koji IR postavlja pitanja i na

koji se ponaša prema njemu/njoj. Zato često zamagljuje pravi odgovor, različitim

jezičkim mimikrijama da bi sačuvala/o pozitivan imidž pred javnošću.

Ukoliko postoje i “treći učesnici" u ovoj interakciji zbog kojih se razgovor

vodi (medijska publika, porota na sudu, studenti koji prisustvuju uzimanju anamneze

to jest razgovoru doktor-pacijent) oni bi trebalo da razumeju, na osnovu verbalnog i

neverbalnog, i podrazumevajućeg znanja, o čemu je zaista reč u intervjuu, budući da

se često intervjuu i organizuje radi njih. U sagledavanju mehanizama koji bi trebalo

da rasvetle funkcionisanje podrazumevajućeg znanja u razumevanju od pomoći

mogu biti Griceove ideje.

Teorija konverzacionih implikatura Gricea (1987/1967/) kao osnova za

opis statusa sagovornika, kod nas je do sada u više navrata predstavljana i

objašnjavana (Miščević, 1981; Pupovac, 1990; Savić, 1993; Vučković, 1995) ovde se

51

ipak ukratko iznosi “Princip kooperativnosti” i njegove maksime jer će se u analizi

empirijskog materijala primenjivati.

U pragmatičkoj literaturi su na različitim empirijskim materijalima

proveravane Griceove maksime i podaci pokazuju da se u različitim kulturama

različite stvari uzimaju kao važeće u razgovorima. Griceove maksime uveliko

odražavaju zapadnoevropsku razgovornu praksu. Medijski intervjui su nam došli iz te

prakse pa stoga u ovom radu primenjujemo Griceove principe da ih proverimo u

našoj kulturi što do sada, kako je već nagovešteno, nije činjeno.

Grice se pita kako možemo različite oblike jezičkog ispoljavanja/upotrebe

opisati i objasniti malim brojem pravila koja im leže u osnovi, a da se u klasifikaciji

pođe od namere govornika, a ne od raznovrsnosti jezičkih izraza. To je put da se

pragmatički jezički oblici sistematizuju “iznutra”.

Konverzacione implikature vezane su za neke opšte osobine diskursa:

razgovor je sled povezanih iskaza, do nekog stepena je plod zajedničkog napora

sagovornika koji žele da ostvare neki cilj racionalnim ponašanjem. Cilj može biti i

određen i neodređen, ali razgovor je uvek usmeren, ili ima barem zajednički tok.

Slušaoci u konverzaciji imaju podjednako važnu ulogu kao i govornici, sami

interakcijski principi izvode se i preispituju upravo u interakciji govornika i

slušalaca. Učesnici u razgovoru, gradeći ga, mogu uvek da načine neke nepoželjne

konverzacione poteze koji bi ceo njegov tok, a time i ostvarenje namere govornika,

doveli u pitanje. Kako bi se to predupredilo Grice formuliše osnovni Princip

kooperativnosti: “Neka vaš doprinos razgovoru bude onakav kakav se traži, u

momentu kada se traži prema očekivanoj svrsi i pravcu razgovora u kojem

52

učestvujete” (Grice, 1987, 58). Ovaj princip ima četiri kategorije koje opet sadrže

maksime i pravila na osnovu kojih se data maksima ostvaruje.

Kategorije i njihove maksime su sledeće:

1) Kategorija KVANTITETA

a/ Vaš doprinos treba da bude onoliko informativan koliko se

traži za odredjenu razmenu baš u trenutku kada se ona obavlja.

b/ Nemojte da vaš doprinos bude veći no što se traži.

2) Kategorija KVALITETA

Pokušajte da vaš doprinos bude istinit to jest:

a/ nemojte reći ono što vi verujete da bi moglo biti neistinito.

b/ Ne recite ono za šta vam nedostaje odgovarajući dokaz.

3) Kategorija RELACIJE

Budite relevantni (ne bežite od teme).

4) Kategorija MODALITETA

Budite jasni.

a/ Izbegavajte nejasnoće u izražavanju.

b/ Izbegavajte dvosmislenosti.

c/ Budite kratki.

d/ Pazite na red govorenja.

53

Grice smatra (1987/67/) da su najznačajnije maksime kategorije kvaliteta

(nemojte reći ono što vi verujete da bi moglo biti neistinito; ne recite ono za šta vam

nedostaje odgovarajući dokaz) i ako su one zadovoljene, tek onda važe ostale.

Sagovornici mogu da izbegnu da se pridržavaju maksima. To čine na

nekoliko načina: neprimetno, mogu da aludiraju, ili jasno da kažu da se neće

pridržavati maksima ni načela kooperativnosti; mogu biti u sukobu jer ne mogu da

ispune prvu maksimu kvantiteta, a da ne povrede drugu maksimu kvaliteta; ili

jednostavno mogu da se rugaju nekoj maksimi.

Grice smatra da osoba može reći jedno, a (razgovorom) implicirati sasvim

drugo, samo pod tri određena uslova: poštovanjem maksima i načela kooperativnosti;

podrazumevanjem da je osoba svesna potrebe postojanja onoga što se razgovorom

implicira, čega su svesni i govornik i sagovornik.

Za postojanje konverzacionih implikatura (postupak davanja do znanja ili

impliciranja u kazanom nečeg drugog), bez obzira da li su istinite ili lažne, potrebno

je i znanje o kontekstu, o temi o kojoj se razgovara kao i druge relevantne

informacije.

Kriti čari Gricea, ovom autoru prebacuju da je potpuno zanemario poetski

jezik i uopšte umetničku dimenziju jezika. Kako radijski intervju, u fokusu ovog rada,

predstavlja komunikativni događaj koji se ne ostvaruje u sferi umetničke dimenzije

jezika, Griceov princip kooperativnosti je odgovarajuće teorijsko polazište za

sagledavanje statusa sagovornika.

Griceov princip kooperativnosti je nadogradio G. N. Leech (1989, /1983/

132) formulišući “Princip učtivosti” (kod Vučkovića, 1995, 90: “taktičnosti”).

Postoji 6 maxima UČTIVOSTI

54

1) Maksima TAKTA (potvrdan i izražajan)

a/ minimizirati štetu drugima

b/ maksimizirati korist za druge.

2) Maksima VELIKODUŠNOSTI

a/ minimizirati korist za sebe,

b/ maksimizirati štetu za sebe.

3) Maksima ODOBRAVNJA (izražajan i potvrdan)

a/ minimaliziranje omalovažavanja drugog,

b/ maksimakliziranje uvažavanja drugog.

4) Maksima PRISTOJNOSTI (i izražajan i potvrdan)

a/ minimalizacija uvažavanja sebe,

b/ maksimalizacija neuvažavanja sebe.

5) Maksima SAGLASNOSTI (potvrdan)

a/ minimalizacija neslaganja izmedju sebe i drugog,

b/ maksimalizacija saglasnosti izmedju sebe i drugoga.

6) Maksima SIMPATIJE (potvrdan)

a/ minimalizacija antipatije izmedju sebe idrugoga,

b/ maksimalizacija simpatije izmedju sebe i drugoga.

55

“Učtivost” u ovom kontekstu znači socijalno prihvatljivo ponašanje

sagovornika za odredjenu sredinu, ne odnosi se samo na “ja” i “drugi” već i na

“treće” koji u trenutku komunikacije možda i nisu prisutni (na primer medijska

publika). Sve maksime nisu podjednako značajne za ostvarivanje konverzacije,

najznačajnija je prva (“takta”), takođe je mnogo bitniji neposredni odnos sagovornika

od odnosa prema trećima. Trebalo bi imati u vidu da “grubost” u maksimi

“pristojnosti” (minimalizacija uvažavanja sebe,/ maksimalizacija neuvažavanja sebe)

pre će se zvati “uobraženost”, ili “drskost”, a ne “neučtivost”, što je naravno

socijalno neprihvatljivo ponašanje. Maksima “odobravanja” (minimaliziranje

omalovažavanja drugog/ maksimakliziranje uvažavanja drugog) zasniva se na

činjenici da kompliment mora biti učtiv. Maksime “saglasnosti” (minimalizacija

neslaganja izmedju sebe i drugog/ maksimalizacija saglasnosti izmedju sebe i

drugoga) i “simpatije” (minimalizacija antipatije izmedju sebe idrugoga/

maksimalizacija simpatije izmedju sebe i drugoga) markirane su interakcijom i važan

su preduslov uspešnog medijskog intervjua, s tim da “saglasnost” ne mora uvek da se

odnosi isključivo na isti stav IR i IE o temi već na stepen učtivosti kojim će se

iskazati i neslaganje.

Hijerarhija različitih maksima zavisi ne samo od kulture, konteksta, situacije,

uloga, odnosa već i od mnogih drugih faktora.

Osim navedenih maksima Leech (139) raspravlja i o metalingvističkim

aspektima učtivosti kao što su na primer prekidanje sagovornika, upadanje u reč, ili

ćutanje u trenutku kada se očekuje govorenje, postavljanje neprimerenih pitanja u

određenim komunikativnim situacijama (npr: “Jeste li dobro ručali?” u toku

medijskog intervjua u informativno-političkoj emisiji).

56

Leechove maksime, kao i Griceove, imaju ograničeno polje primene. Ne

odnose se na sve što je izvan svakodnevnih komunikativnih situacija, na primer na

umetničke forme. Međutim, kada je reč o medijskom intervjuu, koji je, pre svega,

institucionalna komunikacija, najčešće o temama iz svakodnevnog života, namenjena

prosečno obrazovanom auditorijumu, provera primene Leechovih maksima, kao jedan

od načina otkrivanja statusa učesnika, ima puno opravdanje.

Osim Griceovih maksima kooperativnosti i Leechovih učtivosti, status

učesnika u komunikativnom događaju osvetljava i “način (ne) uvažavanja imidža”

sagovornika (Face Threatening Acts /termin Browna i Levinsona).

Neke vrste intervjua podrazumevaju, kao što je rečeno, da osim intervjuera i

intervjuisane osobe postoje još i (treći) “ svedoci” (porota, medijski auditorijum)

institucionalne interakcije. Intervjuisanoj osobi posebno je važno da sebe predstavi u

najboljem svetlu “svedocima” (Goffmanov naziva “bystanders”). Ukoliko to nije

sasvim moguće (npr. intervjuisana osoba: optuženi/na za ubistvo / intervjuer: javni

tužilac) tada se intervjuisana osoba trudi da intervjuer ne izgradi o njoj potpuno novi,

negativni imidž. Ukoliko se to ipak dogodi, tada se intervjuisana osoba trudi da takav,

srozani imidž u toku intervjua po mogućnosti popravi. Da bi to ostvarili učesnici se

koriste raznim tehnikama poštujući određene interakcijske principe. Brown and

Levinson, kako je napomenuto (prema Jucker, 1986), rukovodeći se radovima

Goffmana o “imidžu” i Leecha o principima učtivosti formulisali su “Načine (ne)

uvažavanja imidža” /Face Threatening Acts/.

Imidž je, po ovim autorima, javna slika o sebi. Na nju ima pravo svaka osoba.

Može biti dvojak: pozitivan i negativan. Pozitivan podrazumeva dobru sliku o sebi

57

koja je u društvu prihvaćena. Na to polažu pravo učesnici u intervjuu. Dok negativan

imidž podrazumeva pravo na ne uznemiravanje i na slobodu delovanja.

U toku medijskog intervjua izrazito je važno sačuvati pozitivan imidž. O tome

najčešće vode računa poznate ličnosti, jer je to prilika da formiraju pozitivno javno

mnjenja o sebi.

Kada je u pitanju negativan imidž “postoji razlika između “načina (ne)

uvažavanja imidža” govornika koje čini auditorijum i koje čini sam govornik.

Auditorijum može da: optužuje, kritikuje, ne slaže se, prezire, prigovara, ne

odobrava, osuđuje, vređa. Govornik može da: prihvata kritiku, optužbe, itd. da se

izvinjava, prizna krivicu ili odgovornost kako bi popravio sopstveni imidž.

U svakoj situaciji govornici bi trebalo da procene uticajnost “načina (ne)

uvažavanja imidža” na osnovu: relativne moći slušalaca u odnosu na govornike,

rangiranja obmana u određenoj kulturi, rasporeda socijalnih distanci između

govornika i slušalaca i tek onda da izaberu odgovarajuću jezičku strategiju čiji je cilj

popravljanje imidža.

U situaciji medijskog intervjua IR utiče na imidž intervjuisanih, a IE-i sami

utiču na sopstveni imidž i u ređem slučaju i na imidž IR. Česti su slučajevi da IE

prihvataju na odgovarajući način kritike ili osude da bi ublažili pred auditorijumom

negativni imidž koji o njima u toku intervjua izgrade IR.

Kao što je već rečeno u intervjuu, dijaloškoj interakciji, postoje najmanje dve

osobe. Njihovi iskazi su međusobno upućeni. Dok jedna govori (na određen način

ispoljava svoja zapažanja, zahteve, osećanja) pokušava, ako je IR, da izvuče neke

informacije od IE, druga strana sluša. Potom se uloge menjaju u zajedničkim

kontekstima po shemi pitanje-odgovor. Međutim u nekim slučajevima postoji i

58

pomenuta “treća strana” . Ti slušaoci sa strane se uglavnom ne uključuju u razgovor

ali su učesnici intervjua veoma svesni njihovog prisustva i u nekim situacijama svoja

pitanja i odgovore tako formulišu da bi zadovoljili tu treću stranu (“svedoke”) a ne

formalne učesnike u razgovoru. Oni mogu da prate ceo razgovior, ili se, ako ih ne

zanima, povremeno uključuju u tok priče kao posmatrači. Zapažaju ko je ko u

intervjuu, o čemu se i u kakvom raspoloženju razgovara.

U medijskom intervjuu, posebno na radiju i televiziji, učesnici su toliko svesni

postojanja “nevidljivih svedoka” - auditorijuma (indirektnih učesnika) da ih često

“prozivaju” ili se na njih kao arbitre pozivaju u toku intervjua (IR: “Naše slušaoce

interesuje da nam kažete…” IE: "Hvala Vama i hvala slušaocima koji nas sada

slušaju”).

Još je komplikovanija situacija kada istovremeno postoji i “živa” publika na

javnim snimanjima i ona koja sluša/gleda emisiju na radiju ili televizoru. Tada

učesnici u intervjuu prate reakciju publike u studiju, i istovremeno vode računa o

postojanju publike kojoj bi takođe trebalo da se obrate, ili barem da je spomenu u

odgovoru.

Intervju situacije s trećom osobom (posmatrači/indirektni učesnici/svedoci)

su veoma česte i u spontanim i u institucionalnim razgovorima. Na primer to je

“razred” kada profesori ispituju, a drugi učenici slušaju i šapuću; ili “kod lekara” kada

doktori uzimaju anamnezu i razgovaraju sa detetom, a, u suštini, roditeljima

objašnjavaju o kakvoj se bolesti radi. Drugim rečima, govorenje uz prisustvo

svedoka, jedna je od uobičajenih, svakodnevnih, razgovornih situacija koja je

upotrebljena u intervjuu.

59

U ovim, nazovimo ih, trijadičnim situacijama, postoje direktni i indirektni

učesnici u intervjuu. Direktni učesnici IR i IE istovremeno moraju da prate tok

“ispitivanja” i da budu potpuno uključeni u interakciju, pri tome imaju na umu

prisutnost treće strane (indirektnih učesnika) zbog koje se, ustvari, odvija

institucionalna interakcija ovog tipa. Zadatak je komunikaciono složen za sve

učesnike, međutim pošto naleže na njihovo iskustvo svakodneve interakcije, intervju

uglavnom smatraju jednom od prirodnih konverzacionih situacija.

Treći učesnici (indirektni) mogu da pokažu svoj odnos prema intervjuisanima

i temi direktno postavljanjem pitanja putem telefona gostima u studiju dok emisija

traje “u živo” i uključivanjem u emisiju telefonom komentarišući, dajući primere iz

sopstvenog iskustva, kritikujući, hvaleći sagovornike i emisiju i tome slično, ili

postavljajući pitanje organizatorima emisije koji ga prosleđuju učesnicima u

intervjuu. Auditorijum i na posredan način utiče na tok razgovora komešanjem,

šuškanjem, okretanjem, dobacivanjem, zatim pokazujući na razne, često neverbalne,

načine, dosadu, ravnodušnost, zanimanje, slaganje, neslaganje, saučestvovanje,

empatisanje, sa jednim ili više direktnih učesnika u intervjuu.

U literaturi se navode i razni stepeni “učešća” trećih u intervjuu, zatim uloge

koje igra različita vrsta publike. Da li je neposredno zainteresovana za tok i ishod

intervjua (porota) ili je došla da se zabavi (javni TV šou poznatih ličnosti). Odnosno,

kontekst mesta i samog intervjua utiče na tip i način umešanosti trećih učesnika u ceo

intervju događaj.

Ukoliko se intervju odvija pred auditorijumom, (na primer javno snimanje

radijske panel diskusije sa publikom u studiju), tada se može odvijati razgovor u dva

toka: glavni (dominantni) i sporedni (subordinirani) konverzacijski tok. Glavni tok je

60

sam intervju IR sa IE, a sporedni tok predstavljaju svi razgovori u studiju koji se

istovremeno odvijaju, a nisu u prvom planu (kamere ili mikrofona). Glavni i

sporedni tok su u tesnoj interakciji. Glavni provocira sporedni, a sporedni utiče na

odvijanje glavnog. Tako na primer, ukoliko je glavni tok nezanimljiv publika u

studiju počeće da se komeša, šuška, da se došaptava. To će povratno uticati na

učesnike glavnog toka u najmanje dva pravca: (a) ili će promeniti temu; (b) ili će ih

potpuno dekoncentrisati i ubrzati završavanje intervjua.

Uočavajući značaj navedenih tokova Goffman (1979, 9) je opisao tri

situacijska odnosa u kojima se mogu naći učesnici u intervjuu i posmatrači u jednom

takvom složenom komunikativnom događaju: (a) paralelni razgovor (byplay) koji

vode učesnici u intervjuu (kada nisu u dominantnom toku), međusobno se

dogovarajući, dok je IR sa nekim drugim u dijalogu; (b) unakrsni razgovor (crosplay)

među učesnicima u intervjuu i posmatračima (odobravanja, dobacivanja,

negodovanja, navijanja, grimase) i, na kraju, © razgovor sa strane (sideplay) među

samim posmatračima (na primer sašaptavanje, ili komešanje).

Ključna osoba u institucionalnom intervjuu je intervjuer IR. U čije ime

govori? U svoje? U ime autora? U ime institucije za koju radi? U ime struktura

moći? Odgovori na ova pitanja daju konteksti u kojima IR postavlja pitanja i bitno

utiču na dizajniranje reda govorenja i odnosa prema IE. Različito će pitanja

formulisati IR koji rade u državnim mas-medijima i intervjuišu predstavnike vlade,

nego kada intervjuišu predstavnike opozicione partije.

Goffman (1979, 17) je uočio da onaj koji govori bilo IR ili IE, može, u

jednom istom trenutku, da igra više uloga, ili samo jednu (koju?!) i da to zavisi od

konteksta. Pojam “govornik” je višeznačan, ima više funkcija. Može biti

61

interpretatori - “mašine koje govore” (na primer, spikeri na radiju i televiziji, ali i

novinari koji direktno prenose reči izvora informacije17), zatim autori - to jest oni

koji su konstruisali iskaz (na primer novinar/ka i njegov sagovornik/ca) i na kraju

odgovorna osoba - (u legalističkom smislu) ona koja se obavezala izgovorenim

rečima, i čija je tačka gledišta iznesena u, ili, kroz izgovoreno/napisano, (urednik/ca

emisije ili novinai i njihovi sagovornici, ali i institucija u čije ime se govori, na

primer vlada, ukoliko govore njeni ministri).

Ova Goffmanova podela uloga govornika ima punog smisla u svakoj

konverzaciji, a posebno u medijskom intervjuu. Autori nekog teksta ne moraju uvek

da ga interpretiraju, na primer, u audiovizuelnim medijima, a spikeri/glumci

(interpretatori autorovih tekstova) nemaju obavezu prema izgovorenom. Ukoliko

interpretatori ne interpretiraju na odgovarajući način reči autora, autori za to nisu

odgovorni. Češće se dešava da su sve tri funkcije objedinjene pa su interpretatori i

autori i odgovorne osobe. U svakoj od mogućih varijanti izgovoreno će biti obeleženo

i na osnovu navedenih distinkcija.

U medijskom intervjuu najčešće su sve tri uloge objedinjene, mada postoji

mogućnost da autori (urednici, novinari, stručnjaci ili intervjuisane osobe) napišu

pitanja koja će zatim interpretatori (intervjueri, glumci, glumice, drugi novinari ili

spikeri) postaviti IE-u. U ovim situacijama je reč o potpuno kontrolisanim

intervjuima (centri društvene moći, urednici), ili o nedovoljnoj kompetentnosti IR za

temu intervjua.

17 Autio (1993, 232) na primer citira Leona Sigala ko ji insistira na razli čitim ulogama autora i interpretatora: “Vest nije o no što novinari misle (i izgovore-D.V.) ve ć šta njihovi izvori kažu” .

62

Intervju situacija je markirana statusnom neravnopravnošću njenih učesnika.

Konverzacione implikature (Grice), princip učtivosti (Leech), načini (ne) uvažavanja

imidža (Levinson i Brown) su u drugim kulturama proverena polazišta za opis statusa

učesnika u komunikaciji. Na medijskom intervjuu naše kulture do sada nisu

proveravane, stoga su u ovom odeljku predstavljene u osnovnim crtama što

omogućuje da se u rezultatima komentariše empirijski materijal.

Intervju - institucionalna komunikacija

Četvrta bitna odlika intervjua je institucionalnost. Ogleda se u unutrašnjoj

organizaciji konverzacije, a posebno redova govorenja i preuzimanja reda koje

karakterišu društvena pravila.

Institucionalna konverzacija razlikuje se od svakodnevne po tome što ima

unapred određen cilj, manje je pregovaračka, a više proceduralna. Barem jedan od

učesnika institucionalne konverzacije ukazuje na razne načine da je zvanična osoba,

koja predstavlja “instituciju” i govori u njeno ime, a ne u svoje lično. Kroz

institucionalnu konverzaciju očituju se određeni društveni odnosi i uvek neka

aktivnost. Obaveza je “profesionalne osobe” IR (Jucker, 1986, 10; Drew & Heritage,

1992, 26; Greatbatch, 1992, 269; Clayman, 1992, 163) da se suzdrži od saosećanja sa

sagovornicima, izbegava preteranu familijarnost i preteranu neformalnost, ne

iskazuje lično mišljenje i ostane neutralna. To su elementi takozvane profesionalne

opreznosti u intervjuu.

Svaka pojedinačna institucionalna interakcija ima specifične karakteristike ili

segmente po kojima se prepoznaje. Na primer, sistem propitivanja u učionici je

trijadičan pitanje-odgovor-ponavljanje odgovora uz potvrđivanje ili odbacivanje

63

(Levison, 1992, 25), a u sudnici i medijskom intervjuu je dijadičan pitanje-odgovor

(Atkinson, 1992, Clayman 1992).

“Institucionalizovana ograničenja i specifičnosti raspoloživih konverzacionih

mogućnosti konvencionalnog su karaktera i razlikuju se u zavisnosti od kulture;

ponekad podležu zakonskim ograničenjima; uvek su ranjive u procesima društvenih

promena; mogu se opravdati rasuđivanjem i često se pravdaju pozivanjem na obzire

(nameće ih efikasnost), ispravnost i tome slično na načine na koje se to očigledno ne

dešava u praksi, a ona je temelj konverzacije” (Drew&Heritage, 1992, 26).

Tipične institucionalne interakcije kao što su sud, učionica i medijski intervju

šematizovane su i odvijaju se po utvrđenoj proceduri pa je teško naći slučajeve koji

u mnogome odstupaju od pravila.

Institucionalna interakcija, kao što je do sada pokazano, podrazumeva više

vrsta intervjua. Tema ovoga rada je medijski intervju radijskog tipa. U narednom

segmentu, stoga, govoriće se o mestu medijskog intervjua u okviru novinarskih

žanrova i specifičnosti radio prezentacije poruka, kako bi se uočila njegova

specifičnost u odnosu na ostale moguće oblike jezičkog delovanja u medijima.

Medijski žanrovi sa elementima intervjua

Medijski žanrovi dele se na dve opšte velike grupe u odnosu na tip

komunikacione prakse: na monološke i dijaloške. Monološki su novinarski autorski

tekstovi: vest, izveštaj, beleška i komentar. Dijaloški su interakcija novinara sa jednim

64

ili više sagovornika: izjava, anketa, panel diskusija, polemika, razgovor, kontakt-

emisija, klasični medijski intervju u kojima se upotrebljava model intervjua.

Monološki žanrovi podrazumevaju prikupljanje informacija od izvora,

odlazak na događaje i izveštavanje sa mesta događaja bilo u obliku vesti (osnovna

forma) bilo u obliku izveštaja. Pri tom novinari imaju odgovore na pet zamišljenih

pitanja u tekstovima koje pišu: ko, šta, kada, gde, kako (zašto) se dogodilo. Beleške i

komentari su zahtevnije novinarske forme i traže, osim upućenosti u zbivanja, bolje

poznavanje društvenih fenomena koji su ih uzrokovali. Komentar je jedini žanr u

kojem su novinari obavezni da iznesu svoj stav, ili stav medijske kuće za koju pišu o

društvenom fenomenu ili događaju. Pri tom mogu da se nađu u ulozi interpretatora,

autora, ili odgovorne osobe. Po pravilu, komentatori su novinari koji objedinjuju sve

tri funkcije s tim što mogu da govore u svoje ime, ali uz poštovanje uređivačke

politike medijske kuće u kojoj rade, bez obzira da li se sa njom kao privatno lice

slažu ili ne. Ostali monološki žanrovi nisu markirani u odnosu na navedene funkcije.

Dijaloške forme su doživele pravu ekspanziju pojavoma elektronskih medija.

Radio je i otkrio intervju kao formu. Dijaloške forme su pravi medijski izraz radija i

televizije. Kao što je vest kod monoloških formi osnova iz koje se razvijaju sve ostale

i koja se sadrži u svim ostalim, tako je kod dijaloških formi za sve žanrove, manje, ili

više, složene, osnova intervju.

65

Grafikon 1: Medijski žanrovi

Izjava

Izjava je intervju bez pitanja. To je najkraći dijaloški medijski markiran žanr.

Izjave novinarima daju samo izuzetno poznate ličnosti koje su se našle u nekim

izuzetnim situacijama i povodom izuzetnih događaja kada bi trebalo brzo i efikasno

medijski delovati. U takvim okolnostima IR je statusno daleko ispod IE-a i potpuno

nebitan kao učesnik u intervjuu. Kada IR uzima izjavu postavlja pitanja, ali ih

kasnije u montaži izbaci i emituje samo jednu izmontiranu celinu kao zaokružen

odgovor. U nekim kulturama u kojima radio i TV posebno u vestima neguju brzu

smenu kratkih rubrika, izjava je čest medijski izraz (u SAD na primer: Cohen, 1989,

66

437; Edwards i Freeman, 1994). Zbog nametnutog vremenskog ograničenja u montaži

se izbacuju IR pitanja i ostavljaju samo najznačajniji delovi IE odgovora. U TV

emisijama vesti potpiše se ime IE-a pod izjavu (ne najavljuje se spikerski) da bi se

uštedelo TV-vreme.

Anketa

Anketa je mehanički zbir izjava ili kratkih intervjua sa slučajnim, najčešće

anonimnim učesnicima koji odgovaraju na isto pitanje. Obično se snima na nekom

javnom mestu (ulica, stadion, pijaca). Anketa se uvek montira pre emitovanja. U

montaži se bitno skraćuju i pitanja i odgovori. Ostavlja se samo ono što će IR

poslužiti u emisiji kao ilustracija za temu o kojoj će govoriti, na primer, sa gostima u

studiju. Redosled govorenja anketiranih je takođe plod IR-ve montaže. Nema pauza,

pogrešnih početaka, preklapanja, jer se sve to u montaži izbacuje da bi anketa bila

što kraća i efektnija.

Anketa bi trebalo da posluži kao “glas javnog mnjenja”, mada je to u suštini

montirani “glas naroda”. U anketi je IR apsolutno dominantna osoba u interakciji, jer

ne samo da odabira ko će govoriti, i šta će govoriti, već i ko neće govoriti. Montaža

omogućuje manipulaciju iskazima tako da je anketa, iako u mnogim medijaima

omiljen žanr, u suštini veoma provokativan i persuazivan komunikativni događaj. IE

nema nikakvih “prava” jer je anonimna osoba i nikada ne prisustvuje montaži,

odnosno nema mogućnosti da svoj montirani iskaz odobri, ili ne odobri za

emitovanje. U klasičnom intervjuu IE ima mogućnost da se brani, ili čak da ne

odgovori na pitanje za koje smatra da može da ugrozi njegov/njen pozitivni imidž. U

telefonskom razgovoru nezadovoljni slušaoci uključni u radio/TV program mogu da

prekinu vezu. Učesnici u anketi nemaju nikakvo pravo ni mogućnost da utiču na

emitovani materijal.

67

Panel diskusija

Panel diskusija, ili okrugli sto, ustvari je intervju u kojem istovremeno

učestvuje više sagovornika i raspravlja o istoj temi. Panel diskusije su, uobičajeno, za

razliku od polemike, smirenije, u njima ne učestvuju intervjuisani sa izrazito

oprečnim mišljenjima. Novinari-voditelji upravljaju raspravom, prozivaju učesnike

pitanjima i trude se da istovremeno govori samo jedna intervjuisana osoba. Ukoliko

se emituje “u živo” iz studija, predviđa se mogućnost da slušaoci ili gledaoci

postavljaju pitanja. Za razliku od kontakt emisije, u panel diskusiji slušaoci se ne

uključuju direktno u program telefonom. Pitanja saopštavaju organizatorima. Oni

prave selekciju i formulišu pitanja na način koji je prilagođen emitovanju, zatim ih

predaje novinarima. Novinari pitanja ponovo selektiraju i postavljaju ih

sagovornicima u ime auditorijuma. Na ovaj način treći u interakcijskoj intervju

situaciji, auditorijum, postaje na posredan način (indirektni) učesnik u komunikaciji

ali po odluci novinara. Panel diskusija se po dužini poklapa sa terminom emisije.

Polemika

Polemika podrazumeva sagovornike koji misle različito o istoj temi. Cilj ovog

dijaloškog žanra, zasnovanog takođe na intervjuu, je da se auditorijumu pruži, pre

svega, dobra medijska “igra” sa puno kontroverznih odgovora, ali i ponašanja

učesnika, koja su često na granici društveno pozitivno vrednovanih konvencija. U

polemici je ponekad cilj sagovornika da o drugim učesnicima stvore negativan imidž

pred auditorijumom. “To je rat rečima” (Plenković, 147). Beskompromisna borba

mišljenja uz puno emocionalnog i neracionalnog. Uvek postoji opasnost da u

polemici izostane dijalog i tolerancija, da među intervjuisanima paralelno teku

monolozi i ekscesna jezička ponašanja. Intervjuisani se uglavnom ne drže pravila da

68

najviše jedna osoba govori u isto vreme. Česta su prekidanja i preklapanja. Dešava se

da u veoma žestokim polemikama voditelji izgube ulogu onih koji rukovode

raspravom i preuzmu je najglasniji i najagresivniji polemičari. Retko se predviđa da u

tako komplikovanoj komunikacionoj situaciji učestvuje i auditorijum. Polemika

uobičajeno ispunjava ceo termin predviđen za emisiju u kojoj se objavljue. Česta su i

prekoračenja termina ukoliko se polemika jako razvije.

Razgovor

U razgovoru učesnici nadograđuju intervju situaciju tako što se gubi razlika

između intervjuera i intervjuisanih. Razgovor je prava dijaloška forma u kojoj

učestvuju najčešće samo jedan/na IR i jedan/na IE. Često se IR i IE poznaju od ranije.

IR i IE su stručnjaci za određenu oblast i među njima postoji uglavnom saglasnost u

pristupu temi. Nema statusne razlike, niti nadređenog položaja IR u odnosu na IE.

Stoga je razgovor manje formalan od intervjua. Odlikuje ga spontanost. IR ne

postavlja samo pitanja već iskazuje svoje stavove, formira argumente, debatuje sa IE.

Redovi govorenja se smenjuju tako da povremeno prelaze liniju institucionalne

interakcije i ulaze u sferu spontanog govora sa preklapanjima, upadicama,

odobravanjima tipa podrške “mm”, “aha”, “jelda”. Pitanja u razgovoru nisu nikada

napisana i čitana. Uglavnom je reč o polupripremljenom razgovoru, što znači da se IR

i IE unpred samo dogovore o temama o kojima će razgovarati. Slušaoci se retko

uključuju posredno, ili neposredno u razgovor. Razgovor je uvek dug i uobičajeno je

da se poklapa sa dužinom trajanja emisije u kojoj se emituje.

Kontakt emisija

69

Kontakt emisija ili kontakt program. Drugi termin je kod nas uobičajeniji s

tim što se izjednačava značenje pojmova “emisija” i “program”18. Kontakt emisija je

telefonski intervju sa slušaocima o određenoj temi koji se emituje “u živo”. Često se

kombinuje sa gostima u studiju. Ovo je jedini medijski žanr u kojem je treća strana

(auditorijum) obavezno direktno uključena u institucionalnu interakciju sa IR i IE.

Ovakve emisije “stvaraju iluziju (podvukla D.V.) da je radio medijum sa

dvostrukom, povratnom komunikacijom, da potvrdi takođe kako određena stanica, ili

kanal ima svoju vernu i mnogobrojnu publiku i da je ta publika sposobna da razume i

odgovori na poruku koju medij šalje” (Crisell, 1994,189). Praksa pokazuje koliko je

to zaista samo iluzija, radijska realnost, kontakt emisija sasvim je drugačija. Svaki

kanal pa i svaka emisija, ima određeni uski krug slušalaca koji se uvek javljaju

telefonom u emisiju. Istovremeno, u prosečnoj kontakt emisiji dužine 60 minuta,

ukoliko se uključi samo deset slušalaca, radiofonski je utisak da su se “telefoni

usijali” i da je nebrojeno slušalaca na talasnoj dužini baš tog programa. Zato

elektronski mediji rado koriste ovaj žanr.

U pitanju je ustvari statusna komunikacija u kojoj je IR dominantniji nego u

klasičnom intervjuu. Retki su u medijskoj praksi voditelji=novinari (IR) koji su

dovoljno u pozitivnom sadejstvu (“respon-constructive” - termin koji uvodi Crisell,

1994, 190) sa slušaocima da ne bi “upali u zamku” ovog izrazito složenog medijskog

žanra. IR ima moć, ali i odgovornost da na licu mesta, najpre, odabere sa kim će

razgovarati, a sa kim neće, zatim, odlučuje u kojem trenutku će prekinuti razgovor,

bez obzira da li to “drugoj strani” odgovara ili ne, i na koji način će to uraditi. U

18 Emisija je vremenski period u kojem se direktno (“u živo”) izvodi, ili emituje snimak radijskog ili televizijskog sadr žaja, koji je prepoznatljivo markiran po četkom, krajem, nazivom i ure điva čkom politikom. Program se satoji iz više emisija.

70

telefonskom intervjuu sa nepoznatim osobama IR u mnogo manjoj meri obraća

pažnju na očuvanje njihovog pozitivnog imidža , takođe u mnogo manjoj meri se

drži uobičajenih pravila lepog ponašanja. IR često krši većinu Leechovih maksima

koje čine princip učtivosti.

Kontakt emisija pruža priliku slušaocima da (1) iskažu mišljenja marginalnog

i atipičnog karaktera, ona za koja radio u uobičajenim terminima nije otvoren. (2)

Zatim, daje im šansu da se javno eksponiraju, da budu barem na kratko “medijske

ličnosti”. IR u ovom slučaju nije u dijalogu sa određenom osobom već je samo

podstiče da peva, priča viceve ili govori o sebi i slično. Uobičajen način takve

“upotrebe” auditorijuma je u radio kvizovima, raznim pogađalicama, nagradnim

igrama. (3) Kontak emisija im pruža, na kraju, mogućnost i da se ispovedaju.

Slušaoci žele da pričaju o nekim svojim potrebama, da dobiju savet ili pažnju. IR-a

smatraju prijateljem kojem pričaju o svojim problemima. Slušaoci zanemaruju

činjenicu da govore pred mnogobrojnim auditorijem, gube osećaj stida i neprijatnosti

vizuelne interakcije sa nepoznatom osobom. Posebno, ukoliko se osoba redovno

javlja u određenu emisiju i sa IR-ovim glasom se gotovo srodila. Funkcija radija je u

ovom slučaju fatička (u smislu koji ovom pojmu daje R. Jakobson19) i na neki način

terapeutska, a telefonski intervju gubi osobine institucionalne komunikacije i prelazi

u telefonsko ćaskanje. Kontakt emisije su najpopularnije u lokalnim radio stanicama.

19 “Postoje poruke koje prvenstveno služe uspostavlja nju, produženju, ili obustavljanju opštenja, proveravanju ispravnost i kanala (Halo čuješ li me?), privla čenju pažnje sagovornika, ili potvr đivanju produžene pažnje s njegove strane (...). Ovo usmere nje na KONTAKT, ili, u terminologiji Malinovskog FATI^KA funkcija, može se demonstrirati obilatom razmenom ritualizovanih form ula - celim dijalozima čija je jedina funkcija produženje opštenja” (Jakobson,1966, 293).

71

Kontakt emisiju možemo posmatrati i kao “radijsku inverziju” (Crisell, 1994,

199). Nije samo program za slušaoce već je program koji “realizuju” sami slušaoci,

dakle koriste radio i aktivno (kao učesnici u intervjuu) i pasivno (kao publika).

Klasični medijski intervju - radijski intervju

Budući da je fokus interesovanja u ovom radu medijski intervju, u okviru

ovog kratkog pregleda medijskih žanrova, više mu se pažnje posvećuje, nego drugim

do sada opisanim.

Učesnici u medijskom intervjuu su dobrovoljno pristali da auditorijumu

iskažu šta znaju i za šta smatraju da su kompetentni. Intervju može biti i medijska

mimikrija. On omogućava novinaru da se zakloni iza autoriteta u saopštavanju

informacija koje ili ne poznaje dovoljno, ili nisu sasvim u skladu sa uređivačkom

politikom.

U definicijama intervjua uopšte krajnji “korisnik” (auditorijum, porota,

razred) nije ekspliciran niti je posebno isticana institucionalnost ovakve interakcije.

Sva pažnja je usredsređena na direktne učesnike (IR i IE) i komunikativne činove

(pitanja i odgovori). Navođenje krajnjeg “korisnika” i institucionalnosti ove

interakcije izdvaja medijski od ostalih tipova intervjua.

Greatbach (1988, 404) određuje klasični medijski intervju pomoću 7 pravila u

kojima ističe da se IR i IE ograničavaju na postavljanje pitanja i davanje odgovora;

zatim da IR-ovi izbegavaju reakcije svojstvene svakodnevnoj konverzaciji (“Zar

zaista?”; “Jelte?”; “Ma nemojte mi reći?!”); nadalje IR obično najpre iznose neku

tvrdnju, ili podatak da bi na osnovu toga postavili pitanje, a IE to razumeju kao

prethodnicu pitanja. Raspored reda govorenja kod intervjua sa više učesnika obično

određuju IR, koji takođe uglavnom i otvara i zatvara intervju. Ukoliko dođe do

72

odstupanja od standardne forme pitanja-odgovori to se opravdava i na

karakterističan način ispravlja.

Slično navodi i Cohen (1989, 436) smatrajući da je medijski intervju “forma

intervencije ili medijacije u odnosu između osobe koja govori ili eksperta i

publike (podvukla DV)”. Po ovom autoru sagovornici (IR i IE) su veoma

zainteresovani za intervju odnos, ali svaki iz različitih razloga. Nekada je situacija

takva da obe strane sarađuju i da im odgovara tok intervjua, ali se dešava da taj odnos

krene drugačijim putem i interakcija bude dovedena u pitanje, posebno ukoliko IR

ozbiljno poljulja pozitivni imidž IE. Auditorijum na osnovu postavljanja pitanja

može da uoči da li se IR uljudno ponaša prema IE. Ova definicija u fokus stavlja

učesnike u intervjuu (IR-IE-auditorijum) njihov status, zatim komunikaciju. Izostaje

insistiranje na komunikativnim činovima pitanja i odgovora.

Jugoslovenski autori bavili su se definisanjem intervjua ili kao leksikografi

(Vujaklija, Srdić), ili kao novinari - tvorci praktikuma za medijsku praksu (Slavković,

Šćekić, Đurić, Plenković) ne upuštajući se u teorijska razmatranja problematike

medijskog intervjua kao komunikativnog događaja, već ga osvetljavajući samo na

nivou medijskog žanra.

Vujaklija (1954, 362) definiše cilj intervju kao “razgovor između saradnika

nekog lista i kakve istaknute ličnosti iz javnog života o aktuelnim pitanjima, koji će

taj saradnik docnije objaviti u svom listu (podvukla DV)”. Vujaklija u središte

definicije stavlja IR i IE. Posredno asocira na auditorijum i institucionalnost,

navodeći da je razgovor IR i IE javan, namenjen publikovanju. I u ovoj definiciji

izostaje tačno navođenje komunikativnih činova imanentnih intervjuu.

73

Klasični medijski intervju prema Leksikonu novinarstva (Srdić, 1979, 96) ima

funkciju “da nešto novo saopšti i da to što saopšti - protumači na način kako to shvata

intervjuisana ličnost”. Definicija posebno ističe novost informacije i IE.

Slavković (1981), “osnovu intervjua čine pitanja i odgovori u kojima se

razlaže tema i pojavljuju ličnosti. To pokazuje da su elementi čvrsto međusobno

povezani, čak proističu jedan iz drugog: aktuelna društvena situacija zahteva

određenu temu, određenog sagovornika, a sagovornik određena pitanja.” Slavković

ističe komunikativne činove pitanja i odgovora, ali što je mnogo značajnije, uočava

značaj društveno-političkog konteksta za intervju.

Šćekić (1983, 142) intervju smatra metodom definišući ga kao “put da se dođe

do izvora informacija, da bi on dao vest, mišljenje (stav) ili objašnjenje.” U središtu

pažnje ovog autora je dobijanje nove informacije, dakle poruka.

Đurić (1989, 143), navodi da je ”intervju izveštaj o razgovoru, koji ima

karakter vesti novosti.” Đurić se takođe zalaže kao i Šćekić za intervju kao sredstvo

ili metodu kojom se dolazi do nove informacije, ali u razmatranju intervjua posebno

ističe da su intervjui pred mikrofonom i kamerom sasvim nešto drugo i da ne moraju

da daju informaciju o temi već da mogu da razotkriju sagovornika i njegovo

stvaralaštvo. Time Đurić ukazuje na uticaj konteksta medija na realizaciju žanra ne

insistirajući na opštoj definiciji.

Ono što medijski intervju razlikuje od svih ostalih novinarskih žanrova je

njegova prezentativnost (Plenković, 1990, 129). Cilj je da se neke informacije

prezentuju auditorijumu na atraktivniji način nego što je to moguće monološkim

novinarskim formama. Isticanjem “prezentativnosti” uvodi se u definisanje intervjua

“auditorijum” kao jednako značajan učesnik govornog događaja (IR-IE-auditorijum)

čijem informisanju je intervju i namenjen.

74

U navedenim definicijama se implicitno ili eksplicitno uvodi auditorijum kao

značajan element trijadične situacije, bitne za medijski intervju i ukazivanje na

važnost dolaženja do nove informacije i konteksta. Autori koji definišu pojedinačni

tip intervjua usredsređuju se na specifičnosti, a ne opšte karakteristike koje važe za

sve tipove intervjua pa tako u ovom slučaju i za medijski.

U ovom radu pod medijskim intervjuom podrazumeva se institucionalna

komunikacija namenjena auditorijumu u koju su statusno nejednaki učesnici

(intervjuer i intervjuisani), ušli dobrovoljno, ostvarujući je svaki sa svojim

određenim ciljem u interakcijskoj smeni komunikativnih činova pitanja i odgovora,

čiji sadržaj je njima poznat, ali auditorijumu će biti nova informacija.

Autori su, shodno definicijama koje su u fokus stavljale neku od karakteristika

intervjua, delili intervjue na razne načine. U Leksikonu novinarstva (1979, 97)

intervjui su svrstani u tri velike grupe koje čine klasični intervju (važne ličnosti i

pitanja se dostavljaju ranije), kombinovani intervju (intervju-portret, intervju-profil,

intervju-reportaža) i improvizovani intervju (bez pripreme, iznenadni razgovor, izvan

studija, samo u elektronskim medijima). U ovu podelu ugrađena su tri kriterijuma ali

ne istovremeno za svaku kategoriju: način pripreme, ličnost koja gradi temu i mesto

intervjua. Ova klasifikacija nije dosledna i jasna.

Šćekić (1983, 142-144) intervjue rzlikuje na osnovu karaktera (organizovan,

usputan, slučajan, dogovoren), načina na koji se radi (stojeći i sedeći), rezultata

(može da se objavi sve, deo, ili ništa), metoda (usmen, pismen), odnosa prema

intervjuisanom (mgu se videti IR i IE i ne vide se IR i IE/poštom se pošalju

odgovori), broju intervjuisanih (jedan ili više), broju onih koji intervjuišu (jedan ili

75

konferencija za štampu). Osim toga prema cilju i sadržini svi prethodni intervjui

mogu biti: razgovor sa čovekom sa ulice, intervju sa zainteresovanom ličnošću,

intervju sa ličnošću koja je interesantna za čitaoce ili slušaoce i važan ili značajan

intervju (najkompetentnija ličnost). Šćekićeva klasifikacija je nedosledna,

neprecizna, komplikovana, terminološki potpuno neadekvatna, i nema jasno

definisane kriterijume.

Đurić (145) nudi četiri tuđe klasifikacije intervjua, pri čemu se ne odrđuje

prema njima, niti daje sopstvenu. Navodi da američki autori (ne i koji) razlikuju 5

vrsta intervjua: prigodni, sa ličnostima, sa čovekom na ulici, o novostima, telefonske;

ili informativni, “mnenjski”, opisni, okrugli sto, konferencija za štampu. Zatim citira

klasifikaciju Tome Martelanca koji razlikuje intervjue po sadržaju (politički,

privredni, kulturni, sportski); po načinu (usmeni, pisani, telefonski); po značaju

(novost, lični, biografski, polemični); po obradi (jednostavni ili prisni). I dopunjuje

navodom Mance Košir koja smatra da treba dodati još 2 vrste po pripremi

(pripremljeni i improvizovani) i po nameni (informativni, poučni ili zabavni).

Ni jedna od navedenih klasifikacija ne zadovoljava jer nema jasnoću,

doslednost u kriterijumima i široku primenljivoist, autori, takođe, mešaju medijske

žanrove sa kategorijama prema kojima bi trebalo učiniti klasifikaciju.

Auditorijum na osnovu medijskog iskustva može veoma lako otkriti osnovne

karakteristike kao što su pripremljenost, zatim na osnovu strukture intervjua može da

odredi gde je snimljen i kako se emituje (u živo ili sa trake). Prema načinu na koji IR

(ne) uvaža IE-ov imidž auditorijum će oceniti kakav je društveni status IE-a i koji su

IR-ovi ciljevi i tako dalje. Iz rečenog se mogu uočiti tri osnovna kriterijuma za podelu

intervjua lako uočljiva svima i primenljiva na sve medijske intervjue: stepen

pripremljenosti, mesto beleženja/snimanja i stepen uljudnosti IR.

76

I kriterijum: pripremljenost IR za intervju: nepripremljen, polupripremljen i

pripremljen intervju.

II kriterijum: mesto snimanja intervjua: studijski i terenski intervju.

III kriterijum: stepen uljudnosti IR prema IE: mlak, drzak i izazovan intervju.

I kriterijum: pripremljenost IR za intervju

Nepripremljen intervju je onaj za koji se prethodno nisu dogovorili IR i IE. Novinari

se za ovaj tip intervjua odlučuju uglavnom u ekscesnim ili izvanrednim situacijama i

rade ga sa javnim ličnostima koje su učestvovale u takvim događajima (elmentarne

nepogode, neočekivani sportski uspesi, vanredne političke prilike i sl). On je veoma

sličan izjavi. Razlikuje se po tome što IR u montaži kasnije ipak odluči da ostavi na

snimku za emitovanje svoja pitanja. To se događa kod tipičnih blizanačkih parova (u

smislu koji ovom terminu daje Schegloff) kada se odgovor bez pitanja ne razume.

Nepripremljen intervju je i onaj ranije zakazan, ali za koji se IR prethodno

nije dovoljno pripremio. U takvim situacijama česta su oklevanja na početku reda

govorenja dok IR ne formuliše pitanje, pauze - prazne i pune, pogrešni počeci,

ponavljanja i samoispravljanja. Sve to ukazuje na nesigurnost IR koji gubi kontrolu

nad intervjuom. U takvim slučajevima IE može da preuzme statusno nadređenu

ulogu u intervjuu, da usmerava intervju pa čak i da IR-a statusno unizi ispravljajući

materijalne pogreške koje su načinjene u pitanju. IR u ovakvim situacijama gubi

pozitivan imidž kod auditorijuma, posebno onog sa većim medijskim iskustvom.

Polupripremljeni intervju je unapred dogovoreni intervju. To je najčešća forma. Pre

intervjua sagovornici (IR i IE) se dogovore o temama o kojima će biti reč i svaki se za

sebe pre intervjua priprema. Što je više pripremljen IR je spremniji da rukovodi

77

intervju situacijom, da izbegne zamke koje mu može postaviti IE, da ima spremljene

kontraargumente. Isto važi i za IE.

Nepripremljeni i polupripremljeni intervjui, kada se rade za novine,

uobičajeno je da se šalju IE-u na recenziju pre objavljivanja (ukoliko se IR i IE

drugačije ne dogovore).

Pripremljen intervju podrazumeva ne samo dogovor između IR i IE pre intervjua već

i zahtev IE da mu se ranije pismeno dostave sva pitanja koja će u intervjuu biti

postavljena. Obično ovaj tip intervjua zahtevaju javne ličnosti koje neće da dovedu u

pitanje svoj, pažljivo građen, pozitivan imidž. Ovakvi intervjui u kojima IR uglavnom

čita pitanja, prethodno su napisana (specijalisti, urednici, IE-a, ili institucija koju IE

reprezentuje), nemaju dinamiku i izazovnost koju imaju prethodna dva tipa.

Auditorijum veoma brzo otkriva da je “izmanipulisan” i takvi intervjui najčešće nisu

dobro prihvaćeni kod medijske publike. Ponekad se dešava da IE čita sopstvene

odgovore što do kraja dezavuiše intervju kao žanr jer tada prave interakcije nema.

Dijalog izostaje, postoje dva monologa koja se smenjuju po utvrđenom redosledu

pitanje-odgovor. IR ne mora ni da sluša šta IE čita. Obraća pažnju samo na intonaciju

kao signal za preuzimanje reda govorenja. U ovakvim situacijama podrazumeva se da

IR ne može da prekine IE potpitanjem, ili da postavi nedogovoreno pitanje, da

reaguje na neki deo odgovora IE koji mu se čini prikladan za proširivanje već

postojeće teme, ili za pravljenje digresije i otvaranje nove. Nekad su intervjui tako

brižljivo isplanirani da IR i IE “glume” spontanost. Predviđene su i isplanirane

upadice, preklapanja, preuzimanje reda govorenja na neadekvatnom mestu, pogreške i

samoispravljanja da bi simulirali prirodnost. Cilj je da auditorijum ne odbaci intervju

kao “manipulaciju” već da sve poruke, uključujući i dogradnju pozitivnog imidža IE,

dopru do auditorijuma i komunikacija dođe do socijalno-psihološkog kraja.

78

Za razliku od elektronskih medija u novinama je uobičajeniji ovaj tip

intervjua jer ga priroda medija omogućuje. IR pošalje pitanja IE-u i IE pismeno

odgovori na njih.

Navedeno ne znači da IR za novine nikada ne pravi, na primer,

nepripremljeni ili polupripremljeni intervju snimajući ga na kasetofonu i kasnije

transkribujući u pisanu formu, uz neminovna skraćivanja, ali i uvažavanja

sagovornikovog stila.

Danas u vreme modemskih komunikacija IR i IE intervju za novine prave

pomoću računara nalazeći se istovremeno na različitim mestima, komunicirajući tako

što IR ukucava pitanja u svoj računar, a IE mu odmah pismeno odgovara na svom

računaru. Akteri su tako u interakciji iako nema jedinstva mesta već postoji samo

jedinstvo vremena u kojem se komunikativni događaj odvija i jedinstvo računarske

mreže putem koje se informacije razmenjuju (BBS-komunikacija). Ipak i pored svega

novinski intervju nije u toj meri atraktivan kao onaj u elektronskim medijima pošto

izostaje interakcija licem u lice koja se odigrava pred i za auditorijum. Međutim,

novinski intervju nudi druge pogodnosti kao što je, recimo, studijoznije pročitavanje

intervjua, vraćanje na pitanja i odgovore koji su već pročitani, udubljivanje u tekst

koji nudi višeslojna značenja i čuvanje u dokumentaciji kao svaki drugi pisani tekst,

tako da može imati više pojedinaca čitalaca u različitim vremenima.

II kriterijum: mesto snimanja intervjua

Studijski se odvija u instituciji elektronskih medija. Može biti emitovan “u živo”, ili

snimljen, zatim montiran i kasnije emitovan. U novinama se može snimati na

79

reporterskom kasetofonu u redakciji i tada ima slične karakteristike kao studijski

intervju za elektronske medije.

Za IR-a studio je “prirodno” okruženje gde je osoba koja vodi intervju tu

potpuno na svom terenu i dominira u odnosu na IE. Zadatost studijske situacije

doprinosi institucionalizaciji intervju interakcije. IR određuje uslove intervjua: da li

će biti “u živo” ili snimljen, zatim trajanje, tok, promene tema, uključivanje

auditorijuma telefonom, selektira i čita prispela pitanja, animira slušaoce da se

javljaju i iznose svoja mišljenja, ili isključuje potpuno auditorijum iz emisije,

određuje da li će biti muzičkih pauza, bira tip i dužinu muzičkih numera i ima pomoć

tehničkog osoblja u realizaciji intervjua.

IE je u znatno lošijem položaju i zato podređenom. Tehnika modernih studija

je veom zahtevna. Tehničke pripreme pre intervjua kojima prisustvuje i IE mogu da

utiču na koncentraciju. Takozvani “efekat mikrofona” dodatno pojačava tremu i

nelagodnost. IE, osim što vodi računa kada je njegov red govorenja i kako da

preuzme reč od IR, ili drugih IE, ima na umu i tehničke detalje: da li je njegov/njen

mikrofon uključen u trenutku kada želi da se uključi u razgovor; šta da učini ako je

započeo/la svoj red govorenja pre nego što je studijski semafor pokazao da su

mikrofoni uključeni; kada to ispravi, na koji način ponavlja početak reda govorenja

jer ne zna šta je prethodno snimljeno na traci, a šta ne? Njegovi/njeni saradnici nisu u

blizini da mu/joj pomognu savetom, ili da ga/nju podsete na neki važan podatak.

Kada se studijski intervjuu emituje “u živo” - direktno u etar - komunikativna

situacija je još složenija. Sama svest da sve što se kaže tog trena dopire do

mnogobrojnih, nevidljivih, slušalaca bez mogućnosti da se naknadno ispravi,

dodatno opterećuje IE-a. Tehnika uključivanja slušalaca u program, koji postavljaju

pitanja telefonom, osporavaju, ili podržavaju odgovore IE, može potpuno IE-a da

80

izbaci iz konteksta intervjua i onemogući IE da formira svoju ulogu istovremeno

prema IR i prema auditorijumu. Komunikativnim treninzima mogu se uspešno

prevazići sve teškoće ovakve intervju situacije. Pošto su intervjui “u živo” veoma

dobro prihvaćeni kod medijske publike, javne ličnosti se posebno pripremaju za takve

situacije20 uz pomoć stručnjaka za odnose sa javnošću (PR: public relation manager)

koji im dizajniraju nastupe u javnosti.

Terenski intervju se odigrava u okruženju IE-a, ili na mestu događaja povodom kojeg

se intervju i snima. Atmosfera “lica mesta” daje, posebno radijskom intervjuu, zvuke

okruženja i time pomaže imaginaciji slušalaca da dočaraju prostor u kojem se događaj

zbio, ili u kojem živi i radi IE, a koji u trenutku slušanja intervjua i oni partcipiraju iz

svojih prostora. Za IE to je mnogo prirodnija situacija za intervjuisanje. Tu se IE

statusno bolje oseća jer je IR u njegovom okruženju. Osim toga u svakom trenutku

može da prekine intervju, konsultuje saradnike, ili literaturu za dodatni podatak, ili

jednostavno izmeni tok intervjua, ispravi grešku koja je napravljena. Tu IE određuje

20 Kao ilustracija može poslužiti ta čka 20 internih pravila po kojima bi trebalo da se vladaju zaposleni u jednoj me đunarodnoj organizaciji u susretu sa novinarima: “ Kako koncipiram poruku? -Konsultujem se sa Koordinatorom za PR (odnose sa javnoš ću) -polazim od toga da ja o temi sve znam -govorim ono što ho ću da kažem, a ne ono što novinar ho će da čuje -ne izbegavam teme-na sve imam odgovor -isplaniram poruku u maksimum tri ta čke/teze sa dve do tri podta čke po svakoj -ne zasi ćujem poruku mnoštvom egzaktnih i sitnih detalja -napravim koncept i podsetnik i nau čim ga, ali i držim pred sobom -dogovorim se sa novinarom o čemu ću govoriti, ali mu ne otkrivam sve -mogu da upotrebim anegdote kao pri če ili analogije koje podsti ču razmišljanja, a zgodni su i pojedina čni primeri -imam na umu da me uvek mogu skratiti, premontirati ili izbaciti iz kona čne verzije, zato važne stvari u poruci govorim u sr ed re čenice, umetnuto” (Public Relations, 1996,3).

81

trajanje intervjua, uslove pod kojim se intervju odvija, stepen formalnosti

institucionalne interakcije.

IR je u situaciji terenskog intervjua u lošijoj poziciji. Opterećen/na je

tehničkim detaljima: čeka na prijem kod IE, ograničeno je vreme za intervju, često

sam/a snima intervju21 (za radio prezentaciju) pa osim o toku intervjua mora

istovremeno da vodi računa i o valjanosti snimka, položaju mikroifona, dodatnim

zvucima iz okruženja koji mogu da utiču na snimak. Ukoliko je u pitanju iznenadni

događaj IR nema vremena da se pripremi pre intervjua. Na terenu ne može da

konsultuje dokumentaciju, a ukoliko je i jezička barijera22 prisutna ishod intervjua je

neizvestan.

Terenski intervju se najčešće montira pre emitovanja. U montaži IR može

delimično da ispravi greške koje su načinjene na terenu: pauze, preklapanja, pogrešne

početke, samoispravljanja. Postoji praksa da IR u montaži naknadno dosnimi svoja,

sada dobro formulisana, pitanja. IR na taj način teži da sačuva pozitivan imidž o

sebi. Ta naknadna “revizija” intervjua uvek se primeti jer se zvuci okruženja nikada

ne mogu dovoljno dobro simulirati u studiju. Ovako “popravljen” intervju gubi

osnovno obeležje - zajedničko građenje konverzacije interakcijom IR i IE.

Tehnički nije moguće montirati sve izgovoreno. Govorne karakteristike

pojedinaca uslovljavaju tehničke mogućnosti montaže. Ukoliko govore prebrzo, bez

21 Ukoliko do đe do tehni čke greške pa snimak nije dovoljno valjan za emitovanje, retko se intervju može ponoviti. Kada s e ponovi, mnogobrojna iskustva svedo če, da nikada nije tako uspešan kao kada se prvi put snima. 22 Pod jezi čkom barijerom možemo smatrati dijalekte, provincija lizme, stru čni jezik, ali i strani jezik. Said, W. E. (1981, X II) navodi da je prvih dana krize talaca u Teheranu boravilo o ko 300 stranih reportera, a ni jedan od njih nije govorio persijsk i. Ovaj autor tvrdi da je njihovom zaslugom stvorena u zapadnom svetu izrazito negativna slika o “islamskom mentalitetu”, ili “ant iameri čkom raspoloženju Iranaca” koja kasnije nije mogla biti ispravljena.

82

pauza, u dugačkim iskazima iste intonacije, ako ne obrazuju fonetski prepoznatljive

početke i krajeve reda govorenja, ukoliko se neprestano pozivaju na već rečeno,

nemaju jasno izdvojene tematske celine, često prave digresije koje nisu jasno

obeležene i tome slično, izjave/intervjui takvih govornika nije moguće montirati.

Istovremeno ovakvi intervjui/izjave su obično dugi i ekstenzivni, imaju sve osobine

koje ih ne preporučuju za emitovanje bez montaže.

Praksa svedoči da se takvi intervjui ipak emituju. Često se lako prepoznaje da

su u montaži reorganizovani, skraćivani, “doterani”. Da ipak budu emitovani, bez

obzira na loše medijske karakteristike, utiču najčešće ideološki, politički i fakotri

događaja od izuzetnog značaja.

Dobro pripremljen i realizovan terenski intervju se ne montira. Autentičnost

snimka ovakvog intervjua slušaocima/gledaocima može da stvori utisak prisutnosti na

mestu događaja i doprinese radiofoničnosti, ili televizičnosti medijske prezentacije.

Ovakvi intervjui mogu biti veoma uspešni u medijskom smislu i ostvariti veliki uticaj

na auditorijum.

III kriterijum: stepen uljudnosti

Odnos IR prema IE očituje se u organizaciji toka intervjua i tipa pitanja. Uočena su 3

osnovna modela intervjua prema tome kako se IR ponaša prema IE, u kojoj meri

poštuje (Leechov) princip učtivosti, (Griceov) princip kooperativnosti i načine (ne)

uvažavanja imidža IE: mlaki, drski i izazovni.

Mlaki intervjui su neangažovani, uglavnom potpuno pripremljeni i kooperativni.

Nemaju unutrašnju “dramatiku”, niti zajedničkog izgrađivanja intervjua kroz

83

interakciju IR i IE. Nema potpitanja, proširivanja i sužavanja teme na osnovu

prethodnih odgovora. Najčešće IR čita pitanja, a IE odgovore. Auditorijum je

nezaintersovan jer je sve unapred predvidljivo. Pitanja novinara, ukoliko nisu unapred

napisana, odražavaju nepoznavanje problematike ("Kažite nam nešto o tome?" ili

"Čime se vi bavite?" ili "Kažite nam nešto što vas nismo pitali, a želeli biste da

odgovorite?").

Drski intervju odražava negativan stav IR prema IE, ili temi o kojoj se govori. U

ovom slučaju novinari ne poštuju ni jedan od (Leechovih) principa učtivosti. Pitanja

uvek sadrže netolerantnu leksiku, uključujući provokativne i persuazivne izraze. Cilj

IR je da podacima koje navodi neprijatno iznenadi IE i satera ga u ćošak. “Protivnička

uloga reportera prema sagovorniku, posebno u SAD, ogleda se u upotrebi drskog

jezika dok pokušava da izvuče informaciju, ili priznanje krivice od sagovornika. To

traje sve dok ne dovede intervjuisanog do tačke sloma pred auditorijumom”(Cohen,

1989, 447). Drski intervju može IE odgovarajućom strategijom da okrene u svoju

korist i stekne naklonost auditorijuma. IR, ukoliko pređe prag podnošljivosti

netolerantnog ponašanja prema IE, može da izgubi podršku i naklonost auditorijuma i

svoj pozitivan imidž dovede u pitanje. Isto se može dogoditi i IE-u ukoliko na

drskost IR-a odgovori kao što je to bio slučaj u intervjuu sa proročicom Kleopatrom

emitovanim “u živo” (Popović i Filipović,1996) iz kojeg navodimo delove:

IR:”Ali to li či na vas apsolutno”. IE: “Da liči fotografija na mene”. IR: “Ne fotografija nego na vaša proročanstva koja realno” IE: “ali zato što vi ne verujete u moja proročanstva”. IR:”Pa ne verujem”. IE:”Pa vi ne verujete u moja proročanstva kao što ja ne verujem u vašu gospodstvenost, u vaš posao koji vi radite vi ga vrlo amaterski i periferno radite”. IR: “Pa ja kad bih imao jednu pravu damu” IE: “Verujem da bi bolje bilo”. IR: ”O njoj se govorilo, Majku Božiju, o njoj ste govorili”.

84

IE:”Pa ne shvatite to kao uvredu, tako ružno, ko gubi ima pravo da se ljuti”. (….) IR: “Mene lično niste ubedili ni u šta. Ja mislim da ste vi manipulator. Naravno vi to ne tvrdite, publika je tu da proceni”. IE:”Velika je reč manipulator. To je e’e’e’ uvrednog karaktera. Ja vam dajem mogućnost da ovaj e’ o meni tako mislite, ali vam ne dajem mogućnost da se o meni na TV tako izražavate. Što ću da shvatim da ste sa nečije strane potkupljeni i ovaj potureni kao što je i ta knjiga poturena. No ja e’ vam opraštam, oprosti mu Bože što ne zna šta radi”. IR:”Hvala vam, laku noć”.

Oba učesnika u intervjuu prekršila su sve (Leechove) principe učtivosti, što je

osnovna osobina drskog intervjua, tako da su i samu interakciju u intervjuu doveli u

pitanje. IR nije imao drugog izbora nego da naglo prekine intervju ne dozvolivši IE-u

ni da odgovori ustaljenim pozdravom u formi zahvaljivanja za učešće u emisiji. To je

nedopustivo u emisijama koje se emituju “u živo”, posebno ukoliko je publika

prisutna i u studiju, kao što je to bilo u ovom slučaju, čime je IR doveo u pitanje i

sopstveni imidž i imidž TV stanice za koju radi. To se retko dešava, jer je IE-ov

osnovni razlog da prihvati intervju “u živo” upravo podizanje sopstvenog imidža

pred auditorijumom.

Izazovni intervju predstavlja neku vrstu dobre drame u kojoj naizmenično

konverzaciju grade IR i IE birajući temu, reči i strategiju tako da zadrže pažnju

auditorijuma od početka do kraja intervjua. Tema intervjua može biti veoma

neprijatna za IE, a da pri tome intervju ne prekorači granicu od izazovnog ka drskom.

Dobar primer je intervju sa ministrom policije C.G:

IR: “Policija je za manje od jednog dana uhapsila osumnjičenog za ubistvo bivšeg K. biskupa, ali ima se utisak da takve efikasnosti nema kada su u pitanju neka druga počinjena ubistva na teritoriji C. G. za vrijeme ratnih operacija na području bivše Jugoslavije, ali i u novije vrijeme. Javnost, naime, još ništa ne zna o rezultatima istrage na otkrivanju ubica Pavićevića i Vučinića na P. gori i slično. Kako to objasniti?” IE: “U periodu od početka 1992.do danas na teritoriji RCG nije rasvetljeno 5 ubistava (...) Jedno od ovih krivičnih djela jeste ubistvo Vasa Pavićevića i Jovana Vujičića iz B., koje je počinjeno

85

24/25.4.1996. godine. Istraga na rasvetljavanju ovog ubistva sprovodi se uz angažovanje adekvatnog i najstručnijeg kadra ovog ministarstva. Sem ovoga, sva ubistva iz ove godine u C. G. su rasvetljena i izvršioci su lišeni slobode (...)” (Brajović, V. 1996, 29). Kod izazovnog intervjua IR poštuje (Leechov) princip učtivosti. Navodeći činjenice

IR ne optužuje IE, već traži objašnjenja. IE se nikada otvoreno ne brani, on

primenjuje strategiju “retorsio argumenti” (Šopenhauer, 1985, 61) tako da sve

navedene činjenice, ma koliko se činilo da su protiv njega, okrene u svoju korist,

takođe vodeći računa da ne povredi imidž IR, a da sopstveni istovremeno poboljša.

Radijski intervju

Radijski intervju je markiran jednodimenzionalnošću ovog medija. On je

izrazito auditivni medij tako da prenosi samo zvučni deo konteksta intervjua, a

vizuelni ostavlja imaginaciji slušalaca. Smatra se da dobar IR ovu činjenicu stalno

ima u vidu i usmerava intervju tako da olakša auditorijumu razumevanje razgovora.

Stoga empatiše i sa slušaocima i sa sagovornikom i istovremeno sluša šta i na koji

način odgovara IE.

Na osnovu rečenog može se zaključiti da u radio intervjuu ne bi trebalo da

bude mnogo podrazumevajućeg. Učesnici radio prezentacije stoga uglavnom

objašnjavaju sve što bi inače vizuelna komunikacija pružala sagovorniku u drugim

okolnostima. Ponašaju se kao da su i sami lišeni vizuelne komunikacije.

Praksa ukazuje da IR stalno imenuje IE kada preuzima red govorenja, jer nije

dovoljno učesnike u radio intervjuu predstaviti samo na početku, valja uključiti i

međunajavu i odjavu intervjua.

Radio intervju bi trebalo da bude kratak i dinamičan. Radiofoničnije je ako se

dugi intervjui segmentiraju u manje celine. Tako ga auditorijum lakše prati.

Očekivano je da jezik radio intervjua bude standardan, uz izostavljanje

specijalizovane leksike i skraćenica. Brzina govorenja umerena kako bi prosečan

86

slušalac imao vremena da još na fonetskom nivou prepozna reč, a zatim u kontekstu

izgovorenog, razume njeno značenje u toj prilici. Istovremeno, teško je pratiti i sporo

govorenje sa dugim pauzama. Radio je medij kojem ne odgovaraju “tišina”,

oklevanje i monotonija.

Struktura radijskog intervjua predstavljena algoritamskim

dijagramom

Algoritamski dijagram predstavlja strukturu radijskog intervjua, preuzetu uz

dopunu i razradu od A. Juckera (1986, 47), u onim delovima u kojima ovaj autor

nije dosledno ostvario pravila logičkog projektovanja. Jucker nije jasno označio

početak i kraj intervjua, zatim 3 osnovne faze odvijanja intervjua (otvaranje, središnji

deo, zatvaranje), i nije dosledno definisao složenu strukturu otvaranja i posebno

zatvaranja intervjua. Tako da Juckerov ponuđeni algoritam ne zadovoljava u

potpunosti zahteve koje pred analitičara postavlja radijski intervju.

Ovim, dorađenim dijagramom predstavljen je uobičajeni, najjednostavniji,

radijski intervju - interakcija jednog intervjuera (IR) i jednog intervjuisanog (IE) i u

određenom slučaju spikera (S). Učesnici poštuju pravilo da samo jedan govori u

određeno vreme.

Prvi romb označava odluku da li će u vođenju intervjua S i IR biti ista osoba.

Ukoliko jesu ista osoba tada se donosi druga odluka: da li će intervju biti emitovan “u

živo”, ili će biti snimljen?

Ukoliko se IR odluči za intervju “u živo” tada formuliše otvaranje (uvod u

temu), najavljuje IE i obrazlaže zašto je baš ta osoba pogodna da informiše o temi.

Treća odluka IR odnosi se na pozdravljanje. IR može da poželi dobrodošlicu

IE pre nego što postavi prvo pitanje, ali i ne mora. Ukoliko pozdrav prethodi, tada IE

87

treba da odluči da li će pozdrav uzvratiti, ili ne. Možda će samo klimnuti glavom, što

radio prezentacija ne smatra odgovorom jer ne dopire do slušaoca.

Vratimo se na drugi romb i razmotrimo odluku da intervju bude snimljen.

Tada IR, nakon uvoda u temu (otvaranja) i predstavljanja IE, odmah prelazi na

postavljanje pitanja (početni potez u formi izveštaja/pitanja). Izostaje pozdravljanje.

Na taj način IR štedi dragoceno medijsko vreme. Treba imati u vidu da je uvek

unapred određena okvirna minutaža svakog intervjua, pogotovo snimljenog. Sve

redundantno se izostavlja. Konvencije ("Dobar dan, kako ste? Da li se dobro osećate

u studiju?" i tome slično) koje nisu neophodne, prve se izostavljaju (Cohen, 1989,

449) .

Razmotrimo prvi romb - odluku da IR i S nije ista osoba. Tada S najavljuje

uvod u temu i IR - autora, zatim novinarski žanr i sagovornika / IE. Ponovo donosi

odluku da li će prvo pitanje (početni potez u formi izveštaja/pitanja) biti uključeno u

S najavu ili će S to prepustiti IR.

Prvoj varijanti pribegava se iz dva razloga: (a) ušteda vremena; (b) pitanje je

loše formulisano i/ili postoji tehnička greška (nije dobro snimljeno, deo pitanja

nedostaje na audio traci, velika buka u okruženju sprečava da se pitanje razume i

tome slično) tako da u montaži mora biti izbačeno. Druga varijanta da IR postavi

prvo pitanje je uobičajena i smatra se dobrim novinarskim manirom.

Zatim sledi odgovor IE.

88

red govorenja odluka petlja

Dijagram 1: Algoritam radijskog intervjua.

89

Kontrola vremena intervjua. Pre narednog poteza IR donosi odluku da li je

vreme isteklo ili ima još “prostora” za nastavak intervjua.

Ukoliko je odluka da je vreme isteklo IR može:

(a) bez ijednog narednog poteza da završi intervju poslednjom rečenicom IE-

a. IR u živoj emisiji može IE-u da uputi znak da jednostavno zaokruži svoj red

govorenja i pređe na zatvaranje. Sledi muzika ili sledeća najava. Ako je intervju

snimljen IR ga u montaži skraćuje na mestu koje smatra da informativno zadovoljava.

Dešava se da mesto gde je skraćen intervju bude intonaciono neodgovarajuće (IE je

podigao glas). U takvim slučajevima IR pokušava raznim tehničkim sredstvima da

ublaži utisak nasilnog prekidanja IE. Slušaocima retko promakne takav neprirodan

“rez”. Veština ton majstora meri se, između ostalog, i sposobnošću da tako umontira

“rezove” da ih i slušaoci sa bogatim medijskim iskustvom teško prepoznaju.

b) IR može prirodno da završi intervju odjavom.

Tada se nameće odluka da li će IR sam završiti (zatvoriti) intervju ili će to učiniti S.

Ukoliko su IR i S ista osoba tada IR organizuje odjavu tako što oslovi sagovornika na

kraju i zahvali mu se na intervjuu. IE tada mora da donese odluku da li će 1)

prećutati zahvaljivanje, 2) klimnuti glavom/ promrmljati nešto ili 3) odgovoriti na

zahvaljivanje.

Ukoliko IR i S nisu ista osoba, tada sledi odluka da li će S sam odjaviti

intervju ili će to učiniti u saradnji sa IR? S može da preuzime odjavu. Oslovi IE-a, a

zatim i IR-a. Ili može nakon odjave i pozdravljanja IR i IE da S odjavi ceo intervju

navodeći ime gosta i ime autora intervjua kao i temu intervjua.

Međutim, ukoliko odluka glasi da vreme ne ističe, nju prati naredna: da li

odgovor IE podržava dalji razvoj konverzacije?

90

Ako je odgovor pozitivan, sledi naredna odluka: da li je tema iscrpljena? Ako

jeste dolazi do (a) promene teme. Ako odgovor nije pozitivan IR (b) proširuje temu,

tražeći obično da IE dodatno objasni, ili odgovor potkrepi podacima, primerima iz

prakse, sopstvenim iskustvom.

Ukoliko odgovor ne podržava konverzaciju, IR se trudi da (c) preformuliše

pitanje kako bi od IE izvukao, po njemu, zadovoljavajući odgovor.

Svaka od tri navedene mogućnosti /(a)promena, (b) proširivanje, (c)

preformulacija/ rezultira petljom sa proverom uslova u sredini koja upućuje ponovo

na odgovor. Proces se ponavlja do odluke da je vreme isteklo.

U algoritamskom dijagramu radio intervjua prepoznaju se tri osnovne celine:

otvaranje, središnji deo i zatvaranje. Svaki od ovih delova zavisno je promenjljiv u

odnosu na faktor ukupne minutaže intervjua koji određuje IR. Faktor minutaže je u

elektronskim medijima najnefleksibilniji. Prekoračenja termina emisija, u

programskim shemama koje su precizno vremenski segmentirane, izuzetno su retka.

IR unapred određuje koliko minuta će intervju trajati. Ta funkcija mu omogućuje da

igra statusno nadređenu ulogu u odnosu na IE-a.

Radio

Na osnovu navedenih osobina radio intervjua, možemo navesti osobine radija

kao medija:

-Radio je jednodimenzionalni medij, “slep” medij, okupira samo naše čulo sluha.

Radio emituje zvuk, glas, muziku i tišinu. U određenim okolnostima tišina

emitovana na radiju može biti izrazito snažna poruka, jer radio uvek “govori”. Kada

radio ćuti to je znak da se nešto vanredno dešava. Pauze između emisija, pred najavu

91

tačnog vremena, pred uključenje u direktan prenos nekog događaja, ili između pitanja

i odgovora u intervjuu, imaju funkciju upozorenja da nešto novo sledi, te da je vreme

da slušaoci na to obrate pažnju. Funkcija pauze (tišine na radiju) je i da pojača značaj

onoga što dolazi.

Budući da radio slušaoci nemaju vizuelnu komunikaciju sa tvorcima programa

- novinarima, pa ukoliko još nedostaje i zajednička suma predznanja, odnosno

ukoliko nemaju iste kontekste, može lako doći do nerazumevanja poruka koje radio

emituje.

Fizički objekti i procesi koji su evidentni u vizuelnoj komunikaciji, sami po

sebi, u radio prezentaciji moraju biti objašnjeni. To se obično čini na dva načina, ili

novinari ispričaju u uvodniku o kontekstu u kojem se odvija medijski događaj

(intervju, direktan prenos, javlajnje reportera sa lica mesta), ili to čini njihov

sagovornik uključen u radio prezentaciju.

- Radio se prostire u vremenu, a ne u prostoru, stoga je uobičajeno da se najavljuju i

odjavljuju segmenti programa i emisije, daju međunajave u okviru iste emisije,

zvučnim signalima (džinglovima) prozivaju rubrike u okviru emisija. Tako se na

različite načine savladava nedostatak dimenzije prostora. Stvara se zvučni “okvir” u

kojem će se odvijati naredni sadržaj.

- Radio je medij sadašnjosti (i u gramatičkom i u vremenskom smislu) bez obzira da

li se poruka emituje “u živo”, ili je ranije snimljena. Radio je uvek “sada”. Sve što se

na radiju emituje, neponovljivo je. Reprize su izuzetno retke.

92

- Radio je medij imaginacije. Svaki slušalac, na osnovu emitovanog zvuka zamišlja,

dočarava sebi kontekst poruke i ličnosti koje govore.

- Radio je intimni medij. Slušaoci vole da se ispovedaju svom radiju (kontakt

emisije). Radio se danas (kraj XX veka) retko sluša kolektivno, u smislu da u istoj

sobi sedi cela porodica ispred radija i sluša, što je tridesetih i četrdesetih godina XX

veka bilo uobičajeno. Crisell navodi (1994, 12), na primer, da u Engleskoj danas u

proseku svaka porodica ima 2,53 radio prijemnika. Ovaj broj bi mogao biti i veći

ukoliko se uzmu u obzir i ne registrovani prijemnici u automobilima.

Radio je često uključen na javnim mestima kao što su prodavnice, kafei,

benzinske pumpe, javni prevoz. U takvim situacijama pravi slušaoci nisu kupci i gosti

jer su ulaskom u prodavnicu, ili kafe, autobus, postali deo postojeće medijske

situacije. Često nisu ni svesni da je uključen radio. Zvuk radija doživljavaju kao deo

audio okruženja u koji su ušli. Po obavljenom poslu, oni izlaze iz okruženja u kojem

je i radio uključen. Nemaju dozvolu, tačnije nije uobičajeno, da na radiju menjaju

stanicu po sopstvenom izboru, ili isključe radio ukoliko im smeta da obave posao

zbog kojeg su došli. Tako da njih ne možemo smatrati pravim slušaocima. Pravi

slušaoci su oni koji su namerno uključili radio i podesili skalu na željenu frekvenciju.

- Radio ne zahteva kontinuitet u slušanju. On dozvoljava svojim slušaocima da se

uključe i isključe iz programa kada god to zažele. Pokazalo se da su najslušanije

kolaž emisije23 lokalnog radija24 jer omogućuju slušaocima da se uključe u, i isključe

23 Emisije koje sadrže više pojedina čno zaokruženih segmenata izme đu kojih se emituje muzika.

93

iz programa bez vidnih posledica po razumevanje sadržaja, ili osećanja da je nešto

bitno propušteno (Crisell, 1994, 216).

- Radio se sluša usput, dok se obavljaju i drugi poslovi. Na to ukazuje i podatak da

su radnici na poslu (23,7%), domaćice (16,1%) i penzioneri (15,5%) najverniji

slušaoci radija (Plavšić, 1995, 17). Razvojem tehnologije prijemnici su sve manji i

sve jeftiniji, tako da svako može da ima svoj radio i da ga sluša na svakom mestu u

automobilu, na utakmici, u čekaonici, u prodavnici, autobusu, dok ide ulicom

(walkman), dok obavlja neki manualni posao, i tako dalje. Radiju ne mogu

konkurisati ni novine niti TV.

- Radio je sugestibilan i fleksibilan medij. U toj simbiozi leži njegova ubeđivačka

snaga.

- Radio ostvaruje tri zadatka: informiše, obrazuje i zabavlja. Posebno značajnu ulogu

ima lokalni radio u objavljivanju servisnih informacija (stanje na lokalnim putevima,

isključenja struje i vode, popravke, javni radovi, repertoar bioskopa, pozorišta).

Sva navedena tri zadatka radio ostvaruje pomoću raznih tehnika. Intervju je

jedna od najprisutnijih, bez obzira na temu o kojoj se saopštava.

24 Radio Stotku, lokalni program Radio Novog Sad (RNS ) sluša redovno 18,8% Vojvo đana, a mati čnu stanicu RNS 13% Vojvojvo đana. Lokalne stanice u Vojvodini sluša 37,8% stanovništva, Radi oBeograd Prvi program kao najslušaniju radio stanicu u Vojvodini sluša 30% stanovništva (Plav ćiš, 1995, 32,34,35 i 37).

94

U zaključku uvodnog izlaganja podsećamo da su interdisciplinarna

istraživanja jezika iznela na videlo različita nova pitanja prirode jezika, ali se većina

njih, ipak odnosi na upotrebu jezika. To je slučaj u sociolingvistici, psiholingvistici

ili antropološkoj lingvistici. Izronila je, međutim, kao samostalno interdisciplinarno

područje pragmatika jezika koja jeste nauka o upotrebi jezika. U njenom okrilju

razgranali su se različiti putevi, ali je jedan, za našu analizu relevantan, put koji je

zacrtao Grice, i prihvatio Leech, a u bočnoj strani tu su etnometodolozi iz SAD

Schegloff i njegova grupa kao i evropski lingvisti Verschueren, Teun van Dijk, Jucker

sa sledbenicima. Dostignuća ovih dvaju usmerenja u ovom radu korisna su za

raspravu o intervjuu kao predmetu medijske pažnje. U litearturi pragmatike jezika u

svetu intervjuu je posvećen veliki broj radova, dok je u domaćoj literaturi o intervjuu

veoma sporadično pisano sa teorijske strane i nešto više uglavnom sa praktične -

medijske strane. Napor da se savlada literatura pokazao se korisnim jer smo bili u

stanju da izdvojimo osnovne osobine intervjua i definišemo intervju kao

komunikativni događaj, posebno medijski intervju. Pod medijskim intervjuom u

ovom radu podrazumeva se institucionalna komunikacija namenjena auditorijumu u

koju su statusno nejednaki učesnici (intervjuer i intervjuisani), ušli dobrovoljno,

ostvarujući je svaki sa svojim određenim ciljem u interakcijskoj smeni

komunikativnih činova pitanja i odgovora, čiji sadržaj je njima poznat, ali

auditorijumu će biti nova informacija. Radijski intervju, za razliku od ostalih

medijskih, markiran je jednodimenzionalnošću ovog medija. Radio je izrazito

auditivni, tako da prenosi samo zvučni deo intervjua, a vizuelni ostavlja imaginaciji

slušalaca. Kontekst medija bitno utiče na organizaciju i tok intervjua. Upravo zbog

složenosti audio prezentacije, za ovaj rad je odabrana analiza intervjua emitovanih na

radiju.

95

96

CILJ I PREDMET ISTRAŽIVANJA

Cilj je da se na jednom mestu sumiraju dosadašnja znanja o intervjuu uopšte,

kao komunikativnom događaju, zatim o intervjuu u medijima, posebno na radiju, što

do sada kod nas nije činjeno. Ta suma znanja biće teorijsko polazište za detaljno

empirijsko istraživanje jednog tipa radijskog intervjua - sa verskim sadržajem. Kako

ovaj tip komunikativnog događaja nužno zavisi od društveno-političkog okruženja,

cilj je da se izgradi metod analize koji odražava takvu prirodu intervjua. Primenjen

metod jeste kombinacija analize konverzacije i analize sadržaja.

Predmet interesovanja je kakvi se jezički, psihološki i društveno-kulturni

procesi odvijaju u susretu sagovornika (profesionalne novinarke-intervjuera, žene i

intervjuisanog-verskog službenika) intervjua u vreme ekspanzije verskih tema na

radiju nakon gotovo pola veka zabrane (1989-1994). Pojmovna mreža odslikana je u

leksikonu (frekvencijski rečnik). Zadatak je njegova računarska obrada.

97

METOD ISTRAŽIVANJA

U ovom poglavlju detaljnije se obrazlaže izbor korpusa empirijskog materijala

i jedinice analize (konverzacione i gramatičke), zatim pravila transkripcije govornog

materijala u pisanu formu, što je preduslov za valjanu konverzacionu analizu. Slede

osnovna pravila za analizu sadržaja intervjua i analizu pojedinačnih reči objedinjena

u frekvencijskom rečniku. Ceo jezički materijal smešta se u društveno-politički

kontekst u kojem su snimljeni i emitovani analizirani intervjui.

U dosadašnjoj literaturi iz pragmatike jezika, sa nedovoljno pažnje, primenjivane su

metode analize empirijskog materijala iz oblasti medija. To je razlog zbog kojeg u

ovom radu tome poklanjamo veću pažnju iz uverenja da je doprinos metodološkom

razmatranju opisa jezičke upotrebe kod nas.

U pisanju rada poštovana su pravila Pravopisa srpskog jezika (Pešikan,

Jerković, Pižurica, 1993), a posebna pažnja je posvećena primeni “Kodeksa ne

seksističke upotrebe jezika” (Savić, 1996) nastalog na osnovu rezultata projekta

“Žena jezikom medija skrivena”.

Zadatak pragmatike jezika je analiza jezičke upotrebe. Pragmatiku jezika

shvatamo u smislu koji Verschueren određuje - kao perspektivu. Teorija jezičke

upotrebe istražuje mehanizame i motivacije koji stoje u osnovi jezičkih izbora i

efekat koji ti izbori imaju na nameru da se govorom nešto postigne (Verschueren,

1995a, 1). Konteksti imaju posebno značajnu ulogu za jezički izbor.

Za opisivanje, sistematizovanje i objašnjavanje prirode intervjua, iz

pragmatičke jezičke perspektive, koristi se konverzaciona analiza. Razultati

konverzacione analize upoređuju se sa rezultatima analize sadržaja da se utvrdi kako

98

jezička upotreba i jezički izbori odslikavaju dominantni smer stavova u odgovorima

intervjuisanih.

Korpus

Korpus: Odabrano je ukupno 10 intervjua (obeleženi su sledećim šiframa:

I ,I1,I2,I4,Ir ,J,K ,L ,P2,V) sa najuglednijim predstavnicima SPC u Jugoslaviji: 5 je

posvećeno Božiću, hrišćanskom prazniku mira, dobre volje među ljudima i toleranciji

(I2,K ,L ,P2,V); 2 delovanju SPC u evropskim i svetskim ekumenskim organizacijama

(I ,I4,); 2 ujedinjenju SPC sa Slobodnom SPC čije je sedište u Americi (J,Ir ); i na

kraju 1 posvećen Uskrsu (I1). Kontekst teme (Božić, Uskrs, rad međunarodnih

humanitarnih i ekumenskih organizacija, prevazilaženje raskola) ne provocira

potencijalni negativan stav sagovornika prema drugima, ne postoje neposredni

negativni činioci okruženja koji bi uticali na sagovornika.

Analizirano je ukupno 3 sata, tačnije 174 minuta snimljenih intervjua tokom

1992/93. godine i emitovanih na talasima programa na srpskom jeziku Radio Novog

Sada, što iznosi 108 stranica transkribovanog i analiziranog teksta (vidi Prilozi 2 i 3).

Transkripcija (vidi odeljke Transkripcija i Prilozi 1) je u osnovi preuzeta sa projekta

“Psiholingvistička istraživanja”, detaljnije objašnjena u knjizi S. Savić (1993, 7), i

dopunjena prema zahtevima istraživanja i osobenostima korpusa.

Najduži intervju traje 31 minut i 10 sekundi, a najkraći 4 minuta. Prosečno

trajanje intervjua je 17 minuta i 4 sekunde, što je uobičajeno za informativno-

političke kolaž emisije radio prezentacije u jugoslovenskim matičnim stanicama,

jedna od njih je i RNS u kojoj su emitovani ovi intervjui.

Sa stanovišta pripreme, intervjui su poluplanirani , unapred je dogovorena

osnovna tema, IR se pripremila za intervju, ali pitanja nisu unapred napisana i data

99

intervjuisanima. IE-i nisu imali pripremljene ni napisane teze, niti kompletne

odgovore, tako da je razgovor bio, u tom pogledu, spontano ostvaren.

Analizirani intervjui su snimani na terenu i nakon toga (svi osim jednog:I4)

nisu montirani. Emitovani su u celosti, osim I4 kojem je u montaži “izbačeno” prvo

pitanje zbog tehničke greške u snimku.

U vladičanskom dvoru (sedištima bačkog i sremskog episkopata) snimljeno je

5 intervjua (I ,I1,I2,I4,V) u radnom kabinetu u kojem su bili prisutni samo IR i IE,

osim u jednom slučaju kada je prisustvovao snimatelj i jedan monah. U Patrijaršiji u

Beogradu snimljena su 2 intervjua (J,Ir ) u monaškoj keliji gde su bila prisutna 3

novinara i 2 sagovornika. Jedna ista novinarka je intervjuisala oba sagovornika, ostala

2 novinara nisu učestvovala u intervjuu niti su se mešala u intervju na bilo koji način.

Na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu snimljen je 1 intervju (K) radnom kabinetu

uz prisustvo samo IR i IE. U manastiru Kovilj snimljen je 1 intervju (P2) u salonu za

goste, prisutni su bili samo IR i IE. U sabirnom centru za izbeglice u Deliblatu u

hodniku jednog paviljona, snimljen je 1 intervju (L ). Kroz hodnik su u vreme

snimanja prolazili žitelji paviljona i njihovi gosti dok su IR i IE stajali u uglu

hodnika i u vreme trajanja događaja IR je snimila intervju. Niko od prisutnih u

hodniku nije obraćao pažnju na intervju, niti se mešao u intervju na bilo koji način.

Autor (intervjuer) svih 10 intervjua je ista novinarka. Profesionalni snimatelj snimio

je 1 intervju u vladičanskom dvoru, ostalih 9 snimila je novinarka koja je i

intervjuerka (u daljem tekstu i primerima IR).

Intervjuerka je žena, srednjih godina, sa dugogodišnjim iskustvom u radio

novinarstvu. Dobitnica nekoliko novinarskih nagrada, visokoobrazovana, ali bez

institucionalizovanog teološkog obrazovanja. Od 1986. u RNS zadužena za praćenje

rada verskih zajednica u Jugoslaviji i od tada je samoobrazovanjem postigla

100

zadovoljavajući stepen obaveštenosti o verskim pitanjima svih dominantnih konfesija

u Vojvodini (SPC, RKC, i protestantskih verskih zajednica). Govori standardnim

srpskim jezikom urbane sredine, ekavicom. Može se smatrati predstavnicom važećeg

novinarskog standarda osamedesetih i devedesetih godina u Vojvodini.

Svi intervjuisani (u daljnjem tekstu IE) su muškarci, srednjih (3) i zrelih

godina (4), monasi (osim jednog), teološki visokoobrazovani (jedan IE ima još i

laičko visoko obrazovanje). Imaju veliki ugled i visoko mesto u hijerarhiji Srpske

pravoslavne crkve i na Bogoslovskom fakultetu. Svi su pre intervjua imali medijsko

iskustvo. Četvorica su se, u vreme intervjuisanja, često pojavljivala u svim medijima

(radio, TV, štampa). Svi intervjuisani govore standardnim srpskim jezikom urbane

sredine. Ekavski govori 6 intervjuisanih, a 1 ijekavski iako živi i radi na ekavskom

govornom području. Od 10 intervjua 4 je snimljeno sa istom ličnošću (I ,I1,I2,I4), a

ostalih 6 sa različitim li čnostima (Ir ,J,K ,L ,P2,V).

U analizi nisu obuhvaćene spikerske najave i odjave za 9 intervjua (nisu ostale

zabeležene na snimku) za 1 intervju (I1) uzeta je u obzir spikerska odjava jer je

postojala na snimku, može poslužiti kao uzor dobrog standarda spikerske odjave.

Analizirani su :

a) opšti karakter celog komunikativnog događaja intervjua (kritički, afirmativan,

neutralan ili programatski), dinamičnost intervjua,

b) organizovanost komunikativnih činova pitanja i odgovora u svakom intervjuu

posebno (konverzacioni postupci, leksika, sintaksa),

c) citati.

Podela u odnosu na funkciju i afirmaciju preuzeta je iz teorije citatnosti Dubravke

Oraić Tolić ( 1990, 30,45).

101

Ustaljena su tri načina citiranja u zavisnosti od sintaksičke organizacije poruka: (1)

pravi citati (direktni) za koje je jasno naveden autor i njegove reči doslovno

prenesene; (2) indirektni (šifrirani) citati; (3) citat potpuno uklopljen u sopstveni

tekst bez navedenog izvornog autora. Zatim dva načina citiranja prema kriterijumu

funkcije: (1) referencijalni citati, oni koji su u funkciji teksta iz kojeg se uzimaju i (2)

autoreferencijalni, oni koji su u funkciji teksta u kojem se citiraju. Na kraju dva tipa

citiranja u odnosu na afirmaciju (1) ilustrativni tip orijentiše se na “sagovornika” (u

najširem smislu te reči) i njegovo znanje i afirmiše tekst iz kojeg je citat preuzet, sa

njim postupa kao sa kulturnom baštinom koja je bespogovorni izvor svih znanja i

temelj civilizacije, a (2) iluminativni tip je kada se citatom kreira novi smisao teksta

u kojem je upotrebljen, kada autori polemišu sa citatom i potpuno ga stavljaju u

funkciju sopstvenog teksta.

Sačinjen je za ceo korpus25:

a) frekvencijski rečnik pojedinačnih reči (“Analyser” - software Grahek, 1995);

b) frekvencijski rečnik po vrstama reči (“Analyser” - software, Grahek, 1995),

c) rečnik frekvencijske analiza glagolskih kategorija.

Utvđen je prosečan broj reči u delovima intervjua: pitanjima; prosečan broj

pitanja; odnos broja reči u pitanjima i odgovorima (dužina pitanja po broju reči u

odnosu na dužinu odgovora po broju reči). Utvrđena je prosečna dužina intervjua u

minutama. Zatim je utvrđen broj klauza u pitanjima i u odgovorima i njihov odnos.

25 Svi frekvencijski re čnici nalaze se u dodatku.

102

Jedinice analize

Jedinice analize određene su na osnovu zahteva koje nameću osobine

intervjua. Utvrđene su konverzacijske jedinice analize (komunikativni događaj =

intervju, komunikativni činovi = pitanja i odgovori); gramatičke jedinice analize (

klauza i lekseme); i jedinica za analizu sadržaja (stav).

Konverzacijske jedinice analize

Za analizu medijskog intervjua trebalo bi odrediti konverzacijske jedinice

analize koje zadovoljavaju najmanje dva uslova: (a) odražavaju osnovnu unutrašnju

strukturu intervjua (smenjivanje pitanja i odgovora); (b) primenljive su u svim

medijskim intervju situacijama (bez obzira na broj učesnika u intervjuu, broj tema

koje se smenjuju u intervjuu, mesta gde se intervju odigrava).

Pri određivanju konverzacijskih jedinica analize medijskog intervjua u

odnosu na veličinu (minimalna jedinica:maksimalna jedinica) vodilo se računa da ne

budu niti jako male niti jako velike. Izrazito mala jedinica analize ne bi odrazila

prirodu intervjua za koju se daju empirijski podaci, jer bi se ona izgubila u detaljima,

a celina interakcije učesnika u intervjuu bi ostala nesagledana. Suviše velika jedinica

analize bi nametnula uopštavanja u kojima bi se izgubile individualne razlike

sagovornika uslovljene kontekstima (društveno-političkim, kulturnim, mesta, teme,

govornog događaja, medija).

Za konverzacijske jedinice analize medijskog intervjua određeni su:

-komunikativni događaj (određeni, pojedinačni u ovom slučaju radijski intervju u

celini)

-komunikativni činovi pitanja i odgovori (kao redovi govorenja intervjuera i

intervjuisanog).

103

Komunikativni događaj određuju najmanje 2 osobe (intervjuer i intervjuisani).

Komunikativni činovi pitanja i odgovori, kao redovi govorenja intervjuera i

intervjuisanih, odražavaju individualne strategije i jezičke izbore učesnika u odnosu

na cilj koji žele u jasno određenom komunikativnom događaju da ostvare.

Komunikativni činovi “pitanje” i “odgovor” su osnovni konstitutivni elementi

intervjua, a njihova analiza otkriva prirodu “uštimavanja” i predstavlja glavni

istraživački zadatak.

Na osnovu ove dve konverzacijske jedinice analize, može se generalizovati i

utvrditi način funkcionisanja interakcije učesnika za određeni tip intervjua. To će

poslužiti zatim, za izvođenje pravila za praksu u radu novinara.

Ceo intervju je komunikativni događaj. Pod komunikativnim događajem

podrazumeva se govorna aktivnost koja se odvija po, za nju svojstvenim, unapred

znanim pravilima i normama za radijski intervju u celini. Korpus sadrži 10 radijskih

intervjua, odnosno komunikativnih događaja.

Svaki komunikativni događaj odvija se u određenim komunikativnim

situacijama koje na njega utiču posredno i neposredno. Čine je mnoge komponente,

a za medijski intervju značajne su sledeće: tip medija (radio, TV, novine), mesto

intervjua (studio, mesto događaja, radno mesto intervjuisanog, ili mesto njegovog

prebivanja), status učesnika (podređeni/nadređeni, ravnopravan), pol, uloge

(intervjuer, intervjuisani), društveno-politički kontekst i tome slično.

Svih 10 intervjua imaju zajeničke osobine koje ih čine jedinstvenim korpusom

empirijskih podataka.

Svaki komunikativni događaj sadrži niz komunikativnih činova. To su

redovi govorenja IR i IE, koji se u intervjuu smatraju pitanjem i odgovorom. U

ovom korpusu od 10 intervjua ukupno je 48 pitanja i 48 odgovora.

104

Pitanja i odgovori raspoređeni su po redovima (turns) govorenja učesnika u

intervjuu. Svaki reda govorenja IR, bez obzira da li je u upitnoj formi (primer 1L) ili

ne (primer 2V), smatra se pitanjem.

Primer 1 L

IR:

"-Kako .. u ovim danima podići i duhovnu *krotost*26?"

Primer 2 V

IR:

"- Sa dolaskom .. gospodina V. za .. episkopa S. .. naglo je .. krenula obnova Fruškogorskih manastira*. -Vi ste na .. -kada ste hirotonisani -u svojoj uvodnoj besedi ste upravo *sebi* postavili kao jedan od *zadataka* obnovu vere na Fruškoj gori, obnovu monaštva i obnovu .. manastira."

Odgovorom se smatra svaki red govorenja IE nakon pitanja IR, bez obzira da

li je u formi pitanja (pitanje: “Ideš li sa mnom?” / odgovor: “Kuda?27”). U

26 Znaci za transkripciju: ,.!? Uobi čajeni pravopisni znaci; (..) ili (--) kratka pauza; (....) ili (----) duža pauza; (. ..) deo teksta izostavljen; gospodine podvu čeni deo teksta je tekst na koji treba obratiti pažnju; *tekst* posebno naglašeno; -tekst - glasno izgovoreno; =tekst= tiho izgovoreno; <tekst> brzo i zgovoreno; >tekst< sporo izgovoreno; ====preklapanje; A=B dve osobe govore istovremeno; **** ne čuje se ili se ne razume; e' neartikulisani glas; Y uzdah; aaa produženi vokal na kraju re či; " nije završen zapo čet iskaz; -po četak klauze; (tekst) informacije koje se ti ču šireg konteksta;IR intervjuer; IE intervjuisani; S spiker; G govornik; Sa sagovornik; Primer 1 L primeri nose oznaku broja koji ukazuje na redosled primera u tekstu rada, a šifra (veliko slovo) pored ozna čava empirijski materijal (intervju) iz kojeg je pri mer uzet; " (tekst)" ozna čava po četak i kraj intervjua ili dela intervjua koji se navodi kao primer; "-Otkad ste Vi došli u S. eparhiju(...) " skra ćenica je upotrebljena umesto punog imena; &( tekst )& umetnuta klauza u klauzi (opširnije u odeljku “Transkripcija”); “tekst” citat u okviru primera.

105

analiziranom korpusu ne pojavljuje se primer da je ceo odgovor u upitnoj formi, ali

postoje delovi odgovora koji sadrže i upitnu formu (primer 3 P2).

Primer 3 P2

IE: "- Ja bih pre svega rekao .. e' -da je .. Božić ustvari jedno svojevrsno .. bogojavljenje, -to jest javljanje .. Boga u telu .. -kako se veli u Svetome pismu , -'Bog se javi u telu .' -Y Na dan Božića naša pravoslavna crkva .. slavi .. rodjenje .. živoga Boga jednoga od Svete trojice , Sina božijeg .. u telu .. od .. presvete Bogorodice djeve .. u .. pećini Vitlejemskoj , u Judeji . -e' Od samog početka hrišćanstva .. ona je sobom nosila poruku .. *spasenja* čoveka .. -zato i Hristos .. -kao .. bogomladenac koji dolazi u svet -i nosi karakteristiku spasitelja , -jer s obzirom da .. čovek .. - kada je stvoren .. -imao je cilj i zadatak da živi u zajednici i ljubavi sa Bogom .. -ali ne poštujući taj predlog koji mu je Bog ponudio .. -udaljivši se od njega .. počeo je da vodi jedan autonomni život -te je odstupio od te zajednice . -. zato se i dolazak .. Boga u svet , radjanje .. njegovo u telu .. -i svata na jedan sotiriološki način , -što znači -da je Bog došao u svet -da bi spasao čoveka, -da bi ga vratio .. iz te otudjenosti , iz te autonomije i udaljenosti od Boga .. -i .. sjedinivši .. u sebi čovečansku prirodu a .. božanskom ponovo vaspostavio .. to jedinstvo -koje je bilo zadato čoveku -da ostvaruje u svome .. životu ... -Osim dakle, ovoga sotiriološkog aspekta .. osim toga .. što je Bog &(- uzevši .. na sebe ljudsko telo)& .. *spasao* čoveka od .. greha , od truleži .. u *iskustvo* crkve .. -postoji .. i još jedan .. drugi aspekt .. -kad se radi o Božiću . -Naime .. mnogi oci smatraju -da .. dolazak Hristov u svet .. i nije *uvek* u strogoj zavisnosti od toga .. -da li je čovek pogrešio -ili nije .. -ili bolje da postavimo pitanje ovako : -da li bi zapravo Hristos došao u svet , -da li bi se Bog rodio u telu -da čovek nije zgrešio? -I odmah .. da odgovorimo na ovo pitanje .. -iskustvo crkve nas uči i pogotovo .. jedan .. od velikih otaca crkve po imenu .. Sveti Maksim Ispovednik , -da .. je *radjanje* .. Hristovo u telu .. to jest ipostasno, -ličnosno sjedinjenje Boga i čoveka u ličnosti Hristovoj bilo .. i .. u prvobitnom planu o stvaranju sveta .. -jer krajnji cilj i .. krajnji .. domet čovekovoga života u svetu i istoriji i *jeste* .. jedinstvo .. sa Bogom i to neraskidivo . -Kako .. vele sveti oci -počevši od Svetog Irineja Lionskog , a potom i .. kasniji 27 Primeri navedeni u zagradi su nerealizovane mogu ćnosti u razgovornom srpskom jeziku, koje ne postoje u ovom korpusu. Primeri koji postoje u ovom korpusu posebno su obeleženi i numerisani ( Primer 1 L).

106

-da je .. Bog postao čovek .. -da bi se čovek obožio . -Bog je svojim silaskom , -dakle , u istoriju otvorio put uzlaska .. čoveka ka .. nebu .. -i ovu tajnu jedinstva Boga i čoveka &(-koja se zbila .. u .. Vitlejemskoj pećini)& svi mi hrišćani &(-kao .. članovi *crkve* .. koja jeste telo Hristovo )& doživljavamo .. *svake* godine na ovaj dan .. kroz .. pre svega molitveni .. bogoslužbeni .. liturgujski, svetosavinski život naše crkve."

Red govorenja (može biti pitanje ili odgovor) manja je konverzacijska

jedinica analize od celog intervjua. Red govorenja prepoznaje se na osnovu

kriterijuma koje je utvrdio Schegloff (1993): prozodijska i intonacijska sredstva,

početak i kraj, mesto prenosa ka drugom govorniku. Duža pauza i smenjivanje

govornika su osnovni i dovoljni kriterijumi prepoznavanja reda govorenja.

Gramatičke jedinice analize

Gramatička jedinica analize je klauza i lekseme. Svaki intervju podeljen je u

niz povezanih klauza, (gramatička celina koja mora imati predikat; može /primer 4

P2/, ali ne mora /primer 5 P2/, da se poklapa sa rečenicom) koje čine redove

govorenja i ceo intervju (opširnije o ovom problemu vidi u odeljku transkripcija) ali

nisu jedinica analize. Podela na klauze odgovara tipu transkripcije koji je u radu

korišćen i predstavlja jedinstveni obrazac za empirijski materijal govornog srpskog

jezika koji se sakuplja u okviru projekta “Psiholingvistička istraživanja” na

Filozofskom Fakultetu u Novom Sadu.

Primer 4 P2

IE:

"-Šta to znači?"

Primer 5 P2

IE:

"- Ja bih pre svega rekao .. e'

107

-da je .. Božić ustvari jedno svojevrsno .. bogojavljenje, -to jest javljanje .. Boga u telu .. -kako se veli u Svetome pismu , -'Bog se javi u telu .' "

Manje jedinice od klauze su lekseme pomoću kojih se može dati odgovor na

pojmovnu pozadinu diskursa, a to su pre svega: upitne reči, glagolske i imeničke

kategorije, partikule . One rasvetljavaju samo određene, pojedinačne segmente

intervjua.

Jedinica analize sadržaja

U analizi odgovora intervjuisanih upotrebljena je i analiza sadržaja (Đ.

Šušnjića, 1973, 348), kojom se otkrivaju “osnovna pitanja, problemi, ideje, vrednosti,

mišljenja i osećanja koja su u središtu interesovanja sredstava (masovnog)

komuniciranja u toku određenog vremenskog perioda. Analiza sadržaja otkriva nam

‘duh vremena’ ili osnovni sadržaj poruka koje se emituju iz raznih centara koji

raspolažu nekom količinom informacija”. Metod analize sadržaja ostvaruje se

zapravo iz pozicije slušalaca intervjua emitovanog na radiju.

U analizi sadržaja utvrđuju se kategorije (teme) i sadržaji stavova određenog

smera. Postoje 4 različita smera stava (up. primer 6 I): pozitivan = afirmativna ocena

teme (+); negativan = negativna i kritička ocena teme (-); neutralan = opšta

konstatacija, ili opis teme bez zauzimanja stava o njoj (0); programatski = neki

predlog za buduće delovanje u vezi sa temom (!) (Šušnjić, 1973, 253). Ovako

pripremljen materijal za analizu sadržaja omogućava izračunavanje učestanosti

pojavljivanja teme i stav govornika prema njoj. Na taj način može se utvrditi i

preovlađujući smer stava sagovornika u intervjuu. Tačnije, da li su odgovori u

intervju pretežno kritički, afirmativni, neutralni, ili programatski. Ova se analiza

108

pravi tako što se uzima u obzir sadržaj odgovora. U delovima odgovora IE može

menjati temu, uvoditi nove aktere događaja o kojima govori i za svaku novu temu i

nove aktere o kojima govori imati, ili nemati stav određenog smera.

U ovoj analizi sadržaja utvrđuju se smerovi stavova za sledeće kategorije koje se

nalaze u ukupnom korpusu samo odgovora (ne moraju biti sve u svakom intervjuu).

(1) Kategorija: Odnos prema svojima

Potkategorije:

(a) odnos prema Srbima (svom narodu);

(b) odnos prema SPC;

© odnos prema IR i slušaocima.

(2) Kategorija: Odnos prema drugima

Potkategorije su:

(a) odnos prema Hrvatima i RKC;

(b) odnos prema Makedoniji i autokefalknosti MPC;

© odnos prema Muslimanima i reis ul ulemi lično;

(d) odnos prema međunarodnim ekumenskim organizacijama (Svetski savet crkava,

Evropska konferencija crkava).

(3) Kategorija: Odnos prema verskim (dogmatskim) pitanjima

Potkategorije:

(a) odnos prema Bogu i

(b) odnos prema prazniku.

U primeru 6 I daje se klasifikacija prema smeru stava. Stav nije ograničen ni

konverzacijskim ni gramatičkim jedinicama analize, već onim verbalnim materijalom

koji je dovoljan istraživaču da iz sume odredi stav govornika, koji je u ovom slučaju

jedinica analize.

109

Primer 6 I

Kategorija Sadržaj stava + - 0 ! (h) "(...)predstavlja (guta) veliku istorijsku.. nepravdu sa kojom se mi kao

narod ne možemo pomiriti da Makedonija putevima i načinima u čiju analizu sada ne bih ulazio .. uglavnom stiče nekakvu vrstu nezavisnosti (...)"

/

(h) "(...)ja.. u zagradi dodajem da sam veoma *skeptičan* prema toj nezavisnosti u odnosu na robovanje pod Srbima o kojima danas govori veoma rado i često i *Gligorov* i mnogi zvaničnici i nezvaničnici u Makedoniji (...),"

/

(h) "(...)u svakom slučaju neka im bude onako kako su izabrali (...)" / (h) "(...)mi moramo poštovati njihov izbor(..)" / (h) "(...)ali s druge strane mi niti možemo *svoj* narod, dakle onaj narod koji

se *i danas* posle pedeset godina jednostrane(guta) propagandne akcije i najgrubljeg policijskog pritiska na taj naš narod još *uvek* deklariše kao srpski narod u Makedoniji (zaštititi) (...)"

/

(h) "(...)a to je ipak jedan veliki broj ljudi,neka nije trista hiljada, koliko mi otprilike imamo uvida da jeste, neka je i pedeset hiljada, koliko Gligorov priznaje, to je ipak jedno značajno prisustvo našeg naroda (...)"

/

(h) "(...)mi nemamo prosto moralno pravo da prepustimo na milost i nemilost Y ljudima (...)koji bi možda mogli doći na bezumnu ideju da srpske tragove tamo izbrišu do kraja (...)"

/

(h) "(...)Mi moramo zaštititi to kulturno blago svim načinima koje demokratija. i kultura iziskuje (...)"

/

Legenda: (h) = Kategorija: odnos prema drugima; potkategorija: odnos prema Makedoniji i autokefalknosti MPC. + (pozitivan),- (negativan),0 (neutralan),! (programatski) = smer stava.

U primeru se vidi da govornik ima stav (pozitivan, negativan, programatski ili

neutralan-što ujedno znači da nema stav) o određenoj “kategoriji”. Istraživač odabira

samo one kategorije koje je odredio kao značajne za analizu, a izostavlja ono što mu

je izvan interesa. Između obima jezičkog materijala i pojedinačnog stava govornika

ne mora biti podudarnosti kako pokazuje primer 6 I. Ponavljamo, jedinica analize je

stav, a ne konverzacijska ili gramatička. To znači da ne postoji minimalna ni

maksimalna jedinica analize, već je jedinica analize u ovom slučaju stav IE u intervju

odgovorima.

Razultati analize sadržaja odgovora IE, upoređuju se sa rezultatima

konverzacione analize intervjua, da se utvrdi kako jezička upotreba i jezički izbori

odslikavaju dominantni smer stavova intervjuisanog. Tako smo izvršili kombinaciju

110

dvaju do sada ponuđenih metoda analize empirijskog materija na nov način, kako

nam je za ovaj rad potrebno. Konverzaciona analiza omogućuje minucioznu

segmentaciju prirodnog govora sagovornika u nekom kontekstu. Segmentiranje na

stavove u analizi sadržaja omogućava uvid u društveno-politički kontekst

realizovanih intervjua. Sretna kombinacija ova dva metoda poslužiće za ostvarenje

cilja koji smo odredili.

111

Kontekst teme

Grafikon 2: Gramatičke i konverzacijske jedinice analize u odnosu na kontekste.

112

Sagovornici

U dve grupe se može podeliti 10 posmatranih intervjua na osnovu

organizacije odgovora.

Prvoj pripadaju intervjui sagovornika koji su više teoretičari u veri, a drugoj

oni koji su više praktičari u veri.

Prvoj grupi pripadaju pet intervjua (I , I1, I2, I4, P2) od kojih se u tri

najdirektnije govori o delovanju Evropske konferencije crkava, Svetskog saveta

crkava i susreta poglavara tri dominantne konfesije na tlu Jugoslavije, ali i o verskom

doživljaju Božića, Uskrsa i crkvene slave.

U drugoj grupi su intervjui (L , V, J, Ir , K ) o postradalim eparhijama na

teritoriji zahvaćenoj ratom (1992), o pravnim i političkim pitanjima ujedinjena

Slobodne pravoslavne crkve i SPC, problemima nedostatka monaštva i obnovi

bogoslovije i manastira na Fruškoj Gori, teološkom i etnografskom (laičkom)

shvatanju Božića.

Intervjuisane osobe iz prve grupe su teolozi koji se bave i teorijskim

promišljanjem verske problematike na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu (na šta

ukazuje i stepen koji ima osoba u naučnoj hijerarhiji: profesor, doktor nauka i

magistar), istovremeno se bave i verskom politikom SPC. U drugoj grupi su oni

velikodostojnici koji su više praktičari u veri i takođe se bave verskom politikom.

Ova podela nije stroga (na primer intervjui P2 i K bi mogli biti svrstani u obe grupe).

Transkripcija govorenog materijala u pisanu formu

Transkripcija je prenošenje govornog materijala u pisanu formu. U jezičkim

istraživanjima postala je predmet razmatranja stavljanjem u fokus empirijskog

113

(snimljenog) materijala razgovornog jezika. Osnovno pitanje koje se postavlja jeste,

koliko u svakom pojedinom slučaju pisani tekst (transkript) odgovara izgovorenom

materijalu (audio/ audio-vizuelni snimak)? Odnosno, da li čitalac teksta (koji

nikada nije čuo originalni tonski zapis) iz transkripta, može da rekonstruiše šta i na

koji način je izgovoreno?

Počekom sedamdesetih godina u SAD Sacks, Schegloff i Jefferson (1974,

734), izgradvši čitav transkripcioni sistem za fonetsko beleženje veoma obimnog

empirijskog materijala, insistiraju na što minucioznijem odslikavanju audio signala u

pisanu formu. Iz ovog tima prenos konverzacionog empirijskog materijala u pisanu

formu nastavio je dalje da razvija Jefferson28. Predstavljajući za mnoge potonje

istraživače inspirativno polazište, sistem je doživljavao promene, u zavisnosti od

odgovora na pitanje šta je relevantno, a šta redundantno za određeni empirijski

materijal, odnosno šta je cilj svake pojedine analize. Sa druge strane, saradnici W.

Chafea, pre svih Du Bois-a (1991) sačinili su precizan priručnik za transkripciju koji

je, na primer, jedan od rado upotrebljavanih u evropskoj pragmatičkoj lingvistici (npr:

Jucker i Smith, 1996, Haegeman, 1996).

U našoj sredini transkripcijom, utvrđivanjem, razradom i sistematizovanjem

uputstava za rad zapisivača (Savić, 1989, 70-74; 1993, 71-72) i njihovom obukom,

kontinuirano se bavi već 25 godina S. Savić rukovodeći projektom “Psiholingvistička

istraživanja” na odseku za srpski jezik i lingvistiku Filozofskog fakulteta

Univerziteta u Novom Sadu. U okviru tog projekta razvijen je i transkript radio

intervjua sa verskom sadržinom29.

28 U mnogim svojim kasnijim tekstovima Schegloff obj ašnjava da je načela transkripcije preuzeo od Jeffersona (up: Schegl off, 1987).

114

Već ovaj šturi pregled mogućih uzora u transkripciji, ukazuje da nema

univerzalnog transkripcionog sistema datog unapred za sva istraživanja određenog

tipa, već da istraživači na osnovu iskustva i potreba, za svako istraživanje utvrđuju

nova, ili prilagođavaju pravila koja su se pokazala upotrebljivim u ranijim sličnim

projektima. Mnogi istraživači (npr: Du Bois, 1991; Gumperz, 199230; Berman i

Slobin, 1994; Haegeman, 1996; Savić, 1985, 1989, 1993) uglavnom su saglasni da

znaci za transkripciju moraju biti: motivisani i laki za učenje, kratki (ekonomični),

“čitljivi” i nestručnjacima, pogodni za računarsku obradu, prilagodljivi različitim

istraživačkim potrebama, zatim da moraju odražavati dobro odabrane jedinice

analize koje će biti dosledno beležene.

Međutim, još uvek je otvoreno pitanje, da li postoji jasna granica između

transkripcije i interpretacije. Odnosno, kako tu granicu prepoznati i interpretaciju

smanjiti na najmanju moguću meru? Potrebno je utvrditi koliko je zapisivač (onaj

koji empirijski materijal transkribuje) “istreniran” da čuje, prepozna, zabeleži, veoma

komplikovanu zvučnu sliku razgovornog jezika, na osnovu preslušavanja tonskog

zapisa, i, što je takođe značajno, poseduje li adekvatna tehnička sredstva za to31.

Problem transkripcije/interpretacije do sada se uglavnom ublažavao i donekle

rešavao tako što su različite osobe zapisivale i kontrolisale transkript istog

29 U dokumentaciji projekta Psiholingvisti čka istraživanja Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu čuvaju se audio trake, štampani transkripti i kompjuterski zapis. 30 Gumpertz je o problematici transkripcije detaljno pisao u: Gumpertz, J. J. i Berenz, N. (1993), transcribing Conversational Exchanges. In Edwards, J. E.A i Lampert, D. (eds) Talking data: Transcription and coding in discours research, Hill sdale, N.J. Lawrence Erlbaum 91-121. 31 Na pimer odgovaraju ći hardware i software: kompjuterska kartica za snimanje, reprodukciju i obradu zvuka i specijalizo vani ra čunarski programi koji karticu podržavaju; ili samo dobar kasetofon, štopericu i tome sli čno.

115

materijala. Na taj način obezbeđuje se veća verodostojnost transkripta i smanjuje

mogućnost interpretacije zapisivača.

U našoj istraživačkoj praksi preovladava, za sada, lošija tehnička

opremljenost, što se do određene granice nadomešta velikim iskustvom zapisivača i

višestrukom kontrolom transkripta.

Svi intervjui su snimljeni na magnetofonsku traku i emitovani na radiju, zatim

je sve sa emitovane audio trake preneseno u pisanu formu32 i to tako da odslikava

osnovne bitne osobine govorenja.

Zapisivač (istraživač) dok transkribuje govorni materijal, rešava mnoge

dileme i mnoga otvorena pitanja koja svaki pojedinačni tip diskursa nameće. Za

transkripciju radio intervjua bilo je važno rešti sledeće: (1) u kojoj meri bi trebalo da

se u transkriptu ogleda razgovorni jezik; (2) kako odrediti klauzu; (3) šta pisati

velikim slovom; (4) kako u transkriptu očuvati privatnost učesnika u intervjuu; i (5)

kako kompjuterski obraditi podatke?

(1) Osobine razgovornog jezika jesu brzina govora, intonacija, pauze, uzdasi,

pune i prazne pauze, oklevanja, pogrešni počeci, preklapanja, upadanje u reč, govor

više osoba u isto vreme, zatim gestovi33 (Savić, 1993, 44). Sve ono što doprinosi da

sagovornik uspešno razume poruku u celini. Istraživač, u zavisnosti od cilja analize,

tipa diskursa, osobina govora učesnika u razgovoru, odlučuje koje će elemente

prirodno ostvarenog govora (verbalnog i neverbalnog) uneti u transkribovani tekst.

Može se govoriti o stepenu autentičnosti govora u transkribovanom tekstu u

32 Dubravka Vali ć Nedeljkovi ć transkribovala je 6 intervjua, Violeta Zubanov 4 intervjua. Transkripciju su po na osob p roveravali Veronika Mitro i Slobodan Boljanovi ć. 33 Amblemi, telesni manipulatori, ilustratori, regula tori (propratna gestikulacija, iskazivanje emocija pla čem, ili smehom, nakašljavanje, češkanje, vrpoljenje, vidno preznojavanje).

116

zavisnosti od toga da li su unesene (a) sve verbalne i neverbalne informacije; (b) sve

verbalne i samo deo neverbalnih; ili © prenesene samo verbalne informacije.

Za medijski intervju emitovan na radiju nije bilo značajno beležiti neverbalnu

komunikaciju iz dva razloga: (a) verski velikodostojnici u razgovoru minimalizuju

gestove; (b) istraživačica se stavila u poziciju slušalaca radija i analizira poruke

onako kako ih slušaoci radija primaju, samo auditivno. Radio novinari pre intervjua

obično upozoravaju sagovornike da sve što žele moraju verbalno iskazati (npr: ne

može se klimnuti glavom umesto odgovora na pozdrav u studiju, što TV intervju

dopušta).

Za radijski intervju bilo je značajno što vernije preneti verbalnu razmenu IR i

IE. Posebnu pažnju posvetiti mestima preuzimanja reda govorenja, a beležiti uzdahe

(Y), pauze (kratka .. duža …. vrlo duga .n), neartikulisan glas (e’), produžen vokal na

kraju reči (aaaa), načini na koje je tekst izgovoren (glasno -tekst-; tiho =tekst=; brzo

<tekst>; sporo >tekst<), preklapanje (===), pogrešne početke, partikule,

samoispravljanja, ne leksički fenomeni (gutanje, kašljanje, smejanje) jer su to sve

elementi na osnovu kojih se može suditi o konverzacionom statusu učesnika u

intervjuu, ulogama koje imaju, razumevanje prethodnog govornika, kao i uticaj

konteksta mesta intervjua (u ovom slučaju terenski) na učesnike u intervjuu i uticaj

konteksta teme (u ovom slučaju religijski diskurs) na status IR i IE u statusno

nejednakoj interakciji.

Pošto je u našoj literaturi do sada opširno diskutovan inventar razgovornih

postupaka koje bi trebalo obeležiti u transkripciji (Savić, 1989, 1993) ovom prilikom

ukazuje se samo na pojedine elemente, značajne za radijski intervju.

Posebno je u transkripciji obeleženo naglašavanje pojedinih reči (*tekst*) u

redu govorenja ili klauzi, jer je to jedan od načina na koji govornik upozorova

117

slušaoce da na određeni segment jedinice obrate pažnju. Veoma je značajno utvrditi

čemu svi učesnici u intervju (IR i IE) posvećuju posebnu pažnju u svom redu

govorenja. Jedan od indikatora mogu biti i posebno naglašene reči.

Primer 7 K

IR;

"-- *Gospodine* *K. * problem uzajamnog .. odnošenja praznika Hristovog rodjenja i narodnih običaja &( - koji ga prate)&, otvara mnoga -na različite načine tretirana Y pitanja.(...)" Osobenost radio prezentacije je da IR posebno naglašava ime IE, jer na taj

način ukazuje slušaocima da obrate pažnju na ličnost koja će biti učesnik u intervjuu.

Posebno naglašene reči trebalo bi da zapisivač razlikuje od manira pojedinih

govornika da uvek jače naglase neku, uglavnom, prvu, ili poslednju reč u svom redu

govorenja.

Beleženi su uzdasi (Y). Uzdah je naglašeno uzimanje vazduha, duže traje,

dobro se razaznaje na audio snimku. Uočeno je da sagovornici u većini slučajeva svoj

red govorenja počinju uzdahom što im ostavlja malo vremena da organizuju početak

reda govorenja. Uzdah na početku reda govorenja trebalo bi razlikovati od

uobičajenog uzimanja vazduha pre početka govorenja koje ne bi trebalo beležiti, jer

nije relevantno za analizu.

Uzdah je nekad kombinovan sa oklevanjem (e') koje može da indicira

nesigurnost, nekompetentnost za određenu temu, ali i da bude odraz emotivnog

naboja, što je za analizu intervjua veoma važan pokazatelj.

Primer 8 L

IE:

"- Y e' Što da Vam kažem .. -ja sam veoma tužan -i žalostan kao .. eiskop O.p.i b. (...)"

118

Postoji nekoliko načina na koje učesnici u razgovoru uobičajeno “ukazuju” da

odlučuju šta će i na koji način reći. Jedan od njih je neartikulisani glas kao u

prethodnom primeru, zatim su to pauze (kratke .., duže …., veoma duge (.n)). One

“mogu biti jedan od indikatora ukupne razgovorne situacije” (Savić, 1993, 62) i stoga

ih istraživači uvek beleže, često veoma precizno. Gumperz (1993,327): .. = pauza do

0.5 sec; … pauza između 0.5 i 1 sec; <2> = precizno vreme znači 2 sec. Haegeman

(1996, 109), se odlučila za iste vrednosti sem što je preciznu jedinicu vremena

stavila u okruglu zagradu. Schegloff (1986, 112) beleži isključivo tačne jedinice

vremena unutar okruglih zagrada. Jucker (1991, 16) ih deli na duge …(N), srednje

…, kratke .. i precizno izmerene (2). Znaci su uglavnom isti, međutim pitanje je

kako (osim uz pomoć računara) precizno izmeriti trajanje pauze i da li je zaista

značajno za sva istraživanja koliko desetih delova sekunde pauza traje. S druge

strane, ako se o dužini pauze istraživač osloni na slobodnu procenu zapisivača, tada

je reč o interpretaciji, pre nego o transkripciji.

Imajući u vidu tehničke mogućnosti koje su bile na raspolaganju i

dugogodišnje iskustvo zapisivača, kao i prirodu korpusa i cilj analize, određeno je da

se za radio intervjue sa verskim sadržajem beleži tri vrste pauza: kratke .., duže …. i

veoma duge (.n). Da bi se izbegle nedoumice, duže pauze se beleže sa 4 tačke bez

okrugle zagrade jer se izostavljanje dela teksta beleži sa 3 tačke u okrugloj zagradi.

Beležen je i način na koji je teks izgovoren: glasno -tekst-; tiho =tekst=; brzo

<tekst>; sporo >tekst<. Način na koji je tekst izgovoren, beleži se u odnosu na odlike

idividualnog govora pojedinca, a ne na neke univerzalne, unapred date parametre.

Način na koji se tekst izgovara zavisi i od tipa diskursa (uobičajeno je da direktan

prenos sportskog događaja bude glasan i veoma brz, a intervju verskog sadržaja

119

lagan i smiren) o čemu takođe treba voditi računa prilikom transkripcije, pa zabeležiti

samo ono što odudara.

U odabiranju znaka za transkripciju, u ovom slučaju su bila moguća dva

pristupa: (a) da sam znak nosi informaciju o načinu govora; ili (b) da je znak isti, a da

početna slova reči, koja i inače određuje tip govora, bude pridodata kao informacija.

Radijski intervjui sa verskom sadržinom su transkribovani na prvi način kao što je na

početku navedeno, a drugim se poslužila, na primer P. Haegeman (1996, 98): glasno

<F tekst F> F=forte; tiho <P tekst P> P=piano i tako dalje. Ovaj način usložnjava

beleženje i opterećuje transkript nepotrebnim slovima koja mogu da dovedu do šuma

u kompjuterskoj obradi teksta.

Preklapanja (====), istovremeno govorenje (A=B) i upadanja u reč su česti

razgovorni postupci, uglavnom u neinstitucionalnoj komunikaciji. Međutim u

institucionalnim situacijama, kao što je medijski intervju, obično izostaju jer se to

smatra neprofesionalnim ponašanjem, posebno u radio intervjuu u kojem učestvuju

samo 2 osobe IR i IE. Stoga je i bilo važno da se u transkriptu ovog korpusa takve

pojave zabeleže, ukoliko postoje.

U drugim konsultovanim sistemima za transkripciju uglavnom su za ovakve

situacije upotrebljavane vitičaste zagrade34 (Schegloff, Slobin), uglaste zagrade

(Haegeman) ili znaci jednakosti (Gumperz), unutar kojih su jedan ispod drugog

ispisani tekstovi koji se preklapaju. Značajno je da tekstovi koji se preklapaju budu

tačno jedan ispod drugog, napisani u transkriptu, jer je često reč samo, na primer, o

delovima klauza koji se preklapaju.

34 Trebalo bi napomenuti da tekst procesori koji sadr že slova srpske latinice (Š,š, Ć, ć) zbog rasporeda mesta na tastaturi isklju čuju upotrebu uglastih i viti častih zagrada u transkribovanju čime je sistem koji se koristi do nekle ograni čen.

120

Beleže se i neleksički fenomeni kao što su na primer gutanje, kašljanje, smeh.

U otvorenu okruglu zagadu zapisivač je dužan da upiše sve takve zvuke koje je audio

traka registrovala. Neki od njih mogu biti posebno zanimljivi jer jasno ukazuju na

stav govornika o temi (na primer smeh, ili plač). Osim toga neka zapažanja

zapisivača mogu se uneti između okruglih zagrada. Međutim, ukoliko ih nije

zabeležila magnetofonska traka, u transkriptu radio intervjua ne mogu se očekivati.

Za istraživača radio intervjua, na primer, moglo bi biti indikativno krčanje mikrofona,

izazvano vrpoljenjem intervjuisanog, ili udarac u mikrofon, što nagoveštava

izraženu gestikulaciju sagovornika nesviklog na pravila ponašanja u studiju i

ukazuje na tremu.

(2) Određivanje klauza je veoma složeno pitanje. Početak klauze je obeležen

crticom (-).

U pojedinim, drugim transkriptima, početak reda označava i početak klauze.

U ovom korpusu to se pokazalo kao nedovoljno uočljivo jer su klauze pojedinih

govornika veoma duge. Stoga je za početak klauze uvedena crtica.

Primer 9 I4

IE:

"-Y a .. taj praznik , to svetkovanje, molitveno slavlje .. Y nije karakteristično samo za porodice, nego i za .. razna udruženja , za .. organizacije , za ustanove .. za .. manastire .. za crkve , parohije , pa .. evo i za čitave *eparhije* kao mesne i lokalne crkve. -Y Tako *naša* eparhija , novosadska i bačka .. kao svoju eparhijsku *slavu*, kao svoga .. patrona ili .. zaštitnika i pokrovitelja i molitvenika pred živim Bogom slavi .. *danas*, upravo šestoga septembra , svake godine Y Svetoga Arhangela Mihajla.(...)"

Klauza (gramatička celina koja mora imati predikat) nalazi se između dve crtice.

Klauzu identifikuje predikat u čijoj poziciji može biti glagol u određenom vremenu

koje se beleži u kodiranju vremena na sledeći način: Pr=prezent,

121

P=perfekt,PlP=pluskvamperfekt, A=aorist,I=imperfekt,F1=futur prvi, F2=futur drugi,

Inf=infinitiv, Pas=pasiv (kumulativno za sva vremena), Im=imperativ, Pot=potencijal,

Pr.Vr.Sd.=prilog vremena sadašnjeg, Pr.Vr.Pr.=prilog vremena prošlog.

U poziciji predikata može biti i neka imenska reč sa kopulom. Imenski deo

predikata ima nekoliko varijanti (imenica, pridev, prilog) ali se uvek isto kodira sa

(Im).

Primer 10 J

IE:

"-To je jedini problem."

U klauzama može biti izostavljena kopula kada je u poziciji predikata glagol u

prošlom, budućem vremenu, ili potencijalu i pasivu (primer 8 L). Tada se glagol bez

kopule računa kao nosilac klauze, a u kodiranju vremena označava se da mu

nedostaje kopula.

Primer 11 V

IE:

"-s obzirom da su nam oduzeli zgrade , -oduzeli imanja , -oduzeli sve "

Glagoli: hteti, moći, morati, trebati, želeti, imati, smeti znati, početi, postati

(kad ima značenje početi) prestati, produžiti nastaviti, hteti (kad ima značenje želeti),

dužnost je, potreba je, neophodno je, spremno je, gotov je, sposoban je obavezno

traže dopunu u infinitivu, ili konstrukcije da +prezent i smatraju se kao jedna klauza

kada je u oba dela isti subjekat. Semikopulativni glagoli se kodiraju kao i svi drugi

122

glagoli. Ukoliko je dopuna u infinitivu (primer 10 V), semikopulativni glagol kodira se

znakom za odgovarajuće vreme, a dopuna u infinitivu sa znakom “inf”.

Primer 12 I4

IE:

"-Y Moram kazati"

Primer 13 V

IE:

"-i koji žele .. da dodju u manastir"

Ukoliko se više dopuna da + prezent nadovezuje na jedan semikopulativni

glagol uvek se računa nova klauza, s tim što se pri kodiranju vremena obeleži da je

semikopulativni glagol izostavljen.

Primer 14 K

IE:

" - koje mogu da se .. skrenu - i da ostanu u su .. sunovrat."

Ukoliko su različiti subjekti za semikopulativni glagol i glagol u dopuni tada

su to 2 klauze (- Želim/ - da Pera ide mesto mene.)

Prilog vremena sadašnjeg i prilog vremena prošlog smatraju se nosiocima

klauze jer im je značenje glagolsko.

Primer 15 V

IE:"-zidajući Hram Svetoga Save na Vračaru (...)"

Nepotpune klauze se kodiraju posebno.

Primer 16 I1

123

IE:

"- Svoje pismo je -najavivši to reis ul ulemi smatrao za otvoreno.. obraćanje -i svoju poruku &(-koju je zajedno sa reis ul ulemo i sa kardinalom Kuharićem saopštio..)& on je saopštio silom prilika sam."

Za razliku od primera 16 I1 u primeru 17 J je reč o pogrešnom početku nakon

kojeg odmah dolazi samoispravljanje i stoga se takva situacija računa kao jedna

klauza iako su dva glagola u pitanju. Ovakvim kodiranjem je izašao na videlo

individualni govorni manir učesnika u intervjuu.

Primer 17 J

IE:

"-Y postiza e' postiće se puno duhovno jedinstvo Y u Svetoj čaši u .. pričešću."

Ukoliko govornik unutar klauze umetne drugu klauzu, ova umetnuta je posebno

obeležena znakom &, zagradom (), - crticom kao oznakom za klauzu i podebljanim

tekstom: &(-tekst podebljan)&. Nije izdvojena u novi red, već je zadržana na mestu

gde je umetnuta pošto i jeste integralni deo osnovne klauze. Katkada je u pitanju samo

uzrečica kao u primeru 18 I4, a katkad potpuna rečenica kao u primerima 16 I1 i 19 I4.

Primer 18 I4

IE: “-biće više običajno, formalističko, spoljašnje i mehaničko -Y koje &(-ne daj bože)& može da se pretvori i.. u jednu .. čisto spoljašnju , telesnu .. gozbu .. -ali ako se bude držalo ove dimenzije, suštinske -onda će imati svoj puni značaj i smisao.” Primer 19 I4 IE: "-Y jer na *toj* slavi , eparhijskoj .. je &(-kako se popularno kaže ovde medju našim vernicima i sveštenicima)& da .. patrona eparhije B .."

124

U drugim transkriptima (Savić, 1985, Valić Nedeljković, 1996, Berman i

Slobin, 1994) ovakvi slučajevi beleženi su uglavnom na tri načina.

(a) Poštovano je pravilo da svaka nova klauza započinje novim redom (Savić, 1985,

32). Primer 19 I4 u takvom transkriptu je beležen na sledeći način:

Primer 19a I4

IE:

Y jer na *toj* slavi , eparhijskoj .. je kako se popularno kaže ovde medju našim vernicima i sveštenicima da .. patrona eparhije B.

Ovaj način beleženja nije dovoljno jasno pokazivao da je reč o umetnutoj klauzi i

drugi deo glavne klauze, mogao se pogrešno razumeti kao nova klauza.

(b) Stavljana je oznaka za početak klauze, a drugi deo glavne klauze, nakon umetnute

klauze, beležen je uvučeno u odnosu na levu marginu (Valić Nedeljković, 1996d) kao

u primeru 19b I4 :

Primer 19b I4

IE: -Y jer na *toj* slavi , eparhijskoj .. je -kako se popularno kaže ovde medju našim vernicima i sveštenicima da .. patrona eparhije B.

Drugi način beleženja otklanjao je donekle nedoumicu u odnosu na drugi deo glavne

klauze, ali je nedovoljno jasno ukazivao na vezu glavne i umetnute klauze, značaj za

analizu mesta na kojem je umetnuta klauza, kao i vezu glavne i umetnute klauze.

© Bermanova i Slobin (1994, 662) za umetnutu klauzu koristili su sledeći obrazac: u

vitičastoj zagradi umetnuta je klauza na mestu gde se nalazi u okviru glavne klauze, i

još jednom je u narednom redu navedena, ali bez klauze u kojoj se nalazi, i obeležena

je, ovoga puta, znakom veće manje (<>) kao u primeru 19 c:

125

Primer 19c

IE:

Y jer na *toj* slavi , eparhijskoj .. je (kako se popularno kaže ovde medju našim vernicima i sveštenicima) da .. patrona eparhije B .." < kako se popularno kaže ovde medju našim vernicima i sveštenicima>

Autori su se odlučili za ovakvo obeležavanje umetnute klauze zbog računarske

obrade podataka. Međutim on znatno opterećuje transkript, nije dovoljno pregledan,

niti podesan za analizu, posebno, veoma dugih klauza. Ukoliko, na primer, klauza

ispunjava nekoliko redova, a umetnuti deo je u prvom, njegovo ponavljanje nakon

cele klauze, tekst čini nejasnim. Ono što je dobro u ovom sistemu i što je preuzeto za

transkribovanje radijskog intervjua sa verskom sadržinom je zadržavanje u

transkriptu umetnute klauze na mestu na kojem je i izgovorena. Tako da način zapisa

korišćen u ovom korpusu (primer 19 I4) pruža informaciju da su glavna i umetnuta

klauza deo iste celine, podebljanim slovima vizuelno izdvaja umetnutu klauzu od

glavne, beleži da je umetnuta klauza ipak zasebna klauza (crticom “-“ što je važno

za kompjutersku obradu). Otklanja nedoumicu gde pripada drugi deo glavne klauze i

ceo transkript čini jasnim i nedvosmislenim.

(3) Šta pisati velikim slovom u transkriptu govora u pisani tekst?

Samo vlastite imenice, jer je materijal pripremljen za kompjutersku obradu i

izradu rečnika.

U ovom transkriptu poštovana su pravopisna pravila (Pešikan, Jerković,

Pižurica, 1993) ali se javila dilema kod pisanja velikog slova zato što postoje dve

ustaljene prakse: (a) pisanje velikog slova u postojećoj verskoj pisanoj reči i (b)

pisanje velikog slova normirano pravopisom. Kako se ove dve prakse ne podudaraju,

otvorena pitanja su na sledeći način razrešena.

126

(a) Prvo pitanje: da li se pridržavati manira Justina Popovića, jednog od

najpoznatijih teologa SPC, danas široko zastupljenog u verskim publikacijama, jer se

transkribuje religijski diskurs? "Justin Popović velikim slovom kao znakom

posebnog poštovanja obeležava nazivanja ličnosti (Bog, Hrist, Sveti Duh i svi

sinonimi); crkve (Crkva, Crkva Božija, Crkva Sveta, Crkva Hristova); mitska bića

(Anđel, Arhanđel. Heruvim), ali nikada Justin Popović velikim slovom ne piše đavo

jer je on simbol zla i ne treba ga isticati velikim slovom; zatim imenice (Vlast, Sila,

Poglavarstvo, Život, Istina, Pravda, Ljubav, Večnost) kojima se opisuju svojstva

Svete trojice; deo tela (Glava) kada se odnosi na Hrista, u prenesenom smislu da je

Hrist Glava Crkve. Nikad Justin Popović zajedničku imenicu telo, i kada se odnosi na

Hrista, ne piše velikim slovom (Bogočovečanskom telu Njegovom). Velikim slovom

piše i nazive svetih knjiga (Evanđelje), titula, ako se odnosi na Hrista (Večni

Arhijerej), kao i pokreta za saradnju i toleranciju među crkvama Ekumenizam" (Valić

Nedeljković, 1996a, 48).

Ovaj manir u transkriptu nije preuzet jer opterećuje kompjutersku obradu

frekvencije reči koja je urađena.

(b) Drugo pitanje: da li da se veliko slovo upotrebljava prema pravopisnim

pravilima? Pravopisna pravila (1993) veoma su fleksibilna kada je reč o stilski

obeleženim tekstovima. Pisci pravopisa navode da “nije predmet jezikoslovnog

pravopisnog normiranja pisanje velikog slova u onim stilovima u kojima se naročita

primjena velikog slova njeguje kao posebna markacija izraza, kao stilističko sredstvo

da se postigne poseban utisak. To se prije svega odnosi na vjerski markiran izraz,

kakav se primjenjuje u crkvenim i svešteničkim tekstovima, gdje su stvoreni posebni

uzusi (npr. velikim slovom se pišu imenice i zamjenice kad se odnose na božanstvo)”

(Pešikan, Jerković, Pižurica,1993, 77).

127

Pravopisna pravila normiraju, kada je verski diskurs u pitanju, samo ograničen

broj slučajeva: malim slovom pišu se sve reči osim vlastitog imena, ili prve u

višečlanim izrazima imenovanja božanstava na primer Duh sveti, presveta

bogorodica Marija, potom imena mitskih bića anđeli, verske titule i ako stoje same i

ako stoje uz ime vlastito arhijerej, papa, malim slovom pišu se i pridevski atributi uz

vlastito ime presveti, prepodobni, preosvešteni (Pešikan, Jerković, Pižurica, 1993,

72,71, 75, 52). Stoga su u transkriptu korišćena uputstva iz pravopisa (Pešikan,

Jerković, Pižurica, 1993) koja su dopunjena najuobičajenijim rešenjima iz prakse.

Opredlili smo se da je u transkriptu veliko slovo na početku rečenice, sva

vlastita imena su pisana velikim slovom, ili inicijali vlastitih imena i toponima,

imenice i prisvojni pridevi kad se odnose na božanstvo ("Gospod", "Hristosov",

"Sin", "Otac") . Ostalo je pisano malim slovom prema uputima iz pravopisa (Pešikan,

Jerković, Pižurica, 1995).

Pojedine dileme rešavane su uz sugestiju jednog od autora navedenog

pravopisa (zahvaljujem se M. Pižurici na sugestiji) kao na primer: "Ne daj bože" - u

uzrečicama “bog” se piše malim slovom i “sveti” se piše velikim slovom, ako je reč o

prazniku "Sveti Sava".

Nazivi konfesija sa oznakom pripadnosti pojedinoj naciji, ili bilo kojom

oznakom o pojedinačnoj verskoj zajednici, pišu se malim slovom sem prve reči koja

se piše velikim slovom "Srpska pravoslavna crkva", "Makedonska pravoslavna

crkva" zato što je to naziv jedne određene, a ne bilo koje pravoslavne crkve. Slično se

"protestantske verske zajednice" piše malim slovom jer se pod tim zajedničkim

nazivom podrazumeva mnogo različitih crkava, a pojedinačne protestantske crkve

pišu se velikim slovom "Pentakostalna", "Slovačka evangelička crkva" i tome slično.

128

Po istom principu "Rimokatolička crkva" i "Grkokatolička crkva" piše se velikim

slovom, a "katolička crkva" ili "katolicizam" malim slovom.

Samo "crkva" piše se malim slovom bez obzira da li znači određenu

konfesiju:

Primer 20 I

IE:

"-«nego je .. to zasluga same .. naše *crkve* *verne* *apostolskom* ustrojstvu, apostolskom *načinu* postojanja crkve u ovome svetu " ili verski građevinski objekat ili Crkva Hristova kao teološki pojam.

(4)Kako očuvati privatnost učesnika u intervjuu?

Intervju je namenjen javnom objavljivanju u medijima. Intervjuisani je

dobrovoljno pristao na intervju sa znanjem da će biti prezentovan medijskoj publici.

Samim tim intervju nije privatna stvar sagovornika već “javno dobro” dostupno

svima bez ograničenja, pa time i istraživačima. Ipak, transkript čuva identitet

učesnika u intervjuima koji se analiziraju, stoga su njihova lična imena i

administrativne funkcije zamenjeni simbolima (prvo slovo imena i geografske

odrednice u kojoj su administratori).

Primer 21 I

IE:

"-Gospodin .. B., Episkop B. *učestvovao* je u većini ovih susretanja"

Valja ovde naglasiti da svaki empirijski materijal ima neke specifičnosti pa se

opšta pravila transkripcije u izvesnoj meri moraju modifikovati. Smatramo da je naš

doprinos tome upravo u primerima koje smo detaljnije diskutovali.

129

Frekvencijski rečnik

Frekvencijski rečnik svih reči izgovorenih u svim intervjuima sačinjen je

(pomoću programskog paketa Analyser za leksičku analizu teksta) po vrstama reči za

svaki intervju posebno i frekvencijski rečnik kompletnog korpusa.

Odabrani metod za izradu frekvencijskog rečnika uopšte i posebno

frekvencijskog rečnika sa leksikografskim oblicima reči, odražava pojmovni

konstrukt ispoljen jezičkim sredstvima.

Reč je definisana kao skup znakova između dve beline. Ukupno u

analiziranom korpusu od 10 intervjua ima 17441 reči, od toga su 2862 pojedinačne

reči.

Za frekvencijske rečnike po vrstama reči, ručno je kodiran empirijski materijal

da bi se izbegle greške koje nastaju, ukoliko se reč ne posmatra u kontekstu. Za

frekvencijske rečnike po vrstama reči nije urađena lematizacija (svođenje svih oblika

na osnovni oblik reči/ na leksikografski oblik reči). Svrstane su po frekvenciji (od

najfrekventnije na niže), a ne po abecednom redosledu. U dodatku se nalaze

frekvencijski rečnici za prvih deset najfrekventnijih reči za sledeće najfrekventnije

vrste reči: imenice, zamenice, prideve, glagole, priloge i rečce.

Za frekvencijski rečnik ukupnog empirijskog materijala, urađena je

lematizacija/ svođenje na leksikografski oblik reči, ručnom obradom. Sve reči su

svrstane po frekvenciji i po abecednom redu. Lematizacija frekvencijskog rečnika na

leksikografski oblik reči rađena je po ugledu na Rečnik srpskohrvatskog književnog

130

jezika Matice srpske i Matice hrvatske (1967), uz određene izmene koje je nametala

priroda analize korpusa.

Sve promenljive imeničke reči date su u prvom padežu jednine.

Svi glagoli dati su u infinitivu.

Zamenički, pridevski i glagolski oblici koji su od druge osnove ili korena, tj. koji su

izuzeci od pravilnog oblika, svedeni su na osnovni oblik (meni => ja; njega=> on ili

ono u zavisnosti od konteksta). Oblici lične i pokaznih zamenica za 3. lice jednine i

množine dati su zajedno jer nije bilo moguće sa potpunom sigurnošću utvrditi koji

se oblici na koji rod odnose.

Deminutivi, augmentativi i pejorativne izvedenice sa završecima -ić, -ica, -če, -ina, -

etina, kao i pridevi na -ov, -ev, - in, -ski ( Hristov => Hrist) ostavljeni su u tom

obliku, nisu svedeni na osnovni oblik.

Komparativ i superlativ prideva nisu svedeni na osnovni oblik (bolji, najbolji).

Glagolske imenice, iako postoji glagol od kojeg su izvedene, ostavljene su u svom

obliku (pokajanje, rasejanje).

Glagolski pridevi i prilozi nisu svedeni na infinitiv glagola od kojeg su izvedeni

(viđen, videvši, videći ).

Odabranim metodom dobija se rečnički materijal koji bi mogao da doprinese

stvaranju rečnika govornog jezika, posebno jezika elektronskih medija, koji nedostaju

srpskom jeziku. Ovakvi rečnici mogli bi doprineti sačinjavanju jezičkog kodeksa

elektronskih medija.

Da zaključimo. Ukupan empirijski materijal segmentiran je od veće ka

manjim jedinicama analize (konverzacijskim, gramatičkim i jedinici analize sadržaja)

131

koje odgovaraju socijalno-psihološko-jezičkim pitanjima sagovornika u datom

kontekstu. To su, dakle, jedinice koje nam pomažu da analiziramo intervju kao

dinamičan proces upotrebe jezika, a nije samo opis jezičkih izraza. Otuda ovde ne

govorimo o lingvističkoj analizi, već o pragmatičkoj perspektivi u istraživanju jezika

određenog komunikativnog događaja.

Međutim, za razumevanje jezičkog izraza, nije dovoljno znati samo ono što je

u izrazu sadržano. Neophodno ga je sagledavati u širem socijalno-političkom

kontekstu, stoga je u narednom delu pažnja posvećena društveno-političkoj

situaciji u kojoj su intervjui snimljeni i emitovani.

Društveno-politički kontekst u kojem su snimljeni i emitovani analizirani

intervjui

Među novim temama koje poslednjih godina zaokupljaju pažnju medijske

publike u svetu, jedna od najznačajnijih je religija . Do kraja milenijuma u sredstvima

masovnog komuniciranja predviđa se izrazita ekspanzija religijskih sadržaja. Urednik

časopisa Time H. A. Grunwald (1994, 63) navodi da se “religija iz nedeljnog dodatka

preselila na prve stranice”, i prognozira da će "verski ratovi, veliki i mali, po svoj

prilici narednih decenija sve češće izbijati (...) Sredstva informisanja ove ekstremne

slučajeve moraju da razmatraju stručno i savesno."

U Jugoslovenskim mas medijima nakon 1990. upravo se to dogodilo. Prvu

polovinu poslednje decenije XX veka, između ostalog, obeležavaju sledeći faktori: 1)

veliko otvaranje crkava ka medijima; 2) srpske države ka crkvi - i to najočiglednije

132

Srpskoj pravoslavnoj, Hrvatske države - Rimokatoličkoj, a Bosanske - Islamskoj

verskoj zajednici; 3) rat u dve republike prethodne Jugoslavije, često okarakterisan

kao verski; i 4) jačanje ekumenskog pokreta na prostorima prethodne Jugoslavije.

Rezultat, otvaranja države crkvi, crkve državi, kao i pokretanje verskih sukoba

na teritoriji prethodne Jugoslavije, ogleda se i u pokretanju verskih emisija u

takozvanim matičnim jugoslovenskim RTV centrima, u državnim elektronskim

medijima. Samo sporadično u takozvanim nezavisnim medijima.

“Religijske ideje (verovanja i obredi) pomažu pojedincima i grupama da se prilagode

i na one situacije u životu koje su nabijene strahom, neizvesnošću, opasnošću -

nevoljama svake vreste” (Šušnjić, 1984, 175).To se dogodilo u SFR Jugoslaviji

upravo u vreme raspada i rata.

Radio-Televizija Novi Sad (RTVNS)35 je među prvima u okviru

Jugoslovenske radiotelevizije uvela verske sadržaje u informativni, zabavni i

obrazovni program. Specifičnost ovog RTV centra je što program emituje na pet

jezika (srpskom, mađarskom, rumunskom, rusinskom i slovačkom) tako da odražava

133

višenacionalnu strukturu stanovništva Vojvodine. Prve verske emisije emitovao je

Radio Novi Sad (RNS), Program na mađarskom jeziku, početkom devedesetih da bi

ubrzo i na ostalim jezicima krenule emisije, uglavnom versko-obrazovnog sadržaja.

Programi na srpskom i mađarskom jeziku RNS osim versko-obrazovnih negovali su

versko-informativne i versko-zabavne sadržaje.

Crkvenim velikodostojnicima u informativnim programima državnih

medija među kojima je i RTNS daje se zapažen prostor, što ranije nije činjeno.

Povodom najznačajnijih praznika Uskrsa i Božića objavljuju se poslanice i intervjui

sa velikodostojnicima konfesija bliskih pojedinim medijima. Prati se njihova

politička i verska aktivnost na najvišem nivou, domaća i međunarodna.

Uvode se nove stalne i periodične specijalizovane emisije obrazovnog

karaktera posvećene veronauci, uglavnom u državnim elektronskim medijima,

nekada matičnim RTV centrima (RTV Novi Sad i RTV Beograd, RTV Crna Gora).

U nezavisnim elektronskim medijima verski obrazovni sadržaji su ređi.

U okviru zabavnog programa prenose se koncerti duhovne muzike, a u vreme

Uskrsa i Božića kompletne mise i bogosluženja. Uvode se kvizovi sa verskim

35 Svi programi Radio Novog Sada osim srpskog, imaj u stalne verske emisije (u vreme pisanja ovog rada 1996). Emituju s e uglavnom nedeljom. Emisije su magazinskog tipa, nominalni ur ednici su profesionalni novinari ali emisije osmišljavaju i r ealizuju sveštenici uz medijsku pomo ć novinara. Sve emisije sem “Universul kredintei” na rumunskom jeziku su jednokonfesionaln e, ta čnije, bave se samo problematikom crkve kojoj pripada ve ćina stanovništva kojem je program na jeziku narodnosti namenjen. Na slova čkom jeziku to su Slova čka evengeli čka i Baptisti čka crkva; na rusinskom Grkokatoli čka crkva, na ma đarskom Rimokatoli čka i Reformatska crkva. Emisiju na rumunskom jeziku osmišljava, ur eđuje, priprema i realizuje profesionalni novinar tako da je ona ne s amo pravoslavna već se bavi i drugim verama prisutnim na tlu Vojvodin e. Do 1993. na srpskom programu postojale su dve emisije okrenute samo srpskoj pravoslavnoj crkvi: teološki radio- časopi “Soslovije” i popularni verski radio-magazin “Zemlja @ivih”. Obe emisije su ukinute, bez obrazloženja, kada se 1993. promenila državna polit ika prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Na televiziji Novi Sad verske e misije postoje samo na srpskom i na ma đarskom jeziku. Osim toga, povodom zna čajnih praznika (Boži ć, Uskrs) intervjui i poslanice verskih službenika emituju se u udarnim terminima državnih RTV kanala.

134

sadržajem, emituju umetnički i dokumentarni religijski filmovi. Sve ovo govori o

potrebi da nauka o jeziku obrati pažnju religijskom diskursu kod nas, što, koliko

znamo, do sada uglavnom nije činjeno (sem radova Savić, 1992, 1993, 1994, 1996).

Žanrovski posmatrano u emisijama sa verskim sadržajem elektronskih mas-

medija dominiraju vesti (izveštaji), izjave i intervjui . Dakle, žanrovi u kojima se

novinar (autor) može zakloniti iza autoriteta informatora, ili intervjuisanog (crkvenog

velikodostojnika). Mas-medijima odgovaraju ovi žanrovi pre svega zbog nedostatka

teološki obrazovanih novinara, ali i decenijama sistematski sekularizovanog

auditorijuma.

Ovako primetna prisutnost verskih sadržaja na državnim, najgledanijim

kanalima36 doprinela je povećanju njihovog uticaja na publiku.

Za kratko vreme nadoknađuje se decenijska medijska izolacija verskih zajednica.

Crkva postaje dominantna potpora važeće politike što mediji predano beleže, to je

komunikologija već uočila (Kristović, 1996). “Mas-medija fundamentalizam, mada

varira u naglasku i smeru, predstavlja teologiju koja slavi patriotizam, individualni

uspeh i politički spektar koji se prostire od savremenog konzervativizma do krajnje,

krajnje desnice” ( Koks, 1993, 136).

Za razumevanje ponašanja medija prema crkvama i crkava prema medijima i

auditorijumu u periodu raspada i rata na teritoriji bivše Jugoslavije (posebno od 1989.

do 1994) potrebno je najpre osvetliti osnovna stanovišta raznih konfesija37, i u skladu

36Radio u Srbiji dnevno sluša 36,8 odsto stanovnika u proseku 170 minuta . Radio Novi Sad je druga stanica po broju s lušalaca u Vojvodini (Krsmanovi ć, V. 1995, 4). 37 Od 1986. pa do 1993. godine kao novinarka (urednik -komentator) zadužena za pra ćenje verskih zajednica prisustvovala sam ve ćini događaja o kojima će biti re či u ovom odeljku. Podaci koje navodim su uglavnom iz moje novinarske beležnice.

135

s tim njihovog razmatranja pitanja odnosa crkve, države i nacije38. Najviše prostora

posvećuje se pravoslavnoj crkvi jer su svi intervjui koji su analizirani vođeni sa

velikodostojnicima Srpske pravoslavne crkve (SPC). U elektronskim medijima

matičnih RTV centara u Jugoslaviji, uglavnom su emitovani intervjui sa

predstavnicima SPC i izveštavano je pretežno o njihovoj delatnosti. Pravdano je

rezultatima popisa iz 1991. godine po kojem u SR Jugoslaviji 80%39 stanovnika sebe

smatra pravoslavcima.

U prvoj polovini osamdesetih godina dvadesetog veka u Jugoslaviji, kao i u

drugim zemljama Istočnog bloka, počinje da jenjava sekularizacija. Crkva ponovo

igra ulogu narodnog i nacionalnog zaštitnika s tim što sada još i predvodi opoziciju

podjednako i u tradicionalno pravoslavnim i katoličkim zemljama (Rusija,

Srbija/pravoslavna i Poljska, Hrvatska/Rimokatolička). Na taj način pravoslavna

nastavlja svoju tradicionalnu ulogu prekinutu nakon drugog svetskog rata, a katolička

dobija novu ulogu - okupljanja na nacionalnoj osnovi. Cilj je isti: otvoreno neslaganje

sa političkim sistemom koji je religiju potisnuo (gotovo zabranio) u strogu privatnost.

38 Istorijski gledano potpuno je razli čit pristup ovom problemu pravoslavnih i katoli čke crkve (RKC). Pravoslavne crkve nikada nisu bile osamostaljen politi čki faktor kao katoli čka. One su težile čvrstoj sprezi sa državom i to nacionalnom. Koreni o vakvog odnosa sežu još u 451. godinu kada je na Saboru “odlu čeno da granice crkve teku duž granica države” (Radi ć, 1995, II). Svaka pravoslavna crkva ima “svoju naciju”, ure đuje samostalno odnose sa drugima unutar pravoslavlja i van njega i služba se obavlja na nar odnom jeziku. Mnogi teolozi ukazivali su na opasnost izrastanja o vog fenomena u nacionalizam. 39 Prema popisu iz 1991. kojem se odazvalo 8733952 st anovnika SRJ (Albanci se nisu odazvali) da su pripadnici pravosl avne vere izjasnilo se 6988901 stanovnika, Rimokatoli čke 533369, Muslimanske verske zajednice 468713, 89369 protestantske verske zajednice, 14256 pripada veroispovesti koja nije navedena, 170520 ni su vernici, (Maksimovi ć, 1995, 21).

136

Društvena kriza potpomogla je revitalizaciji crkve. Revoltirani ekonomskim

nedaćama i političkim pritiscima ljudi su se okretali religiji kao tradicionalnom

uporištu koje je nastavilo, uprkos promenama sistema, sa negovanjem patrijarhalnog

morala, narodnih običaja, nacionalne istorije i mita o slavnoj i junačkoj prošlosti.

Srpska pravoslavna crkva (SPC) naglo je ušla u sveru političkog interesovanja

javnosti Srbije nakon nemira i sukoba sa Albancima na Kosovu. Mnogobrojni

sakralni objekti izloženi su napadima, srpsko stanovništvo se iseljava, ekonomski

problemi rastu, političkog rešenja nema. Ugrožen narod okreće se SPC kao zaštitniku

nacije, vere i tradicije. U takvoj atmosferi 1982. 21 sveštenik, među kojima su i

trojica najuglednijih teologa-monaha, učenika Justina Popovića: Anfilohije, Atanasije,

Irinej (Bulović) upućuju “Apel” državnim organima Srbije, federacije i Svetom

Arhijerejskom Saboru i Sinodu da se spase srpstvo na Kosovu. Od tada pa nadalje oni

će igrati značajnu ulogu u buđenju nacionalne, ali i nacionalističke svesti u Srba, kao

i u političkim događajima - organizovanju Srba na Kosovu, raspadu Jugoslavije, ratu

u dve bivše jugoslovenske republike, sakupljanju pomoći za ratom ugroženo

stanovništvo, pregovorima sa predstavnicima drugih konfesija, posebno katolika i

muslimana, za uspostavljanje mira, očuvanja bogomolja i sakralnih objekata.

Uporedo sa obnavljanjem Kosovskog mita, pred proslavu 600 godina bitke

na Kosovu, sve češće se u medijima i na političkim i javnim skupovima pominju

genocid nad Srpskim narodom, sveopšta zavera protiv Srba, uništavanje Srpskog

nacionalnog identiteta u socijalizmu istovremeno sa minimalizovanjem učešća SPC u

političkoj sferi. SPC se pominje i kao “ključni element za izlazak srpskog naroda iz

krize” (Radić, 1995, VII). Srpski intelektualci, poznati pisci i umetnici, sve češće

svoje priloge o srpstvu, pravoslavlju i svetosavlju, objavljuju u verskoj štampi.

137

Presudan događaj je proslava 600 godina Kosovske bitke na Vidovdan 1989.

Tada SPC stupa na javnu scenu i zajedno sa državom obeležava jubilej. Mediji su

sve to pratili sa velikom otvorenošću prema SPC.

Od tada pa do 1994. SPC je u srpskoj javnosti uglavnom shvatana kao

državna crkva.

Istovremeno, sličan proces se odvijao u Hrvatskoj sa Rimokatoličkom crkvom

(RKC) i u Bosni i Hercegovini sa Islamskom verskom zajednicom.

Kako raste buđenje nacionalne svesti tako se u verskoj i laičkoj štampi

oglašavaju predstavnici SPC i nacionalno orijentisani srpski intelektualci sa

optužbama da je RKC, između ostalih, kriva za genocid nad Srbima u vreme Drugog

svetskog rata.

Kardinal Kuharić 1989. upućuje poziv na dijalog dve crkve. Sabor SPC taj

poziv prihvata. Međutim do susreta i dijaloga tad nije došlo.

Patrijarh German upućuje pismo kardinalu Kuhariću u kojem postavlja pitanje

"da li Rimokatolička crkva u Jugoslaviji odustaje od dijaloga sa Srpskom

pravoslavnom crkvom”. (...) U pismu je ponovo pokrenuto pitanje o odgovornosti

katoličkoj crkvi za stradanje Srba i Srpske pravoslavne crkve u Drugom svetskom

ratu i o težnji za zataškavanjem i umanjivanjem tih zločina. Katoličkoj crkvi se

prebacuju i savremene težnje da se ignoriše prisustvo Srba u Hrvatskoj, njeno

podržavanje raskola u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, stav prema položaju Srba i

Crnogoraca na Kosovu i dr.” (Radić, 1995, XI).

U to vreme 1990. nakon prvih višestranačkih izbora u Hrvatskoj, na vlast

dolazi HDZ i Franjo Tuđman uz veliku podršku Rimokatoličke crkve. Katolička

crkva u Hrvatskoj, ističe Ivan Pađen, " je jedan od glavnih proizvođača

tradicionalizma. Pod tim terminom podrazumjevam nastojanje da se u uvjetima

138

modernizacije nastavljaju određene tradicionalne socijalne strukture koje takvu

modernizaciju u krajnjoj liniji onemogućuju i stalno je skreću u pojave poput

fašizma. Čim se nekoj vjerskoj zajednici dogodi da počne pisati naciju sa velikim

“N”, a državu sa velikim “D”, znači da se sa tom zajednicom događa nešto veoma

sumnjivo. Iz propovjedi pojedinih svećenika može se iščitati da je nacija prirodna,

organska zajednica. To svakako nije službeni stav crkve, ali ipak je vrlo opasno

tumačenje" (Gabrić, 1996,18).

Hrvatska je novim ustavom proglašena državom hrvatskog naroda. Srbi se

organizuju. U Srbu na Saboru Srba donosi se Deklaracija o suverenitetu i autonomiji

srpskog naroda u Hrvatskoj. Osniva se Srpsko nacionalno vijeće čiji je zadatak

organizovanje refernduma o autonomiji Srba u Hrvatskoj. U avgustu 1990.

postavljaju se barikade, zatvara se Kninska krajina i rat počinje.

U Srbiji se osnivaju mnogobrojna udruženja Srba iz Hrvatske. Sve su jasniji

zahtevi za promenu stava Srbije prema SPC koji se ogledaju u inicijativi da se

veronauka uvede u škole, da se Teološki fakultet vrati u okrilje Beogradskog

univerziteta, da se ozvaniče verski praznici, da Sveti Sava bude zvanična školska

slava u čijem obeležavanju će učestvovati sveštenici, a svetosavlje osnova društvenog

života, zatim da se obnove manastiri i monaštvo u Fruškoj Gori.

Verska i državna štampa kao i elektronski mediji, sve to pomno prate. Treba

navesti da je u državnim medijima o SPC uvek pisano pozitivno dok su druge verske

zajednice zanemarivane. O RKC se uglavnom govorilo u negativnim tonovima.

“Dominantna tema tokom 1990-91. bila je ugroženost pravoslavnih vernika i SPC

van teritorije Srbije. Sledeći po brojnosti bili su članci u kojima je isticana briga

vladajuće partije u Srbiji (SPS-a) za SPC, preko prikaza brige za obnovu, gradnju i

139

zaštitu crkava i manastira” (Radić, 1995, XII). Istovremeno štampa u Hrvatskoj je

optuživala SPC da je eksponent vladajuće partije u Srbiji SPS-a40.

Prvi put su 1990. radio i televizija prenosili Božićnje jutrenje i liturgiju, kao i

Uskršnje jutrenje i liturgiju. Te godine počele su da se emituju i stalne verske emisije

u elektronskim medijima. Beleže se svi događaji u vezi sa aktivnostima SPC i njenih

pojedinih, medijski veoma “propraćenih”, velikodostojnika. Održava se Svetosavski

bal i Svetosavska akademija prvi put od Drugog svetskog rata. Mediji izveštavaju i

direktno prenose sve pomenute događaje. “Religiozni sadržaji su sve prisutniji, a

nema pravoslavnog praznika koji se ne pominje i o čijoj se proslavi ne saopšti

opširniji izveštaj. Povodom većih praznika, Božića, Uskrsa, cele crkvene ceremonije

direktno se prenose. Predstavnici Srpske pravoslavne crkve su sve prisutniji, ne samo

u programima RTS već i u njihovim redakcijama. Tako je u redakciji Školskog

programa TV Novi Sad, 27. januara 1992. obeležena “redakcijska slava”! Povodom

emitovanja serije “Bukvar pravoslavlja” u redakciji je osvećeno koljivo i prerezan

slavski kolač” (Veljanovski, 1995, VIII).

Tri događaja su obeležila 1990:

40up. dr France Perko, Beogradski nadbiskup i mitropo lit u intervjuu za zagreba čki “Ve černji list” (1995) iznosi dugogodišnji stav RCK: “Izme đu SPC i Miloševi ćeve vlade nema prijateljskih odnosa...Ipak, u pogledu nacionalnog plana vlada potpuno jedinstvo. @alim što SPC nije pronašla neku duhovnu dimenziju koja bi Srbima dala neki izlaz iz ove situacije. (...) U Srbiji vlada op će jedinstvo oko ostvarivanja ‘nacionalnog plana’, onoga što mi zove mo ‘Velika Srbija’. Rekao bih da im je to u ‘krvi’. Vrlo su ma le nijanse u stavovima vlade, Crkve i opozicije. Samo je mali br oj intelektualaca protiv toga” (1995, 10).

140

- Sabor SPC upućuje zahtev državi da se otvore sve jame iz Drugog svetskog rata i

postradali pokopaju po pravoslavnom običaju. Cele godine se u Hrvatskoj i Bosni

otkopavaju stratišta i drže pomeni, a mediji o tome podrobno izveštavaju.

- Izabran je novi patrijarh - episkop raško-prizrenski Pavle. Izabrani su i novi episkop

bački Irinej Bulović i mitropolit crnogorsko-primorski Anfilohije Radović.

- 1990. je proglašena za molitvenu godinu u spomen na 50-godina stradanja SPC pod

komunizmom.

Naredne 1991. dolazi do prvih nesporazuma između države i crkve. SPC

zamera državi što verski praznici nisu proglašeni državnim praznicima, što

veronauka i posle nekoliko savetovanja, rasprava i eksperimenata41 nije uvedena

zvanično u sve škole, što Teološki fakultet nije vraćen pod okrilje Beogradskog

univerziteta i, što je najvažnije, nisu vraćena sva crkvena dobra nacionalizovana posle

Drugog svetskog rata.

Kada se pažljivo pogleda spisak zahteva i ostvarenja jedino što je zaista

pruženo SPC je veliki prostor u medijima i dijalog sa vlašću, ali samo od 1989. pa do

početka 1993.

O tome svedoči nekoliko primera političkog delovanja patrijarha Pavla i SPC.

Patrijarh Pavle posetio je predsednika Jugoslavije Borisava Jovića i tražio da se zaštiti

srpski narod u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Patrijarh upućuje pismo lordu

Karingtonu u kojem objašnjava genocid nad Srbima koji je tokom istorije sprovođen

u Hrvatskoj i traži da Srbi iz tih krajeva budu pripojeni matici. Delegacija SPC

posećuje dr Branka Kostića, potpredsednika predsedništva Jugoslavije i Slobodana

Miloševića, predsednika Srbije sa zahtevom da se Srbi van Srbije pripoje matici.

Vladika novoustoličene episkopije osječko-poljski i baranjski Lukijan, osudio je

141

napad hrvatske policije na srpski gradić Pakrac. Stotinu sveštenika iz Hrvatske i

Bosne sastalo se u Šapcu zajedno sa episkopom banatskim Atanasijem Jeftićem i

upozorilo na neravnopravan nacionalni položaj svojih parohijana i težnju vlasti u tim

republikama da zatru Srbe i pravoslavnu veru. Predstavnici opozicionih partija

posećuju patrijarha Pavla (novinarima je bio zabranjen pristup). Traži se jedinstvo i

vlada nacionalnog spasa.

Patrijarh Pavle služi liturgiju u Jasenovcu kao spomen na žrtve zloglasnog

koncentracionog logora iz Drugog svetskog rata. Patrijarh smatra da se otkrivanjem

istine o zlu sprečava novo zlo, dok Hrvatska i RKC smatraju da je to javno

optuživanje Hrvatskog naroda.

Odgovor stiže u vidu knjige Živka Kustića, glavnog urednika “Glasa koncila”

o kardinalu Stepincu (suđen kao ratni zločinac nakon Drugog svetskog rata). Knjiga

je nastavak dosledne politike ovog katoličkog lista koji je od verskog glasila prerastao

u nacionalističko glasilo insistirajući na preispitivanju istinitosti ustaških zločina nad

Srbima u vreme Drugog svetskog rata, što će biti česta tema u verskim intervjuima

1991-1993.

“Pravoslavlje”, list SPC, takođe nacionalno obojen, istovremeno, kao

odgovor na pisanje “Glasa koncila”, objavljuje feljton o stradanju srpskog naroda u

Hrvatskoj tokom Drugog svetskog rata. Osim toga, redovno se objavljuju izveštaji sa

ratišta, pregled uništenih sakralnih objekata, i uopšte imovine Srba u Hrvatskoj.

Posebno se optužuje RKC za ponovno masovno pokrštavanje Srba u Hrvatskoj42.

41 Koviljska osnovna škola uvela je fakultativno vero nauku za niže razrede. 42 Mitropolit zagreba čko-ljubljanski i cele Italije Jovan u intervjuu Našoj Borbi 1995. govore ći o tom problemu navodi da je 500 pravoslavnih samo u Zagrebu tražilo ispis iz svoje crkve da bi prešli u RKC. “Mitropolit objašnjava i da hrvatski sveštenici prostor za takvo svoje delovanje nalaze u odredbama katehizisa Vatikanskog sinoda iz 1992” (Todorovi ć, 1995, 11).

142

Govori se i o preispitivanju istorijske uloge dinastije Karađorđević, vladike Nikolaja

Velimirovića43, Draže Mihajlovića i Milana Nedića.

Te godine propuštena je mogućnost da se barem deo nagomilanih problema

reši između SPC i RKC. Naime, prvi put u poratnoj Jugoslaviji 7. maja 1991. u

vladičanskom dvoru u Sremskim Karlovcima sastali su se poglavar SPC, patrijarh

Pavle i poglavar RKC u Jugoslaviji, kardinal Kuharić sa komisijama koje su činili

najeminentniji predstavnici obe konfesije. Susret je protekao u tolerantnom tonu,

izdato je zajedničko saopštenje u kojem se traži da sukobi prestanu, da se bogomolje

ne uništavaju, da se postigne dogovor uz nenasilje i toleranciju. Međutim,

međukonfesionalni dogovor nije ispoštovan.

Susret je ponovljen kroz tri meseca u Slavonskom Brodu. Rat je već počeo da

se vidi na svakom koraku.

Deonice auto-puta Bratstvo-Jedinstvo bile su pod stražom, a most između

Slavonskog i Bosanskog Broda, bio je sa obe strane zatvoren rampama sa

mitraljeskim gnezdima. Razgovori su bili srdačni, izdato je saopštenje, držane su

konferencije za novinare. Međutim, u veoma tolerantnom pozdravnom govoru

kardinal Kuharić je, između ostalog, rekao i to, da je Hrvatskoj “rat nametnut”. Taj

stav je potro sva zalaganja za saradnju i ocene da je u ovom sukobu prisutno

zajedničko stradanje. U srpskoj štampi i u elektronskim medijima citirian je samo

stav o “nametnutom ratu Hrvatskoj” kao ključni dokaz “vatikanske zavere protiv

Srpstva”. Ovo je ujedno bio i poslednji zvanični susret na tlu bivše Jugoslavije.

43 Mošti Nikolaja Velimirovi ća prenesene su maja 1991. u Srbiju, iz Amerike, gde je umro. Pomen je držan u hramu Svetog Save u Beogradu, a sahranjen je u rodnom mestu Leli ći kod Valjeva.

143

Trebalo je da se održi još jedan (kada je rat u BiH već počeo) u kojem bi učestvovao i

reis ul ulema, ali do njega nikada nije došlo.

Patrijarh Pavle sastao se sa predstavnicima islamske verske zajednice 1991.

kada ga je posetio beogradski muftija Hadži Hamdija efendija Jusufspahić. Upućen

je apel za mir, isto kao i nakon susreta sa Alijom Izetbegovićem koji se založio za

rešenje problema mirnim putem. Nakon pola godine rat je počeo i u Bosni i

Hercegovini o čemu je patrijarha Pavla obavestio lično reis-ul-ulema Jakub Selimoski

pismom 9. aprila 1992. “U pismu se navodi da je prethodnog dana jedinica

dobrovoljačke garde Željka Ražnatovića Arkana napala Zvornik uz pomoć Srba,

članova SDS (Srpska demokratska stranka Radovana Karadžića). Muslimani su

ubijani samo zato što su druge vere, a napadači tvrde da tako štite srpstvo i

pravoslavlje. Navodi se i da Arkanove jedinice vrše pokolj po Bjeljini. Patrijarh Pavle

odgovorio je reis-ul-ulemi da je SPC osudila agresiju, i da srpski narod nije vinovnik

rata u BiH, mada ima onih koji su “u odbrani nastupili nasilnički” i njihovi zločini su

za osudu” (Radić, 1995, XVI). Teolozi i publicisti SPC u verskoj štampi i časopisima

u to vreme oglašavaju se tekstovima protiv stvaranja džamahirije od BiH, podsećaju

na petstogodišnje stradanje Srba pod muslimanskom vlašću, proriču srpskom narodu

u BiH da će doživeti ropsku sudbinu hrišćana u islamskim zemljama.

Već tada u SPC uočljive su dve struje koje su različito tumačile uzroke

jugoslaovenske krize. “Po jednima, radilo se o “zaveri Srbofoba” iz zemlje i van nje,

koji su se ujedinili da unište srpski narod (B. Mijić), a po drugima, sukobi su bili

izraz nezrelosti i duhovne podivljalosti naroda koji su suviše dugo bili izloženi

dejstvu komunističke ideologije i totalitarne svesti (R. Bigović) (PR. Br. 593,1991)”

(Radić, 1995, XV).

144

Nova razmimolilaženja između Crkve (posebno desne struje u okviru SPC) i

države donosi 1992-ga godina. Čestitajući Svetog Savu, patrijarh Pavle između

ostalog kaže:" Narodna država-otadžbina-zemlja je otaca naših. Narodna država ne

ide dokle mač može ići, nego mač sme ići samo do granice jedne narodne države, tj.

otadžbine. Ako se dozvoli da se država prostire dokle mač može dosegnuti, onda

država prestaje biti narodna; prestaje biti otadžbinom i postaje imperijom."

Te godine velikodostojnici SPC u istupima u medijima (i državnim i

nezavisnim) iskazuju javno neslaganje sa politikom vlade Srbije, a u Memorandumu

SPC osuđuje se SPS kao naslednik komunističkog sistema koji ne omogućuje

demokratski dijalog i crkvi ne daje mesto koje joj društveno-istorijski pripada.

Osuđuju se ratni zločini koje je počinila bilo koja strana u ratu kao i napadi na

humanitarne konvoje.

SPC i patrijarh Pavle u 1992. vode živu političku aktivnost: nakon dugih

pregovora ujednijuje se SPC sa Slobodnom Srpskom crkvom u rasejanju; neuspeo

pokušaj da se postigne dogovor sa Makedonskom pravoslavnom crkvom o

liturgijskom i kanonskom zajedništvu i razdeobi imovine; traži se od političkih

struktura Srbije i Makedonije kao i od međunarodnih organizacija podrška za

nesmetano duhovno i pastirsko delovanje među Srbima u Makedoniji; proglašenju

savezne republike Srbije prisustvuje i patrijarh Pavle; patrijarh govori na

Vidovdanskom skupu opozicije; povodom napada Vojske Hrvatske na Srbe u istočnoj

Hercegovini, patrijarh Pavle piše generalnom sekretaru UN Butrosu Butrosu Galiju,

kardinalu Kuhariću i reis-ul-ulemi J. Selimoskom. Zatim patrijarh boravi u zvaničnoj

poseti Americi, susreće se u Ženevi sa kardinalom Kuharićem, a u Bernu sa

predstavnicima Rimokatoličke crkve i Islamske verske zajednice. Sve češće,

predstavnici SPC borave u Republici Srpskoj krajini i Republici Srpskoj gde postaje

145

SPC zvanična religija. Sabor SPC odbija optužbe da su Srbi silovali Muslimanke. O

svemu tome laička štampa izveštava selektivno.

“Konstantne teze koje se provlače u crkvenoj štampi su: Srbi su kažnjeni zbog

svoje nesloge zato što su napustili pravoslavlje; zato što su zaboravili svoju veru,

kulturu i pismo; Srbi su narod misije; oni su nevini, ali je Evropa protiv njih zato što

su pravoslavni, a sve pod uticajem Vatikana; Srbi ponavljaju dramu Hristovu;

jugoslavenska ideja je razorila duhovno i nacionalno biće srpskog naroda; pravi spas

Srbi će naći jedino ako se vrate crkvi itd. “ (Radić, 1995, XVIII).

Od početka 1993. pa do avgusta 1994. uz male prekide, raste neslaganje

između države i SPC u SRJ. Od avgusta 1994. SPC gotovo potpuno nestaje iz

državnih medija, jer je ostala dosledna svojoj nacionalnoj politici; što je javno

podržala Srbe u BiH da odbace mirovni plan Kontakt grupe; što je osudila vladu SRJ

zbog prekida političkih i ekonomskih odnosa sa Republikom Srpskom. Od tada mas-

mediji beleže samo velike verske praznike i sporadično izveštavaju o isključivo

verskoj delatnosti patrijarha Pavla. Vera i verska politika opet su iz javne potisnuti u

privatnu sveru. Jedina emisija koja se održala u elektronskim medijima na srpskom

jeziku je “Bukvar pravoslavlja” koju realizuje TV Novi Sad, reč je o TV veronauci.

Spoljnopolitička aktivnost SPC odnosi se na učešće njenih predstavnika u

radu Evropske konferencije crkava (EKC) i Svetskog saveta crkava44 (SSC), dve

najsnažnije ekumenske organizacije.

44 1965. SPC postaje članica SSC - poslednja od svih pomesnih crkava. Na skupštini u Upsali 1968. patrijarh Germa n jedan je od predsednika SSC. Iste godine osniva se i nacionalni Ekumenski savet crkava u Jugoslaviji. Od tada SPC šalje svoje preds tavnike na sve veće hriš ćanske konferencije u svetu (Raki ć, 1995).

146

Odnos teologa i crvenih velikodostojnika SPC prema ekumenskom pokretu

nije jedinstven. Uočljive su dve struje.

Prva je imala uzore u ponašanju nekih sestrinskih pravoslavnih crkava, a

potvrdu ispravnosti negativnog stava prema ekumenizmu u učenju Justina Popovića.

Od pravoslavnih prva je Jerusalimska patrijaršija početkom “90-tih godina ovog veka

prestala da šalje predstavnike u ekumenske komisije za dijalog sa rimokatolicima,

luteranima, reformatima, dohalkedoncima. Zatim je Moskovska patrijaršija takođe

ozbiljno raspravljala o takvoj mogućnosti, ali ipak nije napustila ekumenske

organizacije u svetu. Slične ideje imala je i struja “Justinijanaca” u SPC.

Sledbenici Justina Popovića, u ekumenizmu vide smrtnu opasnost za

pravoslavlje, protiv su svake saradnje sa Zapadom smatrajući je drugim licem

unijatstva. Junstin Popović navodi da je “ekumenizam zajedničko ime za

pseudohrišćanstvo, za pseudocrkve Zapadne Evrope, a sva ta pseudohrišćanstva nisu

ništa drugo već jeres do jeresi” (Popović, 1974). Ova struja je ojačala u vreme

buđenja nacionalne i nacionalističke svesti u Srbiji. Đakon Radomir Popović,

zagovornik Justinijanovog pogleda na ekumenizam tvrdi: “Ekumenizam koji bi

predstavljao odstupanje od pravoslavlja znači izdaju” (Todorović, 1995, VI). Ovakvi

stavovi bili su saglasni stavovima onih javnih ličnosti društveno-političkog života

koje su zagovarale negativan odnos prema zemljama zapadne Evrope i opravdavali

zatvaranje SR Jugoslavije u uske državne granice. Elektronski mediji u Srbiji su

takva stanovišta prihvatili kao svoju programsku politiku (Veljanovski, 1995)

ustupajući, između ostalih, medijski prostor i predstavnicima SPC koji su bili protiv

ekumenizma.

Druga grupa, koja je u ekumenizmu videla mogućnost otvaranja prema

drugim crkvama u svetu na osnovu saradnje i tolerancije razlika, u ovom periodu je u

147

manjini. Jedan od zagovornika drugačijeg pogleda na ekumenizam je i dr Dimitrije

Kalezić:” Ekumenizam je nešto što zaista postoji, to je uspostavljanje odnosa i

koordinacija između raznih hrišćanskih konfesija koje nemaju u svemu istu

eklisiologiju. Ekumenizam ne može da znači euharistijsko jedinstvo, nego ga samo

pretpostavlja. U osnovi ekumenizam je psihologija ljudskih i hrišćanskih odnosa uz

pomoć hrišćanske otvorenosti, morala i na osnovama hrišćanske vere u jednog

natprirodnog Boga. Ekumenizam je fenomen koji je sav u vremenu i prostoru dok je

sabornost nadvremenska i natprostorna. Sabornost je nad-odnosna, dok je

ekumenizam sav u odnosima” (1979, 53). Ovaj poznati pravoslavni teolog definisao

je i zadatke ekumenizma: “produbljavanje i razvijanje ljudske ličnosti, pokušaj da se

nađe stabilni duševni oslonac u religiji, smanjivanje napetosti među ljudima i pokušaj

da se prevaziđe otuđenost među ljudima” (Kalezić,1979, 51). Među uglednim

zagovornicima ekumenizma je i referent Sinoda SPC Radomir Rakić45 koji navodi

devet tačak značajnih za ekumenski rad: 1) saglasnost po pitanju kalendara;

2) razmena bratskih poseta povodom najvećih praznika; 3) uspostavljanje kanonskih

veza sa predstavnicima svih crkava koje žive na istom prostoru; 4) uspostavljanje

veza među bogoslovskim školama i profesorima, razmena studenata, časopisa i

bogoslovskih radova; 5) sazivanje svetskih hrišćanskih kongresa; 6) uzajamno

uvažavanje sveštenih tradicija i prosvetnog rada različitih crkava; 7) pogreb

preminulih hrišćana u crkvama kojima ne pripadaju; 8) pitanje mešovitih brakova i 9)

uzajamna podrška u delima pobožnosti (Rakić, 1995).

Ekumenske svetske organizacije u vreme sukoba u Hrvatskoj, a potom i BiH

pružile su veliku humanitarnu pomoć postradalima na područjima zahvaćenim ratom

45 Bio je sekretar Ekumenskog saveta Jugoslavije, dok je ova organizacija postojala.

148

na direktan ili indirektan način46. Uglavnom su se izbalansirano ponašale prema svim

stranama u sukobu. Mediji su samo sporadično o tome obaveštavali javnost.

U Novom Sadu je 1991. održano zasedanje Predsedništva EKC. Domaćin je

bio episkop Bački Irinej Bulović koji je od tada u SPC zadužen za delovanje u

ekumenskim organizacijama u svetu. Episkop Irinej Bulović 1993. postaje jedan od

devet predsednika Konferencije evropskih crkava. Time je nasledio tradiciju

ekumenskog delovanja bačke eparhije koju je započeo episkop Irinej Ćirić 1927.

Godine, učešćem na kongresu “Vera i poredak” u Lozani.

Na inicijativu Svetskog saveta crkava u Novom Sadu u februaru 1993. godine

SPC (eparhija Bačka), Reformatska crkva, Slovačka evangelička crtkva i

Metodistička crkva, otvorili su Ekumensku humanitarnu službu, jedinu takvu na

Balkanu. Njen zadatak bio je da pomogne zbrinjavanje izbeglica. Osim toga od 23.

jula 1993. pa do 20. decembra 1995. svake srede u drugom verskom objektu državane

su ekumenske molitve za mir u kojima je učestvovalo desetak crkava i verskih

zajednica. Poslednja je bila “Molitva zahvalnosti” povodom zaključenja mira u

Dejtonu.

Ovaj sasvim kratak pregled događaja (1989-1994) trebalo bi da ilustruje

društveno-politički kontekst u kojem su snimljeni i na radiju (RTVNS) emitovani

intervjui čije se jezičke osobine opisuju, sistematizuju i objašnjavaju u radu.

Razumljivo je da je više pažnje posvećeno 1992/93-oj godini jer su svi intervjui ovog

korpusa tada nastali. Takođe je razumljivo da su događaji navedeni samo u

fragmentima i stoga je sigurno mnogo važnog ostalo nedorečeno. Istoričari i

46 Ekumenskoj humanitarnoj službi u Novom Sadu u toku jedne godine za izbeglice je posredstvom Svetskog saveta crkava dos tavljeno 310 t namjernica, 120 t sredstava za higijenu i 63 t ode će i 7 t lekova (Ekumenska humanitarna služba, 1995).

149

sociolozi religije verovatno će u vremenu koje dolazi, ovom izuzetno značajnom

periodu za sve konfesije koje deluju na tlu bivše Jugoslavije, posvetiti dužnu pažnju

u svom istraživačkom radu.

150

REZULTATI ISTRAŽIVANJA I DISKUSIJA

U “Rezultatima istraživanja” se najpre analiziraju i diskutuju konverzacijske

jedinice, red govorenja IR pitanje i red govorenja IE odgovor, kao i međusobni

odnos ova dva osnovna konstitutivna elementa intervjua. U okviru analize

komunikativnih činova pitanja i odgovora, obraća se pažnja i na druge jedinice koje

u sadejstvu čine tako složenu interakcijsku situaciju kao što je medijski intervju

emitovan na radiju. Zatim se, na kraju, opisuje osnovni karakter intervjua u celosti

na temelju prethodne analize njegovih delova.

Intervju Pitanje Broj reči Odgovor Broj reči

I 1 84 1 1237

I 2 27 2 209

I 3 23 3 118

I ukupno 3 134 3 1564

I1 1 17 1 760

I1 2 39 2 579

I1 3 101 3 692

i1 4 13 4 285

I1/S 37

I1 ukupno 4 170 4 2316

I2 1 22 1 1339

I2 ukupno 1 22 1 1361

I4 - - 1 997

I4 1 86 2 1470

I4 ukupno 1 86 2 2467

151

P2 1 38 1 418

P2 2 43 2 442

P2 ukupno 2 81 2 860

Ir 1 16 1 275

Ir 2 22 2 229

Ir 3 18 3 469

Ir 4 8 4 35

Ir 5 10 5 119

Ir 6 6 6 6

Ir 7 3 7 1

Ir 8 3 8 8

Ir 9 22 9 14

Ir 10 5 10 164

Ir 11 3 11 660

Ir 12 56 12 181

Ir 13 nejasno 13 297

Ir 14 42 14 234

Ir 15 18 15 3

Ir ukupno 15 232 15 2695

J 1 47 1 353

J 2 29 2 231

J 3 19 3 49

J 4 5 4 3

J ukupno 4 100 4 636

K 1 56 1 337

K 2 53 2 319

K 3 23 3 223

K 4 46 4 294

K 5 30 5 645

152

K 6 10 6 36

K ukupno 6 218 6 1854

L 1 40 1 227

L 2 12 2 97

L 3 25 3 177

L 4 8 4 286

L 5 5 5 4

L ukupno 5 90 5 787

V 1 41 1 241

V 2 27 2 319

V 3 56 3 222

V 4 8 4 272

V 5 55 5 380

V 6 26 6 137

V 7 6 7 1

V ukupno 7 219 7 1571

10 ukupno 48 1352 49 16089

Tabela 2: Broj pitanja, broj reči u pitanjima, broj odgovora i broj reči u odgovorima.

OSOBINE PITANJA

U medijskom intervjuu namenjenom emitovanju na radiju, kao određenom

tipu institucionalne komunikacije, postoje pravila kojih se učesnici pridržavaju da bi

“treći, indirektni, učesnici” - slušaoci tu interakciju prepoznali kao razmenu

153

komunikativnih činova pitanja i odgovora. Redovi govorenja IR trebalo bi da se

prepoznaju kao pitanja, bez obzira na formu u kojoj su iskazani.

Pod pitanjem se u analizi ovog korpusa podrazumevaju: intervjuerovi redovi

govorenja, različito sintaksički i semantički uobličeni, čiji je cilj obezbeđivanje novih

informacija (intervjueri ih unapred znaju) namenjenih slušaocima za koje se

pretpostavlja da ih ne znaju.

Kao što je navedeno u uvodu, odeljak o intervjuu (pitanje-odgovor), u

srpskom jeziku upitna rečenica označena je intonacijom, inverzijom i upitnom

zamenicom, pridevom, prilogom (ko, šta, kada, kako, zašto, gde, kuda, koliki, -a, -o,

čiji, čemu i td). Pitanja mogu biti u obliku “zar” pitanja, “da” pitanja, “da li” pitanja,

“li” pitanja. Pitanja, nadalje, ne moraju biti iskazana u upitnoj formi, a da se ipak u

odgovarajućem kontekstu razumeju kao pitanje.

Prema cilju IR pitanja se dele na: (a) pitanja koja traže informaciju; (b)

pitanja koja traže akciju odnosno delanje; (c) pitanja na koja se ne očekuje odgovor.

U ovom poglavlju najpre se analiziraju kvantitativne osobine pitanja (dužina,

broj pitanja, međuzavisnost dužine pitanja i dužine odgovora), zatim se analiziraju

pitanja po sadržaju i njihova sintaksička organizacija; analiziraju se posebno,

otvaranje intervjua i načini zatvaranja intervjua; i na kraju, odnos IR prema IE u

svetlosti (Leechovog) principa učtivosti, (Griceovog) principa koopretivnosti i načina

(ne) uvažavanja imidža.

154

Kvantitativne osobine pitanja

Ukupno je analizirano 48 pitanja sa 1352 reči. Prosečan broj reči u pitanju je

36,17.

Pogledajmo ovaj podatak u svetlu drugih, do sada nam poznatih, iz literature o

medijskom intervjuu. Cohenov (1989,441) nalaz za američke medije je 5-20 reči u

intervju pitanju. Ovaj autor smatra da je način postavljanja pitanja kulturno uslovljen.

Američki mediji insistiraju na malo kratkih - instant pitanja, afrički na mnogo više

pitanja, a britanski su na sredini (1989, 437). Cohen navodi (1989, 442) da su pitanja

duga onda kada je IE u studiju i kada je poznata ličnost koja je dobro prihvaćena u

javnosti. Takva pitanja, po ovom autoru, trebalo bi da pokažu auditorijumu da je IR

osoba koja puno zna i ume da razmišlja.

U odnosu na prosečan broj reči u pitanjima analiziranog korpusa, ustanovljene

su tri grupe: kratka pitanja sadrže 3-15 reči i ima ih 15 (primer 22Ir); pitanja srednje

dužine, sadrže od 15-35 reči, ima ih 17 (primer 23I1); i duga pitanja, koja sadrže od

35 do 101 reči ima ih 15 (primer 24I1). Najkraće ima 3 reči. Cohen (1989,441)

navodi da u analiziranim intervjuima u američkim medijima ima čak 6% pitanja od

samo jedne reči. Najduže pitanje u ovom analiziranom korpusu ima 101 reč. U

američkom materijalu smatraju se dugim pitanjima ona koja imaju više od 25 reči i

takvih ima 21%, najduže pitanje imalo je 56 reči, dok u engleskom materijalu takvih

je svega 6% a u južnoafričkom 5% (Cohen, 1989, 441).

Prema navedenim uporednim podacima uočljivo je da su pitanja analizirana u

ovom korpusu mnogo duža nego što su ona analizira u američkim, britanskim i

afričkim medijima.

155

Primer 22 Ir / Kratko pitanje

IR:

"-I koliko eparhija?" (3 reči)

Primer 23 I1 / Pitanje srednje dužine

IR:

"- U izuzetno teškim okolnostima, *najtežim* u poslednjih..pola..veka. e' kako biste ocenili vreme -u kojem danas živimo?" (17 reči)

Primer 24 I1 / Dugo pitanje

IR:

"- Ova godina je.. crna godina i za kulturno.. istorijsko duhovno i sakralno blago Srpskog naroda. -Y Porušeno je više od šezdeset bogomolja.. u Slavoniji - Y uništen je pakrački episkopski dvor -koji je ustoličio patrijarh Arsenije Čarnojević... - Poslednja stvar je .. uništavanje mitropolskog muzeja . -Ne znamo -šta se događa.. sa.. splitskom riznicom sa jednom od naj*većih* galerija ikona, sa karlovačkim muzejom -i ko zna još *koliko* prostora gde se čuva blago srpskog naroda i srpske pravoslavne crkve. -Kako ocenjujete ovako vandalske jedan vandalski odnos prema kulturno istorijskom i saklja // sakralnom nasledju .. - ... koje je ustvari .. bogatstvo čitavog sveta, civilizacije ljudske a ne samo jednog naroda?" (101 reč)

Dužina pitanja Broj reči Ukupno pitanja Prosečan broj reči

Kratka pitanja od 1 do 15 reči 15 pitanja 6,9 reči

Pitanja srednje duž. od 15 d0 35 reči 17 pitanja 37,76 reči

Duga pitanja od 35 do 101 reči 15 pitanja 58,13 reči

Tabela 3: Dužina pitanja

U ovom korpusu dominiraju duga i pitanja srednje dužine (68,08%). IR

postavlja duža pitanja jer pretpostvalja da auditorijum zna malo o temi intervjua

(sistematsko versko obrazovanje i informisanje o verskim zajednicama u SFRJ u

poslednjih pola veka nije postojalo). IR primenjuje strategiju sažimanja informacija

156

na prihvatljiv način za slušaoce pre nego što će postaviti pitanje kako bi slušaoci bili

pripremljeni za odgovor koji sledi. Dugim pitanjem koje sadrži mnogo informacija

IR sugeriše slušaocima da je i sam/a dobro informisana, kompetentna, ličnost za

vođenje intervjua sa verskim službenikom koji zauzima veoma značajnu poziciju u

hijerarhiji SPC. Istovremeno IR na implicitan način slušaocima daje do znanja da će

ceo intervju biti relevantan.

Primer 25 I1 / Dugo pitanje

IR:

"-Y e' Nedavno je u Pragu održana deseta skupština Y Evropske konferencije crkava -na kojoj je prisustvovala i delegacija srpske pravoslavne *crkve*. -Y Da podsetimo .. e' stotinu crkava sa više od tristotinemiliona članova su učlanjeni u .. Evropsku konferenciju crkava i još jedan podsetnik; -to su nekatoličke crkve. -Y Na .. *ovoj* konferenciji je govoreno posebno i o dogadjajima u Jugoslaviji. -Stoga bismo zamolili episkopa bačkog gospodina .. Irineja Bulovića -koji je bio član naše delegacije -Y da nam .. kaže -šta je zaključeno -i o čemu je govoreno -kada je reč *o* našoj zemlji?"

Pitanja su kratka kada IR traži samo materijalne podatke od IE koje ni on/ona

ni auditorijum ne znaju. Obično su to pitanja sa upitnim rečcama: ko, šta, kada,

koliko, gde. Kratka pitanja se postavljaju u toku intervjua, što znači da i mesto pitanja

u toku intervjua utiče na dužinu.

Primer 26 Ir / Kratko pitanje

IR:

"-Koliko sada crkava ima Slobodna crkva?"

Duga pitanja po Cohenu mogu da impresioniraju IE-a, a kratka da ga

iznenade. Smatram da duga pitanja IE-u mogu da ostave dovoljno vremena da

organizuje strategiju odgovaranja. Ukoliko sadrže materijalne podatke, pomažu da se

157

koncentriše na tumačenje pojava, a ne da gubi medijsko vreme na prisećanje i

navođenje podataka. IE očekuje od IR da je pripremljen za intervju i da su mu podaci

poznati, to jest da svoj deo posla u građenju konverzacije obavi zadovoljavajuće.

Primer 27 P2 / Dugo pitanje

IR: "- Ali .. ljudi u svojoj svakodnevici doživljavaju ga i na jedan obredni način ... -Sećamo se i .. Badnjaka , -i .. sećamo se slame, -sećamo se položenika , -sećamo se žita -dakle , e' svih tih e' kultnih radnji koji su ušli u narod -i tamo ostali -i postali simbol .. *Božića*." IE: "Da , Vi ste tu u pravu" U suprotnom IE će ispraviti IR-a, ili dopuniti.

Primer 28 Ir

IR: "-Visoko preosvećeni gospodine Irineju koji su uzroci raskola , -onako kako ih Vi vidite i slobodna crkva ?" IE: "-Reč raskol je *preteška* i neodgovarajuća -za ono što se sa nama .. Y srpskoj braći desilo."

IR je trebalo da zna, pripremajući se za intervju o pomirenju SPC i Slobodne

crkve za SAD i Kanadu, da je “raskol” pogrdna i uvredljiva reč za pripadnike

Slobodne pravoslavne crkve. Pripadnici Slobodne crkve smatraju da ih je

komunistička vlast SFRJ, iz političkih razloga, odvojila od matične SPC i obeležila

ih, za vernike anatemišućim nazivom, “raskolnička crkva”. Upotreba termina

”raskol” bila bi opravdana da je IR u intervjuu želela da napadne pripadnike Slobodne

crkve i time iskaže i svoj (negativan) stav prema sagovorniku. U ovom slučaju kada

158

je tema pomirenje, upotreba termina “raskol”, inače odomaćenog u jugoslovenskoj

sociologiji i istoriji religije, upućuje da IR nije dovoljno pripremljena za intervju sa

verskim velikodostojnikom. Istoričari religije i sociolozi religije upotrebu termina

“raskol” ne bi protumačili kao negativan stav prema Slobodnoj crkvi, dok su

pripadnici Slobodne crkve, posebno verski službenici, veoma osetljivi na korišćenje

tog termina. IE je odmah reagovao. U verskoj terminologiji raskol je rezervisan samo

za odnos prema RKC.

Kratka pitanja/potpitanja služe IR-u da u intervjuu koji je već u toku: (a) IE-a

vrati na glavnu temu ukoliko je digresija preduga (primer 29Ir); (b) podseti IE-a na

nešto što je zaboravio ili izbegao da kaže, a IR želi, slušalaca radi, da bude

izgovoreno; ili mu, nezadovoljan tokom odgovora, dodatno pojasni pitanje da bi

dobio željeni odgovor (primer 30Ir).

U primeru 29Ir, koji sledi, navodi se 15 od inače 65 klauza digresije, u kojoj IE

govori o životu iseljenika i ceni zemljišta u Australiji i SAD, nakon čega kratkim

pitanjem IR vraća IE-a na osnovnu temu: Slobodna crkva.

Primer 29 Ir

IE: " (...)-Oni su naprimer .. jedan e' akr zemlje plaćali tamo nešto oko deset funti , -tada su još bile funte , -nisu bili dolari , -pa su im onda *dal* -i da mož / mesečno samo jednu funtu =mogu da plaćaju .. -i tako su se oni *snašli* , -zaradjivali kolko su zaradjivali -ali su otplaćivali to -Y medjutim na ponekim mestima .. nije prošlo ni deset godina , -oni su ustostručili .. cenu toga *imanja* -zato što su se posle pojavili planovi za nove .. *gradiće* - pa su oni to podelili na .. -ne znam ni to -ne znam kako se zove -e' na .. parcele , parcele .. mi tamo zovemo lotovi .."

159

IR: "- I kad su prve crkve počeli da grade?"

Primer 30 Ir

IR: "- I kad su prve crkve počeli da grade?" IE: "- Na drugima mestima različitim (nejasno) , u Americ , u Americi prva .. crkva je bila u e' Džeksonu .. e' hiljadu .. osamstotinasedamdeset -mislim , četvrte .. -pa su starosedeoci -koji su odlazili .. -molim ? -.. koji su (nejasno) e' pod drugim okolnostima -nego što smo mi otišli ." IR: "- A , mislila sam -kada .. ste *Vi* .. prve crkve počeli da .."

Kako dužina pitanja korelira sa dužinom odgovora? U Juckerovom (1986, 35)

korpusu prosečan odnos između dužine pitanja i dužine odgovora u intervjuima

emitovanim u kolaž radio emisijama je 1: 4,50. Jucker (1986, 35) navodi rezultate i

drugih sličnih istraživanja na primer Hanga i Berensa: Hangovi podaci govore da su

pitanja mnogo kraća od odgovora u nemačkim radio magazinima; odnos dužine

pitanja i odgovora je 1: 2,47 i 1: 2,96 za intervjue primarnih i sekundarnih

informanata (novinari i dopisnici) u jutarnjim programima; Berens navodi odnos

1:2,9. Navedeni podaci su u sekundama. To znači da su odgovori u jedinici vremena

duži od pitanja od 2,5 do 4,5 puta.

160

U ovom korpusu meren je odnos broja reči u pitanju prema broju reči u

odgovoru. Podaci se razlikuju u grupi intervjua teoretičara u veri (prva grupa) i

praktičara u veri (druga grupa).

U prvoj grupi odnos broja reči u pitanjima prema broju reči u odgovorima

iznosi 1:23,08 a u drugoj grupi 1:8.47. To znači da je u odgovorima prve grupe

prosečno upotrebljeno 23,08 puta više reči nego u pitanjima te grupe.

U drugoj grupi 8,47 puta više reči upotrebljeno je u odgovorima nego u

pitanjima.

Uočeno je da od učesnika u intervjuu, pre svega IE, zavisi odnos broja reči u

pitanjima prema odgovorima. U intervjuima teoretičara u veri, prosečan broj reči u

odgovorima je iznad 430. U intervjuima praktičara u veri, najveći prosečan broj reči

u odgovorima je 309, dakle za 121 manji od najnižeg prosečnog broja reči u

odgovorima teoretičara u veri.

Individualne karakteristike u organizaciji odgovora očituju se u broju reči u

pitanju i odgovoru. Teoretičari u veri pričaju sa puno digresija, u objašnjavanju

upotrebljavaju mnogo sinonima, jedno te isto govore na više načina (osenčeno u

tabeli 4), dok praktičari govore kratko i sažeto.

Intervju Broj reči u pitanjima

Broj pitanja

Prosečan broj reči u pitanju

Broj reči u celom tekstu

Broj reči u odgovorima

Prosečan broj reči u odgovorima

Odnos broja reči u pitanjima i odgovorima

I 134 3 44,66 1698 1564 521,3 1:11,67 I 1 170 4 42,5 2486 2316 579 1:13,62 I 2 22 1 22 1361 1339 1339 1:60,86 I 4 86 1 86 2553 2467 1233,5 1:28,68 P2 81 2 40,50 941 860 430 1:10,61 Ir 232 15 15,46 2927 2695 179,66 1:11,61 J 100 4 25 736 636 159 1:6,36 K 218 6 36,33 2072 1854 309 1:8,50 L 90 5 18 877 787 157,4 1:8,74 V 219 7 31,28 1790 1571 224,4 1:7,17

161

Ukupno10

1352 48 28,16 17441 16089 328,34 1:11,90

Tabela 4: Broj reči u: pitanjima, celom tekstu i odgovorima; broj pitanja. Prosečan broj reči u: pitanjima i odgovorima.

Posmatran je i odnos broja klauza u pitanjima prema broju klauza u

odgovorima. Ukupno u svim intervjuima ima 2235 klauza. Od toga u pitanjima 161

klauza, a u odgovorima 2074 klauze. Znači da u odgovorima ima 12,88 puta više

klauza nego u pitanjima.

Povećan broj klauza u pitanjima ne utiče na povećanje broja klauza u

odgovorima i obratno, isto kao što povećan broj reči u pitanjima ne utiče na povećan

broj reči u odgovorima. U ovom analiziranom korpusu duga pitanja ne uslovljvaju

duge odgovore, što je suprotno nalazu koji je dobio Jucker (1986, 44).

Intervju i redni broj

pitanja

Broj klauza u pitanju

Broj klauza u odgovoru

Odnos

I 1. 9 120 1:13,33 2. 3 32 1:10,66 3. 3 13 1:4,33

I ukupno 15 165 I1 1. 1 91 1:91

2. 4 75 1:18,5 3. 10 83 1:8,3 4. 1 22 1:22

spiker 4 I1 ukupno

16 275

I2 1. 1 147 1:147 I2 ukupno

1 147

I4 0 86 1. 11 144 1:13,09

I4 ukupno

11 230

P2 1. 4 53 1:13,25 2. 8 57 1:7,12

P2 ukupno

12 110

ukupno 55 927

162

Tabela 5: Broj klauza u pitanjima i odgovorima i njihov odnos u grupi intervjua teoretičara

Intervju i redni broj

pitanja

Broj klauza u pitanju

Broj klauza u odgovoru

Odnos

Ir 1. 2 33 1:16,5 2. 3 36 1:12 3. 2 78 1:39 4. 1 7 1:7 5. 2 23 1:11,5 6. 1 1 1:1 7. 1 1 1:1 8. 1 1 1:1 9. 2 2 1:1

10. 1 33 1:33 11. 1 127 1:127 12. 8 40 1: 5 13. 1 45 1:45 14. 5 36 1:7,2 15. 1 1 1:1

Ir ukupno

32 464

J 1. 4 34 1:8,5 2. 4 25 1:6,25 3. 2 5 1:2,5 4. 1 1 1:1

J ukupno 11 65 K 1. 6 55 1:9,1

2. 8 50 1:6,25 3. 3 44 1:14,66 4. 6 56 1:9,33 5. 3 98 1:32,6 6. 2 3 1:1,5

K ukupno 28 306 L 1. 6 39 1:6

2. 2 18 1:9 3. 2 27 1:13,5 4. 1 41 1:41 5. 1 1 1:1

L ukupno 12 126 V 1. 4 26 1:6,5 2. 3 37 1:12,33 3. 6 25 1:4,16 4. 1 35 1:35 5. 6 54 1:9 6. 2 12 1:6

163

7. 1 1 1:1 V ukupno 23 190 Ukupno 106 1151

Tabela 6:Broj klauza u pitanjima i odgovorima i njihov odnos u grupi intervjua praktičara u veri.

Pozicija pitanja u okviru celog intervjua utiče, ali ograničeno, na dužinu

pitanja. Uobičajeno je da je prvo pitanje, kao uvod u intervju, dugo. U analiziranom

korpusu u 4 intervjua, prvo pitanje je najduže i po broju reči i po broju klauza

(I,J,K,L ). Poslednji red govorenja IR je obično najkraći. U analiziranom korpusu IR

je tako postupio u 6 intervjua (I1, Ir,J,K,L,V ). Nove teme u okviru intervjua počinju

srednjim i dugim pitanjima, a potpitanja u okviru iste teme su kratka (primer 30).

Istraživači su posmatrali, takođe, kako dužina pitanja i odgovora utiče na

dužinu intervjua.

U ovom analiziranom materijalu intervjui su dugi između 4,00 minuta i 31,10

minuta - ni u kratkim ni u dugim nisu uočene tipičane promene dužine pitanja i

odgovora u odnosu na dužinu samog intervjua. Individualne razlike u organizaciji

govornog čina pitanja ili

odgovora učesnika u intervjuu

uticale su na njihovu dužinu.

Osim toga uticala je i tema

(religijska) na dužinu pitanja i

odgovora jer su sagovornici

procenili da su slušaoci

nedovoljno informisani pa je

trebalo detaljnije obrazlagati

1

2

3

9115

332

313

0 20 40 60 80 100 120

1

2

3

broj klauza u pitanju broj klauza u odgovoru

Grafikon 3: Odnos broja klauza u pitanjima prema broju klauza u odgovorima u intervjuu I ( iz grupe

teoretičara u veri)

164

tematiku i u pitanjima i u odgovorima.

Jucker (1986, 35) u svojoj analizi takođe navodi da dužina intervjua ne utiče

bitno na dužinu pitanja i odgovora, već da je taj odnos uslovljen tipom emisije u kojoj

se intervju objavljuje. Ako se ovaj zaključak primeni na naš korpus, onda se

potvrđuje Juckerov nalaz.

Intervjui u emisijama vesti na radiju uobičajeno su kratki, sa kraćim pitanjima

(ili sa izostavljenim pitanjima) i kraćim odgovorima. Dužina pitanja ne utiče na

dužinu odgovora. U kolaž emisijama na radiju intervjui mogu biti duži. Trajanje

emisije i značaj teme utiču na dužinu intervjua. Ukoliko je emisija duža i tema

značajnija, tada će i intervju biti duži. Dužina pitanja i odgovora zavisiće od teme

intervjua i individualnih govornih osobina učesnika.

1

2

3

4

5

6

35

2

18

2

26

1

41

1

1

0 5 10 15 20 25 30 35 40 45

1

2

3

4

5

broj klauza u pitanju broj klauza u odgovoru

Grafikon 4: Odnos broja klauza u pitanjima prema broju klauza u odgovorima u intervjuu L (iz grupe praktičara)

165

Dužina pitanja, odgovora i celog intervjua nisu međuzavisni, već ih

uslovljavaju tip emisije, tema intervjua, mesto (pozicija: prvo pitanje/odgovor,

poslednje pitanje/odgovor, potpitanja) pitanja i odgovora u intervjuu, kao i

individualne govorne osobine učesnika u intervjuu.

Iz ovih podataka može se sačiniti uputstvo za praksu:

• uvodna pitanja u intervjuu u celini mogu da budu duža, radije srednje dužine (do

35 reči) nego jako dugačka (više od 70 reči); isto se odnosi i na pitanja kojima se

otpočinje nova tema u okviru intervjua.

• Poslednji red govorenja, koji je najčešće zahvaljivanje na razgovoru, trebalo bi da

bude najkraći (do 15 reči).

• Potpitanja u sredini teme intervjua takođe bi trebalo da budu kratka.

• Da bi se održala dinamika intervjua: (a) središnji deo intervjua ne bi trebalo

opteretiti dugim pitanjima; (b) duge odgovore i duge digresije trebalo bi prekidati

kratkim potpitanjima; (c) intervju bi trebalo da bude kratak sa više kraćih pitanja i

uvodnim pitanjem srednje dužine.

Struktura pitanja

Sva pitanja u posmatranim intervjuima podeljena su na osnovu tri kriterijuma.

Prvi kriterijum složenost pitanja: a) složena i b) prosta.

Drugi kriterijum postojanje uvoda u pitanje: a) postoji uvod koji se odnosi na

samu nameru postavljanja pitanja i b) ne postoji uvodni deo koji se odnosi na samu

nameru postavljanja pitanja.

Treći kriterijum obrazloženost pitanja: a) pitanje sa obrazloženjem b) pitanje

bez obrazloženja.

166

Složenost pitanja

Ovaj kriterijum odnosi se na to koliko pitanja je IR postavio IE u okviru

jednog reda govorenja.

Samo jedno pitanje postavljeno je u 70% slučajeva, dva istovremeno u 27,5%

slučajeva a tri pitanja u okviru jednog reda govorenja u 2,5% slučajeva.

IR -i izbegavaju da postave više pitanja odjednom da ne bi došlo do zabune kod IE i

slušalaca u redosledu odgovaranja, u značaju pojedinih pitanja i vremenu koje je

određeno za svaki od pojedinačnih odgovora.

Ukoliko se IR ipak odluči da postavi više pitanja u jednom redu govorenja, ona su

uvek vezana za istu temu. Uočene su 3 strategije u postavljanju više pitanja u okviru

jednog reda govorenja.

Prva strategija:

Primer 31 Ir

IR:

tri pitanja istovremeno2.5%

samo jedno pitanje70.0%

dva istovremeno27.5%

samo jedno pitanje dva istovremeno tri pitanja istovremeno

Grafikon 5: Brojnost pitanja.

167

"- Koje su osnovne osobine slobodne crkve - i da li se ona razlikuje u verskim obredima sa .. majkom crkvom?" IR drugim pitanjem specifikuje ono što posebno želi da IE odgovori u okviru prvog

pitanja.

Druga strategija:

Primer 32 L IR: "-Kažite nam kako stvari stoje u Vašem episkopatu - i šta činite - da sprečite takvo zlo?"

IR traži od IE informaciju o stanju-uzroku da bi bilo slušaocima jasnije zašto se

odvijaju određene radnje-posledice koje su središnja tema intervjua. IR bira ovu

strategiju da ne bi sama navodila činjenice (koje joj možda i nisu u celosti poznate) i

time nepotrebno optereti pitanje. Istovremeno, time skraćuje vreme za odgovor na

prvo pitanje da bi IE više pažnje posvetio aktuelnim radnjama čiji je i sam akter.

Treća strategija

Primer 33 P2 IR: “- Y Prvi put ove godine je Božić i .. državni .. praznik u .. Srbiji . -Y Zamolili bismo oca Porfirija e' -da nam kaže nešto o *smislu* Božića, o Božiću kao *porodičnom prazniku* - Y o Božiću kao e' dobu .. godine kada je cela porodica na okupu."

IR u ovom slučaju primenjuje sličnu strategiju kao i u primeru 31Ir s tim što se

odlučuje na preformulaciju drugog dela pitanja da bi ga dodatno pojasnio. Tako da u

168

jednom redu govorenja IR postavlja 3 pitanja o istoj temi. Ona traže odgovor koji će

podjednako zadovoljiti sva tri preformulisana pitanja.

Uputstvo za praksu:

• novinari bi trebalo da postave uvek samo jedno jasno formulisano pitanje kako bi

ih sagovornici dobro razumeli i odgovorili.

Postojanje uvoda u pitanje

Ovaj kriterijum uključuje dve mogućnosti: a) postoji uvod koji se odnosi na

samu nameru postavljanja pitanja i b) ne postoji uvodni deo koji se odnosi na samu

nameru postavljanja pitanja.

(a) Postoji uvod koji se odnosi na samu nameru postavljanja pitanja

Primer 34 I IR: "- <i prvo pitanje koje bismo mu postavili pred Božić, - dakle .. sumirajući proteklu godinu <između Božića <i Božića> - *jeste* - kako je zadovoljan sa..ovim razgovorima"

Primer 35 Ir IR: "- To je zaista ovaj , izuzetno velika pomoć -i na kraju naše poslednje pitanje glasi - Y priprema se i poseta njegove svetosti gospodina e 'Patrijarha srpskog Pavla Americi . -Koliko su te pripreme već u jeku -i kada očekujete da bi .. e' mogao gospodin Pavle posetiti Ameriku? "

IR na ovaj način daje 3 informacije: prva je da intervju počinje (primer 34I), ili da

predviđa kraj (primer 35Ir). Druga je da će intervju imati (primer 34I), odnosno da je

169

imao (primer 35Ir) više od jednog pitanja. To ukazuje i IE-u da očekuje ili još pitanja

ili kraj intervjua, a slušaocima koji su se upravo uključili u program da sledi

nastavak, ili da je gotovo ceo intervju propušten. Treća informacija je da IR govori i u

svoje i u ime svih slušalaca ("bismo"- primer 34I; "naše"-primer 35Ir). Ovom

strategijom IR sebe promoviše kao “advokata” auditorijuma, ali i informativne kuće

za koju radi. Time u intervju situaciju uključuje “treću stranu” za koju se intervju

snima. IR se stavlja u ulogu slušalaca. Empatišući sa njima, postavlja pitanja za koja

pretpostavlja da bi i sami slušaoci postavili IE-u kada bi bili u prilici. IR pripremajući

se za intervju poseduje prethodnu sumu znanja o temi i sagovorniku. Malo je za IR

novih informacija koje IE može da ponudi. Stoga se u postavljanju pitanja IR

rukovodi pretpostavljenim (verovatno mnogo skromnijim) znanjem prosečnih

slušalaca njenog radio programa, posebno emisije u kojoj će intervju biti emitovan i

traži od IE informacije, objašnjenja, mišljenja, prognoze koje bi mogle interesovati

neobaveštene slušaoce. Eksplicitno to pokazuje upotrebom glagola u prvom licu

množine (slušaoci + ja = mi).

IR iskazujući nameru da postavi pitanje, može da se ponaša dvojako. IR može

sebe da stavi u prvi plan kao u narednom primeru:

Primer 36 Ir IR: " -Sad da e' -htela sam da vas pitam .."

Ili da istakne IE-a

Primer 37 I1 IR: " -po Vašem mišljenju gospodine episkope"

170

U posmatranom materijalu 18,75% IR iskazujući nameru da postavi pitanje,

stavlja sebe u prvi plan, a u 6,25% slučajeva IE-a ističe u prvi plan. U Juckerovom

materijalu (1986, 103) IR sebe ističe u svega 7,8% slučajeva, a 23% se odnosi na

aktivnosti IE.

Može se pretpostaviti da IR više empatiše sa IE kada koristi strategiju u

postavljanju pitanja stavljajući sebe u prvi plan, odnosno kada “lično” za sebe traži

odgovor kao u interpersonalnoj komunikaciji neinstitucionalnog tipa, a slušaoce

ostavi prividno po strani. Suštinski IR u ime slušalaca traži informaciju pa u ovom

slučaju model izgleda ovako “ja=slušaoci” lično tražimo informaciju.

Uputstvo za praksu:

• novinari bi trebalo da naprave uvod koji se odnosi na samu nameru postavljanja

pitanja kada intervju počinje i kada se bliži kraju kako bi sugerisali

sagovorniku/ci i slušaocima šta mogu očekivati u narednom segmentu programa

(otvaranje ili zatvaranje intervjua).

(b) Odsustvo uvodnog dela koji se odnosi na samu nameru postavljanja pitanja. U

ovoj grupi su 4 tipa pitanja:

1) pitanja koja se postavljaju upitnom rečju u upitno-zavisnoj rečenici (28);

2) pitanja sa “da li” (5);

3) pitanja koja se postavljaju imperativom (1);

4) pitanja iskazana deklarativno (10).

1) Pitanja koja se postavljaju upitnom rečju u upitno-zavisnoj rečenici

171

U analiziranom materijalu upotrebljene su upitne reči: “kako”, “koliko” ,

“kakav”, “šta”, “kada”, “koji”, “zašto”, “u kojoj meri”.

Pitanja najčešće počinju upitnom reči “kako” (10) jer IR od IE-a traži ocenu,

mišljenje, obrazloženje, retko da navodi podatke (“ko”/ 0, “u kojoj meri”/1) jer ih IR

uglavnom u uvodu svojih pitanja već navodi što se u jugoslovenskom novinarstvu

smatra dobrim, zanatskim stilom.

Ko Koji Šta Kada Kako Zašto Koliko Kakav U kojoj meri Ukupno

0 2 3 3 10 1 5 3 1 28

Tabela 7: Ukupna frekvencija upitnih reči u svim intervjuima

Uputstvo za praksu:

• pitanja sa upitnim rečima su klasičan način postavljanja novinarskih pitanja čiji je

cilj traženje informacije ili objašnjenja. Neophodno je poštovati novinarsko

pravilo koje se zove “5 wh” : informacija nije celovita ukoliko ne sadrži odgovor

na pet pitanja “ko”, “šta”, “kada”, “kako” i “zašto”.

• Od komunikativne situacije zavisi koju upitnu reč će novinari upotrebiti u

komunikativnom činu pitanja, a na koje upitne reči će sami dati odgovor

uvodeći/obrazlažući pitanje koje postavljaju upitnom rečju.

2) Pitanja sa “da li”

Ovako organizovanih pitanja u ovom korpusu bilo je 5.

172

Odgovor na ova pitanja je isključiv, “da” ili “ne” nakon toga može slediti

dodatno objašnjenje, ali i ne mora. IR retko postavljaju takva pitanja. Samo u dva

slučaja: ili kada smatra da bi slušaoci mogli da IE-ov odgovor dobro ne razumeju pa

im je neophodno eksplicitno pojašnjenje da reše nedoumicu:

Primer 38 I IR: "(...)- da li ste tada mislili na Vaseljenski sabor -s obzirom da se oni dosta .. *retko* održavaju?" IE: "Y.. To neće biti svakako Vaseljenski sabor." (Sledi 12 klauza u kojima IE objašnjava šta je to Vaseljenski sabor.)

ili kada IR tim pitanjem stimuliše IE da dodatno objasni temu intervjua uključujući

nove informacije. Podrazumeva se da je već o toj temi nešto rečeno ranije:

Primer 39 V IR: " e' Da li su Vam planovi .. prema Bogosloviji neki novi?"

IR nerado postavlja “da li” pitanje jer želi da izbegne “da” ili “ne” odgovor.

Ovakvi odgovori nisu stimulativni za građenje medijskog intervjua. Oni ga zatvaraju.

“Da li” pitanja se ipak rado postavljaju u medijskim intervjuima, ali onim drskim,

kada je IR-u cilj da IE “satera u ćošak”. U ostalim komunikativnim situacijama

medijskog intervjua, na primer, u izazovnom od IE-a se traži ocena, mišljenje,

program budućeg rada - objašnjavanje, a ne sasvim kratka potvrda, ili negacija IR-

ovog pitanja. Sasvim je različita namera onog koji postavlja pitanja pri unakrsnom

ispitivanju na sudu, ili u situaciji medijskog kviza, kada su pitanja ovoga tipa

poželjna i neophodna u iznuđivanju odgovora. I tada IR unapred zna odgovor i traži

173

da ga IE jasno kaže, ali cilj je nešto sasvim drugo: odgovor prouzrokuje

odgovarajuće posledice po “ispitivanog” (optužen/oslobođen; pobednik/pobeđeni).

Uputstvo za praksu:

• Novinari bi trebalo da postavljaju “da li” pitanja veoma selektivno, uglavnom kao

potpitanja čiji je cilj da IE dodatno objasni moguću nedoumicu koju je izazvao

nejasnim odgovorom.

• Medijski intervju ne bi trebalo da podseća na sudsko unakrsno ispitivanje u

kojem se IE-u ostavlja jedino mogućnost da odbije ili potvrdi IR-ov stav iskazan u

pitanju.

3) Pitanja koja se postavljaju imperativom

U ovom korpusu imperativ, bilo da je ublažen ili ne, retko se koristi u

postavljanju pitanja.

Primer 40 K IR: "Povucite nam paralele -molim Vas!"

Upotrebljava se u oblicima 2. lica (jednine i množine). Njime se “izražava

zapovest ili želja da se izvrši ono što glagol u tom obliku označava”

(Stevanović,1974,703). U razgovornom jeziku, kao što navodi Stevanović, oblik je

čest, međutim u institucionalnom razgovoru tipa medijskog intervjua ne upotrebljava

se rado. U Juckerovom materijalu zabeležen je samo jedan takav primer (1986, 115) u

ovom analiziranom korpusu takođe samo 1.

174

Češće se upotrebljava u uvodu koji se odnosi na samu nameru postavljanja

pitanja.

Primer 41 L

IR:

"-Kažite nam

-kako stvari stoje u Vašem episkopatu"

Međutim, to nije pravo pitanje već samo uvod u pitanje. Postavljanjem pitanja

u imperativu, povređuje se treći (Leechov) princip učtivosti: odobravanje

(minimalizuj omalovažavanje drugog/maksimalizuj uvažavanje drugog). Da bi se

ublažila naredba IE-u da na određen način odgovori na imperativno pitanje IR uvek

doda na kraju još i učtivu frazu (primer 40K: "molim Vas").

Uputstvo za praksu:

• U medijskom intervjuu ne preporučuje se upotreba imperativa u pitanju, bez preke

potrebe.

4) Pitanja iskazana deklarativno (sa i bez upitne partikule)

Pitanja kao u primeru 42 V su česta u novinarskoj praksi. U analiziranom

korpusu (10) 20,83% pitanja, postavljeno je na ovaj način. Kod Juckera (1986, 10

3) je nešto učestalije 30,2%, a i Cohen (1989, 442) ovaj način za englesko jezičko

područje stavlja na treće mesto (BBC 16%, američki mediji 4%) po učestanosti iza

pitanja postavljenih upitnom rečju (BBC 80%, u američkim vestima 77%) i

intonacijom (američki mediji 17%). Ovaj autor smatra da su deklarativna pitanja

provokativnija i da podstiču IE-a da odmah na njih reaguje (Cohen, 1989, 442).

175

Da je saopštenje IR-a pitanje, a ne izjava, IE prepoznaje: (a) po intonaciji

koja karakteriše pitanje. U ovom korpusu takav primer ne postoji mada ga literatura

navodi (Jucker, 1986, 114, Cohen, 1989,442); (b) na osnovu pauze koja sledi nakon

reda govorenja IR (prisutno u analiziranom korpusu).

Deklarativna pitanja markirana su ograničenjima koja nameće govorna

situacija (tema, sagovornik, mesto intervjua). Ukoliko IR ima provokativan stav koji

bi mogao biti dobar izazov za sagovornika da na njega reguje, tada je upotreba

deklarativnog pitanja sasvim opravdana.

U analiziranom materijalu u 2 slučaja se IR odlučuje da koristi deklarativni

način postavljanja pitanja.

Prvi slučaj je kao u primeru 42 V kada se od IE-a traži obrazloženje ili

komentar.

Primer 42 V

IR: " -Sa dolaskom .. gospodina V. za .. episkopa S. .. naglo je .. krenula obnova Fruškogorskih manastira*. -Vi ste na .. -kada ste hirotonisani -u svojoj uvodnoj besedi ste upravo *sebi* postavili kao jedan od *zadataka* obnovu vere na Fruškoj gori, obnovu monaštva i obnovu .. manastira."

IE:

"-Da , tačno je e'.. " (IE nastavlja obrazlaganje stava izrečenog u pitanju u narednih 25 klauza)

IR citira “izborni” program crkvenog velikodostojnika. Pošto poštuje peti i šesti

(Leechov) princip učtivosti: saglasnosti (minimalizuj neslaganje između sebe i

drugog/ maksimalizuj slaganje između sebe i drugog) i simpatije (minimalizuj

antipatiju između sebe i drugog/maksimalizuj simpatiju između sebe i drugog),

176

smatra da je dovoljno provokativan tako da nije potrebno postavljati još i pravo

pitanje, posebno stoga, što prva klauza sugeriše da se program već ispunjava. IR je

mogao u ovom slučaju da odabere za svoju strategiju deklarativno pitanje kao

“izazov” IE-u, jer je obnova i revitalizacija Fruškogorskih manastira decenijama bilo

najosetljivije nerešeno pitanje u odnosima države i crkve. IR je znao da je veliki IE-

eov “politički” uspeh ozbiljna i velika obnova manastira koja je počela da se

priprema, doduše još 1986, dakle pre njegovog ustoličenja, da bi sa njegovim

dolaskom od 1990. bila intenzivirana posebno na objektima Šišatovca, Grgetega,

Krušedola,Hopova, Đipše, Petkovice. Deklarativnim pitanjem se od IE-a traži da

eksplicira način na koji su rezultati postignuti.

Drugi slučaj (primer 43 Ir) deklarativnog pitanja je kada IR proverava da li je

tačno razumeo prethodni odgovor IE-a.

Primer 43 Ir

IR: "- I kolko eparhija?" IE: "-Tri." IR: "-Tri eparhije , jel’te ." IE: "-Australijska .. australijsko-novozelandska .. onda , zapadno-evropska i američko-kanadska"

IR red govorenja završava upitnom partikulom("jel’te") koja podrazumeva

potvrdu, a ne pravo pitanje. Time IR signalizira IE-u da proširi/preformuliše

177

odgovor, ili mu čak i ne pruža mogućnost da odgovori, već nastavlja dalje,

podrazumevajući da je potvrda dobijena.

Greatbach navodi (1988, 404) da IR-ovi sistematski izbegavaju izvestan broj

reakcija (na primer “jel’/jel’te”) koje rutinski proizvode oni koji postavljaju pitanja u

svakodnevnom neinstitucionalnom razgovoru. Ona je česta u polemikama kao i u

dužim monološkim sekvencama (Antonić, 1991, 82), ali, kako je pokazao analizirani

korpus, ne i u medijskom intervjuu.

Diskursna strategija upotrebe partikule “jel” je traženje solidarnosti od

sagovornika sa ponuđenim sadržajem u iskazu. U IR-ovom pitanju medijskog

intervjuua ne sme biti insinuacija niti “poziva” na solidarnost tako da se izostavljaju

upitne partikule.

Uputstvo za praksu:

• Deklarativna pitanja bi trebalo postavljati samo u situacijama kada novinari žele u

svom redu govorenja da citiraju sagovornike, ili program institucije koju

sagovornici predstavljaju, sa namerom da izazovu njihovu reakciju i komentar.

• Novinari ne bi trebalo da završavaju pitanje sa partikulom “jel” stoga što to

slušaoci mogu da protumače kao njihovu pristrasnost, odnosno napuštanje uloge

statusno nadređene osobe u institucionalnoj komunikaciji.

Obrazloženost pitanja

a) Pitanje sa obrazloženjem

Ovaj tip pitanja sastoji se iz dva dela. Jedan deo je obrazloženje namenjeno

slušaocima. Drugi deo je pitanje namenjeno IE-u, ali radi slušalaca, kojima je

odgovr na to pitanje upućen.

U analiziranom materijalu 58,33% pitanja su sa obrazloženjem.

178

Prema mestu gde se nalazi: obrazloženje može biti pre pitanja, ili posle

postavljenog pitanja.

Prema sadržaju, obrazloženje može biti: podsećanje na događaj/temu iz

prošlosti; materijalni podaci o temi, subjektu teme; citat koji je vezan za temu.

Cohen je naznačio (1989, 442) da pitanje na početku razgovora može sadržati

podsećanje na ono što se zbilo u prošlosti. Na taj način slušaoci se uvode u temu

intervjua. Istovremeno IR pokazuje svoj autoritet i kompetenciju. IR može kao uvod u

intervju navesti i ono što se očekuje da bi trebalo da se dogodi u budućnosti, što

takođe može svedočiti o njegovom poznavanju problematike o kojoj je u intervjuu

reč.

Radio je, za razliku od TV, samo auditivni medij, stoga novinarska praksa

nalaže da intervjui emitovani u ovom mediju uvek u okviru prvog pitanja slušaocima

pruže informacije okruženja, ili činjenice o temi o kojoj će se razgovarati. Ukoliko

tome dodamo i vrstu teme - verska problematika, koja je slušaocima pretežno

nepoznata, tada je potreba za uvodom veća. Trebalo bi imati u vidu da se u okviru

programa RNS na srpskom jeziku (1992/93) emituje samo jedna emisija sedmično

posvećena verskoj problematici. U ostalim delovima programa informacije sa

religijskim sadržajem emituju se sporadično i uglavnom se odnose na događaje iz

života verskih zajednica, dominantno SPC. IR polazi od tih činjenica kada formuliše

pitanja za intervju sa verskim sadržajem, a ne od činjenice da i među slušaocima

sigurno ima vernika.

Poznati teoretičar i praktičar novinarstva Dušan Slavković, objašnjavajući

tehniku intervjua upućuje: “novinari moraju da vode računa o kompoziciji intervjua

koja se sastoji iz tri dela: uvod - u kome se slušaoci, ili gledaoci upoznaju sa temom

intervjua, a ako je potrebno i detaljnije sa ličnošću sagovornika” (Srdić, 1979, 97).

179

U 8 od 10 intervjua prvo pitanje je pitanje sa obrazloženjem kojim se slušaoci

najpre uvode u okruženje teme o kojoj će biti reč u intervjuu, a zatim IR postavlja

pitanje IE-u.

Obrazloženje pre pitanja

Primer 44 I ilustruje uobičajen početak intervjua jer najavljuje temu i

sagovornika.

Primer 44 I

IR: "- Ova godina je protekla u bogatoj medjunarodnoj.. aktivnosti Srpske.. pravoslavne crkve .. dakle , u odnosu na druge crkve.. -recimo e' Evropsku konferenciju crkava, zatim Savez svetskih crkava «ali «i unutar same zemlje. -Gospodin .. B. Episkop B. *učestvovao* je u većini ovih susretanja -«i prvo pitanje koje bismo mu postavili pred Božić, -dakle .. sumirajući proteklu godinu <izmedju Božića «i Božića> -*jeste* -kako je zadovoljan sa .. ovim razgovorima -«i koliko su oni *dobra* doneli Srpskoj pravoslavnoj crkvi -«i .. proširili nekakvu *pravu* istinu «i e' misao o njoj u svetu?"

IR prvi red govorenja u intervjuu deli u pet faza.

I faza: identifikuje temu u prvoj klauzi (“medjunarodnoj.. aktivnosti Srpske.. pravoslavne cr-

kve .”) i daje opštu ocenu o temi (“Ova godina je protekla u bogatoj medjunarodnoj.. aktivnosti

Srpske.. pravoslavne crkve “);

II faza: opštu ocenu potkrepljuje konkretnim podacima u narednoj klauzi (“Evropsku

konferenciju crkava, zatim Savez svetskih crkava «ali «i unutar same zemlje”) ;

III faza: predstavlja sagovornika kao kompetentnu ličnost za najavljenu temu iz prve

klauze (“Gospodin .. B Episkop B. *učestvovao* je u većini ovih susretanja”);

180

IV faza: najavljuje da je uvod završen i da će početi odgovori sagovornika (“i prvo

pitanje koje bismo mu postavili pred Božić”);

V faza: postavljanje pitanja (“kako je zadovoljan sa .. ovim razgovorima //-«i koliko su oni *dobra*

doneli Srpskoj pravoslavnoj crkvi //-«i .. proširili nekakvu *pravu* istinu «i e' misao o njoj u svetu?").

Od 1 do 4 klauze IR se obraća auditorijumu, pokazuje da je kompetentna

osoba za datu temu, što je jedan od mehanizama da na samom startu privuče pažnju

slušalaca. Četvrta klauza je prekretnica od slušalaca ka intervjuisanom i upozorava IE

da je sada red na njegovu ulogu, pošto sledi pitanje na koje mora obratiti punu pažnju.

Podsetimo na Greatbachov nalaz (1988, 404) prema kojem IE prepoznaje delove IR-

ooge reda govorenja kao nešto što prethodi delu reda govorenja u formi pitanja, i na

njih ne obraća dovoljno pažnje. Stoga je neophodno da IR markira mesto u svom

govornom toku od kojeg se nadalje obraća IE-u. To je “crvena lampica” koja znači:

"Obrati pažnju sad je tvoj red!" Istovremeno, ova faza ima značaj i za slušaoce, koji se

nisu uključili na samom početku intervjua, jer im kazuje da je intervju tek otvoren i da

će biti još pitanja osim najavljenog, odnosno propuštenog.

Kada IR želi da promeni temu u intervjuu, nakon toga što proceni da je (za

njega i auditorijum) iscrpljena, takođe pribegava pitanju sa obrazloženjem.

Primer 45 I4

IR: "-Y e' Nedavno je u Pragu održana deseta skupština Y Evropske konferencije crkava -na kojoj je prisustvovala i delegacija srpske pravoslavne *crkve*. -Y Da podsetimo .. e' stotinu crkava sa više od tristotinemiliona članova su učlanjeni u .. Evropsku konferenciju crkava i još jedan podsetnik ; -to su nekatoličke crkve. -Y Na .. *ovoj* konferenciji je govoreno posebno i o dogadjajima u Jugoslaviji. -Stoga bismo zamolili episkopa b. gospodina .. I. B. -koji je bio član naše delegacije -Y da nam .. kaže -šta je zaključeno -i o čemu je govoreno

181

- kada je reč *o* našoj zemlji?"

Uvođenje nove teme u intervju zahteva od IR-a da se ponaša identično kao na

početku intervjua. U primeru 45 I4, pošto je tema o prazniku iscrpljena (slava

sabornog hrama “čudo Arhangela Mihajla”), IR odlučuje da pređe na novu temu.

Prelaz (obrazloženje sa pitanjem) organizuje u šest faza.

I faza: informiše o odigranom događaju (“Y e' Nedavno je u Pragu održana deseta skupština Y

Evropske konferencije crkava”);

II faza: informiše slušaoce da je subjekt intervjua SPC učesnik događaja (“na kojoj

je prisustvovala i delegacija srpske pravoslavne *crkve*”);

III faza: daje osnovne podatke o organizatoru i učesnicima događaja da bi slušaoce

ubedio u značaj događaja o kojem se govori u intervjuu (“ .. e' stotinu crkava sa više od

tristotinemiliona članova su učlanjeni u .. Evropsku konferenciju crkava i još jedan podsetnik ; -to su

nekatoličke crkve. “);

IV faza: obrazlaže zašto je događaj odabran za predmet intervjua (“Y Na .. *ovoj*

konferenciji je govoreno posebno i o dogadjajima u Jugoslaviji.”);

V faza: predstavlja sagovornika i obrazlaže njegovu kompetentnost da odgovori na

pitanje koje sledi (“Stoga bismo zamolili episkopa b. gospodina .. I. B. koji je bio član naše

delegacije”);

VI faza: postavlja 2 pitanja da bi slušaoce informisali o (1) rezultatu događaja uopšte

(“šta je zaključeno”);

(2) i o delu događaja koji je veznan posebno za domovinu sagovornika i slušalaca (“ -i

o čemu je govoreno // -kada je reč *o* našoj zemlji?").

U svom redu govorenja, otvarajući novu temu, IR najpre informiše o događaju

koji će biti u fokusu intervjua narednih minuta. U obrazloženju iscrpno obaveštava

182

slušaoce o instituciji koja je događaj organizovala. Ovo čini zato što procenjuje da su

auditorijumu međunarodne verske organizacije potpuno nepoznate. Time mu pomaže

u proceni značaja događaja o kojem će intervjuisani govoriti. IR ne želi da IE skrene

sa središnje teme intervjua da bi obrazložio tip organizacije, stoga to čini u okviru

svog reda govorenja proširujući temu novim informacijama. Time dodatno obrazuje

auditorijum za pitanja koja slede ubeđujući ga da je kompetentan sagovornik

uglednom stručnjaku, čime doprinosi ubeđivačkoj snazi intervjua.

Objašnjenje sledi nakon pitanja

Ukoliko IR primeni strategiju da obrazloženje sledi nakon pitanja, to će učiniti

u nekom od narednih redova govorenja (retko u prvom).

Primer 46 I

IR: "-Kada .. ste spomenuli .. skori skup svih pravoslavnih -da li ste tada mislili na Vaseljenski sabor -s obzirom da se oni dosta .. *retko* održavaju?"

U primeru 46 I IR postavlja pitanje sa obrazloženjem u 3 faze:

I faza: veza sa prethodnim odgovorom (“Kada .. ste spomenuli .. skori skup svih pravoslavnih”) ;

II faza: pitanje (“-da li ste tada mislili na Vaseljenski sabor”);

III faza: dodatno objašnjenje ključnog pojma u pitanju (“-s obzirom da se oni dosta .. *retko*

održavaju”).

Pošto je postavio pitanje inspirisan IE-ovim odgovorom, IR shvata da bez

objašnjenja pitanje za slušaoce nema odgovarajuće značenje. Odlučuje da doda

informaciju, uz posebno istaknutu intonaciju (naglašava reč “retko”) koja će pitanju

taj značaj obezbediti i uputiti slušaoce da je reč o izuzetnom događaju. Pitanje IR ne

bi imalo ovakvu ubeđivačku snagu da je izostalo dodatno objašnjenje, ili da je ono

183

umetnuto u okviru I faze, jer bi tako bilo manje uočljivo. To znači da redosled

sintaksičkih konstrukcija sam po sebi jeste deo značenja pitanja.

:

U obrazloženju pitanja, osim materijalnih podataka, podsećanja na ono što se

već zbilo, najavom onoga što bi trebalo da se dogodi, IR može upotrebiti i citat vezan

za temu intervjua.

Primer 47 V

IR: "-kada ste hirotonisani47 -u svojoj uvodnoj besedi ste upravo *sebi* postavili kao jedan od *zadataka* obnovu vere na Fruškoj gori, obnovu monaštva i obnovu .. manastira." IE: "- Da , tačno je e'.."

U navedenom primeru IR se koristi indirektnim48 citiranjem navodeći: a)

poreklo citata (“uvodna beseda” ); b) indirektno navodeći da je IE autor citiranog teksta

(“svojoj” ); c) naglašavajući zamenicu “sebi” koja upućuje da je IE i učesnik događaja,

a ne samo autor citata i d) imenicu “zadatak” kako bi istakao zasluge IE kao učesnika i

opravdao osnovnu temu intervjua, time i sebe predstavio u dobrom svetlu slušaocima

jer je intervjuisao zaslužnu osobu. IR navodi iz cele besede (koja uobičajeno traje

oko 15 minuta) samo 3 ključna fakta bez obrazloženja. Obrazloženje i rezultate

očekuje u odgovoru IE-a.

47 Promovisanje u čin episkopa.

184

IR (primeru 47 V) ne navodi direktno reči IE koje je ovaj izgovorio prilikom

svoje hirotonije, već iz cele besede izdvaja najvažnije, sažima i upotrebljava kao

temu za intervju. Tako da je ovaj citat po funkciji koju obavlja referncijalni (termin iz

Oraić-Tolić, 1990, 30) što znači da je orijentisan na podtekst, to jest upućuje na tekst

iz kojeg je uzet i kojem će ceo intervju biti posvećen.

Citiranje je tip demonstriranja (Clark, i Gerrig,1990) tako da govornik nije

obavezan da pokuša da reprodukuje izvornu izjavu doslovno, kao što je to slučaj u

primeru 47 V. Nekada govornici, čak i ako mogu doslovno da prenesu citat, to ne

čine, jer tuđu izjavu (tekst) prilagođavaju svojoj priči, svojim idiomima i stilu, mada

to narušava original. IR često upotrebljava upravo ovakav citat, posebno u nedostatku

originalne izjave (teksta), ili kad je preduga, pa zbog ekonomije u vremenu zahteva

skraćivanje. IR i IE, shvataju da postoji i problem memorisanja, tako da ne reaguju

negativno, ukoliko u citatu nije bitno narušen smisao citiranog.

Direktni citat za IR-a je bolja strategija jer se kod auditorijuma stvara

impresija o autentičnosti. Navodeći tuđe mišljenje, novinari se zaklanjaju iza

autoriteta i ne moraju da komentarišu.

IR može da izabere i drugu strategiju i navede opše poznat citat za koji ne

mora da ističe autora, niti pruži podatke o predtekstu citata. Dovoljno je da se navede

njegov širi kontekst.

Primer 48 I2

48 Kada nisu jasno navedeni citatni signali, kada se autor navodi na posredan na čin, a njegove re či su prepri čane, takav tip citata naziva se indirektni (Gruber,1995,8) ili šifrirani (Oraji ć-Toli ć, 1990). Nasuprot direktnom, ili pravom citatu kada su jasno nazna čeni spoljašnji citatni signali (navdni znaci, drugi ti p slova, ta čni podaci o autoru i tekstu iz kojeg je citat uzet). C itat može biti potpuno uklopljen u novi tekst tako da samo dobar poznavalac teme može da uo či vezu izme đu teksta (u koji se citat uklapa), samog citata i predteksta (odakle je citat uzet). IR će ovaj tip retko upotrebiti.

185

IR: "-Y Slava Bogu na visini .. a na zemlji *mir*.. medju ljudima .. dobra volja. -Gospodine Episkope .. kako osećate .. ovaj *stih* u svetlosti predstojećeg Božića?"

Citatom se može odslikati samo deo događaja. Kada to čini govornik, obično

pazi da slušaoci znaju kontekst i da mogu da razumeju na šta se citat odnosi. Takvo

govornikovo ponašanje (Clark, i Gerrig, 1990, 793) odražava solidarnost prema

slušaocima. U primeru 48 I2 slušaocima IR sugeriše da je citat posvećen rođenju

Hristosa stavljajući ga u kontekst Božića, iako ne eksplicira da je to, ustvari, deo teksta

iz Evandjelja po Luki (gl. 2).

Uputstvo za praksu:

• Pitanjem sa obrazloženjem, novinari bi trebalo da otvore intervju i započnu novu

temu u okviru intervjua.

• Obrazloženje bi trebalo da sadrži najavu teme i sagovornika. Tema se može u

okviru obrazloženja najaviti: (1) navođenjem materijalnih podataka; (2)

podsećanjem na ono što se već zbilo; (3) najavom onoga što bi trebalo da se

dogodi; i (4) citatom vezanim za temu.

b) Pitanje bez obrazloženja

Postoje i samo pitanja namenjena IE-u auditorijuma radi sa izostavljenim

obrazloženjem.

186

Nalaze se u redovima govorenja IR-a koji uglavnom nisu na početku intervjua

već se nadovezuju na red govorenja IE, kao njegov blizanački par, koji zahteva jasan

odgovor-informaciju. To su najčešće “da li” pitanja kao u primeru 49 Ir.

Primer 49 Ir

IR: "-Da li je bilo .. ranijih godina zvaničnih i nezvaničnih pojedinačnih pokušaja -da do pomirenja dodje ? " IE: "- Y Zvaničnih pokušaja nije bilo , -bilo je nezvaničnih" (sledi još 34 klauze u kojima se navodi ko je pokušao i razlozi neuspeha)

Pitanja bez obrazloženja IR postavlja i da proveri da li je dobro razumeo

prethodni odgovor IE-a, kao u primeru 50 Ir.

Primer 50 Ir

IR: "- I kolko eparhija?" IE: "-Tri." IR: "-Tri eparhije , jelte."

Pitanja bez obrazloženja su uglavnom kratka, traže od IE-a za auditorijum

dodatnu informaciju, ili komentar. Mogu imati jaku ubeđivačku snagu, ukoliko ih IR

postavi u pravom trenutku i njima isprovocira IE-a da kaže informaciju koju bi

možda želeo da prećuti.

Uputstvo za praksu:

187

• pitanja bez obrazloženja ne bi trebalo upotrebljavati na početku intervjua i nove

teme već u okviru započete teme kao potpitanje čiji je zadatak da se prethodni

odgovor dodatno objasni, da se pojača značaj podatka koji nije dovoljno istaknut

u odgovoru, da se izvuku dodatne informacije.

• Pitanja bez obrazloženja postavljaju se uvek u anketama. Valjalo bi da su kratka i

provokativna.

U ovom odeljku u središtu pažnje bila je struktura pitanja. Mogli bismo sve

rečeno sumirati još jednom na sledeći način.

U odnosu na strukturu, pitanja mogu biti složena, ili prosta; sa uvodom, ili bez

uvoda; sa obrazloženjem, ili bez obrazloženja.

Preporuka je da novinari u intervjuu uvek postavljaju prosta pitanja što

podrazumeva da u jednom redu govorenja postave jedno pitanje kako sagovornika ne

bi doveli u nedoumicu.

Dobra praksa je - napraviti uvod koji se odnosi na samu nameru postavljanja

pitanja, ukoliko intervju tek počinje i trajaće duže, ili ukoliko je već kraj intervjua.

To je nagoveštaj IE-u i slušaocima o tome šta ih očekuje u narednim minutima.

Kada IR smatra da nije potrebno napraviti uvod o nameri postavljanja pitanja, tada

samo pitanje može postaviti na nekoliko načina: upitnom rečju u upitno-zavisnoj

rečenici; pitanjem sa “da li”; imperativom; deklarativnim iskazom. Bilo bi dobro

ograničeno upotrebljavati pitanja sa “da li” i sa imperativom, i ne upotrebljavati

upitnu partikul “jel” na kraju deklarativnog iskaza.

Na početku intervjua i svake nove teme u okviru intervjua korisno je

upotrebljavati pitanja sa obrazloženjem, a pitanja bez obrazloženja u okviru tema kao

potpitanja jer doprinose dinamici intervjua.

188

Diskursne partikule

Pod ovim terminom pragmatičari jezika podrazumevaju reči koje definišu

odnos između dva susedna iskaza u konverzaciji, tako da predstavljaju elemente

organizacije većih govornih jedinica (Levinson, 1983,83). Partikule ne znače mnogo

same za sebe, ali signaliziraju stav govornika i otuda imaju važno mesto u

istraživanjima.

Mogu da ukažu na nesigurnost govornika, da otkriju govornikovo oklevanje i

dilemu kako da otpočne svoj red govorenja, ili da ukažu na govornikovo neslaganje

sa sagovornikom, ili da nastavlja njegovu misao, nagovesti rekapitulaciju teme. Neke

od njih upotrebljavaju se isključivo u razgovornom jeziku (o?!” “aha”, “ajde”,

“bome”/ Drew i Heritage, 1992, 41), druge su prisutne i u razgovornom jeziku i u

pisanom tekstu (“s jedne strane”, “s druge strane”, “štaviše”, “van sumnje”,

“neosporno”, “nesumnjivo”).

Za ovu analizu posebno su značajne partikule u pitanjima kada zauzimaju

inicijalni položaj.

U radio intervjuu, gotovo da nema diskursnih partikula u inicijalnom

položaju u redu govorenja IR (za razliku od podataka istraživača u drugim jezicima,

kao što je za engleski jezik Jucker, 1986, 117). U jugoslovenskom novinarstvu

upotreba partikula, posebno onih koje mogu da ukažu na oklevanje (”pa”, “i ”, “a”),

dosledno se smatra neprofesionalizmom. Početi pitanje sa “pa” je u našoj

novinarskoj praksi, jedan od pokazatelja lošeg novinarskog zanata. Ukoliko je

neophodno da se načini brza preorijentacija, ili organizuje novo pitanje, novinari bi

189

radije trebalo da načine pauzu, nego da upotrebe partikulu “pa”, jer ona sugeriše

familijarnost, a u institucionalnoj, medijskoj komunikaciji to se smatra

neprofesionalnim.

U drugim sredinama, na primer engleskoj, upotreba partikula, posebno “well”

i “well now” je uobičajena u medijskim intervjuima. Dve trećine pitanja IR-a u

analiziranim intervjuima BBC-a počinje sa partikulom (Jucker, 1986, 117).

Odnos stručnjaka prema partikulama u razgovornom engleskom i

razgovornom srpskom, nije jednak. Konverzacione partikule (“wel”, “so”, “so so”)

smatraju se prirodnim delom razgovornog engleskog, a kod nas se (posebno “pa” u

inicijalnom položaju) smatraju odrazom jezičke nekulture i dosledno se ne

preporučuju, pre svega, u institucionalnoj komunikaciji, ali se u upotrebi očituju. U

neverskim intervjuima “pa” je redovna praksa na početku odgovora IE.

U analiziranom materijalu u pitanjima IR prisutne su 4 diskursne partikule

(“a” , “ali” , “i ”, “sad”, “dakle”) u inicijalnom položaju.

Ni jedno pitanje IR u analiziranim intervjuima ne počinje partikulom. Samo

kada IR preuzima red govorenja od IE-a tada upotrebljava partikule “a” i “ali” želeći

da iskaže svoje neslaganje sa IE kao što je slučaj u primeru 51 P2.

Primer 51P2

IE: "(...)- svi mi hrišćani kao .. članovi *crkve* .. &(-koja jeste telo Hristovo)& .. doživljavamo .. *svake* godine na ovaj dan .. kroz .. pre svega molitveni .. bogoslužbeni .. liturgujski, svetosavinski život naše crkve." IR: "- Ali .. ljudi u svojoj svakodnevici doživljavaju ga i na jedan obredni način ... "

190

Partikulu “i” IR upotrebljava u dva slučaja: (a) da ukaže na kontinuitet teme

kao što je to slučaj u primeru 52 Ir:

Primer 52 Ir

IR :

"- Koliko sada crkava ima Slobodna crkva?"

IE: "-(nerazgovetno) U slobodnoj crkvi imamo sedamdeseti .. četri .." IR: "-I kolko eparhija?" IE: -Tri.” (b) da ukaže da je poslednje pitanje u nizu, kao što je slučaj u primeru 53 J. Primer 53 J IR: "- I na kraju za proleće se predvidja -da će njegova Svetost Patrijarh srpski e' *posetiti* crkvu u Americi i Kanadi."

Partikulu “sad” IR upotrebljava da označi diskontinuitet, da ukaže da otvara

novu temu kao što je slučaj u primeru 54 Ir:

Primer 54 Ir

IR: "- Sad da e' htela sam da Vas pitam .. -mi znamo -da su Srbi u Americi mnogo , uvek pomagali Srbe u domovini , -i Vi ste doneli i prošli put i sada izuzetno *vrednu* pomoć . -Kako oni gledaju -na ovo što se dešava -ii kako su organizovani u odnosu na to -da pomognu svojoj braći u domovini? "

191

Partikulu “dakle” IR upotrebljava kada želi da sumira prethodni IE-ov

odgovor i da svoj zaključak na osnovu onoga što je IE rekao, kao što je slučaj u

primeru 55 V.

Primer 55 V IR: "- Dakle, to bi mogli reći -da je ujedno jedan od zadataka -koji stoji u .. ovoj novoj godini."

Uputstvo za praksu:

• Diskursne partikule, svojstvene samo razgovornom jeziku (“o”, “aha”, “ajde”,

“bome”, “jelda” , “ccc”), ne upotrebljavaju novinari u radio intervjuu sa verskim

velikodostojnicima, niti uglednim sagovornicima sa kojima se intervjui emituju u

informativno-političkim, obrazovnim i emisijama o kulturi.

• Početi pitanje sa “pa” je nedopustivo u (našoj) novinarskoj praksi.

• Osim navedenih, ostale diskursne partikule su selektivno dopustive, samo u

slučajevima kada ukazuju na određeni tip odnosa novinara prema prethodnom

odgovoru sagovornika (neslaganje, kontinuitet, diskontinuitet, mesto u nizu,

zaključak).

Otvaranje i zatvaranje intervjua, oslovljavanje

Otvaranje intervjua Peto pravilo o otvaranju intervjua koje daje Greatbach (1988, 404) glasi:

intervju najčešće otvaraju oni koji intervjuišu (IR-ovi). To je uvek slučaj kada se

intervju emituje “u živo”. Ukoliko je intervju unapred snimljen, moguće je da spiker

192

najavi IR i IE, postavi prvo pitanje i odmah zatim IE počinje da govori. Takav način

organizacije intervjua smatra se neprofesionalnim i retko mu se pribegava (uglavnom

kada prvo pitanje, zbog tehničke greške, ne može da se emituje). U analiziranim

intervjuima samo jedan intervju započinje IE, sve ostale otvara IR.

Za razliku od intervjua “u živo”, gde kao i u svakodnevnoj konverzaciji

postoji mersto za “glavnu temu” koja ima specijalni status, a ne ona kojom se

konverzacija započinje, kao što je recimo “kako ste?” “ (Schegloff, 1973, 301),

snimljeni intervju odmah počinje pravom/glavnom temom. Cohen (1989, 449) je

takođe primetio da su zbog vremenskog tesnaca u pitanjima snimljenih intervjua

isključene učtive fraze kao počeci konverzacije (pozdravljanje, dobrodošlica,

raspitivanje o vremenu, načinu putovanja do studija i slično).

Svi analizirani intervjui snimljeni su, stoga na početku nema učtivih fraza,

pozdrava i sličnih načina kojim, kako je navedeno, intervju emitovan “u živo”

najčešće počinje. Otvarajući intervju, IR u najvećem broju slučajeva (80%) postavlja

pitanje sa obrazloženjem. Na primer, iznosi opšti stav o temi razgovora, zatim

materijalne podatke značajne za temu a potom sledi pitanje/pitanja kao i u nekim

slučajevima oslovljavanje IE-a sa obrazloženjem zašto je pogodna ličnost da govori

o temi. To je praksa IR u ovom materijalu, ali ona može biti različita, što zavisi od

tipa intervjua, ličnosti IR, ličnosti IE i teme o kojoj se govori.

Uputstvo za praksu:

• intervju bi trebalo uvek da otvore novinari.

193

• Ukoliko se intervju emituje “u živo” novinari ga otvaraju komunikativnim činom

pozdravljanja, zatim prelaze na pravu temu intervjua; ukoliko je unapred snimljen,

novinari intervju otvaraju pitanjem sa obrazloženjem u kojem se sadrže podaci o

pravoj temi intervjua.

Zatvaranje intervjua

Zatvaranje intervjua se pokazalo kao složen zadatak. Kada smatra da bi

intervju trebalo privesti kraju jer vreme ističe, IR brzo organizuje svoj red govorenja

i izabere strategiju kojom će uspešno savladati nekoliko teškoća, pri čemu se

postavljaju mnogobrojna pitanja koja bi trebalo razrešiti. Izdvajamo nekoliko:

a) Kako prepoznati da je IE zaokružio temu i završio svoj red govorenja?

b) Kako prekinuti IE-a, iako još nije zaokružio svoj red govorenja, a vreme ističe ili

odgovor nije za auditorijum dovoljno interesantan?

c) Kako zatvoriti intervju u vremenu koje je unapred određeno za njegovo trajanje, a

tema još nije potpuno iscrpena?

I Najčešće primenjivana strategija je da IR formira prvi deo lako prepoznatljivog

blizanačkog para tipa zahvaljivanja:

Primer 56 Ir IR: "-Vaše visokopreosveštenstvo , <gospodine I> , hvala Vam na razgovoru i na intervjuu -koji ste dali za Radio Novi Sad." IE: "-Nema na čemu ."

194

Da podsetimo na već rečeno u uvodu. Blizanački par tipa zahvaljivanje, ima

sledeće osobine:

1) različiti govornici proizvode iskaze (IR/IE);

2) zahvaljivanje i primanje zahvaljivanja tj. odgovor na zahvaljivanje iskazuje se

uobičajenim stereotipnim frazama (IR:"-hvala Vam" // IE:"-Nema na čemu");

3) blizanačka pozicija komponenata iskaza, čvrsto vezani iskazi jedan za drugi;

4) postoji unapred utvrđeni redosled govorenja (drugi -IE- obavezno/ "Nema na čemu"/

ide posle prvog-IR-/ "hvala Vam");

5) diskriminativni odnos (prvi određuje selekciju drugog/ na zahvaljivanje IR-a ide

odgovor IE-a).

II IR može da proizvede pre-zatvaranje, to jest da u poslednjem pitanju najavi

zatvaranje. Dve su mogućnosti: (a) bez uvođenja nove teme i (b) sa uvođenjem nove

teme.

(a) Pre-zatvaranje bez uvođenja nove teme

Primer 57 V

IR: "-Y I na kraju u ovo predprazničko veče naše misli su okrenute ka na/ka centralnom hrišćanskom prazniku *Božiću*. -Misleći na *taj* praznik e' kakvu poruku nam možete .. reći ?"

Pre-zatvaranjem IR sugeriše IE-u da sledi zadnji red govorenja i da u okviru njega

privede kraju temu; sugeriše IE-u da više nema uvođenja nove teme; sugeriše i

slušaocima da će intervju uskoro biti završen.

b)Pre-zatvaranje sa uvođenjem nove teme

195

Primer 58 I1

IR: "-Gospodine Episkope, na kraju ovog razgovora čestitamo Vam predstojeći *najveći* hrišćanski praznik Uskrs. IE: "-Hvala najlepše.. na ljubaznoj čestitki -Y ja Vama Y uzvraćam želj//željama -Y pa koristim ovu.. blagodatnu priliku razgovora sa Vama .. uoči .. najvećih hrišćanskih praznika -Y da uputim uskršnju čestitku svim ..slušaocima radio Novog Sada (mljacka) pravoslavnima -koji.. božić//uskršnje praznike veoma očekuju - a i rimokatolicima koji ih upravo već proslavljaju. .. -Dozvolićete mi da umesto svojim *** rečima iskažem nekoliko misli rečima poslanice čitavog našeg Svetog arhijerejskog sabora -čiji sam i sam potpisnik - Y te u svakom slučaju izražavaju i moje uskršnje misli i uskršnja osećanja. -U evanđeljskom živom predanju , -veli se u poslanici .. pravoslavne crkve, -mi smo se sada spremali tokom četrdesetodnevnog perioda posta Y postom i molitvom za spasonosno stradanje i svesveto vaskrsenje Hristovo , -e da bismo se kao živi članovi crkve bogočovečanske Y dostojnije Boga i čoveka pripravili za krsnovaskrsnu pashu Hristovu, za vaskrsenje Hristovo i *naše* .. -koje nadalje svenarodno i svecrkveno slavimo tokom svete pedesetice, od Vaskrsa do Duhova, a zatim i svake nedelje tokom godine. -Y Ovi vaskršnji prolećni dani jesu bogomdani dani i za pokajanje i za praštanje, za moralno očišćenje od greha, za duhovno preporođenje, za hrišćansko i ljudsko izmirenje sa Bogom.. i sa braćom svojom, ljudima na zemlji. -Vaskrs je izvor i zalog naše radosti u tuzi, naše nade u beznađu, pravog izlaza u svakom bezizlazu istinskog oslobođenja u svakovrsnom ropstvu, -a našem narodu draga braćo i sestre.. danas je toliko potrebno pokajanje i preporođenje, oslobođenje i izmirenje, - potrebno nam je svima i lično i svenarodno spasenje. -To spasenje(guta) krstom i vaskrsenjem Hristovim *već* postignuto i darovano svima -koji ga verom i ljubavlju primaju - ja želim i svima -koji nas u ovom trenutku slušaju i svim ljudima dobre volje .. uz tradicionalni uskršnji pozdrav 'Hristos Vaskrse Vaistinu Vaskrse'. " Spiker: "-Y U proteklih dvadesetak minuta emitovali smo intervju sa episkopom b. dr I. B . -Y A napominjemo Vam -da možete od ponoći na ovim istim talasima pratiti direktan prenos uskršnjeg jutrenja -Y koji će služiti episkop b. dr I. B. "

Načini zatvaranja intervjua proizilaze iz toka konverzacije. “Nova” tema, koja

ne bi smela da se uvodi u poslednjem redu govorenja ipak može da uđe u zatvaranje,

smatra Schegloff (1973, 319), jedino ukoliko je u vezi sa starom, ili ako se prirodno

nadovezuje na staru. Takav je primer 58 I1 u kojem, nakon IR-ove čestitke za

196

predstojeći praznik, IE, pošto se (očekivano) kratko, učtivo zahvalio, koristi se

dodatno prilikom za obraćanje auditorijumu sa čestitkom za praznik.

Pravi zatvarajući red govorenja u ovom primeru proizvodi spiker.

Spiker odjavljuje intervju imenujući IE-a i istovremeno najavljuje događaj čijim

povodom je intervju i emitovan. Spiker u odjavi reklamira i medij koji je emitovao

intervju, što je česta praksa.

III Spikerska odjava, kao pravi zatvarajući red govorenja (kao u primeru 58 I1), ima

tri važna zadatka: da imenuje IE-a, da navede povod razgovora i da reklamira medij.

Cilj je da auditorijum zainteresovan za događaj i dalje ostane na istim talasima jer mu

se nudi informacija o drugim emisijama istog programa u kojima će se o događaju

nadalje govoriti.

IV Poslednjim redom govorenja IE-a, koji nije drugi deo blizanačkog para tipa

zahvaljivanje, intervju se može završiti kada je unapred snimljen.

Primer 59 I

IR: "- Kada .. ste spomenuli .. skori skup svih pravoslavnih -da li ste tada mislili na Vaseljenski sabor -s obzirom da se oni dosta .. *retko* održavaju?

IE: "-Y.. To neće biti svakako Vaseljenski sabor, -Vaseljenski sabor .. je dogadjaj -koji se mora brižljivo .. pripremiti «i duhovno «i organizaciono -«i .. nije * jednostavno* -da on bude sazvan .. -prošli su «već mnogi vekovi od vremena poslednjeg Vaseljenskog sabora .. -Y no u svakom slučaju «i .. *ovakav* skromni sastanak poglavara pomesnih <pravoslavnih crkava> Y biće .. jedna *mikrografija* Vaseljenskog sabora, -biće dakle, jedan .. *akt* «ili manifestacija saborne prirode crkve,

197

-«jer .. ta *saborna* priroda crkve se manifestuje *neprekidno* u njenom životu .. «a ne samo na vaseljenskim saborima, <vaseljenski sabori su samo> *izuzetni* .. blagodatni, *vrhunski* ..*izlivi* tog duha sabornosti - kojim crkva inače živi -«i dela *svakodnevno*, faktički, -tako da .. ćemo biti na tom putu -«i *možda* će «i to .. biti jedna od .. faza pripreme za vaseljenski sabor."

IE, u ovakvom zatvaranju intervjua, ne mora da zna da je to kraj intervjua, jer

IR tek u montaži može da odluči na kojem mestu će intervju skraćivanjem završiti.

Intervju može i bez skraćivanja da se završi poslednjim redom govorenja IE

bez posebno organizovanog zatvaranja. IE može smatrati temu iscrpljenom i

zaokružiti je, ne uvodeći u konverzaciju nove elemente relevantne za temu i ne

otvarajući novu temu. Jednostavnim prestankom govorenja IE intervju se zatvara.

Ovu mogućnost predviđa i Schegloff (1973,295). Mesto reda govorenja kojim se

intervju zatvara u okviru celokupnog komunikativnog događaja, opredeljuje njegovu

funkciju. Pošto je mesto IE-ovog reda govorenja u primeru 59 I poslednje u

navedenom intervjuu, jasno je da se njim konverzacija zatvara.

U analiziranom materijalu poslednjim redom govorenja IE-a, bez pre-

zatvaranja i blizanačkog para zahvaljivanja zatvorena su 4 intervjua.

Intervjui u analiziranom materijalu zatvoreni su na četiri načina: blizanačkim

parom tipa zahvaljivanje/odgovor, pre-zatvaranjem IR-a, spikerskom odjavom i

poslednjim redom govorenja IE ne markiranim kao zatvarajući red govorenja.

Uputstvo za praksu:

• zatvaranje intervjua prepoznatljivo je i sagovornicima i slušaocima.

• Novinari bi trebalo u pre-zatvaranju da nagoveste sagovornicima da je njihov

sledeći odgovor poslednja prilika da kažu ono što smatraju najbitnijim i time

zaključe intervju.

Comment [MN1]:

198

• Pre-zatvarnje je neophodno u dugim intervjuima.

• Blizanački par tipa zahvaljivanje je veoma pogodan način pravog zatvaranja

intervjua.

Oslovljavanje IE-a

Oslovljavanje je uslovljeno kulturno, socijalno, statusno, polno, rasno, verski,

ali i komunikativnom situacijom. Izbor načina oslovljavanja je jedan od pokazatelja

mesta pojedinca u društvu, signal društvene prisnosti ili distanciranja (Kristal,

1996/1987/44), a u institucionalnoj komunikaciji jasno ukazuje na

podređeni/nadređeni položaj sagovornika, kao i na (ne) uvažavanje sagovornika.

Konstantan je u mnogim jezicima skup termina i skup odgovarajućih društvernih

kategorija. Menjaju se, navodi Del Hajmz (1980/1974/ 270), odnosno suprotstavljaju

se njihovi međusobni odnosi, što podrazumeva postojanje pravila i postupaka za

pripisivanje termina društvenim kategorijama pri obraćanju, odnosno oslovljavanju.

Da bi se uočili i analizirali načini oslovljavanja u nekoj komunikativnoj

situaciji valja, pre svega, imati u vidu kontekste u kojima se određena konverzacija

odvija. Medijski intervju je pre svega institucionalna komunikacija, stoga se očekuje

da je i način oslovljavanja učesnika formalan (služben), javan, odnosno prikladan tipu

konverzacije (termini Del Hajmza, 268) i posebno njenoj temi - verski sadržaji.

Primer 60 I

IR:

"-Gospodin .. B. (prezime), Episkop B. (geografska odrednica)"

Primer 61 I1

IR:

199

"gospodine.. episkope"

Primer 62 I1

IR:

" episkop B. (geografska odrednica) dr I(monaško ime) B(građanslo prezime)

Primer 63 P2

IR:

" oca P (monaško ime)"

Primer 64 Ir

IR:

" Vaše visokopreosveštenstvo , <gospodine I (monaško ime)"

Primer 65 K

IR:

" Profesore K (građansko prezime)"

Primer 66 K

IR:

" po Vama kao svešteniku i pravoslavnom teologu"

Primeri od 60 I do 66K čine inventar mogućnosti oslovljavanja verskih

velikodostojnika SPC u analiziranom materijalu. Navedeno nije potpun spisak već

samo varijante koje se nalaze u analiziranom korpusu.

IR može osloviti IE direktno, ili indirekto uz navođenje osim lične, ili prisvojne

zamenice 2. lica množine, još jednog od sledećih elemenata značajnih za određivanje

200

statusa velikodostojnika SPC: naslov49, zvanje, akademska titula, znak poštovanja, ime

monaško, ili građansko, prezime građansko.

Znanje o hijerarhiji verskih službenika u SPC, pa tako i termina za njihovo

usmeno i pismeno oslovljavanje, nije podrazumevano kod novinara, jer o tome poratne

generacije nisu imale priliku da uče (u školi kroz nastavu katehizma koja je ukinuta

nakon Drugog svetskog rata), ili pročitaju (u ne verskim medijima koji su do sredine

osamdesetih retko saopštavali o verskim događajima), već se sami moraju pripremati.

Trebalo bi naglasiti da unutar SPC nema utvrđenog, standardizovanog i

napisanog protokola koji bi sadržao modele oslovljavanja verskih službenika

međusobo u odnosu na hijerarhiju s jedne strane i običnih ljudi (laika) prema verskim

službenicima na različitim nivoima s druge strane. Oslovljava se po običaju50.

U svakodnevnom razgovoru laika i verske osobe, oslovljavanje verskih

službenika je potpuno pojednostavljeno i ukazuje na pretpostavljenu bliskost

sagovornika ("oče" ili "o če proto") koju verske osobe inače neguju, posebno one najniže

u hijerarhiji. Međutim trebalo bi imati u vidu da laici uglavnom i nemaju priliku da

budu u kontaktu sa verskim službenikom koji je viši u hijerarhiji od njihovog paroha sa

kojim se dobro poznaju.

Ponekad, u zavisnosti od komunikativne situacije, upotrebljava se i "pope" što u

određenim prilikama može imati pežorativnu konotaciju. Oslovljavanje bez znakova

poštovanja nasleđeno je iz vremena (1945-1989), kada je pripadnost verskoj zajednici

49 Termin je preuzet iz crkvene prakse, ozna čava honorifik (pre časni, visokopreosve ćeni...). 50 Postoje samo: pravilnik o odlikovanjima (interni d okument SPC), zatim knjiga "Crkvena parohijska administracija" p rotojereja @. M. Marinkovi ća (1960) u okviru koje su i uputstva za koresponden ciju. Deo podataka je predo čen i u zborniku radova sa savetovanja održanog 1995. godine u Novom Sadu “Osnovni principi prevo đenja religijske terminologije” u kojem se razmatra i ova problemati ka, ali sa stanovišta prevo đenja, a ne interakcijske komunikacije u medijima.

201

smatrano “moralno-politički nepodobnim” ponašanjem, pa je tako i način oslovljavanja

verskih službenika trebalo da ukaže na njihov nizak društveni status.

Sa promenama krajem osamdesetih, verski službenici su naglo iz privatne ušli u

javnu sferu društveno-političkog života. Njihov društveni status se znatno poboljšao.

Rezultat je i promena u načinu oslovljavanja. Uvode se izrazi poštovanja u

oslovljavanju verskih službenika (posebno u javnoj komunikaciji i medijima) na način

uobičajen u verskoj komunikaciji.

Tada, na početku otvaranja verskih zajednica prema medijima, učesnici u

javnoj komunikaciji sa verskim služebnicima, posebno novinari, imali su poteškoća jer

nisu postojala pisana pravila o načinu njihovog oslovljavanja, pa su sami novinari

nedoumicu rešavli na razne načine. Za potrebe ovog rada anketirano je 8 novinarki i

novinara (Ekspres Politika, Naša Borba, TV Studio B, RNS, TANJUG) koji nekoliko

godina prate kontinuirano delovanje verskih zajednica u Srbiji (neki još od 1989. a neki

od 1994. godine). Anketa je sadržala samo jedno pitanje: "Kako ste saznali na koji način

da se obraćate verskim službenicima SPC?" U uputstvu za anketu, ponuđene su sledeće

varijante kao odgovor: iz novina, čula/o u crkvi, raspitala/o se kod službenika crkvene

administracije, čula/o od koleginica/ga novinara, pročitala/o u stručnim/verskim

knjigama, pročitala/o u verskoj štampi. Napomenuto je da se više od jedne može

zaokruži:

Izvor Iz novina Čula/o u crkvi Raspitala/o se kod službenika crkvene administracije

Čula/o od koleginica/ga novinara

Pročitala/o u stručnim knjigama

Pročitala/o u verskoj štampi

Broj 1 2 3 5 / 1

Tabela 8: Rezultati ankete o izvoru informisanja o načinu oslovljavanja verskih službenika

202

Anketirani su, kao najčešći izvor informacija o modelu oslovljavanja verskih

službenika, naveli stečeno iskustvo drugih kolega/nica (5). To je sekundarni, nedovoljno

pouzdan izvor. Ovu mogućnost naveli su anketirani koji su verske zajednice počeli da

prate pošto je već postojala ekipa stalnih izveštača za verska pitanja u masovnim

medijima.

Mnogo pouzdaniji izvor za anketirane su službenici verske administracije (3),

drugi po učestanosti upotrebe. Ovaj odgovor su naveli anketirani, prvi stalni izveštači

iz Patrijaršije51.

Iz ovog kratkog pregleda, mogućnosti da se dođe do informacije na koji način

novinari saznaju o načinima oslovljavanja verskih službenika u SPC, može se razumeti

da je oslovljavanje, pre pitanje ubeđivačke strategije govornika, nego što je poštovanje

utvrđenih, standardizovanih, propisanih, uobičajenih načina. Oslovljavajući verskog

velikodostojnika, novinari mu pridaju značaj ili kao kompetentnom sa naučne strane

(akademska titula), ili duhovne (zvanje: episkop, patrijarh), ili sa obe podjednako

(Savić,1996), ili žele da istaknu visok društveni status sagovornika, oslovljavajući ga sa

naglašenim znacima poštovanja. Koristeći ovaj poslednji obrazac, IR istovremeno želi

da ukaže slušaocima da je dobro obavešten i kompetentan za oblast u okviru koje pravi

intervju ("visokopreosvećeni gospodine", "vaša svetosti") što je ujedno obrazac

slušaocima kako se oslovljavaju verske osobe.

Institucionalna komunikacija, kako je navedeno, nameće službenu formu u

oslovljavanju. Osim toga, emisije u kojima se objavljuju religijski sadržaji su

informativno-političkog i obrazovnog karaktera, teme o kojima u medijskim

intervjuima razgovaraju verski službenici i novinari su “ozbiljne”, status medija u

203

kojima se objavljuju verski sadržaji su visoko društveno vrednovani na osnovu kvaliteta

uređivačke politike što znači da izostaju takozvani “lakši sadržaji” (zabavni program),

posebno kad je u pitanju religija. To sve doprinosi i službenoj formi u oslovljavanju.

Insistiranje na verskim zvanjima, akademskim titulama, izrazima poštovanja i

“naslovima” ("gospodin", "visokopreosvećeni") trebalo bi da ukažu na nov, visok

društveni status Božijeg izaslanika u laičkoj državi demokratičnije, otvorenije političke

orijentacije.

IR je u analiziranom korpusu upotrebljava nekoliko strategija u oslovljavanju

IE.

Intervju Komunikativni čin (pitanje, čestitka, odjava, zahvalji-vanje)

Lična zamenica (Vi)

Naslov (svetost, visokopre-osvećeni..)

Zvanje (episkop, patrijarh)

Akadem-ska titula (mr,dr, profesor)

Izraz poštovanja (gospodin)

Ime Prezime

I 1. - - + - + + - I1 2. - - + - + - - I1 4. čestitka - - + - + - - I1 spikerska

odjava

- - + + - + +

I2 1. - - + - + - - I4 1. - - + - + + + P2 1. - - + - - + - L 1. - - + - - - - L 2. - - + - - - - L 3. - - + - + - - L 5.zahvalji-

vanje - - + - + - -

J 4.zahvalji-vanje

- - - - + + -

V 1. - - + - + + - V 6.zahva-

ljivanje - - + - + - -

K 1. - - - - + - + K 5. + - + + - - - K 6.česti- - - - + - - +

51 Krajem osamdesetih i po četkom devedesetih godina kada se crkva, pre svega SPC, potpuno otvorila prema medijima spontano se oformila grupa stalnih izvešta ča iz beogradske Patrijaršije koju su činili novinari: TANJUG-a, Politike, Ekspres politike, Borbe, Radio Novog Sada, Radio Beograda i NTV Studio B.

204

tka zahvaljiv-anje

Ir 1. - + - - + + - Ir 15.zahva-

ljivanje + + - - + + -

Tabela 9: Načini oslovljavanja verske osobe IE-a na radiju RNS

Najfrekventnija (36,84%) kombinacija je izraz poštovanja ("gospodin") +

zvanje (“episkop”, “patrijarh”) što je kombinacija svetovnog i verskog. Trebalo bi

navesti da je u vreme snimanja intervjua tek počeo proces vraćanja izraza poštovanja

(gospodin, gospođa) u javnu komunikaciju uopšte. Od Drugog svetskog rata do kraja

osamedesetih, u institucionalnoj komunikaciji uglavnom je u upotrebi “drug”,

“drugarica”, u privatnoj se osim takvog načina sreće sporadično i “gospodin”,

“gospođa”. Međutim, u oslovljavanju, verski službenici su sve vreme zadržali (kako

u javnoj tako i u privatnoj komunikaciji) izraze poštovanja (gospodin, gospođa) i kao

deo uobičajene prakse, preneli je u medijsku situaciju.

Kada se navodi ime IE-a, frekventnije je samo monaško ime (31,57%) nego

samo građansko prezime (10,52%). Navođenje monaškog ili ličnog imena i

građanskog prezimena zajedno takođe je retko u oslovljavanju (10,52%).

Ovo zato što je uobičajeno da monasi u hrišćanstvu dobijaju novo ime

svetitelja/mučenika kada se zarede. Građanskim prezimenom uz monaško ime

oslovljavaju se retko, samo u slučajevima kada je značajno da se izbegne moguća

zabuna. Svi intervjuisani u analiziranom materijalu, sem jednog, su monasi i to

objašnjava što je u obraćanju IE-u upotrebljeno tri puta više monaško ime nego

građansko prezime.

205

Ispred monaškog imena dosledno je navođeno zvanje kojim se određuje status

intervjuisanog u verskoj zajednici (episkop, patrijarh, mitropolit). Uz zvanje

“episkop” u 3 slučaja je navedeno i ime oblasti (geografska odrednica) kojom episkop

administrira, u 6

slučajeva nije

navedena. IR

pojednostavljuje

oslovljavanje

izostavljanjem

geografske odrednice

kada je značajnije

zvanje IE nego

oblasti kojom administrira. Često to čini na kraju intervjua u komunikativnom činu

zahvaljivanja kada slušalaoci već imaju informaciju o administrativnom području

(primer 67I1).

Primeru 67 I1

IE:

" - Gospodine episkope, na kraju ovog intervjua (...)"

Geografsku odrednicu IR navodi uz zvanje kada u otvaranju intervjua daje sve

podatke o IE.

Primer 68 I

IR:

"-Gospodin .. B (prezime), Episkop B (geografska odrednica) *učestvovao* je u većini ovih susretanja"

Trebalo bi napomenuti da verski službenik u SPC može imati zvanje episkopa, ali da

mu istovremeno nije dodeljena i eparhija na administriranje. Stoga se IR trudi da u

samo li~no ime31.57%

samo prezime10.52%

ostalo47.39%

ime i prezime10.52%

samo li~no ime samo prezime ime i prezime ostalo

Grafikon 6: Oslovljavanje IE-a u odnosu na ime i prezime.

206

otvaranju intervjua uz navođenje zvanja naglasi i geografsku odrednicu područja

kojim IE administrira, jer se time ukazuje na službenu moć koju ima u datoj

geografskoj oblasti.

IR navodi geografsku odrednicu uz zvanje i u slučajevima kada je tema

intervjua vezana za to područje i time ukazuje slušaocima da je sagovornik

kompetentna i odgovorna ličnost za datu temu.

Primer 69 V

IR:

"-- Sa dolaskom .. gospodina V (monaško ime) za .. episkopa S (geografska odrednica) .. naglo je .. krenula obnova Fruškogorskih *manastira*.

Znači, nije bilo koji episkop SPC u pitanju već onaj koji administrira krajem o kojem

je reč u intervjuu.

Mada su neki verski poglavari imali istovremeno i akademsku titulu

(profesor, doktor, magistar), IR nije smatrala da ih pored verskih zvanja treba posebno

pominjati u ovoj vrsti radio intervjua namenjenoj opšem auditorijumu. Izuzetak je IR

učinila samo u dva slučaja i to kada je IE-ov naučni rang znatno viši od onog u

verskoj zajednici i kada je za sadržaj intervjua (naučna diskusija o teološkom i

laičkom smislu Božića: kao što je slučaj u primeru 70 K) mnogo značajnija IE-ova

akademska kompetentnost/profesor teološkog fakulteta.

Primer 70 K

IR: "- Profesore K (građansko prezime) čestitamo Vam predstojeći praznik"

Utvrđeno je i za pravoslavne verske časopise koji izlaze u Vojvodini, da su

verska zvanja frekventnije navođena od akademskih titula (Savić, 1996), ukoliko

207

jedna ista osoba ima i versko zvanje i svetovnu titulu od komunikativne situacije

zavisi koja će se mogućnost iskoristiti. Može se pretpostaviti da će se oslovljavati

onom koja je najveća jer ima veću ubeđivačku moć.

IR se koristila i indirektnim oslovljavanjem IE-a. Ovi primeri nisu uvršteni u

tabelu 9 stoga što nema direktnog oslovljavanja iako se IR obraća IE-u. To čini na

posredan način, navodeći, kao što je to slučaj u primeru 71 L, mesto gde IE služi i

administrira.

Primer 71 L

IR:

" -U Vašem episkopatu besni rat."

Na ovaj način IR preuzima strategiju koju upotrebljava IE kada sebe poistovećuje sa

funkcijom koju obavlja, odnosno teritorijom kojom upravlja (episkopat, parohija).

Primer 72 L

IE:

" ja sam veoma tužan i žalostan kao .. episkop O. (geografska odrednica) "

Ovo je lep primer ličnog osećanja, ali to ima za cilj isticanje u prvi plan javne

funkcije koju sagovornik obavlja i zaklanjanje iza autoriteta institucije koju

predstavlja, u ovom slučaju crkve.

I drugi istraživači imaju sličan nalaz - IE u medijskim intervjuima (osim

onim zabavnog tipa) ne govori kao privatna ličnost već kao nosilac određene

funkcije (Jucker, 1986, 10; Drew i Heritage,1992, 30).

208

Druga mogućnost je da IR, (primer 73V), posebno naglašavajući li čnu

zamenicu "Vi", obraćajući se IE-u, oslovljavajući ga posredno, sugeriše u stvari

slušaocima da je IE episkop navedene eparhije.

Primer 73 V IR: " -Odak/Otkad ste *Vi* došli u S. (geografska odrednica) eparhiju i monaštvo se umnožilo."

Način oslovljavanja tokom intervjua ukazuje slušaocima radija na stepen

saradnje, poznatosti i empatisanja IR prema IE-u. “U situacijama kad čovek teži ka

tome da zadrži službeni, zvaničan, maksimalno uzdržan i objektivan ton informisanja,

on čak i bliske mu ljude pominje po titulama koje ovi nose, odnosno po društvenim

ulogama koje su im dodeljene, i po prezimenu, nikako samo po imenu, a pogotovo ne

po nadimku” (M. Ivić, 1987,45). Medijski intervju je institucionalna interakcija

između IR i IE i uobičajeno je službeno oslovljavanje. Međutim i u tim situacijama

IR može više, ili manje da empatiše sa IE-om i to se ogleda u stepenu intimizacije u

oslovljavanju. Koliko će empatisati zavisi od više faktora: (a) od ličnosti IE-a; (b) od

dužine intervjua; (c) od distance/ili poznatosti IR i IE ; (d) od mesta pitanja u

intervjua u okviru kojeg IR oslovljava IE.

(a) Ličnost IE-a: intervjuisani su različite osobe neki insistiraju na izraženom

institucionalnom okviru intervjua i zahtevaju oslovljavanje koje će to odražavati.

Drugi su skloni opuštenijem razgovoru koji zahteva i drugačiji način oslovljavanja sa

više intimnosti. Funkcija koju u društveno-političkom i javnom životu obavlja IE

određuje način ponašanja IR prema njemu/njoj, time i način oslovljavanja. U

intervjuu sa verskim službenikom ne očekuje se da bude intimnijeg oslovljavanja i

posebno izražene empatije, što potvrđuje i analizirani materijal. Nasuprot tome, u

209

intervjuu sa estradnom zvezdom, ili u dečijem kvizu, oslovljavanje će odražavati

intimnost. Učesnici će se obraćati jedni drugima ličnim imenom ili nadimkom.

(b) Dužina intervjua: U kratkim intervjuima IR nema vremena da, gradeći intervju u

interakciji sa IE, izgradi i njihov međusobni odnos koji bi se mogao ogledati u

oslovljavanju (odražava veći, ili manji stepen empatisanja). Duži intervjui pružaju

takvu mogućnost učesnicima.

U analiziranom materijalu svi intervjui su duži, tako da je postojala

mogućnost da tokom intervjua stepen empatisanja među učesnicima bude različit (up.

primer 78 K a,b,c).

(c) Distanca/ ili poznatost IR i IE: ukoliko je IR po novinarskom zadatku više puta

intervjuisao/la IE tada je način oslovljavanja intimniji. U analiziranom materijalu sa

nekoliko intervjuisanih IR je razgovarala često. To je doprinelo, bez obzira na temu,

dužinu i ličnost intervjuisanog, kao i zahtev da se medijski intervju odvija u okvirima

institucionalne komunikacije, da im se u komunikativnom činu zahvaljivanja obrati

sa više intimizacije u oslovljavanju.

Primer 74 J

IR:

" Gospodine J(monaško ime), puno Vam hvala."

Empatija je veća ukoliko se IR direktno obraća IE-u, na primer imperativom bez

prethodnog imenovanja IE-a (Grafikon 7: na brojevnoj osi empatija 10), ili imenujući

ga ličnim imenom (na brojevnoj osi empatija 9) što je slučaj u primeru 74 J uzetom iz

intervjua koji traje samo 4 minuta. Prethodni mnogobrojni susreti IR sa IE-om

doprineli su da IR ovako postupi.

210

(d) Mesto pitanja u intervjuu u okviru kojeg IR oslovljava IE: empatisanje IR sa IE

koje se ogleda u stepenu intimizacije u oslovljavanju menja se tokom intervjua od

otvaranja ka zatvaranju.

Na početku intervjua ona je najslabija. Tada IR ima zadatak da auditorijumu

predstavi IE ukazujući mu poštovanje i na taj nači ističući njegov društveni status.

Primer 75Ir IR: "- Vaše visokopreosveštenstvo gospodine Ir.."

IR je u oslovljavanju upotrebla prisvojnu zamenicu 2. lica množine “Vaš“ i naziv

(“visokopreosveštenstvo” ) i znak poštovanja (“gospodine”) empatija je slaba (na brojevnoj

osi empatija 4).

Empatija je još slabija ukoliko se IR otvarajući intervju obraća IE-u

indirektno (na brojevnoj osi empatija 1).

Primer 76V

IR:

"- Sa dolaskom .. gospodina V(monaško ime). za .. episkopa s(geografska odrednica). .."

Ukoliko se IR, otvarajući intervju obraća IE-u genitivom (M. Ivić, 1987,46),

empatija je takođe mala (na brojevnoj osi empatija 3).

Primer 77 P2

IR: "- Zamolili bismo oca P. e'

211

-da nam kaže nešto o *smislu* Božića , "

U toku samog intervjua IR može da menja empatijski odnos sa IE.

Primer 78 K

(a) IR (prvo pitanje): "-*Gospodine K(građansko prezime) * (...)" (b) IR (drugo pitanje): "-Y Kako Vi *iščitavate* (...)" (c) IR (četvrto pitanje): - Povucite nam paralele - molim Vas?

U primeru 78 K (a,b,c) može se uočiti kako IR menja strategiju oslovljavanja u toku

16-ominutnog intervjua. Počinje od nižeg stepena empatisanja u otvaranju intervjua

kada je oslovljavanje potpuno u funkciji institucionalne komunikacije (78 K a: na

brojevnoj osi empatija 8); u drugom pitanju nastavlja intimnije sa direktnim

obraćanjem ličnom zamenicom “Vi”, ali bez oslovljavanja, (78 K c); da bi upotrebila

visok stepen empatije, u četvrtom, od šest pitanja (78 K c: na brojevnoj osi empatija

10), kada se IR obraća IE-u ublaženim imperativom.

Kada zatvara intervju IR se odlučuje da oslovljavanju opet da službenu

formu sa manje empatisanja (na brojevnoj osi empatija 7) jer je to prilika da na kraju

podseti slušaoce ko je bio sagovornik, navodeći njegovo prezime, ili titulu, ili

funkciju koju obavlja u javnom životu.

Primer 79 V

IR:

"-Gospodine episkope, hvala Vam na razgovoru."

212

U spikerovom službenom oslovljavanju IE-a nema empatije (na brojevnoj osi

empatija 0).

Primer 80 I1 IR: "-Y U proteklih dvadesetak minuta emitovali smo intervju sa episkopom b.(geografska odrednica) dr I.(monaško ime) B (građansko prezime)."

U spikerskoj odjavi, za razliku od različitih tipova oslovljavanja koje

upotrebljavaju novinari u zavisnosti od cilja koji žele da ostvare, navodi se i versko

zvanje i akademska titula i ime i prezime IE-a kao i znak poštovanja, ponekad i

naslov. Spikerska odjava je uvek institucionalizovana. Spiker govori u ime institucije,

zvaničnim, službenim, birokratizovanim stilom, direktno auditorijumu. U spikerskoj

odjavi nikada se ne sažima funkcija, znaci poštovanja, naslov, titula IE, ili daje kraća

varijanta imena i prezimena, nadimak. Spikeri u odjavi o IE-u govore uvek sa

distance kao o nekome ko nije tu prisutan. Najčešće odjavljuju snimljene intervjue,

što znači da zaista nedostaje fizička prisutnost IE-a u studiju. Međutim, vremenska

distanca između emitovanog intervjua i odjave je neznatna, tako da su, nakon

itervjua, slušaoci još pod utiskom rečenog i za njih je IE “prisutan”. Spikerska odjava

svojom institucionalnošću naglo prekida emocionalno-kognitivnu vezu između

slušaoca i IE-a uspostavljenu u toku dobro medijski organizovanog intervjua koja

traje još neko vreme nakon njegovog završetka. Spikerska odjava ima funkciju da

stavi “tačku” na protekli medijski sadržaj i skrene pažnju slušaocima na sam medij i

sadržaje koji dolaze.

0 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10

S:"emitovali smo intervju sa

IR: "..od dolaska gospodina

IR:"Gospodin B., episkop b."

IR:"zamolili bismo oca P. ..."

IR:"Vaše visokopreosveštens

IR:"Visokopreosveće

IR:"Preosvećeni"

IR:" Gospodine episkope"

IR:"Gospodine K." (prezime)

IR:"Gospodine J. " (ime)

IR:"Povucite nam paralele,

213

episkopom b.dr I. B."

V. episkopa s."

tvo gospodine Ir.."

ni gospodine Ir."

molim Vas"

Grafikon 7: Brojevna osa: Oslovljavanje IE -a u odnosu na empatiju IR prema IE-u u analiziranom materijalu. Nema empatije =0, maksimalna empatija IR prema IE = 10.

Mesto kada u toku intervjua IR oslovljava IE: u analiziranom materijalu u

60% slučajeva IR imenuje IE u otvaranju intervjua od toga u 30% slučajeva IR

počinje intervju imenovanjem IE-a. Uobičajeno je da na početku intervjua IR

predstavi sagovornika i objasni zašto je upravo ta ličnost odabrana za intervju. Tu

ulogu IR može da prepusti i spikeru/spikerki koji najavljuju intervju u okviru neke

emisije, ili šire programske jedinice. Intervju bez najave i predstavljanja sagovornika

ne može da počne. Nema anonimnih intervjua. Ukoliko IR želi da zaštiti ličnost IE-a

iz nekih veoma bitnih razloga, može da upotrebi pseudonim, ili na posredan način da

oslovi IE uz objašnjenje zašto je izabrao takav način, ali, osim u anketi koja nije pravi

intervju, ne može da počne bez oslovljavanja.

U 60% slučajeva IR imenuje IE u zatvaranju intervjua. IR može, ali ne mora,

na kraju intervjua da se zahvali sagovorniku i pritom da ga oslovi. Uobičajeno je ako

se već zahvali da i oslovi IE-a. U snimljenim i naknadno montiranim intervjuima,

ukoliko je važno uštedeti vreme, zahvaljivanje sa oslovljavanjem izbacuje se u

montaži.

Samo u 6,25% slučajeva IR imenuje IE u pitanjima u toku intervjua koja ne

otavaraju niti zatvaraju intervju. U svim ovim slučajevima IR je tada menjala temu

(otvarao novu temu) u intervjuu. Ukoliko intervju sadrži više tema i traje duže,

uobičajeno je da pri promeni teme prilikom postavljanja pitanja IR oslovi IE kako bi

podsetio slušaoce na identitet sagovornika, a onima koji su se kasnije uključili u

program pružio tu informaciju.

214

Uputstvo za praksu: • Novinari radija bi trebalo sagovornike da oslovljavaju što preciznije u otvaranju i

zatvaranju intervjua, i, ukoliko je intervju duži, na početku svake nove teme kako

bi podsetili slušaoce i dali priliku onima koji su se u emisiju uključili kasnije da

saznaju osnovne podatke o sagovornicima.

• U informativno-političkim, obrazovnim, naučnim emisijama koje obrađuju

“ozbiljne” teme, novinari ne bi trebalo da intimiziraju sa sagovornicima i

oslovljavaju ih na načine primerene razgovornom jeziku neinstitucionalnog tipa

(sa “ti”, nadimkom, nego ličnim imenom).

• Posebnu pažnju novinari bi trebalo da obrate na oslovljavanje verskih službenika

pošto se načini razlikuju od laičkog oslovljavanja.

1oslovljavanje

IE uotvaranjuintervjua

oslovljavanjeIE u

zatvaranjuintervjua

oslovljavanjeIE u tokuintervjua

6.25

60

60

0

10

20

30

40

50

60

1oslovljavanje

IE uotvaranjuintervjua

oslovljavanjeIE u

zatvaranjuintervjua

oslovljavanjeIE u tokuintervjua

Grafikon 8:Oslovljavanje IE-a u odnosu na mesto u strukturi intervjua

215

• Oslovljavajući verskog službenika (ovom prilikom govorimo o SPC), novinari bi

trebalo da ukažu na njegov: rang u hijerarhiji (patrijarh, mitropolit, episkop,

proto-sinđel/iguman/arhimandrid, monah, protojereji, jerej, đakon); na “naslov”

(svetost, visokopreosvećeni, preosvećeni, visokoprepodobni, prepodobni,

visokoprečasni, prečasni, časni) koji taj rang zahteva; na izraz poštovanja

(gospodin); akademsku titulu (akademik, profesor, dr, mr); samo monaško ime

ukoliko je monah, ili ime i prezime ukoliko je protojerej, jerej i đakon.

• Budući da svaka komunikativna situacija utiče na način oslovljavanja, novinari

mogu u toku intervjua da pojednostave oslovljavanje verskih službenika, ali pri

tom vode računa o ukazivanju poštovanja prema sagovorniku određenog ranga,

kao nadprincipom da ne povrede njegovu duhovnu kompetentnost.

• Oslovljavanje se razlikuje u pisanoj i usmenoj komunikaciji. U pisanoj

korespondenciji razlikuje se način na koji se pismo adresira i način na koji se

pismo počinje, oslovljavanjem primaoca.

Modeli oslovljavanja u SPC:

Zvanje U korespodenciji U ličnom kontaktu patrijarh -Njegovoj Svetosti

gospodinu Pavlu, patrijarhu srpskom (adresa) -Vaša svetosti (dalje u pismu)

-Vaša Svetosti

mitropolit -Njegovom Visokopreosveštenstvu gospodinu Jovanu, mitropolitu zagrebačkom (adresa) -VašeVisokopreosvešte-nstvo (dalje u pismu)

-Visokopreosvećeni

episkop -Njegovo Preosveštenstvo gospodin doktor Irinej Bulović (prezime se dodaje samo ako ih ima

-Preosvećeni -Gospodine episkope// je pogrešno osim kada se episkopu obraćaju ateisti.

216

više sa istim imenom), -episkop (arhijerej) Bački (adresa) - Vaše Preosveštenstvo (dalje u pismu)

protosinđel/iguman/arhimandrid

-Visokoprepodobni gospodin Dositej

-oče Dositej

monah -Prepodobni gospodin Porfirije

-oče Porfirije

protojereji (svetovni/oženjeni sveštenici)

-Visokoprečasni protojerej doktor Dimitrije Kalezić, prodekan Bogoslovskog fakulteta u Beogradu

-gospodine profesore -oče Dimitrije (bez prezimena)//kolege ili episkop -oče proto

jerej (običan sveštenik) (prezviter = sinonim)

-Prečasni gospodin jerej Petar Petrović

-prečasni oče - oče Petre

đakon -Časni gospodin Petar Petrović, đakon

-oče Pero -oče đakone

Tabela 10: Načini oslovljavanja u SPC.

Obrasce objasnio Visokoprečasni gospodin protoprezviter-stavrofor Veselin Petrović.

Novinari bi trebalo u pisanoj komunikaciji da poštuju navedene načine za

korespodenciju, a u razgovornoj neinstitucionalnoj komunikaciji načine za lični

kontakt. U institucionalnoj komunikaciji razgovornog jezika (medijski intervju)

trebalo bi, shodno govornoj situaciji, da kombinuju ponuđene modele.

Odnos IR-a prema IE-u

Tokom 1992/93, vreme kada su snimljeni analizirani intervjui, uređivačka

politika radija bila je naklonjena verskim sadržajima. Posebno su pozitivno

ocenjivani događaji u čijem središtu je bila SPC. Odnos uređivačke politike prema

temi uslovljava i odnos IR-a prema IE-u u intervju.

Duga sistematska sekularizacija nameće određene stereotipe u ponašanju

novinara-intervjuera (uglavnom ateista, pozitivno motivisanih prema sagovorniku) i

217

verskih službenika-intervjuisanih (teološki uglavnom dobro obrazovanih, ali

nesviknutih medijskoj prezentaciji verskih sadržaja).

IR poštuje (Leechov) princip učtivosti, što se vidi na osnovu pitanjima koja

su uvažavala ličnost i status IE-a, kao i po tome što IR podržava i uvažava odgovor

IE-a. Nema negativno konotiranih pitanja, ni prekidanja IE-a u toku izlaganja, niti

govorenja uglas. IR, iako je to bilo nužno, ne podseća IE-a na vremensko ograničenje

intervjua i time pokazuje da nema status nadređene osobe u konverzaciji, što mu u

medijskom intervjuu, kao žanru, pripada. U tom pogledu su ovi intervjui specifični.

Sve navedeno potvrđuje da su učesnici analiziranih intervjua bili unapred pozitivno

ocenjeni sa stanovišta uređivačke politike.

IR poštuje i (Griceov) princip kooperativnosti.

Kooperativnost IR-a uslovljena je uređivačkom politikom medija za koji radi.

IR nikada ne postavlja pitanje sa neistinitim faktima, niti se služi mimikrijom i

nejasnoćama da bi doveo IE-a u nedoumicu, trudi se da pitanja budu informativna. Ne

samo zbog IE-a već i slušalaca koji nisu dovoljno informisani o verskim temama. IR

ne postavlja ni provokativna pitanja, iako je politika SPC u vreme kada su nastali

analizirani intervjui bila kontroverzna, što znači da je bilo razloga za takva pitanja.

Međutim pošto je uređivačka politika RTNS u to vreme podržavala politiku SPC IR

nije bila u prilici da objavi intervju u kojem bi postavljala provokativna pitanja IE-u.

Kooperativnost IR-a uslovljena je temom intervjua. IR je prinuđena da bude

kooperativana jer joj nedovoljno poznavanje teme ne dozvoljava da se više angažuje

u izazovnom postavljanju pitanja, ili prekidanju IE-a kada su u fokusu kanonska, ili

dogmatska problematika. Čim se fokus pomeri na teme iz politike SPC prema drugim

crkvama, situaciji u zemlji, ratnim zbivanjima na teritoriji prethodne Jugoslavije i

tome slično, pitanja IR su angažovanija i intervju vodi tokom koji odgovara IR-u.

218

IR se trudi da održi pozitivan imidž IE-a pred auditorijumom, ali i IE se trudi

da dogradi svoj pozitivan imidž stalno uključujući sa velikom pažnjom imaginarnog

slušaoca u intervjuu situaciju.

Primer 81 K

IR: "- Profesore K. čestitamo Vam predstojeći praznik - i želimo sve najbolje."

IE: "- Hvala Vama i hvala slušaocima koji nas slušaju - i gledaocima koji će nas možda negde sresti - i videti - sa željom da novorodjeni Bogomladenac se e' rodi ponovo ali ne u pećini Vitlajemskoj nego u srcu svakoga pojedinca ."

Odnos IR prema IE-u zavisi od uređivačke politike medija i pripremljenosti

IR-a za intervju. Što je IR veći specijalista za određeni sektor, to će biti lakše da

intervjuom upravlja i ostvari cilj koji je unapred određen.

Uputstvo za praksu:

• Novinari bi trebalo da poštuju (Leečov) princip učtivosti i (Griceov) princip

kooperativnosti bez obzira na tip i cilj intervjua. Intervju može biti izazovan pa i

drzak, ali nije prihvatljivo netolerantno ponašanje novinara prema intervjuisanim

osobama niti povređivanje ličnosti intervjuisanih, posebno na osnovu nacionalnih,

jezičkih, kulturnih, rasnih, verskih, obrazovnih kao i političkih i socijalnih razlika.

Ukoliko povrede ličnost sagovornika, novinari, kao i medij u kojem je intervju

objavljen, gube ugled kod auditorijuma.

219

OSOBINE ODGOVORA

U ovom poglavlju pažnja će biti usredsređena na mesto preuzimanja reda

govorenja IE-a od IR-a, kao i na startegije intervjuisanih u formiranju odgovora.

Preuzimanje reda govorenja

Odgovarati na pitanja nije ni malo jednostavan zadatak za učesnike u

konverzaciji. Sagovornici bi trebalo da prepoznaju namere govornika i dok je

razgovor u toku da odluče žele li da nastave konverzaciju. Govornici bi trebalo da

“prepoznaju”, na vreme, da li ih sagovornici dobro razumeju i šta su odlučili o

nastavku konverzacije. Sagovornici, dakako, mogu da iznesu svoja neslaganja, da

pokažu da nisu dobro razumeli prethodno, a govornici, dodatnim proveravanjem

mogu uvideti zašto su loše shvaćeni, i imaju mogućnost da se isprave u narednom

redu govorenja.

U intervjuu organizovanje odgovara je veoma značajan deo ovog

komunikativnog događaja. Medijski uspeh intervjua u mnogome zavisi od

intervjuisanih osoba i njihovih sposobnosti da dobro organizuju odgovor. Da bi

intervju tekao bez teškoća i šumova u komunikaciji, odgovaranje bi trebalo da bude

usko povezano sa pitanjima, pri tome, jedno od najosetljivijih mesta u intervjuu je

preuzimanje reda govorenja.

Za preuzimanje reda govorenja značajno je ko i na koji način određuje/daje

reč narednom govorniku i okolnosti u kojima dolazi do preuzimanja reda govorenja.

220

U analiziranim medijskim intervjuima postoje samo dva učesnika IR i IE što

isključuje situaciju da IE sam ulazi u konverzaciju kada to smatra pogodnim. Od 10

intervjua samo jedan počinje odgovorom IE-a, ali ne po njegovoj ličnoj volji, nego po

odluci IR.

IE ulazi u konverzaciju nakon što ga IR prozove, što se u medijskom intervju

najčešće događa. To čini na nekoliko načina.

IE ulazi u konverzaciju nakon direktnog prozivanja pitanjem koje mu

postavlja IR.

Primer 82 I

IR: "-Y Koliko znamo -«ii Konferencija evropskih crkava je .. pokušala da .. oživi dijalog izmedju srpske pravoslavne crkve u Jugoslaviji «i .. katoličke crkve u Jugoslaviji. -Kako ste zadovoljni *tom* .. e' strujom? IE: "- Ta inicijativa .. je potekla iz protestanskog sveta, -«jer .. Svetski savet crkava je manje više protestantska organizacija -Y .. «mada «i pravoslavne crkve učestvuju u njoj -«i .. mi smo sa .. zahvalnošću prihvatili tu inicijativu. (...) " (sledi 28 klauza)

IE je prepoznao pitanje kao poziv da preuzme red govorenja. To je i učinio direktno

odgovarajući na pitanje IR upotrebivši istu pokaznu zamenicu (ta) koju je IR posebno

naglasila u pitanju (*tom*) čime je istakao vezu pitanja i odgovora.

IE prepoznaje sud koji je IR izgovorila kao poziv da se uključi u

konverzaciju jer ga je u tom sudu direktno spomenula:

Primer 83 V

IR: (prethodi 5 klauza)

221

"(…) -Odak/otkad ste *Vi* došli u Sremsku eparhiju i monaštvo se umnožilo." IE: "-Y Pa , rekao sam da .. -obnvaljajući manastire , ne samo zidine i koje su u pitanju i crkve , -spasavajući ono što je.. svakako preostalo od dragocenosti, od kulturnoga .. dobra i blaga < srpskoga naroda>, -nego je vrlo važno obnova, duhovna obnova to jeste obnova podmlatka e' u smislu ljudstva i e'služitelja, (...)" (sledi 19 klauza do kraja odgovora)

Preuzimajući red govorenja IE u prvoj klauzi naglašava kontinuitet intervjua i

vezu izrečenog suda IR-a sa sopstvenim prethodnim odgovorom (Y Pa , rekao sam).

IE prepoznaje po intonaci IR-a da bi trebalo da se uključi u konverzacju, jer

mu je dato do znanja, bez oslovljavanja, da je završen prethodni red govorenja.

Primer 84 J

IR: "-Y Jedna od .. tačaka &(-koja će sigurno morati ozbiljno da se uredi)&, jeste i pitanje kanona , e' -zbog toga što je ta Slobodna srpska crkva u Americi i Kanadi , -imala malo drugačije služenje crkveno , -nego što je to bilo ovde u Srbiji, odnosno u Srpskoj pravoslavnoj crkvi u domovini." IE: "-Što se tiče .. kanonskog .. stava učenja e’ Slobodne srpske pravoslavne crkve u Americi i Kanadi , -bilo je Y uglavnom sve -što je i u Srpskoj pravoslavnoj crkvi -Y jedino juridička pitanja su .. bila sporna (...)" (sledi 30 klauza)

IE može sam sebi da obezbedi produžetak reda govorenja samo u

odrđenim okolnostima. Najčešće primenjivana strategija je da od IR-a u formi pitanja

zatraži dozvolu za nastavak.

Primer 85 Ir

IE:

222

(prethodi 20 klauza) "-(...) Ovo što mi činimo .. - što ćemo u subotu, &(-ako da Bog)& da učinimo , -na toj zajedničkoj svetoj liturgiji kad budemo se pričestili -iz si/ istog svetoga papira budemo , -to je ustvari kruna ovih napora -.. da utanačimo -to kako ćemo da živimo odsad .. -*dok* ne dodje -do potpunog sjedinjenja -kad se to ovaj , pomirenje *desi* - e' ja ću da Vam .. - ako imate vremena?" IR: "-Naravno , samo izvolite." IE: "-Pa , da Vam kažem jednu pričicu .. -koja se odnosi .. na dva brata -koji su živeli naravno zajedno .. -pa se posle nešto sporečkali -i tako su se .. *podelili*, -podelili imanje napola, -podelili sve -i razdvojili se.(...)" (sledi 113 klauza)

IE pitanjem proverava da li je IR voljna da mu dozvoli nastavak. Na taj način,

mada zna da mu je vreme za to pitanje isteklo, pokušaće sebi da omogući nastavak

govorenja, pošto pretpostavlja da IR neće prekršiti (Leechov) princip učtivosti,

(pogotovo u intervjuu “u živo”), i zabraniti mu da dalje govori. IE unapred zna koliko

je predviđeno vreme trajanja intervjua u celini, ali ne zna koliko IR smatra da je

vremena dovoljno za odgovor na pojedina pitanja. IE može uticati, do određene mere,

na dužinu pojedinih odgovora, ali ne i na dužinu intervjua u celini. To i čini tražeći

dozvolu od IR postavljajući o tome pitanje. IE nema uvek isti interes kao i IR. To

znači da IE želi više pažnje, a time i vremena u okviru intervjua da posveti temi,

koja IR-u, u tom trenutku, možda nije isto toliko značajna. U interakciji u kojoj će

privremeno zameniti uloge (IE postavlja pitanje: “- ako imate vremena?" ; IR odgovara na

223

pitanje: "-Naravno , samo izvolite.") razrešiće se sukob interesa. U primeru 85 Ir interesi

oba učesnika u interakciji su se usaglasili i IE je mogao da nastavi svoj red govorenja.

Samo u situacijama koje se odnose na intervju, po sebi, IE može da postavi

IR-u pitanje, u drugim slučajevima to bi se moglo protumačiti kao povreda

(Leechovog) principa učtivosti (maksima odobravanja: minimalizuj omalovažavanje

drugog).

IE može da bude prekinut u toku svoga reda govorenja kao što je to slučaj u

primeru 86 Ir. To se dešava u toku duge digresije. IR oduzima reč IE-u jer vreme za

intervju ističe, a cilj razgovora nije dosegnut. Kada IE spusti intonaciju IR će

iskoristiti taj momenat kao signal za prekidanje ustaljenom frazom za takve slučajeve

“Samo tren” (kao i “samo momenat”, “izvinite za trenutak”, “samo sekund”,

“sekundu molim” i tome slično).

Primer 86 Ir

IE: (prethodi 114 klauza od kojih su poslednje 33 digresija) " -Upotrebljavamo sve moguće primere -da pokažemo .. -kako to ne vodi ničemu , -jer .. takva nam je prosto navika . -Kad ljudi dodju sa posla , žene naročito , telefon .. pa odma .. -jado moj jesi ti čula -ovo šta je bilo , -a uopšte ne zna - da li je bilo ili nije." IR: "-Samo tren. Sad da e’ htela sam da Vas pitam…" (pitanje sadrži još 7 klauza)

224

IR je smatrao da je odgovor od 123 klauze predug, da je tema iscrpena i da su

poslednje 33 klauze nepotrebna digresija koja odvlači dragoceno medijsko vreme.

Odlučuje da prekine IE i postavi novo pitanje o novoj temi. IR signalizira IE-u da je

reč o prekidu njegovog reda govorenja, samo na kratko, i da će odmah zatim ponovo

dobiti priliku da nastavi (“-Samo tren” .), ali ne o istoj temi već o nečem drugom (“htela

sam da Vas pitam” ). IR upotrebiljava strategiju kojom će najmanje povrediti (Leechov)

princip učtivosti (maksima takta: minimizirati štetu drugima) jer odmah nakon

prekida i postavljenog novog pitanja IE će preuzeti red govorenja.

IE može IR-ovo samoispravljanje protumačiti kao zadržavanje

sopstvenog reda govorenja.

Primer 87 Ir

IR: "- Šta po vašem mišljenju .. donosi e' pomirenje dve crkve -i kako će se to odraziti praktično na rad i podelu eparhija u Americi?" IE: "-Y Pa Vi odma govorite već o *podeli* .. -a .. mi kako smo se mi dogovorili" IR: "-Mislim na crkvenopravne organizacije .." IE: "-Sve .. crkvenopravne il' nepravne .. mi smo se dogovorili , -a to zbog situacije u kojoj smo." (sledi 30 klauza)

IR u svom pitanju pod “podelom” smatra novu crkveno-pravno-teritorijalnu

organizaciju. IE je razumeo da IR govori o novoj podeli tek ujedinjene crkve na dve

crkve (kao što se SPC rascepila na SPC u zemlji i Slobodnu pravoslavnu crkvu u

225

dijaspori). IE stoga odbrambeno započinje odgovor na IR-ovo pitanje /” Vi odma

govorite već o *podeli*”/ posebno naglasivši reč “podeli”. IR uočava da je došlo do

nerazumevanja pitanja. Kako bi bio izbegnut moguć konflik, jer to nije bila namera

(intervju je sniman povodom obeležavanja velikog pomirenja SPC i crkve u

dijaspori), IR na prvom mogućem mestu preuzima ponovo red govorenja (treća

pozicija) i počinje samobjašnjavanje markirajući ga glagolom “mislim” + dodatno

objašnjenje. IE-u biva jasno da nije dobro razumeo pitanje, preuzima red govorenja u

kojem nastavlja sa obrazlaganjem dogovora među crkvama u tolerantnijem tonu

("Sve .. crkvenopravne il' nepravne .. mi smo se dogovorili”) . Greška je donekle popravljena i

izbegnuta je dalja povreda (Leechovog) principa učtivosti (maksima saglasnosti:

minimalizuj neslaganje između sebe i drugog) i (Griceove) princip kooperativnosti

(kategorija kvaliteta: ne reci neistinu/ne reci nešto bez dokaza).

U smenjivanju redova (preuzimanju reda govorenja) u svakodnevnoj

konverzaciji govornik se uvek nadovezuje na prethodno govorenje, ili na njemu

neposredno prethodeće govorenje. Govornici tako otkrivaju koliko su ih sagovornici

razumeli u datoj situaciji.

Govornici mogu dodatno objasniti, smatra Schegloff (1992b,1300-1301),

značenja koja njihovi prethodnici smatraju problematičnim to jest ono što smatraju da

su drugi u njihovom iskazu pogrešno shvatili. Može biti pogrešno shvaćen odgovor -

ponekad zato što reč, ili fraza, ili upotreba mogu biti različito interpretirani (na primer

jačina značenja neke reči). Može se pogrešno razumeti dimenzija ozbiljno/neozbiljno

- ako se šala uzima za ozbiljno, ili obrnuto. Kada govornici shvate da su pogrešno

protumačeni, preduzimaju “popravljanje greške”. Schegloff (1992b) tu strategiju

naziva “ispravka u trećoj poziciji” (third position repair TPR). Nakon što su

sagovornici završili svoj red govorenja (druga pozicija), govornici shavataju da je

226

loše protumačen njihov prethodni red govorenja (prva pozicija) i sada se ponovo

uključuju u konverzaciju (treća pozicija) da bi dali dodatno objašnjenje i popravili

“grešku”.

“Ispravka u trećoj poziciji” može biti poslednja prilika da se razumeju

(između drugih teškoća) tako različita značenja kao razumevanje kulture - različitog

shvatanja razgovora u raznim sredinama i drugačijeg ponašanja u interakciji.

Pogrešno razumevanje izrečenog u konverzaciji može da dovede do

neslaganja, do loše procene, do otvorenog neprijateljstva među učesnicioma u

interakciji. Da se to ne bi dogodilo, ispravka u trećoj poziciji je, smatra Schegloff

(1992b, 1337) poslednje (strukturalno) predviđeno mesto za odbranu govornika,

mogućnost da poprave ono što je pogrešno shvaćeno i što može da dovede do dubljih

razmimoilaženja među sagovornicima.

U medijskom intervjuu, kao što je slučaj u primeru 87 Ir, do nesporazuma

dolazi ukoliko IE nije shvatio pitanje IR. Tad odgovor nije adekvatan očekivanjima

IR-a. IR mora u narednom, (“trećem” nepredviđenom), uzimanju reda govorenja da se

samoispravi (dodatno objasni) kako ne bi došlo do potpunog nesporazuma i povrede

(Leechovog) principa učtivosti, tačnije maksime saglasnosti (minimalizacija

neslaganja između sebe i drugog) u mediju.

Znači, u analiziranom materijalu, IE je preuzeo svoj red govorenja tako što je

IR-ov iskaz u formi pitanja shvatio kao poziv na sopstveno uključivanje u interakciju;

što je IR-ov sud, sa prozivanjem i bez direktnog prozivanja, shvatio kao poziv za

preuzimanje reda govorenja; što je pitao IR-a za dozvolu da nastavi sa svojim redom

227

govorenja i što je IR-ovo samoobjašnajvanje/samoispravljanje protumačio kao

zadržavanje sopstvenog reda govorenja.

Uputstvo za praksu:

• Novinari određuju kada i koji (ako ih ima više) od sagovornika preuzima svoj red

govorenja.

• Novinari određuju koliko dugo će trajati red govorenja sagovornika.

• Novinari daju sagovornicima prepoznatljiv signal za preuzimanje reda govorenja

(oslovljavanje, intonacija, duža pauza nakon izgovorenog suda, red govorenja u

formi upitne rečenice).

• Novinari bi trebalo da izglade (samoobjašnjavanjem/samoispravljanjem)

nesporazum u pravom trenutku kako bi se konverzacija održala u tolerantnom

tonu.

Strategije formiranja odgovora

Startegije formiranja odgovora kod IE- teoretičara u veri

U formiranju odgovora za IE-teoretičare u veri uočeno je sledećih 5 strategija:

-Prva strategija: dugi odgovori komplikovane organizacije

Sklonost ka komplikovanom organizovanju govorenja sa mnogo: digresija,

dodatnih, (nepotrebnih) objašnjavanja već rečenog, nagomilavanja imenskih i

glagolskih odredbi.

Primer 88 P2

IE: "-Ja bih pre svega rekao .. e' -da je .. Božić ustvari jedno svojevrsno .. bogojavljenje, -to jest javljanje .. Boga u telu .. -kako se veli u Svetome pismu ,

228

-Bog se javi u telu . -Y Na dan Božića naša pravoslavna crkva .. slavi .. rodjenje .. živoga Boga, jednoga od Svete trojice , Sina božijeg .. u telu .. od .. presvete Bogorodice djeve .. u .. pećini Vitlejemskoj , u Judeji . -e' Od samog početka hrišćanstva .. ona je sobom nosila poruku .. *spasenja* čoveka .. -zato i Hristos .. -kao .. bogomladenac koji dolazi u svet -i nosi karakteristiku spasitelja , -jer s obzirom da .. čovek .. kada je stvoren .. -imao je cilj i zadatak da živi u zajednici i ljubavi sa Bogom .. -ali ne poštujući taj predlog - koji mu je Bog ponudio .. -udaljivši se od njega .. -počeo je da vodi jedan autonomni život -te je odstupio od te zajednice . -. zato se i dolazak .. Boga u svet , radjanje .. njegovo u telu .. i svata na jedan sotiriološki52 način , -što znači -da je Bog došao u svet -da bi spasao čoveka , -da bi ga vratio .. iz te otudjenosti , iz te autonomije i udaljenosti od Boga .. -i .. sjedinivši .. u sebi čovečansku prirodu sa ..božanskom -ponovo vaspostavio .. to jedinstvo -koje je bilo zadato čoveku -da ostvaruje u svome .. životu ..."

Sve što je u primeru 88 P2 rekao IE u 26 klauza može se sažeti u sledeće:

pojava Hristosa u Vitlejemskoj pećini je Bogojavljenje. To je pojava drugog lica

Božijeg u čovekovom obličju = telu, radi izmirenja čoveka sa Bogom i utvrđivanja

novog moralnog kodeksa za spasenje ljudskog roda.

Pod komplikovanom organizacijom određenog jezičkog izraza

podrazumevamo i mnogo “diplomatskih ograda”, ponavljanja istog sadržaja

iskazanog drugim rečima, nepotrebno proširivanje teme, digresije duže od vodeće

linije.

Sve to dovodi do zamaranja slušalaca, skretanja njihove pažnje sa činjenica,

zamagljivanja suštine.

Primer 89 I

IE:

52 Soterologija, hriš ćansko u čenje o spasenju ljudi od greha, u čenje o Hristu kao soteru, tj. Spasitelju i iskupitelju čove čanstva; sotirologija (Vujaklija, 1954, 893).

229

-”Tom prilikom možemo reći.. mirne duše i *mirne* savesti.. da savim spontano bez *ikakve* zadnje misli, bez ikakve *ljudske* taktike i strategije.. -pokazala se..po ko zna koji put, u istoriji, -to nije &(-razume se)& zasluga naša -nego je.. to zasluga same.. naše *crkve* verne *apostolskom* ustrojstvu, apostolskom *načinu* postojanja crkve u ovom svetu -Y dakle zahvaljujući toj činjenici -Y pokazala se po ko zna koji put jedana čudesna.. harmonija.. u gledanju na sve ove probleme”

IE je u navedenih 7 klauza želeo da kaže (primer 89 I) da se i na skupu o

kojem je reč pokazalo da sve pravoslavne ckve imaju iste stavove o svim

problemima.

U ovako organizovanim odgovorima ne vodi se računa o (Griceovom)

principu kooperativnosti (kategorija kvantiteta: b/ nemojte da vaš doprinos bude veći

no što se traži; i kategorija modaliteta: a/budi jasan; b/ izbegavaj nejasnoće u

izražavanju; c/ izbegavaj dvosmislenosti; d/ budi kratak). IE ovakvom organizacijom

odgovora želi da temi da izuzetan značaj i to tako što slušaocima implicitno sugeriše

da je suština toliko kompleksna i nadnaravna da se običnim jezikom, kratkom i

jasnom rečenicom ne može iskazati.

-Druga strategija: “vru će - hladno”

Uočava se jasna tendencija organizovanosti odgovora na osnovu strategije

“vruće - hladno”, odnosno stalna promena stajališta (“footing” - Goffman,1979).

Razmotrimo analizom sadržaja proces smenjivanja pozitivnih i negativnih stavova

koji se odvija u organizaciji odgovora IE u okviru istog intervjua.

Primer 90 I a IE: (prethodi 33 klauze o uspešnoj saradnji pravoslavnih crkava međusobno) “(...)- Drugi deo..ili drugi *sloj* naših..odnosa (guta) jesu odnosi &(-koje sam pomenuo)& odnosi sa rimokatoličkom crkvom.. -Y gde od vremena Drugog vatikanskog sabora pre .. tri decenije (guta) konkretno od vremena stvarno velikog «i zaslužnog Pape .. Jovana dvadesetrećeg .. pa preko Pavla šestog «i nadalje .. -postoji .. jedan .. pažnje vredan «i veoma značajan proces .. medjusobnog približavanja «i razumevanja “

230

Afirmativno, IE ocenjuje generalnu politiku sopstvene crkve u odnosu na

ostale pravoslavne crkve i u istom pozitivnom tonu nastavlja da govori (primer 90 I a)

i o globalnim odnosima sa rimokatoličkom crkvom.

Odmah zatim (u naredne 2 klauze) IE izražava sumnju da takva globalna politika

može u ovom trenutku (“-«niti *može* da ukloni”) biti u potpunosti ostvarena.

Primer 90 I b

IE:

“-što samo po sebi .. naravno.. Y «nit je uklonilo -«niti *može* da ukloni vekovima .. nagomilane .. teološke «i duhovne probleme”

Ove dve klauze predstavljaju veliki kontrast u odnosu na sve što je u svom

redu govorenja IE kazao do tog trenutka, sumirajući uspešnu politiku SPC u

prethodnoj godini (“Najpre bih rekao //-da .. sam uglavnom zadovoljan // -«i Bogu .. zahvalan // -za

sve što je na ovom planu postignuti <u toku ove godine> Y od Božića do Božića “ ). To znači da je

sve što je učinila sopstvena strana, sledeći globalnu politiku, bilo dobro i pozitivno

vrednovano od svih sem od Rimokatoličke crkve koja se u praksi nije držala

dogovorenih načela ( poboljšavanje odnosa“od vremena Drugog vatikanskog sabora”). Da bi

se ovaj neuspeh ublažio IE nastavlja red govorenja pozitivnom ocenom, metoda kojim

će ipak doći do normalizacije odnosa, što znači da će i na tom planu na kraju biti

postignut uspeh koji prati (ispravnu) politiku Crkve kojoj IE pripada.

Primer 90 I c

IE: "-Y «ali stvara .. atmosferu u kojoj će oni moći .. da se sagledaju .. trezveno .. bratski .. iskreno .. bez ikakvih .. e' namera «bilo sa jedne, «bilo sa druge strane, -da se primeni «bilo kakva .. politika, taktika Y još manje prozilitizam «i «bilo kakva vrsta duhovnog *nasilja*. “

231

Rečcom "nažalost" IE uvodi (primer 90 I d) u nastavku istog reda govorenja,

sasvim suprotan stav prethodnom. Više ne govori o zajedničkoj želji za dijalogom

(“bez ikakvih .. e' namera «bilo sa jedne, «bilo sa druge strane”) već negativnim primerom

nagoveštava da u praksi dijalog sa “drugima” nije moguć.

Primer 90 I d IE: ” -Y Nažlost .. poslednje .. *akcije* .. današnjeg .. duhovnog vodjstva Rimokatoličke crkve, -naročito one vezane .. za obnavljanje, «a dobrim delom «i širenje .. koncepta *unije* kao .. *modela*.. jednog.. <za pravoslavne apsolutno neprihvatljivog «i neuspelog ..> oblika sjedinjenja izmedju hrišćanskog zapada «i istoka *zasnovanog* na duhovnom nasilju «i nepoštovanju savesti «i slobode .. ljudi «i naroda Y dakle aktivnost u *tom* pravcu.. -gde je zvanični Rim «i sami -kako rekoh *vrhovi* .. Rimske kurije pa «i sam, -ne treba te stvari kriti «nego ih sa svim dužnim poštovanjem imenovati,njihovim pravim imenom, sam današnji Papa -Y.. je dao značajne impulse u tom pravcu,"

Učinjeno je sve sa sopstvene strane da do poboljšanja odnosa, shodno

globalnoj politici obe crkve, dođe, međutim “druga strana” u praksi stvara teškoće.

IE ne želi eksplicitno da kaže slušaocima da je jedina ispravna dnevno-politička

praksa ona za koju se zalaže pravoslavna crkva jer bi to bilo odviše jasno rečeno

javno u medijima s obzirom da je u suprotnosti sa stavom izrečenim u primeru 90 I a

(“ -postoji .. jedan .. pažnje vredan «i veoma značajan proces .. medjusobnog približavanja «i

razumevanja”) u kojem se insistira da se obe crkve zalažu za jednaku globalnu politiku.

Stoga IE odabira autoritet iza kojeg će se zakloniti, kojem niko ne može osporiti da

se zalaže za apsolutnu istinu, vrhovnog prosuditelja, samog Boga, da odluči koji

put sajedinjena crkava je onaj pravi. Dakle IE ne stavlja sebe u prvi plan kao

232

prosuditelja postupaka drugih, već u duhu hrišćanstva eksplicitno minimalizuje

svoju ulogu u kreiranju verske politike. Međutim, IE implicitno nagoveštava da je to

put pravoslavnih što je mnogo delotvornija ubeđivačka strategija, posebno što

navedeno potkrepljuje i Hristovim rečima upotrebljenim autoreferencijalno kao

iluminativni tip citatnosti (Jevanđelje po Jovanu, glava 17, stih 21).

Primer 90 I e IE: "-Gospod «kao gospodar istorije «i glava crkve «i .. tvorac «i izvor jedinstva crkve .. sačuvanoga .. «i zasvedočenoga pre svega u jedinstvu pravoslavne crkve .. Y ima snage.. «i promisliteljskih puteva «i metoda da uprkos svim našim ljudskim slabostima, sitnim strastima «i pakostima, sitnim interesima, -čak «ako hoćete Y «i dobronamernim .. planovima, -«ali zasnovanim na ljudskoj logici, -dakle uprkos svemu tome on .. će voditi .. crkvu.. -ka onom jedinstvu kojem se on molio .. pred svoje stradanje rečima: -'Molim se oče -da *svi* budu jedno - kao što si ti u meni «i ja u tebi, -tako da «i oni budu .. *jedno*.. -svi oni koji veruju u mene'. "

IE u narednim klauzama ponovo ističe ono što je bilo pozitivno u prethodnom

periodu (“-u našem praktično tek obnovljenom posle viševekovnog .. sasvim hladnog, ponekad «i ..

potpuno otudjenog .. odnosa“) i sopstvenu ulogu u kreiranju verske politike, ali prenoseći

odgovornost na one koji tek dolaze (“-«nego će biti prebrodjena «i novi .. ljudi .. dalekovidiji,

duhovniji, prozorljiviji -«nego «što su .. današnji //-«i kod njih «i kod nas Y verovatno će uspešnije voditi

taj dijalog.” ).

Znači, IE sebe povlači u pozadinu, otvara šansu mladima, što sve treba da

poboljša kod slušalaca imidž IE, kao razumnog čoveka otvorenih pogleda, u vreme

verskog rata koji se vodi na teritoriji prethodne Jugoslavije.

Primer 90 I f

233

IE: -Y Zato dakle, smatram -da je ova kriza -bez obzira koliko je .. *duboka* «i oštra .. -*neće* predstavljati konačnu reč u našem praktično tek obnovljenom posle viševekovnog .. sasvim hladnog, ponekad «i .. potpuno otudjenog .. odnosa -«nego će biti prebrodjena «i novi .. ljudi .. dalekovidiji, duhovniji, prozorljiviji -«nego «što su .. današnji -«i kod njih «i kod nas Y verovatno će uspešnije voditi taj dijalog.”

Da bi, opet na osnovu strategije “vruće-hladno”, odmah uključio i sebe u dalje

kreiranje i sprovođenje verske politike i sa mnogo više detalja opisao uzroke krize

koji sprečavaju dijalog. Time je optužio druge, a opravdao sopstveni neuspeh:

Primer 90 I g IE: “-E' «ni mi nećemo shodno svojim skromnim snagama Y odustati od njega uprkos *svim* izazovima «i teškoćama. -Y «U odnosu na dijalog pravoslavlja «i rimokatolocizma «uu .. *našim* skromnijim granicama unutar još postojeće «ili već nepostojeće, &(-teško je reći)& Jugoslavije (guta) je .. svakako u znaku duboke krize.. -delimično je ta kriza *odraz* ove opšte krize u odnosima <«i u dijalogu medju nama> -«a *dobrim* delom je ona «i autohtona, -nastala je ovde *zbog* nesreće «i tragedije srpskohrvatskih odnosa (guta) iz dalje prošlosti .. iz najnovije .. tragične prošlosti naročito iz perioda endehazije .. «i masovnog terora «i genocida -koji je srpski pravoslavni narod .. «u toj državi.. nakaznoj državi doživeo -upravo zato što je bio *drugačiji* od .. nosilaca ideologije «i vlasti u endehaziji .. «pa Y evo do najnovijih vremena .. preko .. Maspoka «pa do Tudjmana, -svi ti izazovi .. stvorili su .. jedan ogromni jaz -«i u ovom trenutku kad mi razgovaramo, -nažalost .. medju krštenim dušama u ovoj zemlji vodi se jedan neumoljivi rat, -rat koji o svemu svedoči *pre* «nego u atmosferi Božićne hrišćanske ljubavi «i .. bratskih osećanja.”

IE svoj red govorenja (organizovan na osnovu strategije “vruće-hladno”,

stalnim preorijentacijama stajališta, smenjivanjem pozitivnih i negativnih stavova o

Rimokatoličkoj crkvi) zaključuje opravdavanjem sopstvene strane, eksplicitno, i

optuživanjem za pogoršavanje odnosa, suprotne, implicitno. I u primeru 90 I h IE se

zaklanja za autoritet Boga kao jedinog prosuditelja koji će proceniti ulogu svake

strane u produkovanju krize s tim da je sam IE već pozitivno ocenio ulogu sopstvene

strane.

234

Primer 90 I h IE: -e' sam .. Bog «i .. njegov nelicemerni sud proceniće -da li smo svi mi učinili *dovoljno* -«i sve što smo mogli -«i da li smo bili dovoljno *iskreni* u svojim nastojanjima , -o tome ja ne bi bio .. u stanju -da kažem ništa pobliže.. -«osim toga da sam.. *uveren* -da se njegova svetost patrijarh.. trudio.. svim silama -a ako nije nezgodno reći posle svih i uz sve druge, moja malenkost takođe, da damo svoj doprinos i miru i dijalogu i sporazumevanju i zalaganju za ..*političko* rešenje, a protiv ratno/ratničkog rešenja”.

IE je svestan, pre svega kao uglednik SPC, da su dijalog i tolerancija

imanentni hrišćanstvu i da bi trebalo da se uspostave bez obzira na dnevnopolitičke

prepreke. Stoga, osećajući odgovornost prema auditorijumu, posebno svojim

vernicima, za neuspeh verske politike koja je sprovođena, zaključuje svoj red

govorenja jasnom odbranom sopstvenog delovanja i osudom rata (“-a ako nije nezgodno

reći posle svih i uz sve druge, moja malenkost takođe, da damo svoj doprinos i miru i dijalogu i

sporazumevanju i zalaganju za ..*političko* rešenje, a protiv ratno/ratničkog rešenja”).

Stalnom promenom stajališta: (1) vruće/pozitivna ocena globalne politike-

hladno/praksa koja negira globalnu politiku; (2) vruće/pozitivna ocena politike

pravoslavne crkve-hladno/negativna ocena prakse katoličke crkve; (3) vruće/

minimalizacija ličnog doprinosa-hladno/isticanje lične uloge; (4) vruće/pružanje

šanse drugim, mladim ljudima da nastave sa radom na poboljšanju odnosa-

hladno/zadržavanje mogućnosti da i dalje učestvuje u kreiranju verske politike; (5)

vruće/prepuštanje Bogu da ukaže koja je politika ispravna-hladno/IE sam pozitivno

procenjuje ulogu sopstvene crkve. Stalnom promenom stajališta, IE stvara kod

slušalaca nedoumice, zbunjenost. Ovako organizovan odgovor ne informiše slušaoce

235

jasno o činjenicama, što znači da ne doprinosi oformljavanju i zauzimanju stava o

događajima koji su predmet intervjua, kao što ne doprinosi ni usmeravanju slušalaca

na dijalog. Intervjuisani ne pomaže slušaocima da stvore naviku tolerantne jezičke

upotrebe.

Organizujući odgovor na osnovu strategije “vruće-hladno” IE se potpuno

uklopio u stereotip ponašanja javnih ličnosti kada u prigodnim intervjuima za

praznike u medijima sumiraju rezultate postignute u protekloj godini: “u globalu je

sve bilo vrlo uspešno, a u pojedinostima bilo je i propusta”, što ovu startegiju čini

veoma bliskoj narednoj.

-Treća strategija: pozitivna orijentacija ka dijalogu u načelu, potkrepljena sa

mnogo upečatljivih negativnih ilustracija

Ova strategija je u suštini razrađeni segment prethodne (druge strategije

“vruće-hladno”). Posebno je izdvajamo, iako je njen mehanizam već uglavnom

objašnjen, jer je izuzetno značajna za razumevanje specifične organizacije odgovora

u intervjuima sa verskim velikodostojnicima SPC u vreme izrazite netolerantnosti

prema drugim konfesijama, narodima i kulturama.

Primer 91 I1

IE: (prethodi 80 klauza) "(...)-zato ja ponavljam, -ne mislim -da treba -da budemo ni optimisti ni pesimisti u ovom trenutku, -nego da se otvorimo prema Gospodu Hristu u svetlosti njegovoga vaskresenja -i da u *toj* svetlosti preispitamo sebe, -i prepoznavši dubinu svoga duhovnog i moralnog pada

236

-.. da pokušamo.. - da se vinemo iz duhovnog groba -.. da bismo se vinuli iz svakog drugog groba."

IR: "- Koliko &( -po Vašem mišljenju gospodine.. episkope)&, mislite -da bi neodržani susret između njegove svetosti patrijarha srpskog gospodina Parvla, reis ul uleme i ..e'.. e' kardinala Kuharića e' doprineo .. -da se situacija na Jugoslovenskim prostorima poboljša. -Dakle, šta smo izgubili .. neodržavanjem ovog susreta?" IE: "- Čim susreta Y nije bilo -očigledno je -da ništa nismo ni izgubili.. -ee' patrijarh naš njegova svetost gospodin Pavle, je imao inicijativu i ovoga puta Yza takav jedan susret , -ne *toliko* da bi se vršio *moralni* i *psihološki* pritisak na političke vođe.. na prostorima naše već razgrađene i *bivše* zajedničke otadžbine, -Y koliko da bismo mi ispunili zov svoje savesti -ukoliko smo zaista ljudi -koji veruju u Boga.. -i koji žele da božanski *aršin* preporuče i sebi i svojim bližnjima kao konačno merilo vrednosti svih ljudskih stvari i pojava. -Y Činjenica je -da .. (guta) je reis ul ulema'' -da li iz stvarnog ubeđenja, da li iz taktičkih razloga njemu znanih, odbio -ili nije pokazao dovoljno volje.. za taj susret -je neosporna. " (sledi 48 klauza)

IE se u primeru 91 I1 u odgovoru na prvo IR-ovo pitanje opšteg karaktera

zalaže za mir, dijalog, toleranciju prema svima. Kritički se odnosi i prema

pripadnicima svog naroda koji su učinili zverstva nad pripadnicima drugih naroda ("-

ako je *cena* za Srbiju i srpsku slobodu makar i jedan.. jedini zločin//mi se unapred odričemo cilja

postavljenog..kao Srbija velika il mala svejedno").

Već u narednom pitanju koje konkretno navodi neodržan susret između

poglavara 3 verske zajednice na tlu Jugoslavije, IE to sa netolerantnošću ocenjuje na

sledeći način "-očigledno je //-da ništa nismo ni izgubili" iako je time možda propuštena

poslednja šansa za dijalog za koji se u odgovoru na prethodno pitanje zalaže.

237

IE optužuje samo reis ul ulemu ("da li iz stvarnog ubeđenja, da li iz tekućih razloga njemu

znanih, odbio// ili nije pokazao dovoljno volje .. za taj susret // je neosporan"). IE ne ostavlja

mogućnost za drugačiju ocenu čitavog događaja (“je neosporan”).

-Četvrta strategija: pripovedanje po principu “ledenog brega”

Eksplicitno je iskazan samo mali deo informacije, ostalo se prećutkuje ili

podrazumeva, odnosno, pravo značenje treba asocijativnim putem konotirati;

slušaocima se ostavlja da nagađaju šta je suština teme o kojoj IE govori.

Primer 92 I1

IE: (prethodi 54 klauze o spomenicima kulture u Hrvatskoj) "- Posebnu, važnost i aktualnost postaje ovo što ste Vi na kraju spomenuli , -to je sudbina našeg .. duhovnog .. blaga i našeg kulturnog nasleđa Y u Makedoniji (...) posle pedeset godina jednostrane (guta) propagandne akcije i najgrubljeg policijskog pritiska na taj naš narod - još *uvek* deklariše kao srpski narod u Makedoniji , -Y a to je ipak jedan veliki broj ljudi, -neka nije tristahiljada -koliko mi otprilike imamo uvida da jeste, -neka je i pedesethiljada -koliko Gligorov priznaje -to je ipak jedno značajno prisustvo našeg naroda , -Y posebno je prisustvo naše crkve, od Nemanjićkih vremena pa do dana današnjega Y sa divnim manastirima sa *ogromnim* kulturnim blagom -Y koje mi nemamo prosto moralno pravo da prepustimo na milost i nemilost Y ljudima -koji bi u toj budućoj .. Makedoniji , -koliko će biti nezavisna - ostaje da vidimo, -ali u svakom slučaju, nezavisna u odnosu na nas.. -koji bi možda mogli doći na bezumnu ideju -da srpske tragove tamo izbrišu do kraja . -Mi moramo zaštititi to kulturno blago svim načinima koje demokratija i kultura iziskuje."

U vreme kada je intervju sniman SPC je bilo važno, nakon odcepljenja

Makedonije od Jugoslavije, da uredi nerešene crkveno-imovinsko-pravne odnose sa

Makedonskom pravoslavnom crkvom. Stoga, IE (primeru 92 I1), iako mu IR ne

postavlja pitanje o Makedonskoj pravoslavnoj crkvi, odlučuje da ga sam uvede u

238

odgovor. Menja temu unutar svog reda govorenja: sa uništavanja objekata SPC u

Hrvatskoj i BiH, na pitanje objekata u Makedoniji. Tu se vidi da IR i IE nemaju

zajednički cilj u intervjuu. Odnosno da IE ima i sopstveni. IE koristi strategiju

podsećanja IR-a na pitanje koje je prethodno postavio, dodajući mu i željeni deo koji

IR nije uključio u pitanje ("Posebnu, važnost i aktualnost postaje ovo što ste Vi na kraju

spomenuli,//-to je sudbina našeg .. duhovnog .. blaga i našeg kulturnog nasleđa Y u Makedoniji").

IE nastavlja svoj red govorenja novom temom o Makedonskoj pravoslavnoj

crkvi i državi. Pri tom ne objašnjava slušaocima zašto je odjednom aktuelna

Makedonska pravoslavna crkva i koji događaj je uzrokovao tako nepomirljiv stav IE

prema konfesiji koja odnedavno deluje u stranoj državi.

IE navodi posledice - “vrh ledenog brega (1/11)” a uzroci ostaju “pod vodom

(10/11)”.

Da bi razumeli o čemu je reč, slušaoci bi trebalo da poseduju prethodno

znanje o odnosu SPC prema Makedonskoj pravoslavnoj crkvi53. Znači, pitanje odnosa

SPC i Makedonske pravoslavne crkve bilo je aktuelno, ali se o tome u javnosti ništa

nije znalo. U ovom intervjuu uvaženi velikodostojnik SPC rekao je samo neznatni

deo onoga što je bilo relevantno za temu. Izneo je ocenu o ponašanju Makedonske

pravoslavne crkve i države Makedonije prema SPC koja je bila za SPC značajna,

53 SPC je odmah po izdvajanju Makedonije iz SRJ iza brala episkopa Jovana iz manastira Studenice za administratora svi h eparhija SPC u Makedoniji. Nakon što episkop Jovan odlazi na novu dužnost nasle đuje ga episkop Pahomije. Obojica administriraju iz Beog rada, jer im nije dozvoljeno da u đu u Makedoniju. SPC osporava autokefalnost Makedonske pravoslavne crkve još od 1967. kada su j e makedonski sveštenici i episkopi proglasili uz blagoslov tadaš nje vlasti, ali je ni jedna pravoslavna crkva u svetu nije priznala . Posebno sporno pitanje je manastir Prohor P činjski. Nekoliko puta, u vreme intervjua iz primera 91 I1, sastajale su se komisij e SPC i Makedonske autokefalne crkve bez vidnih rezultata.

239

istorijske činjenice su izostavljene. Bez prethodnih znanja, zajedničkih sa učesnicima

u intervjuu, većina slušalaca neće moći lako da razume odgovor IE. Upotrebivši

strategiju ledenog brega, IE je povredio (Griceov) princip kooperativnosti: kategoriju

modaliteta (a/ izbegavaj nejasnoće u izražavanju).

Odgovor organizovan na osnovu strategije “ledenog brega” ne odgovara

zahtevima dobrog radio intervjua u kojem ništa ne sme ostasti nedorečeno. Radio

traži eksplicitnost da bi bio razumljiv i ubedljiv.

-Peta strategija: direktna i indirektna citatnost

I Direktna citiranost: navode se svi podaci o autoru i tekst se prenosi

doslovno. Pozivanje na autoritet, isključivo samog Boga kao arbitra.

Primer 93 I2

IE:

(prethodi 10 klauza)

"(..)-<dozvolićete mi -da ja taj odeljak pročitam od reči do reči> iz evandjelja po Luki .. -Y(dug uzdah)" I bejahu &(-kaže evandjelist Luka.. počinju ći od osmoga stiha druge glave)& pastiri u ovome kraju boraveći u polju i čuvajući stražu noću kod stada svojega. -I *gle* andjeo gospodnji stade medju njih .. -i slava Gospodnja obasja ih -i ispuniše se strahom velikim. -I reče im andjeo -Ne bojte se , -jer Vam evo javljam radost veliku -koja će biti svemu narodu, -jer Vam se danas rodi *spas* -koji je Hristos Gospod u gradu Davidovu. -I ovo Vam je *znak*, -naćićete dete povijeno gde leži u jaslama -i ujedanput sa andjelom se pojavi mnoštvo vojske nebeske .. -koji hvaljahu Boga govoreći : Slava na visini Bogu i na zemlji *mir* .. medju ljudima dobra volja. -A kada andjeli otidoše od njih na nebo .. -ljudi pastiri rekoše jedan drugome: -Hajdemo dakle, do Vitlejema .. -da vidimo -to što se dogodilo,

240

-što nam objavi Gospod. -To je to, odeljak iz .. Evandjelja po Luki .. -gde je opisano .. javljanje, čudesno javljanje andjela -ili *vojske* nebeske kako se takodje nazivaju u noći rodjenja hristovoga pred .. bezazlenim .. jednostavnim ali .. čistoga srca i prepunim vere *pastirima* -koji su takodje -kao i ceo izraelski narod tada očekivali rodjenje mesije. -To je jedna od *prvih*.. vesti o .. Božiću, o rođenju.. Boga u ljudskome telu (...)" (još 118 klauza)

IE je upotrebio direktni citat tako što: (1) navodi tačno izvor ("-kaže evandjelist

Luka.. počinjući od osmoga stiha druge glave"); (2) najavljuje da će tačno navesti tekst koji

citira ("-<dozvolićete mi // -da ja taj odeljak pročitam od reči do reči> iz evandjelja po Luki"); (3) čita

doslovno tekst iz predteksta (Jevanđelja po Luki).

Ovo je ilustrativna citatnost jer se Božija reč upotrebljava kao "citatna

riznica" (Oraić-Tolić,1990, 41) za objašnjenje Božića kao najznačajnijeg hrišćanskog

praznika. Citirajući Novi Zavet IE, ustvari, objavljuje direktno Božiju reč. Božija reč

(citat) je važnija od IE-ovog ličnog teksta, citat u ovom slučaju ima nadređenu

ulogu u odnosnu na osnovni tekst koji samo prati citirani dodatnim objašnjenjima

citata u strategiji ubeđivanja.

Po funkciji koju obavlja je referncijalni, što znači da je orijentisan na izvor

odakle je uzet (Novi Zavet: Jevanđelje po Luki), jer je ceo odgovor IE posvećen

tumačenju stiha iz tog jevanđelja, ujedno IE deluje i ubeđivački, upućujući one koji

se još nisu dovoljno upoznali sa Novim Zavetom, na kojem mestu mogu naći citirane

stihove i opis događaja o kojem govori.

II Indirektna citatnost: citat je uklopljen u autorov tekst, nema jasne granice

između citata i teksta.

Primer 94 P2

241

IE: (prethodi 5 klauza) "(...)-i tada kada naizgled izgleda da se .. vera i crkva kao <telo Hristovo gasi> -<odjedanput > Y *iz* pepela .. *vaskrsava* .. -*iz* groba se radja život - kako se veli .. u crkvenim pesmama . (guta)" (još 47 klauza)

U primeru 94 P2 IE je citat (“-*iz* groba se radja život “)54 potpuno uklopio u tekst.

To je indirektna citatnost: (1) IE ne navodi tačno izvor citata već o pretekstu govori

posredno (“- (…)u crkvenim pesmama”); (2) IE citat ne prenosi doslovno već ga

prilagođava ostalom delu svog teksta (“-*iz* groba se radja život”); (3) citat je u funkciji IE-

vog teksta, što znači da je “autoreferencijalan” (Oraić-Tolić, 1990, 30).

Potrebno je da slušaoci dobro poznaju temu da bi prepoznali šta je citat, a šta tekst.

Čini se da samo mali broj verski obrazovanih slušalaca može znati o čemu je tačno reč.

Ovaj citat je iluminativnog tipa, u njemu je Božija reč, kao izvor svih znanja,

upotrebljena kao podsticaj za stvaranje sopstvenog teksta. IE-ov je cilj da postigne da

mu slušaoci veruju.

U ovom slučaju IE je smatrao da je mnogo značajnije objasniti na

pojednostavljen način slušaocima, koji nemaju dovoljno znanja, dublji smisao

praznika, tako što će sve informacije koje bi dodatno opteretile priču, izostaviti. IE

na ovaj način tekst prilagođava prosečno zainteresovanim slušaocima za tematiku o

kojoj je reč. U primeru 94 P2 IE primenjuje suprotnu strategiju od one u primeru 93

I2. Podsetimo, u 93 I2 IE smatra da je značajno navesti tačan izvor citiranog stiha

kojim je IR počeo svoje pitanje, jer će na taj način njegov odgovor imati i obrazovnu

funkciju, namenjenu zainteresovanijim slušaocima za ovu problematiku.

54 IE je citirao završnu misao uskršnjeg tropara “Hri stos vaskres” koja glasi: “ i suš čim vo grobje život darova” (“i onima koji su u grobovima život daruje”).

242

Startegije formiranja odgovora kod IE- praktičara u veri

Različito su organizovani odgovori u drugih pet intervjua koje su dali IE-

praktičari u veri.

U organizaciji ovih odgovora uočeno je takođe pet dominantnih strategija, po

određenim osobenostima različitih u odnosu na intervjue prethodne grupe.

-Prva strategija: “budi direktan”

Odgovari su kratki, direktni, bez uvodnih opširnih napomena.

Primer 95 L

IR: "- Preosvećeni .. nažalost rat još uvek traje. -Kakva je uloga sveštenika u ratu?"

IE: "-Y Pa .. uloga sveštenika u ratu je -da pomogne onoliko koliko može . -On *ne* *sme* - i ne terba da uzima *pušku* -i da ide u prve borbene redove -jer to nije svojstveno .. sveštenicima -i mi to ovaj .. niti blagosiljamo -nit priznajemo . -Y Ali sveštenik može pozadini da pomogne , -da zbrine one porodice , -da se brine o onim .. iznemoglim staricama i starcima , o osiroteloj deci , -da ih okuplja -da se brine -da ih podmiri sa hranom odećom i obućom .. -e' eto to mogu sveštenici da rade - a nikako ne mogu ići u prve borbene linije -niti mi to odobravamo -niti blagosiljamo.”

IE, odgovarajući na pitanje IR-a, prenosi slušaocima sopstveno iskustvo

episkopa koji administrira u oblasti zahvaćenoj ratnim sukobima. Probleme o kojima

govori mora da rešava u svakodnevnoj praksi (nezbrinuti stari i deca, članovi

243

porodica koji su izgubili međusobnu vezu, nedostatak hrane, odeće i obuće, porušeni

domovi). On je tu, na licu mesta, neposredno oseća pogubnost dnevnopolitičke

prakse.

Odgovor IE organizuje u dva dela: prvi je posvećen onome što sveštenici ne

smeju da čine u ratu (posebno naglašava “*ne smeju*”); a drugi onome što im valja

raditi. Na kraju odgovora IE je ponovio sažeto ono što je smatrao da je suština

njegovog reda govorenja (“- a nikako ne mogu ići u prve borbene linije//-niti mi to odobravamo // -

niti blagosiljamo.”) i kao običnog čoveka (“-niti mi to odobravamo”) i kao sveštenika (“niti

blagosiljamo”) .

Ovako organizovan odgovor deluje snažno ubeđivački na slušaoce radija, jer im

je IE vrlo kratko i jasno, bez opterećujućih digresija, naveo šta je zadatak sveštenika u

ratu. Osim toga IE je implicitno izrazio sopstveni stav (“mi”) o toj temi i kao običnog

čoveka koji dolazi iz zaraćenog područja sa kojim slušaoci mogu da se identifikuju i

empatišu, i kao episkopa, predstavnika institucije koja u zaraćenoj oblasti sprovodi

određenu politiku. Sa institucijom se slušaoci ne mogu lako identifikovati, ali mogu da

je poštuju kao autoritet. Na ovaj način je IE dvostruko delovao na slušaoce i na njihove

emocije i na njihov odnos prema neospornom autoritetu.

Organizujući svoj red govorenja, IE je poštovao (Griceovu) kategoriju

kvantiteta, maksimu (a): vaš doprinos treba da bude onoliko informativan koliko se

traži za određenu razmenu, baš u trenutku kada se ona obavlja; kao i kategoriju

modaliteta maksime: (a) budi jasan i ( c ) budi kratak.

Ovakav način organizacije odgovora pogoduje radiju, kao što je delotvoran i

u komunikaciji sa običnim ljudima sa kojima se u ratom zahvaćenoj eparhiji episkop

susreće svakodnevno, pokušavajući da zajedno reše mnogobrojne probleme. Trebalo

bi podsetiti da je intervju snimljen u hodniku kolektivnog smeštaja jednog od

244

izbegličkih kamova koji je IE toga dana posetio i doneo pomoć porodicama tu

smeštenim, a izbeglim iz njegove eparhije. Deo svoje svakodnevice, pa time i jezičke

izbore, IE je, u atmosferi izbegličkog kampa, prelio u intervju.

-Druga strategija: “materijalni dokazi”

Stavovi u odgovorima IE su potkrepljeni podacima. To govori o njihovoj

nameri da kao osnovnu ubeđivačku strategiju upotrebe materijalne činjenice i time

potkrepe stav (na kojem se insistira u javnosti) o stradanju samo sopstvenog naroda

(“mi”/ “meni”).

Primer 96 L IE: (prethode 4 klauze) “-Pedeset posto mi je sveštenika u izbeglištvu sa njihovim porodicama -Y jer još uvek besni taj nesretni *rat*.” (do kraja reda govorenja još 31 klauza)

Ovako organizujući odgovor, IE je poštovao (Griecovu) kategoriju kvaliteta,

maksimu (b): ne recite ono za šta Vam nedostaje odgovarajući dokaz. Pružajući

slušaocima materijalni dokaz (“pedeset posto sveštenika”) IE je sebi obezbedio stabilno

polazište za organizaciju odgovora u kojem će auditorijum obavestiti o neprijateljima

sopstvenog naroda zbog kojeg su sveštenici morali da napuste, u tolikom broju,

zaraćeno područje i što je još strašnije svoju parohiju, a time i da utru trag srpstvu i

pravoslavlju u tim krajevima. Ovaj podatak implicitno ukazuje i na stradanje srpskog

naroda koji je bio prinuđen da krene u izgnanstvo pred neprijateljem (“jer još uvek besni

taj nesretni *rat*”) jer za njim su krenuli i sveštenici (“pedeset posto”) koji u svim

situacijama dele sudbinu svog naroda. Sve to asocira na istorijski događaj iz 1689.

kada je patrijarh Arsenije Čarnojević predvodio Srbe koji su se,bežeći pred Turcima,

iselili na sever u potrazi za spasom u progonstvu. Uklapa se dakle u mit o stalnim

245

seobama Srba koji je duboko ukorenjen u kulturni srpskog naroda, samim tim

poruka je delotvornija jer ima unapred pripremljen okvir u koji se dobro uklapa.

-Treća strategija: direktna citatnost

Direktna citiranost: navode se svi podaci o autoru i tekst se prenosi doslovno.

Citati su česti i uglavnom direktni. Potpuno su u funkciji odgovora -

autoreferencijalni. Često se citira tekst iz Novog Zaveta koji se u svakodnevnom

razgovornom jeziku upotrebljava kao narodna poslovica. Direktni i doslovni citati

(pogotovo iz Biblije) imaju jaku ubeđivačku snagu. Slušaocima stvara iluziju ne samo

o Božijem izaslaniku već Bogu samom među nama. Zato je učenje napamet

biblijskog teksta deo obrazovnog procesa sveštenika.

Primer 97 L

(prethodi 9 klauza)

IE:

“-jer &(-kako kaže Sveti apostol Pavle)& ‘Dobro činiti nikada nam ne dosadi.’” (nastavlja se odgovor

u još 16 klauza).

IE citira reči apostola Pavla kao izvorište, odnosno inspiraciju, za veliku

karitativnu delatnosti o kojoj IE govori u ukupno 26 klauza. Istovremeno, IE je ovaj

citat upotrebio da iskaže i sopstveni stav o karitativnoj delatnosti odnosno da

slušaocima sugeriše ne samo kako je već mnogo učinjeno, već da će se i dalje toliko

raditi kako bi i njih motivisao na delovanje. Mnogo je snažnija ubeđivačka strategija,

ukoliko se za motivisanje auditorijuma upotrebe reči autoriteta (apostola Pavla)

citirane iz svete knjige, nego li sopstveni poziv na delovanje.

246

-Četvrta strategija: ističe se stradanje sopstvenog naroda i okrivljuje drugi

Ova strategija je slična startegiji odgovora kod IE teoretičara u veri “vruće-

hladno”. Govori se samo o stradanju i ugroženosti sopstvenog naroda. Eksplicitno se

sažaljeva samo sopstveni narod, a implicite optužuje drugi, bez diplomatskog

ograđivanja, ili se direktno prozivaju svi koji ugrožavaju sopstveni narod, ne

imenujući nikog pojedinačno, ali se može nazreti o kome se radi.

Primer 98 L IE: ”- ali molimo se Bogu - da urazumi one moćnike -koji .. kroje kapu onim malim narodima..”

Ili se imenuje, ali ne precizno (“Evropa”) kao u primeru 99 L Primer 99 L IE: ”- i da se zacari *mir* među nama i među čitavim svetom -i da nas poštede mnogobrojnih.. nedaća i raznih koncepcija.. -Evropa sama kao takva da ostavi srpski narod na miru”.

Pod “Evropom” IE podrazumeva instituciju (Evropsku uniju), politički

posmatrano i katoličku, odnosno protestantsku Zapadnu Evropu, konfesionalno

posmatrano, a ne geografsko područje (kontinent) na kojem živi i njegov narod. Ovo

je strategija koja kod slušalaca potpomaže stvaranju utiska o sveopštoj zaveri protiv

jednog, pravoslavnog, naroda (svi stanovnici velike katoličke i protestantske Evrope

protiv malog srpskog naroda). To je uostalom bio i zvanični stav SPC. Pri tom se ne

imenuju jasno oni koji tu zaveru organizuju i sprovode, što onemogućava

247

usmeravanje nezadovoljstva samo prema određenom neprijatelju sa imenom i

prezimenom. Ovakve generalizacije su veoma suptilna propaganda jer protiv nje

nema odbrane, pošto nema ni direktno optuženih. Istovremeno, kod slušalaca se

stvara osećaj nesigurnosti i ugroženosti savladiv samo “zbijanjem redova” i

zatvaranjem u sopstvenu mikrosredinu.

-Peta strategija: zalaganje za generalnu politiku i navođenje primera za

nemogućnost njene primene u praksi

Jasno su izražena zalaganja za jedinstvom pravoslavnih crkava, a posebno

srpske crkve sa crkvom u dijaspori, ali uvek uz dodatna objašnjenja o teškoćama koje

usporavaju proces dijaloga i sjedinjavanja.

Peta strategija je po organizaciji veoma slična prethodnoj: načelno se iznosi

pozitivan stav koji će auditorijum dobro prihvatiti (vruće), a potom se navode

teškoće koje sprečavaju sprovođenje, tačnije, ukazuju na negativan stav IE-a prema

događaju, ili pozitivnom rešenju (hladno).

Primer 100 Ir IE: (prethode 2 klauze) “-Dvadeset i devet godina mi živimo *odvojeno* -i ne možemo sada -zbog toga što smo se recimo.. potpisali .. Patrijarh .. i ja -da će to ujedanput odma da bude sve gotovo. -Govora o tome nema..(…)” (sledi 31 klauza) mi smo .. dvadeset godina -mi nismo išli .. k/ jedni kod *drugih* . -Kumstva se podelila , -a sve je tu bilo razdvojeno .. -o/ ovo je .. vreme *sada* .. -došlo daa se .. mir -počne da *izgradjuje* .. -al' taj potpis naš znači mnogo .. -jer .. to .. je *olakšalo* narodu

248

-da već prestane sa tim zategnutim .. nevoljama a medju *sobom* -ali .. e' *mir* ima da se izgradjuje . -Ovo što mi činimo .. - što ćemo u subotu , -ako da Bog da učinimo , -na toj zajedničkoj svetoj liturgiji kad budemo se pričestili -iz si/ istog svetoga papira budemo , -to je ustvari kruna ovih napora -.. da utanačimo -to kako ćemo da živimo odsad .. -*dok* ne dodje -do potpunog sjedinjenja -kad se to ovaj , pomirenje *desi*(…)” (slede 2 klauze)

Materijalni podatak (“Dvadeset i devet godina”) IE-u je poslužio kao dokaz i

opravdanje za negiranje (“Govora o tome nema” ) generalne politike koja se zalaže za

ujedinjenje crkve u dijaspori sa “majkom crkvom” (“-o/ ovo je .. vreme *sada* . došlo //-

daa se .. mir počne da izgradjuje* .. // -al' taj potpis naš znači mnogo .. // -jer .. to .. je *olakšalo*

narodu”).

Ova strategija neće doprineti da auditorijum razume o čemu je u suštini reč,

posebno što ne poseduje dovoljno prethodnog znanja o veoma komplikovanom

društvo-političkom kontekstu u okviru kojeg se dogodila podela unutar SPC i onom u

okviru kojeg bi trebalo da do potpunog sajedinjenja dođe. Mitropolit Ir (IE) je svedok

da je crkva u dijaspori decenijama bila osuđivana od SPC i društveno-političke

zajednice u Jugoslaviji i sam je bio nepriznat kao poglavar te ocepljene crkve tako da,

iako zna da je pomirenje neophodno (“-o/ ovo je .. vreme *sada* . došlo //- daa se .. mir počne

da izgradjuje*”), ipak je svestan i svih teškoća i pritisaka (i verskih i političkih) koje to

ujedinjenje donosi. Istovremeno, poznajući situaciju u dijaspori, verovatno i sam

pogođen donedavnom politikom prema Slobodnoj srpskoj crkvi i njemu samom, IE

(Ir) sumnja u postizanje ujedinjenja. Stoga ceo odgovor (41 klauza) organizuje tako

da se neprestano smenjuju pozitivna ocena zahteva za vraćanje pod okrilje matice

crkve i sumnja da je to uopšte izvodljivo. Kontekst događaja: vreme neposredno pred

249

liturgiju55 ujedinjenja na praznik Sretenje (kada je snimljen intervju) može se

pretpostaviti da je uticao na IE da u celosti pozitivno oceni ujedinjenje, mada u njega

donekle sumnja, što je i eksplicitno i implicitno ukazao u intervjuu primerima iz

prakse (“Kumstva se podelila”) , i materijalnim činjenicama (“Dvadeset i devet godina mi

živimo *odvojeno”).

Ova strategija formiranja odgovora omogućuje IE-u da, ukoliko ujedinjenje

uspe, ili ne uspe, ne snosi nikakvu odgovornost pred javnošću jer u oba slučaja ima

argument da je bio u pravu.

Uočavamo sadejstvo 2 osnovne strategije odgovora u intervjuima IE-

praktičara i IE-teoretičara u veri: eksplicitno izražene pozitivne ocene tolerantne

generalne politike - “vruće”, uz navođenje negativnih primera - “hladno” koji ometaju

njenu primenu u svakodnevnoj praksi. Time se implicitno ukazuje da i sam

intervjuisani nije pristalica takve, tolerantne politike prema drugima, što zbog

očuvanja pozitivnog imidža o sopstvenoj crkvi kao mirotvornoj, tolerantnoj, pravoj

hrišćanskoj otvoreno ne može uvek da kaže, posebno ne u institucionalnoj

komunikaciji tipa radio-intervju.

Razlike u formiranju odgovora kod IE-praktičara u veri i IE-teoretičara u veri

su u tome što praktičari u veri kao ubeđivačku strategiju upotrebljavaju kratak i

jasan odgovor bez digresija, uz navođenje materijalnih činjenica kao dokaza koji

podupiru stavove, što je dobro prilagođeno radio prezentaciji; a teoretičari u veri

primenjuju savim suprotnu ubeđivačku strategiju, formirajući duge odgovore, sa

55 Obaveza za crkvene poglavare je da se mire pred Bo gom na euharistiju u liturgiji.

250

mnogo digresija, ponavljanja i nedorečenosti (saopštavaju samo mali deo informacije

a ostalo se podrazumeva).

Posebno strategije teoretičara u veri ne doprinose dobrom razumevanju

izrečenog. U sadejstvu sa zajedničkim strategijama za obe grupe intervjuisanih

(“vruće-hladno” i “pozitivna orijentacija ka dijalogu u načelu, potkrepljena sa mnogo

upečatljivih negativnih ilustracija”), sadržaj odgovora IE-a doprinosi nedoumici kod

slušalaca i nesposobnost da formiraju stav o događaju, njegovim akterima a posebno

“drugima” kada je reč o nacionalnoj, etničkoj, verskoj raznolikosti.

Upotrebljene strategije mogu doprineti razvoju netolerantnosti prema

“drugima” jer ne daju potpunu informaciju o delatnosti sopstvene strane i “drugih”

(Rimokatolička crkva, Islamska verska zajednica, Makedonska pravoslavna crkva,

Hrvati, Makedonci, Evropska unija, UNPROFOR, itd.).

Uputstvo za praksu:

• Radio govoru ne odgovaraju: (a) monolozi duži od 2 minuta; (b) strukturalno

komplikovana rečenica; © digresije (d) nedorečena informacija (strategija ledenog

brega); (e) jednostranost izvora informacije.

Analiza sadržaja odgovora

251

Rezultati dobijeni analizom pojedinačnih strategija u organizovanju odgovora

podudaraju se sa rezultatima dobijenim u analizi sadržaja56 govornika.

Najpre su sve kategorije svrstane u tri velike grupe: odnos prema svojima,

odnos prema drugima, odnos prema verskim (dogmatskim) pitanjima. Odeljak koji

sledi sadrži analizu sadržaja smera stavova grupisanih prema navedenim odnosima.

Odnos prema svojima

U ovoj kategoriji su potkategorije: (a) odnos prema Srbima (svom narodu), (b)

odnos prema SPC, © odnos prema IR i slušaocima.

(a) Odnos prema Srbima

U svim intervjuima u kategoriji “odnos prema Srbima”, IE imaju stavove

programatskog (18), neutralnog (11) i pozitivnog smera (9).

Uputstvo šta valja činiti u budućnosti (programatski smer stava/termin Đ.

Šušnjića) je karakteristika čestitki za praznik. Kako je 8 od 10 analiziranih intervjua

snimljeno povodom velikih hrišćanskih praznika, očekivan je ovako visok broj

programatskih stavova jer je praznik dobar povod da se analizira pređeni put i ukaže

na ono šta se od budućnosti očekuje i šta u budućnosti valja činiti kao što je to slučaj

u primeru 101 I1 snimljenom povodom Uskrsa.

56 Prema metodologiji \ure Šušnji ća (1973), da podsetimo, metod analize sadržaja ostvaruje se zapravo iz pozicije s lušaoca intervjua emitovanog na radiju. Jedinica analize je stav ogra ni čen verbalnim materijalom koji je dovoljan istraživa ču da iz sume odredi stav govornika. U analizi sadržaja utvr đuju se kategorije (teme) i sadržaji stavova odre đenog smera. Postoje 4 razli čita smera stava (up. primer 6 I): pozitivan = afirmativna ocena tem e (+); negativan = negativna i kriti čka ocena teme (-); neutralan = opšta konstatacija, ili opis teme bez zauzimanja stava o njoj (0);

252

Primer 101 I1

IE: “-Nalazeći se, sad još uvek u tami, teskobi Y i tuzi bogoostavljenosti ili bogootuđenosti - Y istorijski lišeni iskustava vaskrsenja kao narod kao saborni..organizam .. duhovni, - mi *verom* u Hrista bogočoveka i u njegovo vaskrsenje -izvesnošću *iskustva* novog života u njemu, u njegovoj crkvi... možemo.. prevazići - i ne samo prevazići.. *sentimentalno* ili psihološki -nego ja sam duboko uveren, -da je to jedini način -da i *realno*, istorijski, pragmatski prevaziđemo i krizu -u kojoj se nalazimo -i da osvit novoga dana zamenimo tamu noći -u kojoj se nalazimo.”

Neutralni smer imaju stavovi u kojima se saopštavaju činjenice o događajima

i opisuju sami događaji uglavnom slave, susreti, konferencije, običaji kao što je to

slučaj u primeru 102 I4 snimljenom povodom slave sabornog hrama u NS “Čudo

svetog arhangela Mihaila” 6. septembra 1992.

Primer 102 I4

IE:

“-Y To je dakle dan kada .. -ono jedinstvo koje mi svakodnevno živimo -i dišemo .. -biva pokazano *i* *nama* samima *i* našoj braći -koji nisu pravoslavne vere .. našim sugradjanima, bližnjima, susedima Y na jedan najočigledniji način . -Time .. što crkvu , preosveštenstvo i monaštvo naše eparhije se *sabira* na jedno mesto .. - isto tako i veliki broj vernika , obično dolaze .. desetine autobusa vernika sa svih .. strana naše eparhije . -Y Kadgod Zje mogućno zovemo u goste i druge episkope Y iz drugih eparhija .. ili čak iz drugih pomesnih crkava , -kad za to ima uslova i mogućnosti .. -i *onda* zajedničkim bogoslužnjem <pre svega bogosluženjem kao liturgijom> centralnim bogosluženjem Y zajedničkim .. *pričešćem*, na toj svetoj liturgiji , celokupnog prisutnog sveštenstva , Y zatim .. velikog broja .. naših vernika .. -koji dolaze duhovno *pripremljeni* za taj dan , od strane svojih sveštenika , -koji takodje masovno pristupaju toga dana svetom pričešću , -Y isto tako .. mogućnost .. da tu .. zajednički .. obedujemo , makar i od nečega skromnog ,

programatski = neki predlog za budu će delovanje u vezi sa temom (!).

253

- od onoga što nam je Bog dao po svojoj ljubavi -Y i da izmenimo .. i misli o .. našim tekućim problemima.

U intervjuima je bilo i negativnih stavova (6) prema srpskom narodu.

Primer 103 I1

IE:

“-Y Po mom mišljenju, za nas.. je *najveća* opasnost i ustvari *jedina* opasnost, činjenica -.. da uopšte*postoje*.. ljudi -koji pribegavaju nasilju i zločinu kao metodu borbe u našem narodu -Y i drugo da se mi usuđujemo -da pronalazimo olakšavajuće okolnosti ili nekakva opravdanja za to.”

Crkveni velikodostojnik je svestan svoje hrišćanske obaveze da osudi svako

nasilje, pa i nasilje koje pripadnici njegovog naroda čine drugima. Međutim, kada to

čini, iznosi načelan, opštevažeći, svevremenski negativan stav prema nasilju koji

nikoga posebno ne označava kao vinovnika, ili počinioca zločina koji bi trebalo

osuditi. Generalizujući pojavu on minimalizuje mogućnost “da *uopšte* postoje.. ljudi

koji pribegavaju nasilju i zločinu kao metodu borbe u našem narodu”.

(b) Odnos prema SPC i pravoslavnim crkvama (sem MPC)

U grupi primera objedinjenih pod zajedničkim nazivom “odnos prema SPC”

preovlađuju stavovi pozitivnog (primer 104 I) i neutralnog smera (primer 105 Ir).

Primer 104 I

IE:

“-Y Rezultat toga je bio pored .. ostaloga (guta) -da je .. skoro ceo pravoslavni svet .. počevši od *naj*uticajnije «i duhovnoprvenstvujuće crkve, Carigradske patrijaršije, pa preko *naj*mnogobrojnije «i *naj*moćnije .. &(-tu mislim na Rusku, moskovsku patrijaršiju ,)& Y «pa evo sve «i do naše crkve -koja &(- .. rekao bih)& «*niti* je osobito značajna -«niti je pak sasvim beznačajna u pravoslavnom svetu, -«nego ima jedno svoje .. lepo mesto -zahvaljujući «i našoj *prošlosti*, «a «i aktivnosti u sadašnjem trenutku, -«ako nije neskromno

254

-tako da kežem -Y dakle, u celom tom našem svetu, ogromna većina crkava je demonstrativno odbila -da pošalje svoje delegacije Y.. na nedavno, početkom decembra *sazvani* «i održani u Rimu .. sinod svih rimokatoličkih biskupa Evrope.”

Primer 105 Ir

IE:

“-U Americi prva .. crkva je bila u e' Džeksonu .. e' hiljadu .. osamstotinasedamdeset mislim , četvrte

..”

“Saradnja sa pravoslavnim crkvama osim MPC” potpuno je pozitivno

obeležena kao što je slučaj u primeru 106 I u kojem se veoma pozitivno ocenjuje skup

svih pravoslavnih velikodostojnika u Carigradu 1992. godine.

Primer 106 I

IE: “-Y pokazala se po to/ko zna koji put jedna čudesna .. harmonija .. u gledanju na sve ove probleme - < «i nismo imali> «ni jednu *jedinu* tačku -po kojoj bismo osećali -«i mislili *drugačije* jedni od drugih. -Y «I razume se -tu su dogovoreni .. mnogi .. zajednički .. poduhvati -Y *baš* poduhvati koji se tiču .. suočavanja sa .. duhovnim izazovima naše epohe “

© Odnosa prema novinaru i auditorijumu

IE su imali pozitivan i neutralan stav prema novinarima i auditorijumu. Samo

u 2 slučaja imali su negativan stav prema novinarima/sredstvima javnog

informisanja: negativno pisanje strane štampe o Srbima, (primer 107 I).

Primer 107 I

IE

“-Mene je &(-recimo)& pitao jedan član delegacije <nemačke evangelističke crkve>, inače.. Y veoma.. dobronameran i čestit, -da li on može .. bezbedno.. da doputuje u Beograd u posetu našoj crkvi, -onda možete misliti -kakav je stepen .. i *kvalitet* informisanosti u njegovoj sredini, -kad je on mogao da postavi takvo pitanje.”

255

IE je smatrao da su IR-ovi stavovi, ili neodgovarajući (primer 108 Ir), ili blagi

u odnosu na temu o kojoj je reč.

Primer 108 Ir

IE:

“-Pa Vi odma govorite već o *podeli* .. - a .. mi kako smo se mi dogovorili”

Ovaj nalaz potvrđuje ocenu da su u analiziranim intervjuima obe strane

poštovale (Leechove) principe učtivosti i da su intervjui bili izazovnog, a ne drskog

tipa. Istovremeno i IR i IE su gradili i podržavali pozitivan imidž jedan drugom jer je

i uređivačka politika medija (u vreme kada su intervjui emitovani), podržavala

pozitivan imidž SPC. Takođe, politika SPC prema medijima u to vreme bila je

veoma blagonaklona.

“Slika koju imamo o sebi zasnovana je i na stavovima drugih o nama, pa se

zato svako priznanje koje dolazi od drugih doživljava kao vredno samo po sebi, bez

obzira na način kako se do njega došlo i bez obzira na vrednosti koje su stvorene”

(Šušnjić, 1984,76).

IE-ovi su sve vreme intervjua bili svesni da se obraćaju auditorijumu, a ne da

su samo sa IR-om u interakciji. Uvek je stav prema auditorijumu pozitivnog smera.

Primer 109 K

IE:

“-Hvala Vama i hvala slušaocima koji nas slušaju i gledaocima koji će nas možda negde sresti - i videti -sa željom da novorodjeni Bogomladenac se Ée' rodi ponovo ali ne u pećini Vitlajemskoj nego u srcu svakoga pojedinca.”

256

Pozitivan stav prema auditorijumu je razumljiv, jer je svaki intervju promocija

IE i njegove crkve pred mnogobrojnom publikom. Koliko su elektronski mediji, a

posebno televizija, bili u to vreme važni za SPC, pokazuje i navedeni primer (109 K)

u kojem IE zabunom osim slušalaca (reč je o radio prezentaciji) po automatizmu

pominje i gledaoce (TV prezentacija). U poslednjem trenutku, shvativši grešku,

ispravlja se (“-koji će nas možda negde sresti/- i videti”), dodajući objašnjenje sasvim

neprimereno radio intervjuu (kako će ga slušaoci prepoznati ukoliko ga negde sretnu,

ako ga nisu prethodno na TV videli). Međutim IE, koji je u vreme snimanja intervjua

bio poznata medijska ličnost, dobro se ispravio na način naveden u primeru 109 K jer

je smatrao da auditorijum ima dovoljno televizijsko iskustvo koje mu omogućuje da ga

prepozna pri slučajnom susretu.

Odnos prema drugima

Potkategorije su: (a) odnos prema Hrvatima i RKC; (b) odnos prema

Makedoniji i autokefalknosti MPC; © odnos prema Muslimanima i reis ul ulemi

lično; (d) odnos prema međunarodnim ekumenskim organizacijama (Svetski savet

crkava, Evropska konferencija crkava).

(a) U potkategoriji odnos prema Hrvatima i RKC, stavovi su negativnog smera

(19), a pozitivnog smera (13), što jasno ukazuje na strategiju “vruće-hladno” u

formiranju odgovora.

Primer 110 I1

IE:

257

“-koje svakako &(-jasno je / -onima koji ga ruše) služi za ostvarenje ... u osnovi .. rasističkih .. i nacističkih ciljeva -koje sebi postavljaju, -to je .. - ostvariti etnički i verski čistu teritoriju -i uništiti prisustvo, tragove prisustva drugog naroda i njegove veroispovesti, drugačije kulture unutar zajedničke hrišćanske kulture e na tim prostorima koje zauzimaju, “

Iako u primeru 110 I1 ne pominje eksplicitno da se radi o RKC koja, prema

njegovim rečima, ne sprečava uništavanje pravoslavnih verskih objekta i tako

doprinosi ostvarivanju “... u osnovi .. rasističkih .. i nacističkih ciljeva “, auditorijum će

ipak razumeti iz konteksta da je IE osudio RKC. Predznanje da je rat na teritoriji

prethodne Jugoslavije ujedno i sukob pravoslavnih i katolika (hrišćana) protiv

muslimana (ne hrišćana), pomoćiće slušaocima da treću stranu (muslimane, misli se

na vernike) u sukobu odmah eliminišu jer je reč o Srbima kao pripadnicima “drugačije

kulture unutar zajedničke hrišćanske kulture”. To znači da je u fokusu IE-a druga

hrišćanska strana u sukobu dakle RKC čije pretpostavljene postupke IE kvalifikuje

kao ostvarivanje “.. rasističkih .. i nacističkih ciljeva”. To se potpuno uklapa u stavove

koje u dnevnopolitičkoj praksi zastupaju te 1992. godine predstavnici pojedinih

struktura moći izjednačavajući postupke Nezavisne Države Hrvatske (NDH) kao

nacističke tvorevine iz Drugog svetskog rata, koju je podržavao kler RKC, sa

postupcima tadašnjeg rukovodsta Republike Hrvatske (RH), koje takođe podržava

RKC, čime se želi staviti znak jednakosti između NDH=RH=RKC=>klerofašizam i

time veoma negativno oceniti učešće RKC u stvaranju nove hrvatske države.

Primer 111 I

IE:

“-YY Ipak «i u tim uslovima .. bilo je pokušaja dijaloga.. -bila su dva susreta izmedju .. njegove svetosti patrijarha *Pavla* «i .. preuzvišenoga nadbiskupa zagrebačkog kardinala Kuharića sa odgovarajućim Y mnogočlanim episkopskim delegacijama jedne «i druge crkve Y u Sremskim Karlovcima «i u Slavonskom Brodu.. -apeli sa tih sastanaka nisu mogli

258

-ne samo da .. spreče rat -«nego «ni da bitno utiču .. na realne postupke .. pripadnika oružanih formacija «i zaraćenih strana =jedne «i druge= -Y «ali su ipak, jedan moralni čin, čin hrišćanske savesti “

Primer 111 I ukazuje na pozitivan stav IE-a prema RKC u istom intervjuu, što

je potvrda strategije “vruće-hladno” na koju se ukazuje u odeljku o strategijama

formiranja odgovora.

Nema neutralnih stavova jer su se nacionalni i verski sukobi već razvili tako

da IE u intervjuu slušaocima mora da opravda postupke sopstvene crkve i pruži im

uveravanja da crkva zna rešenje, stoga je 10 stavova pragmatskih i oni objašnjavaju

šta bi trebalo činiti da se odnosi poboljšaju.

Primer 112 I

IE:

“-U svakom slučaju .. svi ti dijalozi «i pokušaji .. su naša .. sveta dužnost -«i mi ćemo «i dalje na tome nastojati. “

(b) U potkategoriji odnosa prema Muslimanima stavovi su negativnog smera (2) i

neutralnog (2), a nema pozitivnih i programatskih. Kao što se može uočiti, godina

1992. (kada je većina intervjua snimljena), ratni događaji u Bosni i Hercegovini nisu

Muslimane stavili u fokusu SPC koliko su to bili Hrvati i RKC. Stoga je u

analiziranim intervjuima tako malo stavova o njima.

Primer 113 I1

IE: “-Y Činjenica je -da .. (guta) je Reis ul Ulema'' da li iz stvarnog ubeđenja, da li iz taktičkih razloga &(-njemu znanih)&, odbio -ili nije pokazao dovoljno volje.. za taj susret

259

- je neosporna.”

Islamska verska zajednica (muslimani) u analiziranim intervjuima su

pomenuti samo u kontekstu pokušaja organizovanja susreta velikodostojnika verskih

zajednica naroda koji su u sukobu. Čini se da je težište u odnosima verskih zajednica

na teritoriji prethodne Jugoslavije bilo na odnosu između SPC i RKC jer je taj odnos

opterećen ukupnom politikom RKC prema svim pravoslavnim crkvama (problem

unijatstva naglo obnovljen nakon raspada SSSR), s jedne strane, i istorijski

negativnim iskustvom pravoslavnog naroda i sveštenstva SPC sa klerom RKC u

Hrvatskoj iz vremena Drugog svetskog rata, sa druge strane. Time je odnos sa

Islamskom verskom zajednicom u analiziranim intervjuima stavljen u drugi plan

mada su i na tom polju teškoće bile već izražene.

©Potkategorija “odnos prema Makedoniji i MPC” je takođe negativan (5), samo 1 je

pozitivan i 1 programatski koji se odnosi na potrebu zaštite srpskog kulturnog blaga u

Makedoniji, što je i razumljivo jer je u to vreme razvijana politička strategija prema

ovoj bivšoj jugoslovenskoj republici.

Primer 114 I1

IE: “- (guta) Sasvim je .. jasno - da predstavlja (guta) veliku istorijsku .. nepravdu -sa kojom se mi kao narod ne možemo pomiriti -da Makedonija putevima i načinima &(-u čiju analizu sada ne bih ulazio ..)& uglavnom stiče nekakvu vrstu nezavisnosti -Y ja.. u zagradi dodajem -da sam veoma *skeptičan* prema toj nezavisnosti u odnosu na robovanje pod Srbima”

260

(d)Potkategorija “odnos prema međunarodnim ekumenskim organizacijama

Svetskom savetu crkava (SSC) i Evropskoj konferenciji crkava (EKC)” sadrži 12

stavova pozitivnog smera, 10 neutralnog, 5 negativnog.

Primer 115 I4

IE:

“-*Naročita* pažnja je bila .. posvećena .. temi takozvanog etničkog *čišćenja* na prostorima.. Bosne i Hercegovine, -gde je takodje trebalo .. pokazati , &(-mislim da su svi učesnici u razgovoru to i pokazali)& Y da ono što je moralno *zlo*, -što je nečoveštvo .. -zlo je -nečoveštvo je bez obzira na to ko ga vrši -Y da se ne može pripisati samo jednoj od sukobljenih strana -Y i da se ne može *odgovornost* za takva dela , odnosno nedela , tražiti od pojedinih *naroda* na našem prostoru .. -nego *samo* od onih pojedinaca i grupa .. koje vrše takva nedela.”

Predstavnici SPC-a, koji imaju pozitivan stav prema ekumenskim

međunarodnim organizacijama i učestvuju u radu konferencija i kongresa, bili su

intervjuisani i stoga je rezultat u globalu pozitivan. Da su intervjuisani zagovornici

politike protiv ekumenizma poznatog pravoslavnog teologa Justina Popovića (koji su

u to vreme predstavljali veoma snažnu struju u SPC), tada bi sigurno potpuno

preovladali negativni stavovi o delatnosti navedenih organizacija.

Neutralni smer imaju stavovi koji informišu o događajima u ovoj sferi, a

negativni su orijentisani prema pripadnicima (Muslimana i Hrvata) i drugih naroda

koji su učestvovali na tim skupovima pa stoga i prema skupu posredno.

Kada se pogleda ukupan rezultat, može se uočiti da u kategoriji “odnos

prema drugima” preovlađuje negativni smer stavova (31) u odnosu na pozitivni (26).

Kada ne bi u ovoj kategoriji bila potkategorija “odnos prema međunarodnim

ekumenskim organizacijama”, tada bi disproporcija između smera stavova koji se

261

odnose na druge narode i vere sa teritorije prethodne Jugoslavije bila još veća

(31:14). Ovaj nalaz potpuno je u skladu sa sledećim strategijama formiranja

odgovora: pozitivna orijentacija ka dijalogu u načelu, ali “potkrepljena” sa mnogo

upečatljivih negativnih primera; govori se samo o stradanju sopstvenog naroda.

Eksplicitno se sažaljeva samo sopstveni narod, a implicite optužuje drugi.

Kategorija: “Odnos prema

drugima”

Pozitivni smer stava

+

Negativni smer stava

-

Neutralni smer stava

0

Programatski smer stava

! RKC 13 19 / 10 Islamskoj verskoj zajednici

/ 2 2 /

MPC 1 5 / 1 SSC/EKC 12 5 10 / ukupno 26 31 12 11

Tabela 11: Smer stavova u kategoriji “Odnos prema drugima”

Odnos prema verskim (dogmatskim) pitanjima

U ovoj kategoriji su dve potkategorije: (a) odnos prema Bogu i (b) odnos

prema prazniku.

(a) U potkategoriji “odnos prema Bogu”, dominira programatski smer stava (10) IE

upućuje slušaoce kako bi trebalo da se mole Bogu i objašnjava (8 neutralnih

stavova) događaje iz Hristosovog života.

Primer 116 L

IE: “-Y kada je trebao da dodje Bogočovek na zemlju -Y presveta .. Bogorodica .. i .. pravedni Josif došli su da se *upišu* -kako je to tadašnji August Cesar naredio -i *nisu* imali mesta ni u jednoj kući , ni u jednoj gostioni .. -i Spasitelj .. se rodio u jednoj .. *prostoj* pećini , < u jednoj ovčarskoj> kolibi.”

262

(b) U potkategoriji “odnos prema prazniku” najviše je stavova neutralnog smera

(10) IE objašnjava slušaocima radija, verujućima i neverujućima, smisao

praznika. IE je kritičan prema svojim vernicima tako da u 8 stavova negativnog

smera govori kakav praznik ne bi trebalo da bude, a dešava se da jeste. Uputstvo

za budućnost je u 6 stavova programatskog smera.

Primer 117 I4

IE:

“-Y Današnji .. praznik .. nije posvećen .. striktno .. ličnosti Arhangela Mihjla , nego konkretnom .. *čudu*, -jednom čudesnom dogadjaju .. čiji je protagonista sveti Arhangel Mihajlo . -Dogadjaj se zbio .. dosta davno .. izgleda u *trećem* veku, u maloazijskoj provinciji , Frigiji, u okolini grada .. Jerapolja, u .. malom mestu zvanom Honi ili Kolose .. na grčkom jeziku.”

Primer 117I4 predstavlja neutralan stav o verskom prazniku, jer IE

slušaocima samo objašnjava o kojoj slavi je reč, ne izjašnjavjući se šta on konkretno

o tome misli.

Neutralni, negativni i programatski stavovi o prazniku imaju suštinski isti cilj,

da objasne smisao praznika, način na koji (ne) bi trebalo da bude obeležen s obzirom

na to da većina, posebno mlađih slušalaca, nema ni osnovna znanja iz veronauke,

čega je IE svestan. Otuda je u ovom intervjuu cilj IE-a edukacija slušalaca radija.

Možemo zaključiti da je analiza smera stavova komplementarna rezultatima

konverzacione analize, pre svega, odgovora IE. Ona ukazuje na suptilne strategije

govorenja verskih velikodostojnika koje se mogu otkriti tek detaljnijom analizom

sadržaja realizovanih intervjua, uz puni uvid u društveno-politički kontekst vremena

njihovog nastanka i emitovanja. Ovaj empirijski nalaz potvrđuje, u konverzacionoj

263

teoriji već ukazan, značaj društveno-političkog konteksta na jezičke izbore i strategije

učesnika u institucionalnoj komunikaciji.

Osnovni smer stava sagovornika u svakom pojedinačnom intervjuu

Prema dominirajućim smerovima stavova, intervjui teoretičara u veri su:

I (posvećen unutrašnjoj i spoljnoj politici SPC) je pre svega afirmativan sa izraženim

programatskim tonovima. Intervju I1 (emitovan povodom Uskrsa, a u središtu pažnje

su takođe unutrašnja i spoljna politika SPC, posebno odnos prema RKC) karakteriše

negativan stav (prema drugima) i programatski (uputstva slušaocima šta valja činiti).

Intervju I2 (posvećen simboličkom značenju Božića), karakteriše neutralnost i

programatski (završava se podukom za narednu godinu). Intervju I4 (crkvena slava

Sabornog hrama u Novom Sadu), karakteriše afirmativnost, dominiraju stavovi

pozitivnog smera. I na kraju, intervju P2 (posvećen duhovnom značenju Božića) je

programatski, upućuje slušaoce šta valja činiti o Božiću.

Prema smeru stavova, intervjui praktičara u veri su:

J (o pravnim pitanjima sjedinjenja Slobodne PC i SPC) je neutralan.

Intervju K (Božić u teološkom i etnografskom smislu) je neutralno-programatski, ali

i kritičan prema drugačijem, laičkom, promišljanju verskog praznika (etnografsko

shvatanje Božića). Intervju L (stanje u vreme Božića u osječkopoljskoj episkopiji -

ratno područje) negativan (prema drugim konfesijama) programatski (prema svom

narodu). Intervju Ir negativan (prema politici prethodne Jugoslavije) i pozitivan

(prema ujedinjenju Slobodne crkve sa SPC). Nema programatskih tonova. Intervju V

(vraćanje monaštva u Frušku goru, obnova manastira i bogoslovije) je negativan

264

(prema sopstvenom narodu i drugima) programatski (planovi za buduću revitalizaciju

monaštva).

Pojedinačni intervjui

Smer stava I I1 I2 I4 P2 J K L Ir V Ukupno

Pozitivan + / / + / / / / + / 3

Negativan / + / + / / + + + + 6

Neutralan / / + / / + + / / / 3

Programatski + + + + + / + + / + 8

Tabela 12: Preovlađujući smer stava u celom intervjuu.

U intervjuima u celini preovlađuju: programatski smer stava (8) i negativni

smer stava (6). Intervjui su snimani povodom verskih praznika i od IE se tražilo da za

tu priliku (što je uobičajena novinarska strategija “prazničnih rubrika”) sumiraju

rezultate i odrede politiku za naredni period, što je razlog za preovlađivanje

programatskih stavova (definisani kao “predlog za buduće delovanje u vezi sa

temom”). U vreme kada su intervjui snimani (1992,1993), SPC se suočila sa

određivanjem odnosa prema drugim konfesijama koje deluju na teritoriji prethodne

Jugoslavije, a bile su, kao i ona, direktno uključene u oružane sukobe. Intervjui su

iskorišćeni da se objasni slušaocima zašto velikodostojnici tri dominantne konfesije

SPC, RKC i Islamska verska zajednica, nisu uspeli bitnije da utiču na prekidanje rata

koji je u to vreme bio tek na početku, i opravda svoja delatnost pokrovitelja

sopstvenog naroda. Krivac za stanje u zaraćenim područjima morao je biti “neko

drugi”, prema kojem je SPC bila veoma kritična, tako da 6 od 10 intervjua ima

negativan preovlađujući smer stava.

265

SINTAKSIČKO-PRAGMATIČKE ODLIKE RADIJSKIH INTERVJUA SA VERSKOM SADRŽINOM

Nominalizacija je niska učestanost upotrebe glagola u govorenju ili pisanju.

Gubljenje glagolnosti svojstveno je naučnom, novinarskom, političkom,

pravnom, administrativnom stilu. “Nominalizovani iskazi su statični, impersonalni,

apstraktni, u njima agens lako može biti anonimizovan, objekat neiskazan, vreme

neeksplicirano” (Radovanović, 1988,255).

Postavlja se pitanje da li su nominalizovani iskazi svojstveni i radijskom

intervjuu kao novinarskom žanru elektronskih medija, dakle govorene, a ne pisane

reči, zatim da li su svojstveni iskazima sa verskom sadržinom s obzirom da su neki

od sagovornika orijentisani ka naučnom (teološkom) odnosno naučno-programskom

(političkom) delovanju u SPC.

Znano je da je novinarskom, političkom i naučnom stilu uglavnom svojstvena

nominalizacija, pitanje je da li i tema utiče na odsustvo glagolnosti u komunikativnoj

situaciji analiziranog korpusa.

Nominalizacija se pokazala kao jedna od veoma prisutnih karakteristika

govorne strategije, posebno kod IE teoretičara u veri, kao što je to slučaj u intervjuu I

u kojem su 10.44% od ukupnog broja imenica glagolske imenice. Dvostruko je više

glagolskih imenica nego pasiva.

Primer 118 I1 IE: ”- Ja se nadam - Y da će nam Bog dati snage kao narodu,

266

-Y da ubuduće &(- ako ikako dođe sada do postepenog smirivanja)& Y sprečimo svim časnim i civilizovanim sredstvima dalje uništavanje našeg duhovnog blaga - koje svakako &(-jasno je // - onima koji ga ruše)& služi za ostvarenje.. u osnovi..rasističkih.. i nacističkih ciljeva ”

U navedenom primeru glagolskim imenicama važne radnje su

impersonalizovane, a njihov agens anonimizovan. “Smirivanje” zamenjuje “Srbi i

Hrvati sada bi trebalo da se smire”; “uništavanje” = “da naši neprijatelji (Hrvati)

uništavaju naše duhovno blago”; “ostvarenje” = “da naši neprijatelji (Hrvati)

ostvaruju u osnovi rasističke i nacističke ciljeve”. Eksplicitno navođenje agensa (npr.

“naši neprijatelji”/”Hrvati”/”katolici”) je odviše jasno/netaktično za medije. Takvo

govorno ponašanje, s obzirom na društveno-politički kontekst u kojem je intervju

snimljen i emitovan, moglo bi loše uticati na pozitivan imidž IE-a, koji on želi pred

auditorijumom da održi.

Efekti nominalizacije pojačavaju se nagomilavanjem nerelevantnog u

izgovorenom, što ne doprinosi jasnoći odgovora.

Primer 119 I1 IE: “(...) -to jest pokazao jednu.. dobrotu *ničim* izazvanu,*ničim* uslovljenu, spontanu , neobjašnjivu, nadlogičnu, nadrazumsku, -da iz te svoje neizrecive dobrote najpre hoće da stvori.. svet”.

Radio prezentaciji nije prikladan “kitnjast” stil. Slušaoci ne mogu, kao čitaoci

novina na primer, da se “vrate” i ponovo pročitaju nejasan deo teksta. Ređanjem

trpnih glagoskih prideva i opisnih prideva jednih za drugim (ukupno 6 u jednoj klauzi

- primer 119 I1) u sadejsvu sa neuobičajenom leksikom (“nadlogični”,

“nadrazumski”), što bi trebalo da istovremeno okarakteriše “Božiju dobrotu” i samog

267

Boga, kod slušalaca, nenaviknutih na takav stil, može da proizvede nedovoljno

razumevanje izgovorenog. Time emitovana medijska poruka ne doseže cilj.

Primer 120 K IE: ” -Evo danas trenutno i *političkoj* i fizi čkoj i biološkoj a inače moralnoj, umnoj ko zna otkad je to osetio i potreban mu je Spasitelj.”

U narednom primeru u jednoj klauzi koju čine 32 reči, upotrebljen je samo

jedan glagol i to nakon 22 izgovorene reči. Slušaocima je teško da prate ovakav

jezički izraz.

Primer 121 I4

IE: "-Y Tako *naša* eparhija , novosadska i bačka ..kao svoju eparhijsku *slavu*, kao svoga .. patrona ili .. zaštitnika i pokrovitelja i molitvenika pred živim Bogom slavi .. *danas*, upravo šestog septembra, svake godine Y Svetoga Arhangela Mihajla. "

Podaci do kojih smo došli nisu specifični samo za verske intervjue, već su

karakteristični uopšte za ideološki diskurs, a verski je jedan od takvih.

Do istih nalaza je došao i van Dijk (prema Buckland 1994). Analizirajući

rasizam u štampi navodi da su snažna jezička sredstva zamagljivanja i manipulisanja

u informisanju: nominalizacija, upotreba pasiva, navođenje irelevantnog. Gruber

takođe (1995, 5) ističe da su kohezivna gramatička sredstva koja zamagljuju agensa

poput pasiva i inpersonalne konstrukcije ( na materijalu nemačkog jezika) veoma

prisutna u političkom diskursu jezika medija.

268

Istovremeno, navedene sintaksičke odlike verskog intervjua IE teoretičara u

veri, krše i (Griceov) princip kooperativnosti.

U prvoj grupi od pet intervjua IE-teoretičara u veri, imenice su dva puta

frekventnije od glagola, dok je u drugoj grupi IE- praktičara u veri ta disproporcija

znatno manja, što na leksičkom planu potvrđuje tezu o većoj nominalizaciji iskaza u

intervjuima IE-teoretičara u veri.

Za drugu grupu IE-a praktičara u veri karakteristične su dve pojave: jedno je

upotreba pasiva za zamagljivanje subjektivnosti kada je reč o ratnom događaju na

terenu, kao što je slučaj u primeru 122 L:

Primer 122 L

IE:

”- Uglavnom su porušeni, -najpre opljačkani, - zapaljeni -pa porušeni.”

Isto smo uočili analizirajući i ratne izveštaje reportera sa ratišta emitovane na

radiju (Valić Nedeljković, 1994). Međutim, različita je motivacija ratnog reportera i

sveštenika da zamagli vršioca radnje govoreći o događajima sa ratišta. Analiza ratnih

izveštaja je pokazala da reporteri ređe navode vinovnike ili učesnike u događajima

koji mogu kod slušalaca da izazovu negativna osećanja prema sopstvenoj strani u

sukobu. Istovremeno, kada izveštava o događajima čiji su vinovnici druge dve strane

u sukobu, reporteri jasno navode vršioce radnje (ponekad i imenom i prezimenom) i

time kod slušalaca izazivaju svesno negativna osećanja prema njima. Pretpostavljamo

da je svešteničkom pozivu primereno praštanje, tako da u analiziranim intervjuima

često nema direktnog optuživanja drugih strana u sukobu za zlodela, već samo

269

nagoveštaja i uopštavanja iz kojih slušaoci mogu naslutiti ko je “krvnik”, a ko

“nevina žrtva”.

Primer 123 L

IE:

”- mi se molimo Bogu, -da Bog urazumi naše neprijatelje - da taj rat prestane.”

Druga, potpuno suprotna pojava je eksplicitno izražavanje subjektivnosti kao

sredstva ubeđivanja. Intervjuisani se identifikuje, poredi se ( “ja” + “kao” + odrđeno

zvanje koje podrazumeva niz osobina) sa pastirom koji duhovno i praktično brine,

kao što pokazuje sledeći primer:

Primer 124 V IE: ”-Pogotovo ja kao episkop smatram -da..obnavljajući te *svetinje* - mi sami sebe duhovno obnavljamo”.

Primer 125 L

IE:

“(...) - ja sam veoma tužan i žalostan kao..episkop o.p. i b."

Dve su osnovne sintaksičke odlike verskog intervjua: zamagljivanje

subjektivnosti i naglašavanje, isticanje subjektivnosti, što se postiže različitim

jezičkim formama (nominalizacijama, upotrebom pasiva, poređenjem). U odnosu na

cilj koji IE želi, porukom namenjenom slušaocima, da ostvari, odabira da li će

zamagliti, ili eksplicirati subjekt. Zamagliće ga, kada ne želi jasno da se odredi

prema učesnicima u nekom događaju, ili vinovnicima određenih događaja. Nasuprot

tome, istaći će subjekt, kada želi da iskaže sopstveni stav, ili osećanja, dajući značaj

270

svojim rečima na taj način, što sebe poistovećuje sa institucijom (SPC). To znači da

na sebe preuzima sve prerogative koje ta institucija ima i da on govori u ime

institucije. Tada IE nastupa kao izaslanik Božiji i sve što čini je po poslanju, tako da

je to neprikosnoveno, predodređeno, što je delotvorna ubeđivačka strategija. Sve

navedene strategije potvrđene su i na materijalu drugih jezika (engleskom,

nemačkom).

Govornicima stoje na raspolaganju različite sintaksičke mogućnosti, koju će

odabrati, zavisiće od cilja komunikacije, društveno-poltičkog konteksta u kojem se

ona odvija, ali i konteksta komunikativnog događaja, medija i teme. Konverzacija je

uspešna ukoliko se odaberu odgovarajuće sintaksičke mogućnosti za ostvarivanje

namere govornika, pri čemu, u ovom slučaju medijska poruka, ne gubi na

razumljivosti, već jasnoćom “privlači” auditorijum.

FREKVENCIJSKI REČNIK VRSTA REČI U RADIJSKIM INTERVJUIMA SA VERSKOM SADRŽINOM

“Poruka će izvršiti to snažniji uticaj što je jezik poruke bolje prilagođen

jeziku grupe kojoj je poruka namenjena. Veoma često iste reči u različitim

društvenim grupama dobijaju različita značenja - u zavisnosti od grupnih iskustava-

što znači da značenja reči ne zavise samo od strukture rečenice nego i od strukture

društva” (Šušnjić, 1984,64). Društvo u tranziciji opterećeno secesijom, ratom,

verskom netrpeljivošću, biće osetljivije na leksički izbor, posebno u institucionalnoj

komunikaciji, a istovremeno, sasvim obične reči poprimiće nova značenja,

prepoznatljiva samo tom društvu i vremenu (“etničko čišćenje”).

271

Verski sadržaji emitovani u medijima unose i specifičnu leksiku u

svakodnevicu slušateljstva. Deo te leksike je poznat, a deo manje razumljiv. Neki

verski službenici, posebno SPC, u govor unose arhaične reči u fonetskom liku

savremenog jezika, što porukama daje dodatni sloj patine, asocira na istorijsko i

kulturno nasleđe, slavnu prošlost - na čemu je dnevna politika insistirala od sredine

osamdesetih, formirajući u Srbiji nacionalnu (nacionalističku) svest.

Za intervjue ovog korpusa sačinjena je frekvencijska analiza leksike da bi se

uočilo da li, i koliko, tema intervjua utiče na jezičke izbore, zatim kolika je učestanost

pojavljivanja određenih vrsta reči u komunikativnom događaju tipa radijski intervju;

odnosno koliko se osobenosti govornika odslikavaju u leksici.

Najpre se iznose ukupni rezultati, a zatim sledi diskusija svakog

pojedinačnog.

1

imen

ice

glag

oli

zam

enic

e

prid

evi

vezn

ici

pred

lozi

re~

ce

prilo

zi

broj

evi

uzvi

ci

24.46%16.38% 14.14% 13.71% 9.33% 7.97% 7.45% 4.51% 2.03% 0.02%

0.00%

5.00%

10.00%

15.00%

20.00%

25.00%

1

imen

ice

glag

oli

zam

enic

e

prid

evi

vezn

ici

pred

lozi

re~

ce

prilo

zi

broj

evi

uzvi

ci

Grafikon 10: Frekvencija upotrebe reči prema vrstama.

Imenice

272

Najčešće su upotrebljavane imenice (24,46%). Slični podaci dobijeni su i za

jednu drugu vrstu verskog diskursa - homilije (Savić, Vojnović, 1992).

Od 10 najfrekventnijih imenica u svim intervjuima, “crkva” (17157) je

najčešće pominjana, a ostalih devet ukazuju na značajne individualne razlike u

leksičkom repertoaru intervjuisanih58. Upotreba verske leksike u prvih deset

najfrekventnijih imenica varira od 20% do 40%. Nije uočena veza između frekvencije

upotrebe imenica sa verskom sadržinom i intervjuisane osobe (IE-teoretičara u

verii/IE-praktičara u veri).

Uža tema intervjua određuje i leksiku. Kada se ima u vidu društveno-politički

kontekst u kojem su snimljeni i emitovani analizirani intervjui nepojavljivanje nekih

imenica upućuje na određene zaključke.

“Mir ”( (50) je retko upotrebljavana imenica u analiziranom materijalu. Samo

u jednom intervjuu je među prvih deset (prvo mesto, učestanost 20). S obzirom na to

da je u pitanju verski diskurs kojem je imanentna sloga među ljudima59 u intervjuima

koji su snimani povodom Božića, praznika “mira i dobre volje među ljudima”,

Uskrsa, kao i ekumenskih skupova, očekivalo bi se da je ova imenica znatno

frekventnija. IE u primeru 126 I2 objašnjava značenje imenice “mir”:

Primer 126 I2

IE:

"- mir ne označava samo *odsustvo* *rata*

- nego prisustvo *aktivnog* načela .. ljubavi".

57 U čestanost upotrebe re či u celom korpusu navedena je u zagradi pri prvom navo đenju re či, u zagradama se tako đe navodi i frekvencija re či u pojedinim intervjuima u kojima se re č nalazi me đu prvih deset. 58 Frekvencijski re čnik, prvih deset re či po vrstama, u svakom intervjuu nalazi se u Prilozima. 59 “6. Božija zapovest: ne ubij; 9. Božija zapovest: ne svedo či lažno na bližnjega svoga; 10. Božija zapovest:ne poželi n išta što je tu đe” II Mojc. 20:2-17.

273

U istom intervjuu nadalje se obrazlaže ovaj osnovni stav:

Primer 127 I2 IE: "-jer je na svetom .. mestu , u Svetom pismu rečeno .. -da je Bog naš *Bog* mira .. - i sam Hristos se naziva knezom mira -a na jenom mestu .. direktno se naziva *mir* *naš*."

Rat koji se u vreme snimanja intervjua odigravao na području prethodne

Jugoslavije zahtevao je od svih, pa tako i pripadnika verskih zajednica (SPC) za koje je

“Bog naš Bog mira”, da se za mir zalažu, posebno u svojim javnim istupima u mas

medijima što bi njihovi jezički izbori i u ovom frekvencijskom rečniku morali biti

odslikani. Međutim, frekvencijski rečnik je pokazao da je imenica “mir” samo u

jednom intervjuu među prvih deset. To ne znači da se IE-i nisu zalagali za mir, već

znači da se nisu, praveći jezičke izbore, opredeljivali za imenicu “mir”.

“Rat” (25) kao suprotnost “miru”, nalazi se takođe samo u jednom intervjuu

među prvih deset, i to, takođe na prvom mestu (9). U istom intervjuu učestale su i

imenice “obuća”, “odeća”, “hrana”, sve ono materijalno što u “ratu” “narodu” (sedmo

mesto u ovom intervjuu), nedostaje za minimalnu egzistenciju. Nisu prisutni ni

eufemizmi niti sinonimi za imenicu “rat”.

“Čov(j)ek” (35) / “ljudi” (63) su imenice među prvih deset najfrekventnijih

samo u tri intervjua. S tim da su “ljudi” u tri (13,12,9), a “čov(j)ek” samo u jednom

(7). Pojedinci nisu bili u fokusu intervjuisanih, ni “ljudi ” kao zajednička imenica,

274

nemarkirana nacijom. Frekventan je “narod” (ukupno 70, a u 4 intervjua među prvih

10 imenica po učestanosti upotrebe govornika: 22,21,11,4) koji u svom semantičkom

polju nosi i odrednicu “nacija”. Javne ličnosti za svoj etnicitet često upotrebljavaju

reč “narod”, kao što je to slučaj u primeru 128 L.

Primer 128 L

IE:

" Tako i moj srpski narod u ovoj Božićnjoj noći.. nema ni ognjišta.. ni kuće..".

“Zemlja” (44) u smislu država, domovina, među prvih deset je u 3 intervjua

(četvrto - 6, peto - 8 i deveto mesto - 10). Upotrebljava se kao eufemizam, umesto

Srbija.

Čini se da su IE-i izbegavali upotrebu “osvajačkih reči” (rat, mir, genocid,

etničko čišćenje, sloboda, nezavisnost, uspeh, sankcije, pritisci, Srbija, Kosovo), što

je inače odlika političkih govora u predizbornim kampanjama 1990. i 1992. godine

(Valić-Nedeljković, 1996b), emitovanih na radiju u isto vreme (isti društveno-

politički kontekst) kada su emitovani i analizirani intervjui. To ukazuje da kontekst

komunikativnog događaja koji ima funkciju homogenizovanja i aktiviranja grupe,

nacije (predizborni govor : intervju sa verskom sadržinom), znatno utiče na jezičke

izbore leksike.

Pridevi Pridevi sa verskom sadržinom prisutni su u prvih deset od 10% do čak 50%,

zavisno od intervjua. Nismo uočili odnos između procenta upotrebljenih prideva sa

verskom sadržinom i intervjuisanih (IE-teoretičra u veri/ IE-praktičara u veri).

275

Pridev “srpski” (65) jedini se nalazi u više intervjua. Prisutan je među prvih

deset prideva u 4 analizirana intervjua (21,14,13,8). Ovaj je pridev učestao i zato što

se nalazi u nazivu “Srpska pravoslavna crkva”, a ne neka druga, jer su pravoslavne

crkve nacionalne crkve. Podsećam i na nalaz da je imenica “narod” među prvih

deset u 4 intervjua. Ovako frekventna upotreba prideva sa nacionalnom odrednicom i

imenice koja konotira nacionalno, upućuje da je analizirani verski diskurs nacionalno

markiran, što potpuno odgovara nacionalnoj politici za koju se uvek zalagala SPC,

smatrajući sebe zaštitnikom srpskog naroda i nastavljačem nemanjićke tradicije (što

potvrđuju i druga istraživanja).

Pridev “pravoslavni” (50) nalazi se u 4 intervjua, među prvih deset

(15,15,6,4). Istovremeno, pridevski deo naziva drugih crkava, “katolička” (ukupno 2),

“protestantska” (ukupno 5), “muslimanska”(nijedan) zajednica, nije u prvih deset ni u

jednom intervjuu.

Od prisvojnih prideva najfrekventniji su “božiji” (ukupno 27), “hristov”

(ukupno 26), “crkveni” (ukupno 15), što je očekivano s obzirom na temu intervjua.

Nije međutim očekivano, da su velike frekvencije i pridevi “srpski”(ukupno 65),

“državni” (ukupno 6).

Od opisnih prideva najfrekventniji je “velik”/”velika”/”veliko ” (ukupno 58),

među prvih deset je u 6 intervjua (na prvom mestu 15, na drugom mestu 11, zatim

15, 8, 5, 4). Pridev “mali”/”mala”/”malo” (ukupno 25), samo je u jednom intervjuu

među prvih deset (5). Može se pretpostaviti da je na značajnu prisutnost prideva

“velik ” uticao kontekst teme jer je reč o “velikim praznicima” povodom kojih su

intervjui snimani.

Zamenice

276

Od zamenica najfrekventnije su: lične zamenice (“mi”/110, “ja”/36), pokazna

zamenica (“to”/203), i odnosno-upitna (“ koji”/136). IE-i u posmatranim intervjuima

izjednačuju sebe (“ja”) sa zvanjem u kojem su (“episkop”), ili funkcijom koju nose

(“član delegacije”), i sa svima koje predstavlja i u čije ime govori u intervjuu (“mi”).

Stoga je zamenica “mi” najfrekventnija. To je očekivani rezultat za institucionalnu

komunikaciju u kojoj IE najčešće govori u ime institucije,a ne u svoje lično ime.

Glagoli

Od glagola, u svim intervjuima među prvih deset su pomoćni glagoli

“jesam” (899) i “biti ” (266) i modalni glagoli (“moći”/86, “trebati”/39), što je

očekivano. Samo u jednom intervjuu, među prvih deset nalaze se i glagoli koji

označavaju obavljanje neke obredne ili verske radnje (“moliti ”/8, “blagosiljati”/2).

Individualne razlike među intervjuisanim velikodostojnicima SPC

Smatramo da je potrebno reći nešto i o individualnim razlikama IE-a među 10

odabranih u intervju situacijama sa jednim istim IR.

Kod 2 IE-a je ona najuočljivija i to po upotrebi novograđenih reči:

“bogoostavljenost”, “bogootuđenost”, “krsnovaskrsno”, “bogosličnost”, “blagovo-

ljenije”, “bogočovečanske”, “duhovnoprvenstvujuće”, “nadnebeske”, “mnogona-

dahnuto”.

Primer 129 I1 IE: ” -Bez iskustva smrti, ne možemo imati ni.. iskustvo vaskrsenja.. -kao što .. ni.. bez iskustva mnogoodu..đe..mnogootuđenosti, bogoostavljenosti &(-rekli bismo teološkim rečnikom)& ne možemo shvatiti *svu* blagodat spasenja i novog života u Hristu Bogu.”

277

Značenje pojedinih reči, koje se menja kada su upotrebljene u verskom

diskursu, IE dodatno objašnjava (primer 127 I2), shvatajući da slušaoci bez toga neće

razumeti poruku. U primeru 130 I2 IE objašnjava poreklo reči i iznosi svoj stav o

novom maniru nekih velikodostojnika i teologa SPC - ponovnom uvođenju reči iz

staroslovenskog i crkvenoslovenskog jezika u svakodnevnu upotrebu, ali sada u

srpskom fonetskom liku.

Primer 130 I2 IE: "-kad je reč o dobroj volji -ili kako su naši preci govorili, divnim , danas .. arhaičnim za nas i za naše jezičko osećanje .. Y staroslovenskim izrazom "blagovoljenije". -To je *dobra* ili blaga volja , dobro htenje -i taj izraz se prvenstveno odnosi na .. Boga -jer je *Bog* taj -koji je prvi *blagovoleo*, -to jest pokazao jednu .. dobrotu *ničim* izazvanu, *ničim* uslovljenu, spontanu, neobjašnjivu, nadlogičnu, nadrazumsku, - da iz te svoje neizrecive dobrote najpre hoće da stvori .. svet <vidljivi i nevidljivi> -zatim da ga *održi* u postojanju,"

I po upotrebi novostvorenih reči: “osmrćenog “ogrehovljen”, “prozorljiviji ”,

“li čnosno”, “predvečni”, kao u primerima 131 I, 132 I2, 133 P2:

Primer 131 I IE: “-novi..ljudi.. dalekovidiji, duhovniji prozorljiviji nego što su..današnji i kod njih i kod nas Y verovatno (će) uspešnije voditi taj dijalog.” Primer 132 I2 IE: "-da taj božanski mir koji je .. *iznad* domašaja čoveka .. naročito čoveka ogrehovljenog i osmrćenog sada zahvaljujući ljubavi božijoj projavljenoj .. u dogadjaju Božića .. Primer 133 P2 IE:

278

" -i .. upravo to rodjenje .. Hristovo koje se zbilo .. u pećini u Vitlejemu .. -na jedan .. zaista čoveku *neobjašnjiv* i *nedostupan* .. neizreciv .. *način* .. -gde .. *neopisivi* .. svemogući .. predvečni Bog , smirava sebe .. -ograničava .. neograničeni .. sebe -i .. radja se u telu .. u , &(-mogli bismo reći)&, svojevrsnoj tajnosti i skrivenosti od očiju ovoga sveta,"

Većina navedenih reči koje su “novosagrađene” i “novostvorene”, ustvari su

kalkovi sa grčkog, koji su poprimili fonetski lik savremenog srpskog jezika i ulaze u

upotrebu u poslednje vreme. U raspoloživim rečnicima crkvenoslovenskog jezika60

kod Miklosicha (1970) nalaze se sledeće reči: “prozorljiv” /onaj koji vidi unapred,

dalekovid/, “bogočovečanski” , “duhovnoprvenstvujušči” /srpski fonetski lik glagola

“prvenstvovati” u participu - onaj koji vodi u duhovnom smislu/, “blagovoljenje”

/dobrota/; kod Petkovića (1935) “predvečan” /pre svakog vremena, večan/; kod Zetta

(1970), “bogosličnost” nema, ali ima “bogopodoban” , što znači da je isto i po istom

modelu napravljen dodavanjem sufiksa za apstraktne imenice /sličan bogu/.

60 Nema ih dovoljno, niti su bogati re čima. Neke od navedenih re či nalaze se u tim re čnicima, druge ne. To, me đutim, ne zna či da one nisu kalkovi, ve ć samo da nisu prisutne u re čnicima.

279

Nesumnjivo je da ova leksika otežava razumevanje, posebno kada je deo diskursa

emitovanog na radiju, jer slušalac ne može, kao čitalac štampe, da se, ukoliko ne

razume nešto, ponovo vrati istom tekstu. Posebnu teškoću kod slušalaca stvara to što

je fonetski lik ovih reči sasvim prepoznatljiv, a značenje ne. Čini se da je uvođenje

takve leksike u govorni repertoar pojedinca, težnja ka potenciranju razlike između

laika i onih koji propovedaju Božiju Reč. Ona dodatno mistifikuje sadržinu celog

teksta. Svaki od delova složenice kod novosagrađenih reči je poznata reč, ali u

simbiozi, koja funkcioniše i kao kondenzacija teksta, dobijajući novo derivirano

značenje, za koje slušaoci nisu sigurni da su razumeli. Nesigurnost u dekodiranju

pojedinih reči kod slušalaca stvara i osećaj nesigurnosti da su pravilno shvatili, ne

samo tu reč, već i celinu intervjua. Poruka može da ostane bez odjeka kao

nedovoljno razumljiva. Raspravljajući o jeziku u svetlu političke moći Lj. Rajić

(1996, 67) navodi da su u srpskoj sredini postojala dva talasa “srbizacije”

standardnog jezika i da se “tek u krajnje desnim, ili krajnje nacionalistički

opredeljenim grupama, mogla primetiti jaka težnja ka arhaizaciji leksike (oživljavanje

stare leksike sa crkvenom patinom) i stila (izražena upotreba aorista i imperfekta i

neuobičajeni, stilski markiran red reči, takođe sa inspiracijom u starijim crkvenim

tekstovima)”. Novosagrađene i novotvorene reči ovde pomenute, nalaze se (Valić

Nedeljković, 1996a) i u delu Justina Popovića (1974). IE-ovi koji koriste ovu leksiku

u analiziranim intervjuima su sledbenici, duhovni učenici, ovog poznatog

pravoslavnog teologa.

Analiza leksike, koja ovom prilikon nije prikazana detaljnije, već samo

fragmentarno (pošto nije u središtu istraživačke pažnje već je navedena kao potpora

rezultata konverzacione analize i analize sadržaja), pokazala je da su intervjuisani

verski službenici SPC, praveći jezičke izbore, izbegavali frekventniju upotrebu

280

“osvajačkih reči” koje bi, s jedne strane, pozivale na veru, dijalog, mir, toleranciju,

ljubav, čoveka, ali, sa druge strane, i reči netolerantne, totalitarne, agresivne

konotacije. Nije, takođe, uočeno da su pojedine reči uvek posebno naglašavane, ili

isticane na bilo koji način.

Ovaj rezultat potvrđuje nalaze analize sadržaja da se netolerantnost prema

drugima u radijskom intervjuu sa verskom sadržinom iskazuje radije implicitno nego

eksplicitno, jezičkim izborom leksike koja bi jasno ukazala na stav prema drugima i

politiku institucije koju IE predstavlja prema drugim pojedincima i institucijama.

Treba imati u vidu da veći uspeh, a time i uticaj na slušaoce, imaju sadržaji koje

auditorijum doživi kao "normalna", "neutralna", "objektivna", ili "prirodna"

stanovišta, a ne oni koji su eksplicitno netolerantni i vidno propagandni. IE-i stoga i

prave jezičke izbore, posebno leksičke, koji su u funkciji takve strategije jer im je

osnovni cilj da kod auditorijuma poboljšaju svoj, i imidž institucije (politike) koju

zastupaju.

281

UPOTREBA GLAGOLSKIH VREMENA I NAČINA U RADIJSKIM INTERVJUIMA SA VERSKOM SADRŽINOM61

GV i N

Pr% P% PlP% A% I% F I% F II %

Inf.%

Pas. %

Im. %

Pot. %

Pr. Vr. Sd.

Pr.Vr.Pr.%

I 56 23,8 / 0,8 / 7,9 1,2 / 5,4 0,4 3,3 0,8 / I1 59,1 59,1 0,3 / / 5,6 0,7 0,3 9,8 0,7 4,1 2,2 1,1 I2 57 24,2 / 4,2 0,8 2,1 0,4 / 4,6 1,7 2,5 1,7 0,4 I4 52,8 22,8 0,4 0,4 / 3,2 1,2 / 10,8 1,6 3,2 3,2 0,4 P2 66,3 17,6 / / / / / / 3,3 / 8,4 0,8 3,3 Ir 53,7 36,9 / 0,4 / 3,9 0,8 / 2,0 1,2 1,0 0,2 / J 47,9 13,6 / / / 16,4 5,4 / 15,0 / 1,3 / / K 64,6 18,6 / 0,2 / 3,2 0,2 / 7,1 4,1 / 1,4 / L 70,7 11,4 / / / 1,4 / 2,1 6,4 2,8 4,2 0,7 / V 60,0 22,5 / 0,4 / 3,1 / 0,4 3,1 1,8 2,2 5,4 0,9

Tabela 13:Glagolska vremena i načini (GV i N), u svakom od analiziranih intervjua posebno Legenda: Pr=prezent, P=perfekt62,PlP=pluskvamperfekt, A=aorist,I=imperfekt,F1=futur prvi, F2=futur drugi, Inf=infinitiv, Pas=pasiv (kumulativno za sva vremena), Im=imperativ, Pot=potencijal, Pr.Vr.Sd.=prilog vremena sadašnjeg, Pr.Vr.Pr.=prilog vremena prošlog. ViN Pr P PlP A I F I F II Inf. Pas. Im. Pot. Pr.

Vr. Sd.

Pr.Vr.Pr.

Σ 1384 554 2 17 2 97 18 5 144 35 60 40 11 % 58,42 23,38 0,08 0,71 0,08 4,09 0,75 0,21 6,07 1,47 2,53 1,68 0,46

Tabela 14: Glagolska vremena i načini, ukupno i u procentima

Upotreba vremena i načina “zavisi od tipa diskursa, pripovedne situacije i

kulturnih navika u nekom jeziku” (Savić, 1993, 139). Prema rezultatima analize

ovog korpusa i od ličnog stila govornika takođe zavisi upotreba glagolskih

kategorija. Ukupni podaci dati su u tabeli 14 i predstavljeni na grafikonu 11.

61 Posebno je kodiran celokupan materijal prema vrsti upotrebe glagola (o kodiranju opširnije u odeljku Metod istr aživanja. 62 Za ovu priliku se u tabeli objedinjeno daju podaci i za pun i za kratki perfekt. U analizi rezultata posebno se daju podaci za svaki.

282

U analiziranim intervjuima sa verskom sadržinom, emitovanim na radiju, više od

polovine svih glagolskih oblika čini prezent (66,69%). Drugo glagosko vreme po

zastupljenosti je perfekt (23,38%), a treće je glagolski način pasiv (6,07% prezenta i

perfekta zajedno).

1384

554

14497 60 40 35 18 17 11 5 2 2

0

200

400

600

800

1000

1200

1400

Pr P

Pas

.

F I

Po

t.

Pr.

Vr.

Sd

.

Im.

F II A

Pr.

Vr.

Pr.

Inf.

I

PlP

Grafikon 11: Zastupljenost glagolskih vremena i glagolskih načina u pitanjima i

odgovorima 10 analiziranih intervjua.

Pr58.42%

P23.38%

ostalo12.49%

A0.71%

I 0.08%

F I 4.09%

F I I0.75%

PlP0.08%

Pr P PlP A I F I F I I ostalo

283

Grafikon 12: Zastupljenost glagolskih vremena u analiziranim intervjuima (pitanja i odgovori).

Intervjuu na radiju, koji je već sam po sebi medij sadašnjosti, imanentan je

prezent. U ranijim istraživanjima medija (dnevne štampe) u Jugoslaviji (Collins,

1990, Valić Nedeljković, 1994) dobijen je isti rezultat.

Upotreba prezenta u analiziranom materijalu, razlikuje se i u odnosu na

intervjue koji pripadaju IE teoretičrima u veri i IE praktičarima u veri.63 Prvi

upotrebljavaju manje prezent od drugih. U jednom intervjuu iz grupe teoretičara u

veri, prezent aktiva u zastupljenosti, u odnosu na ostale glagolske kategorije, prelazi

60%, a u grupi praktičara u veri u 3 intervjua, prezent aktiva u zastupljenosti prelazi

60% u odnosu na sva ostala glagolska vremena i načine.

IE-i upotrebljavaju prezent, kada ocenjuju događaj o kojem su govorili u

perfektu, imajući sve vreme u vidu njegovu vezu sa sadašnjom situacijom:

Primer 134 I IE: "- Vrhunac saradnje medju pravoslavnim crkvama &(-koja je inače prirodna atmosfera u odnosima medju njima)& Y bio je ove godine u poseti .. Njegove Svetosti *našega* Patrijarha Gospodina Pavla «i delegaciji naše crkve.. -čiji sam imao blagoslov «i čast da budem član Y.. u Carigrad -gde smo vodili razgovore Y o *svim* aktuelnim problemima . «kako pravoslavlja «tako «i celokupnog hrišćanskog sveta *danas*. -Upravo *danas* u trenutku *svih* ovih velikih izazova za crkvu .. u trenutku .. pada velikih imperija .. rušenja ideolo/ideopokloničkih .. *ideologija* -da sad ne navedemo svaku od njih, -*svima* nam je sve znano dovoljno -Y «a pogotovo .. «i .. u vezi .. sa stanjem ..*odnosa* unutar hrišćanskog sveta «i *sa* dubokom krizom koja je nast ala u procesu dijaloga sa Rimokatoličkom crkvom - <što «i > *jeste* u ovome trenutku glavni problem hrišćanskoga sveta.”

284

U primeru 134 I može se uočiti kako promena konteksta utiče na izbor

glagolskog vremena. Kada je IE-u u središtu pažnje kontekst teme (skup u

Carigradu) tad se odlučuje za perfekt (“bio je”, “ smo vodili”). Kada je IE-u u središtu

pažnje kontekst intervjua u odnosu na temu, tada se u jezičkom izboru odlučuje za

prezent (“je prirodna atmosfera”, “jeste u ovom trenutku”).

IE upotrebljava prezent kada u središte pažnje stavlja kontekst intervjua, na primer

kada slušaocu daje dodatno objašnjenje (“tu mislim na Rusku, moskovsku patrijaršiju”,) o

učesnicima u događaju o kojem govori u perfektu kao što je to slučaj u primeru 135 I:

Primer 135 I IE: " -Y Rezultat toga je bio pored .. ostaloga (guta) -da je .. skoro ceo pravoslavni svet .. počevši od *naj*uticajnije «i duhovnoprvenstvujuće crkve, Carigradske patrijaršije, pa preko *naj*mnogobrojnije «i *naj*moćnije .. &(- tu mislim na Rusku, moskovsku patrijaršiju,)& Y «pa evo sve «i do naše crkve - koja.. &(-rekao bih )& «*niti* je osobito značajna -«niti je pak sasvim beznačajna u pravoslavnom svetu, -«nego ima jedno svoje .. lepo mesto -zahvaljujući «i našoj *prošlosti*, «a «i aktivnosti u sadašnjem trenutku, -«ako nije neskromno &( -tako da kežem)& -Y dakle, u celom tom našem svetu, ogromna većina crkava je demonstrativno odbila -da pošalje svoje delegacije."

Kada IE želi da ublaži rečeno, da odgovornost podeli sa slušaocima, da se ne

odredi bezrezervno prema temi tada upotrebljava 1. lice množine prezenta (primer

134 I: “da sad ne navedemo”). Ovim jezičkim izborom IE nastoji da “barem neki njegovi

potencijalni slušaoci (čitaoci) ako ne svi, bez većeg otpora iskaz u celini i prihvate”

(Velčić, 1983, 26). Ova upotreba prezenta je česta u naučnom diskursu, a naš

analizirani korpus ukazuje da je svojstvena i radio intervjuu sa verskom sadržinom,

63 Iako je kompjuterska obrada frekvencije vremena i na čina ura đena za ceo analizirani korpus (i pitanja i odgovore), m ože se govoriti o osobenostima grupa IE-teoreti čara i IE-prakti čara u veri u odnosu na upotrebu glagolskih vremena i na čina, pošto broj re či u pitanjima iznosi svega 6,76% od ukupnog broja re či analiziranog korpusa, što zna či da je broj glagolskih vremena i na čina upotrebljenih u pitanjima tako mali da ne može uticati na rezultat analize njihove upotrebe u odgovorima.

285

dakle institucionalnoj komunikaciji u kojoj IE govori za širi auditorijum u ime neke

institucije, a sam lično ostaje prividno neutralan.

IE kada najavljuje da će citirati biblijski tekst (“-kaže se” ) uvek upotrebljava

prezent bezlično. Upotreba glagola u prezentu kojim se najavljuje citat veoma je česta

govornikova strategija (98% slučajeva) u razgovornom srpskom jeziku (Polovina,

1985, 98). Božija Reč se smatra svevremnskom riznicom koja se citira za sva pitanja

čovekovog života i smrti. Aktuelnost biblijskog teksta je neprolazna tako da se

vezuje za vreme govorenja (sadašnjost) teksta u kojem se citira bilo direktno, ili

indirektno. Isti nalaz je dobijen i u analizi propovedi sveštenika (Savić,1993, 141).

Kada IE navodi izvor citata, to čini u perfektu jer mu je tada u središtu pažnja vreme

kada je biblijski tekst zapisan. Oba slučaja su u primerima 136 I2, 137 P2.

Primer 136 I2

IE: " U .. jevandjeljskoj .. povesti o dogadjaju Božića i to u .. onoj njenoj .. verziji koju nam je zabeležio .. mnogonadahnuto .. sveti evandjelist *Luka* u svom istoimenom jevandjelju.. -kaže se -da .. je posle .. rodjenja ..Hristovog .. došlo do javljanja .. *andjela*"... Primer 137 P2 IE: “-Ona tajna .. *jedinstva* Boga i čoveka .. koja se ostvaruje kroz rodjenje Hristovo .. u *telu* .. -i koja se doživljava u .. liturgijskom , bogoslužbenom životu crkve , -kao uostalom i *sve* što se na takav način u crkvi doživljava .. -jeste .. i .. &(-mogli bismo reći)& svojevrsni kvasac -koji treba da zakvasi celokupni .. *život* čovekov.”

IE upotrebljava prezent i kada objašnjava biblijske tekstove i događaje kao

uputstvo za ponašanje vernika, jer na taj način aktualizuje Božiju Reč, sebe stavlja u

ulogu onoga koji je prenosi slušaocima (vernicima), to jest onima kojima je namenjena

sada, u ovom trenutku, kao što je slučaj u primeru 138 I2:

286

Primer 138 I2

IE: "- A sad, ovde .. poruka je Božića - i smisao je ovoga stiha ta .. večna slava Božija .. sa tih *nadnebeskih*, nedostupnih visina .. neizrecivom ljubavlju božijom .. -silazi na zemlju -i postaje dostupna, -postaje prirodna atmosfera za ljude -koji kroz Božić, kroz dogadjaj Božića *prihvate* Hrista kao bogočoveka, verom i ljubavlju, -i na taj način iz *svog* kroz greh protivprirodnog, a oslobodivši se od greha prirodnog načina postojanja -bivaju uzdignuti ustvari u ravan *natprirodnog*, božanskog načina postojanja, -koji je u krajnjoj liniji jedini prirodan za čoveka, -ako se gleda na njegovo *krajnje* naznačenje i cilj njegovoga bića."

IE upotrebljava prezent kada je tema vezana za nešto opštevažeće kao što je

objašnjavanje pravne strane događaja, norme, utvrđene i propisane institucionalno

validnim dokumentom, nepromenljive za neodređeno vreme u prošlosti i budućnosti.

Kada govori o pojedinačnom, dakle samom događaju, to čini u perfektu, kao što je to

slučaj u primeru 139 J:

Primer 139 J IE: "- Y da dakle ež ne neka vrsta kongregacije ež gde su laici ež svetovnjaci e' verni imali glavnu reč u upravi crkvenom opštinom , -dakle e' (guta) sistem upravljanja crkvenim dobrima e' materijalno i finansijsko raspolaganje crkvenom imovinom je u tom smislu .. -da je svaka crkvena opština zasebna , -i .. po državnim zakonima Amerike tu nema pravo .. niko da se meša (...) -da se crkveni narodni sabori sastanu, -i da donesu jedan *jedinstveni* .. Ustav za srpsku crkvu u Americi i Kanadi."

IE kada u okviru intervjua prepričava priču, kao u primeru 140 Ir, to čini u

perfektu, s tim što krnjim perfektom počinje pripovedanje, što je uobičajen nalaz. U

prezent prelazi kada uvodi upravni govor, što je već navedeno kao uobičajena

strategija.

287

Aorist IE upotrebljava na kraju, da nagovesti rasplet (Savić, 1994, 548), da

pojača dinamičnost naracije (Radovanović, 1990).

Primer 140 Ir

IE: " -*ovaj* .. mladji brat nije bio *oženjen* , -a stariji brat imao troje *dece* .. -i kaže -da jedne noći .. ovaj mladji brat razmišljao .. -eto ja sam .. *sam* -i ne treba mi mnogo .. -a njive rodile .. -moj brat opet ima familiju, -ima -mora da izdržava i decu .. i sve , -daj da ja *noćas* .. prenesem .. iz moje njive .. nekoliko snopova .. pšenice , -on to neće ni primetiti - i on ode." (…) “-to što ste vi i pitali .. “

Perfektom se može u razgovornom srpskom jeziku obeležiti sve što se u

prošlosti dešava bilo gde na vremenskoj osi: nepoznato vreme u prošlosti, kada se

radnja odigrala (“a stariji brat imao troje *dece*”) ; radnja u prošlosti koja je upravo

završena (“ -to što ste vi i pitali .. “); perfekt, takođe, izražava, kao često narativno

sredstvo, sukcesivne prošle radnje. U primeru 141 Ir IE navodi radnje koje su se,

jedna za drugom, dešavale u rasponu od pola veka:

Primer 141 Ir

IE: “Komunistička .. politika koja je srpski narod .. naterala u ropstvo -nije .. rušila samo crkvu srpsku , već sve srpske svetinje . -Opet ću Vam .. citirati patrijarha Germana -koji kaže (guta) -da su komunisti napravili raskol medju Srbima .. -podelili porodice , -očeve poslali na jednu .. a sinove na drugu stranu , -raskumili kumstvo .. -posvadjali prijatelje -i naterali ih .. -da se u ime ideologije medjusobno ubijaju . -Pod komunizmom srpski narod je *patio* .. ovde .. u otadžbini , podjednako kao i mi *u* rase-janju* , u Americi , Australiji , Evropi bilo gde u svetu .

288

-Komunizam je propao .. -sve ideologije su prolazne , -a *narod* srpski i njegova crkva , pravoslavna .. ostaće *večni* .”

Perfekt IE-i upotrebljavaju u potpunom obliku (“je propao”) , u krnjem obliku

bez pomoćnog glagola (kratki perfekt: “ -i naterali ih” ), zatim u kontinuitetu (“narod je

*patio*”) i diskontinuitetu (“su komunisti napravili”).

Kratki perfekt je karakterističan za novinarski stil, posebno za naslove u

štampi (Zamurović, 1976, 85). U analiziranom korpusu javlja se u komunikativnom

činu odgovor i to kada IE pripoveda o događajima u kojima je i sam učestvovao, kao

što je to slučaj u primeru 141 Ir. IE upotrebljava kratki perfekt u situacijama kada

sukcesivno navodi više radnji koje su se dogodile u prošlosti (“su komunisti napravili

raskol// podelili porodice// očeve poslali na jednu .. a sinove na drugu stranu // raskumili kumstvo//

posvadjali prijatelje //-i naterali ih .”) i pretpostavlja da auditorijum drži u svesti na

početku iznesenu informaciju o agensu (“komunisti”). Kratki perfek (Savić, 1995, 105)

uglavnom se ne nalazi na samom početku pripovedanja osim kada IE sledi stereotip

vezan za pripovedanje bajki (bio jedan car i imao tri sina), kao što je to slučaj u

primeru 140 Ir (“-a stariji brat imao troje *dece*”).

Za upotrebu kratkog perfekta “bitna je i individualna preferencija” (Savić,

1995,105). Intervjui I,I1,I2,I4 koji su snimljeni sa istim IE, ne sadrže kratki perfek.

Može se stoga pretpostaviti da je izostanak kratkog perfekta u intrevjuima I,I1,I2,I4

uslovljena individualnom preferencijom. Intervju Ir sadrži 17 kratkih perfekata,

najviše u celokupnom korpusu. Ovakva frekvencija upotrebe kratkog perfekta u

intervjuu Ir uslovljena je kontekstom teme (biblijska priča, događaji iz života) i

komunikativnim činom “odgovor” u okviru kojeg IE pripoveda priču.

Intervjui I I1 I2 I4 Ir J K L P2 V

289

Kratki perfekt

/ / / / 17 / 1 / 3 6

Tabela 15: Kratki perfekt - podaci iz 10 analiziranih intervjua

Kratki perfekt u analiziranim intervjuima sa verskom sadržinom zastupljen je

u malom broju (27), što iznosi 3.06% od ukupne prisutnosti perfekta. Nalazi se samo

u 4 intervjua. Za razliku od štampe (Zamurović, 1976) i radio-prenosa fudbalske

utakmice (Savić, 1995), u radijskim intervjuima kratki perfekt nije rado

upotrebljavani oblik. Njegova upotreba zavisi od individualnih preferenci učesnika u

intervjuu i konteksta teme. Radio intervju zahteva ekspliciranost i jasnoću stoga se

kratki perfekt ne upotrebljava rado jer bi njegova frekventnija upotreba mogla da

doprinese nerazumevanju poruke. Kratki perfekt je manje očekivan u diskursima koji

ređe uključuju lični afektivni angažman sagovornika, odnosu koji se gradi na distanci

među sagovornicima. Osim toga, podaci iz analize jednog tipa verskog diskursa

(homilije) dopunjuju sliku o našim podacima. U homilijama primeri kratkog perfekta

nisu zabeleženi u većem broju (Savić, 1995).

Diskontinuitet kod perfekta (između pomoćnog glagola i osnovnog glagola

umetnut je subjek, objekt, adverbijali), karakterističan je za razgovorni jezik.

Posledica je preformulacija loše planiranog iskaza, oklevanja (Polovina, 1985, 100).

Poluplanirani intervjui, koji čine analizirani korpus, su produkt razgovornog jezika,

osim toga kao institucionalna komunikacija intervju situacija od IE-a zahteva da

pažljivo čini jezičke izbore jer se obraća širokom auditorijumu, što dodatno

opterećuje IE-a i doprinosi pojavi diskontinuiranosti kod perfekta.

290

Kao most između prezenta i perfekta u analiziranom materijalu IE koristi

prilog vremena prošlog, ili prilog vremena sadašnjeg. Na taj način čini neosetljiv

prelaz iz jednog vremena u drugo, a što je još značajnije, kondenzuje svoj red

govorenja bez posledica po razumevanje, kao što je bio slučaj kod kratkog perfekta.

Primer 142 P2

IE: " - osim toga .. što je Bog &(-uzevši .. na sebe ljudsko telo)& .. *spasao* čoveka od .. greha , od truleži . u *iskustvo* crkve .. -postoji .. i još jedan .. drugi aspekt .. -kad se radi o Božiću . "

Treća glagolska kategorija po učestanosti upotrebe u radio intervjuu sa

verskim sadržajem je pasiv64. Upotreba pasiva uslovljena je kontekstom teme. Isti

nalaz dobili su i drugi istraživači. Kada je komunikatoru značajno da zamagli vršioca

radnje, tada pribegava upotrebi pasiva (Buckland 1994, Collins, 1990, Gruber 1995,

Valić Nedeljković, 1994).

Primer 143 J

IE:

"- Pa.. predviđen je .. odgovarajući rok"

U primeru 143 J navedena je samo jedna klauza iz intervjua J u kojem je pasiv

upotrebljavan uvek kada IE govori o dokumentu koji bi trebalo velikodostojnici SPC

i Slobodne crkve u Americi i Kanadi da potpišu. U celom intervjuu se ne navode

imena članova komisije koja je pripremala dokument, ne imenuje komisija, niti

navodi da je takva komisija postojala. IE dosledno upotrebljava pasivnu konstrukciju

64U odeljku “Sintaksi čke odlike radio intervjua sa verskom sadržinom” opširnije se govori o pasivu.

291

kada spominje potpisivanje dokumenta (“potpisan”). Isti nalaz je dobijen i u analizi

ratnih izveštaja u kojima je o potpisivanju primirja uvek govoreno u pasivu tako da se

nikada nije znalo ko je sa kim potpisao primirje (Valić Nedeljković, 1994).

Ako nema agensa nema ni adrese za nosioce odgovornosti. Izraz “potpisan

mir” je tako odomaćen u medijskoj praksi da se više i ne nameće potreba

postavljanja pitanja o tome ko je mir potpisao i šta je prethodilo njegovom

potpisivanju.

Posmatrano je, takođe, koje jezičke izbore čini IE kada želi da najavi sebe, ili

kada se poziva na već rečeno u intervjuu.

IE sebe najčešće uvodi u red govorenja prezentom. Na ovaj jezički izbor

presudno utiče kontekst intervjua.

Primer 144 I

IE:

"- Y e' što da Vam kažem....."

IE počinje svoj red govorenja, za koji se pretpostavlja da će trajati jedno

određeno vreme, sadašnjim trenutkom. Tokom intrevjua IE će se pomerati po

vremenskoj osi u odnosu na dužinu trajanja intervjua i kontekst koji želi da stavi u

središte pažnje.

292

Tako IE perfektom podseća IR i slušaoce da je o temi već govoreno (bilo da

je sam IE govorio ili IR). Znači, IE neprestano slušaoce podseća da intervju traje

već određeno vreme u odnosu na moment u kojem on sada govori (primer 145 I1).

Primer 145 I1

IE: " - a oni koji su počinioci vandalskih dela -koje ste pominjali -svakako da će izazvati i kod svojih potomaka &(uveren sam)& stid e' i moralnu osudu u celom kulturnom čovečanstvu."

IE upotrebljava i aorist da se pozove na već rečeno (primer 146 I). Aoristom

govornik ukazuje na veću doživljenost, lično učešće u događaju koji se nedavno zbio

i empatisanje sa sagovornikom (Savić, 1994, 548). Intervju situacija zadovoljava sve

uslove da bi se upotrebio aorist, međutim, u analiziranom materijalu je na 9-om

mestu (0,68%) po frekvenciji upotrebe. Upotrebljen je u 6 od 10 intervjua, ali samo u

2 više od jedanput, tako da se može reći da je upotreba aorista u analiziranim

intervjuima stilsko obeležje pojedinca. I u razgovornom srpskom jeziku aorist je

redak (Polovina, 1985,100) i odnosi se na radnje koje su se desile neposredno pre

trenutka govora.

U analiziranim intervjuima, aorist se najčešće upotrebljava za glagol “reći”

kojim se slušaoci, ili sagovornik podsećaju na upravo izgovoreno, što bi trebalo da

bude povod za nastavak konverzacije, ili poštovanje (Leechovog) principa učtivosti,

maksime saglasnosti (maksimalizacija saglasnosti između sebe i drugoga).

Primer 146 I IE: “-Najpre bih rekao -da .. sam uglavnom zadovoljan -«i Bogu .. zahvalan -za sve što je na ovom planu postignuti <u toku ove godine> Y od Božića do Božića, -kako rekoste

293

-pre .. svega .. na .. planu unutrešnjih odnosa .. «i saradnje unutar pravoslavne crkve koja je .. *jedna* «i jedinstvena .. crkva - «ali je &(- kao što je poznato)& organizovana (guta) kao .. jedna velika *saborna* .. porodica .. pomesnih .. autokefalnih, odnosno samostalnih crkava. “

Još na jedan način IE može da se pozove na svoj red govorenja. Dakle, osim

prezentom, perfektom i aoristom, to može učiniti i potencijalom (primer 147 I).

Primer 147 I

IE:

"- Najpre bih rekao.."

Potencijal IE upotrebljava na samom početku reda govorenja u

intervjuu,najavljujući tako da počinje svoj iskaz i da je preuzeo reč od IR. Kasnije,

tokom intervjua, IE se poziva na red govorenja IR-ov i sopstveni upotrebljavajući

perfekt, ili aorist u zavisnosti od empatisanja sa IR (aorist je empatijski markiran), ili

od ličnog stila. Prezent IE upotrebljava i na početku i tokom intervjua kada želi da

najavi svoj red govorenja, ili da se pozove na već rečeno.

Možemo zaključiti da su analiziranom materijalu glagolska vremena i načini

svedeni na tri: prezent, perfekt i pasiv. Ovaj nalaz se podudara sa nalazima drugih

istraživača medija, ali i onih koji su analizirali upotrebu glagolskih vremena u

razgovornom jeziku. Drugi vremenski oblici se javljaju sasvim sporadično (futur I,

futur II, aorist, imperfekt, pluskvamperfekt). Upotreba glagolskih vremena i načina u

analiziranom materijalu zavisi od individualnih strategija građenja intervjua (IE-

teoretičri u veri/IE-pragmatičari u veri), od žanra (u medijima su prezent, perfekt i

pasiv veoma frekventne kategorije posebno u intervjuima), pojedinačnog stila (I2

294

preferira aorist, J pasiv, I4 prilog vremena sadašnjeg, L prezent65), i konteksta koji je

IE-u u središtu pažnje (kontekst intervjua: najčešće prezent; kontekst teme: perfekt i

aorist).

65 Pojedina čni stil je definisan u odnosu na glagolske kategor ije. To zna či na primer,da kada se posmatra prezent, vertikalno, najviše je zastuplje n u intervjuu L . Ili aorista najviše ima u I2 itd.

295

ZAKLJU ČAK

Nakon skoro pola veka interdisciplinarnih istraživanja jezika danas postoje

mnoga usmerenja koja više osvetljavaju neki segment jezika kao kompleksnog, a

samo ljudima svojstvenog, mehanizma pomoću kojega spoznaju jedni druge i deluju

jedni na druge. Zato su u ovom istraživanju odabrana ona, interdisciplinarne

perspektive na jezik, koja dobro objašnjavaju delovanje jezikom na slušaoce radija.

To su teorije koje teže da objasne upotrebu realno ostvarenog govora. Pragmatika je

ta perspektiva u kojoj se ostvaruje naše interesovanje za jezik u masovnim medijima.

U okviru pragmatike jezika danas postoje različita usmerenja, pa je na samom

početku odabrano ono koje se odnosi na prirodan govor ostvaren u većim jedinicama

od rečenice, koji sem jezičke i psihološke, obavezno ima i društveno naglašen aspekt

jezika. Tema koja za svoj predmet ima medijski (radijski) intervju trebalo je u ovom

interdisciplinarnom pristupu da pruži nekoliko teorijskih i metodoloških rešenja koja

u našoj dosadašnjoj nauci o jeziku nisu razmatrana.

I Sledeća su teorijska pitanja: (1) definisanje intervjua kao komunikativnog događaja

institucionalne komunikacije; (2) utvrđivanje bitnih odlika komunikativnog događaja

“intervju”; (3) utvrđivanje i definisanje osnovnih tipova medijskog intervjua; (4)

utvrđivanje strukture i načina funkcionisanja samo radijskog intervjua/ algoritma

radijskog intervjua; (5) definisanje i utvrđivanje tipova komunikativnog čina

“pitanje” i “odgovor” u radijskom intervjuu.

II Zatim, trebalo je razmotriti i rešiti sledeća metodološka pitanja:

296

(1) transkripciju medijskog intervjua emitovanog na radiju sa verskom sadržinom -

određivanje klauze i posebno umetnute klauze; (2) utvrđivanje metodološke

jedinice analize medijskog intervjua emitovanog na radiju.

Izrada frekvencijskog rečnika i lematizacija frekvencijskog rečnika.

III I na kraju, trebalo je da medijskoj praksi predoči inventar mogućnosti i predloži

pravila za vođenje intervjua i oslovljavanje verskih službenika SPC u medijskom

intervju ostvarenom na radiju.

Definisanje medijskog intervjua kao komunikativnog događaja je složeno,

pošto se odvija pod uticajem mnogih faktora (učesnika, cilja, namere, teme,

konteksta, statusa, tipa medija, društveno-političkog konteksta). Do sada su neki

teoretičari definiciju svodili na karakteristike vezane za sve intervjue, a drugi su

isticali jedan od faktora u prvi plan. Uočili smo da sadejstvo mnogih, jednako

značajnih, faktora čini bit intervjua. Stoga se, u ovom radu pod medijskim

intervjuom smatra institucionalna komunikacija namenjena auditorijumu, u koju su

statusno nejednaki učesnici (intervjuer i intervjuisani) ušli dobrovoljno, ostvarujući

je svaki sa svojim određenim ciljem u interakcijskoj smeni komunikativnih činova

pitanja i odgovora, čiji sadržaj je njima poznat, ali auditorijumu će biti nova

informacija.

Predložena definicaja odražava 4 bitne odlike intervjua: konteksti (društveno

politički, kulturni, mesta, komunikativnog događaja, teme) koji bitno utiču na

odvijanje intervjua: smenjivanje komunikativnih činova pitanja i odgovora kao

konstitutivnih elemenata komunikativnog događaja; statusna nejednakost učesnika i

297

postojanje trećeg, indirektnog, učesnika (slušalaca/auditorijuma) kojem je intervju i

namenjen; institucionalnost interakcije koja se odvija u određenom kontekstu i

nameće različite ciljeve učesnicima.

Navedene odlike su zajedničke svim medijskim intervjuima. Osim njih

postoje i dodatne karakteristike čije prisustvo/odsustvo utiče na međusobne razlike

intervjua. Uočljive su ako se podele medijski intervjui prema 3 kriterijuma:

pripremljenost IR za intervju (nepripremljen, polupripremljen i pripremljen intervju);

mesto snimanja intervjua (studijski i terenski intervju); stepen uljudnosti IR prema IE

(mlak, drzak i izazovan intervju). Ova klasifikacija je teorijski doprinos budući da je

u postojećoj literaturi nema na jednom mestu, niti je stratifikovana na ovakav način,

dovoljno opšti da bi njome bile obuhvaćene mnoge raznolikosti medijskih intervjua.

Pre no što je određena jedinica analize, trebalo je rešti nekoliko nedoumica u

transkripciji govornog materijala u pisanu formu, pre svega odrediti klauzu. Ono što

je novo ponudio ovaj rad, kao mogućnost, je označavanje umetnutih klauza u

transkriptu koje istraživaču omogućava da uoči mesta koja govornik odabira za

umetanje klauze u klauzu, kao i da umetnutu klauzu načini vidljivom u odnosu na

ostale.

Problem pisanja velikog slova u transkriptu intervjua sa verskim sadržajem,

morao je posebno da se rešava. Standardi za pisanje velikog slova u religijskim

tekstovima ne postoje, a pravopisi su veoma fleksibilni kada je o ovoj tematici reč.

Stoga je ponuđen jedan od mogućih načina koji se zasniva na pravopisu Matice

Srpske iz 1993. godine (Pešikan, Jerković i Pižurica), uz dodatno rešavanje

konkretnih problema, kao što je na primer pisanje imena konfesija. U transkriptu se

298

nazivi pojedinčnih konfesija (“Srpska pravoslavna crkva”), pišu prvim velikim

slovom, a konfesije uopšte (“pravoslavna crkva”), malim slovom.

Da bismo u lematizovanom frekvencijskom rečniku radijskih intervjua sa

verskom sadržinom ostavili vidljivima specifičnosti radijskog govora o verskoj-

politici i problematici, zadržani su svi oblici koji su bili relevantni za učesnike

(komparativi, superlativi, augmentativi, glagolske imenice).

Kombinacija metodološke procedure odabrana je iz konverzacione analize i

analize sadržaja. Kombinacija metoda odslikala je prirodu medijskog/radijskog

intervjua sa verskom sadržinom u odnosu na društveno-politički kontekst i na

kontekst medija. Novina je u ovom metodološkom pristupu, što je kontekstima dato

izrazito važno mesto.

Jedinice analize odražavaju konstitutivne elemente svakog

medijskog/radijskog intervjua, a pri tom, sam komunikativni događaj ostaje i kao

celina njen predmet. Definisane su 2 relativno velike, konverzacijske jedinice

analize: komunikativni činovi “pitanje” i “odgovor” i komunikativni događaj

“medijski/radijski intervju” u celini; zatim stav kao jedinica za analizu sadržaja i na

kraju klauza i lekseme kao gramatičke jedinice analize. Ovako odabrane jedinice

pokazale su se korisnim u ostvarivanju ciljeva koji su radu postavljeni.

Od mogućih, za analizu je odabrano 10 poluplaniranih intervjua, snimanih na

terenu i nakon toga nisu montirani. Prema kriterijumu uljudnosti su između mlakih i

izazovnih. Ukupno traju 174 minuta, što iznosi 108 stranica transkribovanog i

analiziranog teksa (48 pitanja, 49 odgovora, 2235 klauza, 17441 reč).

Tema (verska politika i edukacija), uređivačka politika (nacionalno

obeležena) i stil pojedinca (intervjuer, profesionalna novinarka sa dugogodišnjim

299

iskustvom u medijima, ali bez teološkog obrazovanja i intervjuisani, bez značajnijeg

medijskog iskustva, ali sa izuzetnim teološkim obrazovanjem), bitno su uticali na

građenje intervjua kroz interakciju pitanja i odgovora.

Struktura intervjua je trodelna: otvaranje, zatvaranje i središnji deo.

Otvaraju ći intervju IR najčešće postavlja pitanja sa obrazloženjem, što se smatra

dobrim novinarskim manirom. Ovaj tip pitanja sastoji se iz dva dela. Jedan deo je

obrazloženje za slušaoce. Drugi deo pitanja namenjen je IE-u, ali, takođe, radi

slušalaca kojima je upućen budući IE-ov odgovor.

Prema sadržaju IR-ovo obrazloženje može biti: podsećanje na događaj/temu;

materijalni podaci o temi, subjektu teme; citat iz verskih tekstova.

Pitanje IR-a je na ovaj način podeljeno, odnosno organizovano i dugačko jer IR

pretpostvalja da auditorijum zna malo o verskoj temi intervjua. Radi toga u

obrazloženju pitanja IR primenjuje strategiju sažimanja informacija na prihvatljiv

način za auditorijum kako bi slušaoci bili pripremljeni za ono što će sadržati pitanje

i odgovor koji slede.

IR izbegava da postavi više pitanja odjednom da ne bi došlo do zabune kod

IE i slušalaca u redosledu odgovaranja, u značaju pojedinih pitanja i vremenu koje je

određeno za svaki od pojedinačnih odgovora.

IR može na nekoliko načina da zatvori intervju: blizanačkim parom tipa

zahvaljivanje + odgovor, ili pre-zatvarnjem koje uključuje najavu poslednjeg

pitanja. U drugom slučaju u suštini IE svojim odgovorom zatvori intervju, što se

najčešće dešava u snimljenim intervjuima. IE ne mora pri tom da zna da je to kraj

intervjua jer IR u montaži može da odluči na kojem mestu će ga skraćivanjem

završiti. Intervju može i bez skraćivanja da se završi poslednjim redom govorenja IE.

IE može smatrati temu iscrpljenom i zaokružiti je ne uvodeći u konverzaciju nove

300

elemente relevantne za temu i ne otvarajući novu temu. Jednostavnim prestankom

govorenja IE i nepreuzimanja reda govorenja IR-a intervju se zatvara.

Srednji deo - preuzimanje reda govorenja u medijskom intervjuu je

“osetljivo” mesto. S obzirom na to da je u radio intervjuu nužno poštovanje pravila

da istovremeno govori samo jedan učesnik, preuzimanje reda govorenja je ozbiljan

zadatak koji bi trebalo tako da bude ostvaren da se izbegnu preklapanja, upadanja u

reč, prekidanja sagovornika i slični postupci, u neinstitucionalnoj komunikaciji

uobičajeni. IR, nakon dugogodišnjeg rada u mediju, poseduje rutinu u preuzimanju

reda govorenja u intervjuu, dok je za IE-a to još jedan u nizu zahteva koji se pred

njega postavlja u intervju situaciji. Objasnili smo kako je u analiziranim intervjuima

IE preuzeo svoj red govorenja na nekoliko načina: tako što je IR pitanje shvatio kao

sopstveno uključivanje u interakciju; što je IR- stav sa (direktnim) oslovljavanjem

shvatio kao poziv za preuzimanje reda govorenja; što je pitao IR za dozvolu da

nastavi sa svojim redom govorenja i što je IR samoispravljanje/samoobjašnjavanje

protumačio kao zadržavanje sopstvenog reda govorenja.

Kada preuzme red govorenja, IE organizuje odgovor tako da: (a) što bolje

ostvari ciljeve koje je unapred odredio pristavši na intervju, i (b) svoj imidž kod

auditorijuma popravi, ili zadrži na dosadašnjem nivou.

IE-i za ostvarivanje navedenog u odgovoru biraju različite strategije. Upravo

se analizom tih strategija može otkriti cilj koji je IE imao dajući intervju. U

analiziranim intervjuima cilj je dvostruki - zaštita isključivo srpskog nacionalnog

identiteta i opravadavanje oružanih sukoba na teritoriji prethodne Jugoslavije, što se

veoma dobro uklapa u tada važeći društveno-politički kontekst na teritoriji gde su

intervjui snimljeni i emitovani, i istovremeno zadržavanje pred slušaocima

pozitivnog imidža hrišćanina, kojem je mir i ljubav prema bližnjem, pa i neprijatelju,

301

osnova mišljenja i delanja. Za takav cilj IE su iskoristili nekoliko konverzacionih

strategija u formiranju odgovora:

- teoretičari u veri duge odgovre (između 5 i 10 minuta) koji odvlače pažnju

slušalaca i ne doprinose jasnom razumevanju, budući da se u tromom tempu

govorenja gubi osnovna misao intervjua;

-digresivnost i objašnjavanje istog istim ili sličnim;

-pozitivna orijentacija ka dijalogu sa drugima pa i neprijateljima u načelu, ali

“potkrepljena” sa mnogo upečatljivih negativnih ilustracija;

-pripovedanje po principu “ledenog brega” (eksplicitno iskazan samo mali deo

informacije, ostalo se podrazumeva, odnosno treba ga asocijativnim putem dograditi

u razumevanju);

- citiranje referencijalno i autoreferencijalno, uglavnom u ilustrativne svrhe.

Pozivanje na autoritet, isključivo samog Boga kao arbitra, što je očekivano za osobu

koja je Božiji izaslanik među vernicima;

- praktičari u veri direktne odgovore ne duže od 2 minuta, bez uvodnih opširnih

napomena;

- sve stavove su potkrepili podacima. To govori o nameri intervjuisanih da kao

osnovnu ubeđivačku strategiju upotrebe materijalne činjenice i time potvrde stav, (na

kom se insistira u javnosti), o stradanju samo svog naroda;

-direktno citiranje Božijih reči u edukativne svrhe.

Nalazi konverzacione analize su komplementarni nalazima analize sadržaja,

koja je ukazala da u intervjuima u celini preovlađuju programatski smer stava, kada

je reč o budućem delovanju SPC, i negativni smer stava, kada je reč o odnosu prema

drugima.

302

Osim konverzacione analize smene redova govorenja i analize sadržaja

(stavova intervjuisanih), analizirane su i sintaksičke organizacije. Način na koji je

konstruisana gramatička jedinica (klauza) različit je kod SPC velikodostojnika

teoretičara u veri i praktičara u veri. Teoretičari, kao što je napomenuto, imaju duge,

netransparentne sintaksičke jedinice (klauze) sa nagomilanim pridevima i odredbama,

pasivima i glagolskim imenicama, sa uklopljenim rečenicama. Praktičari međutim,

uobičajeno koriste kratke i jasne klauze, bez proširivanja navedenih kod teoretičara u

veri. Ovaj nam se podatak čini važnim da ukažemo da se ne može uopšteno govoriti o

karakteristikama intervjua ostvarenih na radiju sa verskim sadržajem već se mora

voditi računa o individualnim osobinama onoga ko intervju daje. U našoj analizi se ta

razlika vidi prema sticanju stepena verskog obrazovanja i verske prakse. Imamo

podatak da opšta verska praksa utiče i na jezičku praksu. Uvažavamo i da su u

određenom stepenu u pitanju i individualne razlike.

Na leksičkom planu zapažene su, takođe, individualne razlike. U pitanju je

sporadična upotreba, kod pojedinih IE teoretičara u veri, arhaičnih, uglavnom

religijskih, reči u fonetskom liku savremenog jezika. Namera je insistiranje na vezi

sa kulturnoistorijskim nasleđem, posebno na bliskosti između “Nemanjićke Srbije” i

njene Crkve koja je tokom teške istorije uvek stajala uz svoj narod. U društveno-

političkom kontekstu (1992-1994) ovakvi jezički izbori, iako većini slušalaca teško

razumljivi, imali su u dnevno-političkoj praksi opravdanje. IE-i su izbegavali

upotrebu takozvane osvajačke leksike. Ubeđivačke strategije su bile mnogo suptilnije,

primerenije zahtevima govorenja u medijima i slušaocima koji lako prepoznaju jasnu

i otvorenu persuazivnu poruku protiv koje aktiviraju odbrambene mehanizme.

Iz ovakvih rezultata moguće je formirati i preporuke za tekuću medijsku

praksu (radio).

303

Uputstva za medijsku praksu:

I za novinare - intervjuere

• Da bi se održala dinamika intervjua: (a) središnji deo intervjua ne bi trebalo

opteretiti dugim pitanjima; (b) duge odgovore i duge digresije trebalo bi prekidati

kratkim potpitanjima; (c) treba da bude kratak intervju sa više kraćih pitanja i

uvodnim pitanjem srednje dužine.

• Novinari bi trebalo da postavljaju samo jedno, jasno formulisano pitanje, kako bi

sagovornici razumeli šta se od njih traži.

• Novinari bi trebalo da naprave uvod koji se odnosi na samu nameru postavljanja

pitanja kada intervju počinje i kada se bliži kraju kako bi sugerisali

sagovornicima i slušaocima šta mogu očekivati u narednom segmentu programa

(otvaranje ili zatvaranje intervjua).

• Pitanja sa upitnim rečima su klasičan način postavljanja novinarskih pitanja čiji je

cilj traženje informacije, ili objašnjenja. Neophodno je poštovati novinarsko

pravilo “5 wh” : informacija nije celovita ukoliko ne sadrži odgovor na pet pitanja

“ko”, “šta”, “kada”, “kako” i “zašto”. Od govorne situacije zavisi koju upitnu reč

bi trebalo upotrebiti u komunikativnom činu pitanja, a na koje upitne reči će

novinari sami dati odgovor uvodeći/obrazlažući pitanje koje postavljaju.

• “Da li” pitanja, novinari bi trebalo da postavljaju veoma selektivno, uglavnom kao

potpitanja čiji je cilj da sagovornik/ca dodatno objasni moguću nedoumicu koju je

izazvao nejasnim odgovorom. Medijski intervju ne sme da podseća na sudsko

unakrsno ispitivanje u kojem se sagovornicima ostavlja jedino mogućnost da

odbiju, ili potvrde novinarov/kin stav iskazan u pitanju.

• U medijskom intervju se ne preporučuje upotreba imperativa u pitanju.

304

• Deklarativna pitanja bi trebalo postavljati samo u situacijama kada novinari žele

da citiraju sagovornike, ili program institucije koju sagovornici predstavljaju sa

namerom da izazovu njihovu reakciju i komentar.

• Pitanjem sa obrazloženjem novinari bi trebalo da otvaraju intervju i započnu novu

temu u okviru intervjua. Obrazloženje bi trebalo da sadrži najavu teme i

sagovornika.

• Tema se može u okviru obrazloženja najaviti: (1) navođenjem materijalnih

podataka; (2) podsećanjem na ono što se već zbilo; (3) najavom onoga što bi

trebalo da se dogodi; i (4) citatom relevantnim za temu intervjua.

• Pitanja bez obrazloženja ne bi trebalo upotrebljavati na početku intervjua i nove

teme već u okviru započete teme kao potpitanje čiji je zadatak da se prethodni

odgovor dodatno objasni, da se pojača značaj podatka koji nije dovoljno istaknut

u odgovoru, da se izvuku dodatne informacije.

• Diskursne partikule svojstvene samo razgovornom jeziku, kojima se signaliziraju

učestvovanje u razgovoru i praćenje njegovog toka (“o”, “aha”, “ajde”, “bome”,

“jelda”, “ccc”), ne upotrebljavaju se u radio intervjuu. Osim navedenih, ostale

diskursne partikule su selektivno dopustive, samo u slučajevima kada ukazuju na

određeni tip odnosa novinara prema prethodnom odgovoru sagovornika

(neslaganje, kontinuitet, diskontinuitet, mesto u nizu, zaključak, ili želja da se

preuzme red govorenja).

• Intervju bi trebalo uvek da otvore novinari. Ukoliko se intervju emituje “u živo”,

novinari ga otvaraju komunikativnim činom pozdravljanja, zatim prelaze na prvu

temu intervjua; ukoliko je unapred snimljen, novinari intervju otvaraju pitanjem sa

obrazloženjem u kojem se sadrže podaci o prvoj temi intervjua.

• Zatvaranje intervjua mora biti prepoznatljivo i sagovornicima i slušaocima.

Sagovornicima bi trebalo u pre-zatvaranju novinari da nagoveste da je odgovor

305

koji sledi poslednja prilika da se kaže ono što se smatra najbitnijim i time zaključi

intervju. Pre-zatvarnje je neophodno u dugim intervjuima. Blizanački par tipa

zahvaljivanje je veoma pogodan način pravog zatvaranja intervjua.

• Novinari bi trebalo sagovornike da oslove što preciznije u otvaranju i zatvaranju

intervjua, i, ukoliko je intervju duži, na početku svake nove teme kako bi

podsetili slušaoce ko je gost i dali priliku onima koji su se u emisiju uključili

kasnije da saznaju osnovne podatke o sagovornicima.

• U emisijama informativno-političkim, obrazovnim, naučnim koje obrađuju

“ozbiljne” teme, novinari ne bi trebalo da intimiziraju sa sagovornicima i

oslovljavaju goste na načine primerene razgovornom jeziku neinstitucionalnog

tipa (sa “ti”, nadimkom, samo ličnim imenom), bez obzira na to da li se poznaju

od ranije i privatno.

• Posebnu pažnju novinari bi trebalo da obrate na oslovljavanje verskih službenika,

članova kraljevskih porodica, diplomata i slično pošto se modeli razlikuju od

laičkog oslovljavanja.

• Novinari bi trebalo uvek da poštuju (Leečov) princip učtivosti i (Griceov) princip

kooperativnosti, bez obzira na tip i cilj intervjua.

• Novinari određuju kada i koji (ako ih ima više), sagovornici će preuzeti svoj red

govorenja. Novinari određuju koliko dugo će trajati red govorenja sagovornika.

Novinari daju sagovornicima prepoznatljiv signal za preuzimanje reda govorenja

(oslovljavanje, intonacija, duža pauza nakon iskaza u obliku suda, red govorenja u

formi upitne rečenice).

II Za sagovornike - intervjuisane

306

• Radio govoru nisu primereni: (a) monolozi duži od 2 minuta; (b) strukturalno

komplikovane rečenice; © digresije (d) nedorečene informacije (strategija ledenog

brega); (e) jednostrani izvori informacija; (f) veoma specifična leksika; (e)

nominalizacije.

• Sagovornici se, takođe, pridržavaju (Leechovog) principa učtivosti i (Griceovog)

principa kooperativnosti.

• Intervju će biti uspešan, dinamičan, radiofoničan samo ukoliko ga zajednički

planski grade i razvijaju intervjuer i intervjuisani.

Smatramo da bi ovakva analiza, učinivši vidljivim (ne) tolerantnost u

koncipiranju emisija na radiju sa verskom sadržinom, ali i vođenju intervjua sa

verskim velikodostojnicima, mogla doprineti planskom građenju interkulturalizma u

multikulturnom i multikonfesionalnom društvu.

Ovim istraživanjem otvara se prostor za nova koja bi za cilj imala intervjue

drugih sadržaja što bi omogućilo komparativnu analizu, pre svega sa stanovišta

konteksta teme. Međutim, ne bi trebalo izgubiti iz vida da je društveno-politički

kontekst potpuno izmenjen u odnosu na vreme snimanja analiziranih intervjua

(1992,1993), što istraživaču nudi novi izazov za komparativnu anlizu intervjua sa

verskom sadržinom snimljenih i emitovanih danas (1997), u izmenjenom društveno-

političkom kontekstu.

307

LITERATURA Abe, Y. (1990), Media and Religion under a Church-State Separation Scheme - the Japanese Case, Social Compass 37 (1), 169-178. Atkinson, J.M. (1992), Displaying Neutrality: Formal Aspects of Informal Court Proceedings Talk at Work, Interaction in Institutional Settings, P. Drew i J. Heritage, ed, Cambridge University Press, 199-211. Analysis, Social Psychology Quarterly, Volum 50, Number 2, 101-114, SAD. Antonić, I. (1991), Jezik kao sredstvo ubeđivanja, magistarski rad odbranjen na Institutu za južnoslovenske jezike, Filozofskog fakulteta, Univerziteta u Novom Sadu. Athanasiadou, A. (1994), The Pragmatiks of Answers, Pragmatics 4:4, IPrA, 561-574.

Auburn ,T. Willig, C. and Drake, S. (1995), 'You punched him, didn't you?': Versions of Violence in Accusatory Interviews, Discourse i Society, volume 6, number 3, SAGE, 353-386. Austin, J.L. (1981), Performativni iskazi, Delo XXVII/9, Beograd, 17-25. Baretić, G. (1996), Strategije ubeđivanja u spontanom telefonskom razgovoru, diplomski rad, odsek za srpski jezik i lingvistiku, Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu.

Berman, R. A. i Slobin, D. I. (1994), Relating events in narrative: a crosslinguistic developmental study, LEA, Hillsdale, New Jersey, Hove, UK.

Brajovi ć, V. (1996), Ne uklanjamo kriminalce, Vreme, 29. Jun 1996, Beograd, 28-29.

Brala, Ž. (1986), O jeziku vjerske štampe, SOL, lingvistički časopis, br. 2, Zagreb, 39-53. Brown, R. ed.(1970), Psycholinguistics: selected papers, The Free Press, New York.

Buckland, V. (1994), Book reviews : Teun A. van Dijk, Racism and the Press. London and New York:Routledge, 1991. 276 pp., Journal of Pragmatics 21, 225-236. Bugarski, R. (1986), Jezik u društvu,biblioteka XX vek, Prosveta, Beograd. Bugarski, R. (1995), Zašto kažeš mir, a misliš na rat, Naša Borba 32-33, Nova serija god. LXXIII, XII. Buda, B. (1980), Az empatia - a beleeles lelektana, Gondolat, Budapest. Neobjavljen prevod Čile David. Chafe, W.L. (1985), Lingvističke razlike kao posljedica razlika između govorenja i pisanja, Revija, časopis za književnost, kulturu i društvena pitanja, br. 5-6, Osijek, 28-35. Clark , H. i Gerrig, R. J(1990), Quotations as Demonstrations,Language, Volume 66, Number 4. Clayman, S. (1992), Footing in the Achievement of Neutrality: the Case of News-interview Disourse, Talk at Work, Interaction in Institutional Settings, P. Drew i J. Heritage, ed., Cambridge University Press. Clayman, S. (1994), News Interview Openings: Aspects of Sequential Organization, Broadcast talk, ed. Scanell, P, SAGE, 48-76.

308

Cohen, A. A. (1989), Answers Without Questions: A Comparative Analysis of Television News Interviews, European Journal of Communication, SAGE London, Newbury park, New York, Vol. 4, 435-451. Collins, W. M. (1990), An Analysis of the Frequency and Use of the Aorist and Imperfect in the Serbo-Croatian Language of the Press 1907-1987, University of North Carolina Deparment of Slavic languages, magistarski rad. Corner, J. (1994), The Interview as Social Encounter, Broadcast Talk, Scanell, P, ed, SAGE, 31-48. Coseriu, E. (1985), Jezički znak u tekstu: vrste odnosa, Revija, časopis za književnost, kulturu i društvena pitanja, br. 5-6, Osijek, 58-72. Crisell, A. (1994), Understanding Radio, Routledge, London and New York, Second edition. Čomski, N. (1972 /1957, 1965, 1968/), Gramatika i um, Nolit, Beograd.

Drew, P. i Heritage, J. (1992), Analyzing Talk at Work: an Introduction, Talk at Work, Interaction in Institutional Settings, P. Drew i J. Heritage, ed. Cambridge University Press, 3-65. Du Bois, J. W. (1991) Transcription design principles for spoken discourse research, Pragmatics, 1:1, 71-106. Đuri ć, D. (1989/*/), Novinarska radionica, treće izdanje, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd. Edwards, M. i Freemen, S. (1994), The Problems of Interviewing, British Council Cultural Centre, 18. Novembar 1994, Beograd.

Ekumenska humanitarna služba, (1995), Ekumenska pomoć za izbeglice, izveštaj za štampu, delovodnik broj 1490, 29.12.1995, Novi Sad. Fillmore , C. J. (1976), Pragmatics, and the Description of Discours.

Fowler, R, Hodge, B, Kress, G, Trew,T.(1979) Language and Control, Routledge i Kegan Paul, London, Boston and Henley. Fowler, R. (1991), Language in the News, Discourse and Ideology in the Press, Routledge, London and New York.

Gabrić, T. (1996), Putovanje u fašizam, intervju sa dr Ivanom Pađenom prof Države i prava na Fakultetu političkih znanosti u Zagrebu, Feral Tribune, 19. veljače 1996, Split, 18-19.

Genc, L. (1995), Psihologija dvojezičnosti kao naučna disciplina: predmet, zadaci, struktura, karakteristike, metod istraživanja, lingvistički kolokvijumi tribina Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Givon, T. (1985), Obavjesno-teoretske pretpostavke za pragmatiku diskursa, Revija, časopis za književnost, kulturu i društvena pitanja, br. 5-6, Osijek, 46-57. Goffman, E. (1963), Behavior in Public Places, notes on the social organization of gatherings, FP, New York.

Goffman, E. (1979), Footing, Semiotica, 25-1, 31-2a, Mounton Publishers, The Hague, The Netherlands. Grahek, I. (1995), Analyser, software (programski paket) za leksičku analizu teksta, (vlasništvo autora). Greatbatch, D. (1988), A turn-taking System from British News Interviews, Language in Society 17, 401-430. Greatbatch, D. (1992), On the Management of Disagreement Between News Interviewees, Talk at Work, Interaction in Institutional Settings, ed. P. Drew i J. Heritage, Cambridge University Press. 268-301.

309

Grice, P. H.(1975/1967/), Logic and Converzation, Syntax & Semantics, Vol 3, Cole i Morgan T.L. ed., Academic Press, 41-58.

Grice, P. H. (1987), Logika i razgovor, Kontekst i značenje, Miščević, N. i Matjaž, P. ur. Izdavački centar Rijeka, Rijeka. Gruber , H. (1995), The Retoric of Trivialization, rad izložen na Godišnjoj konferenciji Belgijskog lingvističkog udruženja: "Political linguistic", 7-9. Decembar 1995, Antverpen. Grunwald , H. A. (1994), Potreba za novim novinarstvom, Pregled, br 267, Manila, 62-64. Gumperz, J. J. (1992), Interviewing in Intercultural Situations, Talk at Work, Interaction in Institutional Settings, P. Drew i J. Heritage, ed. Cambridge University Press, 302-327. Haberland, H. i Mey, J.L. (1977), Linguistics and Pragmatics, Journal of pragmatics, 1/1, Amsterdam, 1-12.

Haberland, H. i Skutnabb-Kangas, T. (1981), Political Determinants of Pragmatic and Sociolinguistic Choices, Possibilities and Limitations of Pragmatics, Parret, H, Sibisa, M, i Verschueren, J. ed. Amsterdam, 285-312.

Hadden, J. (1990), Precursors to the Globalization of American Televangelism, Social Compass 37 (1), 161-167. Haegeman, P. (1996), Business English in Flandres - a stady of lingua franca telephone interaction, doktorska disertacija odbranjena na Univerzitetu u Gentu, Belgija.

Hajmz, D. (1980), Etnografija komunikacije, edicija XX vek, BIGZ, Beograd. Hakulinen, A. (1994), Analyzing the Display of Gender on TV, Draft, Summer 1994, Helsinki. Hermeren, G. (1985), Interdisciplinarity Revisited-Promises and Problems, ed. Levin, L i Lind, I, Inter Disciplinarity revisited, OECD/CERI, 15-25. Hsueh-Ying, Yu (1995), Ideological Practice in News Production: Comparing Taiwan Newspapers' Reports on the Provincial Governor's Inauguration, rad izložen na Godišnjoj konferenciji Belgijskog lingvističkog udruženja: "Political linguistic", 7-9. Decembar 1995, Antverpen. Hutchby, I. (1994), The Organization of Talk on Talk Radio, Broadcast Talk, Scanell, P, ed, SAGE, 119-138. Huttunen, H. (1993), Pragmatic Functions of the Agentless Passive in News Reports of the 1990. Helsinki Summit, News Reporting, World Crises, and Ideology, SKY, Offprint, 240-248. Interdisciplinarity Revisited , Re-Assessing the Concept in the Light of Institutional Experience, (1985), Levin,L. i Lind, ed. I.OECD/CERI, Swedish National Board of Universities and Colleges, Linkoping University, Liber Forlag. Ivi ć, M. (1987), O nekim srpskohrvatskim gramatičkim fenomenima uslovljenim empatijom, posebna otisak iz Južnoslovenskog filologa XLIII, Beograd. Jakobson, R. (1966), Lingvistika i poetika, edicija Sazvežđa, Nolit, Beograd. Jakobson, R. (1971a), Linguistics in Relation to Other Sciences, Selected Writings II Word and Language, Mouton, The Hague*Paris, 655-696. Jakobson, R. (1971b), Linguistics in Relation to Other Communication Systems, Selected Writings II Word and Language, Mouton, The Hague*Paris, 697-708. Javno mnjenje Vojvodine, Barometar medija (1991), Istraživanje slušanosti i gledanosti programa radija i televizije u Vojvodini od 15. do 21. Oktobra 1991.

310

Godine, rukovodilac projekta V. Jerković, umnoženo u geštetner tehnici RTNS, Novi Sad. Jerković, V. (1996), O transkripciji srpskoslovenskih tekstova, Naučni sastanak slavista u Vukove dane, 25/2, Beograd.

Jocić, M. (1986), Istraživanje jezika u masovnim medijima, Književni jezik, godina 15, broj 2, Sarajevo,149-157. Jocić, M. (1996), Milan Luković Razvoj srpskoga pravnog stila, Južnoslovenski filolog, LII, Beograd, 224-227.

Jucker, H. A. (1986), News Interviews: A Pragmalinguistic Analysis, John Benjamins Publishing Company, Amsterdam/Philadelphija. Jucker, H. A. (1995), Persuasive Strategies in Political Discourse, rad izložen na Godišnjoj konferenciji Belgijskog lingvističkog udruženja: "Political linguistic", 7-9. Decembar 1995, Antverpen. Jucker, H. A. i Smith, S. W. (1996), Explicit and Implicite Ways of Enhancing Common Ground in Conversations, Pragmatics 6:1, 1-18. Kalezić, D. (1979), Sabornost i ekumenizam, Crkva u savremenom svetu, Zbornik radova trećeg međunarodnog ekumenskog simpozijuma, ur. Čedomir Drašković, Beograd. Kress, G. i Fowler, R. (1979), Interviews, Language and Control, Routledgei Kegan Paul, London, Boston and Henley, 63-80. Koks, H. (1993), Religija se vraća u svetovni grad, Gradina 10-11-12, godina XXVIII, Niš, 129-137. Kristal , D. (1996/1987/), Kembrička enciklopedija jezika, Nolit, Beograd. Kristovi ć, M. (1996), Praksa verske tolerancije u lokalnim zajednicama: uloga lokalnih elektronskih medija, Saopštenje na III godišnjoj konferenciji JUNIR Palić. Krsmanović, V. (1995), Prvo mesto domaćim serijama, Dnevnik, 10.03.1995, 4. Krsmanović, B. (1996), Osnovne osobine diskursa proricanja sudbine u srpskom jeziku: gledanje u šolju, diplomski rad, odsek za srpski jezik i lingvistiku, ,

Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu.

Kuno, S. i Kaburaki, E. (1977), Empathy and Syntax, Linguistic Inquiry, Volum 8, Number 4, Fall, 627-672. Lakoff , R. (1972), Language in Context, Language, vol. 48, December 1972, USA, 907-927.

Lavender, T. (1995a), Media Institutions and Society, javno predavanje na Odsekuu za anglistiku Filozofskog faklulteta u Novom Sadu, 20.oktobar 1995. Novi Sad. Lavender, T. (1995b), News Gathering Processes & Censorship Particularly Related to TV, javno predavanje održano u The British Council, Beograd. Leech, G. (1989 /1983/), The Principles of Pragmatics, Sixth Impression, Longman, Linguistics Library, London-New York.

Levin, L i Lind, I. (1985), Inter Disciplinarity Revisited, OECD/CERI. Levinson, C. S. (1979), Activity types and language, Linguistics 17, Mounton Publishers, 365-399. Levinson, C. S. (1983), Pragmatics, Cambridge Textbook in Linguistics, Cambridge University press, Cambridge.

311

Levinson, C. S. (1992), Activity Types and Language, Talk at Work, Interaction in Institutional Settings, P. drew i J. Heritage, ed. Cambridge University Press, 66- 99.

Leš, K. (1987), Jezik vjesti na radiju, SOL, Lingvistički časopis, broj 3, godina 2, svezak 1, Zagreb. Li čen, M. (1980-81), Pitanja kao govorni činovi i njihova realizacija u srpskohrvatskom i nemačkom, Godišnjak saveza društava za primenjenu lingvistiku Jugoslavije, 4-5, Zagreb, 256-269. Li čen, M. (1983), Ilokutivni tip “ekspresiva”: kontrastivna analiza nemačkog i srpskohrvatskog izvinjenja, Zbornik radova sa simpozijuma: Kontrastivna analiza i nastava stranih jezika, Beograd, 117-125. Li čen, M. (1984), Govorni čin “upozorenja” u nemačkom i srpskohrvatskom, Godišnjak saveza društava za primenjenu lingvistiku Jugoslavije, 7-8, Sarajevo, 753-757. Li čen, M. (1988), Ilokutivni tip “poravnanje” - opšte odlike, Zbornik radova instituta za strane jezike i književnosti, 9, Novi Sad, 286-292. Li čen, M. (1987), Govorni čin direktiva i njihova jezička realizacija u nemačkom i srpskohrvatskom jeziku, Univerzitet u Novom Sadu, Filozofski fakultet, Novi Sad.

Lukovi ć, M. (1994), Razvoj srpskoga pravnog stila, Službeni glasnik, Beograd.

Lundby , K. (1989), Religion and the Media in the Nordic Countries, Social Compass 37 (1), 179-186. Lyons, J. (1992), Language and Linguistics, Cambridge University press. Macaulay, M. (1996), Asking to Ask: The Strategic Function of Indirect Requests for Information in Interviews, Pragmatics 6:4, IPrA, Antverpen, 491-509.

Makela, A.M. (1993), Functional Ambivalence in Headlines in The Sun and The Independent, News Reporting, World Crises, and Ideology, SKY, Offprint, 216-221. Maksimović, G. (1995), Hrista razapinju zar ne? O međuhrišćanskoj toleranciji i položaju protestantskih crkava u SRJ, Ofset print, Niš. Marinkovi ć, Ž. M. (1960), Crkvena parohijska administracija, Sveti arhijerejski sinod, Beograd.

McQuail , D. (1994a), Mass Communication Theory, An Introduction, Third Edition, SAGE Publications, London. Mek Kvejl , D. (1994b), Stari kontinent-novi mediji, Nova, Beograd. Mediji i mnenje u Srbiji , proleće 1995. Plavšić P. odg. ur. RTS Centar za istraživanje javnog mnjenja, programa i auditorijuma. Beograd. Mey, J. (1985), Whose Language? A Study in Linguistic Pragmatics, John Benjamins Publishing Company, Amsterdam/Philadelphia.

Miklosich , F. (1970), Lexicon linguae slovenicae veteris dialecti, 1850, Vindlonae, reprint Munchen. Milošević, K. (1978), O proučavanju vremenskih glagolskih oblika u serbokroatistici, Zbornik za filologiju i lingvistiku, sv. XXI, Novi Sad. Miri ć, D. (1983), Osobenosti upitnog iskaza u tekstovima tipa intervjua, Zbornik radova instituta za strane jezike i književnosti, sveska 5, Novi Sad, 135-143. Miri ć, D. (1994), Upitni iskaz u ruskom i srpskom jeziku, doktorska disertacija, Univerzitet u Novom Sadu, Novi Sad. Miščević, N. (1981), Strawson i Chomsky, Dometi, 12, Rijeka, 45-56.

312

Miščević, N. i Matjaž, P. (1987), Kontekst i Značenje, Izdavački centar Rijeka, Rijeka.

Moralez-Lopez, E (1995), Interwiews in the News of the Spanish Public Radio, rad izložen na Godišnjoj konferenciji Belgijskog lingvističkog udruženja: "Political linguistic", 7-9. Decembar 1995, Antverpen. Moris , Č. (1975 /1938/), Osnove teorije o znacima, Mala filozofska biblioteka, BIGZ, Beograd.

Mulai , J. (1984), Sintaksičko-semantičke karakteristike jedne jezičke situacije u dvojezičnoj sredini: razgovor između kupca i prodavca, Odsek za srpski jezik i lingvistiku, Filozofski fakultret, Univerzitet u Novom Sadu, diplomski rad.

Ochs, E. (1979), Planned and Unplanned Dicourse, T. Givon, ur. Discourse and Syntax, Academic Press, New York.

Ochs, E. (1979), Introduction: What Child Language Can Contribute to Pragmatics, Developmental Pragmatics, Ochs E. i Schieffelin B. ed. Academic Press, New York, San francisco, London.

Oraić-Talić, D. (1990), Teorija citatnosti, Grafički zavod Hrvatske, Zagreb. Oslovljavanje, ( diskutovani empirijski materijal), (1996), Osnovni principi

prevođenja religijske terminologije, zbornik radova sa savetovanja održanog 19. jun 1995. Pokrajinski sekretarijat za ostvarivanje prava nacionalnih manjina, upravu i propise, Republika Srbija, APVojvodine Novi Sad, 58. Ostin, Dž. L. (1994), Kako delovati rečima, Matica Srpska, Novi Sad.

Ostman, Jan-Ola (1993), Ideology and Ambivalence, News Reporting, World Crises, and Ideology, SKY, Offprint, 209-215. Palo, T. (1993), Metaphors They Live by: Metaphorical Expressions in the Context of the Soviet Crisis 1991, News Reporting, World Crises, and Ideology, SKY, Offprint, 249-256. Pančić, T. (1995), Radio, Vreme, 30. Decembar 1995, godina VI, broj 271, Beograd, 66. Petković, S. (1935), Rečnik crkvenoslovenskoga jezika, Sremski Karlovci. Plenković, M. (1990), Suvremena radio televizijska retorika, Stvarnost, Zagreb. Polovina, V. (1985), Naučni sastanak slavista u Vukove dane, 14/2, Beograd, 97-103.

Popović, J. (1974), Pravoslavna crkva i ekumenizam, Hilandarski putokazi 1, Solun. Politička komunikacija, (*) Projektna grupa na institutu za naučnu komunikaciju Univerziteta Minhen, Folker Špis, Berlin, neobjavljen prevod. Popponen, J. i Stahlberg, P.L. (1993), Whose War Is It? The Hidden Ideology of the Persian Gulf War, News Reporting, World Crises, and Ideology, SKY, Offprint, 222-239. Pressman, J. F. (1994), Pragmatics in the 20th Sentury: Countering Recent Historiographic Neglect, Pragmatics Vol. 4, No. 4, International Pragmatics Assotiation.

Psycholinguistics: selected papers Brown R. ur.(1970), The Free Press, New York. Public Relations-odnosi s javnošću, ili o odnosu SFJ-ja-javnost, (1996), interni materijal Fonda za Otvoreno društvo. Pupovac, M. (1990), Jezik i djelovanje, Pitanja, Zagreb.

313

Radić, R. (1995), Crkva i "srpsko pitanje": Srpska pravoslavna crkva u poratnim i ratnim godinama (1980-1995), Republika, br. 121-122, godina VII, Beograd, I-XXIV. Radovanović, M. (1970), O narativnim glagolskim oblicima, Prilozi proučavanju jezika kn. 5, Novi Sad 49-59. Radovanović, M. (1988), O ”Nominalnom i verbalnom” stilu u jeziku, Usmeno i pisano/pismeno u književnosti i kulturi, VANU Naučni skupovi, knjiga IV, Novi Sad, 251-260. Radovanović, M. (1990), Spisi iz sintakse i semantike, Izdavačka knjižarnica Z. Stojanovića, S. Karlovci, preštampano iz Prilozi proučavanju jezika, knj. 5, 1969.

Rajić, Lj (1989), Jezik politike, Marksistička misao, br. 1, Beograd, 253-274. Rajić, LJ. (1996), Simbolizacija jezika i konstituisanje rastojanja, Ka jeziku mira, priredio Jakšić, B. Beograd, 63-70). Rakić, R (1995), Ekumenizam s pravoslavnog gledišta, predavanje održano na tribini Filozofskog fakulteta u Novom Sadu “Lingvistički kolokvijumi”, Novi Sad.

Rakić, S. (1987), Srpskohrvatska pitanja i teorija govornih činova, Delo, g. XXXIII, br. 4, april 1987, Beograd, 89-108. Redeker, G. (1995), Voices in Journalistic Discourse, 4th ICLA Conference, Albuquerque, 18, July 1995, SAD. Sacks, H. Schegloff, E. A, Jefferson, G (1974), A Simplest Systematics for the Organization of Turn-taking for Converzation, Language, volum 50, number 4, 696-735. Savić, S. (1985), Narativi kod dece, serija Usvajanje jezika, Filozofski fakultet Institut za južnoslovenske jezike, Novi Sad.

Savić, S. i Polovina, V. (1989), Razgovorni srpskohrvatski jezik, Institut za južnoslovenske jezike Filozofski fakultet, Novi Sad.

Savić, S. i Vojnović T. (1992), Nek’ božija riječ dođe u naš život: diskursne osobine propovedi, Zbornik Matice Srpske za filologiju i lingvistiku, 75/21, Novi Sad, 133-159.

Savić, S. (1993), Diskurs analiza, Univerzitet u Novom Sadu/ Filozofski fakultet, Novi Sad. Savić, S. (1994), Pragmatički aspekti vremena u naraciji u srpskohrvatskom standardnom jeziku. Zbornik Matice Srpske za filologiju i lingvistiku, br. XXXVII/1-2, Novi Sad, 543-550. Savić, S. (1995), Diskursne osobine kratkog perfekta, Zbornik Matice srpske za lingvistiku, br XXXVIII/1, Novi Sad, 101-114. Savić, S. (1996), Ka jeziku mira i tolerancije u religijskom diskursu, Ka jeziku mira, priredio Jakšić, B. Beograd, 221-244. Savić, S. (1997), Žena jezikom medija sakrivena: kodeks ne seksističke upotrebe jezika”, istraživački projekat, Fond za otvoreno društvo, Beograd. Schegloff, E. A. (1968), Sequencing in Conversational Openings, American Anthropologist, vol. 70, pp. 1075-95. Schegloff, E. A. i H. Sacks, (1973), Opening up Closings, Semiotica, T. Sebeok, ed. The Hague, 290-327.

Schegloff, E. A, Jefferson, G, Sacks,H. (1977), The Reference for Self-Correction in the Organization of Repair in Conversation, Language, Volume 53, Number 2, 361-382. Schegloff, E. A,(1986), The routine as Achievement, Human Studies 9:111-151, Martinus Nijhoff Publishers, Dordrecht, Netherlands.

314

Schegloff, E. A,(1987), Analyzing Single Episodes of Interaction: An Exercise in Conversation

Schegloff, E. A,(1988), On an Actual Virtual Servo-Mechanism for Guessing Bad News: A Single Case Conjecture, Social Problems, Volume 35, Number 4, October 1988, Society for the Study of Social Problems. SAD.

Schegloff, E. A (1992a), In Another Context, Rethinking Context: Language as an Interactivenphenomenon, Alessandro Duranti and Charles Goodwin, ed. Cambridge University Press, Great Britain.

Schegloff, E. A. (1992b), Repair after Next Turn: The Last Structurally Provided Defense of Intersubjectivity in Conversation, AJS Volume 97 Number 5: 1295-1347. Universiyu of Chicago.

Schegloff, E. A, (1992c), On Talk and its Institutional Occasions, P. Drew i J. Heritage, ed. Talk at work, Interaction in Institutional Settings, Cambridge University Press,101-134.

Schegloff, E. A. (1993), Turn Organization: One Intersection of Grammar and Interaction, Prepared for the Second Grammar and Interaction Workshop, UCLA, March 1993. SAD. Serl, Dž. (1987), Šta je govorni čin, Delo, XXXIII/4, Beograd, 71-88.

Serl, Dž. (1991/1970/), Govorni činovi, Nolit, Beograd. Shulc, H. G. (1985), Interdisciplinarity Revisited: introduction to a New

Debate on an old Issue, ed. Levin, L i Lind, I, Inter Disciplinarity revisited, OECD/CERI, 9-14. Shupe, A. (1994) Book reviews: Dart, J. i Allen, J. Bridging, the Gap Religion and the News Media, Journal for the Scientific Study of Religion, vol 33. No. 1, 87-88. Slavković, D. (1981), Biti novinar, Radnička štampa, Beograd. Sosir, F. (1969), Opšta lingvistika, Nolit, Beograd. Srdić, M. ur. (1979), Leksikon novinarstva, savremena administracija, Beograd.

Stevanović, M. (1974), Savremeni srpskohrvatski jezik II, Naučna knjiga, Beograd. Stević, S. (1993), Analiza konverzacije, Ciklus studije, Treći program Radio Beograda emitovano 27-30.09.1993, Beograd.

Strawson, P. F. (1987), Namjera i konvencija u govornim radnjama, Kontekst i Značenje, Miščević, N. i Matjaž, P. ur.Izdavački centar Rijeka, Rijeka. Svi su Srbi jedinstveni u pogledu "Velike Srbije",(1995), intervju Beogradskog nadbiskupa i mitropolita dr Franca Perka novinarima Večernjeg lista, prenela Naša Borba, 7. 03.1995, Beograd, 10. Šćekić, J. (1983), Intervju, Novinarstvo danas, priručnik za polaznike novinarske škole Jugoslovenskog instituta za novinarstvo, Beograd,140-150.

Šojat, Z. (1983), Čestotni rječnik Večernjeg lista i Vjesnika, OOUR Agencija za marketing “Vjesnik”, Zagreb.

Šopenhauer, A. (1985), Eristička dijalektika ili umeće kako da se uvek bude u pravu, objašnjeno u 38 trikova, Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad.

Šokica, S. (1985), Neke osobine razgovora ostvarenog preko telefona, Prilozi proučavanju jezika, 21, 143-152.

Šušnjić, Đ. (1973), Kritika sociološke metode, uvod u metodologiju društvenih nauka, Gradina, Niš.

315

Šušnjić, Đ. (1984), Ribari ljudskih duša, ideja manipulacije i manipulacija idejama, Velika edicija "Ideja", Drugo izdanje, Mladost, Beograd. Tadić, M. (1987), Geoffrey N. Leech, Principles of Pragmatics, Longman, London (3) 1985, prikaz u Sol 3, g. 2, sv. 1, Zagreb, 109-115. Tannen, D. (1985), Relativna usredotočenost na osobno zalaganje u govornom i pisanom diskursu, Revija, časopis za književnost, kulturu i društvena pitanja, br. 5-6, Osijek, 36-45. Todorović, N. (1995a), Dobri odnosi po nalogu režima, Naša Borba, 11-12. Februar 1995, Beograd, VI. Todorović, N. (1995b), Nema pokrštavanja već prevođenja, Naša Borba, 24.03.1995, Beograd, 11. Tromel-Plotz, S. (1984), Gewalt durch die Sprache: Die vergewaltigung von Frauen im Gesprachen, Fischer Verlag, 354-394. Uwajeh, M. K. C. (1996) Is ‘My I ask you a questio?’ a question!?, Pragmatics 6:1, 89-109.

Valić Nedeljković, D. i Kostić, B. (1993) Analiza sadržaja centralnih informativno političkih emisija RTVBGD i RTVNS u sedam predizbornih dana '90. i '92. Godine, ukupni rezultati saopšteni su na javnoj promociji projekta 15.12.1993. u Novom Sadu. Valić Nedeljković, D. (1994), Izveštaji sa ratišta u centralnim informativnopolitičkim emisijama Radio Novog Sada (psiholingvistička analiza), Godišnjak JUNIR: Religija - Rat - Mir, Niš, 89-94. Valić Nedeljković, D. (1995a), 5W’s u TV dnevnicima u Jugoslaviji, rad prezentovan na Annual conference 1995: Polityical Linguistics/ Belgian lingustics assotiation, Antverpen 7-9. Decembar 1995. Valić Nedeljković, D. (1995b), Psovke u sredstvima masovnog komuniciranja, Kultura 95/96, Beograd. (u štampi) Valić Nedeljković, D. (1996a), Prilog diskusiji o pisanju velikog slova, Osnovni principi prevođenja religijske terminologije zbornik radova sa savetovanja održanog 19. jun 1995. Pokrajinski sekretarijat za ostvarivanje prava nacionalnih manjina, upravu i propise, Republika Srbija, AP Vojvodine Novi Sad, 47-51. Valić Nedeljković, D.(1996b) Izbori novi mediji stari, rezultati sa projekta “ Analiza sadržaja centralnih informativnopolitičkih emisija RTVBGD i RTVNS u sedam predizbornih dana '90. i '92. Godine”, Srpska politička misao br. 1-2, Institut za političke studije, Beograd, (u štampi).

Valić Nedeljković, D. (1996c), 6 TV dnevnika: strategije prezentacije vesti, Sociologija 2, Beograd. (u štampi)

Valić Nedeljković, D. (1996d), Ka jeziku mira i tolerancije, Ka jeziku mira, ed. B. Jakšić, Beograd, 205-220.

van Dijk , T. A. (1985) Semantička analiza diskursa, Revija, časopis za književnost, kulturu i društvena pitanja, br. 5-6, Osijek, 13-27.

van Dijk , T. A. (1994), The interdisciplinary study of news as discourse, A Handbook of Qualitative Methodologies for Mass Communication Research, ed. Jensen, K.B. i Jankowski N.W. Routledge, London and New York, 108-120.

van Dijk , T. A. (1995), What is political discourse analysis, rad izložen na Godišnjoj konferenciji Belgijskog lingvističkog udruženja: "Political linguistic", 7-9. Decembar 1995, Antverpen.

Vasić, V. (1995), Novinski reklamni oglas, studija iz kontekstualne lingvistike, LDI, Novi Sad.

316

Velčić, M. (1983), Neutralnost govornika, Dometi 8, 23-34. Velčić, M. (1985), Lingvistika teksta kao lingvistička teorija o smislu, Revija, časopis za književnost, kulturu i društvena pitanja, br. 5-6, Osijek, 6-12. Velčić, M. (1986), Prema nadilaženju opozicija između pisane i govorne komunikacije, SOL, Lingvistički časopis, br 2, Zagreb, 19-32. Veljanovski, R. (1995), RTB/RTS od socijalizma do nacionalizma, Republika, br. 128, Beograd, I- XII. Verschueren, J. (1995a), The pragmatic perspective, Handbook of Pragmatics, ed. Verschueren,J, Ostman, J. O, Blommaert, J, Ofprint, Amsterdam /Philadelphia, 1-17. Vershueren, J. (1995b), Linguistic pragmatics and semiotics, Semiotica 104-1/2, Mouton de Gruyter, Berlin*New York, 45-65. Vershueren, J. (1995c), Contrastive Ideology Research: Aspects of a Pragmatic Methodology, DRAFT Verschueren, J, (1995d), The Pragmatic Return to meaning: Notes on the Dynamiccs of Communication,Deegres of Salience, and Communicative Transparency, Journal of Linguistics Anthropology 5(2):127-156. Copyright 1995,American Anthropological Association.

Vitgenštajn, L. (1980), Filozofska istraživanja, Nolit, Beograd. Vučković, P. (1995), Ogledi iz semantike i pragmatike, Savremena administracija, Beograd.

Vujaklija , M. (1954), Leksikon stranih reči i izraza, Prosveta, Beograd. Vukmanović, M. (1996), O dijalogu među religijama / neke opšte pretpostavke interkonfesionalnog dijaloga, Saopštenje na III Konferenciji JUNIR-a: Religija-crkva-nacija, Palić, 24-25. maj 1996. Vukša, V. (1994), diskursne osobine telefonskog razgovora: određenje mesta, Odsek za srpski jezik i lingvistiku, Filozofski fakultret, Univerzitet u Novom Sadu, diplomski rad.

Williams , R. (1979), Communications, Third Edition, Penguin books. Wolfson, N. (*) Speech Events and Natural Speech: Some Implications for Sociolinguistic Methodology, Lang. Soc. 5, Great Britain, 189-209. Wunderlich , D. (1986), Kako dolazimo do tipologije govornih akata, SOL, Lingvistički časopis, br 2, Zagreb, 7-18. Zamurović, N. (1976), O novinskim naslovima, Prilozi proučavanju jezika, br 12, Novi Sad, 67-87.

Zett, R. (1970), Beitrage zur geschichte der nominalkomosita im serbokroatischen, Wien. Zilberman , A. (1982), Priručni rečnik masovnih komunikacija i istraživanja medija, Folker Špin, Knjiga 1, Berlin, neobjavljen prevod. Žibreg, I. (1987), O presupozicijama u srpskohrvatskom jeziku, SOL, Lingvistički časopis, broj 3, godina 2, svezak 1, Zagreb.