UDC 347.44(091)Originalan nauåni rad

M a g d o l n a S i å

PRAVIÅNA CENA (PRETIUM IUSTUM) I WENAPRIMENA TOKOM ISTORIJE

„…pošten åovek ima sklonost da sebidodequje mawe nego što mu pripada"

Arist. Nikom. et. 5, 9, 9 (1136. b)

SAŸETAK: Problem ekvivalencije vrednosti kod dvostranih ugovoraprisutan je od antiåkih vremena. Danas u procesu evropske integracije iglobalnog trÿišta ovaj problem dobija nove dimenzije u vidu zaštite sla-bije ugovorne strane, pre svega potrošaåa.

U ovom radu ãemo, s aspekta privatnog prava pratiti shvatawa o pra-viånoj ceni, kao i naåine ostvarivawa ovog principa tokom istorije. Po-ãi ãemo od Aristotelovog shvatawa i pravila rimskog prava, da bi prekokoncepcije prihvaãene u sredwem veku stigli do modernih kodifikacija irešewa savremenog prava.

Ÿelimo da ukaÿemo na prvenstveni znaåaj principa savesnosti ipoštewa (bona fides) pri regulisawu ovog pitawa, kao i na nastanak pra-vila prekomernog ošteãewa (laesio enormis), i opravdanost, odnosno neo-pravdanost wegovog prihvatawa i zadrÿavawa do današwih dana. Da li ãepravilo laesio enormis, koje je u vidu ošteãewa preko polovine nastalo ra-di regulisawa jednog konkretnog sluåaja, nadÿiveti proces harmonizacijei globalizacije našeg vremena, ili ãe biti zamewen novim konceptimazaštite slabije ugovorne strane? U rešavawu ove dileme, ne sme se zane-mariti rimsko pravo. Prema Cimermanu „Samo prouåavawem kontinuitetai transformacije rimskog prava u toku istorije ius commune-a, kao i pu-tem kritiåkog odreðivawa našeg mesta u ritmu razvoja moÿemo ostvaritiznaåajan napredak."1

KQUÅNE REÅI: iustum pretium, laesio enormis, bona fides, rimsko pra-vo, ius commune, praviåna cena, zaštita potrošaåa, unfair contract clauses

1 Z i m m e r m a n n, R. (1996). The Law of Obligations, Roman Foundations of the Civi-lian Tradition, New York, str. 270.

1. ARISTOTELOVA „PRAVEDNOST" U POSLOVNIMODNOSIMA — NIJEDNA STRANKA NE SME

DA SE BOGATI NA RAÅUN DRUGE

Problem ekvivalencije vrednosti u poslovnim odnosima razmatraveã Aristotel u ¡¢ veku stare ere. Po wegovom shvatawu u poslovnomprometu stranke moraju biti jednake, a ta jednakost se odnosi i na stva-ri, tj. na uzajamna davawa. Direktno ne ulazi u pitawe šta odreðujenovåanu vrednost stvari (da li su to materijalni troškovi, uloÿen radili zakoni trÿišta). Bitan kriterijum jeste, da se niko ne bogati naštetu drugog, a praviåno je „sredina izmeðu dobitka i gubitka, a tasredina sastoji u tome da se posle ima isto koliko se imalo i pre."

Citirajuãi Aristotela, Nikomahova etika2, 5, 4, 3 (1132 a): „Meðu-tim, pravedno koje se javqa u poslovnim odnosima znaåi, doduše, nekujednakost, a nepravedno povredu jednakosti…Ovde zakon pazi samo narazliku u priåiwenoj šteti, a lica posmatra kao jednaka — vaÿno jesamo da se utvrdi da jedan nepravdu trpi a drugi je nanosi, da je jedanoštetio, a drugi na šteti… 4. Zato sudija nastoji da takvu nepraved-nost koja se ogrešuje o jednakost izjednaåi… 8. Sudija ponovo usposta-vqa jednakost kao kad bi od veãeg dela duÿi preseåene na jednake deloveoduzeo onoliko za koliko je taj deo veãi od polovine i dodao ga mawemdelu. Ali ako se jedna celina deli izmeðu dvojice, onda se za svakog odwih kaÿe da je dobio svoj deo ako je dobio taåno polovinu… 9. Jednakoje, pak, po aritmetiåkoj proporciji, sredina izmeðu prevelikog i pre-malog… 13. (1132 b) Izrazi dobitak i gubitak (šteta) potiåu iz dobro-voqne razmene dobara. Dobitkom se naziva priraštaj dobru koje nekoposeduje. Pretrpeti gubitak znaåi imati mawe nego što se pre togaimalo. Do toga dolazi prilikom kupovine i prodaje i uopšte u svimposlovnim odnosima koje zakon dozvoqava… 14. U svim onim sluåajevi-ma gde niko nije dobio ni mawe ni više nego taåno koliko zasluÿuje,kaÿe se da je svako dobio svoje i da niko nije ni na dobitku ni na šte-ti. Pravedno u poslovnim odnosima koji poåivaju na slobodnoj voqijeste, prema tome, sredina izmeðu dobitka i gubitka, a ta sredina sa-stoji u tome da se posle ima isto koliko se imalo i pre."

Prema Mewhardu,3 Aristotel pri odreðivawu praviåne cene nepolazi od trÿišne cene, nego od fiksne, da jedna stvar uvek ima istucenu ne uzimajuãi u obzir promenqive okolnosti i trÿišna kretawa.

Meðutim, veã i Aristotel, uzima u obzir subjektivni odnos saugo-varaåa prilikom ugovarawa cene. Smatra nepravdom ako se jedna stran-ka protivno svojoj voqi iskorišãava, ošteti, što dovodi do bogaãewadruge, pri tome ulazi i u pitawa nedostatka rasuðivawa („åovek koji nevlada sobom"), zablude i prevare, ali ne smatra nepravdom ako je nekosvesno i voqno pristao na mawu cenu.

200

2 A r i s t o t e l (2003). Nikomahova etika, u prevodu, R. Šalabaliã, Novi Sad.3 M e n y h á r d, A. (2004). A jóerkölcsbe ütközõ szerzõdések (Nemoralni ugovori), Bu-

dimpešta, str. 60.

Arist. Nikomah. et. 5, 9, 7 (1136 b): „Ali ako neko svoju sopstve-nost da drugome onako kako Homer kaÿe da je Glauko dao svoju opremuDiomedu: 'Zlato za tuå — i vrednost od volova sto prema devet' (Ilija-da, 6, 236) onda on time ne doÿivqava nikakvu nepravdu. Od wega je za-visilo da li ãe da daje; podnošewe nepravde, meðutim, ne zavisi odwega, nego mora da postoji neko ko nepravdu vrši." — tj. koristi pre-varu ili prinudu.

Prema Aristotelu, sudija bi trebalo da vodi raåuna, ne samo oslovu zakona i ugovora nego i o okolnostima konkretnog sluåaja, a po-sebno o prevari i prinudi.

Arist. Retorika,4 1, 15, 4 (1375a 4): „Oåigledno je da, ukoliko pi-sani zakon protivureåi našem sluåaju, treba pribegavati opštem zako-nu koji je saglasniji s praviånošãu i pravdom, s obrazloÿewem da sud-ska formula, — 5, suditi po svojem najboqem razumevawu znaåi da se nevaqa iskquåivo pridrÿavati pisanih zakona…"

Arist. Ret. 1, 15, 24—25 (1376b): „Najdaqe, ukazivati da je ulogasudije da deli pravdu i, dosledno tome, da nije wegovo da gleda slovougovora, veã ono što je pravednije, — 25, a pravedno se ne moÿe izme-riti ni prevarom ni prinudom (jer se temeqi na prirodi) dok se, su-protno tome, ugovori mogu zasnivati na prevari i prinudi."

Aristotelova formula „suditi po svojem najboqem razumevawu", kakoãemo videti daqe, u formuli rimskog pretora naãi ãe se u vidu obavezesudije da vodi raåuna o principu savesnosti i poštewa (bona fides), tj.o okolnostima suprotnim savesnim i poštenim poslovnim odnosima, apre svega, o prevari i prinudi.5

2. KONTINUITET GRÅKOG FILOZOFSKOG KONCEPTAI WEGOVA PRAKTIÅNA RAZRADA U RIMSKOM

PRETKLASIÅNOM I KLASIÅNOM PRAVU

Åitajuãi radove gråkih filozofa dolazimo do zakquåka, da su wi-hove misli duboke i ispravne, ali i pored posebnog truda da ih dokaÿuprimerima (na primer, koliko kreveta vredi jedna kuãa /Arist. Niko-mah. et. 5, 5, 15/), wihove misli su suviše apstraktne i odvojene odkonkretnih sluåajeva svakodnevnog ÿivota.

Pretklasiåni rimski pravnici tzv. veteres, kao i pretori susreta-li su se s problemom rešavawa konkretnih sluåajeva u svakodnevnojpraksi. Peregrinski pretor, koji je rešavao sporove izmeðu rimskihgraðana i peregrina, kao i peregrina koji su pripadali razliåitim na-rodima (wegova pretura je uvedena 242. godine s. e.), imajuãi veãu slo-

201

4 A r i s t o t e l, (1989). Retorika, u prevodu Marka Višiãa, Zagreb.5 Detaqnije: S i å, M. (1996). Savesnost i poštewe u ranoj antici — Koreni rim-

skog principa bona fides, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, Novi Sad,1—3, str. 185—199. kao i, Uloga principa bona fides u regulisawu kupoprodaje u antiåkomRimu, posebno izdawe; Rekonstrukcija pravnog sistema Jugoslavije na osnovama slobode,demokratije, trÿišta i socijalne pravde, Novi Sad 1998, str. 79—91.

bodu odluåivawa, mogao da uvaÿi svaku okolnost konkretnog sluåaja kojabi mogla da utiåe na pravednu presudu. Opšte je prihvaãeno mišqewe,da on nije bio vezan strogim pravilima starog ius civilea, i mogao je dakoristi i dobra rešewa peregrinskog prava. Smatra se, da je u ovomperiodu (period republike) došlo i do uticaja gråke filozofije narimsko pravo, åak i neposrednim kontaktima rimskih pravnika sa grå-kim filozofima.6 Peregrinski pretor je sporove rešavao pre svegapolazeãi od principa da se stranke u poslovnim odnosima moraju po-našati savesno i pošteno (bona fides), a stranka koja je postupila pro-tivno tom principu treba da bude na neki naåin kaÿwena. Stoga je uformulu tuÿbi za zaštitu novih odnosa (negotia bona fidei) uneo klauzu-lu: „quidquid dare facere oportet ex fide bona" (sve što je obavezan da dajeili uåini na osnovu savesnih i poštenih odnosa) i time obavezao su-diju da po sluÿbenoj duÿnosti vodi raåuna o posebnim okolnostimasluåaja, a pre svega o prevari i prinudi. Ovu klauzulu je vremenom pre-uzeo u svoju formulu i gradski pretor. Da li su se pretori pri tomerukovodili shvatawem gråkih filozofa, ili starim rimskim koncep-tom poštewa (fides),7 ne moÿe se sa sigurnošãu utvrditi, jer je biloprirodno shvatawe svih naroda, da se obeãawa i ugovori moraju pošto-vati.8 Ono što je bitno, da su u pogledu shvatawa i sankcionisawaproblema praviåne cene pratili koncepciju — da u sluåaju poslova za-kquåenih pod uticajem prevare i prinude ošteãena strana moÿe da do-bije zaštitu. Takvu zaštitu je uÿivao i ošteãeni poslom stricti iuris,putem exceptio i actio de dolo malo, i metus causa, ili povraãajem u pre-ðašwe stawe (restitutio in integrum ob dolum vel metum). U toku republi-ke, kada je oÿivela razmena u Rimu, povraãaj u preðašwe stawe moglo jeda zahteva i lice mlaðe od dvadeset i pet godina (minor — lex Laetoria,oko 200. godine stare ere) ako je zbog nedovoqnog iskustva zakquåio zasebe nepovoqan ugovor, bez dokazivawa prevare i prinude, a kurulskiedili su posebno vodili raåuna o fiziåkim manama robova i stoke. Uperiodu republike, pored toga, prisutne su veã i posebne mere kontro-le cena. Livije spomiwe edile koji su veã 299. godine stare ere ener-giåno spreåili podizawe cene ÿita namewenog podeli siromašnimgraðanima (cura annonae).9 O nastojawu edila da administrativnim pu-tem spreåe podizawe cene svedoåe i drugi izvori, na osnovu kojih Ja-kab dolazi do zakquåka, da ovakve mere nisu mogle biti retke ni u pe-riodu republike.10

Prema tome, mada veã postoje i javno-pravne mere kontrole cena,osnovno merilo koje odreðuje praviånu cenu u ovom periodu, jeste, zah-tev za savesnim i poštenim odnosima u poslovawu.

202

6 P ó l a y, E. (1988). A római jogászok gondolkodásmódja (Naåin razmišqawa rim-skih pravnika), Budimpešta, str. 44—47 i str. 104—110.

7 Videti, F ö l d i, A. (2001). A jóhiszemýség és tisztesség elve (Princip savesnosti ipoštewa), Budimpešta, str. 9—12.

8 H o r v a t, M. (1939). Bona fides u razvoju rimskog obveznog prava, Zagreb, str. 53.9 Liv. 10, 11, 9; 10, 9, 10—4.

10 Detaqnije: J a k a b, É. (1993). Stipulationes aediliciae, Segedin, str. 39 i 41.

Klasiåni pravnici su pratili istu koncepciju, ali su se sukobqa-vali sa novim problemima ponude i traÿwe razvijenijeg trÿišta, kaoi sa posebnim potrebama obogaãenih slojeva društva za skupocenim eg-zotiånim stvarima.

Praviåna cena u ovom periodu dobija trÿišne dimenzije. PremaPaulovim tekstovima (D. 35, 2, 63 pr. i 9, 2, 33) praviånom se smatratrÿišna cena: „quanti omnibus valeret" (onoliko koliko vredi za sva-kog).11

D. 35, 2, 63. pr.: „Cena stvari se odreðuje ne na osnovu naklonosti,niti korisnosti za pojedinca, nego uopšteno…"12

Cena, pored toga, nije statiåna veã moÿe biti razliåita imajuãi uvidu mesto i vreme prodaje.

D. 35, 2, 63, 2: „Neki opet, cenu odreðuju u zavisnosti od mesta ivremena: jer dakako, ne procewuju na istu toliku (cenu) uqe u Rimu i uHispaniji, niti dugotrajnu nerodnost isto toliko, koliko loše plodo-ve, stim što u ovom sluåaju viša cena ipak se ne odreðuje po vremen-skom trenutku niti po onome što se retko dogaða."13

Shodno Aristotelu, i Pomponije postavqa ideal praviåne cene(D. 50, 17, 206 — ¡¡¡. vek): „U skladu je s prirodnim pravom da niko netreba da se obogati na šteti i nepravdi (uåiwenoj) drugome (Iure natu-rae aequum est neminem cum alterius detrimento et iniuria fieri locupletio-rem.)", Isti je smisao i opšte poznatog Ulpijanovog principa: „svako-me dodeliti ono što mu pripada" (suum cuique tribuere). Ipak, mada seizraz pretium iustum sreãe i u tekstovima klasiånih pravnika, smatra se,da je to u najveãem broju sluåajeva dodato od strane postklasiånih prav-nika.14 Klasiåni pravnici su ekvivalenciju vrednosti samo izuzetnozahtevali izriåito, na primer, u sluåaju razrešavawa suvlasniåkih od-nosa (D. 10, 3, 10 par. 2: „In communi dividundo iudicio iusto pretio rem ae-stimare debebit…"). Pored toga, prisutni su i primeri javnopravne za-brane takvih udruÿewa åiji je ciq podizawe cene ÿita (kartel ÿita).15

Klasiåni pravnici su trgovinu i trgovce posmatrali realistiåki.Shodno tome, wihov stav bio je, da u granicama savesnih i poštenihodnosa, stranke mogu slobodno da odrede cenu.To je bio odraz liberali-stiåkog duha rimskog prava ovog perioda.16 Ovaj liberalizam klasiånog

203

11 W i e a c k e r, F. (1995). A History of Private Law in Europe (with particular referenceto Germany), translated by T. Weir, Oksford, str. 234.

12 „Pretia rerum non ex affectu nec utilitate singulorum, sed communiter funguntur…"13 „Nonullam tamen pretio varietatem loca temporaque adferunt: nec enim tantidem Romae

et in Hispania oleum aestimabitur nec continuis sterilitatibus tantidem, quanti secundis fructibus,dum hic quoque non ex momentis temporum nec ex ea quae raro accidat caritae pretia constitu-antur."

14 A r a n g i o — R u i z, V. (1978). La compravendita in diritto romano, vol. 1. Napuq,str. 142.

15 U l p i j a n, De officio proconsularis, D. 48, 12, 2, poziva se na zakon „lex Iulia deannona" koji je izdat za vreme Cezara ili Avgusta. Detaqnije: H a m z a, G. (1985). Jogös-szehasonlitás és antikvitás (Uporedno pravo i antika), Budimpešta, str. 124—128.

16 Videti, S c h u l z, F. (1951). Classical Roman Law, Oksford, ponovo štampan,1992, str. 528. kao i M o n i e r, R. Manuel élémentaire de droit romain, Tom. 1 i 2, Pariz,1947—1954, ponovo štampan, 1977, Tom. 2, str. 139.

prava se åesto tumaåi u smislu da u ovom periodu nije postavqen zahtevza pretium iustum. Pritom, polazi se najåešãe, od kasnijeg pravila Ju-stinijanovog kodeksa o ošteãewu preko polovine, kao i od klasiånihpravila o autonomiji voqe ugovornih strana, kao na primer: D. 18, 1,71 (Papir.): „Koju ãe meru koristiti i po kojoj ceni ãe trgovci kupitivino, to je u vlasti ugovornih strana."

Uåesnicima u robnom prometu bilo je dozvoqeno da prema svojojumešnosti, iskoriste pogodnosti trÿišta. Takvo pravilo sadrÿi Pau-lov tekst iz Digesta17: D. 19, 2, 22, 3: „Isto onako kako je po prirodistvari dozvoqeno kod kupoprodaje vredniju (stvar) kupiti za mawi iz-nos ili prodati mawe vrednu za veãu cenu i tako jedan drugog 'prevari-ti' (circumscribere), to isto pravilo vredi i kod ugovora o zakupu."18

Ovaj liberalizam ipak nije bio neograniåen. Prema Cimermanu,bio je podreðen strogim moralnim shvatawima autoritativnog paterfa-milijasa, koji je bio svestan da pored svojih interesa ima obavezu davodi raåuna i o slabijim, siromašnijim pripadnicima svoje zajedni-ce. Imajuãi u vidu ove uslove, strankama je ostavqena sloboda da u sva-kom konkretnom sluåaju sami procene i ugovore cenu.19 S obzirom nato, da se na stroga moralna shvatawa bonus pater familiasa nije moglo vi-še raåunati od vremena kada se trgovina proširila na oblast Medite-rana (druga polovina perioda republike), kao što smo videli, pretorje moralni princip savesnosti i poštewa sankcionisawem pretvorioi u pravni princip. Prema tome, slobodi ugovarawa cene bile su po-stavqene ne samo moralne, nego i pravne granice.

Imajuãi u vidu ove okolnosti, reå „prevariti" (circumscribere),prema tumaåewu Horvata, ne znaåi pravu prevaru (dolus malus), jer bi tobilo suprotno prirodi kupoprodajnog ugovora zasnovanog na principusavesnosti i poštewa (negotia bona fidei).20 Oznaåava samo takve postup-ke ugovornih strana koji ulaze u okvir savesnih i poštenih odnosa (bo-na fides) odreðenih prema objektivnim merilima po kojima se ravnaloshvatawe prometa tzv. dolus bonus.21 Prema tome, i pored ovakvog stano-višta klasiånog prava, pravila o manama voqe (zabludi,22 prevari i

204

17 Takoðe Ulpijanov tekst (D. 4, 4, 16, 4) koji se poziva na Pomponijevo mišqewe,kao i Hermogenijanov (D. 19, 2, 23).

18 Prevod R o m a c, A. (1973). Izvori rimskog prava, Zagreb.19 Z i m m e r m a n n, R. (1996). The Law of Obligations, Roman Foundations of the Civi-

lian Tradition, New York, str. 256.20 H o r v a t, M. (1961). Prekomjerno ošteãewe, Rad JAZU, Zagreb, kw. 322, str. 225 i

Circumscriptio i bon fides kod kupwe, Prawo VIII, ser. A. Nr. 34, Varšava—Vroclav (1961),str. 31—36. Takoðe, C a r c a t e r r a, A. (1970). Dolus bonus/ dolus malus. Esegesi di D. 4, 3, 1,2—3, str. 143.

21 O u r l i a c, P.— M a l a f o s s e, J. De (1957). Droit romain et Ancien droit, Les Obliga-tions, Pariz, str. 121.

22 U l p i j a n, D. 18, 1, 9, pr. „In venditionibus et emptionibus consensum debere interce-dere palam est: ceterum sive in ipsa emptione dissentient sive in pretio sive in quo alio, emptioimperfecta est…" (Jasno je, da prilikom prodaje i kupovine treba postupiti saglasnošãuvoqa: stoga ako postoji nesaglasnost o samoj kupovini o ceni ili o neåem drugom, kupo-vina nije perfektna…) Prema A. Ruicu, error in substantia dovodi do ništavosti kupo-prodaje. Videti, R u i z, V. A. (1978). La compravendita in diritto romano, tom. ¡, str. 107. idaqe.

prinudi) primewivana su i daqe na ugovor o kupovini i prodaji.23 Za-štitu je uÿivalo takoðe i lice mlaðe od dvadeset i pet godina (minor)ako je ugovor bio za wega nepovoqan zbog znatne nesrazmere izmeðuvrednosti stvari i cene, mada se nije radilo o prevari, i mogao je zah-tevati povraãaj u preðašwe stawe (restitutio in integrum ob aetatem).24

Pravo na povraãaj u preðašwe stawe pod odreðenim uslovima imala jei ÿena.25 U sluåaju starijih od dvadeset i pet godina (maiores) restitu-cija se mogla primeniti u nedostatku dozvole pretora ili upravnikaprovincije rei publicae causa ili ex alia iusta causa.26

Kako odrediti granicu izmeðu dozvoqene i nedozvoqene prevare?Mada postoji i opšti standard prevare (dolus malus),27 ona ipak zavisii od okolnosti konkretnog sluåaja. Pored toga, treba imati u vidu, dase prevara u trgovaåkim odnosima procewuje s pravnog, a ne åisto smoralnog aspekta. Smatra se, da je moral stroÿi od prava (Paul, D. 50,17, 144): „Non omne quod licet honestum est" (Sve što je dozvoqeno nijei åasno). Sluåaj, da su trgovci koji su prevozili ÿito iz Aleksandrijeza izgladneli Rodos iskoristili okolnost da su stigli prvi i proda-vali su ÿito skupqe, i pri tom nisu obavestili stanovnike da ãe ubrzostiãi i ostali brodovi sa ÿitom,28 filozof bi ocenio kao nemoralnopostupawe i nedozvoqenu prevaru.29 Pravnik dozvoqava da se iskoristepogodnosti trÿišta, jer je snalaÿqivost i veština deo poslovnog ÿi-vota. U ovom sluåaju, s pravnog aspekta, ne bi se moglo govoriti o pre-varnoj mahinaciji. Circumscriptio (pamet i brzina) je u skladu sa priro-dom trgovine (natura contractus).30 Granica dozvoqene prevare, bila bizlonamerno navoðewe druge strane na zakquåivawe za wega nepovoqnogugovora i prikrivawe fiziåkih mana stvari.31

205

23 K a s e r, M. (1971). RPR. ¡, Minhen, str. 243—246.24 D. 4, 4, 9, pr.; D. 4, 4, 49; C. J. 2, 20, 5 (293); 2, 32, 1 (241); 2, 36, 1 (231). R u i z,

A., La compravendita, tom. ¡, str. 107 i 144; H o r v a t, M., Prekomjerno ošteãewe, str. 227.Restituciji, meðutim, nije bilo mesta ako je ugovor zakquåen uz saglasnost kuratora. Sta-rateqstvo nad ovim licima (cura minorum) bilo je uvedeno poåev od vremena Marka Aure-lija da bi pojaåao poslovni kredibilitet minor-a (F ö l d i, A. — H a m z a, G. (1996). A rómaijog története és institúciói /Istorija i institucije rimskog prava/, Budimpešta, str. 224.

25 D. 4, 4, 9, 1; C. Th. 2, 16, 3 (414. Zapad).26 D. 4, 6, 1, 1; C. J. 2, 53, 3 (285); 5, 74. Detaqnije: S i r k s, A. J. B. (1985). La laesio

enormis en droit romain et Byzantin, The Legal History Review, Antverpen, LIII, str. 300—301.27 Svesno dovoðewe ili odrÿavawe druge stranke u zabludi, da bi ona zakquåila za

sebe nepovoqan ugovor. D. 4, 3, 1, 2: „Prema Servijevoj definiciji dolus malus je izigra-vawe u svrhu da se neko prevari, kada se jedno simulira, a drugo radi."; D. 4, 3, 37: „Onošto prodavac govori da bi isticao (reklamirao) stvar, treba uzeti kao da nije reåeno,niti on za to moÿe garantovati (odgovarati). Ali ako je on to govorio u nameri da preva-ri kupca, treba smatrati da ni tu nema mesta za tuÿbu (iz kupoprodaje) u vezi s onim štoje on isticao ili garantovao, ali da se tu moÿe upotrebiti actio doli (zbog prevare).

28 Videti detaqnije: C i m e r m a n, nav. delo, str. 257—258.29 C i c e r o, De officiis, 3, XXIII-57.30 G e n z m e r, E. (1937). Die antiken grundlagen der Lehre vom gerechten Preis und der

laesio enormis, Deutsche Landesreferate zum II. Internationalen Kongress für Rechtsvergleichungim Haag, str. 36.

31 W a c k e, A. (1977). Circumscribere, gerechter Preis und die Arten der List, 94 ZSS,str. 202.

3. POSTKLASIÅNI PERIOD — PRIVIDNO ZADRŸAVAWEKLASIÅNOG KONCEPTA NA ZAPADU I UTICAJ

ZAKONODAVSTVA NA REGULISAWE CENA NA ISTOKU

Liberalizam privrede klasiånog perioda, usled ekonomske krizekoja se manifestovala svom ÿestinom u ¡¡¡ veku n. e., sve više je ogra-niåavan intervencijama drÿave u privredni ÿivot. Ove intervencijesu uticale i na moguãnost slobode ugovarawa cene. Izdat je poznatiDioklecijanov edikt o maksimirawu cena32 osnovnih proizvoda i uslu-ga (301. godine), koji je za prekoraåewe u wemu propisane cene predvi-deo smrtnu kaznu. Ovaj edikt i pored teške sankcije bio je neefika-san.33 Kasnije su pokušali maksimirati cenu samo neophodnih pre-hrambenih artikala hleba34 i ribe.35 Krajem ¢ veka car Zenon36 zabrawu-je svaku vrstu kartela (udruÿewa i sporazume o tome da odreðene arti-kle ne puste u promet ispod odreðene cene) i monopola (prodaja odre-ðenih artikala koncentrisana u rukama jednog lica). Hamza ove merekarakteriše kao bitno ograniåewe autonomije voqe stranaka u pogleduugovarawa cene uopšte, a ne samo u sluåaju kupoprodajnog ugovora.37

Koja cena se smatra praviånom u ovom periodu?Prema odredbama postklasiånog perioda, odreðivawe praviåne ce-

ne zavisi od toga da li je u konkretnom sluåaju zastupqen tzv. opštiinteres Carstva (utilitas publica), ili se radi o obiånom ugovoru pri-vatnih lica. U sluåaju prodaje u kojoj je prisutan interes Carstva, po-stavqa se zahtev za pretium iustum i ona se odreðuje kao (C. J. 4, 44, 16 iz392): „procena kvaliteta i koliåine prihoda stvari (aestimatio rei qua-litatis et redituum quantitatis)"; Odredbe o ugovorima privatnih lica (C.J. 7, 72, 10, 3 /532/ i C. J. 5, 37, 28, 5 /531/) cenu odreðuju liberalnije,u opštim granicama uticaja na voqu kupca „dolum vel aliquam machinati-onem vel circumscriptionem facere", kao „visinu…koju stvar stvarno uznajveãu umešnost (prodavca) moÿe dostiãi (quantitatem… quam re veracum omni studio (venditor) potuerit invenire)". Ovo liberalnije odreðiva-we praviåne cene je ipak stroÿe od klasiånog shvatawa, jer ne dozvo-qava ne samo dolus malus, nego ni circumscriptio ili bilo kakvu mahina-ciju. Dioklecijan je zabranio i trgovaåku špekulaciju, da se otkupqenajeftinija roba prevozi u druge provincije gde bi se prodavala po vi-šim cenama.38

206

32 Smatra se, da su veã edikti kurulskih edila sadrÿali odreðena pravila o maksi-mirawu cena, videti, J a k a b, É. (1991). Aediles curules, AUSz, 401.

33 Videti: K a r a j o v i ã, E. (1997). Primena Dioklecijanovog Edikta o cenama,Pravni ÿivot, tematski broj, Pravo i stvarnost, Beograd, Tom. 2, br. 10, str. 517—527.

34 Konstitucija Arkadija i Honorija o ceni ostijskog hleba iz 398. godine, C. Th. 14,19, 1.

35 Konstitucija Honorija i Teodosija o ceni ribe iz 413. godine, C. Th. 14, 20, 1.36 C. J. 4, 59, 2 iz 483. tit.: „De monopoliis et de conventu negotiatorum illicito vel artifi-

cium ergolaborumque nec non balneatorum prohibitis illicitisque pactionibus." (O monopolimai nedopuštenim sporazumima trgovaca ili lukavstvu, iskorišãavawu i o zabrawenim inedopuštenim sporazumima nadzornika kupatila.)

37 Detaqnije: H a m z a, G. Jogösszehasonlitás és antikvitás, str. 129—133.38 Uvod Edikta (Praef. 35—40; 42—43).

U ovom periodu, posebno, posle definitivne podele Carstva naIstoåno i Zapadno (395. godine), dolazi do nejedinstva u pravnom si-stemu Istoka i Zapada.39 Mada je politiåki ciq Teodosijevog kodeksa(438/39. god.) bio, da uspostavi zakonsko jedinstvo Carstva,40 odredbeTeodosijevog kodeksa, koje su nastale pod uticajem razliåitih društve-no-ekonomskih, politiåkih i kulturnih prilika Istoka i Zapada, nisuimale jedinstvenu primenu. To nije uspeo da ostvari ni Justinijansvojom kodifikacijom (529—534).41 Razlike se mogu konstatovati i upogledu regulisawa pitawa praviåne cene. Autori koji ošteãewe prekopolovine smatraju Justinijanovim pravilom, smatraju, da je klasiånakoncepcija zadrÿana kako na Istoku tako i na Zapadu sve do druge po-lovine ¢ veka,42 da bi, po mišqewu Sirksa, radom komentatora izpredjustinijanskog perioda na Istoku bilo dodato spornim Diokleci-janovim konstitucijama objašwewe: „da se smatra mawom cenom, akonije isplaãena ni polovina prave cene". Pored toga, na Zapadu nematraga ni antimonopolskim i antikartelskim merama, a nedostaju i pra-vila o maksimirawu cena.

a) Prividna sloboda ugovarawa cena na Zapadu

Od odredbi koji na neki naåin odreðuju cenu nijedna nije preuzetau Lex Romana Visigothorum (Alarikov Brevijar) iz 506. godine.43

Mada su privredne teškoãe bile na Zapadu jaåe izraÿene, nego uIstoånom delu carstva, ovim odredbama nema traga. Objašwewe se naj-verovatnije nalazi u wihovoj neefikasnosti u praksi primene i u pre-vladavawu naturalne privrede i kupoprodaje iz ruke u ruku. Na zapaducarska vlast je i inaåe bila oslabqena pod pritiskom moãnika (potenti-ores), koji su spreåavali izdavawe zakona suprotnih wihovim interesi-ma. Postavqa se åak i pitawe, da li je i sam Dioklecijanov Edikt omaksimirawu cena iz 305. godine, bez obzira na Dioklecijanovu nameru

207

39 Ove razlike se mogu konstatovati åak i nešto ranije, od 364. godine, videti,D o m i n i c i s, M. A. De (1954). Il problema dei rapporti burocratico-legislativi tra „Occidenteed Oriente" nel Basso Impero romano alla luce delle inscriptiones e subscriptiones delle costitu-zioni imperiali, Rend. Ist. Lomb. Di scienze e lettere, LXXXVII, Pavia, str. 329—475.; kao iS i å, M. (1994). Istok i Zapad u rimskom postklasiånom zakonodavstvu, Zbornik Maticesrpske za društvene nauke, Novi Sad 97, str. 49—63.

40 O tome: S i å, M. (1989). Razlog donošewa Teodosijevog kodeksa, Zbornik radovaPravnog fakulteta u Novom Sadu, Novi Sad, 1—3, str. 183—194.

41 Videti o tome: S i å, M. (2001). Legislative Measures for saving the unity of the LateRoman Empire, Revista de Stiinte Juridice (La Revue des Sciences Juridiques), Craiova Nr. 22,str. 176—186.

42 S i r k s, A. J. B. (1985). La laesio enormis en droit romain et Byzantin, The Legal Hi-story Review, Antverpen, LIII, str. 298; H o r v a t, M., Prekomjerno ošteãewe, str. 223—264.

43 Ovaj zbornik, pored toga što predstavqa izvor prava Vizigotske kraqevine,istovremeno je i izvor postklasiånog rimskog tzv. vulgarnog prava, jer je sastavqen kori-šãewem rimskih izvora prava primewivanih na Zapadu u postklasiånom periodu. Vide-ti o tome, S i å, M. (1984). Lex Romana Visigothorum, Zbornik radova Pravnog fakultetau Novom Sadu, Novi Sad, 1—3, str. 151—169.

izraÿenu u uvodu Edikta: „Zato sa zadovoqstvom, objavqujem da cenepriloÿene u ovom ediktu vaÿe za celokupnu teritoriju našeg Car-stva.", bio primewen i u Zapadnom delu u vreme kada je još postojalozakonsko jedinstvo.44 Dioklecijan je nastojao da ovim ediktom zaustavigalopirajuãu inflaciju. Bilo je zabraweno da se uvode više cene odmaksimalnih, ali nije bilo zabraweno da u mestima u kojima je ponudavelika da cene budu niÿe od odreðenih. Ova mera je bila mera javno-pravnog karaktera u ciqu stabilizacije trÿišta u interesu carstva(utilitas publica). Predstavqala je spoqašwe granice slobode ugovarawacene, meðutim, u okvirima maksimalnih cena trebalo je i daqe da vla-daju opšta pravila, kao i zakoni ponude i potraÿwe. Za onog ko biprekršio Edikt bila je predviðena smrtna kazna, ali sami takvi ugo-vori nisu proglašavani ništavnim.45 Moguãnost raskida ugovora zbogniÿe plaãene cene, tzv. ošteãewa preko polovine je veã mera koja ula-zi u unutrašwu regulativu ugovora i ima suprotan razlog i ciq odEdikta i Dioklecijanovog nastojawa maksimirawa cena. Ovaj argumentsuprotnih ciqeva mera, je argument koji ima svoju teÿinu u prilog tezeda pravilo ošteãewa preko polovine nije Diklecijanovo.46

Dok o tome, da se neko ÿalio zbog toga što je platio višu cenu odvrednosti stvari, nemamo traga u Brevijaru, problem prodaje stvari zaniÿu cenu, bio je veoma aktuelan.47 U ovim sluåajevima bilo je prihva-ãeno pravilo, da nije moguã raskid ugovora ako bi prodavac ostvarioniÿu cenu od vrednosti stvari. Najranijeg datuma je Konstantinovakonstitucija iz 319. godine: LRV. C. Th. 3, 1, 1 /= C. Th. 3, 1, 1/: „Vaqa-nost prodaje i kupovine se ne moÿe rušiti ako nije uåiwena ni preva-ra ni prinuda. Niti se moÿe jedino zbog ÿaqewa niÿe cene, ugovor sa-åiwen bez ikakvog nehata, putem spora poremetiti."48

Ugovor moÿe da bude napadnut samo ako je kupac postupio prevarnoili je koristio silu da bi prodavca naveo na zakquåewe za wega nepo-voqnog ugovora. Termin „nehat" (culpa) u vulgarnom pravu moÿe da setumaåi kao nedozvoqena radwa — delikt, a ne u smislu stepena krivi-ce, kao nepaÿwa.49

208

44 O razliåitim mišqewima i argumentima videti: K a r a j o v i ã, E., nav. delo,str. 518—520.

45 Z i m m e r m a n n, R., The Law of Obligations, str. 261.46 Ovaj argument navodi De Bont, B o n d t, W. De (1979). Lesion in the Roman Law of

Contracts, Juridical Review, str. 50, 52, 55.47 U Brevijar, meðutim, nije uneta poznata Dioklecijanova konstitucija o ošteãe-

wu preko polovine. Ova åiwenica se navodi kao jedan od argumenata teze, da pravilo, ko-je je kasnije od strane glosatora nazvano laesio enormis, nije Dioklecijanovo, nego je deloJustinijanovih kompilatora (H o r v a t, M., nav. delo, str. 239.) Po našem mišqewu ovajargument nije opravdan, jer su sastavqaåi Brevijara koristili samo ona pravila koja subila prihvaãena u praksi Zapada, ostale ili nisu odgovarale ovdašwim prilikama iliinteresima moãnih veleposednika koji su na Zapadu imali znatan uticaj i na carsko za-konodavstvo. Pored toga, u Brevijar nisu unete ni druge Dioklecijanove odredbe o regu-lisawu cene.

48 Interpretacija odredbe ima isti smisao.49 U tom smislu nalazimo ovaj termin u Gajevim Epitomama (E. G. 2, 9: „omnes obli-

gationes aut ex contractu nascuntur aut ex culpa" /sve obligacije nastaju ili iz ugovora ili

Sledeãa konstitucija izdata od strane Gracijana, Valentinijana iTeodosija 383. godine, razmatra sluåaj prodaje stvari za niÿu cenuusled prodavåeve zablude: LRV. C. Th. 3, 1, 4 /= C. Th. 3, 1, 4/: „Ako jepunoletno lice, koje je dokazano podobno za upravqawe svojom famili-jom, prodalo zemqište koje je istina daleko smeštena, iako je celo ze-mqište iz bilo kojeg razloga prodato za mawu cenu, nije dozvoqenotraÿiti nadopunu do pune vrednosti zbog mawe cene. Niti je dopu-šteno pozivati se na smrt glaðu, ako veliåina mesta onome bude nepo-znata, ko je obavezan da zna veliåinu, vrednost i korist porodiånihstvari."

Ova odredba, pored prodavåeve zablude, dozvoqava nam da pomisli-mo i na druge razloge prodaje za niÿu cenu, na primer, na culpa in con-trahendo, ili na ekonomski pritisak iskorišãen od strane kupca. We-na interpretacija je u tome mnogo jasnija, a pored toga proširuje pri-menu pravila i na prodaju drugih stvari. Int.: „Koje god lice, veã po-dobnih godina da moÿe upravqati svojom kuãom, ako je prodao vilu, ku-ãu ili bilo što mu drago, za dogovorenu cenu i potom se protivitiÿeli što je primio niÿu cenu od one koju je stvar vredela, jer kaÿe,veliåina prodatog zemqišta mu nije bila poznata, s obzirom na to daje daleko smeštena, zbog ovoga prodaja se ne moÿe opozvati: jer je u po-dobnim godinama mogao znati šta je prodao i koju cenu prodata stvarmoÿe dostiãi."

Pretpostavqa se, da je prodavac sam kriv što je bio u zabludi (cul-pa in contrahendo). To mogu biti samo bogati qudi, a ne i siromašnisitni posednici koji sami obraðuju svoju zemqu. Brevijar ne daje mo-guãnost raskida ugovora zbog ovakve zablude. Usled galopirajuãe infla-cije vremena iz kojeg ove konstitucije potiåu, raskidi ugovora zbog ni-ÿe cene, trÿište bi åinili još nestabilnijom.

Treãa odredba Brevijara koja potiåe iz 396. godine je najuopšteni-je formulisana: LRV. C. Th. 3, 1, 7 /=C. Th. 3, 1, 7/: „Ne bi trebalo jed-nom nastali ugovor o kupovini i prodaji izmeðu zakonitih lica, pobi-jati zbog niÿe plaãene cene."

Ova odredba aludira na moguãnost raskida ugovora jedino u sluåajuako su ugovor zakquåila nelegitimisana lica, kao što je sluåaj licamlaðeg od dvadeset i pet godina. Interpretacija odredbe (nastala ka-snije, najverovatnije u drugoj polovini ¢ veka) ne predviða moguãnostraskida ugovora ni u ovom sluåaju i formulisana je još uopštenije.Int.: „Pošto su se bilo koja dva lica sporazumela o ceni bilo kojestvari (kupoprodaja) se ne moÿe opozvati, iako je stvar kupqena kolikomu drago jeftinije od vrednosti."

Interpretacija ne govori više o nelegitimisanim licima (naprimer, minor ili kurijal), jer su za takve ugovore predviðene posebneformalnosti (dodatna dozvola sudije ili kurije).50 Ako bi ugovor na-

209

iz delikta/). Videti o tome, K a s e r, RPR, II, str. 254; L e v y, E. (1956). WeströmischesVulgarrecht, Das Obligationenrecht, Vajmar, str. 99—101.

50 S i å, M. (1985). Ugovor o kupovini i prodaji prema odredbama zbornika Lex RomanaVisigothorum, Novi Sad, magistarski rad, str. 108, 118, 148 i daqe.

stao bez ovih formalnosti, dovelo bi do ništavosti posla i ne bi seuopšte postavilo pitawe niÿe plaãene cene.

Ovo pravilo prihvaãeno je i u Codex Euricianus, 294: „Niko ne mo-ÿe vaqanost prodaje rušiti, zbog toga, što kaÿe, da je stvar prodata zaniÿu cenu…"51 Isto pravilo prihvataju i kasniji varvarski zbornici:Bavarski zakon (16, 9), kao i u Lex Romana Curiensis (3, 1, 1, 4, 7).

Imajuãi u vidu prilike u kojima su ove odredbe nastale, a pre sve-ga veliki stepen inflacije, ne bi mogli da kaÿemo da su carevi ÿele-li favorizovati princip slobode ugovarawa na uštrb praviåne cene.Oni su jednostavno reagovali na konkretne probleme: åeste zahteve pro-davaca za raskidom ugovora, koja je inaåe bila i izvršena (kupoprodajaiz ruke u ruku vulgarnog prava) usled rasta cene na trÿištu. U okolno-stima galopirajuãe inflacije mogao bi svako ko je razmenio stvar zanovac traÿiti raskid ugovora zbog niÿe cene veã sutradan.

Poseban problem poznog carstva predstavqali su poslovi izdej-stvovani silom od strane moãnih lica.

LRV. C. Th. 3, 1, 9 (= C. Th. 3, 1, 9): „Prodaje, poklone, transakci-je, silom iznuðene od strane moãnika (potentiores), nareðujemo poni-štiti."

Int. „Znajte svi, ako je nešto pod pritiskom moãnika ili darova-no ili prodavano, moÿe biti opozvano."

Prema tome, ako bi niÿa cena bila ugovorena pod pritiskom moã-nih lica, kupac bi mogao da traÿi raskid ugovora. S obzirom na to, dasiromašni graðani slobodnom izjavom voqe ne bi poklonili nitiprodavali ovim licima posledwu parcelu zemqe, niti druge svoje stva-ri za niÿu cenu, prihvatqivo je mišqewe Orliak-Malafosa, da je upraksi prinuda i prevara bila pretpostavqena ako su ugovor zakquåilestrane razliåitog društvenog poloÿaja.52

Ako bi se radilo o interesima drÿave, praviåna cena se i izriåi-to zahtevala.53 Prema odredbi iz 391. godine (LRV. C. Th. 10. 9, 1 /= C.Th. 10, 17, 3/) i wene interpretacije, cena mora da odgovara vrednostistvari.

Int.: „Ako je neko pritisnut prevelikim javnim dugom /na primer,dugovanim porezom (M. S.)/, tako da se od ovog duga ne moÿe drugaåijeosloboditi, samo prodajom svojih dobara, u ovakvim sluåajevima dugova-wa, neophodno je primeniti takve forme izvršewa, koje onemoguãuju dase u ovoj stvari prenagli, da se ne bi stvar otuðila za mawu cenu odone koju vredi, niti pod ovim uslovima da od strane kupca bude uåiwe-na prevara (što bi dovelo do toga), da duÿniku propadne svojina, afisk bi mawe dobio."

210

51 Takoðe Lex Visigothorum, ¢, 4, 7.52 O u r l i a c - M a l a f o s s e, nav. delo, str. 122. Ovo tzv. subjektivno shvatawe o pre-

komernom ošteãewu prihvaãeno je u Francuskom graðanskom zakoniku i preovladava i usavremenoj francuskoj teoriji. Videti, K o n s t a n t i n o v i ã, M. (1954). Ošteãewe pre-ko polovine i zelenaški ugovori, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, Beograd, 2, str.215; P e r o v i ã, S. (1973). Obligaciono pravo, kw. 1, Beograd, str. 409. not. 967.

53 Takoðe, S i r k s, nav. delo, str. 297.

Posebna forma prodaje duÿnikove imovine (koja je precizirana uodredbi kao prodaja „pod kopqem" na javnom mestu) trebalo bi da spre-åi moguãnost prevare ili prinude, okolnosti koje omoguãuju raskidugovora zbog niÿe plaãene cene. Ova forma istovremeno garantuje dacena odgovara vrednosti stvari. Raskid ugovora ne samo što nije po-treban, veã nije ni moguã u ovom sluåaju. Saznajemo takoðe, da je reå oprodaji zbog ekonomske nuÿde (siromaštva). U ciqu zaštite opštih,drÿavnih interesa propisana je posebna forma, kao i u drugim sluåaje-vima kada su zastupqeni i drÿavni interesi, na primer, u sluåaju pro-daje imovine kurijala i drugih sluÿbenika, kao i lica s nedovoqnimÿivotnim iskustvom. U ostalim sluåajevima ugovor moÿe biti raskinutako je zakquåen pod uticajem prevare ili prinude. Primena sile moÿeda se smatra åak pretpostavqenom ako je ugovor zakquåen s potentiores.

b) Uticaj zakonodavstva na ugovarawe cena na Istoku

Pored ostalih, gore spomenutih mera, u Justinijanovom kodeksunalazimo dve sporne odredbe Dioklecijana i Maksimijana iz 285. i291. godine o ošteãewu preko polovine.54

Prvi je reskript koji rešava jedan konkretan sluåaj privatnog li-ca, Aurelija Lupa.

C. J. 4, 44, 2, Carevi Dioklecijan i Maksimijan Avgusti AurelijuLupu: „Ako si ti ili tvoj otac stvar veãe vrednosti za niÿu cenu pro-dao, åoveåno je, da ti, ili vraãawem cene kupcu na osnovu odluke sudijedobiješ natrag prodato zemqište, ili, ako tako kupac izabere, pri-miš razliku do praviåne cene (iusto pretio), cena se smatra malom ondakada nije isplaãena ni polovina prave vrednosti (dimidia pars veri pre-tii)."55

Nije neverovatno, da je u ovom sluåaju, imajuãi u vidu da prodavacnije dobio ni polovinu vrednosti prodate zemqe, sam Dioklecijan od-stupio od opšteg pravila i dozvolio raskid ugovora i bez posebnog do-kazivawa prevare ili prinude. Meðutim, prema mišqewu Sirksa, bezposledwe reåenice (za koju smatra da su dodali Justinijanovi kompila-tori) ova odredba ne odstupa od klasiånog pravila, jer je reå samo ojednom od sluåajeva u kojima je dozvoqena primena restitutio in integrum,

211

54 Problematiku: da li je ovo pravilo nastalo za vreme Dioklecijana ili tek Justi-nijana na ovom mestu neãemo razmatrati. Pitawe autentiånosti teksta postavio je još1770. god. Chr. T h o m a s i u s, Dissertationes academiae III, Halae Magdeburgicae 1770, 43—78: dissertatio LXXIII. Detaqnije o ovoj problematici i literaturi videti: S i r k s, A. J.B. nav. delo (La laesio enormis), str. 291—307; kao i C a r d i l l i, R. (2004). Alcune osservazio-ni su leges epiclassiche e interpretatio: a margine di Impp. Diocl. Et Maxim. C. 4, 44, 2 e C. 4,44, 8. u, Tanulmányok Dr. Molnár Imre egyetemi tanár 70. születésnapjára, Segedin, str.115—145.

55 „Rem maioris pretii si tu vel pater tuus minoris pretii distraxit, humanum est, ut vel pre-tium te restituente emptoribus fundum venditum recipias auctoritate intercedente iudicis, vel siemptor elegerit, quod deest iusto pretio recipies, minus autem pretium esse videtur, si nec dimidiapars veri pretii soluta sit."

s tim što su u ovom sluåaju izostali iz carskog odgovora, na postavqe-no pitawe privatnog lica, posebni razlozi dozvole restitucije.56

Prema Sirksu, ova odredba mada je uopšteno formulisana i neukazuje na razlog restitucije i stoga ima suprotan smisao od ostalihodredaba koje samo zbog niÿe cene ne dozvoqavaju restituciju, smešte-na je pod naslov „De rescindenda venditione" u Justinijanovom kodeksu,jer uvodi novinu: da umesto raskida ugovora i povraãaja u preðašwestawe, kupac moÿe doplatom da odrÿi ugovor na snazi.57 Vanredna re-stitucija bi u ovom sluåaju nastala opštom primenom pravila, da jeraskid ugovora moguã u sluåaju ugovora bona fidei ako je nastala velika(damnum grande) ili prekomerna (enorme) šteta.58 Kako, meðutim, odre-diti granice prekomerne štete (damnum grande)? Prema odredbi Justi-nijanovog kodeksa (C. J. 4, 44, 6) iz 293. godine ako bi kupac ponudiodvostruku cenu, ne bi mogao na osnovu toga zahtevati raskid ugovora.Prema Sirksu, ovo merilo moÿe biti osnov odreðivawa realne ilipraviåne cene.59 Prema Genzmeru, koji se poziva na odredbu Justinijana(C. J. 7, 47, 1) iz 531. godine, osnov moÿe da bude visina naknade quodinterest, koja ne moÿe da preðe dvostruku najvišu vrednost stvari.60

Druga sporna odredba Justinijanovog kodeksa iz 293. godine, rezi-mira sva moguãa rešewa povodom problema dozvole raskida ugovorazbog nepraviåne cene. Odredba kao da je sastavqena korišãewem višeodredaba bez posebne prerade. Da li su ovu nespretnu konstrukciju fa-brikovali Justinijanovi kompilatori ili pravnik koji je formulisaoDioklecijanovu konstituciju, na ovom mestu neãemo istraÿivati.

S. J. 4, 44, 8 koju Carevi Dioklecijan i Maksimijan upuãuju Aure-liju Evodiji, poåiwe opštim pravilom dozvole restitucije u sluåajuprevare ili prinude: „Ako je tvoj sin, na osnovu tvoje saglasnosti pro-dao tvoju zemqu, treba da dokaÿeš kupåevu prevaru (dolus) nastalu lu-kavstvom ili iz podmuklosti ili pretwu smrãu ili obelodaniti nano-šewe štete muåewem tela, da prodaja ne bi bila vaqana." Odredba senastavqa pravilom klasiånog i postklasiånog prava: da raskid nijemoguã samo zbog niÿe plaãene cene, tim što se smatra da je dodavaweprideva malo (paulo) justinijanova interpolacija: „Meðutim, samo to,da se pozivaš na malo mawu prodajnu cenu zemqe, nedovoqno (slabo) jeza raskid kupovine…" Završna reåenica ÿeli da usaglasi ovaj opštikoncept sa gore navedenim spornim pravilom Dioklecijana i Maksi-mijana i dodaje, da je raskid izuzetno moguã, ako nije plaãena ni polo-vina vrednosti stvari, uz kupåevu moguãnost da odrÿi ugovor na snazi,ako doplati do wene pune vrednosti: „izuzev ako je data mawa od polo-vine praviåne cene, koju je (stvar) imala u vreme prodaje, izborom kup-

212

56 S i r k s, A. J. B., La laesio enormis, str. 299—303.57 S i r k s, A. J. B., La laesio enormis, str. 302.58 S i r k s, A. J. B., La laesio enormis, str. 303. Primeri raskida ugovora zbog preko-

merne štete: C. J. 2, 20, 5 (290); 2, 28, 1 (290); Ulpianus, D. 4, 4, 9 pr.; D. 4, 4, 49.59 S i r k s, A. J. B., La laesio enormis, str. 303.60 G e n z m e r, E., nav. delo, str. 59.

ca da ãe da ispuni, ugovor ipak moÿe da se saåuva. (nisi minus dimidia iu-sti pretii, quod fuerat tempore venditionis, datum est, electione iam emptoripraestita servanda.)"61 Ovaj dodatak, moÿe da se shvati samo u kontekstuprethodne odredbe (S. J. 4, 44, 2).

Od taånog odreðivawa vremena bitnije je pitawe: zašto je ovo pra-vilo o ošteãewu polovine nastalo?

Po mišqewu Andriåa, pravilo je nastalo pod uticajem hrišãan-ske etike, ali da åesti zahtevi za raskidom ugovora ne bi ugrozili pro-met, odreðena je granica u polovini realne cene.62 Istog je mišqewa iGenzmer, i dodaje da je ova praksa mogla biti prihvaãena od strane au-dientia episcopalis.63 Prema Sirksu, pozivawe na hrišãansku etiku nijeneophodno, s obzirom na to, da je pravilo o ošteãewu preko polovineu obe odredbe dodato na kraju. Smatra, da je najverovatnije reå o komen-tarima, interpretaciji pravnika iz predjustinijanskog perioda, kojisu ÿeleli da postave granicu izmeðu praviåne i nepraviåne cene.64

Prema Horvatu, ovim pravilom Justinijan je ÿeleo da zaštiti sitneposednike od potentiores.65 Pored uticaja ideje hrišãanske etike i hu-manizma, Carstvo je i na Istoku imalo poseban interes, da ne doðe doosiromašewa i propadawa sitnih posednika, jer je ovde bio raširenposeban vid patrocinijarnih odnosa tzv. patrocinium vicorum, tj. åitavasela su se stavqala pod zaštitu veleposednika.66 Kada bi se radilo sa-mo o humanosti, ovo pravilo bi trebalo da bude opšte, trebalo bi da seodnosi na sve stvari, da se proširi i na ostale ugovore i da u jednakojmeri štiti obe strane, a ne samo prodavca.

Pravilo ošteãewa preko polovine najverovatnije je i na Istokuretko primewivano. Autori koji su izuåavali vizantijske izvore, sma-traju, da je restitucija po ovom osnovu bila dozvoqena samo izuzetno, ito, samo na osnovu odluke magistrata.67

Ove dve odredbe ne bi bile toliko znaåajne, a moÿda ni tolikorazmatrane u romanistici, da nisu u sredwem veku posluÿile kao osnovrešavawa pitawa praviåne cene /tzv. objektivna teorija/.

213

61 Po nespretnoj i konfuznoj konstrukciji ova odredba je veoma sliåna odredbi Ju-stinijanovog institucija (2, 1, 41) o sticawu svojine, koja takoðe nastoji da rezimirapravila koja su nastala u raznim periodima rimske istorije. Prema mišqewu Kardilija,ova odredba je interpretatio autentica dotadašweg razvoja rešewa pitawa praviåne cene,detaqnije o tumaåewu ovih spornih konstitucija videti: C a r d i l l i, R., nav. delo, str.115—144.

62 A n d r i c h, L. (1919). Sul'origine delle lesione enorme nella compera e vendita, Riv.ital. scien. giur, str. 31—34.

63 G e n z m e r, E., nav. delo, str. 55.64 S i r k s, A. J. B., La laesio enormis, str. 304.65 H o r v a t, M., Prekomjerno ošteãewe, str. 223 i daqe.66 R o m a c, A. (1966). Kasnorimski patrocinij, Zbornik radova iz pravne istorije

posveãen Albertu Vajsu, Beograd, str. 91—102.67 Z a c h a r i a e v o n L i n g e n t h a l, E. (1883). Zur Lehre von laesio enormis, ZSS, 4,

str. 49—60. videti takoðe: V. 19, 10, 78 (77); 19, 10, 72; 10, 36, 6; scholion uz V. 13, 2, 2.

4. TEORIJSKE I PRAKTIÅNE DILEME POVODOM PRIMENEPRINCIPA LAESIO ENORMIS U TOKU SREDWEG VEKA

Sam naziv laesio enormis potiåe od glosatora.68 Nije sporno, da jeovo pravilo izvorno nastalo radi rešavawa jednog konkretnog sluåaja,niti da je zaštitu pruÿalo samo prodavcu zemqe. U toku sredweg veka,nadopuweno moralnom sadrÿinom, bilo je prihvaãeno u kanonskom pra-vu,69 a preko kanonskog prava postalo je deo i ÿivog sredwevekovnogprava. Nije više bilo sporno, da li cena treba da bude praviåna,70 me-ðutim, oko toga, kako odrediti praviånu cenu i kada dati zaštituošteãenoj strani, izazvalo je mnoge diskusije kako u doktrini tako i upraksi.

a) Grocije: U prirodi ugovora vlada jednakost(„in contractibus natura aequalitatem imperat")

Sveti Toma Akvinski, hrišãanski mislilac otvorenog duha H¡¡¡veka, koji je pored Platona bio okrenut i Aristotelovom uåewu,71 pola-zeãi od Aristotelovog shvatawa, da nijedna stranka ne sme da se bogatina raåun druge:72 formulisao je pravilo, suprotno rimskom klasiånompravilu: „carius vendere aut vilius emere rem quam valeat, est secundum seinjustum et illicitum" (Skupqe prodati i jeftinije kupiti stvar od onogšto vredi, je samo po sebi, nepravedno i nedozvoqeno.)73 Hugo Grocije,osnivaå škole prirodnog prava, takoðe voðen ne samo hrišãanskometikom, veã i antiåkim principima prirodnog prava formulisanim iod strane rimskih pravnika, inspirisan je istom idejom. Grocije zah-teva jednakost davawa: „in contractibus natura aequalitatem imperat, et itaquidem, ut ex inaequalitate jura oriatur minus habenti" (po prirodi kon-traktima vlada jednakost, i to baš tako, da se iz nejednakosti raða pra-vo za onog ko ima mawe).74 Ovu jednakost nalazi u Paulovim tekstovima(D. 35, 2, 63 pr. i 9, 2, 33) „quanti omnibus valeret", tj. trÿišna cena.75

Prema Dekretu Gregorija ¡H: „Ako je prodavac prodajom prevarenpreko polovine praviåne cene, prodavac, da bi odrÿao prodaju moÿe

214

68 Z i m m e r m a n n, R., The Law of Obligations, str. 259.69 O razvoju ovog pravila u kanonskom pravu videti: D ö m ö t ö r, L. (1998). Észre-

vételek a felén túli sérelem kánonjogi fejlõdésének kérdéséhez (Zapaÿawa uz pitawe razvojaošteãewa preko polovine u kanonskom pravu), u, Jogi tanulmányok (urednik A. Harmati),Budimpešta, str. 69—81.

70 Z i m m e r m a n n, R., The Law of Obligations, str. 266.71 A k v i n s k i, Toma, Izabrano djelo (izabrao, priredio i predgovor napisao, T. Ve-

reš), Zagreb, str. 19 i daqe.72 A r i s t o t e l (2003). Nikomahova etika /u prevodu R. Šalabaliã/ Novi Sad, ¢,

¡¢, 3 (1132 a) i daqe.73 St. Thomas A q u i n a s, Summa Theologiae, Secunda secundae, Quaest. LXXVII, ål. 1.74 G r o t i u s, H., De iure belli ac pacis, Lib. II, Cap. XII, 8.75 W i e a c k e r, F., A History of Private Law in Europe (with particular reference to Ger-

many), translated by T. Weir, Oksford, 1995, str. 234. Detaqnije, G r o t i u s, Hugo (1999), Aháború és béke jogáról, Budimpešta, str. 349.

ipak zahtevati, ili da se vrati stvar, ili da se doplati do praviånecene, i ako od toga drugaåije zahteva, biãe pobeðen."76

Po kom kriterijumu meriti praviånu cenu? I pored razmimoila-ÿewa u shvatawima, doktrina je stajala na ispravnom stanovištu.77

Ekvivalencija vrednosti nije shvatana u smislu da svaka stvar ima svo-ju unutrašwu, suštinsku i nepromenqivu vrednost, niti je praviånacena vezivana za troškove proizvodwe stvari.78 Ona je bila odreðenatrÿišnom vrednošãu pod takmiåarskim uslovima: „praviåna cena bi-lo koje stvari se ne odreðuje neåijom naklonošãu, ili troškom, negose meri opštom procenom qudi: tako da stvar vredi toliko, koliko bezprevare i nepravde zajedniåki mogu qudi (odrediti) poznavajuãi wego-vo stawe… Ne zanemarujemo… cena stvari, koju igde posedujemo, druga jeu drugim mestima, i skoro se svaka mewa godinama".79 Razliåitost cenekoju diktiraju trÿišna kretawa, prema tome, jeste prihvatqiva, izuzevako bi ona bila ugovorena iskorišãavawem nemarnosti, lakomisleno-sti, neiskustva ili druge sliåne okolnosti druge ugovorne strane. Po-red toga, praviåna cena moÿe da odgovara trÿišnoj samo onda, ako ne-ma javnopravnih mera utvrðivawa cene, ili ako nije diktirana od stra-ne uåesnika u privredi koji imaju monopolski poloÿaj, niti je rezul-tat kartela. To konstatuje veã Grocije, koji ima veoma savremena shvata-wa o trÿišnim odnosima. Grocije, meðutim, i monopole smatra dozvo-qenim ako su wihove cene podreðene trÿišnim zakonitostima. Udru-ÿivawa u ciqu podizawa cene, spreåavawe snabdevawa trÿišta, ilipovlaåewa robe s trÿišta da bi kasnije bilo moguãe ostvariti višucenu, pak, smatra štetnim i protivpravnim.80

b) Koje je prihvatqivo merilo laesio enormis i komedati zaštitu?

U toku sredweg veka pravilo laesio enormis bio je predmet ÿestokihdiskusija. Na primer, glosatori su povodom S. 4. 44, 2 /De rescindendavenditione/ raspravqali o tome, kako da se ovo pravilo primeni i na

215

76 Corpus Juris Canonici, Decretales Gregorii IX., Lib. III, Tit, XVII, Cap. III.: „Tenetvenditio, licet venditor sit deceptus ultra dimidiam iusti pretii; potest tamen venditor agere, ut re-stituatur res vel iustum pretium suppleatur, et si alterum praecise petit, succumbit."

77 M e n y h á r d, A. (2004). A jóerkölcsbe ütközõ szerzõdések (Nemoralni ugovori), Bu-dimpešta, str. 56—62.

78 Z i m m e r m a n n, R., The Law of Obligations, str. 265 i not. 190 i 191.79 Covvaruvias a Leyva, Variae resolutions, vol. II, Lib. II. Cap. III, 4.: „iustum cuiusque

rei pretium non ex cuiuslibet affectione, aut sumptu constat, sed ex communi hominum aestimatio-ne perpenditur: itaque tantum valet res, quantum absque fraude et iniuria communiter potest ho-mini scienti eius conditionem… Non ignoramus … pretia rerum, quae usquam posuimus, alia inaliis locis esse, et omnibus pene annis mutari." O razlikama u ceni, po mestu i vremenu vo-dili su raåuna veã i Gaj (D. 13, 4, 3) i Paul (D. 35, 2, 63, 2). Mewhard navodi i one okol-nosti koje su u sredwem veku uzimali u obzir ako bi se radilo o stvarima åija vrednostse ne moÿe utvrditi po opštem kriterijumu prometne (upotrebne) vrednosti, videti,M e n y h á r d, A., A jóerkölcsbe ütközõ szerzõdések, str. 60—61.

80 G r o t i u s, H. (1999). A háború és béke jogáról, Budimpešta, str. 351.

kupca? (Quanto emtor enormiter laesus dicatur?). Postojala je razlika umišqewima. Azo je smatrao, da ako je praviåna cena 10, kupac ãe bitiošteãen preko polovine ako je platio 16, jer je 6 više od polovine 10.Svoj stav je argumentovao, da Zakon ne kaÿe da treba da bude ošteãen induplum, tj. da je platio više od 20. Meðutim, Placentin, Alberik,Martin i drugi doktori bili su suprotnog mišqewa. Rekli su, da ku-pac ne moÿe traÿiti zaštitu ni ako je platio dvostruku cenu, jer pro-davac ãe biti ošteãen preko polovine ako je primio 4, tj. on je ošte-ãen preko duplog što je trebalo da primi. Sliåno ako posmatramo kup-ca koji je kupio stvar koja vredi 10 za 16, takav kupac nije ošteãen induplum, åak ni onda ako bi platio 20. Prema tome, trebalo je da plativiše od 20, a to potvrðuju i obiåaji.81

Smatra se, da i pored ovih dilema glosatora, zahtev za praviånomcenom postao je opšti veã u toku H¡¡¡—H¡¢ veka.82 Bartol je primenupravila laesio enormis proširio i na pokretne stvari, nije ga ograni-åio samo na kupoprodaju, a pravo na raskid ugovora obezbedio je i zakupca. Prema Viškiju, on je u tolikoj meri proširio ovaj rimski in-stitut da je stvorio novo pravno pravilo.83

Poåev od H¢¡ veka bilo je vladajuãe mišqewe da pravilo ošteãe-wa preko polovine treba primeniti i na kupca.84 Meðutim, primenaovog „åisto geometrijskog metoda" (po nazivu glosatora i komentatora)stranke stavqa u nepraviåan poloÿaj.85 Smatralo se prihvatqivijim,ako kupac stiåe pravo na raskid ugovora, ako je platio više od pune i

216

81 H a n e l, G., Dissensiones dominorum, sive Controversiae veterum iuris romani interpre-tum qui Glossatores vocantur, Lejpcig, 1834, ponovo štampan 1964. (Hugolinus, par. 253),str. 426—427: „Dissentiunt in C. De Rescind. Vend. (C. 4, 44.) L. 1. et L. 2., ubi dicitur, quodpotest rescindere venditionem, si deceptus sit, etsi minus pretium habeat. „Minus autem pretiumesse videtur, si nec dimidia pars veri pretii soluta sit". Unde dominus Azo dicit, quod idem sit inemtore, ut si quis rem, quae X valebat, emeret pro XVI, quod emtor, si voluerit, potest rescinderevenditionem, quia deceptus est ultra dimidiam iusti pretii; et hoc ita probat: verum et iustum pre-tium erat X et deceptus est in VI, ergo ultra dimidiam iusti pretii, id est, ultra dimidiam X; necLex dicit, quod debeat esse deceptus in duplum, sed tantum in dimidiam iusti pretii, ut C. De Re-scind. Vend. (C. 4, 44.) L. 2. et L. Si voluntate tua (8). Sed Pla. (Placentinus), Al. (Albericus) etM. (Martinus) et Alii Sapientes dicunt contrarium et dicunt, quod non potest agere, nisi sit decep-tus in duplum, et hoc ita probatur. Lex dicit, quod tunc potest rescindere venditionem, si non ha-bet dimidiam iusti pretii. Hoc ita intelligi, si sit deceptus in duplum. Nam deceptus est in duplum,quia ipse venditor debuisset accepisse X et non accepit nisi quatuor. Unde deceptus est ultra du-plum, quod debuisset accepisse. Per similitudinem et iste emtor, qui emit rem, quae valebat X, proXVI, non est deceptus in duplum, nisi XX dedisset; unde non ei subvenitur et ita per consuetudi-nem adprobatur et ita probo sententiam Alb. (Alberici) et Aliorum."

82 P ó k e c z , A . - K o v á cs, A laesio enormis és továbbélése a modern polgári törvény-könyvekben (Laesio enormis i wegova daqa sudbina u modernim graðanskim zakonicima),Jogtudományi közlöny, 5/2000, str. 177—185. Upor, Z i m m e r m a n n, R., The Law of Obliga-tions, str. 262. Videti, G l ü c k, C. F. Von (1868). Ausf. Erl. Der Pandecten, vol. XVII, Erlan-gen, str. 27—120.

83 V i s k y, K. (1983). Spuren der Wirtshaftskrise der Kaiserzeit in den römischen Rechts-quellen, Bon—Budimpešta, str. 62.

84 Z i m m e r m a n n, R. The Law of Obligations, str. 263.85 Prema primeru Cimermana (nav. delo, str. 263) ako se uzme, da je prava vrednost

stvari 100, prostom primenom ovog pravila prodavac ãe moãi da traÿi raskid ako jeošteãen sa više od 50, a kupac samo ako je platio dvostruko višu cenu i ošteãen je saviše od 100.

polovine prave cene. Ni ovo rešewe nije bilo bez mana, stoga su sediskusije nastavile.86 Umesto merila — polovina prave vrednosti — zaraskid ugovora u praksi su uzimali druga merila, na primer, dve treãi-ne za oblast Virtemberga (Landrecht iz 1555. i 1610. godine), pet dvana-estina u Francuskom graðanskom zakoniku (ål. 1674), a kanonsko pravoje sadrÿalo posebnu odredbu za tzv. laesio enormissima za ošteãewe kojeprelazi mnogo više od polovine praviåne cene („longe dimidium justipretii excedat").87

Postavilo se i pitawe, ako kupac izabere da zadrÿi ugovor nasnazi, da li treba da doplati do pune vrednosti, ili samo do polovineprave cene, jer se radi o ošteãewu preko polovine, kao i: zašto se ovamoguãnost uopšte daje strani koja ima povoqan poloÿaj a ne ošteãe-noj, a bilo je i primera, da se ugovor u sluåaju ošteãewa preko polovi-ne (ako je kupac platio više od dvostruke prave cene), uz pretposta-vqenu zabludu, smatra ispoåetka nevaqanim.88 Pufendorf je praviloošteãewa preko polovine smatrao potpuno nezadovoqavajuãim. Smatraoje, da ako je reå o stvari velike vrednosti, tada i malo odstupawe odprave vrednosti moÿe da åini veliku štetu, dok to neãe biti sluåaj,ako je veliko odstupawe od vrednosti u sluåaju jeftine stvari.89

Pisci ius communea prilagoðavajuãi svoje shvatawe o praviånojceni pozitivistiåkom stanovištu, ipak su i daqe primewivali S. 4,44, 2, tj. da cena treba da odstupa od praviåne sa više od polovine ra-di izbegavawa mase sporova, ili su prilagodili ovu meru na taj naåinda je ugovorena cena praviåna ako je bila utvrðena negde izmeðu najvi-še i najniÿe cene prodate stvari.90 U teoriji je i daqe bilo razmimo-ilaÿewa: s jedne strane je i daqe vladala ideja da praviåna cena ne mo-ÿe taåno da se odredi, a sa druge, zahtevalo se, da se cena odredi javno-pravnom merom.91

5. KODIFIKACIJE GRAÐANSKOG PRAVA I SUDBINAPRAVILA LAESIO ENORMIS

Moguãnosti pojedinaca da postiÿu ekvivalenciju vrednosti u kon-kretnom ugovoru, kao i ponovno prihvatawe principa autonomije voqe,dovelo je ovo pravilo ius communea u pitawe. Na raåun ovog krutog pra-vila izreåene su mnoge kritike, åak do mere da je podoban samo da budepredmet ismejavawa i satira.92 U toku H¡H veka sudovi su imali veoma

217

86 Imajuãi u vidu ius commune, videti: G l ü c k, C. F. Von, nav. delo, str. 79. i 105.T h o m a s i u s, Christian, De aequitate cerebrina legis secundae C. De resc. Vend. 2, par. 13.formulisao je više od trideset pitawa povodom primene pravila laesio enormis.

87 Podaci su uzeti iz, Z i m m e r m a n n, R., The Law of Obligations, str. 264.88 Preussisches Allgemeines Landrecht, par. 59, I, 11; par, 75, I, 4.89 P u f e n d o r f, De iure naturae et gentium, Lib. V, Cap. III, par. 9.90 L a u t e r b a c h, Collegium theoretico-practicum, Lib. XVIII, Tit. I, 53 i daqe. Prema,

Z i m m e r m a n n, R., The Law of Obligations, str. 267.91 Z i m m e r m a n n, R., The Law of Obligations, str. 267. i not. 200.92 Z i m m e r m a n n, R., The Law of Obligations, str. 267. i not. 201 i 202.

raznovrstan pristup problemu prekomernog ošteãewa, od potpunog od-bijawa, do uvaÿavawa i nepaÿwe prilikom zakquåivawa ugovora (culpain contrahendo).93 Pandektistika je posmatrala ovo pravilo kao anoma-liju, kao odstupawe od principa ugovornog prava.94 Prilikom izradenemaåkog graðanskog zakonika zauzet je stav da Zakonik prati model za-snovan na trÿišnoj privredi i pravilo laesio enormis, s obzirom na toda ograniåava slobodu ugovarawa ne treba preuzeti. Prema wegovom pa-ragrafu 138 ¡¡. oåigledna nesrazmera u ceni nije sama po sebi dovoqnaza raskid ugovora. Zahtevalo se, da je do toga došlo iskorišãavawemtaåno nabrojanih slabosti ošteãene strane: iskorišãavawe nevoqa,siromaštva, bede, neiskustva, nedostatak sposobnosti rasuðivawa, znat-no oslabqene voqe. Zakonik, prema tome, prekomerno ošteãewe pri-hvata samo kao poseban oblik zelenaškog ugovora. U sudskoj praksi, me-ðutim, ovaj liberalni koncept je oslabqen, s jedne strane, širokim tu-maåewem slabosti ošteãene strane ako je nesrazmera oåigledna i ako jeugovor u velikoj meri nepošten i nepravedan, a s druge strane, prime-nom opšteg principa, da su transakcije koje su suprotne dobrim obi-åajima ništavne. To je dovelo u sudskoj praksi do ponovne primeneobjektivnog kriterijuma oåigledne nesrazmere. Mewhard smatra, da jedoktrina, kao i praksa prvenstveno sluÿila ciqu — koristeãi za todanašwi termin — zaštite potrošaåa.95 U Francuskoj i Austriji pra-vilo laesio enormis još uvek ÿivi svoj penzionerski ÿivot. U Francu-skoj Potijer, pre izrade Code civil-a razradio je doktrinu o laesio enor-mis i predloÿio primenu ovog pravila na svaki teretni ugovor.96 Po-zivajuãi se na principe autonomije voqe i slobode ugovarawa, wegovpredlog je bio suÿen na izuzetnu primenu u sluåaju prodaje nepokretno-sti,97 i kasnije proširen i na ugovore o deobi, kao i u korist malolet-nika. Sudska praksa, meðutim, prihvata nevaÿnost ugovora u sluåajuoåigledne nesrazmere åinidbi i bez postojawa osnova ako je cena „neo-zbiqna", tim što primenu ovog pravila ne proširuje na pokretnestvari.98 U Austriji bio je oslabqen putem, od strane prakse prihvaãe-ne, standardizovane klauzule o odricawu. Primena ove klauzule je 1979.godine zabrawena.99 Najzad, ima primera i o formalnom ukidawu ovogpravila, kao što je to u sluåaju holandskog prava.100

218

93 M e n y h á r d, A. (2004). A jóerkölcsbe ütközõ szerzõdések (Nemoralni ugovori), Bu-dimpešta, str. 66—67.

94 Z i m m e r m a n n, R., The Law of Obligations, str. 268, not. 204.95 M e n y h á r d, A., A jóerkölcsbe ütközõ szerzõdések, str. 67.96 Z w e i g e r t, K., Verbotene Geschafte — eine rechtsvergleichende Skizze. In. R. A u b i n

— E. von C a e m m e r e r: F. S. R i e s e (aus Anlass seines siebzigsten Geburstages), Karlsruhe,1964, Verlag C. F. Müller, str. 213—224, 222.

97 Cod Civile, ål. 1674. stim da prekomernim ošteãewem u sluåaju prodavca smatraošteãewe preko 7/12, a u sluåaju kupca 1/10. Ovaj ålan je unet na zahtev Napoleona (N i -c h o l a s, B. (1992). The French Law of Contract, 2. izd. Oksford, str. 139.

98 M e n y h á r d, A. (2004). A jóerkölcsbe ütközõ szerzõdések (Nemoralni ugovori), Bu-dimpešta, str. 63.

99 AOGZ, ål. 934. ošteãewe preko polovine nastaje onda „Ako …jedna strana nijeprimila od druge ni polovinu onoga, što je istoj dala prema obiåajnoj vrednosti…". ål.935. ovom pravilu dodaje i subjektivni kriterijum: „Ovom pravnom sredstvu nema mesta…

U savremenoj teoriji, pojam prekomernog ošteãewa odreðuje se nadva naåina: subjektivno i objektivno. Prema subjektivnom shvatawu,prekomerno ošteãewe je rezultat mawe voqe, zablude, ili prevare. Ovojgrupi pripadaju rešewa prihvaãena u austrijskom i francuskom gra-ðanskom zakoniku. Prema objektivnom shvatawu, dovoqno je dokazatiodreðenu nesrazmeru uzajamnih prestacija (koja moÿe razliåito da sepredviða) da bi ošteãena strana imala pravo na zaštitu. Ovoj grupipripada srpski graðanski zakonik,101 i savremeni maðarski graðanskizakonik.102 Treãa grupa graðanskih zakonika polazi od shvatawa da sezabranom zelenaških ugovora ekvivalencija vrednosti štiti u dovoq-noj meri i da su pravila o prekomernom ošteãewu suvišna.103

Naš Zakon o obligacionim odnosima104 naåelo ekvivalencije vred-nosti kod dvostranih ugovora uvrštava u osnovna naåela (ål. 15), kaonaåelo koje, pored interesa stranaka, treba da obezbedi da se akti raz-mene odvijaju po zakonima trÿišta u opštem interesu. U ciqu ostva-rivawa i zaštite ovog naåela Zakon predviða više pravnih sredstava:odgovornost za materijalne i pravne nedostatke stvari, pravila o pre-komernom ošteãewu i zabrani zelenaškog ugovora i pravila o raskiduili izmeni ugovora zbog promewenih okolnosti.105 U pogledu pravila oprekomernom ošteãewu prihvata subjektivni pojam i radi ostvarivawazaštite predviða kumulativnu potrebu dokazivawa kako oåigledne ne-srazmere tako i postojawa zablude (ål. 139). S obzirom na to, da se usledeãem ålanu (ål. 140) reguliše zaštita u sluåaju zelenaških ugovo-ra, postavqa se pitawe, da li je odredba o prekomernom ošteãewu uop-šte potrebna, ili se moÿe obuhvatiti zelenaškim ugovorima. U našoj

219

ako je pristao na cenu nesrazmernu, premda mu je prava cena bila poznata…" Pored togazelenaški ugovori se smatraju „naroåito ništavnim". Ål. 879. noveliranog Zakonika utaå. 4. st. 2. u zelenaške ugovore ubraja: „ako neko iskorišãava lakoumnost, teÿak polo-ÿaj, slaboumnost, neiskustvo ili uzbuðewe drugoga time, što za åinidbu sebi ili treãemugovara ili uzima takvu protivåinidbu, åija imovinska vrednost stoji u upadqivom ne-srazmeru sa vrednošãu åinidbe." Detaqnije, V i z n e r, B. (1969). Graðansko pravo u teo-riji i praksi, 2. izd. kwiga 3, Rijeka, str. 583—596.

100 Z i m m e r m a n n, R., The Law of Obligations, str. 268; S. 25 General Law Amend-ment Act. 32/1952.

101 Izmewen ålan 559 (5. maj 1864) Glava 17: „O ugovorima uopšte".„Ako pri teretnim ugovorima jedna strana nije primila ni pola obiåne vrednosti

onoga, što je drugoj strani dala, onda ošteãena strana ima prava zahtevati da se ugovorraskine i u preðašwe stawe povrati. No druga strana ima prava drÿati ugovor, akoošteãenom dopuni onoliko, koliko do obiåne cene preostaje. Vrednost se uzima ona, kojaje bila u vremenu kad je ugovor zakquåen." Ål. 560. Ovo sredstvo nema mesta onda, kad seko naroåito toga odrekao, ili mu se stvar osobito omilela, pa je prekoobiånu cenu za wudao; ili ako se po ugovarajuãim licima suditi daje, da je stvar u pola poklowena; ili akoje stvar putem sudskim prodana." Takoðe u sluåaju ugovora na sreãu (ål. 790); poravnawa(ål. 859); posle zastarelosti od 3 godine (937). Za odreðena dobra je i zakon propisao ce-nu (str. 282 — komentar Markoviãa).

102 Ptk. ål. 201, par. 2. s dodatkom ål. 202 o zelenaškim ugovorima.103 Nemaåki graðanski zakonik (par. 138), Švajcarski zakonik o obligacijama (ål.

21), Italijanski graðanski zakonik (ål. 1448).104 Zakon o obligacionim odnosima, Åetvrto izmeweno i dopuweno izdawe (prire-

dio, R. Ðuroviã), Beograd 2003.105 Videti detaqnije: P e r o v i ã, S. (2004). Naåelo ekvivalentnosti i dvostrani

ugovori, Pravni ÿivot, br. 5—6, Beograd, 2004, str. 7—39.

teoriji se oba pravila smatraju potrebnim, jer meðu ovim pravilimapostoji suštinska razlika. U sluåaju prekomernog ošteãewa, radi se omani voqe i reå je samo o relativnoj ništavosti, dok zelenaški ugo-vor zbog zlonamernog ponašawa zelenaša, namere za eksploatacijomdruge strane, spada u red posebno sankcionisanih zabrawenih ugovo-ra.106 U novije vreme smatra se, a tako prihvata i sudska praksa, da oåi-gledna nesrazmera, kao element pojma zelenaškog ugovora, moÿe da seispoqi ne samo u povredi naåela jednake vrednosti, nego i kao povredanaåela savesnosti i poštewa i dobrih obiåaja, unošewem u ugovor ka-znenih odredbi, ugovorne kazne, prava otkupa, prividnih ugovora, lexcommissoria i sliåno.107

6. PRAVILA TZV. EVROPSKOG PRAVA

UNIDROIT Principi meðunarodnih trgovaåkih ugovora (Principlesof International Commercial Contracts) u ålanu 3.10 kombinuju primenuobjektivnih i subjektivnih elemenata. Dozvoqavaju raskid ugovora usluåaju, ako ugovor, da wegov deo, u vreme zakquåewa, nepravedno dajejednoj strani prekomerne pogodnosti. Tome se dodaje i subjektivni kri-terijum, da je do toga došlo usled zavisnog poloÿaja, ekonomskih po-metwi, ili hitnih potreba, itd. Pored toga, uzima se u obzir i samapriroda i ciq posla (ål. 3, 10 (1)/ Ova posledwa taåka omoguãava ras-kid ugovora uz postojawe samo objektivnog kriterijuma, imajuãi u vidu,da mogu postojati i takve situacije kada prekomerne pogodnosti ne mo-gu da se pripišu iskorišãavawu nepovoqne ugovorne pozicije drugestrane.108

Principi Evropskog ugovornog prava Lando komisije (Principles ofEuropean Contract Law, 1995—2002), u glavi 4. ål. 109. pod naslovom„Prekomerna korist ili nepoštena pogodnost" prihvataju subjektivnuteoriju, i omoguãuju ošteãenoj strani da zahteva zaštitu, ako je u vremezakquåewa ugovora bio u odnosu zavisnosti, posebnog poverewa s dru-gom stranom, ili je bio u ekonomskoj nuÿdi, ili ÿurbi, bio je neopre-zan, neupuãen, neiskusan, ili nije imao poslovnog iskustva, pod uslo-vom, da je za to druga strana znala ili je trebalo da zna — i u zavisno-sti od okolnosti i ciqa ugovora — preteranom nepoštenošãu priba-vio sebi pogodnost ili preteranu korist.

Sud na zahtev ošteãene strane, ako je to moguãe, moÿe da modifi-kuje ugovor tako da odgovara onoj sadrÿini koju bi stranke postigle,poštujuãi princip savesnosti i poštewa.

Prema tumaåewu Mewharda, u ovoj odredbi više se vodi raåuna oiskorišãavawu slabije pozicije druge strane, nego o nesrazmeri åi-

220

106 Videti, S a l m a, J. (2001). Obligaciono pravo, Novi Sad, str. 333—335; K o n -s t a n t i n o v i ã, M., nav. delo (Ošteãewe preko polovine), str. 213.

107 P e r o v i ã, S., Naåelo ekvivalentnosti i dvostrani ugovori, str. 24—27.108 M e n y h á r d, A. (2003). Excessive Benefit and Unfair Advantage in Contracts, Zbor-

nik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, Novi Sad, 1—2, str. 310.

nidbi. Sliåan je koncepciji zelenaških ugovora, ali dok se nemaåkisudovi usredsreðuju na objektivne elemente, evropski principi voderaåuna o subjektivnom elementu, o svesti i nameri druge strane da is-koristi slabosti ošteãene strane.109 Ovim rešewem, u suštini, pre-pušta se sudovima, da u zavisnosti od okolnosti sluåaja, procene, dali je neophodno ili nije, dati zaštitu onoj strani koja smatra da suweni interesi povreðeni.

Meðutim, u sluåaju ako bi cenu odredila jedna ugovorna strana (6.105), ili treãe lice (6. 106), i ona bi bila „preterano nerazumna", ce-nu treba korigovati do razumne cene. U ovom sluåaju o subjektivnim mo-mentima se ne vodi raåuna.110

U evropsku regulativu na neki naåin unosi novinu Direktiva Sa-veta EEZ br. 93/13, od 5. aprila 1993. godine, o nepoštenim uslovima(klauzulama) ugovora zakquåenih s potrošaåima. Direktiva je izdata uciqu da se iskquåe nepošteni uslovi iz ugovora zakquåenih izmeðuonih koji obavqaju struånu, poslovnu delatnost i potrošaåa. Odnosi sena ugovore åiji uslovi nisu odreðeni obavezujuãim zakonima ili odlu-kama, niti su posebno ugovoreni (uz saglasnost potrošaåa). Po Direk-tivi, uslov koji nije posebno ugovoren, moÿe da se smatra nepoštenimuslovom ugovora, ako na štetu potrošaåa, suprotno zahtevu savesnih ipoštenih odnosa, proizvodi znatnu nejednakost u pravima i obavezamaugovornih strana. Takav uslov ne obavezuje potrošaåa.111

Pridruÿeni ålanovi Evropske unije imaju obavezu da svoje pravo„pribliÿe" pravu Zajednice, stvarajuãi pravne norme koje su kompati-bilne sa pravom Zajednice. Za drÿave ålanice, meðutim, primewuju sestroÿa pravila i sankcije. Preuzimawe Direktiva podleÿe kontroli isankciji Evropskog suda pravde.

U Maðarskoj, u toku harmonizacije prava i preuzimawa ove Direk-tive, pojavilo se mnoštvo problema, pa ukazujemo samo na neke: Kakavje odnos nepoštenih uslova ugovora sa opštim zahtevom za savesnim ipoštenim odnosima u ugovornom pravu)112 Da li primenu ove zaštiteograniåiti samo na potrošaåke ugovore, ili prihvatiti uopšteno?113

221

109 M e n y h á r d, A., Excessive Benefit, str. 311.110 Ål. 6. 105 (eh 2. 102) pod naslovom „Odreðivawe cene od strane jedne ugovorne

strane": Ukoliko cenu ili bilo koji drugi uslov ugovora jednostrano odreðuje jedna stra-na, i ovo odreðivawe je previše nerazumno, to — bez obzira na bilo koji ovome suprotanuslov — treba zameniti razumnom cenom ili uslovom." Isto pravilo se primewuje nasluåaj ako je odreðivawe cene prepušteno treãem licu (ål. 6. 106).

111 Council Directive 93/13 EEC of 5. April 1993 on unfair terms in consumer contracts,Tekst je preuzet iz, J. Verebics, Az európai magáwog fejlõdésének fõbb irányai, A jogegysége-sités útjai és újabb állomásai (Glavni pravci razvoja evropskog privatnog prava, Putevi inovi pravci objediwavawa prava), Budimpešta, 2004, str. 225. Detaqnije tumaåewe Di-rektive videti, B e n a c c h i o, G. (2001). Diritto privato della Comunitá Europea, Fonti, mo-delli, regole, 2. izd. Padova, str. 300—311.

112 O ovom problemu videti, M e n y h á r d, A., A jóerkölcsbe ütközõ szerzõdések, str.257—264.

113 V é k á s, L. (2001). Az új polgári törvénykönyv elméleti elõkérdései (Prethodna teo-retska pitawa uz novi graðanski zakonik), Budimpešta, str. 86—103. Maðarski graðan-ski zakonik, s obzirom na to da je direktivu preuzeo unošewem pravila u sam tekst zako-

I ne na posledwem mestu, kako uskladiti ovo pravilo s ostalim pravi-lima koja regulišu pitawe ekvivalencije vrednosti u dvostranim ugo-vorima. Sama direktiva u tom smislu ukazuje samo na to, da se wenapravila ne primewuju: „na uslov koji se odnosi na glavni predmet ugo-vora, niti se uslov kojim se odreðuje odnos åinidbe i protivåinidbemoÿe da se smatra nepoštenim, (dodajuãi), ukoliko su ove klauzuleformulisane jasno i razumqivo".114

Postavqa se mnoštvo pitawa vezanih za tumaåewe teksta Direkti-ve, a pravi problemi se pojavquju u praksi.115 Da li ãe ova praksa ima-ti povratni uticaj na zakonsko regulisawe pitawa ekvivalencije vred-nosti i na teoretsku izmenu veã prihvaãene koncepcije, pitawe je, nakoje se zasad ne moÿe odgovoriti.

Neki nagoveštaj znaåajnijeg uticaja Direktive na opšte kontrakt-no pravo, na konzervativno åuvana tradicionalna privatnopravna pra-vila nacionalnih drÿava, mogu da nam pruÿe Lando principi. Osnov-ni principi evropskog ugovornog prava, pored veã navedenih ålanova(4. 109; 6. 105; 6. 106), sadrÿe i ål. 4. 110 (eh 6. 110) koji nosi naslov:„Nepošteni uslovi o kojima nije postignut poseban sporazum", u kojempreuzimaju pravilo Direktive Saveta EEZ br. 93/13 u potpunosti, stim što se ne ograniåavaju više na tzv. potrošaåke ugovore.

Mada je bilo i ranijih pokušaja, zaštita potrošaåa se javila uvidu posebnog pokreta, praãenog pravnom regulativom od sredine HHveka. Smatra se, da ovaj preokret od slobode ugovarawa do odgovornostidruštva za zaštitu slabijih, moÿe da se posmatra kao vraãawe na etiå-ke osnove ranog ius communea.116 Shodno tome, u novije vreme moÿe da segovori o renesansi pravila laesio enormis.117 Oÿivqavawe starog pravi-la je deo ponovnog znaåaja ekvivalencije u razmeni i zaštite potro-šaåa kao socijalno i ekonomski slabije strane. Meðutim, umesto kru-te primene pravila ošteãewa preko polovine Cimerman, je na stano-vištu, da sudiji treba dati odreðeni stepen fleksibilnosti, moguã-nost da uzme u obzir specifiåne objektivne i subjektivne okolnostisluåaja.118

Postavqa se i pitawe, da li treba postepeno modifikovati ugo-vorno pravo u celini pojedinaånim izmenama radi zaštite socijalno

222

nika, ne pravi u dovoqnoj meri razliku izmeðu potrošaåkih i onih nepotrošaåkih ugo-vora.

114 V é k á s, L. Az új polgári törvénykönyv elméleti elõkérdései, str. 95—96.115 K i r á l y, M., Az Európai Közösségek irányelveinek hatása a szerzõdési jogra a fogyasz-

tóvédelem területén (Uticaj direktiva Evropske zajednice na ugovorno pravo u pogledu za-štite potrošaåa), Magyar Jog, (2000). XLVII, str. 331; kao i, V é k á s, L. (1985). Kritikaiértékelés a Ptk. 201. par. gyakorlatáról (Kritiåka ocena o primeni paragrafa 201. Graðan-skog zakonika), Magyar Jog, XXXII, str. 787.

116 W i e a c k e r, F. (1974). Das Socialmodell der klassischen Privatrechtsgesetzbücher unddie Entwicklung der modernen Gesellschaft, Industriegesellschaft und Privatrechtsordnung, str. 23.

117 Kritiåku analizu videti, Th. Mayler Maly, (1983). Renaissance der laesio enormis,(Zweiete) Festschrift für Karl Larenz, str. 395 i daqe.

118 Z i m m e r m a n n, R., The Law of Obligations, str. 270.

i ekonomski slabije strane, ili usaglasiti sve reforme i postavitinov koncept zaštite potrošaåa.119

7. ZAKQUÅAK

U ovom radu, bez detaqnijih teoretskih razmatrawa, dali smo samoosnovni razvoj shvatawa o praviånoj ceni, kao i prikaz raznih naåinawenog ostvarivawa u toku istorije do današwih dana.

Osnovni problem jeste, kako obezbediti princip jednakosti ugo-vornih strana, åija je pozicija, usled razliåitih okolnosti, veoma åe-sto nejednaka. Zahtev jednakosti u poslovnim odnosima, kako u pogleduposmatrawa stranaka, tako i wihovih uzajamnih obaveza (ekvivalencije)postavio je veã Aristotel. U praksi su ovaj princip razradili preto-ri, kao i pretklasiåni i klasiåni rimski pravnici. Mada su veã, po-åev od perioda republike postojale i odreðene javnopravne mere ogra-niåavawa cene iz socijalnih razloga, osnovni stav u pretklasiånom iklasiånom periodu, bio je, da je cena praviåna, ako se ne radi o nekojmani voqe ugovornih strana: prevari, prinudi, zabludi, ili nedovoq-nom iskustvu u sluåaju lica mlaðeg od dvadeset i pet godina i ÿene.Vodilo se raåuna prvenstveno o poštovawu principa savesnosti i po-štewa (bona fides) u poslovnim odnosima. Ovo shvatawe u savremenojteoriji naziva se subjektivnim shvatawem o praviånoj ceni. Diktiranposebnom potrebom spreåavawa osiromašewa sitnih posednika, u post-klasiånom periodu (za vreme Dioklecijana ili Justinijana), prodavcuzemqe, koji na ime cene nije primio ni polovinu vrednosti zemqe, da-je se zaštita i bez uzimawa u obzir i potrebe dokazivawa mane voqe.Mada o tome postoje samo dve odredbe u Justinijanovom kodeksu, ovopravilo, pod nazivom laesio enormis (u savremenoj teoriji objektivnoshvatawe o praviånoj ceni), prvenstveno preko kanonskog prava, uzmnoge diskusije sredwevekovne doktrine i razmimoilaÿewa u praksi,ius commune je prihvatilo kao opšti princip. U kodifikacijama gra-ðanskog prava prihvaãeno je, pre svega subjektivno shvatawe. Negde usmislu zelenaških ugovora (na primer, nemaåki BGB), drugde u kombi-naciji s prekomernim ošteãewem (na primer, Code civil, ABGB, našZakon o obligacionim odnosima), a izuzetno, prekomerno ošteãewe seprihvata i u objektivnom smislu (na primer, bivši SGZ i MaðarskiPtk, kao i Code civil u taåno odreðenim sluåajevima).

Danas je prisutna tendencija šireg tumaåewa principa savesnostii poštewa u praksi rešavawa pitawa ekvivalencije vrednosti. U ciquzaštite potrošaåa Direktiva Saveta EEZ br. 93/13 uvodi jedno novoobjektivno merilo: zabranu jednostranog unošewa nepoštenih uslova(klauzula) u ugovore (unfair contract clauses /terms/): ako na štetu potro-

223

119 O tome: L a n d o, O. (1978). Unfair Contract Clauses and a European Uniform Com-mercial Code, u: C a p p e l l e t t i, Mauro (1978). New Perspectivest for a Common Law of Eu-rope, str. 267. i daqe.

šaåa, suprotno zahtevu savesnih i poštenih odnosa proizvodi znatnunejednakost u pravima i obavezama ugovornih strana — takav uslov neobavezuje potrošaåa. Postoji tendencija da se ovo pravilo proširi nasvaki ugovor tj. i na one koji ne spadaju u tzv. potrošaåke ugovore.

Uopšteno posmatrajuãi osnovni problem kroz istoriju bio je a idanas je, kako obezbediti poštovawe principa bona fides pri ugovarawucene. Pri tome, postavqa se pitawe, koje subjektivne okolnosti strana-ka bi trebalo uzeti u obzir, kao i kada moÿe da se pretpostavi uticajnepovoqnih okolnosti na voqu slabije ugovorne strane da bude prinu-ðen da prihvati za wega nepovoqnu cenu ili uslov ugovora. Danas, uvreme ponovne potrebe zaštite slabije ugovorne strane, koja se javqapre svega kao potreba zaštite potrošaåa, govori se o oÿivqavawu pra-vila prekomernog ošteãewa (laesio enormis), to se, meðutim, ne moÿeshvatiti u izvornom, kruto matematiåkom smislu, veã u smislu pitawa:kada bi trebalo osloboditi ošteãenu stranu da dokazuje postojawe nekesubjektivne okolnosti. Lando principi u pogledu toga daju osnovnesmernice, ali istovremeno daju sudiji odluåujuãu ulogu. Zahtevaju Ci-ceronovog „magnus iudex"-a koji je sposoban i spreman da uzme u obzirsvaku okolnost konkretnog sluåaja da bi presudio pravedno i praviåno(boni et aequi).

Dubqim ulaskom u proces harmonizacije prava s pravom Evropskeunije, biãe neophodna teoretska razrada i eventualno modifikovawenaših postojeãih pravila o ovom problemu. Zadatak nije jednostavan,jer pored principa jednakosti i ekvivalencije u poslovnim odnosima,treba voditi raåuna i o drugim principima ugovornog prava kao štosu sloboda ugovarawa i obavezujuãa snaga ugovora (pacta sunt servanda).

IUSTUM PRETIUM AND ITS APPLICATION THROUGOUT HISTORY

by

Magdolna Siå

Summary

„… the honest man has a tendency togive himself less than it belongs to him…"

Arist. Nicom. Et. 5, 9, 9 (1136b)

In this paper, without going into detailed theoretical considerations, we gave onlythe main development of thoughts about iustum pretium, as well as the outline of diffe-rent methods of its realization through history, until today.

The main problem is how to ensure the principle of equality between the contrac-ting parties whose position is often unequal due to their different circumstances.

The demand for equality of contracting parties in business relations and their mu-tual obligations (equivalence) was laid down by Aristotle in the early IV century B. C.

224

Later the praetors have developed these principles, and they got their own furtherelaboration by pre-classical and classical roman jurists. Despite the fact that from theperiod of the Republic there already existed some sort of price control, mainly becauseof social reasons, the main rule was — that the price is just, if there is no lack of willone of the contractual parts: dolus, metus, error, or lack of experience in case of a per-son younger than twenty-five (minor), or women. They have considered in the firstplace the principle of bona fides in business relations. In modern theory, this concept isknown as the subjective theory of the just price. In the post-classical period, due to spe-cial needs of poor small land-owners (in the period of Diocletian or Justinian) the sellerof the land, who did not get even a half price of the value of a land sold, ewoyed pro-tection even without its consideration and proving the lack of the will. Although thereare only two provisions in Justinian's code about it, this rule, which was called laesioenormis in the Middle Ages (and founded the so-called, objective theory of just price),thanks to canon law mainly, with a lot of discussion in the Middle-Ages in theory anddifferent solutions in practice, ius commune is accepted as a general rule. Modern codi-fications accepted in the first place the subjective theory about the just price. Somewhe-re in the sense of usury contracts (like in German BGB), or in combination with laesioenormis (for example, Code civil, ABGB, our Law of obligations), but only exceptio-nally, laesio enormis is accepted also in the objective sense (like in former Serbian Ci-vil Code, and Hungarian Ptk.). We can say that today there is a tendency of wider in-terpretation of the bona fides in practice when solving the question of equality of va-lues, all with the aim of weaker party protection, usually the consumer. Council Direc-tive 93/13 EEC protects the consumer with a new, objective rule: the prohibition ofone-sided unfair contract clauses: if the clause harms the consumer, neglects the bonafides requirements and if it results in considerable inequality in the rights and obliga-tions of the contracting parties. A clause like that does not oblige the consumer. Thereis a tendency to apply this rule to all contracts, which means also on non-consumercontracts.

225