Izvori

U poređenju sa zapadnom Evropom, Skandinavija ima slabu količinu pisanih izvora za svoj stari srednji vek. Pre XI veka, jedini tekstovi iz Skandinavije su bile runske inskripcije i neke skovane legende; shodno tome, istoričari su zavisili od informacija iz izvora pisanih u drugim delovima Evrope. Najstarija skandinavska povelja beleži subvenciju danskog kralja 1085. godine, ali samo kao kopija. Najstariji originalni izvor, takođe danski, je odlomak iz 1135.; najstarija švedska povelja je nastala 30 godina nakon te. Mnogo različitih vrsta tekstova je nastalo tokom XII i XIII veka, među njima žitija svetaca, istorije, sage, liturgijske knjige i zbirke zakona, crkvenih i svetovnih, a pre 1200. godine, neke crkve su pravile liste dobrotvoraca za njihov spomen i preglede njihovih imanja. Od druge polovine XIII veka se znatno povećava količina i raznovrsnost istorijskih spisa, prvo iz arhiva manastira, biskupa i kraljevske vlade. Neki laici su takođe zapisivali događaje i ima nekoliko premera i zakupnih ugovora svetovnih imanja, uglavnom nakon 1400.godine. Povelje, zakupni ugovori i premeri mogu da daju informacije o velikoj količini mesta, ali tek od zapisa iz XVI veka je moguće videti razumljive informacije o čitavoj Skandinaviji ili porediti je sa ostalim zemljama; tad su kraljevske vlade počele da vode sistematske evidencije poreza.

Mnogi srednjevekovni zapisi i rukopisi su uništeni zbog vojnih pohoda tokom kojih su neka posebno ranjiva mesta, poput Vesterjetlanda i južnog Jutlanda, više puta razarana. Reformacija je razlog stradanja u svim delovima Skandinavije. Jedina švedska, manastirska biblioteka koja je makar delimično očuvana, nalazi se u Vadsteni, mnogi njihovi rukopisi su bili predati Upsalškom univerzitetu. Najviše rukopisa je uništeno radi pergamenata, koji su bili korišćeni za veliku količinu stvari, čak i za uvijanje putera.

Slika 1.1 Odlomak iz Gesta Danorum iz Anžera. 8 strana Saksovog rada je otkriveno 1863. godine, bilo je korišćeno za vezivanje rukopisa iz petnaestog veka u biblioteci u Anžeru u Francuskoj. Ove strane su verovatno bile deo Saksove radne verzije, velike praznine su ostavljale mesta za ispravke i izmene. Ovo je jedini rukopis iz Gesta Danorum-a. Za većinu ovog teksta se uzdamo u štampanu verziju, izdatu u Parizu 1514. Ovaj odlomak sadrži deo prve knjige. Odlomak opisuje susret između danskog heroja, Besa i danske princeze, Gro. Njihov dijalog, u stihovima, počinje na dnu leve strane i nastavlja se na desnu. Prevod Pitera Fišera glasi : „Zatim Bes reče : 'Vi, devo, koja jašete na leđima pastuva i pričate sa mnom, rectei nam ime svoje i zaboravite na svoje rodno poreklo.'“ Fotografisano u Det Kongelinge Biblioteket, u Kopenhagenu.

Neki listovi su sačuvani zbog njihove funkcionalnosti kao zaštitni omotač za administrativne zapise u XVI i XVII veku, sada uglavnom čuvani u nacionalnim arhivima. Oni su mučan dokaz onoga što je bilo izgubljeno. Postoje, na primer, listovi iz mnogih liturgijskih knjiga XII veka, nekih čak i starijih (Gjerlev). Slučajni požari, kako iz srednjeg veka, tako i odskora, su takodje jaku štetu napravili zapisima i rukopisima. Rane arhive Stokholma su bile izgubljene kad je gradski Rodhus (Skupština) izgoreo 1419, a takođe je mnogo rukopisa nestalo u požarima koji su uništili Stokholmski zamak 1697. i Univerzitetsku biblioteku Kopenhagena 1728. godine. Na sreću, transkripte ili odlomke iz nekih arhivskih materijala su, u XVI i XVII veku, napravili istoričari, antikvari i advokati.

Ostale vrste dokaza nadoknađuju oskudnost konvencionalnih, istorijskih izvora. Materijali otkriveni arheološkim iskopinama ili pukom slučajnošću, zgrade koje još uvek stoje, kovani novac, umetnička dela – i jednostavna i sofisticirana – i imena mesta su doprineli većem razumevanju skandinavske istorije i društva od preostalih tekstova, ne samo u starom, već tokom celog srednjeg veka. Arheološka istraživanja mogu da sadrže informacije o temama poput tehnologije i ishrane u tekstovima, koji govore jako malo, ako uopšte, čak i u dokumentacijom najbolje snabdevenim mestima Evrope.

Tri grupe izvora su su doskora bili predmet mnogih diskusija i preispitivanja: islandske sage, provincijski zakoni i runski zapisi. Sage i zakoni, zajedno sa prvim zapisima skandinavske istorije iz desetog poglavlja, imali su veliku ulogu u oblikovanju tradicionalog tumačenja rane, skandinavske istorije. Neki aspekti su istraženi u ovoj knjizi. S druge strane, runske inskripcije su bile često zanemarene od strane istoričara. Mali broj njih je poznat i uglavnom se koriste kao ilustracije knjiga i članaka o Vikinzima, ali potencijal ovog neverovatnog, epigrafskog materijala kao celine je tek skoro primećen.

Strani izvori

Interesantno je da strani izvori iz IX veka sadrže više informacija o Skandinaviji od izvora iz X veka. Franci, nakon osvajanja Saksonaca 800. godine, su bili komšije Dancima, za koje su bili jako zainteresovani neko vreme. Izvori Franaka zbog toga dostavljaju informacije o danskim kraljevima tokom prve polovine IX veka (videti IX vek u trećem poglavlju). Letopisi i ostala dela pisana od strane žrtava Vikinga u Evropi u IX veku, iako pristrasni, daju rani dokaz o skandinavskim vojskama. Anglo-Saksonski letopisi, na primer, jasno razlikuju vojske jarlova od vojski kraljeva iz IX veka. Samo dva teksta eksplicitno opisuju uslove tog doba u Skandinaviji : Vita Anskarii (Život Anskara) i staroengleske verzije Orosijusa.

Vita Anskarii, napisao je oko 875. godine Rimbert, Anskarov naslednik mesta nadbiskupa Hamburga i Bremena. Verovatno je prerano bio prihvaćen kao verodostojan i direktan zapis života i radnji misionara. Kad se uporedi sa ranijim zapisima, ispada da je Rimbert ponekad menjao činjenice u sopstvenu korist, da opravda i odbrani uniju i crkve Hamburga i Bremena. Takođe je često naglašavao potrebu za verskom postojanošću , a mnogo anegdota o kojima piše su namenjene baš da tu poruku pojačaju. Vita Anskarii je i pored toga vredan izvor informacija, a neke od njih mogu da potvrde ostali dokazi, o ritualima, skupovima, funkcijama kraljeva i paganskih verovanja (Rimbert (u daljem tekstu VA) Vud).

Engleske verzije Orosijusa upotpunjuju izvore Franaka. U Orosijusu se ne spominje Skandinavija, zemlja koja je Englezima očigledno bila privlačna u IX veku. Prevodilac je uspeo da doda informacije iz različitih izvora (Lund). Jedan je bio Vulfstan, verovatno Englez, koji je opisivao putovanje po Baltiku. Drugi je bio Norvežanin, Otar, koji je posetio engleskog kralja Alfreda tokom poslednjih godina IX veka i zapisao svoja dva velika putovanja, jedno oko Severnog rta do Belog mora, a drugo o putovanju iz njegovog doma u severnoj Norveškoj do juga Hedebija. Neke informacije o Otarovim domaćim okolnostima i danak koji je iznudio od Samija su takođe tu.

Zapadni izvori su od manje pomoći u X veku, samo informacije o Dancima od strane Vidukinda u njegovim Saksonskim letopisima, završenih 968, su o preobraćanju kralja Harolda Plavozubog (videti

poglavlje 5). Sledeći veliki izvor informacija i dezinformacija o Skandinaviji je u Gesti koju je napisao Adam od Bremena (videti poglavlje 10).

Strani izvori su nastavili da daju informacije o Skandinaviji tokom celog srednjeg veka, koje se ne bi mogle naći ni na koji drugi način. Samo su najvažnije kategorije ovde zabeležene. Letopisi iz drugih delova Evrope, posebno Nemačke i Britanije, dopunjuju oskudne Skandinavske letopise, a mnogi evropski arhivi sadrže zapise o diplomatskim i ostalim kontaktima sa Skandinavijom. Beleške papstva su najrazumljiviji i najobimniji izvori. Papini zapisi sadrže stotine pisama Skandinavskim vladarima i sveštenicima, a takođe postoje i zapisi o papinom oporezivanju. Postoje beleške o pismima Grigorija VII (1073-1085), ali kontinuirano beleženje pisama je počelo sa Inoćentijem III (1189-1216). Mnogi originali ili kopije iz ostalih perioda su bile zadržane u crkvenim arhivima kao dokaz o povlasticama davanim od strane pape i papini zakoni su kopirani u zbirkama pravnika. Vrednost takvih zbirki kao izvora je dobro prikazana u pismu Knuta Eriksona u kojem piše o svom bračnom problemu, koje je sačuvano u zbirci zakona u Španiji u XII veku. Za kasnija doba srednjeg veka, zapisi u Libeku i ostalim Hanzeatskim gradovima su veliki izvor informacija, a zajedno sa zapisima engleskih carinika u XIV i XV veku omogućuju otkrivanje ogromnog dela Skandinavske morske trgovine tog doba.

Arheološki dokazi

U skorije vreme je došlo do neverovatnog, čak dramatičnog pomaka u skandinavskoj arheologiji. Iznenađujuća otkrića su nađena ne samo kopanjem, već i novim metodama analiziranja nađenog materijala. Takođe je bilo kopanja u mnogim gradovima porekla iz srednjeg veka, omogućenih renoviranjem; mnoga ruralna naselja ili makar njihova groblja su bila istražena, a neka danska sela su bila otkrivena u potpunosti.

Iskopavanja, naravno, nisu samo bila u seocima i grobljima. Istraživanja predela gde se kovalo gvožđe su pružile veliki broj informacija o metodama metalurgije i služe kao baza za procene kvantiteta proizvodnje u nekim predelima s vremena na vreme (Klark; Martens). Podvodna arheologija je znatno povećala znanje o srednjevekovnim plovidbama i lukama (Krumlin-Pedersen, i Hansen).

Arheolozi su, uglavnom, u iskušenju da skupljaju mape raspodele dokaza, ali one mogu biti pogrešne. Nečujni argumenti su posebno opasni. Mnogo toga je bilo uništeno zbog vekova obrađivanja ili modernih razvoja. Činjenica da u Skoneu ima samo 0.7 praistorijskih ostataka po kvadratnom kilometru iako je u Uplandu 11, ne znači da je Upland bio gušće naseljen tokom praistorije od Skonea. Skone je bio više prerađivan od Melarskog regiona, gde su praistorijski ostaci uglavnom u kamenitim delovima zemlje, nepovoljnim za obrađivanje. Razlika u raspodeli predmeta takođe može da prikaže razliku u aktivnosti arheologa, graditelja ili ljudi koji koriste metalne detektore. Te mape nisu potpuno bezvredne, jer je otkriće, prema zastarelim kontekstima, predmeta poput tocila i mlinskog kamenja daleko od mesta odakle su nastali, može da objasni način na koji su se izvozile sirovine (Resi). Radionice, alatke i ostali predmeti su omogućili da se shvati kako su srednjevekovne zanatlije pravile i povećale naše poštovanje prema njima. Arheologija može čak i da doprinese razumevanju organizacije nekih zanata. Činjenica da se dizajn češljeva proizvedenih u celoj Skandinaviji, od Staraja Ladoga do Dablina, menjao na isti način u

ranom srednjem veku govori o tome da su ga pravili putujuće zanatlije čiji su se putevi ukrštali (K. Ambrosiani). Trajne i nezavisne radionice su uglavnom razvijale drugačiji, lokalan izgled. Bilo je dosta napretka skoro u arheologiji životne sredina, koja sada pruža informacije o ishrani i vegetaciji koje se ne mogu saznati ni na jedan drugi način. Još mnogo toga se može zaključiti iz analiziranja kostiju ptica, zveri, riba, kao i ljudi.

Verovatno najvažniji razvoj u arheologiji su poboljšani metodi procene starosti koji su dostupni, najviše od dendrohronologije, koja može da proceni starost drveta po šablonu godišnjeg povećanja broja godova. Ovo sve više postaje izuzetno važna tehnika koja je već dala zanimljive rezultate. Na primer, dokazala je da je grobnica danskog kralja Gorma napravljena od drveta posečenog 958.godine. Dendrohronologija je posebno korisna za procenjivanje starosti crkvi i ostalih gradjevina, ali mora da se pazi za prepoznavanje zamenjenog drveta, a to zahteva znanje istorije gradjevina. Sastav srednjevekovnih gradjevina, njihove snabdevenosti drvenim i kamenim skulpturama i zidne slike su rudnik informacija o kultovima svetaca, patrona i kulturnih uticaja. Zidne slike su uglavnom bile korišćene za ilustrovanje aspekata srednjevekovnog života, ali umeju biti pogrešne, jer su neke kopirale ilustracije iz rukopisa ili drvoreza iz ostalih delova Evrope. Ako je izvor poznat, način na koji su ih prilagodili skandinavski umetnici može da objasni dosta toga.

Kovanice

Vrednost kovanica i ostave kovanica kao dokazi istorije Skandinavije tokom ranog srednjeg veka se već dugo koriste, a sada raste svest o njihovom potencijalu kao informaciji o kasnijem razvitku, i ekonomskom i političkom. Prve kovanice u Skandinaviji su se pravile 825, verovarno u Hedebiju. Sudeći po onima što su očuvani, malo ih se tamo proizvodilo. Tek su se tokom poslednjih godina X veka počele masovno proizvoditi, zatim u kovnici u Sigutni i negde na jugu Skandinavije, verovatno u Lundu. Tokom ta dva veka, stotine hiljada islamskih kovanica je bilo uvezeno u Skandinaviju iz Rusije i istočne Evrope. Tok ovih istočnih kovanica se smanjivao kako se bližio kraj X veka, a potpuno je prestao 1013. Taj izvor je bio zamenjen uvozom engleskih i nemačkih kovanica. Oko 250.000 islamskih, engleskih i nemačkih kovanica je bilo nađeno u Skandinaviji, najveći broj njih u kovnicama od pre sredine XII veka.

Slika 1.2 Slike iz crkve Sudra Roda u Švedskoj. Krov i zidovi glavčine drvene crkve Sudra Roda, na granici Vesterjetlanda, istočno od jezera Vanern su bili pokriveni slikama Amunda 1494, koji je takođe ukrasio još nekoliko crkava u episkopiji Skara. Ima više motiva, uključujući bludnog sina, koji je ilustrovan u 20 scena, od kojih je ovde 8. Gornji red prikazuje sina koga zabavljaju promiskuitetne žene, a donji prikazuje sina kako se vraća kući nakon intervencije anđela (Ulen, 1979). Fotografisala Mariene Brat.

Mnoge od ovih ostava su takodje sadržale neskovano srebro. Nešto od ovog blaga je verovatno dobijeno na miran način, kao pokloni ili tokom trgovine, ali najveći deo je bio plen ili danak (Blekburn i Metkalf; Jonson i Malmer).

Redovno kovanje je počelo da se zahteva od strane danskih i norveških kraljeva u XI veku, ali ne u Švedskoj, izuzev kratkog postojanja Sigtuna kovnice do oko 1150, to kašnjenje govori o kasnom

ujedinjenju tog kraljevstva i slabosti njegovih vladara. Kovanice su bile jedan od pokazatelja efikasnosti vlade u srednjevekovnoj Skandinaviji. Mnoge skandinavske kovanice, čak i tokom najboljih vremena, su bile jako lagane, neke su imale manje od 0.2 grama i bile su toliko tanke da su mogle da se udaraju samo na jednu stranu. Kasnije su postale poznate kao brakteti. Rane srednjevekovne kovanice su bile uglavnom srebrne, ali kasnije nisu imale neku određenu bazu. U norveškoj, na primer, nakon celog veka tokom kog su kovanice, iako lagane, imale visok sadržaj srebra. Posle 1200. godine je taj sadržaj počeo da se smanjuje, da bi do kraja veka imale 30% ili manje srebra. Tokom ranog XV veka, kovanice Erika od Pomeranije su bile od skoro čistog bakra (Bendiksen 1967; Lagerkvist 1970).

Takve kovanice su bile male vrednosti u inostranstvu, a smanjivanje baza metala je izazvalo inflacije u Skandinaviji. Kovanice su, zbog toga, bile korišćene samo za kupovinu manjih stvari, veće stvari i iznajmljivanja su se uglavnom vršila trampom ili od inostranih kovanica koje su opet počele da se uvoze u velikom broju kasnije tokom srednjeg veka, pogotovo u Danskoj i Švedskoj. Mnoge danske ostave imaju veliku količinu nemačkih kovanica; najveća ostava je bila u Kirijalu, u Djurslandu, sagrađena 1365. Sadržala je 81.000 nemačkih kovanica od 33.5 kilograma. Bilo je takođe slučajnih skupljanja, najviše u manastirima i crkvama. Ostave i slučajna skupljanja su pružale posebne informacije, jer su pokazivale značaj kovanica tokom vremena u različitim državama i osvetljavaju ugovore između Skandinavije i ostatka sveta.

Imena mesta

Imena mesta mogu da pruže mnogo informacija o srednjevekovnoj Skandinaviji, iako njihova interpretacija predstavlja problem. Mnoga imena su zabeležena u XV i XVI veku, dugo nakon sto su se imena smislila i dok je njihovo značenje već palo u zaborav. Mnoge reči koje formiraju imena postoje samo u dijalektima, ako nisu potpuno nepoznate. Neke poznate reči su imale drugačija značenja kad su se mestima davala imena ili su imale drugačije značenje u drugim predelima. Reč by, na primer, je nastalo od reči bö, što znači stanovati i korišćeno je za mnogo mesta u Skandinaviji. Ista reč je značila selo u danskom, farma na norveškom, a na oba jezika sada znači grad, mada u Švedskoj još uvek znači selo. Tokom interpretacije imena mora da se pazi na takve promene u značenju (Kristensen i Sorensen; Dalberg i Sorensen).

I pored takvih nesigurnosti, imena mesta mogu da prosvetle razne teme, kao razvoj jezika, verovanja pre hrišćanstva, reljefne promene, granice i komunikaciju. Njihov glavni značaj za srednjevekovnu istoriju je to što su dokaz o napretku naselja. Imena daju mnogo bolje informacije od bilo kakvih arheoloških nalaza. Njihov doprinos saznavanju porekla naselja, doduše, je ograničen zbog nesigurnosti datuma njihovog porekla, retko je moguće da se odredi učestalost određenog imena dalje od tri do četiri veka, a neka od njih su korišćena mnogo duže. I pored toga, dosta imena koja opisuju, na primer proplanke, ukazuju na jaku kolonizaciju šuma u velikom delu Skandinavije tokom X i XI veka. U plodnijim delovima Danske i južne Švedske koji su već bili jako naseljeni tokom gvozdenog doba, imena mesta pružaju slabije informacije o njihovom poreklu. U takvim predelima, arheolozi su otkrili delove naselja od prvog milenijuma nove ere. Neka od njih su napuštena, bez imena (iako ima par njih, kao na primer Gamleby, stari grad, mogu da budu tragovi njihovog postojanja). Ostala naselja su u predelima blizu njih,

gde je malo verovatno da se takvo ime koristilo toliko rano. Jedan od takvih naziva ima dansko selo Pedersturp, što znači Petrovo selo i ne može biti starije od XI veka. Mnoga starija naselja su verovatno bila napuštena, pa posle ponovo naseljena, mada u takvim situacijama pruža pogrešne informacije o razvitku naselja. (Grongard-Jepsen).

Napuštenost naselja ne mora nužno da znači da niko tamo nije živeo. U mnogim delovima Skandinavije, tokom prvog milenijuma nove ere, naselja su se pomerala nekoliko stotina jarda u intervalima od veka ili više, a stalno mesto su dobijala tek u XI i XII veku. Verovatno su na tom stadijumu dobijala imena po kojima su kasnije bila poznata. Takođe je vrlo verovatno da se u Skandinaviji, kao i u Engleskoj, mnogo naselja tretiralo kao zasebna imanja i imala su odvojena, stalna imena kad bi se veća teritorija raspala ili reorganizovala. Za neka imena može sa sigurnošću da se kaže da potiču iz gvozdenog doba, iako su kasnije povezivana sa drugim naseljima. Verovatno su to, u početku, bili delovi velikih celina sačinjenih od više naselja.

Runske inskripcije

Rune su se koristile u Švedskoj već tokom III veka i nastavile su da se koriste sve do srednjeg veka, nakon preobraćanja, paralelno sa latinskim alfabetom. Sveukupno 5000 runskih inskripcija je poznato u Skandinaviji. Mnoge od njih su urezane u kamenju – pogrebnim pločama ili spomenicima – ali su takođe bile urezane i u drvetu i u metalu i na predmetima od kostiju, na primer u alatima, oružjima, kovanicama, crkvenim zvonima ili krstionicama. Inskripcije na spomenicima, koje su uglavnom bolje očuvane, veće i mnogo nametljivije od ostalih mogu da pruže pogrešnu informaciju da je ta osoba bila visokog društvenom statusa. Činjenica da se rune pišu isključivo vertikalnim ili dijagonalnim linijama je potkrepljena time da su bile namenjene za urezivanje u drvo – horizontalne linije se tu ne bi videle. Nož i komad drveta je bilo sve što je bilo potrebno da se nešto zapiše. Zbog toga se veruje da su ih Skandinavci koristili u svakodnevnom životu u jako ranom periodu. Štap nađen u blizini Hedebija ima nejasnu inskripciju, verovatno iz IX veka, korišćen za prodajni ugovor. Iskopavanja u ostalim delovima gde je drvo dobro očuvano, pogotovo u Bergenu i Lodosu, otkrila su razne vrste inskripcija koje su ukazivale na to da su rune bile korišćene za lične, čak i ljubavne poruke, kao i za zakonske, političke i poslovne namere. Neke inskripcije sa vlastitim imenima u Bergenu su verovatno bile korišćene da se indentifikuju nečija roba, verovatno pakovanja vune. Takođe je pronađen kalendar XII veka u Lodosu.

Najpoznatije inskripcije su na runskom kamenju u Danskoj, Norveškoj i Švedskoj. Običaj dizanja kamenih spomenika sa runskim inskripcijama je počeo u periodu migracije, ali je najviše procvetalo od kraja X veka do početka XII. Oko 2000 runskih inskripcija iz tog doba se znatno razlikuju od onih starijih i novijih, a to pokazuje da je postojala uobičajen i jasnan manir spomenika u Skandinaviji. Ove inskripcije su uglavnom jasne i činjenične, a skoro sve su jako slične po jeziku, sastavu i formulama. Starije inskripcije su jak kontrast; mnogo njih je veoma nejasno, njihov sastav se jako razlikuje, a neke imaju magične formule.

Većina runskog kamenja X i XII veka je podizano u čast pokojnika, a skoro sve inskripcije su počele komemorativnim formualama, objašnjavajući najpre ko je finansirao spomenik, zatim u čiju je čast

sagrađen, a u 90% slučajeva kako su bili povezani finansijer i pokojnik. Ponekad ima dodatnih informacija o finansijeru ili pokojniku (ili oba), koje govore o njihovom socijalnom statusu, titulama, putovanjima u inostranstvo, vojnim dostignućima, razlozima i mestima smrti. Magije i prizivanja paganskih bogova su jako retke; pojavljuju se u Danskoj, ali ih malo ima u Švedskoj, gde su preovladavali hrišćanski krstovi i molitve, pogotovo u Uplandu. Mnogo inskripcija se završava imenom onog ko ih je urezao.

Iako je mnogo runskog kamenja nestalo, a ponekad se javljaju nova otkrića, nema dobrog razloga da se smatra da je originalna distribucija drugačija od one koju danas znamo. Za oko 50 njih se zna u Norveškoj, oko 200 u srednjevekovnoj Danskoj (uključujući i današnje teritorije Švedske: Haland, Blekinge i Skone), a barem 1800 u teritoriji srednjevekovne Švedske, od čega je više od pola u Uplandu. Starost tih inskripcija je potpuno nejasna, ali se uglavnom kaže da su danske (osim onih na Bornholmu) od kasnog X veka i ranog XI veka. Inskripcije na teritorijama Vizigota i Ostrogota se smatraju da su manje-više iz istog perioda kao i Danske, one iz Švedske su nešto mlađe; u Uplandu (i Bornholmu) runsko kamenje se nije pravilo do XI veka, a u nekim mestima su se verovatno pravila sve do narednog veka. Nejednaka distribucija inskripcija i kratak period tokom kog su pravljene su bili centar mnogih diskusija.

Runsko kamenje je bilo korišćeno u mnogim disciplinama kao izvor znanja o vikinškom dobu; obelodanjuju razne stvari, kao što su jezik, pravopis, umetnost i poezija, imena mesta i vlastita imena, srodstvo, naselja, komunikacija, vikinške ekspedicije, kao i razvoj hrišćanstva, jer je mnogo kamenja bilo hrišćansko. Mnogo ovih tema se istraživalo ili se još uvek istražuje, ali se još dosta toga mora uraditi, iznad svega u okviru koji je i internordijski i interdisciplinaran. Mnogo rasprava je bilo regionalno ili ograničeno na inskripcije jedne zemlje, a bilo je i tendencija da se fokusira na jedan aspekt, kao jezik i oblik runa, njihov raspored ili ukrase. Kao rezultat toga, neke regionalne karakteristike nisu bile prepoznate ili smatrane važnim, a vrednost runskog kamenja kao dokaza dugo vremena nije bio potpuno prihvaćen. Istoričari, na primer, su uglavnom najviše pažnje davali runskom kamenju koje je govorilo o ljudima koji su umrli u inostranstvu, što je davalo utisak da je takvo kamenje bilo često, a u stvari je samo manje od 10% celokupnog materijala. Većina spomenika je pisalo o ljudima koji su živeli i umrli kod kuće i predstavljaju zbirku savremenih dokaza o periodu koji je većinom netaknut, makar od strane istoričara. Istina je da inskripcije retko pružaju informacije o događajima ili istovetnih ljudi i može se pitati kakvo se istorijsko znanje može dobiti od velikog broja koji nam govori o potpuno nepoznatoj osobi koja je napravila runski kamen kao spomenik nekoj jednako nepoznatoj osobi. Odgovor je: ne puno, ukoliko se samo izdvaja pojedinačno kamenje, ali kad se proučava kao celina, zbirka runskog kamenja može biti najznačajnija kao izvor socijalne, ekonomske i političke istorije Skandinavije tog doba.

Da bi se runsko kamenje koristilo kao izvor, prvo moramo da pokušamo da shvatimo zašto su ih pravili. Postoji generalni sporazum o tome da se koristilo za određene potrebe, ali nema baš sporazuma o tome kakve su to tačno potrebe bile. Stariji pokušaji objašnjavanja iznenadnog porasta runskih inskripcija kao rezultat vikinških aktivnosti ili promena vere nisu zadovoljavajući. Istina je da su vikinški pohodi moguće objašnjenje za spomenike ljudima koji su umrli u inostranstvu, ali zbog toga što to kamenje govori o jako malom broju ljudi, ne može da jasno objasni taj manir. Mnogo priručnika i generalnih radova i pored toga govore o runskom kamenju tog perioda kao „Vikinškim spomenicima“, verovatno jer je takav bio pogled eminentnih stručnjaka Erika Moltkea i Svena B. F. Jansona. Ovaj drugi je govorio da „kako su se nakon pohoda zatvarali stari trgovački putevi, a vikinški brodovi više nisu bili spremni da svakog proleća putuju

na istok i zapad, onda je to značilo kraj pravljenja i urezivanja runskog kamenja u pravilnom smislu tog izraza. Mogu biti nazvani spomenicima vikinških putovanja, a osetljiv čitalac može da često nalazi inskripcije o njihovoj ljubavi prema avanturama i podvizima burne smelosti“ (Janson, 38). Ali čak iako se kaže da je putovno kamenje bilo ono pravo, postavljajući stil i manir ostalog kamenja, i dalje mora da se objasni zašto se odjednom, pri kraju vikinškog doba, pomorska rodbina poštovala na ovaj poseban način u toliko različitih delova Skandinavije. Skandinavci su vekovima putovali u inostranstvo i gradili spomenike različitih vrsta, ali ne nalik onima iz X i XI veka. Ostali faktori, shodno tome, moraju da objasne manir i njegovo nejednako širenje.

Proces hristijanizacije je sigurno jedan od faktora, jer se manir ogledao u prelazu iz paganskih u hrišćanske običaje sahranjivanja. Neki akademci govore da je gradnja runskog kamenja uslišavala emocionalne potrebe za novopreobraćene, koji su sahranili njihovu rodbinu na nove načine i na novim mestima – tj. u grobljima – ali bi svejedno hteli da ih ispoštuju na tradicionalnim mestima, na primer unutar njihovih domova, pored puta ili na nekom mestu okupljanja. To je verovatno bio razlog za građenje nekih od spomenika, ali mnogo runskog kamenja je bilo jako rano pomereno sa njihovih prvobitnih mesta u groblja ili bi bilo korišćeni za građenje crkava; ostali su možda čak i stavljani u ili pored crkava. Ovo verovatno znači da je razlog za pravljenje hrišćanskog runskog kamenja bio manjak groblja. U Uplandu je gradnja crkava i osvešćavanje groblja bilo jako zakasnelo i shodno tome je mnogo runskog kamenja u ovoj provinciji bilo korišćeno kao hrišćanske pogrebne ploče u paganskim grobljima (Graslund). Zbog toga je verovatno da je ovakva vrsta spomenika nadoknađivalo napuštanje imovine groblja; novi i jednostavni hrišćanski običaji sahranjivanja su bili viđeni kao ogromno kršenje starih običaja koji su ne samo poštovali pokojnika, već su i takođe pokazivali bogatstvo i status njegove porodice. U prelaznom periodu, pre nego što su crkve i groblja postali uobičajena mesta za spomenike, pompezno runsko kamenje na javnim mestima je verovatno bilo korišćeno u te svrhe.

Prelazak u hrišćanske običaje sahranjivanja ne može da bude jedini razlog za pojavu runskog kamenja; ne objašnjava ni nejednaku raspodelu kamenja ni zašto je toliko mali broj žena na ovaj način počastvovano (bilo je samo u 7% svih inskripcija, a pola od toga zajedno sa muškarcima). Mnogo veća razmera bogato nameštenih ženskih grobova u gvozdenom dobu govori o tome da promena religije i novi običaji sahranjivanja ne mogu da objasne novi manir. Povrh toga, raspodela runskog kamenja govori da je su nekim delovima Skandinavije bili nepotrebni, ili zbog drugačijih okolnosti ili jer se runsko kamenje u drugim mestima koristilo za druge stvari.

Za bilo koji pokušaj objašnjenja tih korišćenja mora prvobitno da se razume da runsko kamenje nije pravljeno samo za pokojnike, već i za ljude koji su ih pravili; finansijeri su skoro uvek bili prvi spomenuti. Još jedna karakteristična odlika skoro svih inskripcija je da se spominje odnos finansijera i pokojnika, implicirajući da je to bilo jako važno u kontekstu. Sistematsko istraživanje celokupnog materijala je otrkilo da je bilo određenih principa određivanja ko je kome gradio spomenik, sa nekim bitnim regionalnim razlikama. Zbog toga što je generalno princip bio da pokojniku počast odaje neko njemu blizak (ratni drugovi, poslovni ili svadbeni partneri), može se predpostaviti da su se finansijeri imali interes za to što je pokojnik posedovao ili nasledio. Taj interes je uglavnom bio zahtev, ličan ili u ime maloletnika, da naslede imanje, imovinu ili status (rang ili titulu plemića); neki finansijeri su imali pravo na deo zajedničke imovine supružnika ili partnera.

Šta god da je bila funkcija ovih počasti, može da se očekuje da objašnjava, makar delimično, način nasleđivanja za ljude koji su ih naručili. Mnogo toga ukazuje na to da su novi uslovi – odgovornosti ili

vlasništva – nakon smrti rođaka ili partnera određivali ne samo ko je kome odavao počast, već i red u kom su se nabrajali finansijeri i pažnja sa kojom su bili naznačeni pokojnici.

Ima, zapravo, 2 glavna šablona, jedan koji je dominirao u Uplandu, a drugi u Danskoj; ostali predeli pokazuju ostatke oba u različitiom stepenu (B. Sojer 1988, 1991a). Šablon Uplanda uključuje više finansijera, sa više žena, a Danski ima individualne finansijere, od kojih su nekoliko bile žene. Ovo postavlja pitanje da li šabloni predstavljaju drugačije načine nasleđivanja između ljudi koji su pravili runsko kamenje, pretežno deljive u Uplandu i nedeljive u Danskoj (kao i u Norveškoj i Gotalandu). Deljivo nasleđe je bio normalan običaj kasnije, ali se mora uzeti u obzir mogućnost da se nasleđe ranije nije delilo. Dok se pravilo runsko kamenje, u Danskoj su na vlasti bili izuzetno moćni kraljevi koji su verovatno sprečavali deljenje zemlje koje su ostavljali njihovim naslednicima. Drugo objašnjenje je da je više finansijera značilo više ljudi sa zahtevom za nasledstvo, dok su pojedinačni finansijeri zahtevali nešto što nije moglo ili ne bi trebalo da se podeli, kao na primer mesto kraljevog službenika ili glavno prebivalište zemljoposednika, koje je uglavnom bilo ostavljano najstarijim sinovima. Šta god bilo objašnjenje za ove različite šablone, glavna pitanja runskog kamenja su zašto, tokom samo tog vremena, je obilje informacija o nasledstvu i posedništvu bilo monumentalno prikazano, kakve su potrebe udovoljene pravljenjem tih spomenika i zašto su toliko slični.

Runsko kamenje kao simptom krize : hipoteza

Manir runskog kamenja tokom kasnog X i XI veka je verovatno započeo ogroman spomenik roditaljima kralja Haralda Blututa u Jelingu. Inskripcije na tom kamenju, iako dugačke i razrađene, izgleda da su napravile šablon. Harald je imao jako veliki prestiž u celoj Skandinaviji i nije neobično što je spomenik koji je podigao bio uticajan. Kamen Jelinga je, povrh toga, ne samo simbol prelaska iz paganizma u hrišćanstvo, nego i razvoj novog oblika vlade (IV poglavlje). Ovaj razvoj religije i politike, zajedno sa doslednim promenama društva i ekonomije, je verovatno bio razlog za proliferaciju runskih inskripcija prema šablonu započetom u Jelingu. Činjenica da je većina danskog runskog kamenja bilo u mestima direktne kontrole Haralda Blututa i njegovog sina Svena, govori o tome da je runsko kamenje bio odgovor tom razvoju. Ima prilično malo njih na jugu Jutlanda i na ostrvu Fin, mestima koja su bila srce kraljevine Danske mnogo pre nego što je Harald „osvojio celu Dansku“. Ima ih jos manje u Halandu i južnoj Norveškoj, mestima gde su danski kraljevi još uvek bili samo baštenici u ranom XI veku. U Sjelendu i Skoneu je ljudima bilo poželjno da prave kamenje kako bi izjasnili zahteve, nove ili stare, na način na koji je to Harald uradio. Kao što je već pomenuto, povezanost inskripcija sa rastom kraljevske moći u Danskoj može objasniti zašto je većina imala pojedinačne finansijere.

U Gotalandu, gde se bio osnovao novi tip kraljevskog autoriteta, runsko kamenje je bilo jednako retko u oblastima blisko povezanim sa kraljevima, gde su se kasnije gradile episkopije i manastiri. Kraljevi su još bliže bili povezani sa Svelandom, pogotovo sa Upsalom, ali su imali manji autoritet nego u Gotalandu. Manir runskog kamenja je uzeo maha u toj oblasti najviše iz religijskih razloga. Mnogo porodica je gradilo spomenike da bi pokazalo njihovo prihvaćanje hrišćanske religije. Misionari su sigurno aktivno podsticali preobraćene da grade runsko kamenje kao dokaz o njihovom uspehu. Verovatno su ,pomoću javnog upisivanja zahteva hrišćanskih naslednika i potencijalnih dobrotvora na ovaj način, sveštenici

mogli da nadoknade bilo kakve poteškoće izazvane javnim skupovima (gde bi se prepoznali naslednici) koji su ostali paganski. Hrišćanstvo nije bilo potpuno prihvaćeno u Uplandu sve do kraja XI veka i dokle god je postojao takozvani sistem slobodnih crkava, runsko kamenje je, izgleda, služilo kao sećanje na dobrotvore crkve, uključujući i finansijere.

Religiozni motivi za finansiranje runskih inskripcija su imali i političkog značaja; mogli su da budu odgovor na pokušaje u XI veku da se pojača kraljevski autoritet u Malarskom predelu. Značajno je da je najviše inskripcija u Uplandu bilo u predelu oko Sigtune, kraljevskog grada sagrađenog oko 975. Štaviše, inskripcije odmah zapadno od Sigtune se jako razlikuju od onih u ostalim delovima Uplanda; mnogo njih su više kao oni u Danskoj i Gotalandu, sa mnogo individualnih zahteva i malo eksplicitno hrišćanskih inskripcija (B. Sojer 199a, 109). Tamo gde je preobražaj bio ostvaren pomoću moćnog kralja, konkretno u Danskoj, nije bilo potrebe da pojedinci ili porodice proglase odanost novoj veri – deklaracije paganizma su označavale odbijanje prihvaćene norme. Postoji oko 20 paganskih inskripicija u Danskoj, ali samo 6 u Švedskoj, od kojih je 3 u teritoriji Vizigota, a ostali su u Sodermanlandu. Nasuprot tome, to što je većina runskog kamenja u Uplandu očigledno hrišćanska ukazuje na to da je verovanje hrišćanstva kršilo tradiciju koja se morala čuvati. U predelu zapadno od Sigtune, međutim, hrišćanstvo nije bilo problem, a u ovom predelu su se takođe pojavili lavlji kipovi; tj. runsko kamenje sa ukrasima prepoznatljivih stilizacija četvoronožne životinje za koje se smatralo da ih je inspirisao veliki kamen Jelinga. Od 55 lavljih kipova u Uplandu, skoro 80% njih je u jugozapadnom delu. Ako je ova figura označavala kraljevsku moć, njihova učestalost u tom predelu je jedan od nekoliko pokazatelja da su Sigtuna i predeo zapadno od nje bili mostobran za ustanovu u Svelandu novog tipa kraljevskog autoriteta koji se razvio u Danskoj. Političke i religiozne promene koje su dovele do gradnje runskog kamenja su bile mnogo sporije u Svelandu nego u Danskoj ili Gotalandu, što objašnjava zašto su se gradili tokom mnogo dužeg perioda vremena i zašto ih ima mnogo više u Svelandu nego bilo gde drugde.

Bila ovakva interpretacija runskih inskripcija kao siptoma dramatičnih promena prihvaćena ili ne, nesumnjivo otkriva dosta informacija o socijalnim i ekonomskim uslovima tog doba (videti osmo poglavlje).

Uloga usmene tradicije

Iako su rune bile mnogo više korišćene nego što se smatra, bile su korišćene uglavnom za pogrebne inskripcije, kratke poruke, a ponekad i pesme: nisu doprinele razvoju pisane kulture. Znanje mnogih stvari – običaja, socijalnih odnosa, srodstva, zanatstva, istorije, umeća života i ideja o životu i smrti, stvaranju i sudnjem danu – prenosilo se od usta do usta. Ova usmena kultura je cvetala zajedno sa pisanom koju je uvela crkva, uticale su jedna na drugu. Shodno tome, nesigurno je koliko su tačno rane verzije zakona, saga i istorije u Skandinaviji bazirane na usmenim tradicijama i koliko su te tradicije pogođene stavljanjem u pisanu formu.

Za ranije generacije akademaca, ovo nije bio problem; generalno se verovalo da su se zapisi proteklih događaja, verovanja i običaja čuvali u sagama, pesmama i legalnim formulama koje su se prenosile od usta do usta, nepromenjene vekovima pre nego što su bile zapisane u XII veku i kasnije.

Vrlo malo akademaca, ako uopšte, danas veruje da je veza između prošlosti i način na koji se predstavljala u toj usmenoj tradiciji i tekstovima toliko jednostavna. U početku, moderne studije razvoja i prenošenja tradicija su dokazale da su tradicija i istorija dve jako različite stvari. Usmena tradicija, bila čuvana u pričama, pesmama ili pravilima zakona, povremeno se menjala da odgovara promenama okolnosti, a kad bi se konačno stavila u pisanu formu, tadašnje verzije, a ne one stare i zaboravljene, nastavljaju da se prenose. U srednjevekovnoj Skandinaviji, tradicija se nije mehanički zapisivala; autori nisu bili pasivni posrednici, već adapteri. Oni su takođe imali pisane izvore, uključujući zakone i književna dela iz ostalih delova Evrope, koji su jako uticali na pisanu formu kao i sastav tekstova pisanih u Skandinaviji.

Ima mnogo različitih mišljenja, doduše, o mogućnosti praćenja domaće tradicije u Skandinavskim tekstovima. Za mnoge akademce, klatno se toliko zamahalo da tretiraju sage i zakone isključivo kao proizvode vremena tokom kog su pisani i smatraju da tradicionalni elementi u njima ne postoje ili se na primećuju. Po takvom gledanju, sage i zakoni mogu da se koriste samo kao izvori ideja, vrednosti i stavova XIII i XIV veka. Neki studenti saga još uvek imaju nade za nalaženje kriterijuma da pronađu tradicionalne elemente u njima. Legalni istoričari, suprotno tome, izgleda da imaju sve pesimističniji pogled na takvu mogućnost. Neki su otišli toliko daleko da odbijaju da srednjevekovni zakoni imaju bilo kakve domaće elemente.

Zakoni

Mnoge zbirke skandinavskih zakona su sačuvane. Postoji mnogo provincionalnih zakona i crkvenih zakonodavstava, kao i kasnijih generalnih zakonskih kodova za ruralna društva Norveške i Švedske, poznatih kao zakoni zemlje (na Švedskom landslagar, u jednini landslag); srednjevekovna Danska nije imala takav kod zakona. Norveška i Švedska su takođe imale razumljive urbane zakone, dopunjujući zakone zemlje. Norveški zakoni zemlje i gradski zakoni je izdao Magnus Hokonson 1270ih. Zbog toga je on dobio titulu „zakrpljivača zakona“ (Lagaböte). 1271., nakon što su islanđani priznali norveškog kralja, izdao je nove zakone za njih, Jarnisja, ali ih je zamenio 10 godina kasnije Jonsbok, u kom su raniji islandski zakoni bili kombinovani sa novim zakonima zemlje. U Švedskoj je slične zakone za celu kraljevinu pravio Magnus Erikson 1350ih. Revizija je bila odobrena 1442. od strane kralja Kristofera, ali je malo verovatno da je bila korišćena pre XVI veka.

Od 18 preživelih, provincionalnih zakona, samo 3 su kraljevi odobrili; Valdemar II je 1241. odobrio Jutlandski zakon, Birger Magnusson je 1296. odobrio Uplandski zakon, a 1327. je Magnus Erikson (ili njegovi regenti) odobrio Sodermanlandski zakon. Starost ostalih (tri danska, 4 norveška i 8 švedskih) i ekvivalenta zbirka Islandskih zakona, poznatih kao Gragas, nije sigurna. Vrlo malo, ako išta, je poznato o okolnostima njihovog skupljanja. Njihovi statusi su takođe nejasni i bili su centar mnogih diskusija. Rani pogled, počev od germanista, bio je da su to bile privatne kolekcije (švedski ratsboker, nemački gezecbuher), što je doprinelo razlikovanju procene njihovih vrednosti kao izvora. Verovalo se da su, kao privatne kolekcije koje kombinuju zakonodavstva, se odluke donosile u dvorovima za posebne slučajeve i da su usmeno čuvale uobičajene zakone. To je donelo dosta informacija o arhaičnim, skandinavskim

zakonima i načina na koji se menjao tokom vekova, time prosvetljujući razvoj skandinavskog (a samim tim i germanskog) društva iz praistorijskog doba.

Tvrdnja da su provincionalni zakoni bile privatne kolekcije u kojima su se skupljali različite faze razvoja zakona je potkrepljena argumentima baziranim na njihov sadržaj i na njihov jezik i stil. Bili su nesistematični, repetativni i kontradiktorni; sadržali su zastarele zakone; a ponekad su se eksplicitno razlikovali novi i stari zakoni. Dobar primer je stariji vizigotski zakon o nasleđu : „Na svojoj samrtnoj postelji, čovek ne sme ništa da ostavi svom nasledniku (crkvi), ukoliko naslednik to ne prihvati. Učeni ljudi kažu da, po Božijem zakonu, naslednik ne sme da odbije“ (Vizigotski zakon 77). Norveški Gulatinški zakon je postavljao stare i nove zakone jedne na druge na zanimljiv način. Verzija svetog Olava je bila revidirana 1163, od strane ili za Magnusa Erlingsona, a obe verzije su paralelno zapisane u rukopisima; najstariji rukopis je fragment iz oko 1180. Protivrečnosti u zakonima su tu delimično zbog činjenice da novi zakoni nisu odmah stupali na snagu. Dok ih odgovarajuća veća nisu priznala, nisu bili ništa više od predloga. Švedski zakon zemlje, na primer, je bio priznat u teritoriji Vizigota oko 40 godina nakon što je zapisan. U takvim okolnostima je bilo smisleno pisati i stare i nove zakone na način na koji je bio dozvoljen da se koristi u sudu.

Tvrdilo se da su karakteristične odlike ranih, uobičajenih elemenata u zakonima bili narativan stil i detaljan opis posebnih slučajeva; na primer : „Farmer koji živi na selu gde poseduje zemlju i kuću je prinuđen da ih proda“ (Dalalagen, 47 [Bb 1]). Ostale karakteristične odlike, kao aliteracija („zemlju će sagraditi zakon“), ritmične konstrukcije i kvazi-proverbijalne formule su bile protumačene kao pomoć za pamćenje zakona pre nego što se zapišu. Antropolozi i studenti modernog folklora su pokazali da ovo nisu najbolja pomagala za pamćenje, a ostale skorašnje studije su znatno oborile vrednost takvih odlika kao dokaza velike starosti. Ima, na primer, mnogo više aliteracije u crkvenim zakonima i ostalim, očigledno novim zakonima nego u onim starijim. Aliteracija, izgleda, prikazuje uticaj latinske literature i, kao ostale, navodno arhaične odlike, tu je da oda utisak starosti. Bilo koji usmeno očuvani običaji koji su ubačeni u zakone su, kao što je već rečeno, malo verovatno bili stariji od jedne generacije.

Razlika između zvaničnih kodova kao izjava tadašnjeg zakona i privatnih kolekcija koje sadrže mešavinu novih i starih zakona ne mogu da se čuvaju. Savremenici ih nisu prepoznavali i nezvanični tekstovi su bili pisani da se koriste u zakonskim postupcima. Skupljači anonimnih, provincionalnih zakona nisu bili nepristrasni skupljači nasumičnih zakona; imali su svoju svrhu, a to je odlučivalo koje od njih su odlučili da ubace. Provincionalni zakoni imaju vrlo mali opseg i fokusiraju se na nekolicinu tema, uglavnom na organizaciju crkve i crkvenih zakona, venčanja i nasledstva, vlasništva nad zemljištem i zakupjivanja i organizacija ruralnog društva. Većina praznog prostora je posvećena za pisanje kazni za različita zlodela.

Autori provincionalnih zakona su bili u vezi sa advokatima iz drugih zemalja i njihove zbirke moraju da se gledaju u kontekstu sa generalnim razvojem evropskih zakona. Što se više prepoznake obim uticaja kanonskih, rimljanskih i ostalih, stranih zakona u Skandinaviji, sve je teže shvatiti koji od njih su domaći. Za neke zakone se ekspilictno tvrdi da su stari i običajni, ali takve tvrdnje ne daju neko poverenje. Najviše se nalaze u zakonima koje su odobrili kraljevi i smatra se da su se te tvrdnje koristile da učine nove zakone prihvatljivijim. Neki akademci odbijaju mogućnost da se pronađu domaći elementi, ali ostali smatraju da protivrečnosti i različiti principi skandinavskih zakona prikazuju razliku između starih, domaćih zakona i novina iz inostranstva – na primer, iz kanonskog zakona. Jedna akademka, Elsa Sjoholm (1988), tvrdila je da Danski i istočno-švedski zakoni nemoju nikakve domaće elemente, već da su u potpunosti uzeti iz inostranih izvora, koje je posredovala crkva. Većina ljudi je tu teoriju videla kao

previše ekstremnu. Dakako je mnogo toga uzeto iz inostranih zakona, ali nije moglo da pusti korenje u potpuno pustoj zemlji. Neki zakoni su verovatno priznati jer su pomagali zakonodavcu, ali ostali su verovatno prihvaćeni zbog dobrih formulacija već poznatih pravila.

Generalno je prihvaćeno da zakoni sadrže neka domaća pravila i procedure, iako je jako teško otkriti ih. Sigurno ne mogu da se vide kao ostatci primitivnih, germanskih zakona; u najboljem slučaju pružaju dokaze o periodu odmah pre preobraženja. Antikvarska znatiželja može objasniti zašto ima nekih zastarelih zakona, ali ostali su tu jer su tada imali neku svrhu. Zastareli zakoni u robovlasništvu, na primer, su ostali mnogo nakon što je robovlasništvo bilo ukinuto, jer je služilo kao pogodno objašnjenje i opravdanje za način na koji su neki ljudi kontrolisali druge, što znači da je veliki deo društva nastao od robova i, kao posledica toga, su imali jako malo, ako uopšte, prava na nasleđivanje slobodne zemlje.

Najraniji, a ponekad i jedini rukopisi mnoštva provincionalnih zakona u Norveškoj i Švedskoj i Islandski Gragas su bili pisani tokom decenija odmah pre nego što su izdati kraljevski zakoni. To predpostavlja da su razumljiva, kraljevstva zakonodavstva nastala nakon perioda, najpre u Norveškoj, a potom u Švedskoj, tokom kojeg su provincionalne aristokrate bile željne da definišu zakon iz njihovih krugova. Povodom toga su nastali konflikti interesovanja i neslaganja, najočiglednije između biskupa i aristokrata-laika, a ishod je varirao u zavisnosti od moći određenih grupa ili ljudi u to doba. Neki tekstovi su verovatno pisani da bi ljudima koji su izrađivali kraljevske zakone dalo informacije o zakonima iz provincija. Dok provincionalne skupštine nisu priznale kraljevske zakone, što je u Švedskoj bio jako dug proces, ovi tekstovi su bili korisni ljudima koji su ih koristili da vode postupke. Dok su odlučivali koja će pravila da priznaju, protivrečna pravila u tekstovima nisu bila od velikog značaja.

Odluke sudova, komisija, sudija i arbitra su počele da se zapisuju u kasnom XIII veku i malko toga se zna o održavanju zakona pre tog doba. Gradski zapisi, uglavnom od XV veka, pokazuju kako su u praksi funkcionisali urbani zakoni u nekim mestima, poput Stokholma i Kalmara. Diplome pokazuju da su se odredbe norveškog zakona zemlje uglavnom održavale, ali kako su diplome povremeno sačinjene da se legalizuju posebni sporazumi o nasledstvu, neke su davale pogrešan utisak (Imsen). Ovakva praksa je bila uobičajena u Švedskoj, gde su zakoni uglavnom težili da se tretiraju kao predlozi koji bi se trebali uzeti u obzir, a ne kao pravila koja traba da se poštuju (Guneng).

Islandske sage

Stara nordijska reč saga (množina : sögur, glagol : segja, reći), u početku je značila „ono što je rečeno“, ali je kasnije počelo da se koristi kao naziv za islandske i norveške pripovetke od XII do XIV veka. Najstarije su bile o norveškim kraljevima. Prve pripovetke su bile napisane pre 1150., ali najviše njih se pisalo između 11290. i 1230., period kada su sage takođe bile o biskupima i vodećim porodicama Islanda. Sage o biskupima, od kojih su nekoliko tretirani kao sveci, su pokrivale period od XI veka do 1340. godine. Sage u kojima su islandski laici bili glavni likovi su se zvale Islendigasogur, ali taj termin i njegov engleski ekvivalent, islandske porodične sage, su sada odnose na one sage između naseljavanja i ranog XI veka. Sličan termin, Islendiga saga, se koristi za pisane u XIII veku o tadašnjim događajima. Ponekad ih nazivaju po najdužoj od njih, Sturlunga sagi, i taj naziv ćemo koristiti u ovoj knjizi. Mnoge

sage o biskupima se smatraju da su napisane u to doba, kao i 3 o norveškim kraljevima : Sveri, koju je napisao monah Karl Jonson za kralja; Hokon Hokonson, koju je napisao nećak Snorija Sturlusona, Sturla Torjason, nakon kraljeve smrti, deliminčno na bazi dokumenata; i saga Sturle Torjasona o Hokonovom sinu i nasledniku, Magnusu, od koje je sačuvan samo deo.

Takođe postoji mnogo saga o mitskim herojima (Fornaldarsogur), koje govore o periodu pre naseljavanja Islanda. Ove sage su poslednje napisane, između 1250. i 1400. godine. Neke od njih su verovatno bile napisane da bi dale predznanje islandskim kraljevima, kao što se ranije radilo norveškim kraljevima. Ove sage su raznovrsne, ali uglavnom imaju više elemenata fantastike od ostalih saga pomenutih u ovoj knjizi. Teško je naći pravu granicu između njih i romansa koje su bile napisane tokom istog perioda (Kalinke, 326-327).

Postojala je duga rasprava o poreklima i izvorima saga. Ova rasprava je neko vreme bila između predlagača onog što je nazvano teorijama nezavisne proze i knjiške proze. Teorija nezavisne proze tvrdi da karakterističan karakter takvih saga pokazuje da su isključivo domaće, izmišljene i sačuvane usmeno pre nego što su bile zapisane. Prema takvoj interpretaciji, nisu imale strani uticaj, tako da je poređenje njih sa ostalom evropskom literaturom bespotrebno. Teorija knjiške proze je da su takve sage pisali islanđani XIII veka, koji su se uglavnom oslanjali na pisane modele i sopstevnu maštu, iako je na njih uticala tradicija; takve sage bi, shodno tome, trebalo smatrati književnim delima, a ne istorijskim izvorima.

Rasprave o poreklu i izvorima još uvek traju, ali sada nema toliko podeljenih odnosa. Generalno je prihvaćeno da jedna teorija umanjuje, dok druga preteruje sa doprinosima autora saga. Oblik i sadržaj saga pokazuje da njihovi autori nisu slobodno pisali. Teodor Anderson je rekao da je njihov oblik „previše razrađen da bi bio izmišljen u vakuumu početka XIII veka. Mora da je postojao umetnički kontinuitet između predknjiževnog i književnog perioda i pisane sage mora da su veći deo svog oblika i metoda preuzele od starijih, usmenih priča“ (20). Isto je toliko značajno da su porodične sage dosledne u svom načinu prikazivanja islandskog društva, njegovih ideala, verovanja, vrednosti i skupova. Ovo nije moglo biti izmišljeno, jer bi to značilo da je većina pisaca maltene bilo u zaveri. Sage, shodno tome, donekle prikazuju tradiciju sa delimičnom bazom stvarnosti (Olason, 38).

Živahna rasprava o odgovarajućim saradnicima autora i usmene tradicije se nastavlja, dok se pokušava saznati šta je tačno islandsko, a šta skandinavsko, a šta je nastalo od uticaja iz ostalih delova Evrope. Zbog ovoga sage moraju da se proučavaju pojedinačno, jer su bile napisane u drugačijim okolnostima i verovatno iz drugačijih razloga. Takođe mora da se nađu kriterijum i metode da se razlikuje tradicija od izmišljotina. Poteškoću predstavlja to što je usmena tradicija nastavljala da cveta i razvija se u isto vreme kad su se i sage pisale; tokom dugog, prelaznog perioda, jedno je uticalo na drugo. Isto tako, edička i skaldička poezija, iako skandinavske, su imale mnogo uticaja od kontakta sa Britanijom, gde su se, tokom IX veka, pomešali uticaji engleskog, velškog, irskog, kontinentalnog i skandinavskog kvarta. Roberta Frank predpostavlja da je, tokom vladavine Knuta, „London verovatno bio sam centar severa za pisanje i distribuciju skaldičke poezije“ (1985, 179).

Problemi izazvani sagama su naterali mnoge istoričare da one sage koje pišu o proteklim događajima, pogotovo porodične sage, tretiraju kao literaturu koja jedino može da se koristi kao dokaz o periodu tokom kojeg su se pisale, ali da savremene sage prihvate kao pouzdane, istorijske dokaze. Takva podela saga na istorijske i književne ne valja. Savremene sage su isto toliko književna dela kao i ostale i njihova

istorijska superiornost je sumnjiva. Prvenstveno, neke su manje savremene od ostalih : nekoliko njih su napisane čak sto godina nakon događaja koje opisuju. U svakom slučaju, savremenost ne garantuje istinitost. Autori su imali svoje namere i pravili su propuste i namerno izobličavali iz taktičkih ili drugih razloga. Neki, naizgled namerni propusti su se otkrili poređenjem sa tekstovima iz istog doba. Na primer, savremene sage ne pominju izlaganje dece, dok porodične sage to rade, i nema odgovarajućeg dokaza u hrišćanskim zakonima da se ovo desilo u XIII veku. Isto tako prećutkuju optužbe za homoseksualnost, poznate kao nij, koje su pojavljuju u porodičnim sagama i sigurno su bili uobičajen razlog rasprava u Islandu tokom XIII veka (Sorensen 1980, 100). Jasno je da su autori saga namerno ćutali o nekim sadašnjim praksama i običajima dok su pisali o svom vremenu, ali ne dok su pisali o paganskoj prošlosti. Ovaj dupli standard je najviše uticao na to kako su se ophodili prema ženama.

Sage o islandskim porodicama pre preobraćaja i o starim, norveškim kraljevima ne mogu da se odbace kao fikcija. Njihova pouzdanost kao izvora o detaljima o političkim ili vojnim događajima, pojedinačnih karijera, čak i porodičnim istorijama je sumnjiva, ali generalno dosledna slika koju daju o socijalnoj strukturi, ponašanjima, verovanjima i vrednostima mora da ima neku bazu na stvarnosti, iako ne od tog doba. Kako su akademci postajali svesni o načinima na koje se tradicija menjala da bi odgovarala promenama okolnosti, mnogi su pokušavali da shvate kakav su značaj imali tradicionalni elementi u sagama i za njihove autore i za njihove čitaoce. Cilj mnogih, današnjih studenata je da ne traže dokaze o istorijskim događajima, već da vide šta može da se otkrije o socijalnim vrednostima iz tema, tendencija, šablona i protivrečnosti u tekstovima (Klover 1985, 256). Ovakav pristup ne znači da više nema nade za pronalaženje ranih šablona i vrednosti, već da je potraga znatno otežana zbog subjektivnog osuđivanja. Za sada, doneseno je mnogo različitih zaključaka, ali se generalno smatra da je najverovatnije naći tradicionalne elemente u starijim sagama.

Zadatak prepoznavanja tradicionalnih elemenata nije jednostavan. Trenutno se koriste 3 metoda. Jedan od njih pronalazi odlike koje su takođe karakteristične u ostalim, evropskim kulturama. Slabost ovog metoda je to da uobičajene karakteristike nisu bile rezultat pozajmljivanja, već da su bile uobičajene i u jednoj i u drugoj kulturi. Druga tehnika je da se traže jedinstvene odlike usmenog prenošenja. Ovo nije dovelo ni do jedne opšte saglasnosti, ali mnogi se slažu da usmene i pismene pripovetke imaju drugačiju strukturu i da se ponavljanje javlja u pismenim formama. Treći metod poredi sage sa ostalim dokazima islandskog društva.

Bilo koji tradicionalni elementi koji mogu da se nađu u sagama, naravno, nisu stariji od samih tekstova, ali neki od njih sigurno vuku korenje iz daleke prošlosti i verovatno imaju veze sa Skandinavijom pre hrišćanstva. Ova perspektiva čini islandske sage zanimljivim izvorima za srednjevekovne istoričare.

Usmeni tekstovi : edička i skaldička poezija

Dugo se tvrdilo da je poezija najbolji dokaz za skandinavsku kulturu pre hrišćanstva. Dve glavne vrste poezije su edička i skaldička. Edički stihovi su očuvani u rukopisu iz XIII veka, poznatih kao Poetik ili Starija Eda, da bi se razlikovli od Proze Eda, u kojima je Snori Sturluson pregledao i sistematizovao nordijsku mitologiju i legende, sa mnogo citata iz poezije, uglavnom u malim odlomcima.

Edičke pesme su anonimne i govore, između ostalog, o bogovima i praistorijskim herojima. Očigledno su se promenile tokom prenošenja, bez obzira na svoj metrički oblik, i zbog toga je nemoguće saznati kad su tačno napisane. Odlike poput arhaizama, neobičnosti u ritmu i dramatičnih ispada koje su uzete kao znaci velike starosti mogu biti jednostavno odlike žanra. Preben Meulengraht Sorensen je istakao : „Niko ne može ni sa najmanjom sigurnošću da tvrdi da je edička pesma poput Voluspe isto napisana 1000. godine kao i sada. Doduše, postoje razlozi za mišljenje da su pesme koje pišu o istoj temi, naime o stvaranju i kraju sveta, nastale od X veka do XIII“ (1977, 90).

Skaldička poezija je mnogo drugačija. Imena pesnika i okolnosti u kojima su pesme pisane (na primer, da slave pobedu ili da hvale ili krive prinčeve, mrtve ili žive) su uglavnom poznate. Skaldička poezija je verovatno bolje očuvana od edičke, jer je u suštini aluzivna; njeni pisci su voleli nepoznatost i njihov oblik strofa je u glavnom komplikovan. Morali su jasno da se sećaju pesama, ako bi ih se uopšte sećali; strofe su mogle, a ponekad i jesu, da se pmalo menjaju, ali nije bilo mogućnosti za veće promene. Ova poezija, shodno tome, se smatra jako pouzdanim dokazom za vikinško doba, bez obzira na njihovu komplikovanost. Njena vrednost je povećana njenim sadržajem : većina pesama je o ljudima koje su pesnici poznavali i događajima koji su se desili u približno vreme, u kojima je uglavnom učestvovao sam pisac. Još jedan razlog da se veruje ovim pesmama kao pouzdanim dokazima je da su pisani za slušaoce koji su bili upoznati sa okolnostima. Ova tvrdnju je potkrepio sam Snori Sturluson u predgovoru Heimskringle :

Mi vidimo ono što je zapisano u tim pesmama recitovanim ispred samih prinčeva i njihovih sinova kao istinu. Prihvatamo sve što te pesme govore o njihovim putovanjima i bitkama kao istinu. Jer je praksa skalda da hvale čoveka u čijem su prisustvu i niko od njih se ne bi usudio da tom čoveku kaže da su ta dela koja su svi čuli – čak i sam čovek – laž i prevara. To bi, onda, bio prezir, a ne slavopojka.

Pored verovatnoće da govori slave preteruju vrline onog o kojem govore, postoje drugi razlozi za pažnju tokom korišćenja ove poezije kao istorijskih izvora. Neki stihovi su sigurno bili napisani u XIII veku i autori su ih pripisali starim pesnicima da potvrde svoje prozne pripovetke. U autentičnost mnogih drugih stihova se sumnja. Istorijska vrednost pesama je dalje ograničena zbog toga što su, kako kaže Alister Kampbel, „pesnici više ciljali na umetničko ukrašavanje činjenica s kojima su njihovi slušaoci već bili upoznati nego na davanje činjenica“ (66).

Osnovniji problem je da su sve skaldičke pesme od pre XII veka osim jedne očuvane samo u tekstovima XIII veka ili kasnije, u kojima su stihovi navedeni odvojeno, a ne kao pesme. Takođe verovatno nisu poređane po originalnom redosledu pesama. Ponekad ovo može da se sredi uz pomoć unutrašnjih dokaza, ali ako ni to nije moguće, pesma je jako loš vodić kroz nizove događaja pomenutim u njima (Fidjestol). Istoričari i ostali su ponekad imali previše poverenja u taj promenjen redosled. Roberta Frank je zaključila da „istorija može da nam pomogne da razumemo nordijsku kraljevsku poeziju, ali skaldička poezija ne može mnogo toga da nam kaže o istoriji što već ne znamo“ (1985, 174).

Da bude još teže, skaldička poezija je ponekad potpuno pogrešno protumačena, čak i od strane stručnjaka. To se dešavalo već u XIII veku, u Islandu. Snori Sturluson je, na primer, protumačio imena nekih pića kao imena bogova (Frank 1981). Ponekad bi se cele strofe pogrešno razumele. Dobar primer ovoga je Snorijev pogled na strofu u kojoj se opisuje napad na Londonski most Ood strane Olava Haraldsona. Jasno je da se Olav borio protiv engleza, ali Snori, kako je verovao da Olav to nikad nije radio, je protumačio da je kralj pomagao englezima da vrate London od danaca (Kampbel, 76-82). Druga loše

protumačena pesma je naterala istoričare od saksonskog doba pa do sada da veruju da su vikinzi radili nešto što je poznato kao žrtvovanje krvavog orla. Detalji se razlikuju, od samo urezivanja oblika orla u leđa žrtve do malo groznijih praksi otvaranja rebara u oblik „krila“. Taj stih, u stvari, samo opisuje orla, lešinara, kako seče leđa palih ratnika (Frank 1990a).

Najstariji poznati skaldi su bili norvežani, ali je ubrzo dosta ovakvih pisaca došlo iz Islanda. Imali su važnu ulogu u kraljevim ili prinčevim zamcima Skandinavije, ali malo se toga zna o njima i o tome kako su ih birali, a takođe je nejasno da li je njihova poezija bila, po rečima Roberte Frank, „propaganda za vladajuću klasu, formalna obaveštenja javnog nezadovoljstva ili šifrovanje šablona heroizma i prevare“. Skaldi su sigurno imali duplu ulogu, da kritikuju i da hvale, i shodno tome su bili opasni; „prinčevi su verovatno isto toliko želeli da imaju moć dad poezijom koliko i da ih ta poezija zabavlja“ (Frank 1985, 182).

Različite funkcije skalda – stvaralaca mišljenja, kritičara, genealoga, zabavljača – su, posle nekog vremena, preuzeli istoričari, koji ne samo da su očuvali mnogo te poezije, već su nastavili da koriste umetnost i tajnovitost da bi ostvarili svoje ciljeve, baš kao i što su to ranije radili skaldi.