Prevođenje u nastavi

Seminarski rad iz predmeta Nauka o prevođenju

Tema:

Prevođenje u nastavi

Profesorica: Studentkinja:

Hargita Horvat - Futo Sanela Pustai

Filozofski fakultet

jun, 2012

SadržajUvod...........................................................................................................................................................2

Termini drugi jezik i strani jezik................................................................................................................3

Jezik kao sredstvo razmišljanja..................................................................................................................3

Učenje jezika i starosno doba....................................................................................................................3

Maternji jezik i njegov uticaj na učenje stranog jezika..............................................................................4

Istraživanja.................................................................................................................................................4

Prevođenje iz učeničkog ugla................................................................................................................4

Upotreba prevoda u didaktičkoj situaciji...............................................................................................5

Prevođenje iz ugla različitih pristupa i metoda..........................................................................................6

Zaključak....................................................................................................................................................9

Literatura..................................................................................................................................................10

1

Uvod

Tokom godina menjao se odnos prema prevodu u nastavi stranih jezika. On zavisi od mnoštva

faktora – od pristupa, metode i od cilja učenja jezika, kao i od uzrasta učenika itd. Pojedini pristupi,

metode i njihovi zastupnici čvrsto se drže prevoda dok ga neki drugi u potpunosti negiraju. Danas mi

znamo da ne treba biti isključiv ni u kom pogledu po pitanju prevoda u nastavi i na osnovu dosadašnjih

iskustava i istraživanja možemo vrlo pouzdano da zaključimo kakav je zapravo položaj prevoda u

nastavi, u kojoj meri on sme ili ne sme, mora ili ne mora da bude zastupljen. Savremene metode nastoje

da stvore vrhunski kompetentne nastavnike koji neće predavati jezik, već podučavati jeziku, koji će biti

potkovani izuzetnim znanjem i jezika kojem uče svoje đake, ali i izuzetnim pedagoškim i metodičkim

sposobnostima koje će omogućiti učenicima samo najkvalitetnije časove jezika. Takvi nastavnici

moraju da ulože trud i vreme u pripremu svojih časova, moraju da budu opremljeni raznim jezičkim i

nejezičkim materijalima i moraju da idu u korak s vremenom i svetom u pogledu aktuelnih metoda u

učenju jezika i uopšte u didaktici, dakle, moraju da posećuju naučne seminare i neprestano se

unapređuju u cilju poboljšanja svog rada.

2

Termini drugi jezik i strani jezik

Kada razmišljamo o učenju stranih jezika moramo imati u vidu da sredinski faktor ima veliku

ulogu u tom procesu učenja. Na osnovu toga mi jezik koji se uči nazivamo:

drugim jezikom – u slučaju da se jezik usvaja u prirodnoj sredini među izvornim govornicima

toga jezika (porodica, okruženje) uz govorne interakcije u stvarnim životnim situacijama

stranim jezikom – kada je u pitanju učenje jezika uz formalnu nastavu u zemlji gde taj jezik nije

osnovno sredstvo komunikacije

Uz primer nam je lakše da ovu postavku shvatimo – drugim jezikom bismo nazvali srpski jezik

koji uče Mađari u Vojvodini, a stranim jezikom mogli bismo nazvati srpski jezik koji uče npr. Mađari u

Mađarskoj. Svakako će prevod imati različit udeo naročito na početnim, a i na ostalim nivoima učenja

jezika u zavisnosti od toga da li se radi o drugom ili stranom jeziku. Jasno je da bi prevod bio

zastupljeniji kod učenja stranog jezika. Dakle, stalna izloženost jeziku u stvarnim životnim situacijama

pospešuje proces usvajanja jezika za razliku od svesnog učenja.

Jezik kao sredstvo razmišljanja

Jedan od argumenata zašto bi prevod trebalo da se izbaci iz nastave stranih jezika jeste taj da

maternji jezik ometa sposobnost „razmišljanja“ na jeziku koji se uči. Ovaj razlog možemo odmah

isključiti pošto je razmišljanje na određenom jeziku koji se uči posledica dugotrajne izloženosti datom

jeziku u stvarnim životnim situacijama i ono sledi tek nakon dužeg niza godina učenja jezika i njegove

praktične primene. Razmišljanje na jeziku koji se uči svakako je cilj i pokazatelj da je jezik gotovo u

potpunosti savladan, međutim, ovaj argument nije validan jer imamo u vidu i nastavu na početnom i

srednjem stupnju kada je ono nemoguće.

Učenje jezika i starosno doba

Razlika u učenju jezika uočava se i između učenika različitih dobi. Odrasli učenici se znatno

više oslanjaju na svoj maternji jezik, imaju potrebu za gramatičkim objašnjenjima, za sistematizacijom

i učenjem gramatičkih pravila, kod njih ima manje spontanosti i kreativnosti u učenju jezika, a samim

tim je veći udeo maternjeg jezika i prevoda u nastavi, naročito na početnom i srednjem nivou učenja.

Nasuprot tome, učenici mlađe dobi drugačije prilaze učenju stranih jezika, oni imaju veću sposobnost

oponašanja govornog izvora, govorni aparat im je podložan menjanju, usvajanju novi glasova, lako se

uživljavaju u govornu situaciju stranog jezika i spontano se služe jezikom bez straha od pogrešaka. Kod 3

njih je učenje jezika više podsvestan proces i to najviše zahvaljujući njihovoj kreativnosti, ali i

zahvaljujući određenim biološkim i psihološkim osobinama. Ipak, ne može se ni kod njih u potpunosti

izbaciti prevod iz nastave. Prevod povremeno možemo iskoristiti da bismo proverili razumevanje

učenika čak i kod onih najmlađeg uzrasta.

Maternji jezik i njegov uticaj na učenje stranog jezika

Stvar na koju takođe treba da obratimo pažnju u nastavi jezika je ta da učenicima moramo

razvijati svest o razlikama između njihovog maternjeg jezika i jezika koji uče. Pojedine, naročito one

najsavremenije metode stava su da učenje jezika treba da bude isto bez obzira na to koji jezik je

maternji. To nije u potpunosti tačno. Srpski jezik neće učiti na isti način i istom brzinom neko kome je

maternji jezik mađarski i neko kome je u toj funkciji, na primer, ruski jezik. Odmah zaključujemo da je

postupak usvajanja srpskog jezika svakako lakši govorniku ruskog jezika koji pripada slovenskim

jezicima kao i srpski. Ovaj zaključak nam govori i to da strani udžbenici, tačnije, udžbenici koje su

pripremali isključivo govornici jezika koji se uči nisu uvek i najadekvatniji. Oni jesu sve popularniji i

privlačniji zbog autentičnosti i opremljenosti, međutim, pravljeni su bez obzira na maternji jezik

učenika i iz tog razloga ne predviđaju prevod kao koristan postupak u nastavi. Razlike među jezicima

su nam važne i zato što se opseg značenja reči i leksičke i gramatičke kolokcije razlikuju od jezika do

jezika. Iz tog razloga, učenici moraju da znaju da se služe jednojezičnim i dvojezičnim rečnicima,

naravno, ne na samom početku učenja već u višim razredima osnovne škole, a svakako u srednjoj školi.

Istraživanja

Prevođenje iz učeničkog ugla

Najčešća podela strategija učenja je ona na metakognitivne, kognitivne i društveno–afektivne a

prevod se pojavljuje kao kognitivna strategija učenja jezika. Strategija učenja bi bila svrhovita

aktivnost učenika suočenog sa zadatkom učenja jezika, pa da bismo još bolje istražili prevod i načine

učenja jezika uopšte, nije na odmet propitati i same učenike o toj stvari. To je i učinila Jelena

Mihaljević–Đigunović i dobila je ne toliko iznenađujuće ali dakako zanimljive rezultate:

Kod učenja novih reči pokazalo se da se najmanje služe prevodom studenti a najviše

srednjoškolci, što ukazuje na to da s porastom nivoa kompetencije opada upotreba prevoda.

Takođe, kod pripreme za usmeni odgovor zaključujemo da s porastom jezičkog znanja i veštine

opada potreba za medijatorskom ulogom prevoda.

4

U vezi sa usmenom komunikacijom saznajemo da većina učenika poseduje stratešku

kompetenciju, tj. da se mogu uspešno snaći u situacijama kada im zafali znanja.

Pisanje sastava većina obavlja odmah na jeziku koji uči (u ovom slučaju na engleskom), dok

mali broj skicira na hrvatskom a još manji broj njih prvo ceo sastav napiše na hrvatskom, pa

prevede.

Prisutnost maternjeg jezika u učenju jezika, tj. korišćenje jezičkog transfera opada s porastom

kompetencije.

Najviše se prevod koristi pri učenju reči, zatim učenju gramatike, a potom znatno manje pri

govoru, slušanju, pisanju i čitanju (rezultati su izneseni u opadajućoj skali).

Upotreba prevoda u nastavi smanjuje se sa prelaženjem na više nivoe učenja.

Većina smatra da upotreba prevoda u nastavi pomaže usvajanju jezika, a broj učenika tog

mišljenja smanjuje se sa godinama i nivoom učenja.

Dosta učenika smatra da je prevod u nastavi koristan za razumevanje novog gradiva, a manji

broj da je koristan samo za proveru razumevanja.

Dalje, veći broj ispitanika se slaže da se razumevanje reči proverava prevodom.

Po pitanju gramatike, najveći broj učenika uverenja je da nastavnik treba prvo dati pravila na

engleskom a zatim da ih prevesti – ovde se na prevod gleda kao na pomoćno sredstvo za

razumevanje novog materijala.

Najveći broj učenika smatra da samo nastavnik sme da koristi prevod dok studentima, naravno,

zahvaljujući njihovoj jezičkoj kompetenciji prevod uopšte nije potreban.

Kao tehnike koje uspešno koriste u učenju prevod najčešće pominju srednjoškolci a najređe

studenti.

Ovo istraživanje njegovi izvršioci posmatraju kao tek uvod u šire istraživanje strategija učenja.

Upotreba prevoda u didaktičkoj situaciji

Pod didaktičkom situacijom ovde se podrazumeva situacija u razredu koja se ostvaruje u

verbalnoj interakciji između nastavnika i učenika prilikom učenja stranog jezika. Na ovakvoj situaciji

vršena su istraživanja najčešće na temelju zvučnih ili video snimaka verbalne interakcije. Nas

interesuje nivo dijaloga u razredu koji podrazumeva prevođenje u govoru nastavnika i učenika pri

njihovoj međusobnoj interakciji. U radu Sanje Ćurković–Kalebić nalazimo istraživanje izvršeno u

osnovnim i srednjim školama, i u školama za strane jezike, a u pitanju su hrvatski jezik kao maternji i

engleski kao strani.5

Najpre ćemo uvesti razliku između tri nivoa upotrebe prevoda od strane nastavnika:

Prvi nivo: tumačenje funkcionisanja jezika cilja, značenje prezentovanih gramatičkih oblika i

konstrukcija. Ovde nastavnik izriče iskaz na stranom jeziku i odmah potom ga prevodi.

Primer: »No s here. Nema s u pitanju.«

Ovakva vrsta prevođenja nalazi se među različitim nivoima jezičkog znanja i među različitim

oblicima nastave.

Drugi nivo: prevođenje na nivou podsticanja učenika na komunikaciju. Ono je zastupljeno u

nastavnikovom govoru kao i kod prethodnog nivoa.

Primer: »How do we call it? Kako to zovemo?«

Treći nivo: nivo organizacije. Nastavnik ovde daje uputstva za organizaciju časa, za

sprovođenje vežbi, za vršenje komunikacijske aktivnosti. Ovakva upotreba prevoda nađena je

samo među snimcima iz osnovne škole.

Primer: »You must ask a question. Ti moraš postaviti pitanje.«

U korpusu ovog istraživanja učenik češće poseže za prevodom nego nastavnik. Učenikovo

prevođenje najčešće je reakcija na nastavnikov podsticaj, međutim, nastavnik često svojim pitanjem ne

očekuje konkretan prevod, već obrazloženje na stranom jeziku ali učenici biraju kraći put i otuda

ovakva situacija. Ovakva vrsta prevođenja sreće se na svim nivoima učenja. Prevođenje s hrvatskog na

engleski učenici vrše na zahtev nastavnika, a nastavnik to izaziva da bi podstaknuo učenikovu jezičku i

diskursivnu kompetenciju i rešio jezički nesporazum. Suština istraživanja je saznanje da se prevod u

govoru nastavnika koristi kao jedna od strategija podučavanja radi objašnjavanja značenja jezičkih

jedinica i uspešnije organizacije razrednog dijaloga. U govoru učenika, naime, prevod se koristi kao

jedna od strategija učenja, prevodom se potvrđuje ili proverava razumevanje jezičkih sadržaja,

proverava jezička kompetencija i vrše ispravke u vlastitom govoru i govoru sabesednika.

Prevođenje iz ugla različitih pristupa i metoda

Prevod i njegovu upotrebu možemo posmatrati iz ugla pojedinih metoda koje su se javljale u

tradiciji nastave stranih jezika. U gramatičko–prevodnoj metodi prevođenje je bilo osnovno sredstvo

učenja jezika. Dakle, nasledivši princip podučavanja klasičnih jezika, koji je podrazumevao prevođenje

sa stranog jezika na maternji i obrnuto, prevođenje je kod ove tradicionalne metode bilo osnovna

didaktička aktivnost. Vežbama prevođenja učenici su bogatili svoj vokabular i usvajali strukture jezika,

a i učili su da se služe dvojezičnim rečnicima. Međutim, shvatilo se da prevođenje i učenje

6

gramatičkih pravila (ukoliko su jedina sredstva učenja jezika) ne osposobljavaju za svakodnevnu

komunikaciju. Ranije je ta metoda ipak bila korisna jer je služila za naučne i književne svrhe (prevod i

čitanje književnoumetničkih i naučnih dela) i tu je bila vrlo uspešna. Vremenom se cilj učenja jezika

izmenio i shvatilo se da se jezici za komunikacijsku upotrebu ne mogu učiti kao latinski jezik ranije, na

primer. Bihejvioristička teorija ima mehanicistički stav prema učenju jezika, gleda na jezik kao na

sredstvo koje čoveku omogućuje reakciju na stimulus i ovde je učenje jezika zapravo formiranje navika

oponašanjem, ponavljanjem i tzv. drilovima, te ovde nema mesta prevodu. Ovome se suprotstavlja

kognitivni pristup sa čijim uvođenjem se vraća prevodu, ali ne na način na koji je upotrebljavan u

gramatičko–prevodnoj metodi, naravno, već na nivou poređenja maternjeg sa stranim jezikom i

uočavanja razlika između njih da bi se uklonilo nerazumevanje uzrokovano tim razlikama. Ovaj pristup

ukazao je na to da se mora obratiti pažnja na maternji jezik pri učenju drugih jezika i zajedno sa

kontrastivnom analizom uticao na to da prevođenje bude prihvaćeno kao jedna od tehnika u nastavnom

procesu. Nakon ovoga sledi komunikacijski pristup koji zastupa mišljenje da za prevodom treba

posegnuti samo ako je on najjednostavnije, najekonomičnije i najtačnije rešenje, ako se primena bilo

koje druge tehnike pokaže nepouzdana oduzimajući nam vreme od časa.

Dakle, kada je strani jezik počeo da se podučava u komunikacijske svrhe, prevod je izgubio

svoje mesto u nastavi. Metode kao što su direktna, audio–oralna i audio–vizualna vrlo oštro kritikuju

upotrebu prevoda u nastavi, čak ga i zabranjuju. Ovakav stav neretko uzrokuje gubljenje vremena

objašnjavanjem putem parafraza, sinonima, definicija, kao i mimikom, gestikulacijom i svim mogućim

jezičkim i nejezičkim sredstvima. Ova intralingvalana (unutarjezička) sredstva nesumnjivo su vrlo

uspešna kod semantizacije (objašnjavanje značenja novih reči) konkretnih pojmova, realija, no na

problem se nailazi kod leksike apstraktnog nivoa i kod struktura koje ne postoje u maternjem jeziku

učenika. Potpunim izbacivanjem prevoda iz nastave, nastavnici su u problemu jer se time gubi i vreme,

i strpljenje jer je nemoguće neke reči pojasniti bez upotrebe prevoda. U to vreme se verovalo da se

strani jezik može i treba usvajati kao maternji jezik i da zato maternji jezik ometa razmišljanje na

stranom jeziku koji se uči. Naravno, ova tvrdnja je netačna jer se svi pojmovi, sve reči usvajaju samo

jednom, prvi put, a svaki naredni jezik kada učimo, mi povezujemo sa jezikom koji već znamo i

razmišljanje na jeziku koji se uči je nemoguće u početku učenja kao što je već rečeno. Ukoliko učenici

nešto ne razumeju pri tumačenju novih reči i struktura, oni su blokirani i ne mogu da nastave da rade

dok ne reše nedoumicu, te posežu za maternjim jezikom ili za rečnicima, što je sasvim logično i

poželjno jer znači da se interesuju i da žele da razumeju to što rade. Iz ovoga proizilazi da je

međujezičko prevođenje ili transkodiranje neminovno kada se naiđe na zastoj sa ostalim sredstvima u 7

nastavi. Komunikacijski pristup je tolerantniji prema maternjem jeziku, prema prevodu i on gleda na

prevod kao na jednu vrstu didaktičke aktivnosti koja dovodi do uspešnog usvajanja stranog jezika. Sada

već nema sumnje da postoji potreba za prevodom u nastavi ali se mora pravilno dozirati. Ne sme se

preterati s korišćenjem prevoda ni iz kog razloga. Usmena kompetencija kod učenika koji su prešli

početni nivo pospešuje se tzv. intralingvalnim prevođenjem – učenici sa znanjem koje poseduju u

okviru jezika koji uče objašnjavaju, definišu neku reč, pojavu. Takođe, komunikacijska kompetencija

ne izgrađuje se samo na nivou usmenog izraza, kao što se to dugo mislilo, nego tu udeo ima i pisani

tekst i njegovo dekodiranje ili prevođenje. Naime, u nastavi moraju da budu zastupljene i pisane

jezičke veštine, kako receptivne (čitanje), tako i produktivne (pisanje) jer i one doprinose učenikovom

znanju ukoliko su pravilno sprovedene. Pod pravilno sprovedenim prevođenjem smatramo ono koje ne

predstavlja samo prevođenje reč po reč, već koje obuhvata gledanje na tekst kao na jednu celinu, koje

uključuje u sebe i poznavanje kulture i sveta jezika koji se uči. Ovakvo prevođenje mogli bismo nazvati

interpretativnim i ono tera učenike na to da ne uzimaju odmah prvo značenje na koje naiđu u rečniku,

već da ostave prostor odstupanjima u značenju usled konteksta. Nastavnik treba da podstakne učenike

na analizu teksta u celosti i na analizu diskursa, tačnije, svih onih značenja iznad nivoa rečenice, iznad

onoga što je napisano, na jezik u upotrebi.

8

Zaključak

Iz priloženog se vidi da se problem prevođenja u nastavi polako privodi kraju. Vrše se mnoga

istraživanja na osnovu kojih se stvaraju teorije stava da prevod treba svakako da je prisutan u nastavi

ali pod određenim uslovima. Ti uslovi zavise od, kao što smo videli, različitih kriterijuma, no sigurno je

to da s prevodom ne treba da se pretera i on treba svaki put da se upotrebi s određenim ciljem koji je

dobro osmišljen. Prevod treba da ima svrhu podučavanja jeziku kao i sve druge strategije učenja koje

se u ovom domenu primenjuju i nikako se ne sme u potpunosti izbaciti i upotrebe.

9

Literatura

Vrhovac, I. (1995). Prevođenje ponovno u nastavi stranoga jezika. U J. Mihaljević–Đigunović,

N. Pintarić (ur.), Prevođenje: Suvremena strujanja i tendencije (str. 85-92). Zagreb: Hrvatsko društvo

za primenjenu lingvistiku.

Mihaljević–Đigunović, J. (1995). Prevođenje kao strategija učenja. U J. Mihaljević–Đigunović,



Petrović, E. (1995). Je li grijeh prevoditi u nastavi stranih jezika? U J. Mihaljević–Đigunović,



Čurković–Kalebić, S. (1995). O prevođenju uz verbalnu interakciju u nastavi stranog jezika. U

J. Mihaljević–Đigunović, N. Pintarić (ur.), Prevođenje: Suvremena strujanja i tendencije (str. 107-

110). Zagreb: Hrvatsko društvo za primenjenu lingvistiku.

10

Documents

Prevođenje u nastavi