PROCES ŠIRENJA NATO-a U EVROPI · forsiranje razvoja nuklearnog oružja i „Hladni rat”. Pažljivom analizom ukupne međunarodne situacije, kao i odnosa snaga na prostoru Evrope

274

Dejan GAJIĆ1 UDK: 327.5(4)Biblid 0025-8555, 61(2009)Vol. LXI, br. 3, str. 274-294

Izvorni naučni radJun 2009.

PROCES ŠIRENJA NATO-a U EVROPI

ABSTRACT

U radu autor analizira osnovne aspekte procesa širenjaSevernoatlantskog saveza od njegovog osnivanja 1949. godine.Autor ukazuje na kriterijume za prijem u NATO tokom proteklihšezdeset godina. Posebnu pažnju posvećuje pitanjima vezanih zaprijem novih članica u NATO tokom post-hladnoratovskog perioda,i daje osvrt na Studiju o proširenju NATO-a, u kojoj su sadržaniprincipi i kriterijumi za širenje Saveza. U radu je ukazano i naosnovne elemente evropske bezbednosti i savremene odnose narelaciji NATO – Rusija.

Ključne reči: NATO, proširenje, Evropa, hladni rat, bezbednost,strategija, Partnerstvo za mir

OSNOVNI MOTIVI FORMIRANJASEVERNOATLANTSKOG SAVEZA

Severnoatlantski savez (NATO) je formiran 4. aprila 1949. godine kadasu predstavnici Sjedinjenih Američkih Država, Kanade, Francuske,Velike Britanije, Italije, Holandije, Belgije, Portugalije, Norveške,

Danske, Luksemburga i Islanda potpisali Severnoatlantski ugovor.2 U skladusa ovim ugovorom koji je stupio na snagu 24. avgusta 1949. godine, NATO

1 Dejan Gajić, istraživač saradnik u Institutu za međunarodnu politiku i privredu,Beograd, [email protected]

2 Videti: The North Atlantic Treaty, Washington D.C. – 4 April 1949, Internet,http://www.nato.int/cps/en/natolive/official_texts_17120.htm, 15/04/09.

275

Gajić D., Proces širenja NATO-a u Evropi, MP 3, 2009,(str. 274-294)

je osnovan de jure kao savez nezavisnih država okupljenih oko zajedničkoginteresa za očuvanje mira i sopstvene bezbednosti. Stvaranje Severno-atlantskog saveza na takvim osnovama u saglasnosti je sa članom 51. PoveljeUjedinjenih nacija kojim se potvrđuje neotuđivo pravo država napojedinačnu i kolektivnu odbranu.3

U tom smislu, jedan od osnovnih motiva kojim su se rukovodili tvorciSaveza prilikom njegovog formiranja, a potom i isticali u prvi plan, odnosiose na odbranu zapadnoevropskih zemalja od eventualne oružane agresijenekadašnjeg SSSR-a, kao i od članica vojno-političkog bloka socijalističkihevropskih država okupljenog oko navedene supersile. Naime, Varšavski pakt(Varšavski ugovor – VU) kao vojno-politička organizacija istočnoevropskihi centralnoevropskih komunističkih zemalja stvoren je 14. maja 1955. godine– dakle šest godina nakon formiranja NATO-a i šest dana nakon prijema SRNemačke u NATO – sa ciljem odbijanja mogućeg napada od straneSevernoatlantskog saveza. Treba istaći da su iz Drugog svetskog rata SAD iSSSR izašli na strani pobedničke antihitlerovske koalicije i da su kaosaveznici zajedno formirali međunarodne institucije i posleratni svet.Međutim, veoma brzo su iskrsli sukobi interesa, formiranje blokova,forsiranje razvoja nuklearnog oružja i „Hladni rat”.

Pažljivom analizom ukupne međunarodne situacije, kao i odnosa snagana prostoru Evrope u periodu nakon završetka Drugog svetskog rata, mogućeje jasno uočiti da su inicijalni motivi za formiranje NATO-a i kasniji ciljevidelovanja ovog saveza imali znatno složeniju i širu konotaciju. Poredisticanih razloga koji se odnose prvenstveno na oblast odbrane, na samoformiranje Severnoatlantskog saveza, kao i određivanje daljih ciljevanjegovog delovanja, značajno su uticali i motivi u vezi sa širimbezbednosnim, ekonomskim, geostrateškim i političkim aspektimafunkcionisanja NATO-a.

Bezbednosni motivi ogledaju se u činjenici da je SSSR izašao iz rata kaojedna od pobedničkih sila i da je usled značajnih ekonomskih i demografskihpotencijala postao centar oko kog su se okupljale ostale evropske države sasocijalističkim društvenim uređenjem u kojima se socijalizam posmatrao kaosvetski proces. Stoga je područje Istočne Evrope, gde su se već nalazilejedinice Crvene armije, smatrano zonom direktnog širenja sovjetskog uticaja.Nasuprot navedenoj grupi država istočnog dela Evrope koja je imala svoj

3 Chapter of the United Nations, Article 51, Internet, http://www.un.org/aboutun/charter,20/04/09.

276


centar okupljanja sa izuzetnim vojnim potencijalom, nijedna odzapadnoevropskih država zemlja nije bila sposobna da samostalno ili ukoaliciji s drugima stvori blok kapitalističkih zemalja. Pošto ravnotežu snagasa istočnim blokom u čijoj bi realizaciji učestvovale isključivo evropskezemlje nije bilo moguće ostvariti jer u vojnom pogledu nisu bile dovoljnosnažne da se samostalno odupru eventualnom napadu, zapadnoevropskisaveznici su jasno naglasili da i posle pobede u kojoj su važnu ulogu odigraleameričke vojne snage i dalje računaju na SAD u bezbednosnom pogledu.Iako su prvobitne reakcije SAD u vezi sa daljim vojnim angažovanjem naevropskom prostoru bile uglavnom negativne, nerešena strateška pitanja, presvega potreba za ublažavanjem posledica prvog udara u slučaju napadasocijalističkog bloka, pitanje Nemačke i želja da se suprotni blok zastrašinavele su američku stranu da prihvati ovakav angažman.

Ekonomski motivi su velikoj meri uticali na stvaranje NATO-a, tačnije naodluku SAD da zauzmu mesto na čelu Saveza. Naime, zapadnoevropskedržave su se posle Drugog svetskog rata našle u izuzetno teškoj situaciji.Razorena industrijska postrojenja i infrastruktura uz nedostatak sirovina iradne snage izmenili su ekonomsku i društvenu situaciju u nekadnajrazvijenijim evropskim zemljama. Stoga je bilo neophodno da se unajkraćem mogućem roku zaustavi dalja erozija privreda zapadnoevropskihdržava, obuzdaju nacionalističke tenzije, uspostavi demokratsko društvenouređenje i prestigne socijalistički blok u pogledu ekonomskog razvoja. Kakobi navedeni ciljevi bili ispunjeni, SAD su započele sa pružanjem pomoćievropskim saveznicima kroz tzv. Maršalov plan.4 Činjenica da je ovaj oblikpomoći bio namenjen prvenstveno zapadnoevropskim zemljama jasnoukazuje na ciljeve SAD u pogledu ekonomskog razvoja Evrope. Naime,Maršalov plan je osmišljen upravo u svrhu osamostaljivanja ekonomskihsistema evropskih saveznika, a ne stvaranja njihove trajne zavisnosti od SAD.Međutim, američki vojni stratezi su ubrzo uvideli kakvu bi stratešku prednosti finansijsku korist SAD postigle kroz veći obim saradnje sa evropskimsaveznicima na vojnom planu. Stoga je evroatlantska vojna saradnja kaosastavni deo Maršalovog plana donela izuzetnu korist privredi SAD.

Stvaranje Severnoatlantskog saveza uklapalo se i u geostrateške intereseSAD. Naime, politika zadržavanja i slabljenja komunizma podrazumevala jei formiranje vojno-političkih saveza koji bi okružili socijalistički blok, aNATO je upravo predstavljao značajan instrument za realizaciju takve

4 Videti: Lidija Čehulić, Euroatlantizam, Politička kultura, Zagreb, 2003, str. 54–7.

277


strategije jer je geografski položaj njegovih članica omogućavao brzodelovanje i kontrolu suprotne strane.

Politički motivi za formiranje Severnoatlantskog saveza u vezi su sačinjenicom da su SAD po završetku rata stekle epitet predvodnikaslobodnog, odnosno (tzv.) demokratskog dela sveta van socijalističkogistoka. Pozivajući se na zaštitu sloboda, poštovanje ljudskih prava iuspostavljanje i očuvanje demokratije, odnosno liberalnih vrednostidominantnih u zapadnom – kapitalističkom društvu, SAD su okupile velikibroj saveznika u borbi protiv SSSR-a, odnosno komunizma. Istovremeno,isticanje u prvi plan političke dimenzije jednog u suštini vojnog saveza imogućnost da se uporedo sa vojnom uspostavi i šira osnova za saradnju,imalo je za cilj da potvrdi odbrambeni karakter Severnoatlantskog saveza,kao i da se osnovni američki motiv odnosi na širenje demokratije.

Navedeni motivi ukazuju da NATO predstavlja vojno-političkuorganizaciju nastalu na temelju zajedničkih bezbednosnih, ekonomskih,geostrateških i političkih interesa njenih članica, u prvom redu SAD. Iako jeinteres za zajedničku odbranu osnovni motiv za formiranje Saveza,iznalaženje dodatnih motiva i njihova interakcija uticali sa na postizanjevećeg stepena kohezije između članica. Uprkos činjenici da su karakteristikemeđunarodnog okruženja u kom je došlo do formiranja Severnoatlantskogsaveza bitno izmenjene – neprijateljska pretnja prema kojoj su preduzetezajedničke odbrambene mere više ne postoji – deo navedenih motiva i daljeu velikoj meri opredeljuje opstanak i utiče na dalje širenje Saveza, izuzev štoje umesto u nekadašnjem SSSR-u pretnja viđena u delovanju međunarodnogterorizma.

GRUPISANJE SNAGA I KRITERIJUMI ZA IZBOR ČLANICA SEVERNOATLANTSKOG SAVEZA

U HLADNORATOVSKOM PERIODU

Strategijsko grupisanje snaga i, s tim u vezi, izbor novih saveznika iodređivanje kriterijuma za njihovo uključenje bila su pitanja od vitalnogznačaja za delovanje NATO-a. Stoga su pitanja ove vrste predstavljala glavnutemu brojnih diplomatskih pregovora i političkih konsultacija još uinicijalnoj fazi formiranja Saveza.

NATO je, pre svega, zamišljen kao organizacija za povezivanje država sademokratskim društvenim uređenjem. Države sa povoljnim geostrateškimpoložajem sa aspekta doprinosa u sprečavanju širenja uticaja SSSR-a,

278


odnosno komunizma, u trenutku osnivanja NATO-a nisu mogle da buduuključene u članstvo zbog svoje unutrašnje društveno-političke situacije. Utom smislu su i brojni politički pregovori i konsultacije između osnivačaSaveza vođeni upravo u vezi sa određivanjem i prihvatanjem zajedničkihkriterijuma na osnovu kojih će biti vršen izbor budućih članica. Po jednojgrupi predloga, punopravne članice Saveza postale bi samo one države čijisu predstavnici najviše doprineli stvaranju i organizovanju – SAD, Kanada,Velika Britanija, Francuska – dok bi ostale zemlje mogle da imaju samostatus pridruženih članova. Prema drugoj grupi predloga, osnovni kriterijumiza prijem u članstvo trebalo je da uzimaju u obzir isključivo političke igeografske aspekte doprinosa budućih članova. Međutim, prihvaćeno je dasve članice koje se uključe u Savez dobiju status punopravnog člana kako bibile u mogućnosti da zajednički i na ravnopravnim osnovama učestvuju upodeli dobrobiti, rizika i troškova kolektivne bezbednosti.

U periodu formiranja Severnoatlantskog saveza, kriterijumi po kojima jevršen prijem članica bili su isključivo u funkciji postizanja vojno-strategijskeprednosti nad SSSR-om zbog čega je pitanje postojanja demokratskogdruštvenog uređenja stavljano u drugi plan. Uz želju država da stupe u Savez,postizanje geostrategijske prednosti nad protivnikom u najvećoj meri jeopredeljivalo američku stranu. Tako je, na primer, sa teritorija koje suzauzimali Island, Norveška i Danska bilo moguće vršiti kontrolu saobraćajana ulazu u Baltičko more, dok su, sa druge strane, podjednaka strahovanja odnovog jačanja Nemačke kao i od SSSR-a predstavljali osnovni razlog kojimse deo navedenih nordijskih država rukovodio pri ulasku u NATO. Isti motiviprevagnuli su i slučaju Belgije, Holandije i Luksemburga.

Velika Britanija i Francuska – bivše kolonijalne sile i stalni članoviSaveta bezbednosti UN – predstavljale su svojevrsni evropski stub NATO.Navedene države se, u neku ruku, mogu smatrati i idejnim tvorcimaSevernoatlantskog saveza bez obzira na činjenicu da je u njihovimplanovima za izgradnju budućeg sistema kolektivne odbranezapadnoevropskih zemalja od „socijalističke opasnosti sa Istoka” centralnomesto pripalo SAD.5 Međutim, učešće Francuske u okviru NATO imalo jespecifičan karakter. Ispočetka se to manifestovalo kao viđenje o ugrožavanjufrancuske samostalnosti u vođenju spoljne politike, a potom prešlo i udirektne optužbe da SAD žele da dominiraju Savezom dok za evropskubezbednost brinu samo deklarativno. Pored toga, osvajanje nuklearnog

5 Ibidem, str. 69–74.

279


oružja 1960, kao i želja da se slede vlastiti interesi u Africi i na Bliskomistoku naveli su generala De Gola (Charles de Gaulle) da 1966. izvedeFrancusku iz vojnih struktura NATO, odakle je izostala sve do 2009. godine.

Na prve probleme u vezi sa prijemom novih članica naišlo se tokomrasprava u vezi sa uključenjem Italije i Portugalije. Naime, smatralo se daItalija zauzima teritoriju koja je udaljena od severnoatlantskog regiona kao ida bi širenje granica Saveza razbilo njegovu koheziju. Istovremeno, prijemuItalije najviše se protivila Francuska koja je strahovala da bi to moglo dadovede u pitanje njenu dominaciju na Mediteranu. Portugalija je zbogizuzetnog geografskog položaja koji je omogućavao kontrolu prilazaGibraltarskom moreuzu, a time i mediteranskog saobraćaja, viđena kaoizuzetno poželjna članica Severnoatlantskog saveza. Međutim,nedemokratski režim udaljavao je ovu zemlju od temeljnih načela na kojimaje NATO formiran – insistiranje na poštovanju tekovina liberalnedemokratije. Stoga su zvaničnici Saveza pokrenuli široku raspravu o tomekako da opravdaju spajanje zajedničkog demokratskog nasleđa i slobodakoje je promovisano među NATO članicama sa tadašnjim političkimrežimom Portugalije. Kompromisno rešenje pronađeno je u kvalifikacijaportugalskog režima kao autoritativnog, ali ne i totalitaranog.6

Ovakav prijem Portugalije uz odstupanje od sopstvenih načelapredstavlja najočigledniji primer da su geostrategijski motivi i težnja da sestvori obruč oko SSSR-a predstavljali osnovni kriterijum za prijem članica utrenutku formiranja NATO-a, što je dodatno potvrđeno i kasnije kada su uSavez primljene Grčka, Turska, Španija i Nemačka.7

Grčka i Turska, kada je reč o društveno-političkom i privrednom razvoju,nisu mogle da se porede sa ostalim pripadnicima sevrnoatlantske zajednice, ajedna od dodatnih prepreka njihovom prijemu ogledala se u različitimstrategijskim interesima SAD i Velike Britanije, koja je težila da zadržidominantnu ulogu u ovom delu sveta. Međutim, prevladali su američkiinteresi. Sa teritorije Grčke moguća je kontrola situacije u unutrašnjostiBalkana, dok je Turskoj, čije su tadašnje kopnene snage spadale međunajbrojnije u Evropi, trebalo da bude namenjen zadatak da u slučaju ratnekonfrontacije zadrži deo sovjetskih oružanih snaga na svojim granicama.

6 Videti: Lawrence S. Kaplan, The United States and NATO: The Formative Years,University Press of Kentucky, Lexington, 1984, pp. 110–2.

7 Grčka i Turska su pristupile NATO-u 18. februara 1952, a Nemačka 5. maja 1955. godine.Vojna enciklopedija, tom 8, Redakcija vojne enciklopedije, Beograd, 1974, str. 540.

280


Takođe, SAD su planirale da na teritoriji Turske izgrade i veliki brojpomorskih i vazduhoplovnih baza. Ove dve zemlje su, uprkos dugogodišnjimunutrašnjim problemima, odsustvu demokratskih vrednosti (ovo se posebnoodnosi na Tursku) i međusobnim teritorijalnim pretenzijama, predstavljalepouzdane i važne saveznike.

Frankova diktatura onemogućavala je prijem Španije u NATO. Sobzirom da su SAD želele celokupnu teritoriju Iberijskog poluostrva uSavezu, Španiji je ponuđena ekonomska pomoć kao vid kompenzacije zastacioniranje američkih vojnih snaga na njenoj teritoriji, što je ona iprihvatila. Ova pomoć kasnije je obuhvatila i modernizaciju španskihoružanih snaga u skladu sa standardima Severnoatlantskog saveza. Poslesmrti španskog diktatora domaće oružane snage bile su zaokupljenaunutrašnjim problemima zemlje, dok je domaća javnost bila protiv SAD iNATO-a koji su pomagali bivši diktatorski režim. Shvativši da je španskajavnost u većoj meri naklonjena uključenju u evropske integracione procesenego u NATO vojne strukture, predstavnici zapadnoevropskih saveznika sunaglašavali da bi ulaskom Španije u Savez bio olakšan put ka Evropskojzajednici. Istovremeno, domaći zvaničnici uveravali su sopstvenu javnost daće Španija kao članica Severnoatlantskog saveza ostati izvan vojnih strukturaNATO-a, bez instalacija nuklearnog naoružanja i opreme, kao i da će bitismanjena brojnost već stacioniranih američkih vojnih snaga. Nakonodržanog referenduma Španija je prihvatila članstvo u Severnoatlantskomsavezu, ali bez učešća u vojnim strukturama.8

Mogućnost da se Nemačka uključi u NATO, kao i njenu remilitarizaciju,zvaničnici SAD su razmatrali i pre osnivanja Saveza. Uvidevši da biangažovanjem nemačkih industrijskih kapaciteta došlo do značajnogsmanjenja troškova SAD u vezi sa evropskom odbranom, američkizvaničnici započeli su sa iznošenjem stavova po kojima je zapadnoevropskaodbrana neodrživa i praktično nemoguća bez aktivnog učešća Nemačke.Evropski saveznici, a naročito Francuska, nisu izražavali saglasnost premaovakvim stavovima američke strane. Međutim, usled velikog pritiska,evropski saveznici su pristali da se započne sa remilitarizacijom Nemačke,

8 Španija je postala 16. članica NATO-a 30. maja 1982. godine, dok je na referendumuodržanom 12. marta 1986. godine 52% izašlih birača glasalo da njihova zemlja ostanečlanica Saveza ali da ne učestvuje u vojnim strukturama. Španija je učestvovala uzajedničkoj izradi odbrambenih planova i strategije, a u vojnu strukturu Savezauključila se tek 1997. godine. Internet, http://www.nato.int/docu/update/80-89/1986e.htm. 10/04/09.

281


dok je njeno uključenje u NATO strukture zahtevalo sveobuhvatnije političkoangažovanje SAD. Pored ekonomskog, pokušaj da se opravda stav ouključenju Nemačke u Savez našao je pokriće i u vojno-strategijskompogledu. Naime, akcenat je stavljen na potrebu za jačanjem prve odbrambenelinije gde bi upravo snage Nemačke imale ulogu da neutrališu početnuprednost SSSR-a u slučaju napada konvencionalnim sredstvima. UlaskomNemačke u NATO zaokružena je koncentracija sile zapadnih saveznika okoSAD u periodu formiranja Saveza.

Nakon inicijalnog grupisanja sila oko SAD i SSSR-a nastupio je i noviperiod u odnosima celokupne međunarodne zajednice označen iokvalifikovan kao hladni rat, odnosno stanje zaoštrenih odnosa izmeđuvojnih blokova dva suprotstavljena društveno-politička i ekonomska sistema.

PROGRAM PARTNERSTVO ZA MIR KAO FAZA ŠIRENJA NATO-aU POST-HLADNORATOVSKOM PERIODU

Okončanje perioda hladnog rata i urušavanje bipolarne strukturemeđunarodnog poretka krajem osamdesetih godina prošlog veka uzrokovalisu veliku bezbednosnu krizu koja se u najvećoj meri ispoljavala upravo naevropskom kontinentu i to u njegovom istočnom delu – području koje jeistovremeno predstavljalo najdužu i najosetljiviju graničnu liniju između dvaprethodno suprotstavljena vojno-politička bloka. Usled samoraspuštanjaVaršavskog ugovora NATO se našao u bitno izmenjenom okruženju. Višenije postojao neprijatelj protiv koga je trebalo da se preduzmu odbrambenemere, dotadašnji raspored i organizacija snaga nisu bili adekvatninovonastalom okruženju, nedostajao je operativni prostor na kome bi sedejstvovalo, a pojavila se i opasnost od izbijanja etnički i socijalnomotivisanih sukoba između i unutar zemalja u tranziciji sa područja Istočnei Jugoistočne Evrope. Stoga se prilagođavanje novonastalom okruženjupostavilo i kao pitanje opstanka Severnoatlanskog saveza.

Istovremeno, bivše članice socijalističkog bloka sa prostora Srednje iIstočne Evrope želele su što pre da se uključe u strukture Zapada naekonomskom, političkom i vojnom planu, insistirajući na prirodnojpovezanosti sa tradicijama i vrednostima zapadnoevropskog društva.Priključenje Severnoatlantskom savezu kao vojno-političkoj organizacijizapadnoevropskih država za njih je predstavljalo lakše ostvariv način zaintegraciju nego eventualni ulazak u Evropsku uniju (tada Evropskuekonomsku zajednicu) koji je podrazumevao dugotrajan proces

282


prilagođavanja. Pored toga, većina od ovih država želela je da se na vojno-političkom planu osigura od eventualnog priključenja aranžmanima u okvirukojih bi bilo moguće makar i naslutiti neki oblik ruskog uticaja – KEBS, takoda je vojni savez zapadnoevropskih zemalja u tom trenutku predstavljaonajlogičnije rešenje. Sama najava od strane zapadnih zvaničnika o mogućemprijemu u članstvo NATO pojedinih država iz ove grupe tumačena je kaopolitički stav o spremnosti Saveza da se one dovedu pod odbrambeni kišobranZapada. Takođe, u nekadašnjim članicama rasformiranog Varšavskogugovora, kao i u državama proisteklim iz raspada SSSR-a, smatralo se dapriključenje Severnoatlantskom savezu donosi veće bezbednosne garancije,kao i mogućnost da se efikasno distancira od prošlosti.

Tragajući za novim rešenjima preko kojih bi se uz minimalna ulaganja istabilan bezbednosni poredak krunisala „pobeda” u hladnom ratu iistovremeno obezbedili uslovi za opstanak i dalje funkcionisanje, zvaničniciNATO-a započinju pregovore sa predstavnicima istočnoevropskih zemaljaaspiranata za članstvo u Savezu. Do napretka u pravcu iznalaženja rešenjadošlo je na samitima Severnoatlantskog saveta (North Atlantic Council –NAC) koji su se odnosili na transformaciju NATO-a u posthladnoratovskomperiodu, održanim u Londonu i Rimu. U Deklaraciji sa Londonskog samita izjula 1990. godine, koja predstavlja prvi značajan posthladnoratovskidokument NATO-a, upućena je ponuda vladama SSSR-a i bivših članicaVaršavskog ugovora da razviju saradnju sa Severnoatlantskim savezom.9 Tomprilikom NATO članice predložile su bivšim članicama Varšavskog ugovorada potpišu Zajedničku deklaraciju kojom međusobno potvrđuju da se više nesmatraju protivnicima. Na samitu održanom u Rimu početkom novembra1991. godine usvojen je i novi Strateški koncept Saveza.10 Ovimdokumentom definisani su modaliteti daljeg delovanja Saveza – stvoren jeprostor za preventivno delovanje u kriznim situacijama, otvorena jeperspektiva jačanja vojne i političke uloge NATO i doneta odluka o stvaranjuSevernoatlantskog Saveta za saradnju (North Atlantic Cooperation Council –NACC) kao političkog tela za komunikaciju između bivših suparnika.11

Stvaranje ovog foruma za dijalog i saradnju između Severnoatlantskog saveza

9 Videti: Declaration on a Transformed North Atlantic Alliance, London, 6 July 1990,Internet, http://www.nato.int/cps/en/natolive/official_texts_23693.htm, 23/04/09.

10 Videti: The Alliance’s New Strategic Concept, Rome, 8 November 1991, Internet,http://www.nato.int/cps/en/natolive/official_texts_23847.htm, 23/04/09.

11 Članice NACC postale su 22 zemlje – svih 16 tadašnjih članica NATO, sve bivšečlanice Varšavskog ugovora i države nastale raspadom SSSR-a.

283


i zemalja Centralne i Istočne Evrope bivših članica Varšavskog ugovora, kaoi nezavisnih država proisteklih iz raspada bivšeg SSSR-a, predstavlja ključnimomenat u procesu nastanka programa Partnerstva za mir.

Pokretanje programa predloženo je od strane predstavnika SAD tokomoktobra 1993. godine, dok je NATO promovisao Partnerstvo za mir tokomodržavanja Briselskog samita Severnoatlantskog saveta u januaru 1994.godine. Tom prilikom, zvaničnici Severnoatlantskog saveza su naglasili dapokreću program koji ima za cilj da transformiše odnos između zemalja kojeu njemu učestvuju i NATO-a, kao i da „ovaj novi program ide dalje oddijaloga i saradnje, u pravcu istinskog partnerstva – Partnerstva za mir”.12

Takođe, upućen je poziv članicama Saveta za severnoatlantsku saradnju itadašnje Konferencije za evropsku bezbednost i saradnju da se pridružeprogramu.13

Partnerstvo za mir je osmišljeno kao poluinstitucionalni okvir zaprilagođavanje oružanih snaga i vojnih doktrina država učesnica NATOstandardima, kao i za pripreme njihovog postepenog uključenja u Savez.Istovremeno, program predstavlja i korak dalje u procesu širenja NATO-a naistok kontinenta. Povećanje sposobnosti i spremnosti partnerskih zemalja daočuvaju trajni mir, kao i omogućavanje što lakših priprema za ulazak uNATO strukture onim zemljama koje to žele predstavljaju opšte ciljeveučešća država u Partnerstvu za mir. Učesnicima u programu koji nemajuželju da uđu u NATO, kao i onima koji imaju želju ali ne ispunjavaju uslove,omogućeno je da uspostavljanjem partnerskih odnosa jačaju sopstvenustabilnost i na taj način doprinesu opštoj bezbednosti. Konkretni ciljeviprograma sadržani su u tzv. Okvirnom dokumentu.14 Oni se realizuju putemneposredne aktivnosti i odnose se na: omogućivanje uvida javnosti u procesplaniranja nacionalne odbrane i donošenja budžeta; obezbeđivanjedemokratske kontrole oružanih snaga; osposobljavanje i pripremanacionalnih kontigenata za učešće u operacijama pod mandatom UN ili

12 Videti: „Poziv na Partnerstvo za mir”, u: Branislav Milinković (ur.), NATO iPartnerstvo za mir, Međunarodna politika, Pravni fakultet, Fakultet političkih nauka,Institut za međunarodnu politiku i privredu, Centar za strategijske studije, Beograd,1996, str. 241.

13 Konferencija za evropsku bezbednost i saradnju (KEBS) je početkom 1995.transformisana u Organizaciju za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS).

14 Videti: Partnership for Peace: Framework Document, 10 January 1994, Internet,http://www.nato.int/cps/en/SID-58E4A0E2-BEFEA102/natolive/official_texts_24469.htm, 20/04/09.

284


OEBS uz potpuno uvažavanje ustavnih odredbi i načela zemalja učesnica;

unapređivanje vojnih odnosa i saradnje sa Savezom u oblasti zajedničkog

planiranja, obučavanja i vežbi sa ciljem da učesnici ojačaju svoje sposobnosti

za učešće u misijama očuvanja mira, humanitarnim operacijama, akcijama

potrage i spasavanja i drugim operacijama koje budu preduzimane u

budućnosti, kao i dugoročna izgradnja snaga koje će biti u stanju da efikasno

deluju u koaliciji sa članicama Saveza.

Najznačajniji deo aktivnosti realizovanih u okviru Partnerstva za mir bio

je usmeren ka proširenju članstva NATO evropskim, a prvenstveno istočno-

evropskim državama. Takvo proširenje je u skladu sa članom 10.

Severnoatlantskog ugovora koji predviđa prijem u Savez novih članica „koje

mogu da podrže načela ugovora i doprinesu bezbednosti severnoatlantskog

regiona”.15

STUDIJA O PROŠIRENJU NATO I KRITERIJUMI ZA PRIJEM

NOVIH ČLANICA

Završetak hladnog rata usled samoraspuštanja Varšavskog ugovora, kao

i raspadi SSSR-a i nekadašnje SFRJ, uticali su da se pred vratima

Severnoatlantskog saveza nađe veliki broj aspiranata za članstvo. Stoga je

bilo neophodno da se odrede novi i redefinšu postojeći kriterijumi kako bi se

na najoptimalniji način omogućilo dalje širenje severnoatlantskog saveza.

Kriterijumi koje je potrebno ispuniti za prijem u NATO detaljno su

razrađeni u Studiji o proširenju NATO, koja je objavljena u septembru 1995.

godine.16 U njoj se od novih članova zahteva da se ujedine sa ostalim NATO

članicama radi kolektivne odbrane i očuvanja mira i bezbednosti; da sve

međunarodne sporove rešavaju mirnim putem; da se uzdrže od pretnje silom

ili upotrebe sile na način suprotan ciljevima Ujedinjenih nacija; da održe

efikasnost Saveza tako što će deliti uloge, rizik, odgovornost i dobrobiti koje

proizilaze iz zajedničkih bezbednosnih ciljeva.

Glava 5 Studije konkretno se bavi uslovima za prijem novih članova u

Severnoatlantski savez. Bez obzira na isticanje načelnog stava da ne postoji

utvrđena lista kriterijuma za prijem koji je na više mesta ponavljan u Studiji,

15 Videti: The North Atlantic Treaty, Washington D.C. – 4 April 1949, Article 10, op. cit.

16 Videti detaljnije: Study on NATO Enlargement, Brussels, 3 September 1995, Internet,http://www.nato.int/docu/basictxt/enl-9501.htm, 17/04/09.

285


očigledno je da postoje politički i vojni uslovi čije se ispunjavanje uzima uobzir prilikom razmatranja o prijemu u članstvo.

Kada je reč o smernicama za nove članove, uključujući njihova prava iobaveze, kao i o tome šta bi trebalo da obuhvataju pripreme za članstvo sapolitičkog stanovišta, ističe se da bi obaveze novih i postojećih članica Savezatrebalo da budu jednake, uključujući tu i prihvatanje principa, politike iprocedura koje su NATO članice već prihvatile. Spremnost i mogućnost da senavedene obaveze preuzmu i realizuju u praksi, važan su kriterijum koji seuzima u obzir prilikom donošenja odluke o upućivanju poziva napridruživanje potencijalnom kandidatu. Posebno je naglašeno da ne postojefiksni i strogi kriterijumi za pozivanje novih članica u Severnoatlantski savez,kao i da se, imajući u vidu navedeno, od kandidata za članstvo očekuje:

– prilagođavanje osnovnim principima uključenim u Severnoatlantskiugovor: demokratiji, garantivanju ličnih sloboda i poštovanje zakona;

– prihvatanje Severnoatlantskog saveza kao zajednice naroda koji su sevođeni istim mišljenjem udružili radi izgradnje zajedničke odbrane iočuvanja trajnog mira i bezbednosti, uz pojedinačni bezbednosni iodbrambeni doprinos svake zemlje od kog svi članovi Saveza imajukoristi;

– bezrezervna podrška principima, ciljevima i odlukama uključenim uOkvirni dokument Partnerstva za mir;

– da se obavežu i daju sve od sebe radi postizanja konsenzusa u okviruSaveza po svim pitanjima, s obzirom da je konsenzus osnova na kojojpočiva jedinstvo NATO-a i proces donošenja odluka;

– puno učešće u konsultacijama i procesu odlučivanja o političkim ibezbednosnim pitanjima od interesa za Severnoatlantski savez;

postavljanje stalnih predstavnika u komandi Severnoatlantskog saveza;

– postavljanje odgovarajućih vojnih predstavnika u SHAPE/SACLANT;17

17 U okviru tadašnje organizacione strukture NATO postojale su dve strateške komande– Saveznička komanda za Evropu (Allied Command Europe – ACE) čiji je Vrhovnisaveznički štab za Evropu (Supreme Headquarters Allied Power Europe – SHAPE)bio smešten u blizini Monsa (Belgija), pod komandom Vrhovnog savezničkogkomandanta za Evropu (SACEUR), i e Saveznička komanda za Atlantik (AlliedCommand Atlantic – ACLANT) čiji se glavni štab (HQ SACLANT) nalazo u Norfolku(Virdžinija, SAD) pod komandom Vrhovnog savezničkog komandanta za Atlantik(SACLANT). Na sastanku ministara odbrane Saveza održanom 12. juna 2003.odlučeno je da se izgradi nova fleksibilnija i efikasnija vojno-komandna struktura

286


– da pripremaju i predlažu kvalifikovane kandidate za posloveMeđunarodnog osoblja i rad u NATO agencijama;

– da obezbede kvalifikovano osoblje koje će vršiti službu pri Međunarodnomvojnom osoblju ili, u slučaju potrebe, priključenim vojnim strukturama;

– da doprinose budžetu Severnoatlantskog saveza u skladu sa dogovorenimnačinom podele obaveza;

– da u skladu sa sopstvenim mogućnostima učestvuju u razmeniobaveštajnih podataka između saveznika, koja je u potpunosti baziranana nacionalnim doprinosima;

– da primenjuju bezbednosna pravila i procedure NATO-a;

– da prihvate dokumenata na kojima počiva politika Severnoatlantskogsaveza.

Dalje u Studiji je navedeno kako bi trebalo da još tokom procesapriprema za prijem u članstvo Saveza potencijalni kandidati pokažuprivrženost poštovanju normi i principima OEBS na političkom planu,uključujući tu i rešavanje pitanja nacionalnih manjina i teritorijalnih sporovamirnim sredstvima, unapređivanje ekonomskih sloboda i socijalne pravde,odgovornost za očuvanje životne sredine i uspostavljanje demokratskihoblika civilne kontrole oružanih snaga.

Kada je reč o vojnim aspektima uključenja u NATO, u glavi 5. Studijenaglašeno je da se od novih članica Saveza očekuje da budu spremne dapodele uloge, rizike, odgovornosti, korist i teret zajedničke bezbednosti ikolektivne odbrane, kao i da primenjuju NATO strategiju na način utvrđen uStrateškom konceptu i dorađen u drugim zvaničnim dokumentima. Veomavažan segment koji se odnosi na doprinos novih članica u vojnom pogledu jeobaveza ispunjavanja ciljeva standardizacije koji predstavljaju osnovuoperativne efektivnosti i strategije Saveza. Takođe, od izuzetne važnosti je ida nove članice budu fokusirane na interoperabilnost koja je temelj delovanjakoalicionih snaga. Minimum napora koje je neophodno preduzeti na tomplanu tiče se prihvatanja doktrina i politika Saveza u oblasti standardizacijekako bi se dostigao odgovarajući stepen obučenosti i opremljenosti i ispunio

preko koje bi moglo uspešnije da se rukovodi širokim spektrom NATO misija. Nastrateškom nivou sada postoji jedna glavna komanda Allied Command Operations –ACO pod komandom SACEUR. Ona praktično objedinjuje zaduženja nekadašnjihACE i ACLANT i preko svog glavnog štaba SHAPE zadužena je za sve operacije kojese preduzimaju u okviru Saveza. Videti detaljnije: Internet, http://www.nato.int/issues/military_structure/ command/index-e.html, 17/04/09.

287


osnovni preduslov za efikasno sadejstvo snaga okupljenih u NATO. U tomsmislu, saradnja koja se realizuje u okviru programa Partnerstvo za mir,uključujući proces planiranja i revizije, može da doprinese poboljšanjuinteroperabilnosti snaga partnerskih zemalja sa snagama NATO saveznika idodatno podstakne nove članove da aktivno učestvuju u zajedničkimaktivnostima Partnerstva.

Konkretnim koracima koje potencijalni članovi treba da preduzmu upogledu ispunjavanja vojnih kriterijuma u glavi 5. Studije posvećeno je dostaprostora. Pre svega, važan faktor prilikom odlučivanja o upućivanju pozovaza članstvo u NATO-u odnosi se na mogućnost potencijalnih članica da vojnodoprinesu kolektivnoj odbrani i novim misijama koje preduzima Savez.

Istaknuto je i da nove članice moraju da uvaže činjenicu da su strategijai organizaciona struktura NATO snaga sačinjeni tako da maksimalnoiskoriste multinacionalnost i fleksibilnost radi izgradnje efikasnog sistemaodbrane uz minimalne troškove, tako da politika Saveza u velikoj meri zavisiod standardizacije. U tom smislu, standardizacioni prioriteti NATOapodrazumevaju rad na izgradnji i usvajanju zajedničkih doktrina i procedura,interoperabilnost komande, kontrole i komunikacija (Command, Control &Communications – 3C), glavnih oružanih sistema, kompatibilnost municije iosnovnih borbenih sredstava.

Postoji preko 1200 sporazuma i publikacija u oblasti standardizacije čijegsadržaja bi nove članice trebalo da se pridržavaju. Usvajanje navedenihsadržaja je postepen i kontrolisan proces koji ima za cilj da povećaoperativnu efikasnost Saveza. Iako nacionalno učešće u standardizaciji nijeobavezno, postoji nekoliko oblasti – komunikacije, informacioni sistemi iprocedure za dostavu pojačanja – gde se učešće izričito zahteva. Jedan odnačina za poboljšanje interoperabilnosti novih članica je i mogućnost daizaberu osnovne jedinice oko kojih bi se razvijao ostatak njihovih snaga pričemu bi prioritet bio na postizanju maksimalne interoperabilnosti ovihjedinica sa postojećim NATO jedinicama. U cilju određivanja minimumaneophodnih zahteva za operativnu efektivnost, započeto je sa revizijomstandardizacijskih sporazuma i publikacija Saveza. Procena stepenastandardizacije koji su dostigle potencijalne članice, što je takođe jedan odzahteva na kojem će se insistirati, sprovodiće se na osnovu prikazanogstepena standardizacije tokom učešća u širokom spektru vojnih iodbrambenih aktivnosti Partnerstva za mir. Predlog za učešće izrađuje Savezu konsultaciji sa potencijalnom članicom tako da ona shvati kakva suočekivanja u vezi sa njenim članstvom. Shodno tome, potrebno je da NATO

288


škole i centri za obuku budu izgrađeni tako da oružane snage novih članicamogu da postignu interoperabilnost sa NATO snagama u razumnomvremenskom roku i kroz širok spektar aktivnosti prihvate doktrineSevernoatlantskog saveza.

Finansiranje „poboljšane interoperabilnosti“ novih članica predstavljaisključivo njihovu obavezu, mada ovaj segment aktivnosti predstavlja iznačajan izazov za NATO u celini. Naime, postoje ciljevi vojnog karakterakoji zahtevaju da se u što kraćem roku postigne minimalan stepeninteroperabilnosti neophodan za efektivno delovanje. Takođe postoje ipolitički ciljevi koji se odnose, pre svega, na demonstraciju unutrašnjekohezije Saveza, uveravanje novih članica da je njihovo učešće potpuno, kaoi na omogućavanje podjednakog doprinosa kolektivnoj odbrani u početnojfazi učešća. U principu, obe navedene grupe ciljeva trebalo bi da budurealizovane u okviru postojećih aranžmana za finansiranje razvoja, nabavke,izgradnju infrastrukture i ostalih troškova Saveza.

Post-hladnoratovsko proširenje NATO-a bivšim članicama protivničkogbloka znatno je složenije i ima širu političku konotaciju za razliku odhladnoratovskog delovanja koje je imalo prvenstveno vojnu svrhu.Proširenje je istovremeno imalo fokus na oblikovanju unutrašnje politike ivojnih efektiva novih članica. Ciljevi proširenja odnosili su se nademokratizaciju državnog uređenja novih članica i jačanje stabilnosti u širemregionu čija bi bezbednosna struktura umesto bipolarne postala multipolarna,a u suštini bila unipolarna.

U kontekstu širenja na istok kontinenta, Savez je dosta pažnje posvetioodnosima sa Rusijom kako bi oni bili zadržani na višem nivou, a procesproširenja bio uspešno realizovan. Najvažnije za stratege Saveza bilo je daproširen NATO zadrži hladnoratovsku efikasnost i bude sposoban da ispunisvoje nove misije. Međutim, proširenje je, pored vojne, podrazumevalo istrategije u oblasti politike, ekonomije i diplomatije koje bi objedinjenodelovale. Takva obuhvatna strategija omogućila bi rad na ostvarivanju višeciljeva istovremeno i bila usmerena na ključne aktere u procesu proširenja –članice NATO-a, države koje su postale nove članice, države koje nisupredviđene da postanu članice, Rusiju i države proizašle iz raspadanekadašnjeg SSSR-a. Studija o proširenju NATO, čija je izrada započeta udecembru 1994, a završena u septembru 1995. godine, nametnula se kaotemeljni dokument prema kojem će se realizovati proces proširenja novimčlanicama.

289


UTICAJ ŠIRENJA SEVERNOATLANTSKOG SAVEZA

NA BEZBEDNOST U EVROPI

Proširenje Severnoatlantskog saveza nakon hladnog rata realizovano je u

tri navrata pri čemu su u Savez primljene gotovo sve evropske države aspiranti

za članstvo, dok je teritorija ovog vojno-političkog saveza obuhvatila regione

u kojima nikada ranije nije bio prisutan. U prvom post-hladnoratovskom

proširenju koje se odigralo 1999. godine, nove članice NATO-a postale su

Češka, Mađarska i Poljska. Drugi krug proširenja iz 2004. godine bio je

najobuhvatniji u istoriji Saveza i tada je primljeno čak sedam novih članica –

Bugarska, Estonija, Letonija, Litvanija, Rumunija, Slovačka i Slovenija. Treći

krug proširenja najavljen je na samitu NATO-a u Bukureštu u aprilu 2008.

godine kada su upućeni pozivi za članstvo Albaniji i Hrvatskoj, dok je

Makedoniji, usled veta Grčke uzrokovanog sporom oko korišćenja službenog

naziva države, ovaj poziv uskraćen. Tako su u okviru trećeg post-

hladnoratovskog proširenja u aprilu 2009. godine članice Saveza postale

Albanija i Hrvatska.

Još nakon drugog proširenja, linija granice teritorije koju zauzima NATO

poklopila se sa graničnom linijom nekadašnjeg SSSR, dok je na severoistoku

došlo i do njenog pomerenja. Prijemom Albanije i Hrvatske dodatno su

popunjena „ostrva” koja su donekle narušavala homogenost teritorije pod

direktnom NATO kontrolom. Ostatak „nepokrivenih” oblasti pokriven je

Partnerstvom za mir ili direktnim prisustvom vojnih snaga Saveza. Na taj

način, skoro da je zaokružena post-hladnoratovska koncentracija snaga oko

SAD i zapadnovropskih saveznika.

Ovde se postavlja logično pitanje koliko je takva koncentracija snaga

uzrokovana strahom od novog protivnika NATO-a oličenog u različitim

oblicima terorizma, proliferaciji oružja za masovno uništavanje i ostalim

savremenim pretnjama po trajan mir i stabilnost. Činjenica je da su

proširenjem NATO-a na Istok postignuti značajni rezultati na području

demokratizacije društvenih sistema bivših komunističkih zemalja i njihove

orijentacije ka tržišnoj ekonomiji i osnovnim liberalnim vrednostima –

tekovinama na kojima počivaju zapadna društva. Važno je naglasiti da

navedenim državama ovakve vrednosti nisu strane i nepoznate. Naime, u

mnogima od njih one su bile izuzetno razvijene pre nametanja komunističkih

režima i pada pod sovjetski uticaj. U tom smislu su narodi ovih država

raspuštanje VU i raspad SSSR-a videli kao oslobođenje. Pitanje je, međutim,

290


u kolikoj je to meri rezultat širenja NATO vojnih struktura ili napuštanjasocijalističkog ekonomskog sistema, a ne bi trebalo zanemariti ni ulogu EU.

Takođe stoji i činjenica da uporedo sa delovanjem NATO-a u Evropi nijebilo ratnih dejstava izuzev u slučaju raspada nekadašnje SFRJ, ali pitanje jeu kolikoj je meri to zasluga Saveza ili posledica drugih okolnosti. Međutim,sigurno je da je NATO odigrao važnu ulogu u mirnoj tranzicijipostkomunističkih društava.

Ključno pitanje u pogledu širenja NATO-a na istok i uticaja na evropskubezbednost odnosi se na percepciju Rusije kao eventualnog protivnika ustrategijama Saveza. Shodno tome, mogle su se čuti kritike sa različitih mestakako bi ponovno oživljavanje hladnoratovske konfrontacije, formiranjezapadnog saveza kao protivteže Rusiji i širenje na Istok doneli nesigurnostEvropi i povećali opasnost od ratne konfrontacije.18 Džordž F. Kenan (GeorgeF. Kennan), nekadašnji američki ambasador u SSSR-u i tvorac zvaničnehladnoratovske doktrine obuzdavanja, takođe je upozoravao da bi širenjeNATO-a na Istok bila najsudbonosnija greška politike SAD u periodu posleDrugog svetskog rata koja bi dovela do buđenja nacionalističkih, antizapadnihi vojnih tendencija u Rusiji, promenu pravca demokratskog razvoja i ponovnoguspostavljanja atmosfere Hladnog rata u odnosima Istoka i Zapada.19

Sa ruske strane moglo bi se protumačiti da približavanje Saveza njenimgranicama i prijem u NATO nekadašnjih federalnih jedinica SSSR-a liči naostvarivanje sadržaja jednog od ranih američkih planova za vođenjenuklearnog rata iz 1947. godine koji između ostalog predvđa i potiskivanjeRusije u granice iz 1939. samo bez upotrebe nuklearnih sredstava.20

Kada je postalo očigledno da će u okviru jednog od talasa proširenja ibaltičke države ući u Savez, nakon relativno kratkog perioda izgradnjepartnerskih odnosa sa NATO u Rusiji je sazrelo shvatanje o nemogućnosti dabude ravnopravan partner. Pomeranje NATO-a dalje prema njenim granicamadefinitivno je promenilo percepciju Saveza u Rusiji. „Beskonačno” širenjeNATO-a u savremenim uslovima kada nema sukobljavanja dva neprijateljskasistema, ruski predsednik Vladimir Putin je uoči održavanja samita Saveza u

18 Videti: Uli Kremer, Novi NATO – novi ratovi? Civilne alternative Bundesveru, „FilipVišnjić”, Beograd, 2000, str. 82.

19 Ibidem.

20 Brojler plan (Broiler-Plan), naziv izveden iz reči Broiler (engl.) – pile za pečenje.Videti: Steven T. Ross, American war plans, 1945-1950, Frank Cass & Co. Ltd.,London, 1996, p. 62.

291


Bukureštu 2008. godine okvalifikovao kao nesvrsishodno, štetno ikontraproduktivno.21 Izvesne razlike u interesima NATO članica došle su doizražaja po nizu pitanja, a između ostalog i u odnosu prema Rusiji (podela natzv. „Staru Evropu” i „Novu Evropu”).

SAD su kao vodeća članica Saveza tokom navedenog samita želele daupute poziv da se Ukrajina i Gruzija uključe u Akcioni plan za članstvo(MAP) koji bi pomogao tim dvema državama u pripremama za ulazak uNATO. Međutim, nije bilo moguće postići konsenzus u okviru NATO-a dase takva odluka i donese. Pored toga u Ukrajini ne postoji većinska voljastanovništva za uključivanje u NATO.22 Mogućnost učlanjenja dvejunavedenih država u Savez, Rusija vidi kao direktnu pretnju sopstvenojbezbednosti, a spremnost na akciju je pokazala tokom leta 2008. godine kadaje Gruzija silom pokušala da spreči otcepljenje Južne Osetije i Abhazije.Rusija je oružano intervenisala i priznala nezavisnost dveju pokrajina.

ZAKLJUČAK

Neprestano širenje jedno je od osnovnih obeležja delovanjaSevernoatlantskog saveza tokom 60 godina njegovog postojanja. U tomrazdoblju NATO je postao svojevrstan sistem kolektivne bezbednosti podčijim okriljem se nalazi 28 država punopravnih članica i 22 države partnera.Pored uvećanja članstva, proces širenja NATO-a rezultirao je i pomeranjemgranica Saveza dalje na istok i jugoistok.

Širenje NATO-a je u izvesnoj meri uzrokovano i događajima iz poslednjedecenije XX veka. Nestanak bipolarne strukture na kojoj su počivalimeđunarodni odnosi tokom druge polovine prošlog veka, pretio je da ugroziopstanak samog Severnoatlantskog saveza. Međutim, NATO stratezi uspelisu da iznađu modalitete za dalju egzistenciju i da u Savez uključe čak i bivšečlanice nekadašnjeg protivničkog bloka.

S obzirom da osnovni motivi za priključenje novih članica više nisumogli da budu isključivo strategijske prirode – udruživanje radi zajedničke

21 Videti: Beskonačno širenje NATO-a štetno, Arhiva „Vesti” Pink, 08. 03. 2008, Internet,http://www.naslovi.net/2008-03-08/pink/beskonacno-sirenje-nato-a-stetno/597819,25/04/09.

22 Videti: Драган Петровић, Русија на почетку XXI века – геополитичка анализа,Прометеј, Нови Сад, Институт за политичке студије, Београд, 2007, стр. 421–8;Драган Петровић, Геополитика постсовјетског простора, Прометеј, Нови Сад,Институт за међународну политику и привреду, Београд, 2008, стр. 32–67.

292


odbrane od neprijatelja, pristupilo se iznalaženju novih uslova. Kriterijumi za

prijem u članstvo dodatno su razrađeni u trenutku kada se pred vratima

Saveza pojavilo mnoštvo kandidata koji su praktično imali samo želju za

članstvom. Ispunjavanje ovih kriterijuma predstavljalo je neku vrstu

garancije da NATO neće imati dodatna ulaganja u vezi sa prijemom novih

članova. Program Partnerstvo za mir rezultat je takve potrage, a ovaj

bezbednosni aranžman praktično je omogućio da se proširenje Saveza

realizuje na najefikasniji način uz minimalna ulaganja i maksimalnu korist.

Proširenje je omogućilo Savezu da se bolje pripremi za ispunjavanje

misija izvan sopstvene teritorije, što je u skladu sa novim ciljevima i

zadacima NATO-a. Uspostavljanje i održavanja mira, učešće u

stabilizacionim snagama i out of area operacijama postale su deo gotovo

svakodnevnih aktivnosti Saveza. Pojačane su i sposobnosti u pogledu

rešavanja kriznih sutuacija u njihovim ranim fazama. Takođe, bolje

mogućnosti se otvaraju za pokretanje vojnih intervencija jer teritorije novih

članica predstavljaju dobru polaznu tačku za intervencije u lokalnim i

regionalnim sukobima na velikom prostornom obuhvatu od Baltika, preko

crnomorskog regiona do Bliskog istoka.

Gotovo je izvesno da će se dalje delovanje NATO-a u strategijskom

smislu odvijati u međuprostoru između Rusije i novih članica Saveza,

odnosno istočnoevropskom regionu i Kavkazu, što će u najvećoj meri

određivati dalju bezbednost Evrope i šireg evroazijskog prostora. Najzad, i u

samom NATO-u postoji izvesna razlika u interesima i prioritetima između

SAD i Velike Britanije sa jedne strane i Nemačke i Francuske sa druge, no

za sada jedinstvo saveza nije ugroženo.

LITERATURA

1. Čehulić, Lidija, Euroatlantizam, Politička kultura, Zagreb, 2003.

2. Chapter of the United Nations, Article 51, Internet, http://www.un.org/

aboutun/Charter.

3. The North Atlantic Treaty, Washington D.C. – 4 April 1949, Internet,

http://www. nato.int/cps/en/natolive/official_texts_17120.htm.

4. Kaplan, S. Lawrence, The United States and NATO: The Formative Years,University Press of Kentucky, Lexington, 1984.

5. Vojna enciklopedija, tom 8, Redakcija vojne enciklopedije, Beograd, 1974.

293


6. Declaration on a Transformed North Atlantic Alliance, London, 6 July1990, Internet, http://www.nato.int/cps/en/natolive/official_texts_23693.htm

7. The Alliance’s New Strategic Concept, Rome, 8 November 1991,Internet, http://www.nato.int/cps/en/natolive/official_texts_23847.htm

8. Milinković, Branislav, (ur.), NATO i Partnerstvo za mir, Međunarodnapolitika, Pravni fakultet, Fakultet političkih nauka, Institut za među-narodnu politiku i privredu, Centar za strategijske studije, Beograd, 1996.

9. Partnership for Peace: Framework Document, 10 January 1994,Internet, http://www.nato.int/cps/en/SID58E4A0E2BEFEA102/natolive/official_texts_24469.htm.

10. Петровић, Драган, Русија на почетку XXI века – геополитичкаанализа, Прометеј, Нови Сад, Институт за политичке студије,Београд, 2007.

11. Петровић, Драган, Геополитика постсовјетског простора,Прометеј, Нови Сад, Институт за међународну политику и привреду,Београд, 2008.

12. Declaration on a Transformed North Atlantic Alliance, London, 6 July1990, Internet, http://www.nato.int/cps/en/natolive/official_texts_23693.htm

13. The Alliance’s New Strategic Concept, Rome, 8 November 1991,Internet, http://www.nato.int/cps/en/natolive/official_texts_23847.htm

14. Ross, T. Steven, American war plans, 1945-1950, Frank Cass & Co. Ltd.,London

15. Kremer, Uli, Novi NATO – novi ratovi? Civilne alternative Bundesveru,„Filip Višnjić”, Beograd, 2000.

294


Dejan GAJIĆ

THE PROCESS OF NATO ENLARGEMENT IN EUROPE

ABSTRACT

The paper deals with the main aspects of NATO enlargement since itsfoundation in 1949. The author points to the basic criteria for NATO accessionduring the past sixty years. Special reference is given to the main issues concerningaccession of new NATO members in the post-Cold War era. The author presents theStudy of NATO Enlargement, a basic document that laid out rationales forenlargement. He also gives the key elements of European security andcontemporary NATO-Russia relations.

Key words: NATO, enlargement, Cold War, security, army, strategy, Partnership forPeace

Documents

PROCES ŠIRENJA NATO-a U EVROPI · forsiranje razvoja nuklearnog oružja i „Hladni rat”. Pažljivom analizom ukupne međunarodne situacije, kao i odnosa snaga na prostoru Evrope