PROTETIKA I ORTOTIKA...Protetika je naučna oblast koja se bavi pripremom, izradom, aplikacijom i korekcijom proteza, kao nadoknade u estetskom i funkcionalnom smislu. Ortotika je

PROTETIKA I ORTOTIKA

Gordana Savković nastavnik veština

Uvod u protetiku

Protetika i ortotika obuhvataju sve aktivnosti oko pripreme, izrade, aplikacije, korekcije i obuke za korišćenje proteze.

U ortopedska sredstava spadaju različita tehnička sredstva, izrađena prema merama i potrebama za konkretnogbolesnika.

Ortopedska pomagala obuhvataju: • Ortoze

• Proteze

• Ortopedsku obuću i uloške

• Pomagala za samozbrinjavanje

• Pomagala za kretanje

• Druga tehnička pomagala za povećanje mobilnosti.

Protetika je naučna oblast koja se bavi pripremom, izradom, aplikacijom i korekcijom proteza, kao nadoknade u estetskom i funkcionalnom smislu.

Ortotika je naučna oblast koja se bavi proučavanjem, projektovanjem i izradom ortoze.

Ortoze se primenjuju kod: • Uspostavljanja poremećenih biomehaničkih funkcija (spstitucija)

• Održavanja određenog položaja (potpora)

• Sprečavanja delovanja patoloških tendencija (metafilaksa)

• Lečenja kontraktura i deformiteta (korektivna funkcija).

Medicinsko-protetička rehabilita je deo kompleksne rehabilitacije onesposobljenih osoba. Bavi se pripremom, obukom za korišćenje, postizanjem koordinisanog, efikasnog hoda i uspostavljanje efikasne funkcije hvata, sa ciljem ublažavanja posledica gubitka ekstremiteta.

Multidisciplinarni protetičko rehabilitacioni tim pored pacijenta čine fizijatar, ortoped, fizioterapeut, radni terapeut, protetičar, inženjer, medicinska sestra, psiholog, socijalni radnik, defektolog.

Amputacije

Amputacija je odstranjivanje ekstremiteta u celini ili jednog njegovog distalnog dela.

Dezartikulacija je odstranjivanje celog ekstremiteta ili pojedinih delova, kod kojih linija preseka prolazi kroz zglob.

Amputacija predstavlja plastično-rekonstruktivni hirurški zahvat, dobro isplaniran i stručno izveden, čiji je cilj obezbeđeje dobrog i funkcionalnog patrljka, sposobnog da nosi i kontroliše protezu.

Amputacija dovodi do trajnog telesnog defekta. Delimična supstitucija izgubljenog segmenta postiže se

prtetisanjem.

Uzroci amputacija

Uzroci amputacija mogu biti različiti: vaskularni u 70% slučajeva, traumatski 20-25%, kongenitalne malformacije, neizlečive infekcije, neuropatije 3-10%.

Najčešći uzroci ampitacija: • Arterioskleroza • Gangrena • Morbus Burger • Urođeni i stečeni deformiteti ekstremiteta • Trauma • Nekroze posle opekotina ili smrzotina • Tumori kostiju i mekih tkiva • Infekcije • Gasna gangrena.

Incidenca (procenat učestalosti)

Najčešći uzroci amputacija su traume, kod osoba između 20 i 40 godina.

Učestalost amputacija u odnosu na pol, 80% se dešava kod muškaraca, a 20% kod žena.

U 74% slučajeva amputacija je na donjim ekstremitetima.

Kod obostrane amputacije, učestalost amputacija gornjih ekstremiteta je 70%, a donjih 30%.

Amputacije gornjih ekstremiteta češće su uzrokovane traumama, a na donjim ekstremitetima ishemijom.

Vrste amputacija

Postoje dve vrste amputacija: otvorene i zatvorene.

Otvorena amputacija je kružna amputacijaekstremiteta, pri kojoj se koža, potkožno tkivo, fascije i mišići seku u istoj ravni i ne zatvaraju. Indikovana je kod upornih infekcija. Rana zarasta per secundam.

Zatvorena amputacija je plastično rekonstruktivni zahvat, čiji je rezultata funkcionalan patrljak.

Postoje tri osnovne tehnike amputacije: mioplastična, osteopastična i miodeza.

• Mioplastičnu tehniku karakterišeda se presečeni antagonistički mišići prevlače preko vrha kosti i zašivaju jedno za drugo. Na vrhu patrljka se dobija “mekano mišićno jastuče”.

• Osteoplastična tehnika se sreće kod potkolenih amputacija, gde se na vrh presečene kosti stavlja koštani most od koštanog ivera ili dela patele. Ova tehnika potencijalno omogućava direktan oslonac na patrljak.

• Miodeza je hirurška tehnikaamputacije pri kojoj se mišići prebacuju preko vrha kosti i sa druge strane fiksiraju u izbušene rupe na distalni deo kosti.

Cilj operacije je: eliminisati patološko stanje, ostaviti patrljak

dobro zarastao, odgovarajuće dužine i oblika, bezbolan, pokretan i funkcionalan, pogodan za protetisanje.

Opšti principi amputacija • Ako je moguće birata mesto amputacije, onda patrljak ne

treba ostaviti ni suviše dug, ni suviše kratak.

• Kod amputacija kod dece očuvati centrea rasta u epifizama kosti, kako bi se razvoj odvijao skladno.

• Kod amputacija gornjih ekstremiteta ostaviti što više.

• Što više štedeti ekstremitet, ako cirkulacija daje nadu u dobro zarastanje.

• Vrh kosti zaštititi dobro mekim tkivom.

• Krvne sudove podvezati.

• Nerve povući i odrezati oštrim skalpelom iznad nivoa preseka kosti.

• Kod dece se vodi računa da se periost ne ošteti (može da provocira ubrzan rast kosti).

Problemi i komplikacije nakon amputacije

• Mortalitet, u savremenim uslovimasveden je na minimum • Hematom, posledica loše urađene hemostaze • Neurinom je nervni čvirić na kraju presečenog živca, koji je

na dodir bolno osetljiv. • Fantomske senzacije su osećaj nepostojećeg ekstremiteta

(traje 1-6meseci). • Infekcije, najteža komplikacija posle amputacije. • Edem patrljka nastaje zbog poremećaja cirkulacije koja se

javlja prvih nekoliko dana po operaciji. • Hipotrofija muskulature može se javiti zbog prekida nošenja

proteze. Snaga mišića zavisi od funkcije

• Adherencija kože za kost patrljka nastaje zbog loše urađene operacije, tada koža zarasta za kost i postaje fiksna (nepokretna).

• Kontrakture se brzo razvijaju zbog disbalansa muskulature, lošeg korektivnog položaja, nedovoljnog vežbanja.

• Protruzija kosti se javlja kada na operaciji nije postavljeno mišićno jastuče pa se kost nalazi odmah ispod kože.

• Egzostoze su koštani izraštaji zbog bujanja kosti. • Strana tela kao što su geleri, onemogućavaju korišćenje

proteze. • Reamputacija je operativni postupak u nekom periodu

posle amputacije.

Nivoi amputacije

Nivo amputacije ekstremiteta je određen mestom preseka kosti. Određuju ga na osnovu povrede ili oboljenja tim lekara (ortoped, hirurg, fizijatrar).

Deo ekstremiteta koji ostaje naziva se patrljak. Na donjim ekstremitetima pogodan patrljak za

protetisanje je važan faktor (što je viši nivom više energije se troši za kretanje).

Na gornjim ekstremitetima treba sačuvati što više, duži patrljak obezbeđuje veću funkcionalnost.

Egzartikulacija predstavlja ampitaciju u nivou zglobnog prostora.

Nivoi amputacija donjeg ekstremiteta

• Metatarsofalangealna desartikulacija • Transmetatarsalna amputacija • Lisfrankova desartikulacija • Chopartova desartikulacija • Symeova amputacija • Transtibialna amputacija • Gornji limit za amputaciju potkolenice (tuberositas tibiae) • Desartikulacija kolena • Donji limit za amputaciju natkolenice • Gornji limit za amputaciju natkolenice • Desartikulacija kuka • Hemipelvektomija

Dezartikulacija kuka je potpuno uklanjanje celog femura.

Transfemoralne amputacije, kod njih se uvek teži da ostane što duži patrljak (do donjeg limita). Dužina od 15-17cm od ingvinuma, odnosno 8-12cm proksimalno od kolenog zgloba, daje dobar funkcionalni patrljak. Natkolene amputacije po učestalosti su na drugom mestu, odmah iza potkolenih.

Transtibialne amputacije, po učestalosti su na prvom mestu. Svaka amputacija iznad Sajmovog nivoa a ispod kolenog zgloba je transtibialna amputacija. Uspešno se protetišu amputacije sa patrljkom dužine 8-18cm ispod platoa tibiae. Hirurška metoda izbora je mioplastika.

Amputacija po Sajmu se izvodi 1,3cm iznad skočnog zgloba. Dozvoljava hodanje bez proteze, ali uz određen stepen geganja zbog nedostatka simetrije.

Amputacija potkolenice kod dece, starosti između 5 i 10 godina, godinu dana po amputaciji, postoji tendencija ubrzanog rasta kosti, što može dovesti do reamputacije.

Amputacije prstiju stopala se zbrinjavaju posebnom ortopedskom cipelom sa ispunom. U funkcionalnom smislu malo remete hod.

Nivoi amputacija gornjeg ekstremiteta

• Metakarpofalangealna dezartikulacija • Transmetakarpalna amputacija • Karpometakarpalna dezartikulacija • Radiokarpalna dezartikulacija • Niska amputacija podlaktice • Amputacija u srednjem nivou podlaktice • Visoka amputacija podlaktice • Dezartikulacija lakta • Niska amputacija nadlaktice • Dezartikulacija ramena • Interskapulotorakalna amputacija.

Amputacije palca predstavljaju veliki gubitak, pošto šaka gubi sposobnost hvatanja i ispuštanja.

Amputacija prstiju šake nikada nije apsolutno indikovana, uvek se treba osloniti na mogućnost reparatorne hirurgije.

Na gornjim ekstremitetima je važno pravilo da duži patrljak obezbeđuje bolju funkciju.

Kod amputacije palca i kažiprsta, smanjivanjem njihove dužine proporcionalno se smanjuje i njihova funkcija.

Kod srednjeg i domalog prsta potrebno je sačuvati bar mali deo proksimalnih falangi, što može da koristi kod hvatanja i ispuštanja.

Mali prst treba štedeti što više, on omogućava opoziciju sa palcom, stisak i hvat predmeta.

Kod amputacija u ručnom zglobu treba sačuvati proksimalni red kostiju ručja, zbog pokreta dorzalne fleksije.

Dezartikulacija radiokarpalnog zgloba ostavlja mogućnost rotatornih pokretapodlaktice.

Transradialna amputacija se vrši na spoju srednje i donje trećine, metod operacije je miodeza.

Amputacija po Krukenbergu izvodi se kod amputacija na podlaktu, ako je ostao dovoljno dug patrljak (oko 2/3podlaktice), uz očuvan senzibilitet. Ovaj metod je pogodan za slepe osobe. Podvezivanjem mišića se formira štipaljka.

Dezartikulacijom lakta se dobila odličan patrljak za protetisanje. Metod operacije je mioplastika, fleksori podlaktice se zašivaju na m. triceps brachii.

Transhumeralna amputacija nadlaktice izvodi se od suprakomdilarnog predela distalno do pazušnog nabora proksimalno. Metoda operacije je mioplastika.

Dezartikulacija u ramenu predstavlja gubitak ruke u celini. Dezartikulacija u ramena ne ostavljapovoljne mogućnosti protetisanja i funkcionalne restitucije.

Rehabilitacija osoba sa amputacijama donjih ekstremiteta

Amputacijom dolazi do narušavanja integriteta tela i njegove šeme, što za osobu predstavlja težak gubitak.

U osposobljavanju učestvuje ceo tim, a najvažniji je pacijent i njegova porodica.

Faze osposobljavanja • Preoperativna faza • Postoperativna faza • Predprotetička faza • Protetička faza

Preoperativna (preamputaciona) faza

Predstavlja pripremu za operaciju i može da se ostvari samo ako operacija nije urgentna.

Obuhvata uspostavljanje kontakta sa pacijentom, upoznavanje sa psihofizičkim i funkcionalnim stanjem, njegovom dijagnozom, prognozom dometa osposobljavanja.

Važno je da pacijent shvati važnost operacije. Preostale zdrave ekstremitete i trup aktivirati u cilju

psihofizičke pripreme, održavanja pokretljivosti u zglobovima, povećanje mišićne snage, poboljšanje opšte kondicije.

Potrebno je upoznati porodicu pacijenta sa onim što predstoji i šta se od njih očekuje.

Postoperativna (postamputaciona) faza

Ova faza se provodi na hirurškom odeljenju. Traje oko 2 nedelje. Deli se na rani (prvih 7 dana) i kasni period (od skidanja šavova do zarastanja rana). Potrebna je posebna briga oko amputacionog patrljka, jer dolazi do cirkulatornih smetnji i stvaranja edema posle amputacije. Prisutna je tendencija stvaranja kontraktura, a kasnije nastupa atrofija mekih tkiva.

Ciljevi osposobljavanja u postamputacionoj fazi

• Sprečavanje nastanka kontraktura zbog disbalansa muskulature patrljka (rezidualnog ekstremiteta)

Postiže se dobrim korektivnim položajem. Zbog otoka patrljak maksimalno u eleveciji sme biti 24h. Posle tog vremena se postavlja u korektivni položaj.

Za natkoleni patrljak to je položaj pune ekstenzije i addukcije, a za potkoleni pune ekstenzije.


• Prevencija za nastanak edema u patrljku Posle amputacije najvažnije su mere sprečavanja edema i

kontraktura i formiranje rezidualnog patrljka. • Postoperativna imedijantna proteza Postavlja se na ostatak ekstremiteta odmah posle

operacije. Pacijent se budi sa protezom, što ima pozitivan psihološki efekat. Ležište ove proteze je od gipsa ili od fiberglasa.

Prednost ove proteze je što sprečava nastanak kontrakture, ubrzava oblikovanje patrljka, sprečava atrofije mišića, pomaže umanjenju fantomskih senzacija, ublažava psihološke probleme.


• Aktiviranje slobodnih telesnih segmenata za održavanje pokretljivosti, snage, poboljšanje cirkulacije i respiratorne funkcije

Ovo je naročito važno već u ranoj fazi, naravno bitno je i kasnije. Pogotovo za starije pacijente.

Najčešće komplikacije kod starijih pacijenata su bronhopneumonija, tromboembolija i urinarne infekcije.

Naručitu pažnju treba posvetiti preostaloj nozi i perifernoj cirkulaciju na njoj. U kasnoj postoperativnoj fazi treba proveriti mogućnost održavanja ravnoteže na preostaloj nozi.

Mlađim osobama dajemo podršku kroz suportivnu terapiju do skidanja šavova, a zatim ih podtepeno uvodimo u fizičke aktivnosti.


• Edukacija za obavljanje najnužnijih aktivnosti samozbrinjavanja

Prvi zadatak radnog terapeuta je da pacijenta osposobi za samostalno uzimanje hrane, oblaćenje i svlačenje odeće i obavljanje vegetativnih potreba (okretanje u krevetu na bok zdrave strane, stomak, sedenje, održavanje korektivnog položaja patrljka).

Obuka transferima starijih osoba ili onih sa obostranom amputacijom.

Predprotetička faza

Obavlja se u centrima za protetičku rehabilitaciju. Obuhvata period od završetka zarastanja rane do primene definitivne proteze. Pacijent je kroz rad sa terapeutom stekao bolju kondiciju, bolna osetljivost patrljka je manja. U ovoj fazi je korisno grupno vežbanje.

Ključni parametri procene za protetisanje su: • Godine života (starost)

• Individualna konstitucija

• Opšte zdravstveno stanje (stanje kardiovaskularnog, respiratornog i nervnog sistema, kao i bubrežnih funkcija).


Nepodobni pacijenti za protetisanje su:

1. Bez motivacije, depresivni i psihotični

2. Suviše gojazne, suviše mršave i astenične osobe

3. Pacijenti sa lošim amputacionim patrljkom u pogledu dužine, oblika, trofičkih promena na koži, athezija i bolnih ožiljaka.

Predprotetička faza Evaluacija funkcionalnog stanja pacijenta (predprotetička analiza): 1. Procena funkcionalnog statusa (mišićni test ramenog pojasa, ruku,

trupa i validnog ekstremiteta, a posebno amputacionog patrljka. Provera obima pokreta u zglobovima, naročito zgloba kuka amputirane noge. Merenje težine i visina pacijenta. Sagledavanje oblika i merenje obima i dužine patrljka, procena koordinacije i ravnoteže pri stajanju na jednoj nozi i posebno stabilnost karlice, mogućnost hoda na štakama bez bola u listu validne noge i bez otežanog disanja pri hodu)

2. Procena funkcionalnih sposobnosti za aktivnosti samozbrinjavanja 3. Sagledavanja oblika patrljka i dinamika uobličavanja, stanje

operativnog reza, ožiljka i eventualno prisustvo edema, neuroma ili osteofita


Ciljevi predprotetičkog osposobljavanja: 1. Formiranja patrljka pogodnog za protetisanje 2. Očuvanje pokretljivosti u proksimalnom zglobu i jačanje svih mišića

patrljka, naročito ekstenzora 3. Održavanje pokretljivosti u zglobovima i jačanje muskulature zdrave noge 4. Jačanje mišića trupa, mišića ramenog pojasa i ruku 5. Održavanje i poboljšanje respiratorne funkcije 6. Podstizanje dobre opšte kondicije 7. Osposobljavanje pacijenta za samostalno kretanje pomoću štaka(kod

jednostranih) ili kolica(kod obostranih amp.) 8. Poboljšanje cirkulacije kod pacijenata sa vaskularnom etiologijom 9. Edukacija pacijenta o važnosti i načinima održavanja korektivnih

položaja, održavanje pokretljivosti, snage i higijene patrljka.


Formiranje patrljka pogodnog za protetisanje postiže se:

1. Pravilnim korektivnim položajem u postelji

2. Vežbama za sprečavanje nastanka kontraktura

3. Korišćenjem imedijantne ili privremene proteze

4. Bandažiranjem patrljka (jednaod najvažnijih mera).


Osnovni principi bandažiranja: 1. Mora se provoditi pravilno i propisano 2. Širina zavoja za natkoleni patrljak treba da bude 12-15cm,

pritisak zavija veći na distalnom a postepeno se smanjuje naproksimalnom delu

3. Elastični zavoj najbolje stavljati kada osoba stoji 4. Dužina trajanja bandaže je individualna, zavisi od patrljka 5. Kod svakog prekida nošenja proteze, patrljak se mora

bandažirati 6. Prilikom vežbanja bandaža se skida

Predprotetička faza • Prevencija kontraktura u proksimalnom zglobu Pretnja nastanka kontraktura traje celog života, zato pacijenta

treba obučiti kako da prevenira njen nastanak. • Unapređenje opšte kondicije Postiže se individualnim radom i u grupi. Dobra kondicija je preduslov za protetisanje. • Edukacija Značaj korektivnih položaja, očuvanje pokretljivosti

proksimalnih zglobova, snage mišića, značaj nege patrljka, održavanje stabilne telesne težine, svakodnevno nošenje proteze.


• Vežbe i druge mere za poboljšanje cirkulacije

Allen-Burgerove vežbe

Vaskulator

Baro-komora

• Vežbe balansa i vežbe hoda

Pacijent koji ne može da koristi štake, obično ne može da koristi ni protezu. Hod u razboju i van njega moguć je ako je validna noga funkcionalna, tj. u dobrom stanju u pogledu muskulature, cirkulacije i neurološki uredna.


• Privremena proteza

Kada se ustanovi da je opšta kondicija dobra, stanje patrljka zadovoljavajuće, pacijent nema kontraindikacija za protetisanje, pristupa se izradi privremene proteze.

Privremena proteza ima gipsano ili transparentno pastično ležište, koje se često menja, a svi ostali delovi su kao na definitivnoj protezi (suspenzija, skeletni noseći element, koleni zglob i stopalo).

Koristi se 3-6 meseci.


• Oblačenje proteze

Oblači se uvek u onom položaju i kome je protetičar uzimao mere za ležište. Kod natkolene to je stojeći, a kod potkolene ili bilateralne u sedećem položaju.

Predprotetička faza • Škola hoda Obuhvata uvežbavanje svih elemenata neophodnih za postizanje dobro

koordinisanog i sigurnog hoda. Počinje oblačenjem proteze, a obuhvata:

1. Vežbe balansa 2. Vežbe hoda sa protezom u razboju 3. Sedanje na stolucu i ustajanje 4. Hod po stepenicama 5. Hod po strmoj ravni 6. Uzimanje predmeta sa tla 7. Sedanje i ustajaje sa poda 8. Brzo hodanje sa protezom 9. Padanje i ustajanje 10. Ulaženje u auto i sedanje 11. Specijalne vežbe hoda.


• Devijacije u hodu sa protezom

Devijacije u hodu sa protezom su neminovne, jer ni jedna proteza ne može u potpunosti da zameni prirodni ekstremitet.

Hod se uvek procenjuje posmatranjem ispred, sa strane i od pozadi, pri sporom i ubrzanom hodu.


Najčešće devijacije u hodu sa protezom:

1. Naginjanje trupa

2. Hod na širokoj osnovi

3. Poskakujući hod

4. Spoljna rotacija pete pri osloncu

5. Zvučni odjek prilikom udarca petom

6. Neujednačena dužina koraka

7. Nestabilnost protetičkog kolena


Najčešći uzroci devijacija koje možemo uočiti kod pacijenta su:

1. Loša navika

2. Kontraktura

3. Slaba mišićna kontrola

4. Kratak patrljak

5. Bol

6. Strah

7. Nesigurnost


Devijacije u hodu mogu biti uslovljene problemima koji se odnose na protezu:

1. Neodgovarajuća dužina proteze

2. Neodgovarajuće ležište

3. Loša suspenzija

4. Neodgovarajuće stopalo

5. Neodgovarajuća frikcija veštačkog kolena

6. Loše centriranje proteze

Protetička faza rehabilitacije kod amputacije donjih ekstremiteta

Kada ustanovimo da je patrljak formiran, tj. kada u tri poslednja merenja nema razlike, što znači da je atrofirao, pristupa se izradi definitivne proteze.

Svaka definitivna proteza mora da ispunjava tri osnovna uslova:

1. Da bude maksimalno funkcionalna

2. Da bude udobna

3. Da bude estetski prihvatljiva.

Vrste proteza za donje ekstremitete

• U odnosu na vreme prepisivanja:

1. Postoperativna imedijantna proteza IPOP

2. Privremena (temporarna) proteza

3. Konačna (definitivna) proteza.

• S obzirom na tehničke karakteristike:

1. Egzoskeletne

2. Endoskeletne


• Egzoskeletne proteze Mogu se primeniti kod svih amputacija DE, osim kod

dezartikulacija. Sastoje se od ležišta sa suspenzijom, natkolenog

dela, kolenog zgloba, nosivog potkolenog dela i protetičkog stopala.

Ležište je od drveta ili pedilena (krute pene). Potkoleni deo se izrađuje od krute laminirane

plastike. Izrada je skupa.


• Endoskeletne proteze

Sastoje se od nosivog dela preko koga je navučena mekana obloga od penaste gume i estetske elastične čarape.

Komponente se izrađuju serijski i adapterima se spajaju jedna za drugu.

Jeftinija je izrada.

Vrste proteza za donje ekstremitete • Vrste ležišta za natkolene proteze Ležište se izrađuje prema gips otisku. Funkcija ležišta je da se u njega

smesti patrljak. 1. Četvrtasto ležište Najčešće korišćeno. Propisuje se samo onim pacijentima kod kojih je

formiran patrljak. 2. Ležište totalnog kontakta Drži patrljak priljubljen celom površinom 3. Sukciono ili vakum ležište Takođe je ležište totalnog kontakta, sa silikonskom valvulom koja

obezbeđuje prolaz vazduha 4. Konturirano, adducirano ležište sa trohanteričnom kontrolom Primenjuje se kod veoma kratkih patrljaka.

Vrste proteza za donje ekstremitete • Suspenzije za natkolene proteze Suspenzija je način pričvršćivanja proteze za rezidualni ekstremitet.

Služi da bi održala protezu na patrljaku. Moze se koristiti za sva ležišta, a neophodna je za četvrtasto ležište i za

kratak patrljak. 1. Elastična suspenzija Izgleda je elastičnog steznika. Nije pouzdana. 1. Silesijev pojas To je širi pojas oko karlice, vezan za prednju ili lateralnu stranu ležišta. 1. Rohempton suspenzija Pojas čvrsto opasan oko karlice, za protezu vezan zglobom. 1. KISS (keep it simpli suspension) Koristi se kod vakum ležišta.


• Kolena jedinica Treba da omogući skladno izvodjenje pokreta i hoda, kao i

kadencu (broj koraka u minutu). Izbor kolene jedinice zavisi od aktivnosti, funkcionalne

sposobnosti, težine pacijenta, profesije, terena po kojem se kreće i sportske aktivnosti.

Prema konstrukciji kolene jedinice postoje: 1. Mehaničko (jednoosovinsko i multicentrično) 2. Hidraulično (prilagođava se otporu pokreta) 3. Pneumatsko (koristi komprimovani vazduh) 4. Koleno kontrolisano mikroprocesorom (pametno koleno,

prolagođava frikciju i otpor raznim površinama)


• Potkoleni deo natkolene proteze

Spaja koleno sa stopalom i može biti egzoskeletnog i endoskeletnog tipa.


• Protetičko stopalo

Važno je da bude funkcionalno što kompleksnije.

Danas se koriste:

1. Jednoosovinsko

2. Višeosovinsko

3. Protetičko stopalo bez skočnog zgloba SACH (čvrsti skočni zglob sa mekanom petom, omogućava sve pokrete, najčešće se koristi)

4. Dinamičko stopalo (multicentrično)


• Potkolene proteze Imaju ležište, nosivi deo, stopalo (nalčešće SACH) i

suprakondilarnu suspenziju. Kod patrljaka normalne dužine koriste se PTB i PTS

ležišta. PTB ima oslonac na ligamentu patele. PTS zahvata kondile i nije potrebna suspenzija. Klaćića potkolena proteza ima ležište vodoravno

postavljeno i koriste je pacijenti sa velikom fleksionom kontrakturom.


• Proteza za amputacije po Sajmu

Patrljak je izuzetno dugačak, njegovo smeštanje se postiže specijalno izrađenom protezom. Ona je pozadi izrezana celom dužinom.

Oslonac patrljka je na distalnom delu.


• Proteza kod dezartikulacije kuka

Ima ležište u vidu korpe od plastike ili kože.

Oslonac je na išijadičnom delu.

Hod pacijenta je sa velikim devijacijama.

Pacijent pri hodu troši mnogo energije pa je neophodno posedovanje kolica.

Rehabilitacija pacijenata sa obostranom amputacijom donjih ekstremiteta

Mnogo je zahtevnija a rezultati su skromniji nego kod unilateralnih. Osobe sa obostranim potkolenim amputacijama mogu se osposobiti za hod i

bez pomagala. Starije osobe često neprihvataju proteze, razlog je nedostatak snage i

izdržljivosti, a često i hronične bolesti. Za natkolene amputacije su najbolje lake endoskeletne proteze, koje su kraće

od nogu za 5 do 7cm, radi spuštanja težišta tela. Za ležišta su pogodna ona sa totalnim kontaktom, a za kolenu jedinicu, policentrična ili hidraulična.

Obuka za funkcionalne aktivnosti obuhvata: • transfer na kolica i sa kolica, ustajanje i sedanje, savladavanje prepreka,

ustajanje sa poda, oblačenje i svlačenje odeće. Sportske aktivnosti Izbor zavisi od individualnih uslova, godina starosti, opšte kondicije, visine

amputacije, protetskih rešenja i sklonosti pacijenta. Neki od sportova koji su pogodni su: • biciklizam, golf, veslanje, plivanje, skijanje ili sankanje, trčanje, stoni tenis,

kuglanje

Specifičnosti protetisanja dece sa amputacijama donjih ekstremiteta

Kod dece treba poštovati razvojni uzrast, treba voditi računa kada je dete sazrelo za određene funkcije.

Kod primene proteza za donje ekstremitete to je period uspravljanja i hoda, optimalno vreme je od 12 do 18 meseci.

Proteza se mora menjati svakih 18 meseci ili češće. Izrada proteze mora biti brza 1-2 nedelje.

Proteze moraju biti jednostavne i izdržljive. Pogodne su egzoskeletnog tipa.

Primenjuju se iste proteze kao i kod odraslih, u početku bez kolenog zloba a zatim policentrični zglob. Suspenzija je elastična ili Silesijev pojas. Kada dobije koleni zglob, u isto vreme dobija i SACH stopala, a kasnije može i dinamičko.

Roditelji su veoma važni članovi tima.

Protetička rehabilitacija osoba sa amputacijama na gornjim ekstremitetima

Amputacija u bilo kom segmentu ruke drastično redukuju njenu funkciju, što je teško nadoknaditi bilo kojom protezom.

• Faze osposobljavanja • Postamputaciona i predprotetička faza protiču sa sličnim ciljevima

kao kod amputacije na DE. Mere za formiranje patrljka: • bandažiranje, korektivni položaji, održavanje snage mišića patrljka i

održavanje pokretljivosti u proksimalnim zglobovima i desenzibilizacija patrljka.

Vrste bandaža: • meka bandaža (elastičnim zavojem), semirigidna (una pastaom),

rigidna bandaža (gipsanim zavojem), bandaža vazdušnim vrećama.


Bandažiranje podlakatnog patrljka vrši se u ispruženom položaju u laktu sa dva elastična zavoja.

Bandažiranje nadlakatnog patrljka se izvodi sa patrljkom u addukciji sa dva do tri zavoja.

Korektivni položaj kod podlakatne amputacije je sa nadlakticom u abdukciji za 70-90 stepeni, blagom elevacijom i podlakticom u ekstenziji.

Pokretljivost u proksimalnim zglobovima se najbolje održava vežbanjem više puta u toku dana.

Posturalne vežbe su neophodne kod svih pacijenata. Pacijent se naginje na stranu amputirane ruke, a po dobijanju proteze, naginje se na suprotnu stranu, ka zdravoj ruci.


Desenzibilizacija patrljka se izvodi da bi se patrljak pripremio za ležište proteze. Vrši se masažom, trljanjem tkaninom kože i ožiljka.

Vežbe opšte kondicije koje se izvode i grupi, imaju efekat na fizičkom i psihičkom planu.

Procena amputacionog patrljka se izvodi merenjem obima na proksimalnom, središnjem i distalnom delu. Orjentir za nadlakatne patrljke je akromion, a za podlaktane olekranon. Od istih antropometrijskih tačaka se meri i dužina patrljka. Snaga mišića patrljka meri se manuelnim mišićnim testom.

Najkasnije 4nedelje(izuzetno do 8) po amputacije pacijent treba da dobije protezu.


• Protetička faza Preskripcija proteze Najvažniji kriterijumi su: • biomehaničke karakteristike patrljka i susednih segmenata,

mentalna sposobnost, motivacija, realnost očekivanja, sposobnost za učenje novog, motorna koordinacija, želje pacijenta, zahtevi životne i radne sredine.

Lekar na osnovu kliničkog pregleda i konsultacija sa članovima tima propisuje:

• tip proteze, vrstu ležišta, skeletni deo, terminalni nastavak, veštačke zglobove, kontrolni mehanizam i suspenzioni mehanizam.


• Vrste proteza za gornje ekstremitete Prema nivou amputacije: • nadlakatne, podlakatne, za dezartikulaciju Prema funkcionalnosti: • funkcionalne i estetske Prema konstrukciji: • endoskeletne i egzoskeletne Prema trajanju: • privremene i definitivne Prema kontrolnom mehanizmu • mehaničke, pneumatske, električne, bioelektrične i

hibridne.


• Delovi proteza za GE 1. Ležište proteze (anatomski oblikovano prema patrljku) 2. Skeletni deo (može imati spoljašnji skelet ili unutrašnji

skelet) 3. Terminalni nastavak (nadoknade za šaku; mogu biti

kozmetička proteza, hvataljke, protetička šaka) 4. Protetički zglob (uglavnom jednoosovinski) 5. Kontrolni mehanizam (sistem sajli povezan sa

suspenzijom) 6. Suspenzioni sistem (pričvršćuje protezu za patrljak,

može biti osmica ili poluosmica).


• Estetska proteza

Sastoji se od: ležišta u obliku pektoralnog oklopa, nadlakatni i podlakatni segment egzoskeletnog tipa, lakatni zglob sa kočnicom, pasivni zglob ručja i protetička šaka OTTO-BOCK tipa.


• Standardne nadlakatne mehaničke proteze Mogu biti funkcionalne ako patrljak ima dobre biomehaničke

karakteristike. Sastoji se od komponenti: 1. Nadlakatno ležište 2. Nadlakatni deo 3. Lakatni zglob 4. Podlakatni deo koji se završava terminalnim nastavkom 5. Suspenzuja u obliku osmice 6. Kontrolni sistem pomoću sajli. Prvo se uvežbavaju monomanuelne aktivnosti pa bimanuelne,

od perineuma do usta, a na kraju samozbrinjavanje.


• Podlakatne mehaničke proteze Sastoje se od: 1. Suspenzije u vidu aksilarno deltoidne petlje 2. Ležišta za patrljak 3. Podlakatnog dela 4. Protetičke šake ili hvataljke 5. Estetske rukavice Najčešće se traži da ova proteza bude funkcionalna i estetska. Najbolji rezultati se postižu izvođenjem aktivnosti u visini

lakta. Prvo se uvežbavaju monomanuelne aktivnosti pa bimanuelne, a na kraju samozbrinjavanje.


• Hibridna proteza

Imaju mehanički deo, kontrolni sistem je sličan kako kod mehaničkih proteza, ali imaju elektronsku šaku.

Za njenu kontrolu treba manji obim pokreta i manja snaga.

Mane su joj što je podložna kvarenju i skupa je.


• Podlakatna bioelektrična proteza Za šaku se koriste akcioni potencijali kontrakcija mišića na

patrljku koji se sakupljaju uz pomoć elektroda. Kontraindikacije za korišćenje: • za slepe, mentalno retardirane, za teži fizički rad, za osobe

niže inteligencije, kod patrljaka kraćih od 8 cm Prednosti bioelektrične proteze: • Lako se kontroliše, ne zamara, estetski je prihvatljiva,

pogodna za ljude koji se bave intelektualnim aktivnostima. Mane bioelektrične proteze: • Teža je,podložna kvarenju, ne trpi opterećenje, skupa je.


Delovi biomehaničke proteze:

1. Dva para pozlaćenih elektroda sa kablovima

2. Myomot pojačalo

3. Šaka u koju je ugrađen elektromotor

4. Plastično ležište za amputacioni patrljak

5. Sprava za punjenje.


• Protetisanje kod amputacije prstiju i transmetakarpalnih amputacija

Veoma je prblematično. Obično se koristi estetska proteza u vidu rukavice sa ispunom za prste.

Pacijenti radije koriste patrljak pri radu, zbog slabe funkcionalnosti ove nadoknade.


• Protetisanje dece sa amputacijama GE Protezu treba dati detetu kada je uspostevilo kordinacuju oko-

ruka, odnosno kada počne da sedi i kada ima potrebu za bimanuelnim aktivnostima.

Prva proteza treba da bude jednostavna, pasivna, sa semiflektiranom podlakticom i gumenom šapicom.

Oko treće godine dete postaje sposobno da koristi terminalni nastavak.

Pred polazak u školu detetu se daje proteza sa aktivnim lakatnim zglobom.

Promena proteze je nemonovna na 18meseci, a ležišta i češće. Važan član tima je roditelj, koji treba da bude edukovan o

problemima svog deteta.

Materijali koji se koriste za izradu proteza

Poželjne karakteristike materijala koji se koriste u protetici su: • da budu kompatibilni sa ljudskim tkivom, da budu lagani,

relativno jeftini, čvrsti i izdržljivi.

Neki od materijala su: 1. Koža (prednost-velika mogućnost oblikovanja; mana-ne

trpi vlagu i znoj) 2. Drvo (prednost-lako za obradu; mane-ne trpi vlagu,

debelo ležište) 3. Metal 4. Gips (služi za uzimanje otiska patrljka) 5. Plastične mase različite vrste.

Ortotička rehabilitacija

Ortičko protetička rehabilitacija je zbir medicinskih i paramedicinskih napora da se osoba sa invaliditetom vrati uobičajenom životu pod što povoljnijim fizičkim, psihičkim i socojalnim uslovima.

Ortotička rehabilitacija

• Procena bolesnika za preskripciju ortotičkog pomagala

Procena bolesnika polazi od dijagnoze, patološkog stanja i patoloških tendencija.

Potrebno je sagledati resurse kojima bolesnik raspolaže koji se sagledavaju kroz fizičke sposobnosti, mentalne funkcije i socijalnu situaciju.

Potrebno je sagledati: 1. Stanje i funkcionisanje onesposobljene osobe,

oštećenje organizma 2. U okviru fizičkuh sposobnosti bitno je proceniti

fizičke mogućnosti 3. Kod mentalnih funkcija, treba proceniti

razvijenost i očuvanost istih, motivaciju, istrajnost, navike

4. U okviru socijalne situacije upoznati porodične prilike, materijalne mogućnosti, socijalne stavove.

• Ciljevi pri određivanju pomagala

Neki od članova rehabilitacionog tima predlaže pomagalo, a lekar ga propisuje.

Ciljevi moraju zadovoljiti određene kriterijume, a to je da budu:

1. Jasni (dobro poznavanje problema)

2. Realistični (usaglašeni sa realnim očekivanima)

3. Ostvarivi (da na tržištu postojiodgovarajuće ortotičko pomagalo).

• Indikacije za primenu ortoza

1. U ortopediji: sve frakture, pseudoartroze, distorzije, rupture

2. U neurologiji: pareze i paralize

3. U reumatologiji: sva hronična stanja na koštano-zglobnom sistemu

• Karakteristike dobrog ortotičkog pomagala 1. Jednostavnost - ogleda se kroz sledeće osobenosti (da je lako, da

se jednostavno izrađuje, jednostavna obuka za upotrebu, izrađeno od lako dostupnog materijala)

2. Efikasnost - se ogleda kako i koliko koristi onesposobljenoj osobi (da koriguje ili eliminiše patološko stane, da doprinosi samostalnosti, da je bezbedno za korišćenje)

3. Estetska prihvatljivost - podrazumeva (da je slabo uočljivo, da se lako odžava higijena, da postoji mogućnost biranja boje)

4. Trajnost - podrazumeva (da je rok trajanja najmanje jednu godinu, da se ne haba, ne gubi na kvalitetu, da je fleksibilno)

5. Cena – da je prihvatljiva, da bude dostupna osobi, da postoji sklad između cene i dobrobiti.

Definicija: Ortoze su tehnička pomagala koja treba da omoguće položaj ili

funkciju kod različitih tipova oštećenja lokomotornog aparata, odnodsno pomagala kojima se vrši kontrola određene lokomotorne funkcije.

U ortoze spadaju: 1. Ortoze za gornje i donje ekstremitete 2. Ortoze za kičmeni stub 3. Aparati za gornje i donje ekstremitete 4. Šine i udlage 5. Ortopedska obuća 6. Ortopedski ulošci.

• Pomoćna ortopedska sredstva

U pomoćna ortopedska sredstva se ubrajaju:

1. Invalidska kolica

2. Hodalice, štake, štapovi

3. Razne vrste tehničkih sredstava za stajanje, hod

4. Aparati za korigovanje nekog deformiteta

• Podela ortoza Pravilo je da iza naziva ortoza stoji topografsko mesto na koje se

aplikuje i neki prilog koji bliže određuje ortozu (po funkciji, autoru, materijalu). Npr. Ortoza za ulnaris po Openhajmeru veličine L, za desnu šaku.

Ortoze se globalno dele na: privremene i trajne. Privremene ortoze pomažu i poboljšavaju funkciju tokom lečenja Trajne ortoze delimično nadoknađuju trajno izgubljenu funkcuju. Privremene ortoze mogu biti: statičke i dinamičke. Statičke ortoze su šine (longete), splintovi, mideri. Fiksiraju i štite

telesne segmente i održavaju zglobove u funkcionalnom položaju. Dinamičke ortoze su ortopedska pomagala za trakciju mekih tkiva ili

supstituciju paretičnih ili paralitičnih mišića.

• Podela ortoza prema mestu primene 1. Ortoze za gonje ekstremitete 2. Ortoze za donje ekstremitete 3. Ortoze za kičmu • Podela ortoza prema funkciji koju imaju 1. Funkcionalno kompenzatorne ortoze (sa ciljem da olakšaju ili

nadoknade izgubljenu funkciju) 2. Korektivne ili protektivne ortoze (za prevenciju nastanka

deformiteta) 3. Stabilizirajuće ili fiksirajuće ortoze (za imobilizaciju ili fiksaciju) 4. Ortoze ili aparati za kontrolu pokreta (za ograničavanje ili

usmeravanje pokreta segmenata) 5. Rasteretne ortoze ili aparati (rasterećenje donjh ekstremiteta).

• Strategija pridobijanja pacijenta za korišćenje ortoze

1. Prikazati sve prednosti korišćenja

2. Naučiti pacijenta brzom i lakom nameštanju

3. Naučiti pacijenta kako da iskoristi sve prednosti ortoza

4. Koristiti lake materijale

5. Imobilisati samo one zglobove koje je neophodno

6. Mobilisati zglobove koje tretiramo

7. Mora biti estetski prihvatljiva pacijentu

8. Sarađivati sa lekarom i pacijentom oko korišćenja ortoze.

• Izrada ortoza

Vrši se prema:

1. Crtežu-otisku

2. Po gipsanom modelu

Kod većih telesnih segmenata uraditi crtež iz anfasa i profila, uzeti obime i dužinu telesnih segmenata.

• Aplikacija ortoze

Prvi put je ujedno i provera ispravnosti i adekvatnosti u odnosu na cilj. Posle 20-30min se skida i proverava koža, kako organizam reaguje na ortozu.

• Primena aparata Pacijent ima znatne poteškoće, najčešće parezu ili paralizu

mišića DE, nekada i trupa. Potrebna je priprema pacijenta za korišćenje aparata. Obuka se sprovodi u dva dela:

Prvi deo obuhvata pripremu pacijenta : 1. Jačanje mišića GE i ramenog pojasa 2. Jačanje svih mišićnih grupa trupa i ekstremiteta 3. Aktivirati sev mišiće potpomognutim i pasivnim vežbama 4. Respiratorne vežbe Drugi deo obuke korišćenja aparata: Proverava se centriranost aparata, a zatim i funkcija. Pacijent

se upoznaje sa delovima aparata i kako da ih koristi i tek onda se krece sa obukom hoda.

Ortoze za gornje ekstremitete

Najčešće primenjivane ortoze za ruke su različite vrste splintova. Reperne tačke dlana su: brazde dlana, lukovi dlana i koštane prominencije. • Brazde dlana: ukazuju na osovine pokreta odgovarajućeg zgloba. Nalaze se

na volarnoj strani i distalna ivica ortoze ne sem preći brazdu. • Lukovi dlana: distalni transverzalni-metakarpalni, transverzalni-karpalni i

longitudinalni omogućavaju optimalne funkcije šake. • Koštane prominencije šake i ručnog zgloba: mogu pretstavljati tačke

pritiska i oštećenja kože. • Funkcionalna pozicija šake: 15-30stepeni dorzalne fleksije u ručnom

zglobu, neutralan položaj ili blaga ulnarna devijacija, 15-20stepeni fleksije prstiju u MCF zglobovima, po 10stepeni u PIF i DIF zglobovimavolarna abdukcija opruženog palca.

• Prsti variraju u dužini i širini, na radijalnoj strani su duži kada je šaka otvorena. Kada je šaka zatvorena, metakarpofalangealni zglobovi su na radijalnoj strani viši od istih na ulnarnoj.

• Senzibilitet tj. očuvanost senzitivnih funkcija je bitan preduslov dobrog funkcionisanja. Senzitivni deficit šake može usloviti da pacijent ne oseti iritaciju od ortoze, što može dovesti do oštećenja kože.

Slabost mišića nameće potrebu za dinamičnom ortozom. Smanjenje ili povećanje tonusa mišića nameće potrebu za korišćenjem

pomagala u cilju prevencije deformiteta. Prirodni položaj šake zavisi od položaja podlaktice. Kada je podlaktica u

supinaciji-ručni zglob je u neutralnom položaju ili blagoj radijalnoj devijaciji. Kada je podlaktica u pronaciji-ručni zglob zauzima ulnarnu poziciju.

Tokom fleksije prstiju normalno je da su usmereni prema skafoidnoj kosti.

Funkcionalni položaj palca je takav da je postavljen u položaj za hvat sa kažiprstom i srednjim prstom.

Koncept oslonca na tri tačke usmerava dizajn ortoze i pravac fiksirajućih traka potrebnih za pravilnu aplikaciju.

• Indikacije za primenu ortoza za šaku

1. Kod disbalansa snage mišića šake i prstiju

2. Kod hipertonusa mišića šake i prstiju

3. Kod flakcidne paralize mišića šake i prstiju

4. Kod sy karpalnog tunela

5. Kod reumatoidnog artritisa

6. Kod povreda perifernih nerava

7. Kod opekotina šake većeg stepena.

• Ortotička funkcionalna analiza

1. Procena posture i stabilnosti trupa

2. Mogućnost bimanuelne aktivnosti

3. Pokretljivost u ramenu, laktu, ručnom zglobu

4. Stisak šake i pokretljivost prstiju

5. Mogućnost hvatanja i puštaja predmeta različitim vrstama hvata (radijalni-preciznost, ulnarni-snaga)

6. Orjentaciona mišićna snaga segmenata ruke.

• Ortoze za prste Mogu biti statičke i dinamičke. • Statičke ortoze su najčešće od aluminijumskog lima i

postavljaju se sa dorzalne strane oko vrha prsta. Indikovane su kod povreda falangi, tetiva, kontraktura.

• Dinamičke ortoze sastoje se od dva ili tri filcana jastučeta i jedne žičane osnove. Koristi se kod kleksionih i ekstenzionih kontraktura.

• Ortoza palca, indikovana je posle operacija, kod bolnih stanja (tendinitisa, reumatoidnog artritisa)

• Ortoza Openhajmer se koristi kod oštećenja ulnarisa • Univerzalna manžetna • Oponens ortoza koristu se kod povreda n.medijanusa.

• Ortoze za šaku • Pauk ortoza je dinamička ortoza, koristi se kod povreda n.radijalisa • Spoljašnji i unutrašnji antispastični splint ručja (korektivna šaka) služi za

inhibiciju hipertonusa, prevenciju fleksionih kontraktura • Klasični splint postavlja se sa volarne strane, sa blagom dorzifleksijom 20-

40stepeni, abdukcijom i opozicijom palca • Bobatova šaka oblikovana sa šakom u neutralnom položaju, a svim prstima

u abdukciji • Splint za spastičnu šaku sa kupastim izbočenjem, primenjuje se kod

izrazitog hipertonusa • Ortoza za šaku kod reumatoidnog artritisa, kao klasična korektivna šaka, sa

dodatno uzdignutom ulnarnom stranom • Ortoza za prste kod reumatoidnog artritisa, plastična traka u vidu

potkovice oko radijalnog ruba šake • Ortoza za ručni zglob, postavlja se sa volarne ili dorzalne strane od distalne

dlanske brazde i zahvata dve trećine dužine podlaktice.

• Ortoze za lakat • Tutor ortoza za lakat, koristi se za fiksaciju i

imobilizaciju • Ortoza za lakat sa zglobom, sastoji se od nadlakatnog i

podlakatnog brejva, omogućava fleksiju i ekstenziju, štiteći od bočnih sila lakat

• Ortoza za fiksaciju zgloba lakta u ispružanom položaju, postavlja se sa prednje ili zadnje strane sa semifleksijom od 5 do 10 stepeni

• Ortoza za teniski lakat, postavlja se na najdebljem mestu podlaktice u hroničnoj fazi, dok se u akutnoj postavlja i elastična čarapa celom dužinom podlaktice.

• Ortoze za rame • Torakobrahijalna abdukciona ortoza, izrađuje se od gipsa ili

plastike, dovodi nadlakat u abdukciju. Indikovana kod operacije rotatorne manžetne

• Abdukciono jastuče, aplikuje se kod problema bolnog ramena

• Steznika za rame je platnena ortoza kojom se rasterećuje i štiti rame. Indikovana kod blažih subluksacija

• Ortoza osmica koristi se kod frakture klavikule • Tutor ortoza za rame koristi se kod pareza ili paraliza mišića • Mitela ima preventivnu i protektivnu ulogu. Može biti

klasična ili mitela tipa torbice.

Ortoze za donje ekstremitete

Definicija Ortoze za donje ekstermitete su tehnička pomagalaprimenjena

ili pričvršćena spolja za segmente donje polovine tela. Ciljevi osposobljavanja koji se mogu postići: 1. Poboljšanje funkcije kontrolom pokret 2. Nadoknada izgubljene funkcije mišića 3. Potpora ili stabilizacija DE 4. Rasterećenje nogu prenošenjem opterećenja na karlicu i

trup 5. Korekcija fleksibilnih deformiteta ili prevencija progresije 6. Elimisanje patoloških tendencija 7. Očuvanje efekta hirurške intervencije

• Klasifikacija ortoza za donje ekstremitete

Postoje razne klasifikacije: po lokalizacija, funkciji, kliničkim stanjima

Postoje statičke ortoze (potpora i imobilizacija) i dinamičke ortoze (olakšavaju pokret).

• Evaluacija stanja pacijenta pri preskripcije ortoze za DE obuhvata: dijagnozu, procenu funkcionalnog stanja lokomotornog aparata (merenje OP, MMT, položaj i stabilnost karlice, analiza hoda ako je moguća, statiak donjih ekstremiteta, stabilnost i kontrola zglobova kuka, kaolena i stopala).

• Ortoze za skočni zglob i potkolenicu Skočni zglob pripada složenim tipu zglobova. Maleolusi , peta i dorzum su rizične tačke gde je moguća da

ortoza vrši pritisak. • Indikacije za primenu ortoza: 1. Kod paralize mišića potkolenice i stopala 2. Kod disbalansa mišića potkolenice i stopala 3. Kod izmenjenog tonusa mišića potkolenice i stopala 4. Kod korekcije fleksibilnih deformiteta 5. Radi kontrole obima, pravca ili smera pokreta stopala u

skočnom zglobu 6. Radi smanjenja opterećenjaimobilizacija kod preloma

kostiju

• Ortoze za skočni zglob i stopalo mogu se klasifikovati na: steznike,

posteriorne i spinalne ortoze, solid-puna ortoza, potkolene aparate i potkoleni brejsovi.

• Elastični steznika za skočni zglob indikovan kod lakših nestabilnosti, pomaže resorpciji otoka

• Steznika za skočni zglob sa ojačanjem u predelu maleolusa ima ojačanje, indokovan kod distorzija, prevencije povreda

• Potkoleni brejvs za pozicioniranje izrađuje se od tanke plastike prema otisku, koristi se za pozicioniranje posle traume ili operacije

• Potkolena ortoza za pozicioniranje je posteriorna ortoza za sprečavanje skraćenja Ahilove tetive, kontraktuta skočnog zgloba i kod mlitavih i spastičnih DE

• Tutor ortoza za skočni zglob-čizma za hod indikovana kod rupture Ahilove tetive, maleolarne frakture

• Peronealna ortoza posteriorna ortoza kod oštećenja n.peroneusa • Peronealni žičani podizač • Potkoleni aparat se koristi kor paralize mišića potkolenice i stopala

• Ortoze za koleni zglob i natkolenicu

• Koleno

Zglob kolena predstavlja ključnu sponu koja obezbeđuje uspravan hod. Ključni aktivni elementi funkicije i stabilnosti kolena predstavljaju m. Quadriceps, patela i patelarni ligament.

Evaluacija pacijenta treba da sadrži: procunu obima i dužine DE, obim pokreta u zglobovima, tonus mišića, procena snage mišića, postojanje edema, očuvanost senzibiliteta, mogućnost stajanja i hoda, dozvoljeni postotak opterećenja.

• Indikacije primene ortoza za koleno 1. Urođeni i stečeni genu rekurvatum 2. Urođena i stečena luksacija patele 3. Bolni otok tuberozitas tibije 4. Upale kolenog zgloba 5. Povrede meniskusa, mišića i ligamenata 6. Prelomi kostiju u području zgloba kolena 7. Degenerativne promene kolena 8. Hondromalacija patele 9. Kontarakture kolena 10. Bolovi u kolenu različite etiologije

• Korišćenje ortoza u odnosu na ciljeve 1. Imobilizacija kolenog zgloba 2. Zaštita kolenog zgloba kod slabog kvadricepsa 3. Zaštita labavog kolenog zgloba zbog oštećenja ligamenata 4. Pozicioniranje i zaštita patele 5. Kod spastične muskulature fleksora potkolenice 6. Kod potpune oduzetosti DE 7. Za prevenciju kontraktura 8. Za kontrolu valgusa ili varusa 9. Zaštita kolenog zgloba u posttraumatskom ili

postoperativnom periodu 10. Kod bolnih stanja u kolenom zglobu.

• Steznika za koleno sa bočnim stabilizatorom obezbeđuje stabilnost kolena, prevenira rekurvatum, umanjuje bolove

• Funkcionalna ortoza sa bočnim ojačanjem obezbeđuje lateralnu i prednje-zadnju stabilnost, sprečava pomeranje tibije

• Korektivana ortoza za koleno sa zglobom indikovana je kod posttraumatskih i postoperativnih stanja

• Patelo-tetvni brejvs je ortoza u obliku poveske. Indikacija su bolovi zbog preopterećenja

• Natkoleno-potkolena ortoza za pozicioniranje izrađije se celom zadnjom dužinom noge, imaju za cilj prevenciju nastanka fleksionih kontraktura u kolenu, skraćenja Ahilove tetive, deformacije stopala.

• Ortoze za X i O noge mogu biti statične i dinamične

• Ortoze za zglob kuka • Zglob kuka Patološka stanja koja pogađaju kuk po praviludestabilizuju karlicu, ruše

posturu • Indikacije za primenu 1. Urođene i stečene bolesti zgloba kuka 2. Stečene bolesti (posttraumatska stanja) 3. Juvenilne osteohondroze 4. Popstoperativna stanja kuka. • Ciljevi koji se mogu postići primenom ortoza: 1. Imobilizacija zgloba kuka 2. Rasterećenje zgloba kuka 3. Kontrola pokreta zgloba kuka 4. Kompenzacija 5. Prevencija deformacija 6. Očuvanje efekata hirurške intervencije

• Natkoleni aparat satoji se od dve metalne šine koje idu od gornje trećine natkolenice do cipele, u predelu kolena postoji veštački zglob.

• Natkoleni aparat sa pelvučnim pojasom koristi se kod paraplegija. Mana mu je što je težak.

• Ortoza za kuk, najpoznatija je abdukcijska stabilizacijska ortoza koja se primenjuje kod urođenog iščašenja kukova.

• Pavlikovi remeni koristi se kod razvojnih poremećaja zgloba kuka do starosti od 9 meseci

• Atlanta ortoza je abdukciona ortoza kuka, koristi se kode dece od 9 do 18 meseci. Indikacija je displazija.

• Ortotika stopala Stopala su veoma opterećen segment nogu. Trpe

statičko opterećenje pri stajanju i dinamičko pri kretanju. Stopalo ima uzdužni luk (unutrašnji i spoljašnji) i poprečni luk.

Pri stajanju na ravnoj podlozi, stopalo se oslanja na tri uporišne tačke: peta, glavica I i V metatarzalne kosti.

Patologija koja pogađa stopala može se svrstati u: urođene bolesti, stečene bolesti, statičke bolesti i posttraumatska stanja.

• Procena stopala

Izvodi se:

1. Posmatranjem posture pacijenta

2. Posmatranjem tabana

3. Korišćenjem plantograma, otiska u peni

4. MMT

5. Detektovanjem subjektivnih tegoba

• Ortopedski ulošci i indikacije za primenu Ortopedski ulošci svojim oblikom nivelišu delove stopala,

uspostavljaju ravnotežu pritiska na tabanskoj strani. Mogu biti: korektivni, kompenzatorni i potporni.

• Pes planus et transversoplanus je najčešća statička deformacija stopala, karakteriše je gubitak normalnih, fizioloških svodova.

Za bolna stopala kod odraslih, bez koštanih promena koriste se potporni ulošci. Za strukturalno ravno stopalo koriste se korektivni ulošci.

• Pes planovalgus je poremećajstatike stopala pri čemu je spušten uzdužni svod, a peta je u valgusu.

Korekcija pes planusa se izvodi korektivnim uloškom, a za palnovalgus se dodaje i supinacioni klin pod petu i do polovine uzdužnog svoda.

• Hallux valgus je najznačajnija deformacija stopala. Razlikuje se statički, upalni, urođeni i posttraumatski halux valgus. Deset puta češće se javlja kod žena nego kod muškaraca.

U konzervativnom lečenju u toku dana se koristi separator za prste i metatarzalno jastuče, a noću plastična ortoza.

• Pes transvesoplanus, spuštenost transversalnog svoda, oslonac je na svim glavicama metatarsalnih kostiju, ris je spušten i zaravnjen.

Kod ovog poremećaja aplikuje se uložak sa metatarzalnim jastučetom.

• Urođeni pes equinovarus congenitas je intrauterino nastaladeformacija stopala. Hod je moguć samo po spoljašnjem rubu ili čak po dorzumu.

Gipsane čizme se aplikuju posle 6nedelja starosti. Ortoza od plastike se primenjuje posle hirurškog lečenja.

• Urođeni metatarsus varus je urođena deformacija kod koje je glavni simptom addukcija prednjeg dela prema srednjem i zadnjem delu stopala.

• Pes excavatus je izrazito dinamički deformitet, najčešće su uzrok neurološke smetnjezbog oštećenja centralnog nervnog sistema. Uzdužni svod je znatno povišen i skraćen, prsti su čekićasti, tok je progresivan.

Za korekciju se koristi uložak sa produženim jastučetom svoda.

• Calcar calcanei nastaje kao trnasta izraslina kalkaneusa. Ta osifikacija se izaziva preteranim opterećenjem, bol nastaje usled upalnih promena mekih tkiva.

Za rasterećenje se koristi uložak sa perforiranom petom.

• Dijabetično stopalo je oboljenje kao posledica slabe ishrane tkiva stopala.

Pored posebne obuće i čarapa bez šavova, potrebno je koristiti meke rasteretne uloške.

• Fraktura petne kosti, po dobijanju oslonca aplikuje se uložak za podršku uzdužnog i poprečnog svoda štopala.

Ortopedska obuća

Ortopedska obuća spada u ortopedska pomagala, ima neke od sledećih karakteristika:

1. Povišenu saru 2. Produžen lub 3. Povišicu ili roler u đonu 4. Metalnu oprugu 5. Klinove 6. Filer i metalno pero 7. Metalni dodatak u vidu stremena 8. Ortopedski uložak u cipeli. Izrađuju se individualno, preskripciju mora dati lekar.

• Ciljevi koji se ostvaruju uz pomoć ortopedske obuće:

1. Da se izjednači skraćenje nogu 2. Da se omogući hodanje osobama koje ne mogu

da koriste konfekcijsku obuću 3. Da se omogući hodanje osobama sa delimičnom

amputacijom 4. Da se prevenira statički deformitet 5. Da se omogući pravilan razvoj dečijeg stopala

kod hipotonije, urođenih ili stečenih deformiteta.

Spinalne ortoze

Spinalne ortoze su pomagala koja treba da doprinesu popravljanju poremećene biomehanike kičmenog stuba, fiksacijom ili trakcijom.

Pozitivni efekti: smanjenje bola, zaštita od daljeg povređivanja, prevencija deformacija.

Negativni efekti: slabljenje mišića i atrofične promene, kontrakture u mobilisanoj regiji.

• Deformiteti kičmenog stuba To su funkcionalne i estetske mane, koje se teško otklanjaju i teško

zadržavaju na istom stepenu. Pri analizi treba ustanoviti: 1. U kojoj ravni se nalazi krivina 2. Da li je krivina reduktibilna 3. Koliki je stepen krivine 4. Kolika je amplituda pokretljivosti KS 5. Kakav je pozicioni položaj KS kod sedenja, stajanja i čučnja 6. Postoje li strukturalne promene na KS 7. Postoji li pojačana ili smanjena inklinacija karlice 8. Starost osobe 9. Da li se radi o kongenitalnoj ili stečenoj deformaciji.

• Skolioza

Zakrivljenost KS u frontalnoj ravni. Može biti funkcionalna i strukturalna.

Cilj lečenja funkcionalnih skolioza je njeno eliminisanje (uklanjanjem uzroka, jačanjem mišića, bavljenje sportom).

Cilj lečenja strukturalnih skolioza je zaustaviti ili usporiti progresiju (vežbama, miderima, operativnim zahvatom).

• Kifoza Zakrivljenost KS u sagitalnoj ravni. Može biti funkcionalna

i strukturalna. Prema uzrocima mogu bitu: 1. Urođene (posledica stvaranja klinastih pršljenova) 2. Stečene (nastaju tokom života) Lečenje je uspešnije nego kod skolioza, jer ne postoji

torzija pršljenova niti rotacija kičme. U lečenju se koriste vežbe istezanja i jačanja muskulature,

korigovanje telesnog stava, bavljenje sportom. Pored ostalih mera lečenja koriste se i spinalne ortoze.

• Preskripcija spinalne ortoze

1. Uraditi klinički pregled pacijenta

2. Uočiti eventualne neurološke ispade

3. Sagledati kompletnu posturu

4. Sagledati položaj karlice i dužinu nogu

5. Izmeriti pokretljivost kičmenog stuba

6. Proceniti disbalans muskulature trupa

7. Sagledati subjektivne tegobe.

• Podela spinalnih ortoza • Prema mehanizmu delovanja: 1. Fiksacione 2. Trakcione 3. Fiksaciono-trakcione. • Prema mestu primene: 1. Ortoze za vratni deo KS 2. Ortoze za torakalni deo KS 3. Ortoze za torakolumbalni deo KS 4. Ortoze za lumbosakralni deo KS.

• Ortoze za vratni deo kičmenog stuba Ortoze za vratni deo KS su češće rasteretne, a ređe

fiksacione. Primenjuju se posle preloma, povreda i bolnih degenerativnih oboljenja.

• Tomasova meka kragna je privremeno ortotičko sredstvo od sunđera, za blagu fiksaciju vratne kičme. Koristi se kod distorzija, artroza, tortikolisa

• Tomasova semirigidna kragna je sastavljena od dva lista plastične mase.

• Cervikalna ortoza Filadelfija je semirigidna ortoza. Indikovana je kod fraktura, spondilolisteza.

• Ortoze za torakalni deo kičmenog stuba • Visoki rasteretni mider od ortenola sa kriknama spada

u fiksaciono trakcione ortoze. Propisuje se kod kompresivnih preloma ili diskus hernija. • Milvoki mider se primenjuje kod dece u periodu rasta. Princip lečenja je trakcija sa pritiskom na koveksitet.

Negativni efekti su hipotrofija muskulature, kontrakture.

• Fiksaciona ortoza za podršku kičmenog stuba Koristi se kod jako izražene osteoporoze da bi prevenirala

kompresivne prelome.

• Ortoze za torakolumbalni deo kičmenog stuba • Torakolumbosakralne ortoze imaju za cilj rasterećenje i

ograničenje pokreta trupa i međupršljenskih tela. • Torakolumbalno platneni mider sa ojačanjima indikovan je

kod osteoporoze, spinalnih kompresivnih fraktura. • Čvrsta lumbosakralna ortoza se pravi od plastike, kontroliše

flexiju, extenziju i lateroflexiju. • Hiperekstenziona rasteretna ortoza indikovana je kod

fraktura tela kičmenih pršljenova bez nervnih ispada, kada nije neophodan hirurški zahvat.

• Fleksibilna spinalna ortoza • TLSO mider koriguje krivine tipa skolioze/kifoze u

torakolumbalnom segmentu.

Pomoćna sredstva za kretanje

• Štake (potpazušne i podlakatne)

• Štapovi (sa jednom, tri ili črtiri tačke oslonca)

• Hodalice (sa četiri tačke oslonca, sa dve tačke i dva točkića, sa četiri točkića)

• Invalidska kolica (za osobe sa kvadri/para plegijom, sa cerebrovaskularnim oštećenjima, kod neuromuskularnih bolesnika).

Documents

PROTETIKA I ORTOTIKA...Protetika je naučna oblast koja se bavi pripremom, izradom, aplikacijom i korekcijom proteza, kao nadoknade u estetskom i funkcionalnom smislu. Ortotika je