UNIVERZITET U PRIZRENU

“UKSHIN HOTI’’

EDUKATIVNI FAKULTET

OSNOVNI PROGRAM

Predmet: RAZVOJNA PSIHOLOGIJA

HIPERAKTIVNOST KOD DECE

ADD/ADHD SINDROM

SEMINARSKI RAD

Mentor: Student:

Prof. Dr Vedat Bajrami Zehra Destanović

Prizren, mart 2015

Sadržaj

UVOD........................................................................................................................3

1. POJAM ADD/ADHD SINDOROM......................................................................4

2. RAZLIKA IZMEĐU HIPERAKTIVNOG I SAMO “NEMIRNOG” DETETA. .5

2.1. Kako se ponaša hiperaktivno dete?.................................................................5

2.2. Kako se ponaša “nemirno” dete?...................................................................6

3. HIPERAKTIVNO DETE I PORODICA...............................................................7

3.1. Saveti za roditelje............................................................................................8

4. HIPERAKTIVNO DETE I OBRAZOVANJE......................................................9

4.1. Karakteristična ponašanja hiperaktivne dece u razredu................................10

4.2. Problemi pri učenju.......................................................................................11

4.3. Problemi pri stvaranju prijateljstva...............................................................12

ZAKLJUČAK..........................................................................................................14

LITERATURA........................................................................................................15

2

UVOD

Predmet istraživanja ovog seminarskog rada je hiperaktivnost kod djece, u sklopu

čega će se posmatrati karakteristično ponašanje deteta, njegova porodica i okolina.

Cilj ovog seminarskog rada je bliže upoznavanje sa samim pojmom hiperaktivnosti,

njenom zastupljenošću kod dece te prikazati načine kojima se može pomoći detetu s

poremećajem u ponašanju.

Često čujemo roditelje sa rečenicama „ma ne mogu da ga obuzdam, hiperaktivan

je“ ili „mnogo je nemiran, hiperaktivan, čudo od deteta“…i tome slično. Ono što je jako

bitno da istaknemo da postoji velika razlika između nemirnog deteta, razmaženog deteta i

deteta koji ima hiperkinetički poremećaj. Zato je jako važno da se reč „hiperaktivno dete“

ne uzima na korišćenje tako lako, jer je zapravo reč o poremećaju u ponašanju koji je

najčešće udružen sa deficitom pažnje (ADHD).

Normalno je da mala deca budu „hiperaktivna“, da su stalno u pokretu, da

istražuju, da su nemirna. U okvirima normalnog razvoja motorička aktivnost se povećava

do treće godine života, nakon čega se aktivnost deteta smanjuje.

3

1. POJAM ADD/ADHD SINDOROM

„Šta je to ADD/ADHD? To su skraćenice za attention deficit disorder – attention

deficit hyperactivity disorder. U prevodu na bosanski: deficit pažnje sa ili bez

hiperktivnosti. ADHD je skraćeni naziv za ponašanje koje nazivamo “poremećaj pažnje i

hiperaktivnost”. 1Odnosi se na niz raznih simptoma koji najčešće obuhvataju smetnje

pažnje praćene nemirom i impulsivnošću. ADHD nije samo faza koju će dete spontano

prerasti, niti je uzrokovan roditeljskim neuspehom u vaspitanju.

Hiperaktivnost se ponekad dijagnostuje i kod dece mlađe od 4 – 5 godinа, (ali se u

većini slučajeva otkrije tek polaskom u školu). Ta deca koja se još doje neuobičajno su

aktivna: puno plaču, kasno noću traže da jedu, imaju poteškoće prilikom spavanja, često se

bude, teško ih je smiriti i utešiti. Kasnije ta deca stalno su u pokretu, ne mogu sedeti mirno,

sve ih interesuje, stalno nešto zapitkuju, pažnja im je neprimerena za njihove godine, teže

sama da se igraju. 

Zbog nemira su hiperaktivna deca u većoj opasnosti od povreda.

Iako vrlo često rano prohodaju, mogu biti nespretnija od druge dece i zato puno padaju,

loše planiraju i predviđaju posledice svojih aktivnosti. Kod hiperaktivne dece ponekad se

ne javlja strah od odvajanja i ona su nekritična u prilaženju nepoznatim osobama. Radi

poteškoća u predviđanju posledica ponašanja često su takva deca neustrašiva i istraju u

situacijama koje plaše drugu decu.

Roditelji hiperaktivnu decu opisuju kao teško vaspitnu, jer ne mogu pratiti i

poštovati roditeljske zahteve i zabrane. Druga deca ih u početku vide kao zabavne i

zanimljive, međutim, kada hiperaktivno dete reaguje impulsivno, fizički ili verbalno

napadne ili povredi drugo dete, ili ga omete u učenju, testu ili igri, vršnjaci takođe počinju

da ga odbacuju.

1 D. Kocijan-Hercigonja, G. Buljan-Flander, D. Vučković (2004), Hiperaktivno dijete, Zagreb str.

20

4

Mnoga su istraživanja potvrdila stabilnost ovih simptoma tokom vremena. Osnovni

simptomi i prateći obrasci ponašanja zadržavaju se godinama, iako kod oko polovine dece

s ovim poremećajem simptomi u velikoj meri nestaju kako se oni približavaju odrasloj

dobi. Razna su istraživanja pokušala dati odgovor na pitanje kolika je učestalost ovog

poremećaja. Iako se brojke dobivene različitim istraživanjima po nečemu se razlikuju, čini

se da je ADHD zastupljen kod oko 1 - 5 % populacije. Pri tome se pokazalo da je on

izraženiji kod dečaka nego kod devojčica, a odnos se kreće oko 2:1. Neki autori smatraju

da je ovakav nalaz posljedica činjenice da postoji veća verovatnoća identifikacije

poremećaja kod dečaka jer su oni češće nasilni, pa se poteškoće lakše primete.

2. RAZLIKA IZMEĐU HIPERAKTIVNOG I SAMO

“NEMIRNOG” DETETA

Postoji razlika između živahne, neposlušne, zaboravne i nezainteresovane dece sa

jedne strane i hiperaktivne dece sa druge. Hiperaktivnost spada u mentalne poremećaje,

koji se često opisuje i kao poremećaj pažnje (attention deficit hyperactivity disorder,

ADHD). Deca sa ovim problemima imaju poteškoće sa tzv. egzekutivnim funkcijama:

nemaju sposobnost da razmišljaju i planiraju unapred, otežano kontrolišu impulse i ne

završavaju zadatke do kraja. 

2.1. Kako se ponaša hiperaktivno dete?

Ono je uznemireno dete, u čijem se nemiru ne vidi nikakav smisao. Pažnja mu je

izrazito kratkotrajna. Sve što vidi, ono bi da dohvati, kada to dohvati, ono ga samo pogleda

5

i ostavi. Ili ga, zbog brzine i nehata, sruši. U stanju je da neprestano prekida još nezavršenu

aktivnost, da bi započelo neku sasvim novu, pa i nju napustilo nedovršenu, i tako redom...

Svaki novi opažaj čini da ono ispruži ruku ili usmeri pažnju i ponašanje ka tome, tek da bi

to novo bolje videlo, dodirnulo... i, to je sve.

Hiperaktivno dete je, u stvari, rasute pažnje. Ono bi sve novo što vidi - da dodirne,

privuče, sve što čuje - ono bi da vidi, zanemarujući pritom sve ono čime se trenutno bavi,

ne povezujući to novo sa onim što već radi. Ta pažnja se pobuđuje bez ikakve selekcije ili

skale vrednosti, koja bi nekim sadržajima davala prednost, a neke zanemarivala.

Uporedo sa rasipanjem i slabljenjem pažnje, pojačava se motorički nemir, koji se

pažnjom i motiviše, i koji je prati. Za ovu decu je tipično da deluju neumorno, ne

iscrpljujući se svojom jurnjavom... stalnom, neosmišljenom aktivnošću.

2.2. Kako se ponaša “nemirno” dete?

“ Nemirno dete je ono dete koje je uglavnom "zlatno", "fino"... ali koje roditelji

obično prezaštićuju, pa ne nauči na vreme značenje reči “ne” i izraza to se “ne može”.

Takvo prezaštićivanje ometa sazrevanje deteta, što znači razvoj i odrastanje“. 2Kada dete

zna nešto da radi, ono to i želi. Znači, neophodno je da ga stalno podstičemo da nam nešto

donese, pomogne, namesti, da uradi ono što ume - a što mu daje značaj pred samim

2 Preuzeto sa interneta

6

sobom i u ostvarivanju doživljaja grupne pripadnosti u porodičnom krugu. To je od

značaja za razvoj njegove ličnosti.

Dete od dve godine bi da dodirne i pomakne stvari, dete od tri godine već voli da se

igra njima, da ih ređa, slaže. Dete od četiri godine bi već da crta... i tako redom. Ukoliko

dete ne zna za ograničenja - uvek shodno uzrastu, ako ne prepoznaje ograničenja, dakle -

odlaganje neposrednih zadovoljenja, kao čar odrastanja i odraslosti, ono će da se ponaša

«razgrađeno», nepromišljeno... ono će da liči na kliničku sliku hiperaktivnog ponašanja.

Sva deca su po svojoj prirodi poslušna. Ona jedva čekaju da poslušaju svoje

roditelje. Važno je voditi ih i vaspitavati - ne sa principima, nego sa razumevanjem, a to

znači sa ljubavlju. Razumeti dete i omogućiti mu da razume nas, to je vrhunski ostvaren

čin ljubavi. Nikako ne treba plašiti decu strogošću, jer poslušnost iz straha daje neki

sasvim drugi kvalitet. 

3. HIPERAKTIVNO DETE I PORODICA

Uticaj detetovih problema na celu porodicu je veliki. Deca ne reaguju na ono što im

se kaže, kada započnu da ispunjavaju određeni zadatak sitnice im odvlače pažnju, te ostali

članovi porodice većinu vremena čekaju da ona završe započeto. Zbog visokog stepena

impulsivnosti često prekidaju odrasle tokom razgovora i traže pažnju u neodgovarajuće

vreme.

Govore pre nego što promisle, neretko sadržaje koji roditelje dovode do besa ili

sramote. Skloni su da učestvuju u opasnim aktivnostima kojima ugrožavaju vlastito fizičko

zdravlje. Važno je znati da takvo dečije ponašanje nije stvar njihove slobodne volje.

7

Hiperaktivna deca žele da sede mirno, žele da ispune sve zadatke do kraja, da zadovolje

pravila koje se postavljaju u kući i školi, ali  ne razumeju šta trebaju da rade da bi bila

uspešna u tome. To znači da je detetu neophodna dodatna pomoć prilikom usvajanja ovih

veština. 

Svetska zdravstvena organizacija smatra da je uzrok ovog problema biološke

prirode. To znači da vaspitni postupci roditelja nisu doprineli nastanku problema, ali

pogrešno tretiranje problema može dodatno da pogorša ili produži detetove smetnje.

3.1. Saveti za roditelje

Budite razumni. Kada dete ispolji problematično ponašanje držite misli u

perspektivi. Setite se da je detetovo ponašanje u vezi sa poremećajem. Većina

problema nije napravljena sa namerom.

Vodite računa o sebi. Kao model od kog dete usvaja obrasce ponašanja budite

svesni da ste vi detetov izvor snage. Zato, jedite, vežbajte i pronađite način da

smanjite stres. Potražite podršku prijatelja, roditelja koji imaju decu sa sličnim

problemima i stručnjaka koji rade sa hiperaktivnom decom (psihijatri, psiholozi,

pedagozi, defektolozi).

Postavite sistem pravila kojih ćete se pridržavati. Rutina je važna. Uspostavite

jednostavne i predvidive rituale za obroke, domaće zadatke, igru, spavanje.

Napravite pauzu između dve aktivnosti, npr. pauza između igre i odlaska u krevet

Pomozite detetu da se odmori. Smanjite vreme koje dete provodi ispred televizora,

a povećajte vreme koje dete provodi na otvorenom prostoru u igri. Eliminišite

8

kofein, a šećer smanjite na najmanju moguću meru u ishrani deteta. Pre spavanja

uvedite mirne aktivnosti kao što su bojenje, čitanje, igra u tišini. Provedite 10 minuta

dnevno u maženju sa detetom

Naučite dete da pronađe prijatelje. Razgovarajte sa detetom o drugovima iz škole.

Pozovite u kućnu posetu samo jedno do dvoje dece i posmatrajte ih dok se igraju.

Važno je da jasno pokažete netoleranciju prema udaranju, guranju i vikanju.

4. HIPERAKTIVNO DETE I OBRAZOVANJE

Iako često dete sa ovim poremećajem želi da bude dobar đak, impulsivno

ponašanje i teškoće održavanja pažnje na času osujećuju tu želju i uzrokuju probleme.

Učitelji, roditelji, i prijatelji govore da se dete ponaša “loše” ili “drugačije”, ali često ne

umeju da objasne šta tačno nije u redu.

„Svako dete povremeno može pokazivati nepažnju, rastrojivost, impulsivnost, ili

pojačanu aktivnost, ali kod deteta sa ADHD-om ovi simptomi i ponašanja su češći i jači u

odnosu na drugu decu istog uzrasta ili razvojnog nivoa.  ADHD se javlja u 3-5% dece

školskog doba. Počinje pre 7. godine, i može se produžiti do odraslog doba.  Ima porodični

karakter,  odnosno 25% bioloških roditelja dece sa ADHD-om  takođe ima ovaj

poremećaj.“3

3 Popović B. (1971),Teorija ličnosti,Beograd

9

Većina hiperaktivne dece još u predškolskom periodu ispoljava preteranu aktivnost

i preveliku radoznalost. Polaskom u školu problemi ove dece postaju veliki. Od njih se

sada očekuje da sede mirno 45 minuta, da slušaju učitelja, da urade ono što se od njih traži,

što je za njih težak zadatak. Zato se prava dijagnoza ove dece daje tek polaskom u školu.

Međutim, bez obzira na teškoće koje se javljaju u njihovom školovanju, hiperaktivna deca

su često vrlo pametna, sa visokim koeficijentom inteligencije i izraženom istraživačkom

radoznalošću.

Saveti nastavnicima i vaspitačima:

Smestite hiperaktivno detetu blizu vas;

Obratite pažnju na način predavanja (jednostavne instrukcije, smanjen obim

zahteva,.strukturisanost, unapred davanje izvoda iz lekcije);

Izdvojte najvažnije i to zapišite na tabli;

Zapisujte domaće zadatke detetu u svesku, inače ih neće izvršiti;

Pomozite mu da složi svoje knjige pre i posle časa;

Potkrepite dobro ponašanje deteta;

Ignorišite neodgovarajuća ponašanja pogotovo ako su u vezi sa nepažnjom ili

nespretnošću ili sa ciljem privlačenja pažnje razreda.

4.1. Karakteristična ponašanja hiperaktivne dece u razredu

Dete počinje da radi pre nego što je dobilo uputstva i shvatilo.

Gleda kako rade druga deca pre nego što pokuša da uradi nešto samo.

Radi prebrzo i čini nepotrebne greške, ali te greške nisu vezane za neznanje.

Stalno je u pokretu, sve dodiruje i ne može duže vreme da sedi na jednom mestu.

Na pitanja odgovara prebrzo i ne daje sebi dovoljno vremena da razmisli.

Nije sposobno da prati uputstva koja se daju celoj grupi.

10

Ne može da zapamti uputstva, iako nema poteškoća sa pamćenjem.

Prelazi s jedne aktivnosti na drugu i retko kada završava započete zadatke.

Ima poteškoća u organizaciji pismenih radova: oni su obično nejasni.

Pogrešno tumači jednostavne izjave, i ne razume mnoge reči i rečenice.

Može ponoviti stvari koje su mu rečene nakon dužeg vremena, a ne može da ponovi one koje su rečene nedavno.

Nespretno baca predmete ili mu oni padaju iz ruku.

Lako se pridružuje onom decom koja puno pričaju i prave buku, često potpuno prekine rad da bi im se pridružio

Previše je pričljivo, često prekida razgovor.

Često kaže “ne mogu to” i pre nego što pokuša, lako odustajanje je posebno uočljivo kod novih zadataka.

Govori, peva i šapuće samo sebi.

Ne može da izrazi misli na logičan i razumljiv način.

4.2. Problemi pri učenju

Hiperaktivnost, impulsivnost i teškoće sa održavanjem pažnje mogu ozbiljno

narušiti detetovu sposobnost za učenje. Ta deca često, osim ako su posebno inteligentna,

počinju zaostajati za razredom, te razviju akademske probleme. To je, uz probleme u

ponašanju, još jedan od razloga zbog kojih im se deca rugaju i zbog kojih ih roditelji

kažnjavaju. Hiperaktivna deca zbog svojih poteškoća u školi mogu razviti osjećaj

odbačenosti od vršnjaka, što samo dodatno pogoršava stanje.

Većina hiperaktivne djece ima specifične teškoće pri učenju, pre svega teškoće u

čitanju i pisanju. S obzirom na to da se cijeli obrazovni sistem temelji na sposobnosti

čitanja i pisanja, i da je uspješno čitanje i pisanje nužno za sudjelovanje u nastavi bilo kog

predmeta, hiperaktivna deca često imaju problema sa ocenama. Jednom kada zaostanu za

vršnjacima, vrlo teško to nadoknađuju.

11

Ne mogu se koncentrirati jednako dugo kao njihovi vršnjaci. Buka i pokreti oko

njih vrlo im lako skreću pažnju. Vrlo često propuste važne informacije ili upustva što im ih

daje učitelj jer su zaokupljeni razmišljanjem o nečem drugom. Mnogi od njih imaju vrlo

neuredan i nečitljiv rukopis, što im stvara dodatne teškoće. Oni ga i sami vrlo teško

razumiju i čitaju, a vrlo često zbog rukopisa dobivaju i kritiku od nastavnika.

Istraživanja provedena u SAD-u pokazala su da hiperaktivna deca imaju ove probleme

povezane s učenjem:

• 90% hiperaktivne djece pokazuje smanjenu produktivnost u školskom radu,

• 90% hiperaktivne djece postiže snižen uspjeh u školi,

• 20% hiperaktivne djece ima teškoće s čitanjem,

• 60% hiperaktivne djece ima ozbiljne teškoće sa rukopisom,

• 30% hiperaktivne djece prekida školovanje,

• 5% djece s poremećajem hiperaktivnosti završava fakultetsko obrazovanje, za razliku od

25% djece iz opšte populacije.

4.3. Problemi pri stvaranju prijateljstva

Mnoga deca s poremećajem pažnje i hiperaktivnosti imaju vrlo malo prijatelja i na

njih se često gleda kao na "drugu vrstu". Njihovi problemi često su rezultat njihove

impulsivnosti i kratkog trajanja pažnje zbog kojih oni nisu u stanju naučiti socijalna pravila

niti prepoznavati socijalne znakove i poruke. Ova deca su vrlo često bolno svesna svoje

izoliranosti i odbačenosti te svoje nesposobnosti za zadrže prijatelje, pokušavaju to

promijeniti, ali ne znaju kako i nisu to u stanju sami učiniti

12

Hiperaktivnoj djeci je često potrebno dati specifične i jasne instrukcije. Može im

se, na primjer, reći: "Prvo odi i stani pokraj grupe djece. Stoj tiho i neko vreme jako

pažljivo slušaj. Kada budeš siguran da znaš o čemu oni pričaju i kada si dobro razmislio o

tome što im želiš reći u vezi toga, pričekaj prikladnu stanku u razgovoru i onda im reci

kako se slažeš s onim što su rekli, jer ... ili, kako si i ti doživio slično ..." Vrlo je važno da

ova pomoć bude pružena na nekritizirajući, podržavajući i pozitivan način. Možda ovo

zvuči preterano, ali može biti od velike koristi odbačenom i usamljenom detetu koje žudi

za prijateljima.

Ima dece čije je ponašanje usled ovog poremećaja bilo toliko loše da su ih drugi (i

deca i odrasli) konstantno odbacivali, jer nisu mogli tolerisati njihovo nadmetajuće,

razarajuće i često nasilno ponašanje. Neprestani neuspesi i odbijanje deteta od strane

vršnjaka može katastrofalno uticati na detetovo samopoštovanje, kao i na njegovo dalje

ponašanje.

13

ZAKLJUČAK

Iz dosadašnjih podataka lako je uočiti da deficit pažnje i hiperaktivni poremećaj

predstavljaju veliki problem za dete koje je njime pogođeno, njegove roditelje i sve ostale

aktivno uključene u svakodnevno socijalno okruženje. Ako okolina (roditelji, vaspitači,

učitelji itd.), ne razume poremećaj deteta, vrlo će lako upasti u zamku pogrešnog

postupanja naspram deteta, što će imati dalje negativne posljedice.

Nepravilni vaspitni postupci prema hiperaktivnom detetu obično se grupišu u dva

ekstrema: pretjerano kažnjavanje, stalno kritikovanje i odbacivanje ili pak preterana

popustljivost, neustrajnost. I kod jednog i kod drugog slučaja moguć je razvoj niz

emocionalnih poteškoća (negativnost, agresivnost, depresivnost, loša slika o sebi).

Zbog toga je izuzetno važno rano otkrivanje tog poremećaja, koje omogućava što

raniji tretman deteta i savetovanje roditelja. Rano otkrivanje i rani tretman deteta

(modifikacija ponašanja, trening učenja, individualna i/ili porodična psihoterapija) i

kontinuirano vođenje i savetovanje roditelja može dosta pomoći detetu koje se bori sa

ovim poremećajem.

14

LITERATURA

Rot N. (1971),Osnovi socijalne psihologije,Beograd

Popović B. (1971),Teorija ličnosti,Beograd

D. Kocijan-Hercigonja, G. Buljan-Flander, D. Vučković (2004),

Hiperaktivno dijete, Zagreb

Internet izvori

http://www.timcentar.rs/srb/tekst/320/11/Hiperaktivnost-kod-dece-

Saveti-za-roditelje

http://www.yumama.com/dete/zdravlje2/1210-hiperaktivno-ili-samo-

nemirno-dete.html

http://www.pravapomoc.rs/pitali-ste/recnik/adhd-hiperaktivnost-kod-

dece/

15