VIDYA YOGA

Škola joge Dragana Lončara

Respiratorni sistem

Kandidat: Zorana Stepanović Mentor: Dragan Lončar

Beograd, 2011.

Uvod

Disanje. Radnja, koja je čoveku toliko važna i dragocena i bez koje za većinu ljudi već nakon

par minuta ne bi bilo više života. Možemo da ne pijemo vodu par dana, bez hrane možemo još duže, ali disati moramo stalno.

A, opet, dopuštamo da se udasi i izdasi ređaju jedan za drugim potpuno neprimetno. Nismo ni svesni koliko smo srećni, što pored svih muka, briga, želja i ambicija, kojima je ispunjen naš život, ne moramo još i našim plućima da pričamo, „sad udah, a sad izdah, idemo opet udah i opet izdah,

udah, izdah, udah, izdah“. Priroda je lepo uredila, da čovek, kome su date više moždane funkcije i ogroman potencijal, ne mora da razmišlja o tako „banalnim“, kako ih mi shvatamo, stvarima, bez

kojih nam nema života, kao što su disanje, otkucaji srca, pokreti creva, lučenje hormona i još ogroman niz procesa, o kojima ne moramo da brinemo, jer ih za nas obavlja naš vegetativni nervni sistem, koji sam sve automatizuje i fino podešava prema našim potrebama.

Ali, da li nam je time učinjena u stvari medveđa usluga? To što nam je olakšano da ne moramo da brinemo o osnovnim stvarima nas je možda udaljilo od naše esencije, od onoga što je

zaista bitno. Više i ne primećujemo da svaki put kad treba nešto važno da uradimo, duboko udahnemo, napunimo se dodatnom energijom i samo krenemo. Ili kako kad nam je teško, duboko i potpuno izdahnemo i kao da je makar delić briga sa tim izdahom otišao od nas. Da li smo svesni da

su neke stvari u našem životu toliko divne da mogu da nam oduzmu dah? Čini mi se da je ljudima dato više nego što su možda spremni da prime. Po mom mišljenju, čovek je biće, koje najviše pati, najviše se sekira, što zbog neostvarenih ambicija i društvenog

položaja, što zbog neostvarenih emocija, životnih planova, socijalnih očekivanja i tako dalje, spisak je zaista dugačak. A opet nismo svesni koliko smo srećni što ne moramo, barem većina nas, svakog

dana da lovimo hranu, tražimo mesto za spavanje i brinemo se da li nas neće pojesti neko ko je iznad nas u lancu ishrane. I na kraju krajeva, nismo svesni koliko smo srećni što nam je data svest o sopstvenoj svesti, a tako malo se tome posvećujemo, a korist nam može biti ogromna.

Mislim da nam nije bez razloga ostavljena mogućnost da disanje voljno kontrolišemo, očigledno nam je data prilika, da samo ako želimo, razvijanjem svesnosti o sopstvenom disanju i

spoznavanjem kako da ga kontrolišemo i usmerimo, mnogo učinimo za sopstveno telo i za sopstveni um. A opet, ne moramo da se brinemo da ćemo preterati, da ćemo sebi iz neznanja naneti zlo, jer tu je vegetativni sistem, naš verni stražar, koji sve prati i kontroliše i ako u bilo kom

trenutku nešto krene naopako za telo, on opet preuzima kontrolu i vraća sve u ravnotežu, homeostazu.

Na kraju krajeva, možda problem i leži u neznanju. Nismo svesni čime dišemo, koliko je anatomija respiratornog sistema složena, a opet funkcionalna i logična, koliko je njegova kontrola precizna i suptilna. O svemu ovome će biti reči na narednim stranicama, a na kraju ćemo samo malo

zagrebati površinu i spomenuti kakve efekte ima vežbanje asana na naš respiratorni sistem i kakve efekte ima disanje tokom vežbanja joge na naše telo.

Zato udahnimo duboko i krenimo.

Anatomija raspiratornog sistema

Sve što nam je potebno za disanje nalazi se u gornjem delu tela, od naših kukova, pa naviše.

U glavi je smešten mozak i moždano stablo, koji kontrolišu disanje, ovde takođe počinju i respiratorni putevi nosnom i usnom dupljom, čiji je zadatak da preko ždrela, grkljana, dušnika i

glavnih dušnica, kroz grlo i grudni koš sprovedu vazduh do pluća, gde se nastavlja grananje vazdušnih puteva, sve do alveola, na čijem nivou se obavlja razmena gasova, osnovni proces disanja. Zidove grudnog koša, ali i abdomena, čine mišići, koji su manje ili više neophodni za

disanje, jer svojim kontrakcijama šire ili skupljaju grudni koš, a time i plućna krila tokom udisaja odnosno izdisaja.

Pribor za disanje (apparatus respiratorius) sačinjavaju vazdušni putevi i pluća (slika1.).

Vazdušni ili disajni putevi služe sprovođenju vazduha iz spoljne sredine do pluća. Ovi putevi se dele na gornje i donje.

I Gornji disajni putevi su nos i nosna duplja sa pridodatim sinusima, ždrelo (pharynx) i usna duplja kao pomoćni vazdušni put. Oni anatomski pirpadaju predelu glave.

II Donji disajni putevi su grkljan (larynx), koji se nalazi u bazi vrata i dušnik (trachea), čiji je

početni deo takođe u predelu vrata, a završava se bifrukacijom tj. račvanjem u nivou V grudnog pršljena (TV) na desnu glavnu dušnicu (bronchus principalis dexter) i levu glavnu dušnicu (bronchus principalis sinister).

Slika 1. Anatomija respiratornog sistema

Veći deo donjih disajnih puteva, zatim pluća i obe plućne maramice, nalaze se u grudnoj duplji. Grudna duplja (cavitas thoracis) je kupasta i prostrana šupljina čitavog grudnog koša, ukupne zapremine 7-10 litara. Oblik i zidovi grudne duplje, odgovaraju obliku grudnog koša.

Napred grudni koš ograničava grudna kost, pozadi grudni deo kičmenog stuba, bočno su rebra i međurebarni mišići. Bazu grudne duplje čini dijafragma, a gore je gornji otvor grudnog koša.

Grudna duplja se može podeliti na tri dela; srednji, manji deo, gde su smešteni disajni putevi, dušnik i vanplućni deo dušnica, koji se naziva sredogruđe (mediastinum) i dva bočna, zapreminski veća dela, u kojima se nalaze plućna krila i plućne maramice, pa su zato i dobili naziv

maramičnoplućni prostor (spatium pleuropulmonale). Središnji i oba bočna prostora međusobno su povezani u nivou V grudnog pršljena prolaskom plućnog korena (radix pulmonis) iz sredogruđa u

maramičnoplućni prostor. Pluća su osnovni organ pribora za disanje. Pluća se sastoje od dva plućna krila – desnog

plućnog krila (pulmo dexter) i levog plućnog krila (pulmo sinister), od kojih je desno plućno krilo nešto veće. Do pluća preko vazdušnih puteva dospeva atmosferski vazduh, a na nivou njihovog

alveolarnog epitela se obavlja razmena gasova tj. molekuli kiseonika iz vazduha difuzijom prelaze u krv, a ugljendioksid iz krvi se difuzijom oslobađa u spoljašnju sredinu. Dimenzije pluća su promenljive i zavise od respiratorne faze, jer se u udahu tj. inspiraciji šire, a u

izdahu tj. ekspiraciji skupljaju.

Oblik pluća. Pluća su smeštena u bočnom delu grudne duplje, pa po svom obliku odgovaraju prostoru u kom su smeštena. Plućno krilo svojim oblikom podseća na uzdužno presečenu kupu.

Plućno krilo ima spoljnu ili rebarnu stranu (facies costalis) i unutrašnju stranu (facies

mediastinalis). Spoljna ili rebarna strana pozadi dodiruje kičmeni stub, a napred se vide na njoj otisci rebara. Unutrašnja strana je izdubljena i neravna i na njoj se vide otisci kičmenog stuba i susednih organa – srca, jednjaka, velikih krvnih sudova kao što su grudna aorta, gornja šuplja vena,

zajednička karotidna arterija. Gore se ove dve strane spajaju i grade plućni vrh (apex pulmonis), to je deo pluća iznad ravni drugog rebra. Od vrha pluća se spušta prednja ivica (margo anterior), dok

je zadnja ivica zaobljena i anatomski nije uobličena. Donja ivica (margo inferior) ograničava osnovicu pluća (basis pulmonis).

Važan deo pluća je i plućni hilus, to je ulazno polje pluća kroz koje prolazi koren pluća. Elementi korena pluća su vazdušni putevi (režanjske dušnice – bronchi lobares, nastale od glavne

dušnice – bronchus pricipalis, koja se račva najčešće u udubljenju samog hilusa), funkcionalni krvni sudovi – plućne arterije (aa. pulmonales) i plućne vene (vv. pulmonales), nutritivni krvni sudovi – bronhijalne grane grudne aorte, živčani splet – plexus pulmonis i nekoliko limfnih

čvorova. Dakle u korenu pluća se nalaze svi elementi, koji su potrebni plućima: vazdušni putevi, krvni sudovi i živci i svi oni ulaze u pluća kroz plućni hilus.

Pluća su dubokim međurežanjskim pukotinama podeljena na manje delove, koji se nazivaju plućni režnjevi (lobi pulmonum). Plućne međurežanjske pukotine su duboki useci, koji u potpunosti

presecaju plućnu masu počev od spoljne ili rebarne strane pluća ka unutrašnjoj strani plućnog krila i njihov kontinuitet je kompletan osim u predelu plućnog hilusa, tako da se za plućni hilus može reći

da drži plućne režnjeve na okupu. Ovih pukotina ima tri, to su kosa pukotina, koja se nalazi obostrano i vodoravna pukotina, koja postoji samo na desnoj strani. Zato se desno plućno krilo sastoji iz tri režnja, a levo plućno krilo iz samo dva režnja (slika 2.).

Plućni režnjevi se sastoje iz manjih anatomskih delova, a to su plućni segmenti, koji se sastoje

iz još manjih anatomskih jedinica nazvanih plućni režnjići, koji se sastoje iz osnovnih funkcionalnih jedinica plućnog tkiva nazvanih plućni acinusi. Vazdušni putevi i krvni sudovi granaju se tako da

prate podelu pluća na sastavne delove, a delimično je i uslovljavaju.

Slika 2. Detaljniji prikaz anatomije respiratornog sistema

Trahea se prvo podeli u dve glavne dušnice (bronchus pricipalis), a zatim se vazdušni putevi

počev od glavne dušnice dele u sve sitnije grane i obrazuju cevasti sistem nazvan bronhijalno stablo (arbor bronchialis) na čijem se kraju nalaze plućne alveole gde se obavlja razmena gasova. Bronhijalno stablo započinje na mestu gde se dušnik (trachea) deli na dve grane (levi i desni

primarni bronh) ekstrapulmonalnih bronhija, koje zatim ulaze u desno i levo plućno krilo nastavljajući da se i dalje dihotomno granaju, sve do terminalnih bronhiola. Termin dihotomno

granjanje označava pojavu da se svaka pojedinačna grana u stablu deli i račva na dve nove, manje grane, koje će u daljem toku granjanja, svaka za sebe posebno dati po dve nove grančice.

Po ulasku u plućni parenhim grane bronhijalnog stabla dele se i dobijaju nazive, koji su u skladu sa anatomskom podelom plućnog parenhima. Tako u skladu sa brojem i položajem režnjeva

(lobusa), levo plućno krilo ima dva, a desno plućno krilo tri lobarna (sekundarna) bronha. Lobarni bronhi se zatim dele na manje, tercijerne bronhije tako da svaki lobus ima onoliko bronhija koliko

ima režnjića. (5+5 u levom i 3+2+5 u desnom plućnom krilu). Tercijerne bronhije se zatim više puta dele na još manje grane, sve do terminalnih bronhiola, koje predstavljaju najmanje grančice bronhijalnog stabla sa isključivo sprovodnom funkcijom. Bifurkacijom terminalnih bronhiola kod

čoveka nastaju tri sukcesivne generacije respiratornih bronhiola, koje se razlikuju od ostalih, po tome što u svom zidu imaju i alveole. Obzirom da se na nivou alveola odvija razmena gasova, to je

ova bronhiola dobila atribut respiratorna. Sa svakim novim granjanjem respiratornih bronhiola povećava se broj alveola u njihovom zidu i na kraju se respiratorne bronhiole nastavljaju u duguljaste alveolarne strukture, koje se nazivaju ductus alveolaris. Posle dva ili tri granjanja svaki

ductus alveolaris završava se kesastim proširenjima - sacculus alveolaris, to je struktura od dve, četiri ili više alveola sa zajedničkim otvorom.

Koliko je u stvari komplikovana arborizacija pluća tj. granjanje vazdušnih puteva i pratećih krvnih sudova, može se videti na slici 3.

Slika 3. Granjanje vazdušnih puteva i pratećih krvnih sudova

Šematski prikazano granjanje vazdušnih puteva bi izgledalo ovako:

Trachea (dušnik) ↓

Primarni (ekstrapulmonalni) bronh ↓

Sekundarni (intrapulmonalni) bronh

↓ Tercijerni (lobularni) bronh

↓ Bronhiola

↓

Terminalna bronhiola ↓

Respiratorna bronhiola ↓

Ductus alveolaris

↓ Sacculus alveolaris

↓ Alveola

Alveole su fiziološki najvažniji deo pluća čiji je broj kod čoveka procenjen na 300 miliona, a

površina približno 143 m2. Alveole su izgrađene iz dve vrste ćelija – pneumocita tipa I i pneumocita tipa II (Slika 4.). Pneumocit tip I je dominantna ćelija u plućnoj alveoli, specijalizovana za razmenu gasova.

Pneumocit tip II je matična ćelija alveolarnog epitela i luči surfaktant, supstancu koje održava površinski napon alveola i sprečava da alveole kolabiraju.

Slika 4. Građa alveole i respiratorne membrane

Oko svake alveole se nalazi gusta mreža plućnih kapilara (slika 1.). Struktura koja nastaje kao rezultat bliskog kontakta zidova alveola i zidova plućnih kapilara, a kroz koju se vrši razmena gasova između alveolarnog vazduha i krvi plućnih kapilara, naziva se respiratorna membrana.

Prosečna debljina respiratorne membrane iznosi 0.5 mikrometara. Deoksigenisana (redukovana) krv iz desne komore srca se pumpa kroz pulmonalnu arteriju u pluća gde kiseonik difunduje kroz

respiratornu membranu u krv u zamenu za ugljendioksid. Krv bogata kiseonikom se vraća u levu srčanu pretkomoru preko plućnih vena i onda se preko leve komore i aorte vraća u sistemsku cirkulaciju. Respiratorna membrana pod mikroskopom izgleda ovako (slika 5.):

Slika 5. Mikroskopski prikaz histološke građe alveola

Obzirom koliko su nam plućna važna, priroda se itekako potrudila da nam obezbedi veliku

plućnu rezervu. U plućima čoveka ima više od 300 miliona alveola, ako bismo ih u potpunosti razvukli zauzele bi otprilike istu površinu kao jedno tenisko igralište. Kapilari, koji ih okružuju,

poređani jedan preko drugog, dugački su ukupno oko 1600km. U toku dana kroz disanje unesemo oko 20000 litara vazduha, ali iskoristimo samo 15% kiseonika, koji je u njemu sadržan.

Ako znamo anatomiju pluća i možemo da vizuelizujemo granjanje respiratornog stabla, lakše će nam biti da tokom vežbanja praznimo i punimo cela pluća, ako znamo sa čim i na čemu radimo,

jer dug je put od nosa do alveola.

Mehanika disanja

Disanje – respiracija se odvija u dve faze: udisanje – inspiracija i izdisanje – ekspiracija.

Vazduh ulazi i izlazi iz pluća kao posledica povećanja i smanjenja zapremine grudne duplje, što direktno utiče na pritisak u njoj. Pluća se pasivno šire i skupljaju zahvaljujući svojoj elastičnosti dok prate pokrete torakalnog zida sa kojim su u vezi preko negativnog pritiska, koji se nalazi u

pleuralnom prostoru.

Povećanje zapremine grudne duplje i udisanje nastaje (slika 6.): a) pri normalnom disanju:

kontrakcijom dijafragme, koja spušta svoj centralni deo za 1.5 cm i povećava vertikalni

prečnik grudne duplje (dijafragmalno disanje). Mišići prednjeg bočnog trbušnog zida su pri tome relaksirani. Na ovaj način se obezbeđuje 75% zapremine vazduha, koji se normalno

udahne. kontrakcijom mm. intercostales externi, koji lagano podižu rebra i povećavaju antero-

posteriorni (prednje-zadnji) i poprečni prečnik grudnog koša (rebarno disanje). Pored blagog

podizanja grudnog koša, interkostalni mišići svojim tonusom ne dozvoljavaju uvlačenje međurebarnih prostora tokom udisanja.

b) pri forsiranom disanju:

kontrakcijom m. sternocleidomastoideus-a, m. scalenus anterior-a i medius-a, m. pectoralis major-a i minor-a, m. serratus anterior-a i m. serratus posterior superior-a, snažno se podižu

sternum i rebra. ispravljanjem kičmenog stuba dejstvom mišića leđa kontrakcijom dijafragme kad se njen svod spušta i do 10 cm i potiskuje trbušne organe dole i

napred.

Slika 6.

Respiratorna

muskulatura

Smanjenje zapremine grudne duplje i izdisanje nastaje (slika 6.): a) pri normalnom disanju:

pasivno, zahvaljujući elastičnosti grudnog koša, koji se vraća u početni položaj. b) pri forsiranom disanju:

kontrakcijom mišića prednjeg bočnog trbušnog zida i potiskivanjem trbušnih organa, koji

izdižu opuštenu dijafragmu kontrakcijom m. quadratus lumborum-a koji fiksira dvanaesto rebro i omogućava da mm.

intercostales interni svojim dejstvom spuste rebra i ceo grudni koš kontrakcijom m. latissimus-a dorsi i m. serratus posterior inferior-a, koji su naročito aktivni

pri kašljanju i kijanju.

Kontrakcija dijafragme i spoljašnjih međurebarnih mišića je uvek sinhrona. Zbog toga

podizanje rebara ne dovodi do usisavanja dijafragme u grudnu duplju, odnosno spuštanje dijafragme ne uvlači međurebarne prostore i ne menja razmak između rebara, što bi dovelo do neefikasnog disanja.

Dijafragma (slika 7.) ili na srpskom mišićna prečaga je mišićno-tetivna formacija, koja

razdvaja grudnu i trbušnu duplju. Ona ima oblik nepravilnog svoda, koji je ispupčen ka grudnoj duplji. Dijafragmatični svod je u svom središnjem delu pritisnut srcem i lako ugnut, te se stoga bočno izdižu dve polukupole dijafragme (hemidiaphragma). Desna polukupola dijafragme je viša,

potisnuta jetrom prema gore, a leva je niža i na njoj sa gornje strane delimično počiva srce, a sa donje strane se nalaze želudac i slezina.

Rekli smo da je dijafragma mišićno-tetivna formacija, što znači da ima mišićni i tetivni deo. Mišićni deo dijafragme je njen periferni deo, koji sačinjavaju zrakasto raspoređena mišićna vlakna, koja polaze sa celog obima donjeg otvora grudnog koša i konvergiraju ka tetivnom središtu dijafragme.

Obzirom na pripoje, mišićni deo dijafragme ima tri osnovna dela: 1. grudni deo (pars sternalis), koji je najmanji i njega čine dva mišićna jezička, koji se

pripajaju na zadnjoj strani tela grudne kosti. 2. rebarni deo (pars costalis) – najveći po površini i obrazuje celu bočnu i veliki deo prednje,

pa i zadnje padine dijafragme, a pripaja se na unutrašnjoj strani od VII do XII rebra.

3. slabinski deo (pars lumbalis) – grade dva mišićno-tetivna stuba – desni (crus dextrum) i levi (crus sinistrum). Desni stub je širi i duži i pripaja se na prednjoj strani prva četiri slabinska

pršljena LI-LIV, dok se levi stub pripaja na prednjoj strani tela II i III slabinskog pršljena.

Slika 7. Dijafragma

Tetitvno središte je snažna aponeurotična tvorevina, koju grade brojni višestruko prepleteni tetivni snopovi na čijim se krajevima pripajaju mišićna vlakna dijafragme. Ako bismo dijafragmu zamislili kao jedan padobran, krov tog padobrana bi činilo tetivno središte, a od krova bi se spuštala

mišićna vlakna sve do ivice padobrana.

Na dijafragmi postoje tri velika otvora kroz koje aorta, donja šuplja vena i jednjak prelaze iz grudne u trbušnu duplju (slika 8.). Dijafragmu inerviše n. phrenicus, koji nastaje od cervikalnih živaca (C3, C4, C5).

Slika 8. Pogled na dijafragmu odozdo

Dijafragma je osnovni respiratorni mišić. Kada se dijafragma kontrahuje tokom inspiracije, dolazi do spuštanja nerastegljivog tetivnog središta i podizanja poslednjih šest rebara. Usled toga

povećavaju se svi prečnici grudnog koša: usled spuštanja tetivnog središta povećava se vertikalni prečnik, a sagitalni i poprečni prečnik se povećavaju pri podizanju rebara zbog njihovog ugla i

dvostruke krivine. Dijafragma svojom kontrakcijom povlači dno grudne duplje nadole, samim tim i pluća povećavajući tako njihov volumen i smanjujući pritisak u njima, izazivajući da vazduh ulazi u vadušne puteve. Vazduh ulazi kroz usnu i nosnu duplju, prolazi kroz ždrelo (pharynx), zatim kroz

grkljan (larynx) i na kraju u dušnik (trachea), koji se grana u glavne bronhe i dalje na manje bronhije i bronhiole.

Tokom normalnog disanja, ekspiracija je pasivna i mišići se ne kontrahuju, dijafragma se opušta. Prilikom relaksacije mišićnog dela prečage, trbušni organi uzdižu tetivno središte, rebra se

spuštaju i smanjuju se svi prečnici i zapremina grudne duplje, u kojoj se pri tome povećava pritisak.

U oba slučaja odigravaju se suportne promene u trbušnoj duplji, za šta je potrebna i odgovarajuća akcija mišića trbušnog zida. Kontrakcija mišićnog dela dijagragme je osnovna aktivna radnja u fazi udisanja (inspiratio), a njena relaksacija je uslov za izdisanje vazduha (expiratio). Pri

tome svi mišići koji imaju barem jedan pripoj na rebrima deluju kao pomoćni udisači kada podižu rebra ili izdisači kada spuštaju rebra.

Funkcionalna koordinacija akcije dijafragme i mišića trbušnog zida neophodna je ne samo kod disanja, nego i kod niza drugih važnih radnji, kao što su kašalj, kijanje, smeh, povraćanje,

defekacija, mokrenje i pri porođaju. Štucanje je brza i kratkotrajna kontrakcija cele dijafragme.

Fiziologija disanja

Pluća imaju izuzetan rezervni volumen kada se uporedi sa tim kolika nam je razmena gasova

u miru. Taj višak kapaciteta je jedan od razloga zašto neko može da puši godinama bez vidljivog oštećenja plućne funkcije. Isto tako, zato je moguće da se živi sa samo jednim plućem. Kako potreba za kiseonikom raste, veći deo pluća se perfunduje zadovoljavajući potrebu tela za

kiseonikom.

Volumen pluća ili kapacitet zavise od oblika i konstitucije grudnog koša, kao i od elastičnosti samog tkiva.

Plućni volumeni kod prosečnog, mladog, odraslog muškarca su (slika 9.):

1. Disajni volumen (Vt) („tidal“ volumen) je volumen vazduha, koji se udahne ili izdahne prilikom svake normalne respiracije i iznosi 500 ml.

2. Inspiratorni rezervni volumen (IRV) je maksimalni, dodatni volumen vazduha, koji se može

udahnuti maksimalnom inspiracijom posle udisaja normalnog disajnog volumena i iznosi obično oko 3000 ml.

3. Ekspiratorni rezervni volumen (ERV) je maksimalni, dodatni volumen vazduha, koji se

posle normalnog ekspirijuma može izdahnuti forsiranom ekspiracijom i iznosi 1100 ml. 4. Rezidualni volumen (RV) je volumen vazduha, koji ostaje u plućima i posle najsnažnijeg

izdisaja. Taj volumen iznosi prosečno oko 1200 ml. Pri opisivanju zbivanja pri disajnom ciklusu, ponekad je poželjno razmotriti zajedno dva ili

više volumena i takve kombinacije se nazivaju plućni kapaciteti (slika 9.):

1. Inspiratorni kapacitet (IC) jednak je zbiru disajnog volumena i inspiratornog rezervnog volumena. To je količina vazduha (oko 3500 ml), koju čovek može udahnuti počev od nivoa kraja normalnog ekspirijuma i rastegnuti pluća do najveće moguće mere.

IC = IRV + Vt = 3500 ml

2. Funkcionalni rezidualni kapacitet (FRC) jednak je zbiru ekspiratornog rezervnog volumena i rezidualnog volumena (oko 2300 ml). To je količina vazduha, koja ostaje u plućima na kraju normalnog ekspirijuma.

FRC = ERV + RV = 2300 ml

3. Vitalni kapacitet (VC) jednak je zbiru inspiratornog rezervnog volumena, disajnog volumena i ekspiratornog rezervnog volumena (oko 4600 ml). To je maksimalna količina vazduha, koju čovek može izdahnuti iz pluća i to tako da najpre maksimalno udahne, pa da

maksimalno izdahne. VC = IRV + Vt + ERV = IC + ERV = 4600 ml

4. Totalni plućni kapacitet (TLC) je maksimalni volumen do kog se pluća mogu rastegnuti

najvećim inspiratornim naporom (5800 ml) i jednak je zbiru vitalnog kapaciteta i

rezidualnog volumena.

TLC = VC + RV = IRV + Vt + ERV + RV = IC + FRC = 5800 ml

Slika 9. Plućni volumeni i kapaciteti

Svi plućni volumeni i kapaciteti su oko 20-25% manji kod žena nego kod muškaraca, a

očigledno su veći kod krupnih i atletski građenih osoba nego kod sitnih i asteničnih osoba. Minutni volumen disanja je ukupna količina vazduha, koji svakog minuta dospe u disajne

puteve i jednak je proizvodu disajnog volumena i frekvencije disanja. Normalni disajni volumen iznosi oko 500 ml, a normalna frekvencija disanja oko 12 udisaja u minutu. Prema tome, minutni

volumen disanja iznosi oko 6 litara u minutu. Najznačajniji faktor u procesu plućne ventilacije je onaj koji označava koliko se vazduha

obnavlja atmosferski vazduhom u područjima pluća gde se vrši razmena gasova, u područjima gde se vazduh nalazi jako blizu kapilarnoj krvi. To su alveole, alveolarni sakulusi, alveolarni duktusi i

respiratorne bronhiole. Količina svežeg vazduha koji stiže u ta područja naziva se alveolarna ventilacija.

Deo udahnutog vazduha u toku inspirijuma uopšte ne stigne do područja gde se obavlja razmena gasova, već samo ispuni disajne puteve u kojima se ne obavlja gasna razmena, kao što su

nos, farinks i traheja. Taj vazduh se zove vazduh mrtvog prostora, jer se ne koristi u procesu razmene gasova, disajni putevi u kojima nema razmene gasova zovu se mrtvi prostor. U toku ekspirijuma, prvo se izdahne vazduh iz mrtvog prostora, dakle, pre nego što vazduh iz alveola

uopšte počne izlaziti u atmosferu. Prema tome, mrtvi prostor deluje nepovoljno u toku odstranjivanja vazduha iz pluća ekspiracijom. Vazduh u normalnom mrtvom prostoru, kod mladog,

odraslog muškarca, zauzima zapreminu od oko 150 ml i taj volumen se sa godinama malo povećava.

Pored ovog anatomskog mrtvog prostora, postoji i fiziološki mrtav prostor, koji se odnosi na situaciju kad neke alveole ne mogu obavljati svoju funkciju ili je obavljaju samo delimično, jer krv

ne protiče ili protiče samo oskudno kroz kapilare u tom području pluća. Kod normalnog čoveka anatomski i fiziološki mrtav prostor su gotovo podjednaki tj. ne postoji alveolarni mrtav prostor, jer

sve alveole obavljaju svoju funkciju. Minutni volumen alveolarne ventilacije je ukupni volumen svežeg vazduha, koji svakog minuta ulazi u alveole i susedna područja gde se vrši razmena gasova. Jednak je proizvodu

frekvencije disanja i količine svežeg vazduha, koji ulazi u alveole prilikom svakog udisaja: VA = f(VT - VD) = 12(500 ml – 150 ml)/min = 4200 ml/min

VA - minutni volumen alveolarne ventilacije f - frekvencija disanja u minutu

VT - disajni volumen VD - volumen fiziološkog mrtvog prostora

Alveolarna ventilacija je jedan od glavnih faktora od kojih zavisi koncentracija kiseonika i ugljen-dioskida u alveolama.

Simpatičkom stimulacijom srži nadbubrežne žlezde u krv se oslobađaju adrenalin i

noradrenalin, koji uzrokuju dilataciju odnosno širenje bronhijalnog stabla. Parasimaptikus ima suprotno dejstvo i on preko acetilholina izaziva srednje do jače izraženo suženje bronhiola (bronhokonstrikcija).

Volumen krvi u plućima iznosi približno 450 ml, a to je oko 9% ukupnog volumena krvi, koji

se nalazi u cirkulaciji. U toku napornog fizičkog opterećenja, protok krvi kroz pluća se povećava 4-7 puta, ali na koji način organizam to postiže tj. kako se disanje kontroliše?

Kontrola disanja

Disanje je jedna od retkih funkcija u organizmu, koja se može u okviru određenih granica, svesno (voljno) i nesvesno (nevoljno) kontrolisati.

Disanje je nesvesno kontrolisano specijalizovanim respiratornim centrom u moždanom stablu, koji automatski reguliše brzinu i dubinu disanja prema potrebama tela u datom trenutku. Respiratorni centar se nalazi u produženoj moždini, najnižem delu moždanog stabla (slika 10.).

Respiratorni centar prima nervne,

hemijske i hormonske kontrolne signale i kontroliše brzinu i dubinu respiratornih pokreta dijafragme i ostalih respiratornih

mišića.

Receptori igraju važnu ulogu u kontroli respiracije i to hemoreceptori i mehanoreceptori.

Hemoreceptor je senzorni receptor, koji prevodi hemijski signal u akcioni

potencijal tj. nervni signal. Hemoreceptor detektuje određene

hemijske stimuluse u okolini. Hemoreceptori detektuju nivo ugljendioksida u krvi. Oni registruju

koncentraciju H+ jona u krvi, koji određuju pH krvi. pH je negativan

logaritam koncentracije H+ jona. Porast koncentracije ugljendioksida, dovodi do porasta koncentracije H+ jona što snižava

pH, jer ugljendioksid sa vodom gradi ugljenu kiselinu, koja odmah disosuje na

H+ jone i bikarbonate.

Slika 10. Respiratorni centar u

produženoj moždini

Mlečna (laktatna) kiselina, koja se

stvara anaerobnom respiracijom tokom vežbanja takođe smanjuje pH. Pad pH u

krvi stimuliše hemoreceptore u karotidnim i aortnim telašcima da šalju nervne impulse do

respiratornog centra u produženoj moždini.

Odgovor je da respiratorni centar u produženoj moždini šalje nervne impulse do spoljašnjih međurebarnih mišića i dijafragme, preko interkostalnog i freničkog nerva (n. phrenicus) kako bi se

povećala frekvencija disanja i volumen pluća tokom inhalacije.

Hemoreceptori (slika 11.), koji utiču na frekvenciju disanja, podeljeni su u dve grupe: 1. Centralni hemoreceptori – nalaze se na ventrolateralnoj površini produžene moždine i

detektuju promene pH cerebrospinalne tečnosti. Ne odgovaraju na pad kiseonika i

vremenom se desenzitivišu. 2. Periferni hemoreceptori – Aortno telašce detektuje promene kiseonika i ugljendioksida u

krvi, ali ne i pH, dok karotidno telašce detektuje sva tri. Oni se ne desenzitivišu. Njihov efekat na frekvenciju disanja je manji od centralnih hemoreceptora.

Slika 11. Receptori, koji šalju signale do

respiratornog centra

Centralni hemoreceptori se nalaze na ventrolateralnoj površini produžene moždine i osetljivi

su na pH okoline. Oni registruju promenu pH cerebrospinalne tečnosti, koja je pokazatelj promene

koncentracije kiseonika ili ugljendioksida, koji su dostupni moždanom tkivu. Porast parcijalnog pritiska ugljendioksida u arterijama, često zbog povećanog stvaranja ugljendioksida (hiperkapnea) indirektno dovodi do zakišeljavanja krvi. pH cerebrospinalne tečnosti je sličan pH plazme, jer

ugljendioksid lako difunduje kroz krvno-moždanu barijeru. Međutim, promena pH plazme neće stimulisati centralne hemoreceptore, jer H+ joni ne mogu da difunduju u cerebrospinalnu tečnost.

Samo nivo ugljendioksida stimuliše hemoreceptore, jer prolazi u cerebrospinalnu tečnost, formira H+ i snižava pH. Centralni hemoreceptori su na ovaj način odvojeni od perifernih hemoreceptora.

Hemoreceptori u produženoj moždini, karotidnim arterijama i aortnom luku registruju nivo ugljendioksida u krvi i kao odgovor na njegovu visoku koncentraciju šalju se impulsi do

kardiovaskularnog centra u produženoj moždini i preko simpatičkih ganglija do sinoatrijalnog čvora, stimulišući ga da poveća srčanu frekvencu, direktnom sekrecijom non-adrenalina u SA čvor. Periferni hemoreceptori pre svega detektuju varijacije koncentracije kiseonika u krvi dok prate i

arterijski ugljendioksid i pH. Oni su smešteni u aortnom i kaotidnom telašcu, koji se nalaze u aortnom luku i zajedničkoj karotidnoj arteriji. Karotidna telašca su najosetljivija na promene

parcijalnog pritiska kiseonika i pH. Arterijska telašca su najosetljivija na sastav arterijskog kiseonika. A nasuprot njima, centralni hemoreceptori su relativno neosetljivi na koncentraciju kiseonika, samim tim i na hipoksiju.

Preko IX i X moždanog nerva se stalno šalju signali od perifernih hemoreceptora do

moždanog stabla. Sa padom parcijalnog pritiska kiseonika i plazminog pH, signali se pojačavaju i dovode do porasta frekvencije disanja.

Mehanoreceptori su senzorni receptori, koji reaguju na mehanički pritisak. Oni se nalaze u vazdušnim putevima i parenhimu i odgovorni su za brojne refleksne odgovore:

Hering-Breuer-ov refleks, koji prekida inspiraciju kako bi sprečio prepunjavanje pluća vazduhom i kao refleksni odgovor se javljaju kašljanje, konstrikcija vazdušnih puteva i hiperventilacija.

Receptori u gornjim vazdušnim putevima su odgovorni za refleksne odgovore kao što su kijanje, kašljanje, zatvaranje glotisa i štucanje.

Odgovori refleksa kičmene moždine uključuju aktivaciju dodatne respiratorne muskulature kao kompenzaciju za hipoventilaciju i povećanje disajne frekvencije i volumena.

Nazopulmonalni i nazotorakalni refleks regulišu mehanizam disanja produbljivanjem udaha.

Očitavanjem protoka daha, pritiska vazduha u nosu i kvaliteta vazduha, impulsi se iz nosne sluznice preko nervusa tirgeminusa šalju do respiratornog centra u moždanom stablu i

stvaraju odgovor, koji se sada šalje do bronhija, interkostalnih mišića i dijafragme.

Baroreceptori su mehanoreceptori, koji detektuju pritisak protoka krvi kroz njih i šalju

informaciju centralnom nervnom sistemu da poveća ili smanji totalni periferni otpor i minutni volumen srca. Baroceptori deluju odmah u sklopu negativne povratne sprege barorefleksa, vraćajući

pritisak na normalu. Oni su primer mehanizma kratkoročne kontrole krvnog pritiska. Baroreceptori detektuju nivo rastezanja zida krvnih sudova i šalju signal nervnom sistemu kao odgovor na ovo istezanje. Nucleus tractus solitarius u produženoj moždini prepoznaje promenu u frekvenciji

akcionih potencijala, koji stižu iz baroceptora i preko autonomnog nervnog sistema utiče na minutni volumen srca i sistemski vaskulni otpor.

Krajnji rezultat baroreceptorske aktivacije je inhibicija simpatičkog nervnog sistema i aktivacija parasimpatičkog nervnog sistema. Simpatikus i parasimpatikus imaju suprotan efekat na krvni pritisak. Simpatikus dovodi do porasta totalnog perifernog otpora i minutnog volumena

povećavajući kontraktilnost strca, srčanu frekvenciju i areterijsku vazokontrikciju, koji povećavaju krvni pritisak. Nasuprot njemu, parasimpatikus smanjuje minutni volumen i srčanu frekvenciju, a samim tim i krvni pritisak.

Udruživanjem simpatičke inhibicije i parasimpatičke aktivacije, barorefleks maksimalno smanjuje krvni pritisak. Simpatička inhibicija smanjuje periferni otpor, dok parasimpatička

aktivacija smanjuje srčanu frekvenciju i kontraktilnost. Kombinovani efekti dramatično smanjuju krvni pritisak.

Respiratorni centar predstavlja nevoljnu kontrolu respiracije. Na respiraciju mogu da utiču i emocionalno stanje preko limbičkog sistema ili temperatura preko hipotalamusa.

Cerebralni korteks predstavlja voljnu kontrolu disanja, mada hemoreceptorski refleks može da nadvlada voljnu kontrolu. Voljna kontrola disanja se sreće u mnogim oblicima meditacije, kod

pranajame. U plivanju, kardiofitnesu, pevanju, uči se da se kontroliše dah, prvo svesno, a zatim i podsvesno. Ljudski govor isto zavisi od svesne kontrole disanja. Disanje je svesno kontrolisano i u

Butejko (Buteyko) metodu.

Disanje tokom vežbanja asana

Tokom vežbanja asana, joga instruktor stalno naglašava da je disanje duboko, smireno,

ujednačeno, neisprekidano, bez zadržavanja daha i da se stalno produbljuje tj. da težimo da svaki udah i izdah budu barem za nijansu duži od prethodnih.

Kada se diše na ovaj način aktivira se barorefleks tj. baroreceptorski refleks (slika 12.), jedan od telesnih homeostatskih mehanizama za održavanje krvnog pritiska. Da ponovimo, ovaj refleks

kao i većina mehanizama u našem telu deluje preko negativne povratne sprege tj. izlazna veličina sprege je suprotna ulaznoj veličini i na ovaj način sistem teži da se stabilizuje. Pa, tako, kada krvni pritisak raste, barorefleks teži da da refleksno smanji puls i krvni pritisak i obrnuto, kada krvni

pritisak opada, barorefleks izaziva suprotne promene tj. porast pulsa i krvnog pritiska.

Zato prilikom produbljenog disanja, posebno prilikom dubokog izdaha dolazi do pritiska na srednji abdomen usled čega dolazi do porasta pritiska u njemu, a taj porast se prenosi i na silazni deo aorte, koje se nalazi u ovom delu. To dovodi do stimulacije baroreceptora (o baroreceptorima je

bilo reči u prethodnom poglavlju kada smo govorili o kontroli disanja) i aktiviranja barorefleksa. Ove informacije se onda šalju do hipotalamusa, koji je odgovoran za regulaciju srčanog ritma i

krvnog pritiska i kao odgovor dolazi do aktivacije parasimpatikusa i smanjenja pulsa i pritiska.

Slika 12. Barorefleks

Ovo je jako značajno, jer tokom vežbanja dolazi do povećanja pulsa sa normalnih 60 – 90 otkucaja u minutu na čak 150 ili više u zavisnosti od kondicije, ali ako dišemo pravilno tokom vežbanja asana i aktviramo barorefleks i smanjimo puls, onda srce mora manje da pumpa i na taj

način ga štitimo. Evo još jedne zanimljivosti. Naučnici su proučavali koliki je broj otkucaja kod slona, koliki kod čoveka, a koliki kod miša itd. Uočena je pravilnost da ako nekoj vrsti brže kuca srce da mu je

kraći životni vek i obrnuto, da postoji neka zakonitost u trošenju srčanog mišića i kao da nam je svima dat približno isti broj otkucaja srca u životu, a na nama je da rasporedimo kako ćemo ih

potrošiti. Ako to znamo, zašto se ne bismo potrudili da preko disanja držimo taj broj otkucaja u minuti u optimalnom opsegu.

Barorefleks nam nije od koristi samo tokom vežbanja asana. Ali naše telo je tako napravljeno da usvaja obrasce, svaki put kad nešto svesno uradimo stvori se nervni put u mozgu za tu radnju. I

ako tu radnju dovoljno puta ponavljamo, svaki put taj nervni put postaje sve deblji tj. veza između neurona postaje čvršća, kao što kada češće prolazimo nekom stazom, ona postaje utabanija. Isto tako, ako tokom vežbanja stalno dišemo na ovaj način, onda usvajamo ovaj način disanja i

počinjemo da ga primenjujemo i u svakodnevim situacijama. Ako se nađemo u stresnoj situaciji ili smo skloni napadima panike i sve one situacije za koje kažemo da nam od njih „skače pritisak“,

samo treba da krenemo da dišemo na ovaj način i osetićemo sve beneficije barorefleksa. Smiriće nam se otkucaji srca, što je jako važno, jer kad srce lupa, to kod čoveka stvara osećaj straha i anksioznosti, a u ovakvom stanju čovek ne može racionalno da razmišlja. Na ovaj način ćemo se

smiriti, moći ćemo da saberemo misli i lakše ćemo izlaziti na kraj sa svim stresnim situacijama u našem životu.

Ovo je lep primer kako efekti vežbanja joge ne prestaju sa završetkom časa joge, već traju i prate nas kroz život. Naravno, podrazumeva se da je neophodno redovno vežbanje i podsećanje, jer kao što staze kojima niko ne hoda izblede, isto tako i nervni putevi oslabe ako se dugo ne koriste.

Barorefleks je uvek tu, samo se treba setiti kako i na koji način da ga aktiviramo.

Poželjno je da se i tokom relaksacije i tokom vežbanja koristi uđaji tehnika disanja. Naziv ove tehnike potiče od reči „uj“ što znači „na gore“ i „jayi“ što znači „pobednik“. U prevodu uđaji

disanje pomaže umu da se

pobednički uzdigne iznad njegove nemirne prirode, to

je „pobedničko disanje“ tj. pobedničko produžavanje disanja. Dišemo uđaji tako

što blago stegnemo otvor u grlu, koji se naziva glotis.

To je u stvari deo grkljana gde su smeštene glasne žice između koji se nalazi otvor,

koji pokriva epiglotis. Epiglotis (slika 13.) je u

stvari poklopac glotisa, koji je otvoren prilikom disanja, ali prilikom gutanja,

epiglotis zatvara ulaz u glotis i na taj način sprečava

da nam hrana i piće odu u dušnik, već odlaze u jednjak koji je deo digestivne cevi

tj. sistema za varenje.

Slika 13. Gornji disajni putevi

Tehniku uđaji disanja treba postepeno usvajati i malo je teško opisno objasniti kako bi trebalo suziti otvor u grlu, ali jedan od primera je da je osećaj kao da smo stali na pola gutljaja tako da epiglotis zatvara ulaz u grkljan, ali ne u potpunosti.

Pošto je otvor u grlu sužen, vazduh sada polako struji kroz nosnu duplju, ždrelo i grkljan u

pluća. Efekti uđaji disanja su višestruki: 1.Dah se produžava, zahvaljujući ovoj tehnici produbljujemo disanje. 2.Pošto vazduh sporije prolazi kroz nosnu duplju, samim tim se u gornjim disajnim putevima

više zagreva, vlaži i pročišćava, pa se za njega može reći da je kvalitetniji. 3.Uđaji disanje nas sprečava da se zadišemo i da disanje postane pliće, on nam je isto i merilo

kada smo iz opsega vežbanja joge prešli u gimnastičko vežbanje tj. kvalitet daha nam jasno govori o kvalitetu izvođenja vežbi. Ukoliko tokom vežbanja ne možemo da prakitkujemo uđaji disanje, to znači da prelazimo granice svojih mogućnosti.

4.Tokom uđaji disanja se proizvodi karakterističan zvuk, koji mnogi opisuju kao zvuk talasa. Ovaj zvuk nam pomaže da se koncentrišemo, da nam pažnja sve vreme bude na dahu i da

nam misli ne lutaju već da smo tokom vežbanja budni, svesni i skoncetrisani na taj trenutak. Ovaj zvuk bi trebalo tokom celog vežbanja da bude suptilan ujednačen i miran.

5.Uđaji je osnovna tehnika pranajame i spada u smirujuće tehnike, zato se ne koristi samo

tokom vežbanja, već i tokom relaksacije i meditacije. Slušanje sopstvenog disanja nam omogućava da ostvarimo stanje pratyahare što znači „povlačenje unutra“, pažnja se skreće

ka unutra i odvlači se od spoljnih zvukova što nam smiruje um i uvodi nas u meditaciju. Ako ovo znamo, onda nema razloga zašto ne bismo i u svakodnevnom životu primenjivali uđaji disanje kako bismo se smirili, uspokojili i skoncentrisali.

Kada smo objašnjavali mehaniku disanja, rekli smo da prilikom udaha, dijafragma se

kontrahuje i spušta ka abdominalnoj duplji, što povećava vertikalni prečnik grudne duplje i uzrokuje da se rebra šire, ali istovremeno se vrši pritisak na abdominalne organe, pa se oni pomeraju nadole i ka napred. Zato je prirodni udah ujedno i masaža organa u gornjem delu trbušne

duplje, a to su jetra sa desne strane, želudac sa leve strane i transverzalni deo debelog creva i pankreas u sredini. A ako još i produbljujemo udah, onda će se masirati i organi u srednjem delu

abdomena – tanko crevo u sredini, uzlazni deo debelog creva desno i silazni deo debelog creva levo. Što je disanje produbljenije, ova masaža je intenzivnija i prevenira kongestiju tj. zadržavanje i nagomilavanje krvi u abdominalnim organima pre svega u jetri.

Glavnu ulogu u prevenciji kongestije jetre imaju pluća. Kongestija je povećanje količine krvi

u nekom organu zbog smanjenog oticanja krvi iz tog organa preko vena. Što se krv duže zadržava u organu, to se više iskorišćava kiseonik iz krvi i tkivo ostaje bez kiseonika, nastaje hipoksija. Tkivo bez kiseonika propada i odumire. Isto tako zbog nemogućnosti oticanja krvi, raste količina krvi u

organu, vrši se pritisak na okolno tkivo i ono atrofira. Pluća imaju funkciju sisaljke u venoznom krvotoku. Zapravo, kad duboko udišemo, što se više grudni koš širi, pritisak u pleuralnom prostoru

postaje negativniji, to se automatski prenosi na pluća i ona bukvalno preko desnog srca i donje šuplje vene usisavaju krv, koja se nagomilala u jetri. Zato pluća kad sadrže najviše vazduha, istovremeno sadrže i najviše krvi.

I ovo osim što sprečava kongestiju, istovremeno omogućava i mnogo efikasniju razmenu

gasova u plućima na nivou alveola, jer disanje je produbljeno, povećava se tidal volumen, mnogo veća količina vazduha se unosi u pluća, mnogo veći broj alveola je ventiliran, veći deo pluća je uključen u respiraciju, a istovremeno je i veći priliv krvi u pluća, samim tim je i veća površina za

razmenu gasova aktivna i veća količina krvi se snabdeva kiseonikom i celo telo se ishranjuje i vitalizira. Ovakvo disanje zato poboljšava i detoksikaciju organizma, jer je bolja razmena kiseonika

i ugljendioksida.

Ne treba zaboraviti da na pluća kao i na čitav organizam deluje sila zemljine teže, zato su donji delovi pluća najbolje prokrvljeni i to se smanjuje kako se ide ka vrhovima pluća, koji su

najslabije prokrvljeni, pa je i razmena gasova u njima najslabija. Iz tog razloga su inverzni položaji veoma korisni i za pluća, jer se u inverznim položajima, opet pod silom zemljine teže, krv sliva u

vrhove pluća i omogućava bolju perfuziju ovih inače slabije aktivnih delova pluća. Isto tako i srednje grudno disanje u kome se najviše širi srednji deo grudnog koša i grudna kost ide što više napred i ka gore, snažno aktivira i alveole u srednjim delovima pluća, koje su opet slabije aktivne

od onih u bazama pluća.

I na kraju treba spomenuti i abdominalno disanje u kojima se snažno aktiviraju trbušni mišići posebno pravi trbušni mišić, koji se udahom ide što više unapred i dovodi do ispupčenja čitavog stomaka, a sa izdahom se uvlači i ide što više ka kičmi. Iako postoje mišljenja da abdominalno

disanje slabi pravi trbušni mišić (m. rectus abdominis), istina je zapravo da ga abodminalno disanje snažno aktivira i osnažuje, uspostavlja se bolja kontrola nad njim što nam omogućava da tokom

vežbanja sve vreme držimo uvučen donji deo stomaka i time štitimo lumbalni deo kičme, posebno u ekstenzijama. Još jedan od dokaza da abdominalno disanje ne slabi pravi trbušni mišić, već da ga osnažuje je i to što se kod početnika u praktikovanju tehnika pranajame javlja upala pravog

trbušnog mišića.

Upala mišića se javlja zbog nagomilavanja mlečne kiseline u mišiću, a kao posledica intenzivnog rada mišića, kad se istroše sve rezerve kiseonika i pređe na anaeroban metabolizam u kome kao produkt nastaje mlečna kiselina. A ako mišić intenzivno radi, onda svakako da se

osnažuje, nikako se ne oslabljuje.

I kad smo kod mlečne kiseline i nagomilavanja laktata, disanje opet ima ulogu u oslobađanju tela od laktata. Kada se u telu stvaraju laktati, koji predstavljaju kiseline, dolazi do porasta koncentracije vodonikovih jona, što dovodi do pada pH krvi i nastanka metaboličke acidoze tj. do

zakišeljavanja krvi. Višak vodonikovih jona reaguje sa bikarbonatnim jonima i nastaje ugljena kiselina, koja se odmah razlaže na vodu i ugljendioksid. Ove sve reakcije deluju na respiratorni

centar i disanje se ubrzava i produbljuje, dolazi do hiperventilacije i višak ugljendioksida se izbacuje iz organizma i reguliše se metabolička acidoza, pH raste i vraća se na normalu. Zato tokom vežbanja pažnjom prolazimo kroz celo telo, osećamo da li u nekom delu postoji tenzija i ako

postoji, svesno usmeravamo pažnju baš u taj deo tela i disanjem pokušavamo da rastvorimo tenziju, koja se tu nagomilala.

Usmeravanjem pažnje na disanje, uspostavlja se svesna kontrola nad vegetativnim funkcijama i zato Van Lisbet u svom delu „Učim jogu“ kaže: „Zahvalite svom vegetativom Ja, nesvesnom delu

vas, na njegov rad, svesno se povežite sa njim.“

Zaključak

Svaki ljudski život počinje jednim jedinim jednostavnim udahom, to je onaj trenutak kada svi zaćute i samo čekaju da čuju plač bebe, kao znak da su se pluća raširila i prodisala. I onda tokom

života zaboravimo koliko je taj udah bio važan i koliko nam i dalje život zavisi od jednog udaha, koji nije moguć bez prethodnog izdaha, oni su povezani, smenjuju se poput plime i oseke i oba su nam podjednako važna.

Praktikovanjem joge, učimo da osvešćujemo sopstveno disanje, povezujemo se sa sobom,

povlačimo čula i okrećemo se ka unutra. Iyengar i sam kaže da je dah most između tela i uma. Kada je disanje ujednačeno i smireno, to umiruje um, a kada je um smiren, lakše se nosimo sa svakodnevnim zadacima, iskušenjima i svime onime što je život pred nas postavio. Istovremeno

učimo i da ovlađujemo sopstvenim dahom, da ga svesno prilagodimo trenutnim potrebama i svesno njim manipulišemo kako bismo ostvarili svoj maksimum.

Sa svakim udahom telo se napaja životnom energijom – pranom, koja ga obnavlja i energizira. Sa svakim izdahom deo individualnog Ja predajemo univerzalnom Sopstvu, koje svi težimo da

doživimo i čiji smo svi deo. Sa ovim saznanjima, vizuelizujte svoj respiratorni sistem, osvešćujte svoje disanje i dozvolite

da nestane individualni osećaj sebe, koji počiva na prolaznim stvarima.

Literatura

BOGDANOVIĆ D.: Anatomija grudnog koša (Thorax), Savremena administracija, Beograd,

2001. MILISAVLJEVIĆ M. i saradnici: Klinička anatomija, NAUKA, Beograd, 2002.

BUMBAŠIREVIĆ V., LAČKOVIĆ V., MILIĆEVIĆ N.M., MILIĆEVIĆ Ž., MUJOVIĆ S., OBRADOVIĆ M., PANTIĆ S.B., STEFANOVIĆ B.D., TRPINAC D., Histologija, Medicinski fakultet, Beograd, 2005.

GUYTON A. i HALL J.: Medicinska fiziologija, Savremena administracija, Beograd, 2003. ROSEN R.: Pranayama beyond the fundamentals, Shambhala Publications, Inc., Boston,

2006. ROSEN R.: The Yoga of Breath, Shambhala Publications, Inc., Boston, 2002. IYENGAR B.K.S., Light on Yoga – Yoga Dipika, Schocken Books, Inc., New York, 1979.