Opersko stvaralatvo Riharda trausa na primeru Salome

Naziv anr Godina Libreto Premijera

1. Guntram Opera u III ina 1892-93. traus Vajmar, 1894.

2. Glad za vatrom Opera u I inu 1901. Ernst fon Volcogen Drezden, 1901.

3. Saloma Muzika drama u I inu

1903-05. traus, prema Vajldu, prevod Hedvig Lahman

Drezden, 1905.

4. Elektra Tragedija u I inu 1906-1908. Hugo fon Hofmanstal

Drezden, 1909.

5. Kavaljer s ruom Komina opera u III ina

1909-1910. Hofmanstal Drezden, 1911.

6. Arijadna na Naksosu

Opera u I inu 1911-12 Hofmanstal

tutgart, 1912.

7. ena bez senke Opera u III ina

1914-17. Hofmanstal

Be, 1919.

8. Intermeco Komina opera u II ina

1918-23. traus Drezden, 1924.

9.Egipanka Helena Opera u II ina 1923-27. Hofmanstal Drezden, 1928.

10. Arabela Lirska komedija u III ina

1929-32. Hofmanstal

Drezden, 1933.

11. Tiha ena Komina opera u III ina

1933-4. tefan Cvajg Drezden, 1935.

12. Dan mira Opera u I inu 1935-36. Jozef Gregor Minhen, 1938.

13. Dafne Opera u I inu

1936-37. Gregor Drezden, 1938

14. Ljubavi i ivot Danaje

Opera u III ina 1938-40. Gregor Salcburg, 1944.

Saloma kao biblijska i istorijska linost

Prve pomene Salome pronalazimo u stihovima iz Novog Zaveta, odnosno u Jevaneljima po Mateju i Marku.

Salomino ime se ne spominje (koje inae znai mir i korideno je kao pozdrav toga doba), ved o njoj saznajemo samo kao o Irodijadinoj kderi (koja tada ima 16. godina).

Carica Irodijada je bila udata za Iroda Antipu, vladara Judeje (pod rimskom vladu, od 4. do 39. godine n.e.), a posle prvog braka sa njegovim bratom Filipom. Po istorijskom predanju, posle Irodijade, i Saloma je bila u braku sa Irodom, svojim stricem.

Jovan Krstitelj je javno govorio o ovom nemoralnom inu zbog ega mu se Irodijada osvetila, preko svoje derke Salome.

Saloma kao umetnika inspiracija

Ovaj pomen devojke koja igrom zavodi Iroda i dobija mogudnost da se domogne glave Jovana krstitelja, inspirisao je brojne umetnike.

Posebno su francuski simbolisti i pisci dekadentnog pokreta bili

zainteresovani za ovu tematiku (Malarme, Flober, Apoliner, an Loren). I njihovi sledbenici su bili podstaknuti ovom priom, a postoji podatak da je 1912. godine ak 2.789. francuskih pesnika bilo inspirisano Salominim delom.

Slikari razliitih epoha su Salomu videli kao inspiraciju, od 19.

veka ona biva predstavljena kao orijentalna fatalna ena.

1488. godina

Cesare da Sesto, 1515. godina Lucas Cranach the Elder, 1530.

Ticijan, 1515. godina

Christofano Allori, 1613. godina Karavao, 1610. godina

Gistav Moro

Robert Henri, 1909. Franc von Stuck, 1906.

Salom Oskara Vajlda Tragedija u jednom inu, Salom,

Oskara Vajlda nastala je 1891. godine na francuskom jeziku.

Komad je prvi put objavljen na

francuskom, 1893, a godinu dana kasnije i u engleskom prevodu, sa ilustracijama Obrija Berdslija.

Delo je premijerno izvedeno 1896.

godine u Parizu, sa Sarom Bernar u naslovnoj ulozi.

Prvo javno izvoenje Salome u

Engleskoj desilo se tek 1931. (zbog zabrane lorda embrlena).

U odnosu na Bibliju i njegove prethodnike koji su obraivali lik Salome (Flober u Irodijadi), Vajld pravi znaajan preokret u tretmanu lika: Saloma nije samo pasivni instrument njene majke kojeg ona koristi u cilju osvete prema Jovanu Krstitelju, ved neko ko eli da udovolji svojim nagonima, zanemarujudi ast.

U Vajldovom komadu princezina strast prema Jovanu Krstitelju je u centru zbivanja.

Ne obazirem se na majku. Za sopstveno zadovoljstvo traim Jovanovu glavu na srebrnom posluavniku. Po dobijanju Jovanove glave ona kae: Ni poplave, ni velike vode ne mogu ugastiti moju strast.

Tako Vajld Salomu predstavlja kao fatalnu enu: ona je hladna, arogantna i suprotstavlja se drutvenim konvencijama.

Saloma Riharda trausa

Sa tematikom Vajldove tragedije traus se upoznao 1902. godine kada mu je mladi beki pisac, Anton Lindner, ponudio da sastavi libreto za operu prema ovom delu. Kada mu je Lindner poslao par primera, traus se jo temeljnije pozabavio originalnim tekstom, a poetne rei Kako je lepa princeza Saloma veeras su mu istog trenutka kada ih je proitao dale inspiraciju za muziku.

On odustaje od saradnje sa Lindnerom i odluuje da integralni Vajldov tekst prenese u operu, u prevodu Hedvige Lahman na nemaki jezik.

Potom, 1903. godine, odlazi u Berlin kako bi video delo na sceni i za samo godinu dana uspeva da zavri znaajan deo ovog ostvarenja. Juna 1905. cela partitura ove opere je bila gotova.

Posle premijere, u Drezdenu 1905. godine (u Beu je onemogudeno izvoenje jer je opera viena kao nemoralna), ova opera je velikom brzinom postala popularna na operskim scenama irom sveta, i pored negodovanja koje je najede dolazilo iz crkvenih zajednica (Be, Engleska, SAD).

Ja sam vrsto ubeen da je ovo ostvarenje jedno od najvedih remek-dela naeg doba (Gustav Maler).

Karakteristike

Ovo delo je tipian primer ekspresionistikog jezika: delo se bavi jednom temom, enom koja je opsednuta nemoralnom idejom, jednim likom u jednom inu.

Iako u operi postoji desetak likova, ova opera je zapravo opera jednog lika, dok su ostali u funkciji portretisanja Salome.

Opera je podeljena na scene, sa kulminacijom koja se ostvaruje Plesom sedam velova. Scene su povezane instrumentalnim prelazima.

Dominiraju: monolog/dijalog, prokomponovanost, a organsko jedinstvo postignuto je upotrebom lajt-motiva. Saloma je predstavljena sa tri motiva.

Tradicionalnih ansambala nema, kao ni uvertire. U operi pevau dve samo dve grupe likova: Jevreji, koji zahtevaju Jovanovu smrt i Nazaredani sa svojim zahtevom da Jovan Krstitelj bude puten to nisu ansambli u klasinom smislu rei, ved su izgraeni naslojavanjem pojedinanih deonica.

Vokalna linija je takoe ekspresionistika. Odlikuju je veliki skokovi, nagle i brze promene registra, esto na granici izmeu govora i pevanja (krik, apat), deklamacije. Izraajne mogudnosti glasa traus je iskoristio do maksimuma upisao je u glas svaku emotivnu nijansu lika, svaku promenu misli ili stanja.