Seminarski rad - Finansijski menadžment baziran na analizi finansijskog izveštavanja

Univerzitet Educons

Fakultet poslovne ekonomije

Konsultativni centar Niš

SEMINARSKI RAD

Tema: FINANSIJSKI MENADŽMENT BAZIRAN NA ANALIZI

FINANSIJSKOG IZVEŠTAVANJA

Predmet: FINANSIJE

Predmetni profesor: Student:

Prof.dr Slobodan V.Vidaković______________

Broj indeksa: ___________

Niš, decembar 2011.

Seminarski rad iz predmeta Finansije

Sadržaj

Uvod: 2

1. Finansijsko izveštavanja kroz prizmu ciljnih veličina uspeha 3

2. Klasifikacija finansijskih racio brojeva prema Patrick Gaughan-u 4

3. Analiza profitabilnosti 7

4. Analiza obrta imovine 11

5. Analiza likvidnosti i solventnosti 12

6. Indikatori efikasnosti investiranja akcionara 15

7. Izračunavanje ukupnog izraza uspešnosti poslovanja – Zeta Score 16

Zaključak: 18

Literatura: 18

Finansijski menadžment baziran na analizi finansijskog izveštavanja 1


Uvod:

Zainteresovanost ekonomista i u teorijskom i u praktičnom smislu, oduvek je izazivala

analiza uspešnosti poslovanja trgovačkog društva. Mnogi pokušaji, u dosadašnjem periodu,

učinjeni su na pronalaženju jedinstvenog sintetičkog indikatora uspešnosti poslovanja, ali

uglavnom bez uspeha. Pomenuti izazov ostao je teorijski nesavladan.

Upravo iz navedenih razloga,većina ekonomista je pomoću empirijskih istraživanja

utvrđivala ključne indikatore uspešnosti poslovanja i njihov uticaj na ukupnu efektivnost

trgovačkog društva.I pored činjenice da su pronađena određena rešenja ne može se reći da je

na tom polju ostvaren veliki napredak. Zato se najčešće koristi analiza indikatora po pojedinim

područjima za koje se smatra da indiciraju na uspešnost poslovanja. U tom smislu koriste se:

podaci iz finansijskih izveštaja konkretnog preduzeća koje je predmet analize, zatim opšti

iskustveni podaci koji služe kao iskustvena mera i eksterni podaci iz drugih preduzeća srodne

grupacije, kojoj pripada i analizirano prduzeće.

Posebno je važna analiza odnosa između bilansnih pozicija u bilansu stanja i pozicija u

računu dobitaka i gubitaka. U prikazima primene postupka koristi se terminologija koja

odgovara onoj koja se koristi u Međunarodnim računovodstvenim standardima, koji su

službeno usvojeni i kod nas. Na našem području finansijske analize nisu usvojeni termini za

određene pojave, već se javljaju različiti nazivi za iste pojmove.

Strukturu analize odnosa bilansnih pozicija i odnos u računu dobitaka i gubitaka

sačinjava: analiza profitabilnosti, analiza obrta aktive (imovine), analiza solventnosti i

likvidnosti, analiza investicionog potencijala, izračunavanje ukupnog izraza uspešnosti (Zeta

Score) i analiza dodate vrednosti (Value Added Analysis).

1. Finansijsko izveštavanja kroz prizmu ciljnih veličina uspeha

Izvođenje vidljivih zaključaka od strane brojnih korisnika o finansijskim učincima

sastavljača analize finansijskih izveštaja, koja ima za cilj da poveća njihovu iskaznu moć, da



omogući tačniju procenu ciljnih veličina i prognozu njihovog daljeg razvoja, kao i da omogući

uspešno upravljanje rastom i razvojem preduzeća, osnova je za uspešno upravljanje biznisom.

Finansijsko izveštavanje se u poslovnoj praksi manifestuje kao funkcija i kao zadatak,

uz čvrstu povezanost oba aspekta. Likvidnost trgovca ili preduzeća je apostrofirana kao

primarni cilj finansijskog izveštavanja, u prvom razvojnom periodu kapitalizma, odnosno

održavanje sposobnosti plaćanja je bilo merilo i za ekonomski uspeh.

Do radikalne promene potrebe za finansijskim izveštavanjem došlo je u drugoj polovini

XIX veka. Korisnici su zahtevali da se primanja i izdavanja, kao mere veličine uspeha racialno

supstituišu adekvatnijim mernim veličinama. Izraz je nađen u drugom ekonomskom cilju

preduzeća i mernoj veličini rashoda, koji služi kao kompas i kao merilo realizacije cilja

preduzeća.

Polazeći od osnovne teze da veća rentabilinost povećava sigurnost i olakšava

likvidnost, ova merna veličina uspeha zadovoljava simultano potrebe vlasnika, ali i poverilaca

i kreditora. Sve do današnjeg dana, tako isto u praksi, istovremeno zahtevi za likvidnost i

rentabilnost postali su kamen temeljac finansijskog izveštavanja. Primarni zadaci su

utvrđivanje stanja i ocena međusobnog uticaja likvidnosti i rentabilnosti.

Pomenute informacije su neophodne za pripremanje budućih odluka rukovodstva, koje

su uvek motivisane zahtevom za realizaciju izmirenja odnosnih zahteva, a koji se manifestuju

kao zahtev maksimalne rentabilnosti uz nesmetano izmirenje svih dospelih obaveza.

U stručnoj literaturi prisutan je stav da su ciljne veličine likvidnosti i rentabilnosti

imanentne kratkoročnoj i srednjeročnoj perspektivi preduzeća, odnosno da je za dugoročni

opstanak preduzeća neophodno uključiti itreću ciljnu veličinu, kao što je uspeh uslov za

likvidnost, tako je potencijal uspeha, tj. zarađivanja uslov za rentabilnost, a time posredno i

likvidnost.

Zadatak finansijskog izveštavanja tumače navedene tri veličine: potencijal - uspeh,

uspeh – likvidnost. Analiza finansijskog izveštaja u navedenom trouglu treba da potvrdi

konstataciju, da li je menadžer preduzeća u prethodnim poslovnim periodima ostvario

merljivo korisnu vrednost, kao i da li će se takva vrednost ostvariti u perspektivi. Čitav niz

uporednih brojeva izveden iz različitih instrumenata kontrole i analize koriste se za merenje

postignutog cilja.

Ukoliko preduzeće želi da se održi i optimalno razvija, a eksterni korisnici da zaštite svoje

interese, finansijsko izveštavanje treba da zadovolji sve interne i eksterne potrebe za

informacijama, i to:

informacije za potrebe kontrole sopstvene pozicije i razvoja kako preduzeća u celini, tako i

zavisnih preduzeća i pojedinih pogona ili filijala



informacije o finansijskoj i zarađivačkoj snazi neophodne za razvijanje strategije preduzeća

u uslovima tržišne konkurencije

informacije vezane za ulaganje sopstvenog kapitala u neku od formi preduzetničkog

učešća ili špekulativnog sticanja akcija i udela, što podrazumeva sistematsko ispitivanje

godišnjih zaključaka odnosnih preduzeća

informacije za potrebe kreditora o finansijkom položaju, solventnosti izgledima na uspeh

tražioca zajma

informacije o izgledima rentabilnosti i solidnosti preduzeća za uspostavljanje trajnih

dužničko - poverilačkih odnosa

analiza bilansa uspeha u okviru propisane revizije godišnjih zaključaka

2. Klasifikacija finansijskih racio brojeva prema Patrick

Gaughan-u

Patrick A.Gaughan najčešće korišćene racio brojeve klasifikuje u sledeće kategorije:

koeficijenti likvidnosti, koeficijenti aktivnosti, koeficijenti finansijskog opterećenja (leveridža) i

koeficijenti profitabilnosti.

I. Koeficijenti likvidnosti

1. Tekući koeficijent = Tekuća sredstva / Tekuće obaveze x 100

2. Brzi koeficijent = Tekuća sradstva-Zalihe / Tekuće obaveze x 100

3. Obrtni kapital = Tekuća sredstva – tekuće obaveze

Sposobnost kompanije da u roku ispuni tekuće obaveze meri se putem koeficijenta likvidnosti,

i to:

tekućeg koeficijenta - meri sposobnost kompanije da ispuni svoje kratkoročne obaveze

koristeći sredstva za koje se očekuje da će biti konvertovana u gotovinu u toku jedne

godine, i

brzog koeficijenta – iz tekućih sredstava uklanja zalihe, jer ne moraju biti likvidne kao neka

druga sredstva

Strukturu tekućih sredstava čini gotovina plus imovina koja se može pretvoriti u gotovinu u

toku jedne godine. Tekuće obaveze sastoje se iz svih finansijskih obaveza koje moraju da se

pokriju u toku jedne godine.

II. Koeficijenti aktivnosti



1. Prosečan period naplate potraživanja = Potraživanja / (godišnja prodaja na kredit

/ 360)

2. Obrt zaliha = Prodaja / Zalihe

3. Obrt osnovnih sredstava = Prodaja / Neto osnovna sredstva

4. Obrt ukupnih sredstava = Prodaja / Ukupna sredstva

Važan dodatak koeficijentima likvidnosti su koeficijenti aktivnosti koji indiciraju brzinu kojom

se razna potraživanja konvertuju u gotovinu. Prosečan period naplate potraživanja indicira na

broj dana za koji neki račun ostaje neplaćen.

Na učestalost obrta zaliha u toku godine indicira koeficijent obrta zaliha, kome se

posvećuje više pažnje ukoliko je posao sezonski. Nizak obrt zaliha je loš indikator za

potencijanu ciljnu kompaniju, jer može da indicira na neaktivne i nelikvidne zalihe. Isto tako,

visok obrt zaliha može da bude i rezultat nedovoljne snabdevenosti tržišta određenim

artiklima.

Koeficijent obrta osnovnih sredstava održava nivo do kog kompanija koristi osnovna

sredstva u inicijaciji prodaje, a njegova vrednost vrlo je osetljiva na nekoliko faktora.

Efikasnost korišćenja ukupnih sredstava pokazuje koeficijent obrta ukupnih sredstava.

III. Koeficijenti finansijskog opterećenja (leveridža)

1. Koeficijent zaduženosti = Ukupna dugovanja / Ukupna imovina

2. Koeficijent duga prema kapitalu = Dugoročni dug / Kapital

3. Koeficijent duga prema ukupnoj kapitalizacij = Dugoročni dug / Dugoročni dug +

Akcijski ulog

4. Pokrivenost kamata zaradom = EBIT (Zarade pre kamata i poreza) / Troškovi

kamata

5. Pokrivenost fiksnih obaveza = EBIT (Zarade pre kamate i poreza) / (Otplate

kamata + Troškovi zakupa + Dividende na prioritetne akcije pre poreza +

Neoporezovani otplatni fond)

Koeficijent finansijskog opterećenja,tj. koeficijent duga ukazuje na nivo finansijskog

duga kojim je kompanija opterećena.

Koeficijent zaduženosti ukazuje na sposobnost firme da servisira dug, a izračunava se

sabiranjem kratkoročnog i dugoročnog dugovanja.

Razmeru ukupne kapitalizacije utvrđuje odnos duga prema ukupnoj kapitalizaciji, a

situacija je povoljnija što je koeficijent niži.



Jedan od najčešće korišćenih koeficijenata finansijskog opterećenja jeste odnos duga i

akcija.

Pokrivenost kamata zaradom posebno je važan pokazatelj zajmodavcima, jer daje sliku

u kojoj meri operativni profit može da se smanji, a da firma još uvek bude u stanju da odgovori

svojim dužničkim obavezama.

U svim svojim varijacijama koeficijent pokrivenosti fiksnih obaveza koristi se u slučaju,

kad pored troškova otplate kamata postoje i drugi značajni fiksni troškovi.

IV. Koeficijenti profitabilnosti

1. Marža bruto profita = Prodaja - Troškovi prodate robe / Prodaja

2. Operativna marža profita = Operativni dobitak / Prodaja

3. Marža neto profita = Zarada nakon poreza / Prodaja

4. Prinos na uloženi kapital = Zarada nakon poreza / Ukupna imovina

5. Prinos na akcije = Zarada nakon podmirenja poreza / Akcionarski dug

Profitabilnost preduzeća rezultat je celokupne poslovne politike preduzeća. O bruto

marži profita se govori kao odnosu bruto dobiti i prodaje. Koeficijent ukupne imovine služi za

merenje efikasnosti menadžmenta da realizuje profite nakon poreza, koristeći raspoloživu

imovinu firme. Vrsta prinosa koju ostvaruju vlasnici kompanije utvrđuje se koeficijentom

prinosa na akcije.

Pod uslovima relativno zadovoljavajućeg nivoa efikasnosti tržišta hartija od vrednosti,

odgovarajuće informacije sadržane u finansijskim izveštajima bi trebalo da se odraze na

koeficijente bazirane na tržišnim indikatorima. Koeficijentom cena po akciji/zarada po akciji, se

utvrđuje odgovarajuća stopa kapitalizacije prema vrednosti projektovanog priliva prihoda.

V. Koeficijenti zasnovani na tržišnim indikatorima

1. Koeficijent Cena/Zarada = Tržišna cena po akciji / Tekuća zarada po akciji = P /

EPS

2. Procent od zarade koji se isplaćuje akcionarima na ime dividende EPS =

Dividende / EPS

U pojedinim okolnostima analitičari integracije imaju potrebe za nestandardnim

finansijskim izveštajima. Primena posebnih koeficijenata ima nedostatak, odnosno ograničenja

koja ih devalviraju. Nije jednostavno prikupiti podatke o nivoima tih koeficijenata sličnih firmi u

istoj oblasti. U navedenom slučaju preostaje da se jednostvano uporede sopstveni podaci

firme koji se odnose na prethodne godine sa ciljem izrade trenda tih vrednosti.



3. Analiza profitabilnosti

Najvažnijom - primarnom analizom odnosa smatra se analiza profitabilnosti (The

Profitability Analysis), u kojoj su dve mere najraširenije, i to:

profitna mreža (Profit margin) i

povrat na investirano (Return on investment - ROI).

U menadžerskoj praksi najviše upotrebljivana mera profitabilnosti je indikator marže

dobitaka ili profitne marže, koji se dobija iz odnosa između dobitka i prihoda od prodaje.

Profitna marža = Dobitak / Prihod od prodaje

Profit margin = Profit / Sales

Prezentovani indikator pokazuje procenat ostvarenog dobitka u odnosu na vrednost

celokupnog urađenog posla, pojedinačni posao u zavisnosti od toga koje se kategorije dobitka

i prihoda primenjuju u indikatoru.

Razlikujemo više kategorija profitnih marži, i to: bruto profitna marža, profitna marža pre

oporezivanja, neto profitna marža i marža neto preostalog profita.

Pomenute kategorije profitne marže izračunaćemo na osnovu bilansnih podataka

preduzeća „Nancy Cosmetics”

Bruto profitna marža - odnos između bruto dobitka i prihoda od prodaje

Redni broj Opis Iznos

1.

2.

3.

Bruto dobitak

Prihod od prodaje

Bruto profitna marža

6.075

19.500

0,3115

Bruto profitna marža prikazuje koliko prihoda ostaje preduzeću za pokriće troškova njegove

uprave, prodaje i troškova finansiranja, te za ostvarenje dobitka, nakon pokrića proizvodnih

troškova. U ovom slučaju to je 31,15%.

Operativna profitna marža - odnos između operatinog dobitka i prihoda od prodaje


1. Operativni dobitak 2.799



2.

3.

Prihod od prodaje

Operativna profitna marža

19.500

0,1435

Operativna profitna marža menadžerima pruža informaciju o tome koliko bi dobitka pre

oporezivanja ostvarili ako bi se njihovo preduzeće finansiralo iz sopstvenih izvora, odnosno

bez uzimanja kredita. U ovom slučaju, pokazuje se, da preduzeću po podmirenju svih troškova

(osim troškova finansiranja) ostaje 14,35% prihoda za pokriće troškova finansiranja i dobitak.

Profitna marža pre oporezivanja - odnos između dobitka pre oporezivanja i prihoda od

prodaje


1.

2.

3.

Dobitak pre oporezivanja

Prihod od prodaje

Profitna marža pre oporezivanja

1.884

19.500

0,0966

Profitna marža pre oporezivanja prikazuje koliko, nakon podmirenja svih troškova, ostaje

preduzeću prihoda za dobitak koji će tek biti oporezovan. U ovom slučaju to je 9,55%.

Neto profitna marža - odnos između dobitka nako oporezivanja i prihoda od prodaje


1.

2.

3.

Dobitak nakon oporezivanja

Prihod od prodaje

Neto profitna marža

1.336

19.500

0,0685

Neto profitna marža prikazuje koliko od ukupne vrednosti posla realizovanog na tržištu ostaje

preduzeću. Ovim delom prihoda preduzeće raspolaže po svojoj volji. Ovo je napreciznija

informacija o konačnim efektima od urađenog i realizovanog posla. U ovom slučaju to je

6,85%

Marža neto preostalog profita - odnos između preostalog profita i prihoda od prodaje

Marža neto preostalog profita ukazuje na isplativost ulaganja deoničara ili vlasnika u odnosu

na zaradu koja je mogla biti ostvarena investiranjem u alternativni posao. Iznos neto

preostalog profita predstavlja razliku između dobitka i tržišne cene sopstvenog kapitala. Marža

neto preostalog profita ukazuje na procentualni odnos ostvarenog profita prema profitu koji bi

bio ostvaren da je kapital uložen na osnovu jednostavne pozajmice po postojećoj tržišnoj ceni.

Drugim rečima marža neto preostalog profita u na odnos profitabilnosti investiranja kapitala u



određeno preduzeće, nasuprot profitabilnosti pozajmice po tržišnoj ceni kapitala u fiksnom

iznosu. Iz navedenih razloga marža neto preostalog profita može da se posmatra i kao

indikator uspešnosti investiranja.

o Neto preostali profit = Dobitak – Tržišna cena uloženog kapitala

o Tržišna cena uloženog kapitala = Uloženi sopstveni kapital X Tržišna stopa na pozajmljeni

kapital

o Pod pretpostavkom da je tržišna stopa na pozajmljeni kapital 7,5%, neto preostali profit će

iznostiti: Tržišna cena kapitala=15.000 x 7,5%=1.125€, a Neto preostali profit= 1.884-

1.125=759€


1.

2.

3.

Neto preostali profit

Prihod od prodaje

% učešća

759

19.500

3,9%

U ovom primeru vidimo da je za 3,9% veći efekat ulaganja u poslovanje konkretnog

preduzeća, od onih koji bi se pojavili da je izvršena jednostavna pozajmica po postojećoj

tržišnoj ceni.

Povrat na investirano (Return of Investment-ROI) ili povrat na korišćeni kapital

(Return of Capital Employad-ROCE) predstavlja drugu po značaju meru za ocenu

profitabilnosti.

Obzirom na činjenicu da je kapital uvek oskudan resurs preduzeća, važno je utvrditi kojim

stepenom efikasnosti će biti korišćen. Osnov za izvođenje indikatora putem koga se

izračunava povrat na investicioni kapital čini Du Pont obrazac do koga se dolazi na sledeći

način:

Indikator kojim se meri povrat na investirano dekomponuje se na dva indikatora i to:

indikator kojim se meri koeficijent obrta investicje i indikator za iskazivanje profitne marže.

Povrat na investirano = Prihod X DobitakInvastirani kapital Prihod

Ekonomisti su bili u dilemi šta podrazumevati pod investiranim kapitalom. U zavisnosti

od toga će se i određivati kategorije dobitka koje će se primenjivati u obrascu. Za

izračunavanje povrata na uloženi kapital koriste se različite definicije korišćenog kapitala, kao



što su: ukupni, dugoročni, alternativno neto korišćeni i ukupni deoničarski kapital. Svaka od

pojedinih kategorija korišćenog kapitala odbacuje odgovarajući sadržaj dobitka.

S obzirom na to da obuhvata celu pasivu, ukupni kapital se najčešće uzima

jednostavno kao ukupna aktiva. Povrat na ukupni kapital izračunava se prema indikatoru kod

koga se u vezu dovode operativni dobitak sa ukupnom aktivom.

Dugoročni kapital predstavlja razliku između ukupne pasive i tekućih obaveza. U

brojiocu indikatora, koji služi za izračunavanje povrata na uloženi dugoročni kapital, nalazi se

razlika između operativnog dobitka i kamate na kratkoročne kredite. Ukupni deoničarski,

odnosno ukupni vlastiti kapital pri izračunavanju povrata na korišćeni kapital dovodi se u racio

sa dobitkom nakon oporezivanja.

4. Analiza obrta imovine

Analiza obrta ukupne imovine predstavlja analizu odnosa između prihoda i aktive, a

može se izračunavati i za svaki pojedinačni deo aktive. Koeficijent obrta ukupne imovine

pokazuje koliko jedna novčana jedinica ukupne imovine stvara novčanih jedinica prihoda.

Prikazaćemo način obračunavanja koeficijenata obrta na primerima:

Koeficijent obrta ukupne imovine

(u 000€)


1.

2.

3.

Prihod od prodaje

Ukupna aktiva

1/2

19.500

27.156

0,718

Ova tabela prikazuje da jedna novčana jedinica ukupne aktive ostvaruje 0,72 jedinica prihoda

na tržištu.

Koeficijent obrta tekuće imovine

(u 000€)


1.

2.

Prihod od prodaje

Tekuća aktiva

19.500

5.946



3. 1/2 3,28

Koeficijent obrta fiksne imovine

(u 000€)


1.

2.

3.

Prihod od prodaje

Fiksna aktiva

1/2

19.500

21.210

0,92

Koeficijent unovčivosti

(u 000€)


1.

2.

3.

Prihod od prodaje

Zalihe

1/2

19.500

2.340

8,33

Koeficijent obrta neto potraživanja

(u 000€)

Redni broj Opis Iznos Iznos

1.

2.

3.

Prihod od prodaje

Potraživanja od kupaca-Obaveze ka dobavljačima

1/2

19.500

3.075-900

19.500

2.175

8,97

Da bi prezentovani podatci imali adekvatan nivo informativne sposobnosti neophodno je

dovesti ga u vezu sa nekom uporedivom veličinom. Ako se navedeni podatak uporedi sa

podacima iz drugih perioda ili iz drugih preduzeća, onda on postaje informacija, upotrebljiva

prilikom planiranja nekog novog posla u okviru delatnosti u kojoj su istraživani relativni odnosi

među pozicijama računa dobitka i gubitka i bilansa stanja. U donošenju strateških i operativnih

odluka od velike je pomoći procena budućih permormansi na osnovu iskustva. Tako, na

primer, neke industrijske grane ne mogu biti profitabilne, ako nisu u stanju obezbediti prihod

od prodaje koji je isti ili veći od vrednosti aktive.



5. Analiza likvidnosti i solventnosti

Sposobnost preduzeća da u predviđenom roku podmiri sve svoje tekuće obaveze

predstavlja likvidnost, za razliku od solventnosti koja se definiše kao sposobnost preduzeća da

u predviđenom roku podmiri sve svoje dugoročne obaveze.

Mere koje ćemo koristiti za analizu likvidnosti svrstaćemo u dve osnovne grupe i to:

mere koje baziraju na odnosu između tekuće aktive i tekuće pasive, radno raspoloživ kaiptal i

brzi odnos ili brzi tekući odnos i mere koje indiciraju na mogućnost transformisanja tekuće

novčane aktive u novac i prosečno vreme unovčivosti od kupaca.

Veći broj korisnika računovodstvenih informacija zainteresovan je za informacije koje će

se dobiti analizom likvidnosti. To su u prvom redu menadžeri preduzeća, kako bi na taj način

dobili odgovor na pitanje, u kojoj meri je preduzeće sposobno da izmiruje svoje kratkoročne

obaveze. Za pomenutim informacijama interes pokazuju i potencijalni kratkoročni kreditori,

bilo da se radi o robi ili o novcu koji su potrebni u tekućem poslovanju, kako bi na osnovu njih

mogli ocenjivati kreditnu sposobnost zajmotražioca.

Prvi indikator za merenje likvidnosti je tekući odnos koji se dobija iz odnosa između

tekuće aktive i tekuće pasive. U tekuću aktivu ubrajaju se sledeće kategorije: novac u banci i

blagajni, pozicije koje će tokom poslovne godine biti upotrebljene ili transformisane u novac.

Strukturu tekuće pasive sačinjavaju kategorije koje u toku poslovnog perioda trebaju da budu

plaćene gotovinom i to: kratkoročne obaveze prema dobavljačima, obaveze prema

kratkoročnim kreditorima, obaveze prema porezima, obaveze za isplatu dividendi isl.

Prezentirani indikator prikazuje u kojoj meri je tekuća aktiva dovoljna za pokriće pasive.

Radno raspoloživi kapital će biti dovoljan za pokriće tekućih obaveza ako je tekući odnos veći

od 1:1. Između tekuće aktive i tekuće pasive ne postoji idealan odnos, međutim saglasno

pravilima finansiranja odnos 2:1 pruža menadžmentu preduzeća i potencijalnim kreditorima

relativnu sigurnost da je preduzeće finansijski stabilno sa gledišta izmirenja kratkoročnih

obaveza.

S ciljem odobravanja robnih ili finansijskih kredita kreditori često zahtevaju i analizu

raspoloživog kapitala do koga se dolazi oduzimanjem vrednosti tekuće aktive od tekuće

pasive. Kreditorima je ova informacija bitna, jer radno raspoloživi kapital indicira na pozitivnu

ili negativnu razliku tekuće aktive nad tekućom pasivom. Drugim rečima radno raspoloživi



kapital pruža informacije o kapitalu koji stoji na raspolaganju za izmirenje tekućih obaveza i

neočekivanih novčanih izdataka.

Pozitivna veličina radno raspoloživog kapitala indicira da je analizirano preduzeće u

stanju da izmiruje dospele obaveze, ali bi s obzirom na njegov iznos trebalo u blisko

perspektivi odrediti dodatne izvore finansiranja.

Naredni odnos veoma je bitan za analizu likvidnosti jeste tzv. brzi odnos ili brzi tekući

odnos, koji u brojiocu indikatora ima tzv. brzu aktivu, plus brzo unovčivu aktivu, a u imeniocu

tekuće obaveze. Pod brzom aktivom može se podrazumevati razlika između tekuće aktive i

zaliha, ili zbir gotovine, unovčenih hartija od vrednosti i kratkoročnih potraživanja. Pomenuti

indikator ukazuje na sposobnost preduzeća da u vrlo kratkom roku obezbedi određenu količinu

novca, što je od posebne važnosti u iznenadnim situacijama u kojm preduzeće ima nužnu

potrebu za gotovim novcem. Iz indikatora su izostavljene zalihe, jer je za njihovu

transformaciju u gotovinu potrebno relativno duže vreme, u zavisnosti u kategoriji zaliha.

Drugu grupu mera neophodnih za analizu likvidnosti predstavljaju mere koje ukazuju na

mogućnost transformacije tekuće novčane aktive u gotovini. Položaj dnevne likvidnosti

preduzeća u velikoj meri zavisi od tokova gotovine koji nastaju iz poslovnih aktibnosti, kao što

su pretvaranje zaliha u gotove proizvode, odnosno u potraživanje od kupca, kao i

transformisanje tih potraživanja u novac. Sposobnost preduzeća da pretvori zalihe u novac

kroz obavljanja normalnih poslovnih aktivnosti pokazuje dve glavne veličine: broj obrta zaliha

u vremenu, koji u brojicu imaju troškove za prodate proizvode a u imeniocu prosečno stanje

zaliha.

Podatak o visini troškova za prodate zalihe uzima se iz računa dobitaka i gubitaka u

poslovnoj godini za koju se računa broj obrta zaliha. Što se iznosa prosečnog stanja zaliha tiče,

dobro bi bilo raspolagati podatkom o visini stvarno prosečnog stanja zaliha tokom poslovne

godine. Ukoliko ova veličina nije poznata onda se sabere stanje zaliha na početku i na kraju

perioda i podeli se sa dva.

Treba voditi računa o vremenu podmirivanju obaveza prema dobavljačima, kao i

vremenu potrebnom za naplatu potraživanja od kupaca. Pod uslovom da se ova dva vremena

približno podudaraju zalihe će se zaista pretvoriti u novac približno u periodu od dva meseca.

Ukoliko se želi doći do podataka o kretanju sposobnosti preduzeća da transformiše vrednost

zaliha u potraživanja u toku dužeg vremenskog perioda, onda je neophodno pratiti kretanje

broja obrta zaliha u različitim vremenskim periodima.



Druga glavna mera, odnosno prosečno vreme unovčljivosti potraživanja od kupaca, tj.

prosečno vreme naplate, indicira za potreban broj dana za naplatu potraživanja, predstavlja

izuzetno značajnu menadžersku informaciju sa gledišta kontrole novčanih sredstava. U

brojiocu indikatora za izračunavanje prosečnog vremena unovčivosti potraživnja nalaze se

potraživanja od kupaca iz bilansa stanja, a u imeniocu prosečna dnevna naplaćena

potraživanja.

Za analizu dugoročne finansijske stabilnosti, kroz odnose unutar kapitalne i finansijske

strukture preduzeća, kao i odnose pojedinih pozicija te strukture sa aktivom, koriste se mere

solventnosti. Najvažniji indikatori za analizu solventnosti su: odnos između dugoročnih

obaveza i ukupnog dugoročnog kapitala, stepen zaduženosti ili odnos između deoničarske

glavnice i ukupne aktive, kao i naličje stepena zaduženosti, odnos između ukupnih obaveza i

glavnice, odnos pokrića kamata, odnos dugotrajne aktive i deoničarske glavnice i kumulativni

odnos između pozicija aktive i pasive.

Prva četiri indikatora su indikatori upotrebe finansijske poluge, termina kojim se

operativno posluje sa pozajmljenim novcem. Upravo odnosi finansijske poluge kreditorima i

svim ostalim poveriocima predstavljaju meru za procenu stepena ulaganja u trgovačka

društva.

S druge strane vrši se procena isplativosti zaduživanja. Neto dobitak i povratna

deonička glavnica će porasti tek u slučaju da pozajmljeni kapital korišćen u poslovanju donosi

veću zaradu od kamata koje opterećuju. Drugim rečima, stabilnost stope povrata na ukupnu

aktivu u odnosu na prosečno plaćenu cenu upotrebe tuđeg kapitala predstavlja glavni

pokazatelj isplativosti zaduživanja.

Indikator koji je bitan za analizu solventnosti je stepen zaduženosti koji indicira na

podatak koliki se deo imovine finansira iz tuđih izvora. Sa stanovišta kreditora, rizik ulaganja u

preduzeće će biti veći što je veći stepen zaduženosti, koji pokazuje sposobnost preduzeća da

pokrije obaveze prema kreditorima i investitorima.

6. Indikatori efikasnosti investiranja akcionara

Navedeni indikatori pružaju različitim korisnicima informacije o efektima investiranja u

redovne deonice deoničarskog društva. U osnovne indikatore efikasnosti investiranja ubrajaju

se: zarada po deonici, dividende po deonici, povrat na deoničku glavnicu redovnih,tj. običnih

deonica, prinos od dividendi i odnos cene i zarade po deonici.



Indikator zarade po deonici indicira na relativnu profitabilnost deoničarskog društva

posmatranu kroz ostvareni dobitak posle oporezivanja po jednoj redovnoj deonici, ne

računajući deo dobitka nakon oporezivanja koji se odnosi na povlašćene deonice.

Zarada po deonici može se izračunati, ako se u brojilac stavi razlika dobitka nakon

oporezivanja i povlašćenih dividendi, a u imenioc broj običnih deonica. Sa gledišta

neposrednog interesa običnih deoničara, drugu meru profitabilnosti čine dividende po deonici,

koje se dele sa brojem običnih deonica. Meru profitabilnosti deoničara koji imaju redovne

deonice predstavlja povrat na deoničku glavnicu redovnih deonica.

Prinos od dividende indicira na stopu povrata na deoničku glavnicu s aspekta tržišne

cene deonice. To je značajan indikator zarade deoničara, jer se pretpostavlja da on može

prodati deonicu po tržišnoj vrednosti i prva zarada u tom momentu je upravo deo od te

vednosti. Podatak o prinosu od dividendi predmet je zanimanja potencijalnih deoničara koji bi

želeli kupiti deonice.

Odnos cene i zarade po deonici indicira na vreme za koje bi se investicija mogla vratiti.

Statično posmatrano, odnos cene i zarade pokazuje vreme u kome bi se vratila investicija

deoničaru ako se taj odnos nebi menjao.

7. Izračunavanje ukupnog izraza uspešnosti poslovanja – Zeta

Score

Ekonomski analitičari su oduvek pokušavali da pronađu neki sintetički pokazatelj ukupne

uspešnosti koji bi bio relativno jednostavan za izračunavanje i koji bi omogućio upoređivanje

između različitih preduzeća. Osvrnućemo se na rad američkog profesora Altmana,koji je sa

grupom istraživača razvio izraz uspešnosti pod nadzivom „Z“ ili „Zeta Score“. Radi se o tehnici

računanja ukupnog izraza uspešnosti preduzeća koja bazira na malom broju indikatora koji se

nalaze u kauzalnom odnosu i koji različitim intenzitetom utiču na ukupnu uspešnost.

U formiranju izraza „Zeta Score“,autori su se služili poznatim iskustvenim normama u

odnosu između pozicija bilansa stanja i pozicija računa dobitka i gubitka,kao i iskustvenim

normama do kojih su došli na osnovu sopstvenih istraživanja. U nastavku ćemo prezentovati

obrazac profesora Altmana:

Z = 0.012 X1+0.014 X2+0.033X3+0.006X4+0.010X5



Ponderi (0.012 do 0.010) su konstantne veličine dobijene na osnovu empirijskih studija.

Odnosi koji su prezentirani sa X1 do X5 izračunavaju se sledeći način:

X1 = razlici tekuće aktive i ukupne aktive

X2 = razlici zadržanog oblika i ukupne aktive

X3 = razlici operativnog dobitka i ukupne aktive

X4 = razlici tržišne vrednosti glavnice i akupne aktive

X5 = razlici prihoda od prodaje i ukupne aktive

Na osnovu empirijskih istraživanja profesor Altman je ustanovio kontrolne mere koje

indiciraju kako preduzeće posluje, kao i verovatnoću šta će se sa njim u bliskoj perspektivi

događati.

Kontrolne mere su sledeće:

Ako je „Zeta Score“ > 3.0 - Preduzeće posluje veoma dobro i ima sjajnu perspektivu

Ako je „Zeta Score“ < 1.8 - Preduzeće slabo posluje, u periodu od najviše 2 godine

očekuje ga neuspeh

Ako je 3 > „Z“ > 1.8 = Preduzeće veoma slabo posluje i mora pod hitno izvršiti

preispitivanje svog poslovanja

Zeta obrascem se često služe revizori, kao i menadžment preduzeća s ciljem bolje procene

tekućeg poslovanja i očekivanja u budućnosti.



Zaključak:

Pitanje načina pripremanja finansijskih izveštaja pokreće upravo funkcija finansijskog

izveštavanja, što u osnovi podrazumeva odgovarajuću informacionu podlogu. Zadatak

finansijskog izveštavanja je usmeren u pravcu njihovog čitanja, sa zadatkom čitavog niza

interesnih grupa, pri čemu je na promeni strukture interesnih grupa, zatim na izmenu njihovih

potreba, kao i pomeranje potreba u listi prioriteta uticao privredni razvoj kao dinamički

proces.

Literatura:

1. Vidaković dr Slobodan, Finansijsko izveštavanje – Osnova upravljanja biznisom, Novi Sad,

2005


Documents

Seminarski rad - Finansijski menadžment baziran na analizi finansijskog izveštavanja