Beda studentskog životarazmotrena u njenim ekonomskim, političkim, socijalnim, psihološkim, seksualnim i

posebno intelektualnim aspektima, uz skroman predlog za njeno ukidanje

Situacionistička internacionala

1966.

Sadržaj

Prolog 3

Beda studentskog života 61. Učinimo sramotu još sramnijom tako što ćemo je učiniti javnom . . . . . . . . . . . . . . 62. Nije dovoljno da se teorija ostvari u praksi; i praksa mora pronaći svoju teoriju . . . . . 11

Holandija: Provo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12SAD: Studentski pokret . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13Istočna Evropa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13Engleska . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 14Japan: Zengakuren . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 14

3. Stvoriti situaciju posle koje nema povratka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 16

2

Prolog

„Zamislite da se nalazite na Strazburškom Univerzitetu, na svečanom otvaranju akadem-ske godine, u jesen 1966, u auditorijumu sastavljenom od studenata, profesora i uglednihgostiju, koji su se okupili da čuju pozdravno pismo predsednika de Gola. Primećujete dase na svakom sedištu nalazi jedan mali pamflet. Program? Ne, već nešto s naslovom ’Bedastudentskog života’. Otvarate knjižicu i počinjete da čitate: ’Opšte je poznato da je student,uz popa i pandura, najprezrenije stvorenje u zemlji Francuskoj…’ Osvrćete se oko sebe ividite da i svi ostali čitaju; reakcije se kreću od čuđenja i smeha, do šoka i napada besa.Ko stoji iza toga? Na naslovnoj strani piše da je izdavač Strazburški studentski sindikat,ali tu su i stalne reference na ’Situacionističku internacionalu’ (SI), šta god to značilo…Ono što strazburški skandal čini drugačijim od neke studentske šale… jeste to što jeskandalozna forma donela jednako skandalozan sadržaj. U trenutku kada su studenti biliproglašeni za najradikalniji deo društva, taj tekst je bio jedini koji je stvari postavio upravu perspektivu.“ — Ken Knabb, Joy of Revolution, 1997.

„Studentski odbor, koji je grupa studenata iz ’Društva ljubitelja anarhije’ preuzela bezvećih teškoća, kroz redovnu izbornu proceduru, spiskao je ceo fond Odbora za troškoveštampanja i distribucije besplatnog pamfleta Beda studentskog života, čiji je autor bio si-tuacionista Mustafa Kajati. Odjek je bio trenutan, ne samo u Strazburu i ne samo međustudentskom omladinom. Reforma Univerziteta, bolji uslovi za sticanje kvalifikacija za bu-duće služenje sistemu i druge teme zbog kojih su današnji studenti spremni da štrajkuju iglađu, nisu bili čak ni izgovor za to obraćanje. Beda svakodnevnog života, društvo u celini,mehanizmi kojima se ono stalno reprodukuje, svi njegovi branioci i lažni neprijatelji, poprvi put bili izolovani i analizirani tako da je svako mogao da ih prepozna i oseti u svomokruženju, na svojoj koži i odmah ispod nje, u ulozi koja mu je dodeljena u ’organizacijiopšte pasivnosti’.Beda studentskog života je najpopularniji i najprevođeniji situacionistički pamflet.Preveden je na više od 10 jezika, a njegov ukupni tiraž neki procenuju na skoro 500.000primeraka.“ — AG, Kratka hronologija: Gi Debor i Situacionistička internacionala, 1952–1994, dodatak uz Gi Debor, Društvo spektakla, maj 2003. (anarhija/ blok 45, Porodičnabiblioteka br. 4)

„Njihova doktrina, ako se te delirične umotvorine mogu tako nazvati, predstavlja neku vr-stu radikalnog revolucionarstva sa očiglednim nihilističkim uticajima… Plod imbecilnogfanatizma, napisan pretencioznim žargonom i začinjen velikodušnim uvredama na računprofesora i kolega studenata. U pamfletu se stalno govori o tajanstvenoj Situacionističkojinternacionali…“ — Le Nouvel Alsacien, 25. novembar 1966, tri dana nakon objavljivanjapamfleta.

3

„Ti studenti su izvređali svoje profesore. Njima treba da se pozabave psihijatri. Ne želimda se protiv njih preduzimaju zakonske mere; njih treba poslati pravo u ludnicu… Akoipak podležu krivičnom gonjenu, za to će se pobrinuti ministar unutrašnjih poslova.“ —g. Bajen, rektor Univerziteta u Strazburu, novembar 1966.

„Optuženi nikada nisu poricali da su zloupotrebili fondove Strazburškog studentskogsindikata. Naprotiv, otvoreno su priznali da je sindikat platio 5.000 franaka za štampui distribuciju 10.000 primeraka pamfleta, da ne spominjem cenu drugih štampanihmaterijala inspirisanih ’Situacionističkom internacionalom’. Te publikacije izražavajuideje koje, najblaže rečeno, nemaju nikakve veze s pravom svrhom studentskog sindikata.Dovoljan je samo jedan pogled na te tekstove da bi se shvatilo da tih petoro studenata,koji tek što su izašli iz puberteta, nemaju nikakvo iskustvo o stvarnom životu i da sunjihove misli pometene polusvarenim filozofskim, društvenim, političkim i ekonomskimteorijama. Zasićeni tupom monotonijom svojih svakodnevnih života, pokušali su dana isprazan, arogantan i patetičan način iznesu konačne sudove, uspevši samo da nanajgori način izvređaju svoje kolege studente, profesore, Boga, religiju, sveštenstvo,vlast i sve društveno-političke sisteme koji danas postoje na svetu. Odbacujući svemoralne i zakonske norme, ti cinici nisu oklevali da kao svoje glavne ciljeve istaknukrađu, uništavanje obrazovnog sistema, ukidanje rada, totalnu subverziju, nepovratnusvetsku proletersku revoluciju i ’uživanje bez ograničenja’.“ — Zaključak sudije Labadora,Strazbur, 13. decembar 1966.

„Taj dobro napisani tekst sistematski odbacuje sve oblike društvene i političke organiza-cije zapada i istoka, kao i svih grupa koje danas pokušavaju da ta društva promene.“ —Le Monde, 9. decembar 1966.

„Strazburški pamflet je delovao poput detonatora… Uradili smo sve što je bilo u našojmoći da ga što šire distribuiramo.“ — Danijel i Gabrijel Kon-Bendit, Univerzitet Nanter(Pariz), 1968.

„Velika je greška potcenjivati ono što se novembra 1966. dogodilo sa strazburškimStudentskim sindikatom… Posmatrač mora da ostane zapanjen brzinom s kojom se tazaraza proširila univerzitetom, ali i među nestudentskom omladinom. Izgleda da su idejekoje je zagovarala mala grupa autentičnih revolucionara pogodile pravu žicu u duhunove generacije…“ — Guerres et Paix #4, 1968.

„U suštini, želimo da ideje ponovo postanu opasne. Ne želimo da nas beskičmenjaci s ne-iskrenim, eklektičkim interesovanjima prihvate kao neke nove Sartre, Altisere, Aragone

4

i Godare… Pre ili kasnije postaće jasno da o SI ne bi trebalo suditi na osnovu skandaloz-nih aspekata nekih njenih oblika delovanja, već samo na osnovu njene središnje istine,koja je suštinski skandalozna.“ — Situacionistička internacionala, Naši ciljevi i metodi uStrazburškom skandalu, SI br. 11, oktobar 1967.

5

Beda studentskog života

1. Učinimo sramotu još sramnijom tako što ćemo je učiniti javnom

Opšte je poznato da je student, uz popa i pandura, najprezrenije stvorenje u zemlji Francuskoj. Ali,razlozi za taj prezir često su pogrešni, oni koji samo odražavaju vladajuću ideologiju, dok razlozikoji taj prezir čine potpuno opravdanim s revolucionarnog stanovišta ostaju potisnuti i neizrečeni.Pristalice lažne opozicije ipak su svesne te greške, koju i sami čine. Oni izokreću svoj stvarni preziru paternalističko divljenje. Impotentna levičarska inteligencija (od Les Tempes Modernes do L’Express)zapada u pravi trans govoreći o „usponu studenata” i očiglednom opadanju birokratskih institucija(od „komunističke” partije do staljinističkog UNEF), ljubomorno ističući svoju „moralnu i materijalnu”podršku. Ovde ćemo ukazati na prave razloge koji stoje iza te brige za studente i otkriti njihovu dubokupovezanost s vladajućom stvarnošću prekomerno razvijenog kapitalizma. U ovom pamfletu ti razlozibiće demaskirani jedan po jedan: prevazilaženje otuđenja nužno sledi trag otuđenja.

Sve dosadašnje analize i istraživanja studentskog života ignorisali su prava pitanja. Nijedno od njihnije izašlo iz okvira akademskih specijalizacija (psihologija, sociologija, ekonomija) i zato je ostajalosuštinski pogrešno. Furije je davno primetio tu „metodološku kratkovidost” u tretiranju suštinskihpitanja koja se ne dovode u vezu s modernim društvom kao celinom. Fetišizam činjenica maskirasuštinske kategorije; detalji zaklanjanju totalitet. O ovom društvu je rečeno sve osim onoga što onostvarno jeste: društvo u vlasti robe i spektakla.

U svojoj studiji Les Héritiers: les étudiants et la culture (Naslednici: studenti i kultura), sociolozi Bur-deron i Pasdije takođe su ostali impotentni pred tih nekoliko delimičnih istina koje su uspeli da izlože.Uz sve dobre namere, uspelo im je samo da se vrate na pozicije profesorskog moralizma, na nezaobi-laznu kantovsku etiku „stvarne demokratizacije kroz stvarnu racionalizaciju obrazovnog sistema” –to jest, na propovedanja samog sistema. Za to vreme, njihovi učenici, razni Kraveci1, zadovoljavajusvoje sitnobirokratske sklonosti prežvakavajući ofucanu revolucionarnu frazeologiju.

Spektakularno postvarenje modernog kapitalizma2 svakome dodeljuje posebnu ulogu u sistemuopšte pasivnosti. Student nije izuzetak od tog pravila. Njegova uloga je privremena: to je samo glavnaproba za preuzimanje njegove krajnje uloge kao konzervativnog elementa u okviru robnog sistema.Biti student je oblik inicijacije.

Ta inicijacija na magičan način sažima sve odlike mistične inicijacije. Ona je potpuno odsečenaod istorijske, individualne i društvene stvarnosti. Student vodi dvostruki život, razapet između svogsadašnjeg statusa i potpuno odvojene buduće uloge u koju će jednog dana iznenada biti bačen. Umeđuvremenu, njegova šizofrena svest omogućava mu da se povuče u svoju „inicijacijsku grupu”, dazaboravi na budućnost i da se prepusti mističnom transu sadašnjice zaštićene od istorije. Njegovoizbegavanje da se suoči sa sopstvenom situacijom, posebno ekonomskom, ne treba da čudi: u našem„društvu obilja” on je i dalje prosjak. Više od 80% studenata dolazi iz platnih razreda viših od radničkog,

1Mark Kravec, poznati demagog među politikosima iz UNEF, napravio je veliku grešku upuštajući se u „teorijska istra-živanja“: godine 1964. objavio je odbranu studentskog sindikalizma u Les Tempes Modernes, da bi ga posle godinu dana, nastranicama istog časopisa, osudio. (Sve dalje numerisane napomene: Mustafa Kajati, član SI i glavni autor pamfleta; nap. A.G.)

2Podrazumeva se da pojmove kao što su spektakl, uloga, itd., koristimo u situacionističkom smislu.

6

ali 90% studenata ima prihode manje od prihoda nalslabije plaćenih radnika. Siromaštvo studenata jeanahronizam društva spektakla: oni tek treba da dostignu novu bedu novog proletarijata. U vremekada se sve više mladih ljudi otima iz okova moralnih predrasuda i autoriteta porodice, u kojimasu od malih nogu bili izloženi brutalnom, ogoljenom izrabljivanju, naš student se čvrsto drži svogneodgovornog i ispraznog “produženog detinjstva”. Produžena adolescentska kriza može da dovededo povremenih sukoba sa porodicom, ali on nema ništa protiv da ga najrazličitije institucije kojeupravljaju njegovim svakodnevnim životom tretiraju kao nedonošče; ako ponekad i prestanu da museru u lice, to je samo zato da bi se brižno nadvile nad njim i krenule da mu sole pamet.

Beda studenta je samo najgroteskniji izraz kolonizacije svih domena društvene prakse. Projekcijaosećanja krivice celog društva na studente, maskira bedu i potčinjenost svih.

Ali, iza našeg prezira prema studentu stoje drugi razlozi. On nam se gadi ne samo zbog svoje stvarnebede, već zbog svog ležernog pristanka na bedu svake vrste, zbog te bolesne sklonosti da se valja usopstvenom otuđenju u nadi da će, usred opšteg nedostatka interesovanja za bilo šta, probuditi inte-resovanje za hendikepe svog posebnog položaja. Imperativi modernog kapitalizma nalažu da većinastudenata postanu tek niži kadrovi na funkcijama koje su u XIX veku imali kvalifikovani radnici.3Suočen s tako sumornom i osrednjom „nagradom” za svoje sramno trpljenje sadašnje bede, studentradije traži utočište u nestvarno življenoj stvarnosti, koju ukrašava iluzornim sjajem.

Student je stoički rob: što ga više njegovi autoriteti vezuju lancima, to on sebe zamišlja slobodni-jim. Kao i njegova nova porodica, univerzitet, student voli da na sebe gleda kao na „najnezavisnije“društveno biće iako je u stvarnosti direktno potčinjen najmoćnijim sistemima društvenog autoriteta:porodici i državi. Kao njihovo lepo vaspitano, zahvalno i poslušno dete, on deli i oličava sve vrednostii mistifikacije sistema. Iluzije koje su nekada bile nametane kvalifikovanim radnicima sada se svesnoprojektuju u masu budućih nižih funkcionera.

Ako je drevni oblik društvene bede proizveo najgrandiozniji sistem kompenzacije koji je svet ikadavideo (religije), studentu, u njegovojmarginalnoj bedi, kao jedina uteha ostaju izlizane slike vladajućegdruštva, farsične repeticije svih njegovih otuđenih proizvoda.

Kao ideološko biće, francuski student stiže uvek prekasno. Sve vrednosti i sav entuzijazam kojima setoliko razmeće u svommalom, zatvorenom svetu, istorija je odavno odbacila kao komične i neodrživeiluzije.

Nekada davno univerziteti su imali određen prestiž; student istrajava u uverenju da je srećan što jedospeo na takvo mesto. Ali, došao je prekasno. Njegovo mehaničko, specijalizovano obrazovanja jeduboko degradirano (u poređenju s ranijim opštim nivoom buržoaske kulture),4 baš kao i njegov ličniintelektualni nivo: moderni ekonomski sistem zahteva masovnu proizvodnju neobrazovanih stude-nata nesposobnih za samostalno razmišljanje. Univerzitet je postao institucionalizovana organizacijaneznanja. „Visoka kultura“ je degradirana na pokretnu traku za proizvodnju profesora koji su svi re-dom kreteni, a većina zreli samo za to da budu ismejani pred bilo kojom grupom srednjoškolaca. Ali,u svojoj mentalnoj menopauzi, student nije svestan toga; on nastavlja da s dužnim poštovanjem slušasvoje nadređene, svesno potiskujući svaki kritički impuls i potpuno se utapajući u mističnu iluzijuuloge „studenta“ – nekoga ozbiljno posvećenog izučavanju ozbiljnih stvari – u nadi da će mu njego-vi profesori na kraju otkriti krajnju tajnu sveta. Buduće revolucionarno društvo odbaciće svu larmuamfiteatara i kabineta kao puko verbalno zagađenje. Student je već sada samo loš vic.

Student nije svestan da istorija menja čak i njegovu „kulu od slonovače“. Famozna „kriza univerzi-teta“, detalj opšte krize modernog kapitalizma, ostaje predmet dijaloga gluvonemih: specijalista svihfela. Ta kriza je izraz teškoća koje taj zaseban sektor proizvodnje ima zbog svog odloženog prilagođava-

3Samo bez revolucionarne svesti: kvalifikovani radnici nisu imali iluzija o napredovanju u službi.4Ovde mislimo na kulturu Hegela i enciklopedista, a ne na kulturu Sorbone i École Normale Supérieure.

7

nja proizvodnom aparatu u celini. Ostaci stare liberalno-buržoaske univerzitetske ideologije postali subanalizovani usled ubrzanog iščezavanja njihove društvene osnove. U vreme kapitalizma “slobodnetrgovine”, kada je liberalna država ostavljala univerzitetu određenu marginalnu slobodu, univerzitetje mogao da sebe zamišlja kao nezavisnu silu. Ali, čak i tada on je bio tesno vezan za potrebe tog tipadruštva, snabdevajući njegovu privilegovanumanjinu adekvatnim opštim obrazovanjem, pre nego štoova zauzme svoje pozicije u okviru vladajuće klase. Patetična gorčina mnogih profesora mučenih nos-talgijom5 izvire iz činjenice da su izgubili svoju raniju ulogu pasa-čuvara svojih budućih gospodara ibili prisiljeni da se zadovolje ne tako plemenitom ulogom pasa zaduženih za usmeravanje stada „belihkragni“ ka njihovim fabrikama i kancelarijama, u skladu s potrebama planske ekonomije. Ti profesoriu svom arhaizmu vide alternativu tehnokratizaciji univerziteta i tvrdoglavo nastavljaju da iznose ko-madiće „opšte kulutre“ pred publiku sastavljenu od budućih specijalista, koji s tim jednostavno nećeznati šta da rade.

Mnogo ozbiljniji, i samim tim mnogo opasniji slučaj predstavljaju modernistički orijentisani leviča-ri iz UNEF, predvođeni „ekstremistima“ iz FGEL, koji zahtevaju „reformu same strukture univerziteta“u cilju „reintegracije univerziteta u društveni i ekonomski život“ – to jest, u cilju njegovog prilagođa-vanja potrebama modernog kapitalizma. Fakulteti koji su nekada snabdevali vladajuću klasu „opštomkulturom“ sada su pretvoreni u fabrike koje punom parom proizvode niže i srednje kadrove. Umestoda dovedu u pitanje taj istorijski proces, koji je i poslednji relativno autonoman sektor podredio zah-tevima robnog sistema, naši progresivci protestuju zbog odlaganja i neefikasnosti u sprovođenju togprocesa. Oni su zagovornici budućeg kibernetizovanog univerziteta, koji, tu i tamo, već podiže svojuružnu glavu.6 Robni sistem i njegove moderne sluge – to su naši neprijatelji.

Ali, svi ti sukobi odvijaju se iznad glave našeg studenta, negde u nebesima koja nastanjuju njegovigospodari. On nema nikakvu kontrolu nad svojim životom – sam život je ono što mu potpuno izmiče.

Zbog svog akutnog ekonomskog siromaštva student je osuđen na određeni oblik preživljavanja. Ali,beskrajno samozadovoljan kao i u svemu drugom, on paradira tom bedom kao da je reč o nekom ori-ginalnom „životnom stilu“, praveći vrlinu od svoje odrpanosti i glumatajući boema. „Boemština“ je usvakom slučaju daleko od toga da bude originalan odgovor na bilo šta, ali ideja da se može živeti uisti-nu boemskim životom bez potpunog i konačnog raskida sa univerzitetskim miljeom je prosto smešna.Ali, naš student-boem (a svim studentima se sviđa ideja da u njima kuca boemsko srce) uporno držido te imitatorske i degradirane verzije nečega što je, u najboljem slučaju, samo osrednje lično rešenje.Trideset godina nakon Vilhelma Rajha (sjajnog edukatora mladih)7 taj nesuđeni „nekonformista“ i da-lje sledi najtradicionalnije oblike ljubavno-erotskog ponašanja, reprodukujući opšte odnose klasnogdruštva kroz svoje interseksualno iskustvo. Lakoća s kojom ga je moguće mobilisati za bilo koji ciljrečit je dokaz njegove stvarne impotencije.

Uprkos manje-više ležernom raspolaganju svojim vremenom u okviru margine lične slobode kojumu dodeljuje totalitarni spektakl, student izbegava avanturu i eksperiment u korist sigurnog i ru-tinskog kretanja kroz prostorno-vremensku dimenziju koju su za njegovo dobro organizovali anđeli-čuvari sistema. Iako ga niko ne bije po ušima da razdvaja svoje radno i slobodno vreme, on to ipakčini, potpuno dobrovoljno, u isto vreme licemerno izražavajući prezir prema „štreberima“ i „bubanju“.Pristaje na svaki oblik odvajanja i onda jadikuje zbog “nedostatka komunikacije” u svojim religioz-nim, sportskim, političkim ili sindikalnim klubovima. Toliko je glup i jadan da se dobrovoljno predajeUniverzitetskim centrima za psihološku pomoć, tim psiho-policijskim kontrolnim stanicama, čiju su

5Ne usuđujući se da i dalje govore u ime filistinskog liberalizma, oni evociraju bajkoliku slobodu univerziteta iz srednjegveka, iz epohe “demokratske neslobode”.

6Videti tekst „Prepiska s jednim kibernetičarem“ u SI br. 9 i situacionistički tekst La torture dans la vitrine, napad na„neoprofesora“ A. Molea.

7Videti V. Rajh, Seksualna borba mladih i Funkcija orgzama.

8

mrežu osnovali predvodnici moderne represije i koja je, prirodno, bila pozdravljena kao velika pobedastudentskog sindikalizma.8

Ali, stvarna beda svakodnevnog studentskog života svoje neposredno i fantastično zadovoljenje na-lazi tek u opijumu kulturnih roba. U kulturnom spektaklu student prepoznaje svoj prirodni ambijenti sebe kao njegovu najverniju mušteriju. Iako se nalazi blizu izvora proizvodnje, pristup pravom Sve-tilištu kulture nije mu dozvoljen; on otkriva „modernu kulturu“ samo kao fascinirani posmatrač. Uepohi kada je umetnost mrtva, on ostaje najlojalniji zaštitinik pozorišnih i filmskih klubova i najneza-sitiji potrošač prepakovanih ostataka tog mumuficiranog leša izloženih u kulturnim supermarketima.Bezrezervna i nekritička potrošnja: to je njegov pravi element. Kada „kulturni centri“ ne bi postojali,student bi morao da ih izmisli. On je savršen primer za sve najpliće zaključke američkih istraživanjatržišta: posvećeni potrošač, uslovljen reklamom i strasno obuzet suprotnim osećanjima prema pro-izvodima identičnim u njihovoj ništavnosti, sa iracionalnom sklonošću ka robnoj marki A (Perek iliGodar, na primer) i sa iracionalnim predrasudama prema robnoj marki B (recimo, Rob-Grile ili Leluš).

A kada „dobra“ koja proizvodi i organizuje kulturni spektakl poprime oblik ljudskih prilika na po-zornici, on je njihova glavna publika, njihov idealni posmatrač. Studenti u masama hrle da gledajunjihove najopscenije egzibicije. Kada sveštenici različitih crkvi organizuju svoje kljaste rasprave bezposledica (seminari o „marksističkoj“ misli, konferencije katoličkih intelektualaca) ili kada se književ-ni otpad okupi da zajedno uživa u svojoj impotenciji (pet hiljada studenata prati forum pod nazivom„O mogućnostima literature“), ko osim studenata popunjava sve te sale?

Nesposoban za prave strasti, student se zadovoljava bestrasnim polemikama između slavnih ličnostiNeinteligencije: Altiser – Garodi – Sartr – Bart – Pikar – Lefevr – Levi-Stros – Olidej – Šatel – Antoan;ili između rivalskih ideologija, čija je jedina funkcija da raspravom o lažnim pitanjima maskiraju onaprava: humanizam – egzistencijalizam – strukturalizam – scijentizam – novi kriticizam – dijalektičkinaturalizam – kibernetizam – planetizam – metafilozofija.

Student sebe smatra avangardnim ako je gledao poslednji Godarov film ili kupio najnoviju knji-gu nekog iz grupe Arguments9 ili učestvovao u poslednjem hepeningu seronje Lapasada. On otkrivanajnovija istraživanja s istom briznom s kojom tržište uspeva da proizvede sintetičke verzije davnozastarelih (iako nekada možda važnih) poduhvata; u svom neznanju, u svakoj imitaciji vidi kulturnurevoluciju. Potpuno je opsednut time da održi svoj kulturni status. Kao i svi ostali, veoma drži do na-bavke reprinta važnih i teških tekstova koje “masovna kultura” liferuje fantastičnom brzinom.10 Poštone zna da čita, ostaje mu samo da pomno bulji u njih.

Ipak, njegova omiljena literatura je štampa specijalizovana za promociju grozničave potrošnje kul-turnih noviteta; on glatko prihvata sve njene oglase kao smernice za svoj ukus. Uživa u L’Express iliLe Nouvel Observateur ; ili možda više voli Le Monde, koji smatra tačnom i istnski „objektivnom“ novi-nom, iako će za njen stil možda reći da je donekle težak. Da bi produbio svoje opšte znanje zaronićeu Planetu, uglađeni magični časopis, koji efikasno uklanja bore i mitesere sa starih ideja. To su vodičiod kojih naš student očekuje da ga upute u tajne modernog sveta i da ga učine politički svesnim!

Naime, u Francuskoj, više nego bilo gde drugde, student se zadovoljava time da bude politizovan.Ali, njegova politička participacija je potpuno posredovana spektaklom. Odatle njegovo vezivanje zabedne, ruševne ostatke levice koju su još pre četrdeset godina porazili „socijalistički“ reformizam i sta-ljinistička kontrarevolucija. Gazde su dobro svesne tog poraza radničkog pokreta, kao i sami radnici,iako možda ne tako jasno. Ali, student o svemu tome nema pojma i nastavlja da bezglavo učestvuje

8Svaki normalan čovek pojaviće se pred psihijatrom, u njegovom utvrđenom azilu, samo ako mu na silu navuku ludačkukošulju. Ali, studente je dovoljno obavestiti da su u njihovom getu otvorene isturene stanice: odmah će pohrliti tamo utolikom broju da će morati da čekaju u redu.

9O bandi Arguments i gašenju njihovog časopisa videti tekst SI iz 1963, „Na đubrištu istorije“.10U tom pogledu, ne može se dovoljno snažno preporučiti ono što najinteligentniji već praktikuju: njihovu krađu.

9

u najkomičnijim demonstracijama koje nikada ne privlače nikog osim studenata. To krajnje politič-ko neznanje čini univerzitet srećnim lovištem za manipulatore umirućih birokratskih organizacija,koje totalitarno programiraju studentsku opciju. Povremeno dolazi do devijantnih tendencija ka „ne-zavisnosti“; ali, nakon perioda simboličnog otpora, disidenti se bez izuzetka reintegrišu u poredakkoji nikada nisu suštinski ni dovodili u pitanje.11 Tako se „Revolucionarna komunistička omladina“(trockisti), čiji naziv predstavlja slučaj najdementnije ideološke falsifikacije (nisu ni revolucionarni, nikomunisti, niti mladi), hvali kako se pobunila protiv Komunističke partije, da bi se zatim pridružilaPapi u apelima za „mir u Vijetnamu“.

Student se razmeće svojim protivljenjem „prevaziđenim“ aspektima de Golovog režima, ali čineći toon prećutno odobrava sve ranije zločine (kao što su staljinizam iz vremena Toljatija, Garodi, Hruščov iMao). Njegov mladalački stav je zato još staromodniji od režima – degolisti, ako ništa drugo, razumejumoderno društvo dovoljno dobro da bi njime upravljali.

Ali, to nije jedini studentov arhaizam. On se oseća dužnim da ima opštemišljenje o svemu, da izgradizaokružen pogled na svet koji će dati smisao njegovoj potrebi za neurotičnom aktivnošću i aseksual-nim promiskuitetom. To ga čini lakim plenom poslednjih, klecavih misionarskih napora raznih crkvi.S pravom atavističkom strašću on se klanja pred raspadajućim ostacima Boga ili tragovima preisto-rijskih religija u verovanju da to obogaćuje i njega i vreme u kojem živi. Uz postarije provincijskedame, studenti čine društvenu kategoriju s najviše posvećenih vernika. Svuda okolo popove vređaju išutiraju, ali univerzitetski kler slobodno nastavlja da popuje hiljadama studenata u svojim duhovnimklozetima.

Ipak, treba priznati da postoje i neki podnošljivo inteligentni studenti. Oni su lako iskoristili pravilasmišljena za kontrolu mediokriteta. U tome su uspeli upravo zato što razumeju sistem; a razumeju gaupravo zato što ga preziru i zato što znaju da su njegovi neprijatelji. Oni su tu da bi od obrazovnogsistema uzeli ono najbolje što taj sistem ima da ponudi: pare. Koristeći kontradikciju koja obavezujesistem da, makar na kratke staze, finansiramali, relativno nezavistan sektor akademskih „istraživanja“,ti studenti hladnokrvno nastavlju da šire seme pobune sve do najviših nivoa.

Njihov otvoreni prezir prema sistemu ide ruku pod ruku s lucidnošću s kojom poražavaju sve njego-ve lakeje, naročito one intelektualne. Oni su već postali teoretičari dolazećeg revolucionarnog pokretai s punim pravom osećaju da sistem počinje da zazire od njih kao takvih. Oni uopšte ne kriju činje-nicu da ono što tako lako uspevaju da izvuku od „akademskog sistema“ koriste za njegovo uništenje.Naime, student ne može da se buni protiv bilo čega ukoliko se ne pobuni i protiv svojih studija, iakonužnost te pobune sigurno oseća na manje prirodan način nego neki radnik, koji se spontano buni pro-tiv svoje uloge radnika. Ali, student je proizvod modernog društva kao što su to i Godar i Koka-Kola.Svoje ekstremno otuđenje on može da dovede u pitanje samo tako što će u pitanje dovesti društvo ucelini. Ta kritika nikako ne može da se odvija na studentskom terenu: student koji se poistovećuje sulogom studenta zapravo se poistovećuje s lažnom vrednošću koja ga sprečava da shvati pune razme-re svoje bede, držeći ga tako u okovima vrhunskog oblika lažne svesti. Ali, svuda tamo gde modernodruštvo počinje da biva izloženo napadima, tu je i sve više mladih ljudi; njihova pobuna predstavljanajdirektniju i najsveobuhvatniju kritiku studentskog ponašanja.

11Poslednje avanture „Saveza komunističkih studenata“ i njihovog hrišćanskog rivala pokazuju da te studente povezujeisti temeljni princip: slepa poslušnost prema hijerarhijski nadređenim kadrovima.

10

2. Nije dovoljno da se teorija ostvari u praksi; i praksa mora pronaći svojuteoriju

Nakon dugog perioda dremeža i permanentne kontrarevolucije, poslednjih nekoliko godina naziruse prvi znaci novog perioda sukoba, najuočljivije među mladim ljudima. Ali, društvo spektakla, prekosvojih predstava o sebi i svojim neprijateljima, nameće sopstvene kategorije svetu i njegovoj istoriji.Ono neprestano nastoji da nas uveri da je sve što se događa deo prirodnog poretka stvari, svodeći svakiistinski novi razvoj, koji najavljuje njegovo prevazilaženje, na nivo površnog potrošačkog noviteta.Pobuna mladih protiv načina života koji im se nameće zapravo je samo vesnik, prvi izraz mnogo širesubverzije koja će obuhvatiti sve one koji sve snažnije osećaju nemogućnost življenja u ovom društvu,uvod u novi revolucionarni period.

Pomoću uobičajenih metoda za izokretanje stvarnosti, vladajuća ideologija i njeni zvanični spikerisvode taj stvarni istorijski pokret na društveno-prirodnu kategoriju: na ideju o „mladima“. Svaka novapobuna mladih predstavlja se kao deo večitog mladalačkog revolta svojstvenog svakoj generaciji, kojiprirodno počinje da jenjava „kada mladi ljudi počnu da se uključuju u ozbiljne poslove vezane zaproizvodnju i kada se pred njima nađu realni, konkretni zadaci“. „Pobunamladih“ je podvrgnuta pravojžurnalističkoj inflaciji (ljudima se predstavlja samo spektakl pobune koji ih udaljuje od mogućnostida i sami istinski učestvuju u nekoj pobuni). To je možda nezgodan, ali nužan društveni sigurnosniventil, veoma važan za nesmetano funkcionisanje sistema. Ta pobuna protiv društva samo jača todruštvo, jer ostaje delimična, ograničena na aparthejd „adoslescentskih problema“ (analogno „rasnom“ili „ženskom pitanju“), da bi je njeni učesnici uskoro „prerasli“. U stvarnosti, ako u modernom društvuuopšte postoji „problem mladih“, onda je to zbog proste činjenice da mladi ljudi na najakutniji načinosećaju duboku društvenu krizu i da to pokušavaju da izraze. Mladi su proizvod modernog društvapar excellance, bilo da pokušavaju da se integrišu u njega ili ga odbacuju na najradikalniji način. Onošto iznenađuje nije pobuna mladih, već rezignacija „odraslih“. Ali, uzroci tog povlačenja su istorijski,a ne biološki: prethodna generacija je stasavala u periodu teških poraza i morala da guta sve laži kojesu pratile dugotrajnu, sramnu dezintegraciju revolucionarnog pokreta.

Kao kategorija za sebe, „mladi“ su javni mit vezan za kapitalistički oblik proizvodnje, izraz njegovedinamičnosti. Iluzorno preimućstvo mladosti posledica je ekonomske obnove nakon Drugog svetskograta; na tržište je masovno stupila čitava generacija novih, mnogo povodljivijih potrošača, kojima jeupravo ta uloga potrošača omogućila da se poistovete sa društvom spektakla. Ali, zvanična ideologijase još jednom našla u kontradikciji sa društveno-ekonomskom stvarnošću (koja kaska za njom). Upra-vo sumladi iskazali neodovljivu, gnevnu žudnju za životom i spontano se pobunili protiv svakodnevnedosade i mrtvog vremena koje stari svet nastavlja da proizvodi uprkos svim svojim modernizacijama.Najbuntovniji među njima iskazuju čisto, nihilističko odbacivanje ovog društva, bez trunke svesti omogućnostima za njegovo prevazilaženje. Ali, ta perspektiva ipak počinje da se sagledava i razvija ši-rom sveta. Ta svest mora da poprimi oblik dosledne teorijske kritike i da pronađe načine za praktičnuorganizaciju te doslednosti.

Na najprimitivnijem niovu, „delinkventi“ širom sveta sa otvorenom nasilnošću izražavaju svoje od-bijanje da budu integrisani u društvo. Ali, apstraktan karakter tog odbijanja sprečava ih da prevaziđukontradikcije sistema čiji su oni spontani, negativan proizvod. Delinkvente proizvodi svaki aspekt sa-dašnjeg društvenog poretka: urbanizam stambenih projekata, opšti slom vrednosti, proširivanje zonesve ispraznijeg slobodnog vremena, sve veća policijsko-humanistička kontrola nad svim aspektimasvakodnevnog života i borba za ekonomsko preživljavanje porodice koja je izgubila svaki značaj. Onipreziru rad, ali prihvataju robe. Oni žele sve što spektakl ima da im ponudi i to žele odmah; ali, nemajučime da plate. Ta osnovna kontradikcija potpuno dominira njihovim životima, osakaćujući njihove

11

pokušaje da istinski slobodno koriste svoje vreme, da se izraze, stvore neku vrstu zajednice. (Njihovemikrozajednice obnavljaju primitivizam na marginama razvijenog društva, a beda tog primitivizmanužno obnavlja hijerarhiju unutar bandi. Ta hijerarhija, koja može da se ostvari samo kroz rat s dru-gim bandama, izoluje svaku bandu u odnosu na druge i svakog pojedinca unutar bande.) Da bi izbegaotu kontradikciju delinkvent mora ili da se povuče tako što će početi da radi i zarađuje novac potrebanza kupovinu roba – čemu je namenjen čitav sektor proizvodnje, posebno osmišljen da ga inicira usvet potrošnje (motocikli, električne gitare, odeća, ploče, itd.) – ili da napadne zakone robe, bilo nanajsiroviji način, tako što će je krasti, ili svesno, napredujući ka revolucionarnoj kritici sveta robe.Potrošnja „smekšava“ ponašanje tih mladih buntovnika i njihova pobuna se izokreće u najgori kon-formizam. Naime, pred delinkventima stoje samo dve budućnosti: buđenje revolucionarne svesti ilislepa poslušnost po fabrikama.

Holandija: Provo

Provo je bi prvi oblik prevazilaženja iskustva delinkvenata, organizacija prvih političkih izraza togiskustva. Provo je nastao iz susreta nekoliko otpadnika iz sveta raspadajuće umetnosti u potrazi za kari-jerom i mase mladih buntovnika u potrazi za samoizrazom. Njihova organizacija omogućila je obemastranama napredak ka novim oblicima sukobljavanja i njihovo razvijanje. „Umetnici“ su priložili ne-koliko ideja o igri, iako još uvek mistifikovanih i više nalik na krpež od raznih ideoloških sastojaka;mladi buntovnici nisu imali da ponude ništa drugo osim nasilnosti svog buntovništva. Od samog po-četka te dve tendencije bile su jasno razdvojene; mase bez teorije našle su se pod starateljstvom maleklike sumnjivih vođa koji su svoju „vlast“ pokušali da održe na osnovu bućkuriša od “provoterske”ideologije. Njihov neoartistički reformizam odneo je prevagu nad mogućnošću da se delinkventskonasilje prenese na plan ideja u pokušaju prevazilaženja umetnosti. Provo je bio izraz poslednjeg refor-mizma modernog kapitalizma: reforme svakodnevnog života. Iako ništa manje od potpune revolucijeneće moći da promeni život, hijerarhija Provoa – slično Bernštajnovoj viziji postepene transformacijekapitalizma u socijalizam putem reformi – veruje da nekoliko poboljšanja može da promeni svakod-nevni život. Opredeljujući se za fragmentarno, Provo je završio prihvatajući totalitet. Da bi stvorilibazu, vođe Provoa su umesile smešnu ideologiju „provotarijata“ (artističko-političku salatu pomešanusa ubuđalim ostacima gozbe na kojoj nisu učestvovali). Taj novi provotarijat navodno stoji naspram„poburžujčenog“ proletarijata (večiti refren svih kretena ovog stoleća). Pošto se odriče totalne prome-ne, Provo odbacuje jedinu snagu koja može da ostvari tu promenu. Proletarijat je motor kapitalističkogdruštva i zato njegova smrtna pretnja; sve je podešeno tako da ga potisne – partije, birokratski sindi-kati, policija (koja ga napada mnogo više nego provose), kolonizacija čitavog njegovog života – zatošto je reč o jedinom istinski opasnom potencijalu. Provosi nisu shvatili ništa od svega toga; nesposobniza kritiku sistema proizvodnje ostali su zatočenici sistema kao celine. Kada je pobuna antisindikalis-tičkih radnika zahvatila i bazu Provoa, koja se pridružila s direktnim nasiljem, zbunjeno rukovodstvo,koje je bilo potpuno ignorisano, nije smislilo ništa bolje od osude „ekscesa“ i poziva na nenasilje. Torukovodstvo, čiji je program bila provokacija vlasti s ciljem da se razotkrije njen represivni karakter,završilo je jadikujući da je bilo žrtva policijskih provokacija. Preko radija su pozivali mlade pobunjeni-ke da prihvate vođstvo „provosa“, drugim rečima, istog onog rukovodstva koje je jasno pokazalo da jenjegov magloviti „anarhizam“ najobičnija laž. Da bi razvila revolucionarnu kritiku, baza Provoa morada se pobuni protiv sopstvenog rukovodstva, a to znači da se poveže sa objektivnim revolucionarnimsnagama proletarijata i da odbaci ljude poput Konstana i De Vrija (prvi je zvanični umetnik Kralje-vine Holandije, a drugi propali parlamentarni kandidat i veliki obožavalac engleske policije). Samotako provosi će moći da se uključe u autentične moderne sukobe, koje su i sami delimično nagovestili.

12

Ako zaista žele da promene svet, onda će morati da shvate da nema nikakve koristi od onih koji sezadovoljavaju time da taj svet ofarbaju u belo.12

SAD: Studentski pokret

Pošto su se pobunili protiv svojih studija, američki studenti su direktno doveli u pitanje društvokojem su takve studije potrebne. Njihova pobuna protiv univerzitetske hijerarhije (u Berkliju i drug-de) od samog početka je bila postavljena kao pobuna protiv celog društvenog sistema zasnovanog nahijerarhiji i diktaturi ekonomije i države. Odbijajući poslovne i institucionalne uloge za koje bi njihovespecijalizovane studije trebalo da ih pripreme, studenti su doveli u pitanje čitav sistem proizvodnjekoji otuđuje sve aktivnosti i sve svoje proizvode od onih koji ih proizvode. Uprkos svim lutanjimai konfuziji, pobunjena američka omladina jasno teži izgradnji dosledne revolucionarne alternativeusred „društva obilja“. Na žalost, oni ostaju fiksirani za dva relativno incidentna aspekta američkekrize – za crnce i za Vijetnam; male organizacije „Nove levice“ ozbiljno pate zbog te činjenice. Njihovoblik delovanja pokazuje jasnu težnju ka autentičnoj demokratiji, ali slabost njihovog subverzivnogsadržaja dovodi ih u opasne kontradikcije. Zbog krajnjeg političkog neznanja i naivnih iluzija o tomešta se zaista događa u svetu, njihovo neprijateljstvo prema tradicionalnoj politici starih levičarskihorganizacija lako se preusmerava u njeno nesvesno prihvatanje. Apstraktna opozicija njihovom druš-tvu vodi ih ka obožavanju ili podršci njegovih najboljih neprijatelja: “socijalističkih” birokratija Kineili Kube. Grupa kao što je „Pobunjenički omladinski pokret“ može da u istom dahu osudi državu ida slavi „Kulturnu revoluciju“, tu lažnu pobunu orkestriranu od strane najgargantuanskije birokratijemodernog doba: Maove Kine. U isto vreme, zbog upadljivog nedostatka sadržaja, te poluliberterskei nedirektne organizacije stalno upadaju u zamku ideologije “grupne dinamike” ili zatvorenog svetasekti. Raširena upotreba droga u isto vreme je izraz stvarne bede i protesta protiv te bede: to je laž-na potraga za slobodom u svetu bez slobode, religiozna kritika sveta koji je već prevazišao religiju.Nije slučajno da su droge toliko prisutne u bitničkom miljeu (tom desnom krilu pobune mladih), gdeodbijanje ideologija ide uporedo sa prihvatanjem najbudalastijih praznoverja (Zen, spiritualizam, mis-ticizam „Nove Crkve“ i drugi truli leševi poput gandizma i humanizma). U potrazi za revolucionarnimprogramom američki studenti prave iste greške kao i provosi i proglašavaju sebe za „najpotlačenijudruštvenu klasu“; ako je zaista tako, onda im ostaje da shvate da njihovi interesi ne mogu biti drugačijiod interesa onih koji su takođe potčinjeni robi i izloženi opštem izrabljivanju.

Istočna Evropa

U Istočnom bloku birokratski totalitarizam takođe počinje da proizvodi snage svoje negacije. Po-buna mladih tamo je naročito intenzivna, ali o njoj možemo da saznamo samo na osnovu osuda kojeobjavljuju zvanična glasila i policijskih mera koje se preduzimaju radi njenog gušenja. Iz tih izvorasaznajemo da mladi više ne poštuju „moral“ i porodicu (koja tamo još uvek postoji u svom najodvrat-nijem buržoaskom obliku), da se odaju “raspusništvu”, da preziru rad i da odbacuju partijsku disci-

12Pokret Provo je nastao kroz susret holandskih „Nizosa“, tadašnje izgubljene generacije (po nekim spoljnim oznakama ipotrošačkim sklonostima vrlo sličnim britanskim „modovima“) i umetnika koji su već bili prošli kroz uticaj situacionista iličak neko vreme bili članovi SI (Konstan). Provo je obeležio sredinu i drugu polovinu 1960-ih u Holandiji nizom masovnihuličnih akcija, od kojih je sigurno najpoznatija opšti metež napravljen na javnoj proslavi rođendana holandske kraljice.Vodili su kampanje za legalizaciju marihuane i abortusa, proteste protiv policije i vlasti, itd., obično u formi vrlo raskalašanihuličnih teatara. Zatim stižu i prvi „beli planovi“. Najpoznatiji je bio „beli bicikl“: komunalni bicikl, ofarban u belo, kojim jesvako mogao da se posluži, uz preporuku da ga nakon vožnje ostavi na ulici. Usledila je serija „belih planova“ usmerenihna razne aspekte svakodnevnog života, od kojih nijedan nije uspeo da ponovi kratkotrajni uspeh prvog. Odatle referencana kraju dela posvećenog Provosima, na one koji se zadovoljavaju time da svet koji treba uništiti „ofabraju u belo“. (nap. A.G.)

13

plinu. U SSSR je osnovano posebno ministarstvo za borbu protiv ove nove delinkvencije. Uporedo stim difuznim revoltom, razvijaju se i mnogo dosledniji izazovi; grupe i ilegalni časopisi pojavljuju sei nastaju u zavisnosti od stepena policijske represije. Do sada najznačajniji čin bio je objavljivanjeOtvorenog pisma Komunističkoj partiji Poljske dvojce mladih Poljaka, Kurona i Modzelevskog. Oni suotvoreno afirmisali nužnost „ukidanja sadašnjih proizvodnih i društvenih odnosa“ i konstatovali dase to ne može postići drugačije „osim revolucijom“. Intelektualci sa Istoka pokušavaju da artikulišu iučine svesnom kritiku koju su radnici već konkretizovali u Istočnom Berlinu, Varšavi i Budimpešti:proletersku kritiku birokratske klasne vlasti. Ta pobuna nalazi se pred teškim zadatkom istovremenogdefinisanja i rešavanja problema. U drugim zemljama postoje uslovi za borbu, ali ciljevi ostaju misti-fikovani. U istočnim birokratijama borba se vodi bez iluzija, a ciljevi su jasni; problem je razvijanjesredstava koja bi mogla da otvore put za ostvarenje tih ciljeva.

Engleska

U Engleskoj je pobuna mladih svoj prvi organizovani oblik pronašla u antinuklearnom pokretu.Ta ograničena borba, pokrenuta oko maglovitog programa Komiteta 100 – koji je bio u stanju da naulicama okupi 300.000 demonstranata – imala je jednu od svojih najlepših epizoda u proleće 1963, uvreme skandala „špijuni za mir“.13

Zbog nedostatka radikalne perspektive pokret je odmah doživeo uzmak i bio preuzet od strane tra-dicionalnih političkih manipulatora i plemenitih pacifista. Ali, specifično engleski arhaizam u načinukontrole svakodnevnog života nije mogao da odoli napadu na moderni svet; ubrzano raspadanje sve-tovnih vrednosti pokrenulo je duboko revolucionarne tendencije u kritici svih aspekata vladajućegnačina života.14 Borba britanske omladine mora da se poveže sa borbom britanske radničke klase, ko-ja se sa svojim pokretom neposredno biranih radničkih predstavnika i divljim štrajkovima pokazalakao jedna od najborbenijih na svetu. Pobeda ta dva pokreta biće moguća samo ako oni budu delovaliiz zajedničke perspektive. Kolaps laburističke vlade može da bude samo još jedan podsticaj za stvara-nje takvog saveza. Njihov susret može da izazove eksploziju u odnosu na koju će pobuna provosa uAmsterdamu izgledati kao dečja igra. Samo na taj način pravi revolucionarni pokret u usponu možeda odgovori praktičnim potrebama.

Japan: Zengakuren

Japan je jedina industrijski razvijena zemlja u kojoj je savez studentske omladine i radikalnih rad-nika već ostvaren. Zengakuren, čuvena organizacija revolucionarnih studenata i Liga mladih marksis-tičkih radnika dve su glavne organizacije ujedinjene oko programa Revolucionarne komunističke lige(RKL). Ta formacija se već uhvatila u koštac sa pitanjem revolucionarne organizacije. Ona se istovre-meno i bez iluzija bori i protiv zapadnog kapitalizma i protiv birokratije takozvanih socijalističkihzemalja. RKL je već uspela da okupi nekoliko hiljada studenata i radnika, organizovanih na demokrat-skoj i antihijerarhijskoj osnovi, s članstvom koje učestvuje u svim aktivnostima organizacije. Japanskirevolucionari su prvi na svetu uspeli da povedu široku, organizovanu borbu sa razvijenim revoluci-onarnim programom i uz značajnu masovnu podršku (milion studenata i radnika u sukobima 23. juna1960; nap. prev.). U demonstracijama koje su se smenjivale u talasima, na hiljade radnika i studena-ta izlazili su na ulice da bi se fizički suprotstavili japanskoj policiji. Ipak, RKL još uvek nije uspelada artikuliše potpunu i konkretnu analizu ta dva sistema protiv kojih se tako žestoko bori. Ona tek

13Skandal u kojem su pripadnici antinuklearnog pokreta otkrili i zatim upali u nekoliko atomskih skloništa pripremljenihza članove vlade, koja su držana u najstrožoj tajnosti.

14Ovde mislimo na izvanredan časopis Heatwave, koji se, po svemu sudeći, razvija u pravcu sve rigoroznijeg radikalizma.

14

treba da precizno definiše pravu prirodu birokratske eksploatacije, kao što tek treba da jasno formu-liše karakteristike modernog kapitalizma, kritiku svakodnevnog života i kritiku spektakla. RKL je jošuvek predvodnička politička organizacija, iako na tragu najboljeg nasleđa klasičnih proleterskih orga-nizacija. RKL je danas najznačajnija revolucionarna grupacija na svetu i zato treba da bude predmetrasprave i tačka okupljanja nove, globalne revolucionarne kritike.15

15Zengakuren: „Stav SI o Revolucionarnoj komunističkoj ligi pokazao se donekle pogrešnim. RKL Zengakuren nije bio‘Zengakuren’ osnovan još 1948. već samo jedna od rivalskih frakcija (drugim frakcijama su dominirali Japanska komunistič-ka partija i razne kombinacije trockista, maoista, itd.). Početkom 1960-ih frakcija Zengakurena koja će osnovati RKL zaistaje pokazivala mnoge pozitivne crte koje su joj situacionisti pripisivali: političku platformu jasno pomerenu levo od troc-kizma, borbeno učešće u političkim sukobima na mnogim frontovima i prilično eksperimentalan pristup organizacionim itaktičkim pitanjima. Godine 1963. Zengakuren je poslao delegaciju u Evropu, koja je trebalo da se sastane sa situacionistima,posle čega je na japanski jezik bilo prevedeno nekoliko situacionističkih tekstova. Ali, do 1970, kada je jedna delegacija SIposetila Japan, RKL se velikim delom vratila na lenjinističke pozicije, tako da se nije bitno razlikovala od drugih levičarskihsekti.“ — Ken Knabb, Situationist International Anthology, 1981/89/95.

15

3. Stvoriti situaciju posle koje nema povratka

Biti avangardan znači ići u korak sa stvarnošću. (SI br. 8) Radikalna kritika modernog sveta sadamora da postavi totalitet kao svoj predmet i svoj cilj. Ta kritika mora da se uhvati u koštac s pravomprošlošću tog sveta, njegovom sadašnjom stvarnošću i izgledima za njegovu promenu. Sadašnji svetnikada nećemo moći da sagledamo u celini, a još manje da formulišemo projekat njegove potpunesubverzije, ukoliko ne budemo u stanju da otkrijemo njegovu skrivenu istoriju, ukoliko čitavu istori-ju borbe međunarodnog revolucionarnog pokreta, koju je pre više od sto godina započeo zapadniproletarijat, ne podvrgnemo strogoj kritičkoj demistifikaciji.

„Taj pokret protiv celokupne organizacije starog sveta odavno je okončan.“ (SI br. 7) Bio je poražen.Njegova poslednja istorijska manifestacija bila je španska proleterska revolucija, poražena u Barselonimaja 1937. Ali, njegove zvanične „poraze“ i „pobede“ treba sagledati u svetlu kasnijih posledica, jersamo tako možemo doći do prave istine o njemu. U tom smislu možemo da prihvatimo zapažanjeKarla Libknehta, izrečeno uoči njegovog ubistva, da su „neki porazi zapravo pobede, dok su nekepobede sramnije od bilo kog poraza“.16 Tako je prvi veliki „poraz“ proleterskih snaga, Pariska komuna,bio zapravo njihova prva velika pobeda, jer je proletarijat tada po prvi put pokazao svoju istorijskusposobnost da slobodno organizuje sve aspekte društvenog života. S druge strane, njegova prva velika„pobeda“, Boljševička revolucija, izokrenula se u njegov najstrašniji poraz.

Trijumf boljševičkog poretka podudario se sa kontrarevolucijom koja je na međunarodnom planuzapočela slamanjem ustanka Spartakovaca od strane nemačke „socijaldemokratije“. Srodnost istovre-menih pobeda boljševizma i reformizma seže mnogo dublje nego njihove prividne suprotnosti, jer sei za boljševički režim pokazalo da je samo nova varijacija na staru temu, novo lice starog poretka.Posledice ruske kontrarevolucije bile su, na unutrašnjem planu, uspostavljanje novog oblika eksplo-atacije, birokratskog državnog kapitalizma, a na spoljašnjem, širenje „komunističke“ Internacionalepreko ogranaka čija je jedina svrha bila odbrana i reprodukcija ruskog modela. U svojoj birokratskoji buržoaskoj varijanti, kapitalizam je osvojio novu tapiju na život, preko mrtvih tela mornara iz Kron-štata, seljaka iz Ukrajine i radnika iz Berlina, Kjela, Torina, Šangaja i konačno Barselone.

Treća internacionala, koju su boljševici formirali navodno zato da bi se suprotstavili izopačenomsocijaldemokratskom reformizmu Druge internacionale i ujedinili predvodnike proletarijata iz „revo-lucionarnih komunističkih partija“, bila je suviše tesno vezana za interese svojih osnivača da bi ikadamogla da pokrene istinsku socijalističku revoluciju bilo gde u svetu. Treća internacionala je zapravobila nastavak Druge. Ruski model se ubrzano nametao zapadnim radničkim organizacijama, koje suse od tada razvijale na isti način.

Totalitarna diktatura birokratije, nove vladajuće klase, nametnuta ruskom proletarijatu, našla jesvoj odjek u drugim zemljama u sloju političkih i sindikalnih birokrata čiji su interesi počeli da sejasno razlikuju od interesa njihovog članstva. Dok je staljinističko čudovište opsedalo svest radničkeklase, birokratizovani kapitalizam je ušao u fazu prekomernog razvoja, uspevajući da razreši svojeunutrašnje krize i ponosno proglašavajući svoju novu pobedu za konačnu. Uprkos spoljašnjim va-rijacijama i suprotnostima, svetom vlada jedan društveni oblik. Principi starog sveta nastavljaju daupravljaju našim modernim svetom; tradicija mrtvih generacija i dalje opterećuje svest živih.

Opozicija ovom svetu koja se nudi u njegovim okvirima, na njegovom terenu, preko navodno re-volucionarnih organizacija, jeste lažna opozicija. Takva pesudoopozicija, koja propagira najgore mis-tifikacije i afirmiše manje ili više rigidne ideologije, samo pomaže konsolidaciju vladajućeg poretka.Radnički sindikati i političke partije koje je radnička klasa izgradila kao sredstvo za sopstvenu emanci-

16Karl Libkneht: „Jedan od malobrojnih nemačkih socijalista koji su se protivili Prvom svetskom ratu. On i Roza Luk-semburg su osnovali Ligu Spartakovaca 1916; oboje su bili ubijeni nakon sloma pobune Spartakovaca januara 1919.“ — KenKnabb, Situationist International Anthology, 1981/89/95.

16

paciju, postali su puki sigurnosni ventili, delovi regulativnog mehanizma sistema, privatno vlasništvonjihovih rukovodstava koja ih koriste za svoju ličnu emancipaciju, kao stepenice koje vode ka uloga-ma u okviru vladajuće klase jednog društva koje nikada nisu ni pomislili da dovedu u pitanje. Partijskiprogrami i sindikalni statuti mogu biti satkani od „revolucionarne“ frazeologije, ali njihova praksa jesvuda reformistička. (Njihov reformizam je, povrh svega, potpuno besmislen, jer je i sam kapitalizamzvanično postao reformistički.) Partije koje su bile u stanju da osvoje vlast – u zemljama još nazadni-jim od Rusije iz 1917. – samo su reprodukovale staljinistički model totalitarne kontrarevolucije.17 Udrugim zemljama te partije su postale statične i nužne komponente samoregulacije birokratizovanogkapitalizma, zvanična opozicija uključena u održavanje policijskog humanizma tih društava.18 U od-nosu na radničke mase, one su ostale pouzdani i bespogovorni branioci birokratske kontrarevolucijei poslušni agenti njene spoljne politike. Potpuno posvećene zavođenju totalne diktature ekonomijei države, te partije su postale nosioci najveće laži u svetu satkanom od laži. Kao što su rekli situaci-onisti, „naspram svevladajućeg društvenog sistema, koji teži totalitarnoj samoregulaciji, stoji samolažna opozicija koja ostaje na terenu sistema i tako zapravo služi samo tome da ga ojača. Birokratskipseudosocijalizam je samo najgrandioznija maska na licu starog sveta hijerarhije i otuđenog rada“.

Kada je reč o studentskom sindikalizmu, to je samo parodija jedne farse, besmislena i budalastaimitacija odavno izopačenog radničkog sindikalizma.

Teorijska i praktična osuda staljinizma, u svim njegovim oblicima, mora da bude osnovna banal-nost ugrađena u sve buduće revolucionarne organizacije. Jasno je da u Francuskoj, na primer, gdeje ekonomska zaostalost odložila svest o krizi, revolucionarni pokret može biti iznova rođen samopreko mrtvog tela staljinizma. Stalno ponavljana parola poslednje revolucije preistorije mora da glasi:staljinizam mora biti uništen.

Ta revolucija mora jednom za svagda da odbaci svoju preistoriju i da svu svoju poeziju crpe izbudućnosti. Male „borbene“ grupe koje se predstavljaju kao „autentični naslednici boljševika“ samosu glasovi koji dolaze iz groba; one ni na koji način ne nagoveštavaju budućnost. Ti ostaci sa velikeolupine „izdane revolucije“ bez izuzetka završavaju braneći SSSR; to je njihov doprinos toj skandaloz-noj izdaji revolucije. Svoje iluzije oni jedva uspevaju da odbrane samo izvan najpoznatijih nerazvije-nih zemalja, gde služe jačanju teorijske nerazvijenosti.19 Na prostoru od Partizana (organa izmirenihstaljinističko-trockističkih struja) do svih tendencija i polutendencija koje niču na mrtvom telu troc-kizma, unutar i izvan četvrte internacionale, vlada ista revolucionarna ideologija, koja pokazuje uvekistu teorijsku i praktičnu nesposobnost u suočavanju s problemima modernog sveta. Od revolucije ihrazdvaja četrdeset godina kontrarevolucije. Pošto ovo nije 1920, oni nikako ne mogu biti u pravu (štonisu bili ni 1920).

Raspuštanje „ultralevičarske“ grupe Socialisme ou Barbarie, nakon njene podele na dve frakcije –„moderniste“ okupljene oko Kardana i „tradicionalne marksiste“ (Pouvoir Ouvrier) – dokazuje, ako tuuopšte ima šta da se dokazuje, da nema revolucije izvanmodernog, niti bilo kakvemodernemisli izvannove revolucionarne kritike (SI br. 9). Svako razdvajanje ta dva aspekta nužno vodi ili nazad u muzejrevolucionarne preistorije ili u modernizaciju sistema, to jest, u vladajući oblik kontrarevolucije: kaoprimeri mogu da posluže Voix Ouvriere ili Arguments.

Kada je reč o raznim anarhističkim grupama, one nemaju ništa osim patetične vere u svoju ideološkuetiketu „anarhije“, u čiji su se kavez sami zatvorili. Le Monde Libertaire, publikacija dostojna sažaljenja,

17Te partije su nastojale da industrijalizuju svoje zemlje kroz klasičnu primitivnu akumulaciju na štetu seljaka, pojačanubirokratskim terorom.

18Za 45 godina Komunistička partija Francuske nije preduzela nijedan korak ka osvajanju vlasti. Isto važi i za partije izdrugih razvijenih zemalja koje se nisu našle pod čizmom „Crvene“ armije.

19O njihovoj ulozi u Alžiru videti tekst Klasna borba u Alžiru, SI br. 10.

17

koju očigledno izdaju studenti, dostigla je najneverovatniji stepen konfuzije i gluposti. Pošto tolerišujedni druge, tolerisaće i sve ostalo.

Došlo je vreme da se vladajući društveni poredak, koji se razmeće svojom stalnom modernizacijom,suoči s dostojnim protivnikom: jednako modernizovanom negacijom koju sam proizvodi.20 Neka mr-tvi sahrane mrtve. Praktična demistifikacija istorijskog pokreta zapravo je isterivanje demona koji suopsedali revolucionarnu svest; revolucija svakodnevnog života sada se suočava sa ogromnošću svojihzadataka. I revolucija i život koji ta revolucija najavljuje moraju biti iznova stvoreni. Ako revoluci-onarni projekat ostaje u osnovi isti – ukidanje klasnog društva – to je zato što uslovi koji podstiču tajprojekat nigde nisu bili radikalno promenjeni. Ali, tom projektu sada treba prići s novom radikalnošćui doslednošću, učeći se na greškama ranijih revolucionara, tako da njegova delimična dostignuća nedovedu samo do novih društvenih podela.

Pošto borba između sistema i novog proletarijata može da se vodi samo sa stanovišta celine, budućirevolucionarni pokret mora da ukine sve ono što u njemu samom reprodukuje otuđenje koje pro-izvodi robni sistem – sistem kojim dominira rad-roba. Taj pokret mora da bude živa kritika sistema,negacija koja u sebi sažima sve elemente nužne za prevazilaženje tog sistema. Kao što je Lukač is-pravno pokazao u Istoriji i klasnoj svesti, revolucionarna organizacija je neophodan posrednik izmeđuteorije i prakse, između čoveka i istorije, između radničkih masa i proletarijata formiranog kao klase.(Lukačeva greška je bila u tome što je verovao da je Boljševička partija ostvarila tu ulogu.) Da bi bileostvarene u praksi, „teorijska“ stremljenja i razlike moraju biti prevedeni u organizaciona pitanja. Sve,u krajnjoj liniji, zavisi od toga kako će novi revolucionarni pokret rešiti pitanje organizacije; od togada li njegova organizaciona forma odgovara njegovom suštinskom projektu: uspostavljanju apsolutnevlasti radničkih saveta na međunarodnom planu, kao što su to nagovestile sve proleterske revolucijeovog veka. Takva organizacija mora da razvije radikalnu kritiku svih temelja društva protiv kojeg sebori: robne proizvodnje; ideologije u svim njenim oblicima; države i svih oblika odvajanja koje državanameće.

Kamen temeljac starog revolucionarnog pokreta bio je odvajanje na teoriju i praksu. Samo novi,superiorni pokret proleterske borbe može da prevaziđe tu podelu i da otkrije sopstvenu istinu. Nijednaorganizacija još nije uspela da prevaziđe taj jaz. Ideologija, ma koliko bila „revolucionarna“, uvek jeoruđe gospodara; to je znak uzbune koji ukazuje na prisustvo neprijateljske pete kolone. To je razlogzašto kritika ideologije, u krajnjoj liniji, mora da bude glavno pitanje revolucionarne organizacije. Lažisu proizvod otuđenog sveta; one ne smeju da se pojave u organizaciji koja za sebe tvrdi da je nosilacdruštvene istine; u suprotnom, ta organizacija postaće samo još jedna laž u svetu satkanom od laži.

Svi pozitivni aspekti vlasti radničkih saveta moraju biti prisutni, u embrionskom obliku, u svakojrevolucionarnoj organizaciji koja stremi njenom uspostavljanju. Takva organizacija mora da stupi uborbu na život i smrt sa lenjinističkom teorijom organizacije. Revolucija iz 1905. i spontano samoor-ganizovanje ruskih radnika u sovjete bili su praktična kritika te smrtonosne teorije.21 Ali, boljševičkipokret je insistirao na uverenju da spontanost radničke klase ne može da ide dalje od „sindikalistič-ke svesti“ i da ona zato ne može da obuhvati „celinu“. To obezglavljivanje proletarijata omogućilo jeda se Partija nametne kao „glava“ revolucije. Osporavanje istorijske sposobnosti proletarijata da sesam oslobodi, što je Lenjin činio tako nemilosrdno, znači osporavanje njegove sposobnosti da sam, upotpunosti, upravlja budućim društvom. Iz te perspektive, parola „sva vlast sovjetima“ značila je sa-mo preuzimanje sovjeta od strane Partije i uspostavljanje partijske države umesto potisnute „države“naoružanog proletarijata.

20„Poruka alžirskim revolucionarima“, SI br. 10.21Nakon teorijske kritike koju je razvila Roza Luksemburg; videti njen tekst Organizaciona pitanja ruske socijaldemokra-

tije iz 1904, u kojem je kritikovala Lenjinov pamflet Šta da se radi? (1903).

18

„Sva vlast savetima“ mora ponovo postati naša parola, ali ovog puta doslovno, bez boljševičkihzadnjih namera. Proletarijat može da započne igru revolucije samo ako kao ulog stavi ceo svet; usuprotnom, neće postići ništa. Sam oblik te vlasti, opšte samoupravljanje, ne može da postoji uporedosa bilo kakvom drugom vlašću. Pošto zapravo predstavlja ukidanje svake vlasti, opšte samoupravljanjene može da toleriše ograničenja (geografska ili neka druga); svaki kompromis koji prihvati odmahće se izokrenuti u ustupak, u predaju. „Samoupravljanje mora istovremeno da bude i sredstvo i ciljsadašnje borbe. To je nije samo ono zbog čega se ta borba vodi već i njen adekvatni oblik. Ono je uisto vreme i materijal koji oblikuje i njegova pretpostavka.“ („Klasna borba u Alžiru“, SI br. 10)

Sveobuhvatna kritika sveta je garancija doslednosti i istinitosti revolucionarne organizacije. Tole-risanje nekog represivnog sistema bilo gde u svetu (na primer, sistema koji se predstavlja kao „revo-lucionaran“) vodi u prihvatanje legitimnosti represije. Tolerisanje otuđenja u bilo kom domenu druš-tvenog života vodi u prihvatanje nužnosti svih oblika postvarenja. Nije dovoljno biti za vlast savetasamo apstraktno; treba pokazati šta to znači konkretno: prevazilaženje robne proizvodnje, pa tako iproletarijata. Uprkos svim prividnim razlikama, svim postojećim društvima upravlja logika robe; toje temelj njihove totalitarne samoregulacije. Robno postvarenje je glavna prepreka totalnom oslobo-đenju, slobodnom stvaranju života. U svetu robne proizvodnje praksa nije okrenuta samostalno odre-đenim ciljevima već podvrgnuta diktatu spoljnih sila. Ekonomski zakoni predstavljaju se kao zakoniprirode; ali, sva moć tih zakona izvire jedino iz „nedostatka svesti onih koji te zakone prihvataju“.

Suština robne proizvodnje je gubljenje sebe u haotičnom i nesvesnom stvaranju sveta koji ostajevan svake kontrole svojih tvoraca. Nasuprot tome, radikalno revolucionarno jezgro opšteg samouprav-ljanja podrazumeva svesnu kontrolu svakog pojedinca nad celinom života. Samoupravljanje robnomproizvodnjom samo će pretvoriti svakog pojedinca u programera sopstvenog preživljavanja – umestokapitalističkog kruga, dobićemo samoupravljački pravougaonik. Zadatak radničkih saveta zato ni-je samoupravljanje postojećim svetom već njegova neprestana kvalitativna promena; drugim rečima,konkretno prevazilaženje robe, te ogromne stranputice u istoriji čovekove samoproizvodnje.

To prevazilaženje prirodno podrazumeva ukidanje rada i njegovu zamenu novom vrstom slobodneaktivnosti, čime se eliminiše jedna od temeljnih podela modernog društva: podela na sve postvarenijirad i pasivnu potrošnju slobodnog vremena. Neke grupe, koje se u ovom trenutku nalaze u fazi raspa-danja, kao što su Socialisme ou Barbarie ili Pouvoir Ouvrier,22 iako ponavljaju moderne parole o „vlastiradnika“, idu putem starog radničkog pokreta nastojeći da reformišu rad putem „humanizacije“. Ali,ono što treba napasti je sam rad. Daleko od toga bude „utopijska“ težnja, ukidanje rada je prvi uslov zaefikasno prevazilaženje robnog društva, za odbacivanje podele na „slobodno“ i „radno“ vreme u životusvakog pojedinca – tih komplementarnih sektora otuđenog života – kao stalnog odraza unutrašnjeprotivrečnosti sveta robe između upotrebne i razmenske vrednosti. Tek kada se ta suprotnost odbaciljudi će moći da povrate kontrolu nad svojom živom aktivnošću i da otkriju sebe u svetu koji samistvaraju. Demokratija radničkih saveta je rešenje za sve sadašnje podele. Ona neće dozvoliti pojavubilo čega što „postoji izvan pojedinaca“.

Svesna dominacija nad istorijom od strane ljudi koji je stvaraju – to je sav revolucionarni projekat.Moderna istorija, kao i sva prošla istorija, proizvod je društvene prakse, nesvesna posledica ljudskeaktivnosti. U fazi svoje totalitarne dominacije kapitalizam je proizveo sopstvenu religiju: spektakl.Spektakl je zemaljsko ostvarenje ideologije. Svet nikada nije bio tako izokrenut. „Zato je, kao ’kritikareligije’ u Marksovo vreme, kritika spektakla danas suštinski preduslov svake kritike“. (SI br. 9)

Čovečanstvo se suočava sa istorijskim pitanjem revolucije. Sve grandioznijem razvoju materijalnihi tehničkih sredstava odgovara samo jednako duboko nezadovoljstvo svih ljudi. Buržoazija i njen nas-

22Nasuprot njima, grupe poput ICO (Internacionalna komunistička organizacija), koje odbijaju svaki oblik organizacijeili dosledne teorije, same sebe osuđuju na nepostojanje.

19

lednik na istoku, birokratija, nisu u stanju da taj prekomerni razvoj (koji može da bude osnova samoza poeziju budućnosti) iskoriste za bilo kakvo dobro upravo zato što moraju da održe stari poredak. Naj-više što mogu da učine je da taj razvoj iskoriste za jačanje svoje policijske kontrole. Oni mogu samoda akumuliraju kapital, pa tako i proletarijat – ljudska bića koja nemaju nikakvu kontrolu nad svojimživotima i koja to znaju. Istorijska prednost tog novog proletarijata jeste u tome što je on jedini nas-lednik bezvrednog bogatstva buržoaskog sveta – bogatstva koje mora da izmeni i prevaziđe na načinkoji će omogućiti puni razvoj ljudskih bića kroz potpuno prisvajanje prirode i svoje vlastite prirode.To ostvarenje ljudske prirode može da znači samo umnožavanje i puno zadovoljenje pravih ljudskihstrasti koje spektakl potiskuje u najmračnije uglove revolucionarne svesti i koje mogu da se ostvaresamo fantastično, u nestvarnom delirijumu pojavnosti spektakla. Istinsko ostvarenje pravih strasti –što znači odbacivanje svih lažnih potreba i želja koje sistem svakodnevno proizvodi radi očuvanjasvoje dominacije – neće biti moguće bez ukidanja i pozitivnog prevazilaženja robnog spektakla.

Modernu istoriju mogu da oslobode, a njena bezbrojna dostignuća da stave na slobodno raspolaga-nje, samo snage koje ta istorija potiskuje: radnici koji nemaju nikakvu kontrolu nad uslovima, sred-stvima i proizvodima sopstvene aktivnosti. Proletarijat je još u 19. veku postao naslednik filozofije;sada je postao naslednik moderne umetnosti i prve svesne kritike svakodnevnog života. On neće moćida prevaziđe svoju ulogu proletarijata ako u isto vreme ne ostvari umetnost i filozofiju.

Promena sveta i promena života za proletarijat su jedno, nerazdvojni elementi lozinke za prevazi-laženje sebe kao klase, za ukidanje sadašnjeg carstva nužnosti i konačni prodor ka carstvu slobode.Radikalna kritika i slobodna rekonstrukcija svih vrednosti i obrazaca ponašanja nametnutih otuđe-nom stvarnošću, njegov su maksimalni program. Slobodna kreativnost u stvaranju svih trenutaka idogađaja života jedina je poezija koju može da prizna, poezija koju prave svi (Lotreamon), početakrevolucionarnog festivala. Proleterske revolucije biće festivali ili neće biti ništa, jer je razigranost samključ života koji najavljuju. Igra je krajnji princip tog festivala, koji za jedina pravila priznaje samožudnju za životom bez mrtvog vremena i uživanje bez ograničenja.

Strazburška sekcija Saveza studenata (AFGES), 22. novembar 1966.

20

Anarhistička bibliotekaAnti-Copyright

Situacionistička internacionalaBeda studentskog života

razmotrena u njenim ekonomskim, političkim, socijalnim, psihološkim, seksualnim i posebnointelektualnim aspektima, uz skroman predlog za njeno ukidanje

1966.

De la misère en milieu étudiant, UNEF, Strasbourg 1966.http://library.nothingness.org/articles/4/fr/display/12 On the Poverty of Student Life, translated by

Ken Knabb, Situationist International Anthology, 1995 (1981)http://www.bopsecrets.org/SI/poverty.htm

Preveo Aleksa Golijanin, 2004. anarhija/ blok 45, Porodična biblioteka br. 7http://anarhija-blok45.net1zen.com

anarhisticka-biblioteka.net