1

Политичка карта Европе и колонијалних поседа пре 1789. године

XVI век карактерише колонијалну превласт Шпаније и Португалије и у овом периоду

ове две државе видимо као најјаче колонијалне силе света. Међутим, такав однос снага се

мења након Низоземске револуције крајем XVI века. Заправо, овај догађај је заувек поткопао

шпанску премоћ на мору јер је Утрехтским споразумом Шпанија изгубила скоро све

европске поседе. Међутим, она је и даље имала велики број колонија, нарочито у Америци,

почевши од Северне, Средње и Јужне Америке.

Португалија, као друга велика колонијална сила имала је значајан број колонија. У

првом реду, у Јужној Америци - Бразил, затим у Африци, на Индијском потконтиненту,

кинески Макао који је изгубила само пре неколико година.

Крај XVII и почетак XVIII века карактерише повећање економске и колонијалне моћи

тзв. уједињених провинција тј. Низоземске која постаје светска лука, а о њеној (холандској)

финансијској моћи довољно говоре подаци да је амстердамска банка, основана почетком

XVII века (1609), финансирала многе државе.

За примат у светској трговини боре се Енглеска и Француска које ће у XVIII веку

дефинитивно срушити колонијалну моћ Шпаније, Португалије, Низоземске и Холандије и

преузети вођство у светској политици и економији. Француска је још у XVII веку заузела

огромне поседе у Северној Америци - Канаду и Луизијану и започела освајање територија у

Индији. У Европи је имала низ мањих поседа и крајем XVII века, тј. за владавине Луја XIV

била је на врхунцу моћи. Њен положај се изменио након Буржоаске револуције у Енглеској

када су отклоњене све баријере капиталистичком развитку након што је Енглеска задала

одлучујући ударац Низоземској. Она, током читавог XVIII века води низ дугогодишњих

ратова са Француском. Након огромних губитака у Седмогодишњем рату са Француском

(1756-1763), Енглеска преотима француске колоније у Индији и осваја готово све поседе у

Северној Америци. Разлоге пораза Француске у колонијама углавном треба тражити у слабој

насељености француских колонија и разбацаности француских гарнизона што је слабило

могућност одбране (у Француској - 80000, у Енглеској - 2 000 000 становника. Уједињено

Краљевство или Велика Британија састојало се од Велса, Шкотске (присаједињена 1607) и

Ирске. Већи део ирских територија заузели су енглески лордови, мада се она и даље

сматрала самосталном државом јер је до 1800. имала свој парламент, али је краљ Енглеске,

Велса и Шкотске истовремено био и краљ Ирске. У Европи је имала мање територије, као

што је Хановер. Године 1704. Енглези су заузели шпанско утврђење Гибралтар чиме је, скоро

у потпуности, заведена контрола уласка у Средоземно Море. У Америци је поседовала

Канаду, у Африци Гамбију и обалу Сијера Леоне, а од 80-их година XVIII века и огромне

поседе у Аустралији.

Види се да је своје поседе углавном ширила на рачун шпанских и низоземских

колонија. Средња Европа, пред револуцију, пружала је углавном слику распарчаних

територија. Тек од почетка XVII века међу државама средње Европе издвајају се Хабзбуршка

монархија и Пруска (две немачке државе), које постају значајни фактори у међудржавној

политици. Борба између ове две немачке државе за превласт у добијању улоге пијемонта

(ујединитеља) немачких државица трајаће скоро читав век. Наиме, после битке код Садове

1866. и пораза Аустрије, Пруска дефинитивно преузима водећу улогу у уједињењу немачких

земаља и након француско-пруског рата 1871. уједињује све немачке територије осим

Аустрије.

Када је Италија у питању (јужна Европа), њу карактерише расцепканост. Постоје две

независне републике, Ђенова и Млетачка република (Венеција), затим војводство Парма и

Тоскана које се налазе под влашћу Аустрије. На југу -Напуљска краљевина и Сицилија

налазе се под влашћу шпанских Бурбона. Ове две чине краљевину Сицилију. У Средњој

Италији налазила се црквена област, с престоницом у Риму (данас Ватикан), коме је један

део био у Француској (Авињон).

2

Швајцарска се састојала од тринаест самосталних кантона, док су Женева и Валис

сматрани савезним деловима швајцарских република. Швајцарска територија се није мењала.

Бечки конгрес из 1814-1815. године, након пораза Наполеона Бонапарте, доделио јој је

вечиту неутралност (задржала је до данас). У Средоземном мору важна стратегијска тачка

постало је острво Малта, којим су још 1413. владали ритери реда Јована Јерусалимског.

Малта је требало да представља стражу и предстражу за спречавање муслиманског продора

са истока и у борби против пирата из Алжира и Туниса.

Велику улогу у међународној политици крајем XVIII века имала је Руска царевина,

која је располагала огромном војском. Њој су у ово време присаједињене Естонија, део

шведске територије, затим пољске и белоруске области, територије на Кавказу са јаким

утврђењима - Азов и Керч, 80-их година припада јој полуострво Крим (у Црном Мору) и

северна обала Кубана које су освојене 1783. године од Татара. Огромну територију у Европи

заузимала је Пољска која се састојала из краљевине Пољске, велике кнежевине Литве

(Литваније) и дела Украјине на десној обали Дњепра.

Скандинавске земље, Шведска и Данска са Норвешком као и Отоманска царевина у

XVII а поготову у XVIII веку губе свој ранији значај. Још од XVI века Норвешка се налазила

под Данском којој су припадали острво Исланд и приобални делови Гренланда. Шведској је

припадао део Помераније. У XVIII и XIX веку, значајни делови њене територије припашће

Русији. Турска је након низа ратова принуђена да уступи Русији поседе на обалама Црног

Мора, а по Карловачком миру изгубила је и Угарску која припада Хабзбуршкој монархији. И

поред тога у погледу територије Турска је представљала значајну државу. У њеном саставу

налазе се Анадолија, Сирија, Курдистан, Турска, Јерменија, затим Месопотамија, Ирак,

острво Кипар. Као вазалне државе царевине сматрале су се Египат, Триполис (данашња

Либија), Тунис и Алжир, дакле читава Северна Африка.

Што се тиче политичког уређења европских држава већина има апсолутистичко

уређење, као Француска, Пруска, Аустрија, Русија, Шпанија, Португалија и друге. Неке су

биле аристократске републике и у њима су владале богате трговачке чувене племићке

породице, као у Венецији, Млетачкој, Низоземској. Наравно да ове републике нису

припадале типу савремених буржоаско-демократских република у којима би власт припадала

оној политичкој партији која је победила на изборима. Наиме, у Низоземској, Млетачкој и

Ђеновској републици било је на власти сталешко уређење. Буржоаска монархија учвршћује

се у Европи тек након победе револуције у Енглеској у којој је постојао парламент са два

дома којима је углавном припадала законодавна власт. Готово у свим европским земљама

водила се жестока борба. На једној страни је оснажена буржоазија која има економску моћ

али нема власт. На другој страни, племићка аристократија која, иако економски скоро сасвим

потпуно пропала, на основу наследног права управља земљом. То је био основни разлог због

чега ће се водити борба за власт између различитих класа. Крајем XVIII века, у низу

европских земаља чине се покушаји извођења реформи. Тако, у Француској 1774. године

познате су тзв. ''Тиргоове реформе'' које су биле кратког века и без неких ефеката. У

Аустрији се чине покушаји да се олакша положај сељака од времена Марије Терезије,

касније од Јозефа II. Слична је ситуација у Шпанији, Португалији и Данској. Међутим, оно

што карактерише све реформе је то да су оне биле половичне јер су углавном спровођене

силом царске власти. Разуме се да су изазвале велико противљење племства и свештенства

које би успешним спровођењем реформи изгубиле власт. Тако је у читавој Европи, до пред

револуцију из 1789. задржано апсолутистичко феудално уређење.

И у привредном животу европских земаља није било значајнијих промена у периоду

од XVI до XVIII века када својом привредном моћи почињу да се истичу Француска и

Енглеска. Победом француске буржоаске револуције која је имала снажног одјека у Европи

дефинитивно се разарају феудални односи и Европа креће путем капиталистичког развитка.

Све је то допринело и суровој експлоатацији колонијалних поседа који су представљали

сировинску базу развоју индустрије у европским земљама.

3

На Далеком Истоку доминантну улогу имају Кина и Јапан које имају јако слабе везе

са европским државама и Америком. Те везе постају интензивније тек након извођења

буржоаских реформи у Јапану 60-их година XIX века, након победе револуције под називом

''Меј Чи''.

И поред свега, крајем XVIII века, на светској политичкој карти било је доста

територија, места на свим континентима која нису била позната Европљанима.

Рат за независност у Северној Америци и постанак

Сједињених Америчких Држава

У Северној Америци постојала су три типа колонија које су називане Нова Енглеска.

Најразвијеније у индустријском погледу биле су северне колоније где су рударство и

бродоградња као и прерађивачка индустрија главне привредне гране. У средње-атлантским

колонијама преовлађивало је гајење житарица, док на југу плантаже дувана. Југ је

карактеристичан по томе што је тамо преовлађивао робовски рад коме су били подвргнути

углавном црнци, али је било и тзв. белих робова или робова-слуга који су због дугова губили

и личну слободу. Требало је да они након пет година добију слободу али су обично због

нових задуживања остајали у ропству на два или три петогодишња периода. Још пре почетка

рата за независност у неким колонијама постојао је известан степен самосталности

(аутономије), нпр. постављање гувернера, док је у некима постојала и скупштина

представника. Међутим, због посебно тешке пореске политике и разних других оптерећења

били су угрожени интереси колониста. Због тога Масачусетска скупштина 1765. године

упућује циркуларно писмо осталим колонијама да се у Њу Јорку састане конгрес

представничких скупштина као отпор недавно донетом закону о таксама (порезима). Конгрес

је одржан у октобру исте године и донео је резолуцију у којој се између осталог каже да се

порези могу разрезивати једино уз пристанак месних органа власти. Колонисти се нису

задржали на томе већ су службенике енглеске круне задужене за прикупљање пореза

(порезнике) малтретирали (мазали их катраном, перјем…) и на крају је енглеској роби

објављен бојкот. То је натерало владу у Лондону да 1766. године укине закон о таксама.

Међутим, већ следеће године донет је акт о увођењу нових пореза на неке робе што је

изазвало жесток отпор али и одлучну реакцију енглеске војске. Тако је 5. марта 1770. године

дошло до тзв. Бостонског покоља кад је убијено и рањено више колониста због чега су се

односи још више заоштрили. Међутим, 1773. избио је нови сукоб после кога више није било

могуће компромисно решење. Наиме, енглески парламент је усвојио један план како да

колонисте натера на плаћање пореза. Чај који је увезен у Америку био је ослобођен високих

царина и пореза. Очекивалао се да становништво купује јефтин чај, међутим, патриоте се

нису ухватиле у тај мамац већ је чај бојкотован. Бостонски трговци су наговорили

становништво да сав терет баце у море. При том су актери тог догађаја били обучени у

индијанска одела (да би их заварали). Тај догађај је у историји познат као Бостонска чајанка

(Бостонско пијење чаја). Енглеска влада је предузела оштре мере, а колонистима је остало

сасвим јасно да независност могу да стекну једино оружаном борбом. Образовано је једно

координационо тело или кореспондентски комитет са задатком да прикупља оружје и

муницију. На челу тог комитета био је Самјуел Адамс, новинар по занимању, који је врло

успешно руководио агитацијом међу колонистима, као резултат тога 5. септембра 1774. у

Филадалфији је почео са радом I континентални конгрс. Разумљиво је да су већину

представљали ројалисти, тј. присталице одржавања веза са енглеском круном уз услов да се у

колонијама успостави уставни поредак. Поред осталих, својом активношћу на конгресу се

истакао посланик из Вирџиније, Џорџ Вашингтон (1732-1739) који је важио за најбогатијег

човека у Америци. Геометер по занимању, Вашингтон је, по својим политичким

опредељењима био демократа и велики поборник борбе за независност. Истицао се још и

Томас Џеферсон као и многи други.

4

Резултат рада I континенталног конгреса је упућивање великог броја представки са

захтевима енглеској круни да се води рачуна о оптерећивању становништва у колонијама и

давање веће самосталности у одлучивању у многим областима. Истовремено, вршене су и

војничке припреме јер је сукоб био неизбежан. У војску колониста пријављивао се огроман

број добровољаца, и јуна 1775. енглеска војска од 20 хиљада војника супротставила се. Борбе

су пренете и у друге области а нешто пре тога састао се и II континентални конгрес.

У овим годинама, низ колонија се прогласио за самосталне и независне државе и оне

се, управо на овом, II континенталном конгресу, представљају као самосталне.

7. јуна 1776. године, делегација Вирџиније са Џеферсоном на челу, предложила је

резолуцију (декларацију) о независности у којој се каже:

''Влада добија своју власт од оних којима управља. Народно је право да је смени или

укине.''

Декларација је, заправо представљала чин одвајања колонија од Енглеске и

образовање самосталне државе. Занимљиво је да је у првобитни текст декларације унесена

одредба којом се осуђује ропство. Међутим, она није унесена у декларацију у финални

(завршни текст), јер су плантажери са југа запретили да ће обуставити борбу против

Енглеске. Овако срочена декларација, на овај начин образована држава, јасно да је носила

клицу будућег грађанског рата из 1861-65. године. Одмах након II континенталног конгреса,

да би се показало колики је степен достигла борба за независност, отпочео је рад на изради

устава. Тај први устав назван је ''статут конфедерације'' и потврђен 1781. године. Његове

одредбе јасно указују да је скоро у потпуности била намера одвајање од енглеске круне. У

његовим одредбама се одређује право на увозне и извозне царине, постојање оружаних снага

војске… Поједине државе имале су чак право да по одобрењу конгреса саме објављују рат.

Међутим, конгрес ипак није имао неку реалну снагу. Он је, уствари, у овој фази представљао

само консултативну установу, тако да од 1776. све до 1787. САД чине савез држава или

конфедерацију, а не савезну државу. Најтеже године рата биле су 1777. и 1778. када су

Енглези заузели Њу Јорк и Филаделфију. Међутим, 7. новембра 1777, Американци су код

Саратоге нанели тежак пораз Енглезима. Наиме, 6000 енглеских војника предало се

америчкој полицији. Осим тога, Американцима је пошло за руком да у рат са Енглеском

увуку и Француску, а нешто касније и Шпанију и Холандију. Уз све то и Русија је остала

неутрална, што је још више погоршало положај Енглеза. Енглези су учинили још један

покушај да амерички југ и богате власнике плантажа увуку у рат против Американаца.

Међутим, 1781. код Јорктауна, командант енглеске војске, Корнвелс, предао се Џорџу

Вашингтону и француском генералу Ероншамбоу. Занимљиво је да је у овом рату за

независност учествовао и инжењер Сен Симон и будући командант француске војске, а

касније министар Лафајет. Тиме су, заправо војне операције завршене. Долазак виговаца на

власт у Енглеској олакшао је склапање мира који је закључен 1782. године у Паризу,

потврђен 1783. у Версају чиме је призната независност САД. Међутим, као што увек бива,

резултате рата је искористила група људи. Тешка ситуација која је настала услед ратних

година, довела је до устанка у више северних држава. Нарочито је био изражен у

Масачусетсу где су устаници упадали у судове, уништавали одлуке о наплати пореза, судска

решења, а дешавало се да је и милиција често прилазила устаницима. На челу устанка био је

Данијел Шејс, један од учесника у рату за независност, чија је добро организована војска чак

заузела и складиште муниције владе САД.

Трговци, власници плантажа, банкари и индустријалци, помогли су организовање

војске против Шејса који се 1787. године предао. Он и тринаест других вођа устанка осуђени

су на смрт, али их је влада, бојећи се устанка ширих размера помиловала. Године 1787. у

Филаделфији се састао нови конгрес који је заседао у највећој тајности тако да није вођен ни

записник са тог конгреса. Иако није имао овлашћења, конгрес је израдио нови устав, који је

са незнатним изменама на снази и данас.

Образован је савез држава са значајно појачаном централном влашћу, док је државама

чланицама препуштена знатна самосталност у решавању локалних питања. За поглавара

5

извршне власти постављен је председник који се бирао на четири године. Он командује

армијом и флотом.

За првог председника изабран је Џорџ Вашингтон.

Нови устав имао је и својих недостатака. Жене нису имале своје бирачко право.

Велика овлашћења добио је врховни суд који се састојао од доживотно бираних чланова. Он

може да укине било који амерички закон који је у супротности са уставом. По уставу из

1787. није укинуто ропство, индијанци нису добили грађанска права и није им признато

право својине над земљом. Индијанци су истребљивани, исељавани у неплодне крајеве и

осуђени на изумирање. Тако да, од краја XVIII до краја XIX века, индијанско становништво

од два милиона сведено је свега на 240 хиљада. Но, без обзира на мањкавости, устав је ипак

учврстио низ буржоаско-демократских тековина. Најпре, обезбедио је националну

самосталност бивших енглеских колонија које су се претвориле у самосталну републику.

Укинуте су забране и ограничења Енглеске које су у значајној мери спутавале убрзанији

развој индустрије и трговине. Након завршетка рата, око 30 хиљада торијеваца из Енглеске,

крупних земљопоседника, прогнано је из земље, а њихова имовина конфискована. Тиме је

истовремено уништен и низ феудалних тековина (феудализма) и отворен пут

капиталистичком развитку. Укинута су сва племићка звања, титуле, као и ропство за белце, а

у значајној мери и за црнце, али само у северним државама.

Несумњиво је да је амерички рат за независност представљао буржоаску револуцију и

значајно утицао на будућа револуционарна кретања у Европи крајем XVIII века, а поготово

на француску буржоаскy револуцију из 1789. године.

ФРАНЦУСКА БУРЖОАСКА РЕВОЛУЦИЈА

Криза апсолутистичког феудалног уређења у Француској

Буржоаска револуција у Француској с краја XVIII века представља најзначајнији

догађај светске историјe и отвара нову епоху у историји човечанства. Осим Француске,

читава Европа пада под утицај политичког и економског преврата који је извршила

Француска буржоаска револуција. Може се рећи да је то била права народна револуција јер

су широки слојеви друштва активно учествовали у њој постављајући и сопствене захтеве

како политичке, тако и социјалне. Револуција се у свом току претворила у боржоаско-

демократску револуцију. Образовањем владе и државних институција за неко време

испуњени су главни задаци револуције и одбрањена је независност Француске која је била

угрожена од револуционарне Европе. Иначе, велику препреку убрзанијем индустријском

развитку Француске представљало је застарело административно уређење. Наиме,

Француска је још од средњег века задржала поделу на покрајине од којих је свака живела

засебним животом, тј. имала је своју монету, прописе, своје царине. То је представљало

непремостиву препреку слободном протоку робе, тако да је роба, превезена с краја на крај

Француске била вишестуко царињена. Утврђено је да је превоз робе из Кине био јефтинији

него из земље. Због тога је француски народ, као првенствени задатак постављао уклањање

феудалног поретка. Апсолутна монархија која је у време свог настанка била напредна, много

пре револуције претворила се у бедем реакције и представљала је сметњу развитку

капитализма. Током читавог XVIII века, у Француској није спроведена ни једна озбиљна

реформа која би одговарала већини и новим потребама земље. Нерасположење према

монархији, гомилано током векова, добија у XVIII веку карактер заоштрених класних

супротности, између два владајућа сталежа, племства и свештенства, и трећег сталежа коме

су припадали сви остали. Авангарда или предводник трећег сталежа била је крупна

буржоазија. Наиме, банкари, власници бродова, закупци пореза, трговци, по свом богатству и

образовању, отменој раскоши нимало нису заостајали за француским племством које је

углавном било концентрисано у Паризу. Тако да у многим градовима, Бордоу, Нанту,

6

Марсеју постоје многи богаташи који непрестано увећавају своје богатство, док је, са друге

стране племство све више пропадало. Тако је буржоазија својом делатношћу допринела сјају

и моћи Француске. Међутим, као и читав трећи сталеж, буржоазија је осећала свој

понижавајући положај јер јој постојећи закони нису гарантовали, првенствено, имовинску

сигурност. Дакле, буржоазија је имала богатство али није учествовала у власти. Она се не

мири са постојећим стањем (положајем), иступа у име читавог сталежа, и израдила је

програм борбе против апсолутистичког поретка у Француској. У својим захтевима,

буржоазија је тражила укидање свих повластица и сметњи које су спречавале развитак

капитализма у Француској и потпуну економску и политичку слободу за све. Она је убацила

и ступала са лозинком ''слобода и једнакост братства'', што је читав трећи сталеж са

одушевљењем прихватио. Широким масама се у почетку чинило да буржоазија има исте

циљеве као и народне масе. Главну масу становништва по градовима чинили су занатлије,

радници, ситни трговци и људи који су једва економски опстајали и били су познати под

општим именом ''санкилоти''.

У ово, предреволуционарно време, радници у Француској нису представљали

самосталну класу јер је недостајала њихова организованост и нису иступали са посебним

класним захтевима. Слабе радничке организације жестоко су прогањане. Једино су, с

времена на време, деловала тајна радничка удружења. Осим тога, није постојала јединствена

организација (било је неслоге) која би иступала у име свих радника. И поред тога, раднички

штрајкови, били су веома распрострањени у Француској. Међутим, у тим сукобима,

монархија је увек стајала на страни буржоазије и послодаваца. Радници нису буржоазију

сматрали за свог највећег непријатеља већ аристократе, племство и монархију.

Развитак буржоаске идеологије у XVIII веку

Знатно пре револуционарних збивања, целокупни систем феудалних односа се

неповратно урушавао. Француска је у другој половини XVIII века заузимала водеће место у

Европи по степену развитка научне мисли. Из редова трећег сталежа изронио је низ веома

способних научника, филозофа, публициста и теоретичара који су потпуно изменили погледе

на свет и својим идејама пресудно утицали на подривање ауторитета самих основа

феудалног поретка тј. његове религије, морала и свих феудалних установа. Ауторитету

религије, предању, традицији, филозофи XVIII века супротставили су се разумом и читав

свет и дешавања и појаве тумачили су на тај начин. У историју су, представници овог

рационалистичког правца филозофије, ушли под именом ''просветитељи''. Прво покољење

појавило се већ у првој половини XVIII века, а међу њима свој печат предреволуционарној

епохи у Француској, дали су, првенствено, Волтер и Монтескје. Политичке и социјалне

теорије које су они поставили јасно су одражавале тежњу француске буржоазије да се у

Француској уведе уставна монархија, што би значило и укидање свештеничких и племићких

повластица.

Франсоа Волтер (1694-1778) назван је још патријархом филозофа. Он је пре свих

започео борбу против феудалног поретка. Због својих уверења, још као млад био је заточен у

Бастиљи, озлоглашеној тамници, а касније је протеран из Француске. Црква је његове списе

ставила на индекс (на листу забрањених). Он је постао најопаснији противник повлашћених

сталежа у којима је видео силу која подјармљује (гуши) мисао и личност. Захтевао је

контролу владе (државе) над радом цркве. Борио се за верску трпељивост (толеранцију) и

давање грађанских права протестантима и јеврејима. Борећи се за повратак природних права

човеку, Волтер је захтевао коренито преуређење судова, укидање инквизиције и увођење

законодавства којим би се завео ред у држави. Био је против анархије (безвлашћа) и говорио

је да када светина пресуђује, све је изгубљено (да нема реда). Одржавао је везе са многим

европским дворовима и његов политички идеал био је просвећени апсолутизам (савез краља

и филозофа). Сачувана је његова преписка са руском краљицом Катарином и Фридрихом II

7

(био је њихов пријатељ). Међутим, чим је почела револуција, Катарина је Волтера

прогласила за штетног и развратног писца. Умро је деценију пре револуције, а последњих

дана његовог живота, свештенство је покушавало да га приволи на измирење са црквом, али

без успеха, чак је одбило да га сахрани у Паризу. Његови пријатељи су тајно организовали

сахрану у једном селу. Због својих заслуга, након победе револуције, његови посмртни

остаци пренесени су у Пантеон. Међутим, када је на кратко победила реакција 1814,

реакционари су његово тело избацили на сметилиште.

Друго значајно име представљао је Монтескје (1689-1775). У наслеђе је добио место

у парламенту Бордоа (покрајински суд). Продао га је и посветио се књижевном раду. Био је

представник либералног правца и присталица завођења монархије по угледу на Енглеску

(уставна монархија). Написао је доста дела али му је светску славу донео трактат (расправа)

– ''Дух закона'', објављен 1748. године, на коме је радио пуних двадесет година. Он је у

историји човечанства разликовао три облика владавине: републиканску, монархистичку и

деспотску. За најбољи облик владавине сматрао је парламентарну монархију, уређену по

енглеском обрасцу. Француска буржоазија, придржавала се и прихватала његове теорије за

време револуције, јер су оне одражавале њене тежње.

У другој половини XVIII века, против апсолутизма иступа млађе покољење

француских просветитеља. Један од њих је и Жан Жак Русо (1712-1778), који је имао

велики утицај на развој француске демократске мисли. Син женевског часовничара, Русо се

прочуо када је академија у Дижону објавила конкурс за обраду теме:''Да ли развој науке и

уметности утиче на прочишћавање свести (нарави)?''. Значајна су му дела ''Емил'' или ''О

васпитању'' и ''Друштвени уговор''. Говори о настанку приватне својине, а самим тим и о

друштвеној неједнакости.

Покољењу предреволуционарних мислилаца припада и група филозофа-

материјалиста, као што је Дидро, Даламбер, Хелвеције, Холбак, или, познатији под именом

енциклопедисти. Они су, користећи дотадашња научна сазнања издали ''Енциклопедију''

или ''Речник са тумачењима из области уметности и заната''. Разуме се да се то косило са

схватањима цркве и племства који су немилосрдно прогањали енциклопедисте и

забрањивали њихове списе.

Појављују се, као оснивачи француске политичке економије, и физиократи, чију

плејаду предводи др Кене, који сматра да је приватна својина најважније човеково природно

право и да је задатак државе да је заштити. По њему треба уклонити препреке које спутавају

приватну својину и да држава треба врло мало да се меша у човекову делатност. Њихова

лозинка је била ''нека ствари иду својим током'' или ''на сметајте људе у раду''.

Поставке теорије и, уопште, стваралаштво идеолога предреволуције Француске,

дефинитивно су подриле феудални поредак и пердстављале најзначајније основе победи

фрнцуске буржоаске револуције. Десило се, на крају, да су уочи револуције, многи

француски аристократи као Мирабо, Лафајет и многи други пришли трећем сталежу и

активно се укључили у његову борбу.

Француска монархија уочи револуције

Луја XV, који је умро 1774, наследио је унук Луј XVI као двадесетогодишњак. Човек

ограничених способности, али веома лукав и лицемеран. Његово основно занимање били су

лов и занатски послови. Водио је дневник и често се дешавало да је у дневнику записивао

''ништа''. То се десило чак и дана приликом заузимања Бастиље. Његова жена Марија

Антоанета, ћерка аустријске царице Марије Терезије, углавном је живот проводила у

раскоши што је државну касу пуно коштало, јер је била испражњена. Због тога ју је народ

назвао Мадам Дефицит (госпођа Губитак). Још је дугогодишња владавина Луја XV довела

земљу до руба пропасти.

8

Услед дугогодишњих неуспешних ратова био је пољуљан и међународни углед

Француске. Њен највећи конкурент у светској политици била је Енглеска која ју је

потискивала на свим меридијанима. Променом на француском престолу, Французи су

очекивали сређивање прилика, у првом реду, на плану финансија. Због тога је на место

министарства финансија доведен Тирго, који је био веома способан и са решеношћу да среди

финансије, па је покушао са извођењем реформи. Његов основни програм био је да се

Француска не задужује и не уводи нове порезе. У знатној мери је успео да среди, да умањи

државни дуг. Међутим, не увођење нових пореза значило је и смањење прихода прва два

сталежа, чиме су они лишени неких повластица. Под њиховим притиском 1776, Тирго је био

принуђен да поднесе оставку и настао је застој у извођењу свих реформи. Краљ је позвао

Некера који је, међутим, показао неодлучност и његов програм није предвиђао никакве

темељније реформе. Увео је новину објављивањем државног буџета што је разбеснело

краљевски двор који није желео да открије где се троше народна средства. Нарушивши ту

тајну, двор му никада то није опростио, и већ 1781. био је принуђен да поднесе оставку.

После тога настаје период јачања реакције. Води се, донекле, успешан рат против Енглеске, и

углед француске монархије у Европи је порастао. Међутим, и поред знатног економског

полета, Француска је имала дуг од 4,5 милијарди ливара. Након тога, 1786, склопљен је

трговински уговор с Енглеском, по коме су обострано снижене царине на робу. Међутим,

десило се да је јефтинија енглеска индустријска роба потискивала са тржишта француску

робу. Дошло је, временом, до потпуног колапса француског буџета, и да би се он попунио,

једини спас је био сазивање скупштине државних сталежа за 4. мај 1789. године. Међутим,

ситуација у Француској постаје толико напета, да је револуција била неизбежна. Те године

почињу избори за државне сталеже, и буржоазија, у име трећег сталежа, води енергичну

изборну кампању. Без обзира на цензуру, она је подвргла оштрој критици француску

монархију кроз брошуре, листове (новине). Значајна је, у овом периоду, брошура Сијесеса

под насловом ''Шта је трећи сталеж?''.

Истакли су се такође, у агитацији Робеспјер, дуго година вођа јакобинског клуба.

Указом Луја XVI, за скупштину државних сталежа, трећем сталежу је омогућено да пошаље

свега 600 посланика од укупно 25 милиона, колико је Француска имала у то време. Иначе, 22

милиона чинили су трећи сталеж. Карактеристично је да су се државни сталежи састали још

1814. године, што јасно говори о карактеру власти у француској монархији. У упутствима

трећег сталежа, истакнути су захтеви за доношење устава, укидање повластица првом и

другом сталежу, као и заштита својине и увођење правне једнакости. Скупштина државних

сталежа отворена је 5. маја 1789. и влада је том приликом свесно учинила све да потцени

трећи сталеж тиме што су се повлашћени сталежи краљу представљали у свечаним оделима,

док трећи сталеж, у скромним, црним. Такође су у скупштину улазили кроз споредни улаз.

Скупштину је отворио краљ својом беседом којом је објаснио да је скупштина сазвана да

влади пронађе нове изворе прихода.

Министар Некер је лажно представио повољан положај државних финансија. Реакција

трећег сталежа била је жестока и наредних дана догађаји су узели сасвим други ток. Уз све

то, у Паризу, међу народом настају покрети. Следећа седница одржана је 23. јуна и Луј XVI

је, желећи да заплаши трећи сталеж одржао говор пун претњи, и сву кривицу за лоше стање у

Француској пребацио на трећи сталеж. Међутим, на његову наредбу да се посланици разиђу

и настане рад у комисијама, вођа трећег сталежа, Мирабо, иначе сјајан говорник, узвикнуо је

краљевим војницима: ''Идите и реците своме господару да смо ми овде по вољи народа и да

ћемо одавде изаћи само помоћу бајонета''. Народу је у овом тренутку пришло и много

представника првог и другог сталежа. Било је много племића који су стали уз народ и

спречили крвопролиће. Тако је Луј XVI био принуђен да одобри изједначавање сталежа у

скупштини. Ускоро се, 9. јула скупштина прогласила за уставотворну. Упоредо са тим, влада

је убрзано припремала интервенцију, и у логорима око Париза било је окупљено око 20000,

углавном швајцарских и немачких најамничких пукова. Раволуционарно време је захватило и

војску, и 30. јуна сва гарда и млади официри прешли су на страну народа. Када је швајцарски

9

најамнички пук напао масу, као одговор на то, народ је 13. јула из војних магацина однео 30-

ак хиљада пушака и набавио неколико топова. Немири су се још више повећавали, да би масе

кренуле ка Бастиљи, озлоглашеној тамници, која је 14. јула освојена и народ је је, такорећи

''циглу по циглу'' разнео. Ту никад није подигнута зграда, већ је уређен леп трг. Дан пада

Бастиље, 14. јул, слави се као национални празник Француске. Тиме се народна скупштина

учврстила, и буржоазија је дошла на власт.

Након догађаја око заузимања Бастиље, краљевски двор је захватила паника и

пристајао је на све уступке. Краљ је саопштио скупштини да ће удаљити војску из Париза.

Догађаји од 14. јула у Паризу, покренули су масе и у другим градовима Француске у којима

су образоване месне самоуправе на чије је чело долазила буржоазија.

И на француском селу настају снажни покрети, и може се рећи да је у читавој

Француској отпочела сељачка револуција. Сељаци су уништавали феудална имања,

спаљивали документа о њиховим дуговима, што је убрзо уставотворну скупштину навело да

хитно почне разматрати сељачко питање. На седници уставотворне скупштине, 4. августа,

донета је одлука на којој су се племићи-посланици дефинитивно одрекли својих феудалних

права која је револуција, већ фактички била укинула. 5. августа објављена је одлука којом се

феудални поредак заувек укида. За свој главни задатак, скупштина је сматрала доношење

устава. Направљен је пројекат под називом Декларација права човека и грађанина. Аутори

декларације придржавали су се идеја просветитеља и енциклопедиста а уграђени су и

елементи америчке декларације о независности. По декларацији, слобода, својина,

безбедност и отпор угњетавању представљају природна права човекова, а закон треба да буде

једнак за све. С обзиром да је декларацију иницирала буржоазија, она је обавезно, у текст

уградила и елеменат да је приватна својина света и неприкосновена, разуме се штитећи своје

интересе. Декларација представља наговештај нове епохе и почетак новог друштвеног

капиталистичког друштва у Француској. Разуме се да краљ и двор нису имали намеру да се

придржавају декларације и помире постојећим стањем. Почело је масовно емигрирање

племића и краљевске породице у друге земље и они ће, као емигранти, непрестано водити

борбу за повратак старог режима у Француској. Краљ се склонио у Версај, међутим, већ 5.

октобра маса је пошла према Версају износећи своје захтеве.

У овим догађајима од 5. и 6. октобра, побркани су сви планови о рестаурацији

монархије. Дефинитивно је власт крупне буржоазије учвршћена, и револуција је победила.

То је нагнало скупштину да убрза рад на доношењу устава који је усвојен 1791. и укинуо

поделу на сталеже. По овом уставу, грађани Француске су подељени на две категорије,

активних и пасивних. Активним грађанима постали су они са навршених 25 година који су

поседовали непокретну имовину и плаћали непосредни порез. Они су добили грађанска

права. Међутим, већина Француза сврстана је међу пасивне грађане који су, као и пре

револуције остали обесправљени. То значи да устав није испунио обећање из декларације.

Уставом је заведено и ново државно уређење и Француска је подељена на 83 департмана на

челу са директоријумом. Укинути су парламенти (покрајински судови) и судију су бирали

активни грађани. Јевреји и протестанти изједначени су у правима са католицима. Међутим,

устав није укинуо ропство у колонијама. Луј XVI више није био краљ по милости божјој него

по милости Француза. У тренутку када се ситуација донекле смирила, буржоазија је на све

начине покушавала да одстрани народне масе од управљања и решавања политичких питања.

Европа и француска буржоаска револуција

Догађаји у Француској с краја XVIII века изазвали су велику пажњу европске јавности

(реакционарне Европе), јер су се монарси уплашили да револуција не захвати њихове земље.

Због тога су европски режими на све начине покушавали да подрже емигранте (француску

емиграцију) која је у то време била бројнија. Револуција је и у другим земљама наишла на

одушевљење, а пад Бастиље 14. јула, сматран је, од напредне интелигенције, као

10

најрадоснији дан после пада римске империје. Јавни радници и познате личности културног

живота у Русији, Новиков и Родишчев, пропагирали су идеје декларације права човека и

грађанина. Чак се познати филозоф Имануел Кант као што су се и многи други ставили у

одбрану о пропагирању идеја револуције. Настала је права узбуна на европским дворовима и

већ је отворено почело да се размишља о отвореној интервенцији против Француске јер се

сматрало да је она овим догађајима толико ослабила да неће бити у стању да се брани. У

почетку, са подсмехом и злурадошћу, гледало се на догађаје у Француској, али, након

објављивања декларације којом су биле укинуте племићке повластице, Европа је пожурила

да спашава поредак. Најдрастичније мере предузела је руска царица Катарина, која је све

француске грађане у Русији ставила под надзор (око 10 000 Француза). Нарочито се окомила

на слободне мослиоце, па је тако Радишчева послала у Сибир а Новикова затворила. Сада је

правац руске спољне политике био усмерен на измирење Пруске и Аустрије које су, због

аспирација да буду носиоци немачког уједињења, кроз читав један век, биле у наизменичном

сукобу. У међувремену, краљ се никако није мирио са новонасталом ситуацијом и ставио је

вето на неке законе. Међутим, почетком 1791. године, револуционарна пропаганда је све

више протурала гласове о томе да краљ припрема бекство из Француске. Такав покушај се и

десио, и 23. јуна, краљ је, прерушен у лакеја, покушао да пређе француску границу, али су га

препознали. Дат је знак за узбуну и убрзо се у Варену (погранично место) окупило на хиљаде

наоружаних људи. Краљ је под пратњом враћен у Париз, и сва ондашња штампа чинила је

све и пропагирала да се Лују XVI суди.

Иначе, захтеве широких маса најјасније су, у ово време изражавали клубови. Један од

најзначајнијих био је, свакако, јакобински клуб, кога је још 1789. образовала група посланика

из Бретање. Своје скупове клуб је одржавао у Сент Јакубу, по чему су и добили назив

Јакобинци. Иначе, њихов састав био је веома разнолик. У почетку су га сачињавали племићи

либералног правца као Лафајет, Мирабо, адвокати, трговци. Убрзо са својим радом и

активношћу издвојио се адвокат Робеспјер који је сигурно дао снажан печат, нарочито

времену када на власт долазе јакобинци. Он је имао своје огранке по читавој Француској, и

Јакобински клуб постаје један од главних центара борбе револуционарних слојева

буржоазије.

Други по значају био је клуб кордељера. У почетку назван ''друштво пријатеља права

човека и грађанина''. И он је, по свом саставу био шаролик. Најпознатија фигура овог клуба

био је Анархазис Клот који је пропагирао идеју читавог човечанства. Значајна личност

такође је Жан Пол Мара, познати лекар и физичар који је имао и низ значајних проналазака

из области енергетике. Покренуо је и издавање листа ''Народни пријатељ''.

Још један клуб који је оставио трага у догађајима био је клуб монтањара (планинара).

Назвали су их по томе што су у скупштини седели на последњим местима (на врху сале).

Треба поменути и жирондинце.

У међувремену, погоршава се и народни положај Француске, и већ у марту 1782, да

би предупредили напад и акције аустријске војске, Француска је заратила са Аустријом.

Француска војска, иако бројнија, није могла да има значајнијег успеха јер је била разнолика

по свом саставу и углавном су је чинили слабо увежбани добровољци. То се показало на

бојном пољу и Французи су трпели пораз за поразом. У народу је прорадила сумња у

издајство француског двора и нарочито Марије Антоанете, која је одавала војничке тајне и

обавештавала о покретима француских трупа. За Аустријом, ратне операције отпочела је и

Пруска. Међутим, понесени револуционарним расположењем, све више се, у народу јавља

жеља за одбраном Француске. Тада су, у Париз дошли полицајци из Марсеја, и Парижани су

први пут чули чувену ''Марсељезу'' коју је написао Руже де Лил.

На заседању законодавне скупштине, 11. јула, проглашено је да је отаџбина у

опасности, а већ то заседање је настављено 9. августа. Представници највећег броја

француских секција образовали су тзв. париску комуну која је окупила масе у кренула према

двору Луја XVI. Народна гарда која је чувала двор пришла је маси, и Версај је био заузет.

Краљ је побегао у законодавну скупштину, а комуна је издала наређење да се краљ ухапси.

11

Краљевски пар је био затворен у тамницу 10. јула 1782. Тај дан сматра се даном збацивања

монархије.

У јеку унутрашњих превирања у Француској, већ у новембру 1792, постојали су нови

докази о издајству Луја XVI. Пронађена су документа која су недвосмислено показала везе

Луја XVI са емигрантима. Убрзо је краљ саслушан али ништа није признао јер је био свестан

да донекле има подршку жирондинаца који су још једном покушали да спасу краља.

Настојали су да добију у времену са захтевом да се о краљевој кривици расправља у

основним изборним јединицама, дакле у читавој Француској. На другој страни, најодлучнији

у свом захтеву да се суди краљу били су јакобинци, нарочито Дантон, Робеспјер, Мара. То је

опет дало повода жирондинцима за нове оптужбе против јакобинаца, и револуционарној

Француској је претио грађански рат. Тек након дугих политичких расправа, 14. јануара 1793,

конвент је изнео на гласање три питања:

I-да ли је Луј XVI крив за заверу против народне слободе и за атентат на безбедност

државе?

II-да ли ће се о пресуди гласањем изјаснити цео народ?

III-какву казну заслужује?

По првом питању, конвент је скоро једногласно оценио да је краљ крив. Обраћање

народу било је одбачено, док је гласање по трећем питању трајало непрекидно 37 сати. За

смртну казну изјаснило се 387 посланика док за казну затвора 334, дакле, већином гласова

Луј XVI је осуђен на смртну казну и 21. јануара 1793. године је погубљен.

У оваквим условима Француској је запретила и опасност споља. Став Европе према

револуцији био је крајње негативан и убрзано се радило на формирању широке војне

коалиције европских држава. Наиме, после Аустрије и Пруске које су већ водиле рат,

коалицији се придружују Енглеска, Холандија, Сардинија и Шпанија. Русија је остала

неутрална, али је прекинула дипломатске односе са Француском. Пред крај 1793, само су

Данска, Шведска, Швајцарска и САД одржавале нормалне дипломатске односе са

Француском. Превласт јакобинаца у конвенту, условила је и сукоб са крупном трговачко-

индустријском буржоазијом која се придружила табору контрареволуције јер су носиоци

револуционарних дешавања, тј. широке масе становништва, завршили оружани део

револуције. Буржоазија није желеа да револуција иде даље и да широки слојеви друштва

добију политичку превласт. То би угрозило њене интересе и омело циљеве и задатке које је

она, у почетку поставила. Због тога је, на неки начин, одобравала страну интервенцију. То је

нагнало јакобинце да преузму политичку власт у Француској.

Јакобинска диктатура

После револуције од 31. маја до 2. јуна отпочео је период познат под именом

јакобинска диктатура који је трајао од 2. јуна 1793. до 27. јула 1794, када је дошло до

преврата у историји познатог као 9. термидор друге године републике који је јакобинце

одстранио са политичке сцене у Француској. Јакобинци су, након доласка на власт,

предузели низ мера, и економских и политичких, у циљу, како су они говорили, спашавања

Француске. Привремено је разрађен нови концепт буржоаског друштва, озваничен у

јакобинском уставу из 1793. године који, због веома неповољних спољних околности није

ступио на снагу. То је и основни разлог што модел народног суверенитета није могао да се

одржи ни у француској револуцији, ни у буржоаском друштву уопште, ни тада, ни касније.

Тај уставни модел народног суверенитета који је, у декларацијама, изражавао интересе

народа, био је, у ствари, и крајњи домет буржоаско-демократског републиканства. Он је, у

крајњој линији, задржао неприкосновеност приватне својине, тј. буржоаске својине која је

представљала основу друштвено-економских односа у буржоаском друштву. Својим

победама над монархијом и племством, буржоазија није више имала потребе за револуцијом,

већ за учвршћивањем своје власти и над свим другим снагама револуције.

12

Диктатура јакобинаца изазвала је, за све време њихове владавине, реакцију других

партија које су настојале да подрију власт јакобинаца и револуцију скрену другим током.

Јакобинци су, већ крајем маја 1794. постали мета завере, нарочито њихове вође, Робеспјер,

Сенжист, Кутон. На другој страни није престајала борба европске коалиције против

Француске. Буржоазија је организовала јаку агитацију за хитно закључење мира, за

збацивање јакобинаца и укидање диктатуре коју су они завели. 8. термидора, Робеспјер је

одржао говор у конвенту како би ојачао своју власт, истичући да су јакобинци присталице

правичности. Комитет (конвент) је, по предлогу Робеспјера, још крајем 1793, основао

комисију за ослобађање оних лица која су грешком била ухапшена. И поред намера да

ублаже режим, јакобинска република је имала све више непријатеља који су организовали

завере, диверзије, а нарочито шпијунажу, а у мају 1794. букнуо је чак и устанак. Непријатељи

јакобинаца су непрестано појачавали борбу. У свом последњем говору у конвенту, Робеспјер

је поднео извештај о дотадашњем раду владе и изложио програм као најзначајнији резултат.

У спољној политици означио је значајне победе које је француска војска однела над

коалицијом и сматрао је да треба дати пуну подршку револуционарној влади. У унутрашњој

политици, окомио се на државну власт, односно онај део огрезао у злоупотребама а који је

био потчињен комитету јавне безбедности. У почетку је његов говор оставио утисак да он

поштује конвент, а он уверен да ће имати подршку конвента. Завереници, међутим, нису

мировали и убрзо се испоставило да се око Робеспјера и његових присталица стегао обруч.

Захваљујући издаји, један жандарм је продро у просторију у којој су заседали чланови

комуне, опалио на Робеспјера и тешко га ранио. Неки су покушали бекство, а неки извршили

самоубиство. Рањеног Робеспјера пренели су у конвент, а сутрадан, 9. термидора (27. јула),

он и његове присталице су били гиљотинирани. Тиме је завршен период јакобинске

диктатуре.

У историографији има различитих оцена о владавини и узроцима пада јакобинаца.

Има чак мишљења, међу буржоаским историчарима различитих праваца, да је јакобинска

диктатура била случајна појава у развоју француске револуције. Она је настала због тога што

демократске тековине народних маса нису биле у тесној вези са задацима револуције. И још

једна чињеница говори у прилог тези брзог пада јакобинаца јер су своје раније саборце и

истомишљенике Ебертовце и присталице Еберта и Дантона, погубили, што је још више

убрзало њихов пад.

Конзулство и царство у Француској

Међу члановима директоријума који је образован након пада јакобинаца, временом је

у први план избио Наполеон Бонапарта.

Због тешког стања у коме се нашла Француска, понајвише због одлучног стања

европске коалиције да се револуција у корену сасече, Наполеон је 18. бримера 8. године

републике (9. 11. 1799) извршио државни удар. Од самог почетка свог постојања

Наполеонова влада је настојала да себе представи као општенародну владу. У ствари, мере

које је Наполеон предузимао ишле су у правцу чувања само оних тековина револуције које

су ишле у прилог крупној буржоазији. Већ у јануару 1800. године основана је француска

банка, а он је добио подршку и сељака који су очекивали да ће уз његову помоћ одбранити

своју слбоду, и друго, од покушаја племића емиграната и њихових следбеника тј.

монархистичких влада у Европи. Образовано је привремено конзулство које је постојало до

децембра 1799. када је донет нови устав, 8. године републике потврђен на изборима. По овом

уставу извршна власт је прешла у руке три конзула који су бирани на период од десет

година. Први конзул постао је Наполеон, други, министар правде Канбасере, и трећи,

Ленбрен. Највећа овлашћења имао је први конзул који је постављао министре, чиновнике,

посланике, имао команду над оружаним снагама као и право на законодавну иницијативу.

Други и трећи конзул имали су само саветодавни глас. Из овога се види да је већ сами

почетак рада конзулства наговештавао намере Наполеона да временом сву власт приграби.

13

Од државних институција постојале су државни савет, трибунат, законодавно тело и сенат.

То су били законодавни органи али је законе објављивао први конзул. Право гласа имали су

сви Французи са 21 годином. Међутим, они нису бирали посланике већ само кандидате за

посланике (нотабле), угледне људе. Из тог списка први конзул је бирао посланике. Јасно се

види да ово нису били, ни у ком случају прави парламентарни избори већ је то представљало

неуспелу маску неограничене власти првог конзула. На нов начин је прописано и

административно уређење Француске. Она је сада подељена на 88 департмана на челу са

префектом кога поставља први конзул. Реорганизована је и полиција образовањем посебног

министарства опште полиције у Паризу. Она је тако организована да је обухватала не само

Француску већ и целу Европу. Образована је и професионална војска. Упоредо са

организовањем војске и полиције, Наполеон је велики значај придао односима са католичком

црквом потпуно свестан њеног утицаја. Тако је 1801. године закључио конкордат са папом

Пијем VII којим је католичка религија постала религија свих Француза. Сада је и

свештенство, тј. функције у цркви одређивала влада а потврђивао папа. Конкордат је са

одобравањем прихваћен, како од крупне буржоазије, тако и од сељака власника. Слобода

штампе која је и под директоријумом била ограничена сада је сасвим укинута, једино су

поштедели периодичну штампу као и објављивање књига и брошура, међутим, уз строгу

цензуру. Завођењу јаке централне власти умногоме је допринела и спољна политика

Наполена.

У време преузимања власти Француска је била у рату са европском коалицијом над

којом је однела неколико победа. Наиме, већ почетком 1800. године, Наполеон је са војском

прешао преко Алпа у Северну Италију. Након две победе приморао је Аустрију да иступи из

коалиције и призна ново стање у Италији, односно стварање неколико држава зависних од

Француске. Русија је, увидевши снагу Наполеона, почела тајно да му се приближава и ступа

у преговоре. Она је са Шведском и Данском образовала лигу неутралних са циљем очувања

слободне поморске трговине. То је затим нагнало и Енглеску да марта 1802. године са

Француском склопи мир у Амијену. По његовим одредбама Енглеска се одрекла неких

колонија, а Француска Египта. Од Јонских острва образована је република. Седам острва под

заједничким протекторијатом Турске и Русије. Острво Малта враћено је ритерима Јоанитима

и стављено под колективну заштиту великих сила.

Успеси у спољној политици још више су подигли ауторитет Наполеона. Организован

је и атентат на њега у чему су учествовали емигранти уз потпору Енглеске. У августу 1802.

године на изборима, Наполеон је од нешто више од 4 милиона бирача освојио преко 3

милиона гласова, што је само ишло у правцу завођења доживотног конзулства. Донет је нови

устав којим је, између осталог, Наполеону препуштено да именује свог наследника и у

својим рукама има читаву законодавну власт. Имао је свој двор и све је личило на

рестаурацију монархије. Мир склопљен у Амијену био је кратког даха и убрзо су обе стране

престале да се држе одредби. Наполеон се није одрекао намере да поново завлада Египтом и

Сиријом и већ 1802. године упутио је тамо своју војску. Године 1803. Француска је САД-у

продала Луизијану да би све своје војне потенцијале усредсредила на рат са Енглеском.

Упоредо са тим, Наполеон је и даље радио на учвршћивању своје власти и 18. маја 1804.

године усвојен је нови устав (12. година републике) којим је Француска проглашена за

царевину а Наполеон за наследног цара Француза. Новим уставом све државне институције

су потпуно подвргнуте Наполеону. 2. децембра 1804. године у Паризу, у Богородичиној

цркви, папа Пије VII је Наполеона и његову жену Жозефину крунисао. Наредне године,

Наполеон се у Милану крунисао за краља Италије. Његовим декретом из 1805. године укинут

је 14. јул и 22. септембар, грегоријански календар, из употребе је потпуно избачена реч

република. Од 1. јануара 1809. године натпис на новцу замењен је у Француско царство

уместо република. Издати су нови закони који су, у суштини, само озаконили долазак

буржоазије на власт. Да би још више учврстио своју власт, Наполеон је водио активну

спољну политику. Након заузимања Италије његова је намера била да покори читаву Европу

а крајњи циљ била је Русија. Главни противник Француске је Енглеска која је у степену

14

развоја индустрије и величином колонијалних поседа била знатно испред Француске. Она је

1805. године организовала нову, трећу коалицију у коју су ушле Русија, Аустрија и Напуљ.

Шпанија је стала на страну Француске. Главна битка одиграла се на мору када је удружену

француско-шпанску флоту код Трафалгара 21. октобра 1805. године уништио енглески

адмирал Нелсон. Без флоте, Наполеон је постао потпуно свестан да све ратне операције мора

да пренесе на копно где је био успешан. Након битке код Уцма Французи су 13. новембра

1805. године заузели Беч, а 2. децембра код Аустерлица потукао је аустријско-руску војску.

То је била једна од најсјајнијих победа. Погинуло је преко 15000 људи, 20000 заробљено и

заплењена је велика количина наоружања. Убрзо је Аустрија у Петрограду потписала мир

којим се одриче Венеције, Истре и Далмације и признаје Наполеона за краља и плаћа ратну

штету. Након ових победа, Наполеон 1806. године образује Рајнски савез у који је ушла 21

немачка држава. Сада је својој титули цар Француза, краљ Италије додао и протектор

Рајнског савеза. Наполеонов старији брат Жозеф постао је Напуљски краљ, а други брат Луј

постављен је за краља Холандије. Већ 1806. године Енглеска и Русија образују четврту

коалицију којој су пришле Пруска и Шведска. Над Прусима је однео брзу и лаку победу и

како истиче Хајне ''Наполеон је само духнуо на Пруску и она је нестала''. Победе Наполеона

нагнале су руског цара Алексија I да јула 1807. године закључи мир у Тилзиту којим се

Русија обавезује да иступи из коалиције и призна сва француска освајања с тим што би

Русији оставио слободу Алексија. На североистоку и у Европи главни циљ Наполеона је био

да ослаби свог најјачег противника Енглеску. Била је заведена тзв. континентална блокада

новембра 1806. године којом је забрањена свака трговина са Енглеском. Енглеска је

одговорила контра блокадом тиме што је блокирала сва француска пристаништа и заузела

контролу поморске трговине. Међутим, крајњи ефекат није био повољан по Француску. Било

је држава које су се декларативно изјашњавале о прихватању и спровођењy блокаде али се

нису ње придржавали. Русија је имала за то и јаке разлоге јер је развијала јаке економске

односе са Енглеском. У настојању да са Енглеском затвори европско тржиште, Наполеон

покушава да освоји и Пиринејско полуострво. Због одбијања да приступи континенталној

блокади 1807. године, Француска је заузела Португалију. Међутим, истовремено су

Французи ушли у Шпанију и марта 1808. године заузели Мадрид. Међутим шпански

патриоти организују устанак због чега је Наполеон био приморан да у Шпанији држи велику

војску што је у крајњој линији слабило позиције у сукобу са Енглеском. Године 1809.

организована је нова, пета коалиција у коју је поред Енглеске ушла Аустрија док су на

страни Француза остали Рајнски савезници и Пољаци. Французи су у почетку претрпели

неколико пораза а главна битка се одиграла код Ваграма, у којој је Наполеон јула 1809.

године однео велику победу после чега је закључен мир. Сада територије Трста, Дубровника,

Хрватске и Далмације улазе у састав илирских провинција Француске царевине, а

Хабзбуршка монархија постала је зависна од Наполеона. Тако је крајем 1810. године велики

део Европског континента потпао под власт Француза.

Наполеонова најезда на Русију 1812. године

Након великих освајања у Европи већ 1811. године у многим европским земљама

долази до побуна против владавине Француза. Побуне су организоване у Италији, немачким

државама и Шпанији, коју је Наполеон под изговором савладавања Португалије која се није

прикључила континенталној блокади против Енглеске заузео. Ипак, моћ Наполеоновог

царства је била толика да је изгледало како је он непобедив. Наполеоново царство је имало

130 департмана и око 75 милиона становника што је чинило готово половину становништва

тадашње Европе. Међутим, услед енглеске контра-блокаде, француска велика пристаништа

као Марсеј, Бордо, Авр, затим Хамбург у Немачкој и Амстердам у Холандији потпуно су

замрла. Он је покушао неким мерама делимичног нарушавања континенталне блокаде да

15

ублажи трговачко-индустријску кризу али је то било од мале помоћи и са половичним

успехом. Уз све то, развлашћено француско племство које се великим делом налазило у

емиграцији, додатно је отежавало политичко стање у Француској јер је на све начине

покушавало да врати династију Бурбона у Француској. И поред тога, Наполеон је 1812.

године предузео до тада највећи поход са намером да заузме Русију и тиме загосподари

читавим европским континентом. Верујући у своју моћ, он је 1811. године говорио да ће кроз

пет година постати господар света. Један од узрока сукоба са Русијом поред Наполеонове

спољне политике коју руско племство није одобравало нарочито око поделе Пољске, 19.

децембра 1810. указом руског цара Александра I заведене су заштитне царине на луксузну

робу из Француске (свила, сомот, вино…) што је и те како погодило Француску. И још тада

је Наполеон вршио тајне припреме за напад на Русију. Да би остварио тај циљ он је почетком

1812. приморао пруског краља да уђе у савез против Русије а одмах затим је исто учинио и са

Аустријом. Међутим, није успео да за своје ратне циљеве придобије Шведску. 13. и 24. јуна

1812. године Наполеонова велика армада са близу пола милиона војника прешла је реку

Њемен и без објаве рата упала у Русију. Руска војска под командом Барклаја Дертолија,

бројала је упола мање војника и применила је тактику избегавања фронталног сукоба

увлачећи Наполеона дубоко на руску територију и нападајући с бока. Тиме је Барклај желео

да ослаби Наполеонову војску али је то изазвало велико незадовољство код Руса. Барклаја је

убрзо, већ авгста, заменио Кутузов, истакнута војничка фигура и ученик још чувенијег

Суворова. Иако је француска војска све више продирала у дубину руске територије, њена

моћ је веома брзо опадала. Разлоге треба углавном тражити у масовном дезертирању јер је

била састављена од представника нових европских народа. Било је Немаца, Италијана,

Пољака, Холанђана, Белгијанаца, и једна од најзначајнијих битака те епохе одиграла се

почетком септембра, чувена Бородинска битка, где се око 180 000 француских војника и

више хиљада топова намерила на војску Кутузова са свега 120 000 људи и неколико стотина

топова. Исход борбе био је огроман губитак на обе стране, код Руса преко 50 000 погинулих,

али су и Французи имали огромне губитке и како је један савременик написао ''Французи су

се показали достојним да однесу победу, а Руси достојни да буду непобедиви''. И поред тога

(губитака), руска војска је сачувала борбену готовост, што се у каснијим борбама,

повлачењем Француза и показало. Након Бородинске битке Наполеону је био отворен пут ка

Москви коју су напустили и војска и становништво. Француска војска је спала на војску од

свега 100 000 људи. Москва је била у пламену и Наполеону није преостало ништа друго него

да почне са повлачењем што је на крају довело до пропасти велике армаде. Сурова руска

зима и глад довели су до уништења француске војске и већ у децембру Французи су поново

прешли реку Њемен али са остацима од свега 25 000 војника. Пораз Наполеона у Русији

појачао је у поробљеним земљама покрет за ослобођење и већ у марту 1813. образована је

нова, шеста коалиција европских држава бројнија од свих претходних. Сачињавале су је

Енглеска, Русија, Пруска, Аустрија, Шведска, Шпанија и Португалија. Наиме, Аустрија је

нешто касније приступила коалицији бојећи се снажења Пруске која је била главни

конкурент у преузимању вођства у процесу уједињења намачких државица. Наполеон је

одбио све понуде за мирно решење јер никако није желео да се одрекне огромних територија

које је освојио надајући се да ће ипак савладати војску коалиције. Војне операције су вођене

на територији Немачке. Наполеон је и поред свега, однео неколико победа код Луцена,

Банцена и Дрездена. Међутим, октобра 1813. дошло је до одлучне битке код Лајпцига, тзв.

Битка Лајпцига од 17. до 19. октобра 1813. године у којој је учествовало са обе стране око

600 000 вијника. Наполеон је претрпео тежак пораз и морао је да се повуче. Велика царевина

коју је створио Наполеон, дефинитивно се почела распадати. Најпре се распао Рајнски савез,

затим напуљски краљ Мира такође се спремао да изда Наполеона, као и Холандија, док су

Шпанци, уз енглеску помоћ протерали Французе са Пиринеја. Почетком 1814. савезничка

војска је продрла на територију Француске.

Осим на спољашњем плану, порази Наполеона у борбама са европском коалицијом

утицали су, у огромној мери, на погоршање ситуације у самој Француској. Јављају се немири

16

почевши од покушаја државног удара па затим и до одбијања позива за регрутацијy.

Међутим, издаци за ратовање неминовно су захтевали увођење нових пореза што је

углавном падало на широке слојеве француског друштва. Кампања коалиције 1814. на кратко

је била заустављена али је Француска била исцрпљена и није дуго могла да се одупре војној

коалицији (војсци коалиције). Већ у марту она се приближила Паризу. Увукла је своје агенте

међу владине кругове у Француској а међу првима као издајник појавио се министар

спољних послова Таверан који је још раније одржавао тајне везе са савезницима. 31. марта,

савезничка војска на челу са руским царем Александром и пруским краљем Фридрихом

Виљемом III ушла је у Париз. Са одушевљењем су их дочекали племићи ројалисти и већ 1.

априла сенат је образовао привремену владу под представништвом Таверана. Династија

Бонапарта је збачена са престола. Већ 6. априла Наполеон се одрекао власти и пребачен је на

острво Елбу која му је дата на доживотно власништво. За краља Француске проглашен је

брат Луја XVI, гроф од Провансе, који је тада живео у Енглеској под именом Луј XVIII. На

тај начин је извршена рестаурација династије Бурбона. Пад Наполеона изазвао је

одушевљење, и племства и свештенства. Међутим, иако је на Бечком конгресу створена

Света алијанса, иако је завладала жестока реакција у Француској, ипак није могла да се у

правој мери успостави стара феудална власт од пре револуције. Учврстило се буржоаско

уређење и завршетак Наполеонових ратова представљају завршетак једне прелазне етапе на

успостављању новог политичког друштва. Ови ратови однели су 7 милиона људских живота,

а од тога је страдало око милион Француза. Долазак на власт династије Бурбона довео је и до

покушаја поновног завођења феудално-апсолутистичког уређења што је убрзо изазвало

жестоке реакције. Због таквог стања Луј XVIII је био приморан да уведе устав (даровну

повељу), јула 1814. године. Даровна повеља је уважила неке тековине револуције као,

рецимо, грађанску једнакост, укидање сталешких повластица. Остао је на снази Наполеонов

грађански кодекс, затим, сачувано је ново административно и судско уређење Француске и

поштована је неприкосновеност имовине. Овом повељом Француска је претворена у уставну

монархију у којој је власт краља и његових министара ограничавао парламент. 13. маја 1814.

године у Паризу је потписан уговор о миру између Француске и коалиције. По њему се

Француска одрекла свих освајања и сведена је на границе из 1792. године. Међутим, одредбе

париског мира изазвале су велико незадовољство у земљи политиком владе Бурбона о којој

се почело говорити да у иностранству ништа није заборавила и ништа није научила.

Незадовољство је искористио Наполеон да се поново дочепа власти. 1. марта 1815. године са

одредом од око 1000 војника и неколико топова искрцао се у Француској и кренуо на Париз.

Војска коју је Луј XVIII послао, прешла је на Наполеонову страну. У сећањима Француза

биле су свеже успомене на велику моћ (године велике моћи) Наполеона и он је већ 20. марта

без једног испаљеног метка ушао у Париз. Луј XVIII је поново морао да побегне преко

границе. Поучен ранијим искуством, Наполеон је на захтеве либералне буржоазије пристао

на подношење једног либералнијег устава и на проглас о слободи штампе. Међутим, његов

повратак је изазвао узбуну у Европи и убрзо је образована последња, нова седма коалиција

коју су чиниле Енглеска, Аустрија, Пруска и Русија, а затим су приступиле и остале европске

земље. Поново је отпочео рат, сада на белгијској територији. 18. јуна 1815. године у бици код

Ватерлоа, недалеко од Брисела, Наполеонову војску је до ногу потукла енглеско-пруска

војска под вођством војводе Велингтона и хер маршала Блингтона. Био је то пораз од кога се

Наполеон никад није опоравио и савезничка војска је убрзо поново ушла у Француску. 22.

јуна поново се одрекао престола, а 6. јула предао се савезничкој војсци (команди). Енглези су

га прогнали на острво Света Јелена. Умро је 5. маја 1821. године. Написао је мемоаре где је

описао своју владавину и последњу жељу је изразио речима ''Желим да будем сахрањен у

Паризу, на обали Сене, у срцу Француске коју сам толико волео''. На тај начин је завршено

друго Наполеоново царство које је трајало 100 дана.

17

Бечки конгрес

Након пада Наполеона 1814. године, у Бечу се састао мировни конгрес европских

држава. Конгресу је присуствовало преко 200 представника разних држава. Одлучујућу

улогу на конгресу имали су представници Енглеске, Аустрије, Пруске и Русије коју је

представљао цар Александар I. Званично рад конгреса је отпочео 1. новембра 1814. године а

завршио јуна 1815. Енглеска и Русија су биле креатори скоро свих одлука конгреса.

Представници побеђене Француске касније су се прикључили раду конгреса и нису могли да

утичу на одлуке. Сам рад конгреса показао је да се приликом доношења одлука није водило

рачуна о историјским и географским условима развитка појединих земаља, а поготову не о

принципу народног самоопредељења. Енглеска је тежила да, као једна од предводница скоро

свих коалиција сачува и прошири своју надмоћ, нарочито у трговини, као и да задржи

највећи део колонија. Основни принцип нове поделе Европе који је извршен на конгресу био

је принцип легализма тј. монархијске законитости. Наиме, сви учесници конгреса настојали

су да свуда успоставе старе династије и владаре збачене у току револуције, али Наполеонова

освајања овом приликом избила су на видело неслагања између великих сила око читавог

низа питања а нарочито око запоседања територија. Чак и међу дојучерашњим савезницима

водили су се тајни преговори тако да је 3. јануара 1815. закључен тајни уговор између

Енглеске, Аустрије и Француске против Русије и Пруске. Наполеонов повратак на власт од

сто дана и поред неслагања поново је ујединио европске државе. Појединачним уговорима

међу државама на Бечком конгресу је утврђена нова политичка карта Европе. Русија је поред

осталог присајединила Варшавско војводство, Бесарабију и Финску. Француска је враћена на

границе пре 1792, а Пруска је значајно проширила своју територију и заузела Рајнске

провинције, део територије Шведске и Пољске. Аустрији су враћене територије које је

Наполеон освојио, Трст, Илирске провинције, Далмацијa, Тирол а добила је Ломбардију и

Млетачку. Значајно је да је потписан 8. јуна 1811. акт о оснивању Немачког савеза у који је

ушло 34 немачке државице и 4 слободна града, Хамбург, Бремен, Либек и Франкфурт.

Немачки савез није представљао државно јединство Немачке и није имао реалне моћи али је

представљао клицу будућег реалног уједињења које ће 60-их и 70-их година XIX века

предводити Пруска. Бечки конгрес је потврдио поцепаност Италије. Белгија и Холандија су

одузете од Француске и уједињене у Низоземскy краљевину у чији састав је ушло и

Луксембуршко војводство. Норвешка је насилно уједињена са Шведском у једну краљевину.

Швајцарска је образовала савез 19 самоуправних кантона. Осим тога конгрес јој је доделио

вечиту неутралност. Политички систем, заведен одредбама показао се као непостојан и убрзо

је почео да се распада о ударцима националним револуционарним покретима. Најпре у

Немачкој и у Италији које ће 70-их година остварити национално уједињење са намером да

очувају тековине Бечког конгреса. Државе победнице над Наполеоном су 26. септембра 1815.

у Паризу закључиле уговор (савез) који је назван Света Алијанса (Русија, Аустрија, Пруска).

Иницијативу за то дао је руски цар Александар I а циљ је био угушивање револуционарних

покрета ма где се они појавили. Овом савезу временом прилазе и други владари (европски)

али је одлучујућу улогу имала Русија која је у то време названа жандармом Европе. Први

конгрес Алијансе одржан је 1818. у Ахену који је донео одлуку о престанку стране окупације

Француске пошто је она претходно исплатила све обавезе по одредбама Париског мира из

1815. Други конгрес је одржан октобра 1820. у Тропау, аустријском граду, а завршен је 1821.

у Љубљани. Разлог је била буржоаска револуција од јула 1820. у Напуљу. Иако су се

Енглеска и Француска успротивиле, Света Алијанса је угушила револуцију и вратила краља

Фердинанда. У априлу 1821, војном интервенцијом Алијансе угушена је револуција у

Пијемонту. Следећи корак који је Алијанса предузела били су догађаји у Шпанији где су се

након престанка француске опозиције водиле унутрашње борбе за власт. Револуција у

Шпанији резултирала је доношењем устава и 1822. власт је прешла у руке радикала. Због

тога је октобра 1822. године у Верони сазван III конгрес Свете Алијансе који се изјаснио за

18

страну интервенцију у Шпанији. Извршен је притисак на шпанску владу која ипак није

пристала на повратак краља Фердинанда и осудила страно решење. Рат је био неизбежан.

Дана 7. априла 1823. капитулацијом Барселоне угушена је револуција у читавој Шпанији и

успостављен апсолутизам. Један део француске војске остао је до 1823. у Шпанији под

изговором да сачува заведени поредак. Угушивањем шпанске револуције, Света Алијанса је

као следећи корак намеравала да своју војску пошаље у Латинску Америку где су 19. јуна

образоване самосталне републике (Мексико, Аргентина, Колумбија, Чиле, Венецуела,

Перу…). Овој намери су се успротивиле Енглеска а нарочито САД које су ове територије

сматрале својом интересном зоном. Амерички председник Монро је у свом обраћању

конгресу 2. децембра 1823. изјавио да неће дозволити мешање европских држава у

унутрашње ствари америчких држава и прогласио доктрину ''Америка Американцима''.

Француска и Русија су морале да се повуку и то је био први неуспех Свете Алијансе. Следећи

неуспех она ће доживети по питању Грчког устанка.

Грчки устанак 1821.

Српском револуцијом из 1804. започео је процес борбе против вишевековне турске

владавине на Балканском полуострву чији ће крајњи резултат бити формирање више

националних држава и дефинитивним нестанком турске власти на Балкану почетком XX

века. Марта 1821. избио је устанак у Грчкој. Од свих покорених балканских народа Грци су

били на највишем степену економског и културног развитка. Тамо је у другој половини

XVIII века укинуто кметско право и дошло је до јачања прилично богате бродовласничке

аристократије која се посебно обогатила у време континенталне блокаде. Грци су полагали

велике наде у Бечки конгрес али је након његовог завршетка Грчка остала под турском

влашћу. Устанак је организовало тајно удружење грчких патриота ''Хетерија'' основано 1814.

године на југу Русије у Одеси. Идејни вођа био је Александар Ипсиланти. Устанак је врло

брзо захватио скоро читаву Грчку. Године 1821. народна скупштина у Епидаурусу

прогласила је независност. Реакција турске владе била је врло сурова. Обешен је цариградски

патријарх и убијено 80 епископа. На стотине хиљада Грка и хришћана је поубијано а

нарочито зверско обрачунавање је било на острву Хиосу где је поклано 23000 Грка и око

40000 послато у заробљеништво. Све ове потешкоће у вођењу устанка настају због

нејединства у самом вођству и постојања две струје. Једна, прозападно оријентисана, коју су

чинили углавном бродовласници под вођством Маврокордата, и друга састављена углавном

од земљопоседника које је водио Колокоспрони, русофилски оријентисан. Борба међу овим

партијама доводи до грађанског рата који траје од 1823. до 1825. то је и довело до погоршања

положаја устаника који су скоро свуда савладани осим на неким острвима и у централној

Грчкој. Ситуација постаје тешка 1826. када је војска Ибрахим-паше из Египта пребачена у

Грчку. Међутим, у том тренутку прискачу у помоћ велике силе и спашавају устанике. Грчки

устанак је са симпатијама прихваћен у читавој Европи, одакле пристижу бројни добровољци.

И велики енглески песник Бајрон учествовао је на страни устаника (1824). Русија је

намеравала да преко Свете Алијансе присили Турску на попуштање по грчком питању и

намеравала је да користећи слабљење Турске освоји Цариград. Наравно да је то наишло на

противљење у првом реду Енглеске која је имала и економских а поготову политичких

интереса јер никако није желела да дозволи излазак Русије на Средоземно море. Да би

спасили грчки устанак Енглеска, Француска и Русија су јуна 1827. у Лондону закључиле

споразум уз обавезу да створе грчку аутономију. Убрзо је због противљења Турске, октобра

дошло до поморске битке код Наварина где су флоте европских савезника уништиле турско-

египатску флоту. То је било одлучно за исход борбе Грка за независност. Тако је грчка

скупштина прогласила потпуну независност Грчке. За привременог управљача изабран је

гроф Каподистрија, вођа русофилске странке. Овај пораз је приморао султана да миром у

Једрену 1829. призна грчку независност. Већ фебруара 1831. на Лондонској конференцији

Енглеске, Француске и Русије, Грчка је проглашена независном. Међутим, велики део грчких

19

територија и даље је остао у саставу Турске. Унутрашње размирице нису престајале

нарочито због диктаторског режима Каподистрија. Године 1831. долази до новог грађанског

рата. Он је убрзо убијен а за првог краља Грчке проглашен је баварски принц Отин. Успех

грчког устанка представља крај Свете Алијансе која је нови неуспех доживела и у

Француској избијањем револуције 1830. године, а и у Белгији.

Енглеска од 1815. до 1848. године

Победа европске коалиције над Наполеоном 1815. године означила је крај једног

периода у источној Европи а највеће користи од оваквог исхода имала је Енглеска која је и

била главни организатор свих седам европских коалиција у рату са Француском. Тиме је

Енглеска успоставила своју трговачко-индустријску премоћ у Европи. Но и поред тога

економско стање у Енглеској било је веома тешко. Наиме, Енглеска је, учествујући у рату

имала огромне трошкове и пред 1815. годину њен дуг попео се на око 800 милиона фунти

стерлинга. Ратом су се, разуме се, обогатиле владајуће класе, тј. крупни финансијери и

земљопоседници. Са друге сртане, да би умањила дуг, влада је повећала порезе који су

оптерећивали првенствено радни слој становништва. Упоредо са тим изражава се све веће

незадовољство постојећим стањем и све су учесталији захтеви за извођењем демократских

реформи. Те законе артикулишу познати јавни и културни радници тог времена а свакако

један од најпознатијих је Вилијам Кобет који 1816. године почиње са издавањем листа

''Политички регистар''. Он побољшање положаја маса види у реформисању енглеског

државног уређења, јер, како је истицао, парламент и влада налазе се у рукама малог броја

људи који власт користе за своје богаћење. Међутим, Кобет није отишао даље од

декларативног изјашњавања и није био за оштрије методе борбе позивајући масе да се

мирним средствима боре за постизање свог циља.

Иначе 1816. година је веома бурна у историји Енглеске јер, између осталог, долази до

иступања Лудита, где су његови протагонисти масовно отпуштање радника објашњавали

појавом машина. Осим Кобета појављују се и други идеолози који на свој начин објашњавају

кризу енглеског друштва и препоручују методе борбе за побољшање положаја широких

слојева становништва. Прихватајући учење француских предреволуционарних идеолога, Сен

Симона и других, и у Енглеској се појављују социјалистичке идеје, углавном и највећим

делом у личности Роберта Овена (1771-1858). 1800. године Овен је постао сувласник и

управник текстилне фабрике у Њу Ланарку. Као изузетно честит и осећајан ставио је себи у

задатак да побољша положај својих радника. Као први потез смањио је радни дан на 10 и по

часова, уз забрану рада деци млађој од десет година. Осим тога, повећао је плате радницима,

отворио школе, заједничке кухиње и увео пензије за случај болести и старости. Овакви

потези су имали великог одјека у Европи, чак је његова фабрика почела да се посећује.

Поврх свега 1815. године, Овен је почео агитацију са циљем да оно што је он увео у фабрици

добије законску форму. Наравно, његова агитација је наишла на жесток отпор осталих

фабриканата јер су се захтеви радника преносили. Наравно, парламент је ово одбио. Осим

тога, у борби против незапослених, Овен је предлагао образовање земљорадничких и

индустријских колонија које би се заснивале на колективном раду свих чланова заједнице.

Своје идеје хтео је да спроведе и ван граница Енглеске те је 1824. године отишао у Северну

Америку и у држави Индијани купио земљиште и основао комунистичку заједницу ''Нова

хармонија'' која се брзо распала. Као и сви социјал-утописти и Овен је веровао да се положај

радника може побољшати мирним методима борбе. Своје наде он је наивно полагао у свест

имућних класа па се чак обраћао са својим пројектима Светој алијанси, привременој влади

Енглеске, краљици Викторији, али без резултата.

Индустријска криза која је захватила Енглеску 1836. додатно је погоршала положај

радних маса у Енглеској, и због тога њихова борба добија на жестини, постаје масовна,

оличена у чартистичком покрету. Наиме, 1835. године у Енглеској је отпочео масовни покрет

20

за изборну реформу. Јуна 1836. године група радника и занатлија основала је лондонско

удружење радника на чијем се челу налазио Ловет који ће за читаво време постојања и

деловања чартистичког покрета бити једна од главних личности. Први резултати овог

удружења већ су видљиви почетком 1837. године када је са великог радничког митинга

упућена петиција парламенту која је углавном садржавала захтеве за увођење општег

бирачког права, одржавање избора једном годишње, укидање имовинског цензуса за

посланичке кандидате… 8. маја 1838. године била је објављена народна повеља ''Чартер'' по

чему је и читав покрет назван.

Осим лондонског удружења радника, активно учешће у покрету узели су и фабрички

радници на северу Енглеске. Наиме, у Лидсу је организован тзв. Велики северни савез чији је

руководилац био адвокат О’Конор, уредник тада веома популарног листа ''Северна звезда''.

Појавом и укључењем Великог северног савеза у покрет, значило је, уствари, појављивање

различитих струја у чартистичком покрету које ће постојати за читаво време његовог

постојања. Ове струје ће пропагирати и разлучити методе борбе. Од самог почетка

чартистички покрет је добио масовни карактер. Захватио је читаву Енглеску, а о његовој

масовности довољно говоре подаци да се на многобројним митинзима окупљаало 40 до 100

хиљада људи. Борбени карактер покрета изазвао је велику узнемиреност у владиним

круговима где су 12. децембра 1838. године били забрањени, нарочито ноћни митинзи.

Своју добру организацију покрет је потврдио и сазивањем I конгреса под називом

''Свеопшти конвент'', фебруара 1839. године у Лондону. Предводила су га 53 делегата али је

његов социјални састав био шаролик од судија, адвоката, лекара и неколико радника. За

секретара изабран је Ловет. На самом конвенту су се испољиле разлике по питању борбе и

тактике. Ускоро су се издвојиле две струје тј. странка моралне силе и странка физичке силе.

Присталице прве странке признавале су само мирне легалне методе борбе за повељу,

пропаганда преко штампе, организацију радничких митинга. На челу је стајао Ловет. На

другој страни, насупрот томе, присталице странке физичке силе, захтевале су примену свих

средстава борбе, чак и општег штрајка и оружаних сукоба у случају да парламент одбије

повељу. Ову струју предводио је О’Конор а истицали су се још О’Брајан и Гарни. Наравно да

је парламент за редом одбијао петиције обилато користећи нејединство у самом покрету па је

он почетком 40-их година доживео известан пад. Међутим, нова индустијска криза 1841-

1842. довела је до јачања покрета а може се рећи да је 1842. година представљала врхунац

његовог успона. Пре тога покрет се ослободио највећег броја оних који су својим деловањем

слабили покрет. Главни центар покрета постаје Манчестер, најразвијенији индустријски

центар у тадашњој Енглеској. У њему је 1840. године основано национално удружење

чартиста са врло чврстом организацијом која је имала извршни комитет, месне секције. За

кратко време број чланова се попео на 40 хиљада и може се рећи да је то била прва радничка

партија у источној Енглеској. Услов за учлањење био је усвајање програма и принципа

чартизма. Нејединство покрета огледа се и у оснивању свеопштег савеза борбе за потпуно

изборно право 1842. и оно је требало да послужи као противтежа националном удружењу

чартиста, у шта су у великој мери били умешани буржоаски радикали.

У периоду успона покрета априла 1842. године отворен је II конвент и парламенту је

већ почетком маја упућена петиција са преко 3.300.000 потписа. У петицији је посебно

наглашен тежак положај радних маса, дужина радног времена, висина надница, захтев за

укидање монопола буржоазије и нарочито је подвучен захтев да се раскине унија између

Енглеске и Ирске. И ова петиција је била одбијена. Тада су чартисти посегли за штрајковима

организованим у читавој Енглеској на шта је влада одговорила репресалијама.

У марту 1843. године, након хапшења, организовано је суђење О’Конору и његовим

сарадницима а постепено побољшање економских прилика у Енглеској довело је до опадања

чартистичког покрета у Енглеској. Нови успон чартизам доживљава 1848. године након

велике економске кризе и почетка револуције у Француској и другим европским земљама.

Поново је отпочело прикупљање потписа за нову петицију. 3. априла 1848. године у Лондону

је одржан III чартистички конвент и парламенту је већ 10. априла предата нова петиција са

21

преко 5 милиона потписа. Реакција владе била је правовремена и око 150.000 војника и

наоружаних добровољаца спречили су раднике на још масовније окупљање. Овај неуспех

представља тежак ударац чартизму и мало након тога растурио се и конвент. Организована

су многа хапшења истакнутих вођа чартиста и покрет је неповратно почео да слаби.

Револуција 1848. представља заправо и крај чартистичког покрета који је свакако обележио

једну епоху у историји Енглеске.

С друге стране национално-ослободилачки покрет у Ирској снажно јача и присталице

укидања уније са Енглеском су све гласније. Своје захтеве истицали су преко организације

''Млада Ирска''. Од 1845. до 1847. године у Ирској је владала страховита глад од чега је

умрло преко 300.000 људи. Масовно је исељавање у Америку и у периоду од 1841. до 1851.

године, становништво Ирске смањило се са 8 на 6,5 милиона. Ирски патриоти су 1847.

образовали тзв. ''Ирску конфедерацију'' која је себи ставила у задатак борбу за потпуну

независност Ирске. Фебруарска револуција у Француској 1848. подстакла је ирске

револуционаре за даљу борбу за независност, али страховите репресалије Енглеске угушиле

су ирски покрет у зачетку. Из борбе против чартистичког покрета и ирских револуција,

Енглеска излази оснажена а значајно се увећавају њени колонијални поседи те ће за дуже

време бити главни фактор политике и привреде у свету.

Друго царство у Француској (1852-1870)

Након револуционарних догађаја 1848. и 1849. године и победе реакције

успостављено је II царство. Буржоаско-демократске реформе извојеване у револуцији 1848.

биле су укинуте. Републиканска странка је уништена и потпуно је забрањена либерална

штампа. Завладао је реакционарни режим који је као прву меру повећао полицијско-

бирократски апарат. Парламентарни систем је сведен на најмању меру. Значајно је повећан

утицај католичке цркве. Фактички, сва власт је прешла у руке Наполеона III и његове

најближе сараднике који су водили главну реч на двору, у војсци, сенату и целокупној

администрацији и судству. Наполеон III је приграбио власт након што су у међусобним

борбама значајно ослабили буржоаски републиканци и пролетеријат. Користећи страх

буржоазије од пролетеријата који је показо своју снагу у данима револуције, Наполеон III је

прихваћен од буржоазије. Завео је класичну диктатуру. Сву власт су у земљи прихватили

реакционарни слојеви крупне финансијске и индустријске буржоазије чијим је интересима

била подређена целокупна унутрашња и спољашња политика II царства. Штитећи интересе

буржоазије, Наполеон III јој је пружио неслућене могућности за њено богаћење. Због тога се

буржоазија, помиривши се са губитком политичке власти оријентисала на добијање слободе

деловања на економском плану. То је за последицу имало значајан економски полет и за

десетак година индустријска производња је утростручена. Железничка мрежа са 3500

повећала се на преко 17000 километара. Спољна трговина од 3 милијарде у 1852. години

повећала је обрт на преко 8 милијарди. Од 1896. појављују се велики банкарски системи са

огромним капиталом. Јасно је да је богаћење крупне буржоазије изазвало велики пораст

социјалних разлика и драстично погоршање положаја широких слојева радничког

становништва. Сељаштво које је 1848. године допринело избору Луја Бонапарте за

председника и помогло успостављању II царства било је обмануто у својим очекивањима.

Само најимућнији слојеви сеоског становништва били су наклоњени режиму. Луј је веома

мало бринуо да смањи духовну заосталост маса које је католичко свештенство држало у

незнању. Као податак у прилог томе може да послужи чињеница да 1867. на 100 регрута

било 23 неписмено. У историји II царства разликују се два периода: I период тзв.

ауторитативног тј. апсолутистичког царства 1852-1860. и II период либералног царства 1860-

1870. У првом периоду положај царског режима био је чврст а економски полет обезбедио је

царству известан период мира. То из разлога што је економски полет подразумевао већа

запошљавања и самим тим и социјални мир. Донекле сређена политичка ситуација у земљи

22

омогућила је већу иницијативу на спољно-политичком плану. Наполеон III је дошао на власт

са паролом “Царство је мир”. Међутим, својом спољном политиком он је то оповргавао.

Његово царство је водило читав низ ратова. Једна од првих акција које су демонстрирале

француску моћ било је учешће у Кримском рату када је Француска заједно са Енглеском

умешана у сукоб Русије и Турске 1853-1856. Увидевши да ће Турска изгубити Кримски рат,

чиме би били угрожени економски и стратешки интереси Француске и Енглеске, оне ратују

на страни Турске и врло брзо су поразиле технички слабу руску војску. Рат је завршен

склапањем мира 1856. у Паризу. Он је допринео учвршћивању позиција Наполеона III, како у

земљи, тако у међународној политици. Али је ипак сва материјална добит припала Енглеској.

Међутим, након 1856. године, ослабљена Русија тражила је ослонца у спољној политици.

Нашла га је у Француској која је радо прихватила зближавање са Русијом против Аустрије

која је показала незахвалност према Русији. Русија је 1849. пресудно утицала на гушење

револуције у Мађарској када је њена војска под командом генерала Паскијевича поразила

војску мађарских револуционара, са Лајошем Кошутом на челу, што је био крај мађарске

револуције.

1857. године погоршава се у Француској ситуација јер је на помолу била велика

економска криза. Она је проузроковала незадовољство радника директно погођених овом

кризом и јачање опозиције у земљи. Догодило се да су на изборима за уставотворну

скуштину 1858. први пут изабрани републиканци. Осим тога, јануара 1858. извршен је

покушај атентата на Наполеона III (Орсини покушао па је погубљен). То је дало повода

влади да појача репресалије против републиканаца, а ако нису имали никаквог удела у

атентату усвојен је посебан закон у јавној безбедности и почео је прогон републиканаца. Све

је то још више погоршало стање у Француској.

50-их година у разним деловима Европе долази до националног покрета са циљем

стварања националних држава. Између осталог, снажан покрет је захватио Италију где је

Француска имала својих интереса. Сматрајући Аустрију за свог конкурента око јачања

позиција у Италији, Наполеон III је свим силама настојао да сузбије њен утицај подстичући

против ње Сардинију која је представљала предводника за уједињење италијанских држава.

Склопио је са њом савез уз обећање уступања територија. Француско-сардинијска војска је у

априлу и јуну 1859. године код Мађенте и Солферина потукла аустријску војску. Наполеон је

изиграо договор и јула 1859. године у Вила Франки закључио примирје са Аустријом без

знања сардинијског краља. По миру потписаном октобра у Цириху Ломбардија је ушла у

састав Сардиније али је Француској припала Савоја и Ница. Венеција је остала под

Аустријом. Француска је осим тога и даље задржала Рим још из 1849. године. И сада постаје

највећа сметња уједињењу Италије. Средином 50-их година Француска је почела освајање

Индокине. Нешто касније почео је продор на кинеску територију. Године 1860. Наполеон III

је организовао експедицију на Сирију а истовремено је почело прокопавање Суецког канала

дугог око 160 километара који је завршен 1869. Радовима је руководио француски инжењер

Фердинанд Ле Сепе. Циљ је био да се олакша француско надирање у Египат, али су управу

убрзо преузели Енглези.

1862. Наполеон III је предузео нову колонијалну авантуру тиме што се умешао у

грађански рат између владе Мексиканске републике на чијем се челу налазио Бенито Хуарез

и монархиста побуњеника које су подржавали велепоседници и католичко свештенство.

САД, заузете грађанским ратом у земљи 1861-65. нису могле да се супротставе Наполеоновој

експедицији, па је тако 1863. Мексико постао царевина. За цара је Наполеон именовао

Максимилијана, брата Фрање Јосифа. Мексиканска царевина није била дугог века. Убрзо је

против Максимилијана отпочео партизански рат и 1867. године, након повлачења француске

војске Максимилијана је заробила и стрељала војска Бенита Хуареза.

Неуспеси Наполеона III у спољној политици утицали су на пораст незадовољства у

земљи и приморали су га на неке уступке у либералној опозицији. Тако су указом од

новембра 1860. значајно проширена права законодавног тела и сената. У суштини и те

реформе нису задирале у темеље полицијско-бирократског режима II царства. Наполеон III

23

ће владати Француском све до пораза у рату са Пруском 1870-1871. чијим ће поразом бити

омогућено уједињење немачких земаља под вођством Пруске. Истовремено, доћи ће до

уједињења Италије. Појава две моћне државе у Европи довешће до великих промена јер ће

оне, будући касно уједињене, настојати да првенствено промене колонијалну силу света у

своју корист. Отпочеће стварање војно-политичких блокова што ће, на крају, почетком 20-ог

века довести до I светског рата.

Аустроугарска монархија (1867-1900)

Два крупна пораза у рату са Француском и Сардинском краљевином тј. Пијемонтом

значајно су ослабили Аустрију. Она је схватила да свој положај може побољшати

закључивањем једног споразума са Мађарима као најјачим од народа који су се налазили под

њеном влашћу. Тако је 1867. године између аустријске владе и представника угарског

мањинског парламента Беака, закључен споразум по којем се Аустријска царевина, дотад

јединствена, претворила у дуалистичку Аустроугарску монархију. Суштина дуалистичког

система састојала се у чињеници што је мађарским спахијама уступљено делимично

аутономно вођење неких државних надлежности и што је сваки део нове државе добијао

засебно државно уређење. Сада је Аустрија постала уставна монархија са парламентом или

рајхстагом, састављеног од горњег дома и скупштине. У горњи дом су улазили представници

племићких породица и чланови које је именовао цар. У скупштину су улазили представници

који су бирани на обласним скупштинама којих је било 14, од којих су најважније биле

Горња и Доња Аустрија, Тирол, Чешка (Бохемија), Галиција и Далмација. Из овога се јасно

види да је у њиховом државном уређењу било елемената федерализма. И поред увођења

парламента власт цара је и даље била велика. Између осталог, разлоге томе треба тражити у

чињеници да је скупштина била састављена од народних група јер је Аустроугарска била

многонационална држава због чега је било и неслоге око важних питања функционисања

парламента и државе уопште. То је практично значило да је цар био фактички господар.

Човек који је обележио читаву једну епоху, на престолу, најпре Аустрије а затим

Аустроугарске био је Фрањо Јосиф који је владао од 1848. до 1916. године. Човек

реакционарних схватања који се изванредно сналазио и маневрисао у једној

вишенационалној држави, вешто користећи супротности међу народима. Огромна је била и

политичка моћ бирократије и војске. Обе државе имале су једног цара који је истовремено

био и мађарски краљ. Новостворена дуалистичка монархија, осим заједничког цара имале су

и неколико заједничких функција, као спољну и царинску политику, заједничку војску,

морнарицу. Када се расправљало о питањима спољне политике сваки је парламент (и

мађарски и аустријски) имао засебну делегацију које су наизменично заседале, у

Будимпешти или у Бечу. Утврђена је била и заједничка царинска политика. Царински

приходи делили су се у односу 70:30 у корист Аустрије. Аустроугарска је била

вишенационална држава или, како се у историјској терминологији називала, скрпљена

монархија. Она је, у суштини, била буржоаска држава али са још јаким остацима

феудализма. И привредни развој у оба дела царевине био је различит у корист Аустрије,

разуме се. У структури становништва преовлађивало је сеоско становништво са 67% у 1890.

години и док је Аустрија била индустријски развијена, иако је заостајала за индустријским

земљама, Мађарска је била искључиво аграрна земља. Земљопоседници су, наравно, били

Мађари, а више од половине сељаштва чинили су подјармљени народи Румуни, Словаци,

Украјинци, Срби, Хрвати.

Кад је политички живот у питању период од 1867. до 1879. је, уствари, период

либералних влада. Политичку власт су, углавном, држали немачки либерали, представници

тзв. либералне или конституционалне странке која је представљала немачку крупну и средњу

буржоазију. Либерали су покушавали да ојачају своју политичку моћ али су врло често

наилазили на снажан отпор, посебно Чеха и Пољака, који су непрестано испољавали своје

24

сепаратистичке тежње. Због тешкоћа на које су наилазили либерали, цар је сменио њихов

кабинет и на власт довео федералисте са Хоенвортом на челу. Међутим, тај кабинет је био

кратког даха јер су Немци и Мађари били против њега и поново су 1871. на власт дошли

либерали. Оно што је значајно за њихову владавину јесте реформа рајхстага за који су од

1873. посланици бирани непосредим гласањем. Тиме су либерали ослабили федералистичке

елементе, а једини циљ им је заправо био да словенске народе који су живели у царству

потпуно потчине немачкој доминацији.

70-те године 19. века обележавају и значајан полет у развитку индустрије у

Аустроугарској као и саобраћајне мреже. Истовремено, одиграва се и буран политички

живот, а код слојева ситне буржоазије који су се повели за демагошким паролама феудално-

клерикарних кругова, појављује се, у доста израженој форми, антисемитизам, који својим

деловањем нарочито промовише хришћанско-социјална странка. Њен лидер Луигер 90-их

година је постао председник бечке општине на ком се положају дуже налазио.

Иначе Фрањо Јосиф није волео либерале и њихово слабљење пружило му је

могућност да их се ослободи што је и учињено 1879. године. На власт долази конзервативни

кабинет грофа Тафеа, иначе личног пријатеља Фрање Јосифа, који се на власти одржао све до

1893. Његов главни задатак био је да што више ослаби парламент и увећа цареву власт. У

таквој својој политици у парламенту се ослањао на представнике националних група, на

Чехе, Пољаке, Словенце. Придобијао их је неким ситним уступцима тиме што је проширивао

права да се у неким установама служе матерњим језиком. Затим, увођењем за њих неких

чиновничких места која су раније била резервисана искључиво за Немце. Дакле, Тафе је само

наставио стару политику Хазбурговаца коју су они користили изазивањем раздора и

антагонизма међу нацијама.

Међутим, XIX век је период јачања националне свести поробљених европских народа

која се све више изражава у њиховим тежњама за стварањем националних држава. Зато је

било врло тешко придобијати Словене неким ситним уступцима. Утолико пре што су неке

области насељене словенским народима значајно и економски ојачале. Ту се, у првом реду

мисли на Чешку где је општи економски и културни ниво становништва био на вишем

ступњу него код осталих словенских народа у Хабзбуршкој монархији. Поред такозваних

Старочеха који су настојали да одрже стабилне односе са бечким двором све више јача

утицај демократски оријентисаних Младочеха. Гроф Тафе је покушао да се са Старочесима

споразуме и Чешку подели на немачке и чешке округе. Међутим, та подела представљала је

сметњу уједињењу Чешке у будућности. Склопљен је споразум са Старочесима 1890. године

који је наишао на отпор Младочеха и под притиском левичара, демократа, одустало се од

њега.

Покушај таквог споразумевања учињен је и 1897. када је указом учињен покушај да

се ситуација у Чешкој смири тиме што је за све чиновнике у Чешкој уведена обавеза да знају

чешки и немачки језик. То је сада наишло на отпор немачке бирократије која је одговорила

опструкцијом и организовањем уличних демонстрација. У њеним редовима почела је да јача

изразито револуционарна пангерманска странка задојена верским шовинизмом, а пре свега

мржњом према Чесима и Јеврејима. Пангерманисти захтевају да се Аустрија присаједини

Немачкој. У самој скупштини вођене су бурне дебате. Долазило је чак и до физичког

обрачунавања међу посланицима. Под оваквим притисцима влада је попустила Немцима и

1898. године повукла указ о обавезном познавању два језика. Реакција је, међутим, уследила

и на чешкој страни и у Прагу су крајем 1897. избили крвави улични сукоби између Немаца и

Чеха.

Ништа мање политичке буре није било ни у Мађарској. Још 70-их година око тзв.

либералне странке под вођством Коломана Тисе, мађарско племство се, углавном држало

компактно. Тиса је, иначе, на челу мађарске владе био од 1875. до 1900. године, пуних 20

година. У опозицији је била партија независности на чијем је челу све до своје смрти 1894.

године био Лајош Кошут. Иначе, за разлику од Кошута, Тисини либерали нису желели

потпуно одвајање Мађарске од Аустрије али су настојали да у оквиру споразума из 1867.

25

године појачају свој утицај. То јој је углавном и успевало јер је Аустрија била ослабљена

унутрашњим борбама. За разлику од Аустрије, стање у Мађарској је привидно било мање

затегнуто, једино су се Хрвати који су, користећи се аутономијом добијеном од Мађара 1868.

г. активно и отворено борили против мађарског утицаја. У оваквим условима је

функционисала Аустроугарска монархија све до 1900. године. На спољнополитичком плану

она је играла активну улогу, подстрекивана од Немачке, са којом склапа и војни савез. Први

њен снажан искорак јужно од Саве учињен је добијањем мандата да управља Босном и

Херцеговином на Берлинском конгресу, јуна 1878. године. Њеном даљем надирању на југ

Балкана испречиће се новоформиране независне државе Србија и Црна Гора, које ће, у скорој

будућности морати да се суоче са ратом 1914. године након Сарајевског атентата.

Уједињење Италије

Револуција из 1848. године оставила је Италију распарчану а неки делови остали су

под туђинском влашћу. Тако је северном Италијом господарила Аустрија. У Риму се

налазила француска војска а у Ватикану француска најамничка стража. Иначе 50-их година

XIX века у Италији се осећа значајан економски полет и самим тим све више јача свест о

националном уједињењу. Наиме, образују се удружења која себи стављају у задатак

уједињење Италије. Једно од првих било је италијанско национално друштво које је основао

адвокат Манин. Они су желели да се уједињење Италије изврши под вођством Савојске

династије. Члан тог друштва постао је и Ђузепе Гарибалди. Радикалнији савез на чијем је

челу био Ђузепе Мацини који је учествовао и у организовању радничких организација

залагао се за републику. Мацини је у Ници основао тајно удружење Нова Италија. Његов

покушај да у два наврата 1852. и 1853. године подигне устанак у Мантовији и Милану, остао

је без успеха. Трећи блок ујединитеља чинио је либерални савез у чији су састав улазили

племство и сардинска буржоазија. Најистакнутија фигура у њему био је политички вођа

Пијемонтске краљевине гроф Бензо Камило Кавур. Они преузимају вођство и играју

најзначајнију улогу у борби за уједињење Италије и израз Пијемонт постао је кроз историју

синоним за ујединитеље. Кавур је, иначе син богатог велепоседника и трговца који већ у

двадесетој години напушта службу на двору и у војсци и одлази у Француску а потом у

Енглеску у којој проучава систем парламентарне монархије. Био је један од уредника новина

Рисођименто (Васкрсење). Залагао се за увођење парламентарне монархије енглеског типа.

Иначе од 1852. до своје смрти 1861. био је председник владе. Врло је вешто користио

ситуацију на спољнополитичком плану. Тако је у Кримском рату (1853-1856) који су водиле

Турска, Енглеска и Француска против Русије упутио један одред војске надајући се да ће,

првенствено Француска помоћи уједињењу Италије. Његова главна политичка идеја била је

уједињење целе Италије под вођством сардинске династије. Француска је, донекле, изашла у

сусрет тежњама Сардиније која је након Кримског рата ослободила Ломбардију и Венецију

али је за узврат тражила Ницу и Савоју. Крајем 50-их година долази до заоштравања односа

између Француске и Аустрије. На једном пријему 1859. године, Наполеон III је аустријском

посланику јасно рекао да су њихови односи лоши што је представљало сигнал да Аустрија

пошаље у Ломбардију појачање од 30 хиљада војника. У знак протеста становништво

Италије је бојкотовало аустријску робу а већ у априлу 1859. године отпочео је рат. Удружена

француска и сардинска војска однела је одсудне победе над Аустријанцима код Мађенте и

Солферина, јуна 1859. То је био знак за устанак против аустријске владавине, не само у

северној већ и у средњој Италији, Парми и Модени. Велики део ових области прогласио је

независност и објавио је паролу о уједињењу са Пијемонтом. Међутим, из страха о

формирању једне велике европске државе, супарнице Француске, нагнали су Наполеона III

да се тајно састане са аустријским царем Фрањом Јосифом у Вила Франки, јула 1859. године.

Француска је иступила из рата и није испунила обећање да ослободи Ломбардију и

Млетачку. Тако је Италија и даље остала разједињена. Међутим, борба за уједињење није

26

престајала тако да 60-их година почињу устанци на Сицилији којима прилазе и добровољци

на челу са Гарибалдијем који је имао значајну војничку улогу у овим догађајима. Убрзо је

Гарибалди освојио читаву Сицилију протеравши војску Бурбона и поставио нову владу у име

сардинског краља Виктора Емануела. Убрзо затим, своју војску је пребацио на копно и

освојио Напуљ. Дочекан од становништва са одушевљењем, он је тиме постао и стварни

владалац јужне Италије. Ђузепе Мацини је најављивао да се прогласи република, међутим,

иако храбар у борби Гарибалди је био прилично аполитичан. Међутим, на крају је пристао да

се одрекне диктатуре и спроведе изборе. Октобра 1860, на изборима, већина се изјаснила за

присаједињење Напуљске краљевине Пијемонту у који је у пратњи Гарибалдија ушао и

Сардински краљ Виктор Емануел. Резултати борбе за уједињење у овој фази били су

видљиви и фебруара 1861. у Торину је свечано отворен први италијански парламент, а 14.

марта 1861. Виктор Емануел је проглашен за краља Италије. Нову краљевину је одмах

признала Енглеска, затим Швајцарска и САД. До тада је била уједињена читава Италија осим

Млетачке области и Рима. Следеће 1862. године Гарибалди је припремио експедицију на Рим

али га је одвратио Виктор Емануел јер је Наполеон III отворено запретио. Разочаран

издајничким поступком италијанске морнарице Гарибалди је прогнан на острво Капреру које

је било његова својина.

Значајна је 1865. година када је Пруска заратила са Аустријом. Разуме се да је

италијанска влада стала на страну Пруске и Гарибалдијеви добровољци придружили су се у

том рату. Поражена Аустрија предала је Наполеону III Млетачку област а овај ју је предао

Италијанској краљевини. Гарибалди је још једом 1867. покушао да освоји Рим али су његов

одред поразили папини најамници и француска војска, док је италијанска краљевска војска

равнодушно посматрала овај призор. Најповољнији тренутак за коначно уједињење Италије

наступио је избијањем француско-пруског рата 1870. године. Искористивши тешкоће

Француске, италијанска војска је 20. септембра 1870. године заузела Рим. То је било коначно

уједињење Италије. Оно има велики значај у европској историји јер се Италија као и

уедињена Немачка појављују као две значајне европске силе. Будући да су се релативно

касно ујединиле те да је давно извршена колонијална подела света, оне ће настојати да се

својом снагом наметну и образовањем војног савеза коме је пришла и Аустроугарска постати

главна сметња светском миру. Њиховој главној политици као противтежа јавиће се велике

европске силе Енглеска, Француска и Русија у жељи да сачувају своје позиције што ће, на

крају 1914. године довести и до I светског рата.

Уједињење Немачке (1850-1870)

Као и у читавој Европи након завршетка револуције 1848. године у свим државама

немачког савеза завладала је жестока реакција. Земљопоседничка аристократија (јункери)

повратила је део привилегија које је изгубила током револуције 1848. године. Најжешћа

реакција је завладала у Аустрији у којој је 1851. године у септембру формално укинут устав

који је донет 1849. Укинуте су све уставне привилегије које, додуше, нису ни заживеле.

Словенске земље и највећи део Румуније потпуно су отцепљене од Угарске и потчињене

Хабзбуршкој монархији. На свим територијама угњетених народа у читавој Хабзбуршкој

царевини, немачки је поново постао обавезан језик а значајно је што је црква један од

стубова монархије, стекла право на имања на духовну цензуру а истовремено је вршила

огроман утицај на систем просвећивања у монархији. Противтежа аустријској доминацији

била је Пруска. Тако су две највеће државе немачког савеза водиле дипломатску борбу за

хегемонију у немачком савезу. Непосредно по угушивању мађарске револуције 1849. године

у једном периоду Аустрија је имала превласт, углавном захваљујући подршци руског цара

Николе I чији је вазал постала након директне војне интервенције руске војске код Вилагоша

1849. године. Осим тога, руски цар је чинио све да Пруска економски и политички не ојача

јер је више одговарало Русији да евентуално против себе има разједињену Немачку. Био је и

27

незадовољан пројектом са стварање тзв. Пруске уније, тј. уједињења Саксоније, Хановера и

још 17 мањих немачких држава под вођством Пруске. Наравно да су пруска буржоазија и

пруски двор свим силама радили да се извуку из овако тешког стања у коме су се нашли под

притиском Русије и Аустрије. Основан је царински савез међу највећим бројем немачких

држава и Пруска је, како је време одмицало, економски сустизала Аустрију. Формирање

царинске уније у коју су ушле северно немачке државе, у првом реду Хановер и Браншвајд,

Аустрија је потпуно била одсечена од мора (Балтичког мора). Она није могла да пређе на

политику слободне трговине због високих царина које је прописала, а поврх свега,

пољопривреда у Мађарској и словенским земљама била је погођена конкуренцијом пруског

жита. Односи између Аустрије и Пруске заоштравају се јуна 1859. када су заратиле Аустрија

и Француска. Наиме, Аустрија се за помоћ обратила Пруској која је ту помоћ условила

преузимањем команде савезничке војске од стране пруског принца Регента. Аустрија је у

оваквом условљавању видела тежњу Пруске да користећи тежак положај Аустрије, наметне

своју хегемонију у Немачкој. Пре је била спремна да изгуби италијанске провинције. Рат из

1859. изазвао је јачање покрета за национално уједињење у Немачкој. Уједињење се могло

извршити на два начина, или револуцијом широких слојева друштва и стварањем

''свенемачке'' републике, или династичким ратовима Пруске којим би се учврстила

хегемонија пруских спахија у уједињеној Немачкој. У првој фази борбе за уједињење

Немачке био је врло популаран програм мале Немачке, тј. уједињење под вођством Пруске,

због тога је 1859. године у Франкфурту основан национални савез са оваквим задатком.

Савез је обједињавао крупну и ситну буржоазију и био је близак програму тзв.

прогресистичке странке чији је оснивач био познати начник Рудолф Виркоф. Међутим,

износећи свој програм, прогресисти су прећутали основне демократске захтеве, а то су били

опште право гласа и слобода штампе. На политичку сцену Немачке у процесу уједињења

ступа најпознатији немачки политичар овог времена, представник јункерске аристократије

Ото фон Бизмарк (1815-1898), познат још као ''гвоздени канцелар''. Рођен је у племићкој

породици, у Померанији завршио универзитетске студије, дуго је радио као државни

службеник. Године 1848. као посланик месног ландтага (скупштине) иступао је као убеђени

монархиста и реакционар. Када је марта 1848. године победила револуција у Берлину,

Бизмарк је покушао да организује сељачке масе са циљем да угуше револуцију. Запазивши

овакве његове склоности, пруски цар Фридрих Виљем XIV понудио му је високе положаје.

Био је посланик и изасланик у Русији где је успео да придобије поверење руског цара

Александра II. Његова политичка каријера ишла је узлазном линијом и убрзо ће постати

главна политичка фигура у Немачкој и креатор читавог процеса уједињења немачких

државица под вођством Пруске. Његов план се састојао у томе да низом ратова уклони

главне противнике немачког уједињења, Аустрију и нарочито Француску. Разуме се да је, с

времена на време, и Аустрију користио против Француске. Године 1864. заратио је са

Данском присајединивши Шлезих Холнштајн Пруској. За овај рат придобио је Аустрију, али

значајније од тога било је што је проникао у аустријску тактику вођења рата што ће касније

искористити у обрачуну са њом. Бизмарк је знао да је сукоб са Аустријом неизбежан и

убрзано се припремао. Повод је био што је Пруска избацила Аустрију из Холштајна као и

пројекат за реформу немачког савеза у коме би главни захтев био да се Аустрија искључи из

њега. Дошло је и да отвореног рата 1866. године код Садове (у северној Чешкој). Аустрија је

била приморана да склопи мир у Прагу исте године којим су Пруској присаједињене неке

дотле самосталне немачке државе као Хановер, део Баварске и Франкфурт на Мајни. Део

јужних немачких држава остао је ван немачког савеза и на иницијативу Наполеона III

основан је јужнонемачки савез. Бизмарк се привидно сложио али је са сваком од

јужнонемачких држава слопио тајни споразум о ненападању. То је и било пресудно да се у

будућем француско-пруском рату из 1870-71, у погодном тренутку ове државе укључе на

страну Пруске и дефинитивно Пруска однесе победу. Након катасрофалног пораза, пруска

војска је ушла у Француску а сам чин уједињења извршен је у Версају. Бизмарк је тиме хтео

да потпуно понизи Француску, вековног непријатеља. Тиме на историјску позорницу Европе

28

ступа велика сила, економски и политички, што ће довести до крупних промена у оносима

међу европским државама.

Турска и Балкан крајем XIX века

XIX век предстравља период јачег буђења националне свести покорених народа када

тежње за националним уједињењем и стварање националних држава попримају карактер

револуције. То је нарочито карактеристично за балканске државе које се најчешће делом

налазе под османлијском влашћу. И у другој половини XIX века највећи део балканских

држава налазио се у статусу аутономних кнежевина све до краја 70-их година. Турска, осим

на Балканском полуострву под својом влашћу држи велики део западноазијског континента,

као Месопотамију, Јерменију, Сирију, Палестину и део Арабијског Полуострва. Турски

поседи у Северној Африци били су Триполис и данашња Либија, Египат и Тунис. Међутим, с

обзиром на то да је централна власт у Турској јако ослабила, највећи део ових територија, не

само номинално, налазио се под влашћу султана. Капиталисички развитак који у Европи

бележи снажан успон у Турској је врло споро продирао, највише због застарелог уређења и

јаких остатака феудалних друштвених односа. Карактеристично је да су спахије биле из

редова муслиманског становништва, док је буржоазију чинило, углавном, хришћанско

становништво, у првом ред Грци, Јермени, Словени (словенско становништво уопште).

Разлика између развијених европских капиталистичких земаља и Турске у целокупном

развоју непрестано се повећавала и Турска већ крајем XIX века постаје типична полу-

колонијална земља у којој западни капитал има доминантну улугу и јаке стратешке интересе.

Њена економска и политичка слабост од почетка XIX века протиче у знаку борбе

подјармљених народа за национално ослобођење. У европској дипломатији постаје актуелно

тзв. источно питање тј. питање даљег опстанка Турске у ондашњим границама. Почетак

распадања представља српска револуција из 1804. године. Иако области Србије у

економском и културном погледу заостају за областима у Грчкој, где имамо већ ојачалу

трговачку буржоазију (нарочито бродовласничку), устанак су подигли Срби који су и у

предходним историјским периодима представљали главног чиниоца на просторима

Балканског полуострва. Борба српског народа је означила почетак распадања турске власти

на Балкану и њеног дефинитивног нестајања у Балканским ратовима 1912-13. г. За њима су

кренули Грци 1821, а 60-их и 70-их година и остали балкански народи. Врхунац источне

кризе пада избијањем босанско-херцеговачког устанка 1825. године. Непосредни повод

устанку представљали су намети херцеговачким кметовима. То значи да је у почетку имао

социјални карактер. Међутим, врло брзо појављују се и политички захтеви устаника, тј.

борба за потпуно ослобођење од турске власти и тежња за уједињењем са Србијом у којој је

аутономија достигла највиши ниво и која се само номинално налазила под турском влашћу.

Устанак у Босни и Херцеговини изазвао је јачање национално-ослободилачког покрета и у

другим крајевима Балкана, нарочито у Бугарској 1876. када су разуларене турске јединице

посекле 5000 људи у једном насељу, а укупни број се попео на преко 25000. У читавој

Турској почели су масовни протести хришћана. Међутим, у самој Турској долази до немира

када се све више јављају и јачају реформске снаге. Тако маја 1876. либерална партија

младотурака збацила је са престола султана Абдулазиса. На престо је доведен султан Мурат

V. Овако несређену ситуацију у Турској искористиле су Србија и Црна Гора, заратиле с

Турском, стајући у одбрану устаника у Херцеговини. Тешку ситуацију у Турској

искористила је Русија која се још од половине XVIII века сматрала главним заштитником

хришћана на Балкану. Руска војска је прешла Дунав и заузела Бугарску, кренувши пут

Цариграда. Приближила се Цариграду у коме је завладала паника. Међутим, у одбрану

Турске, у ствари, у одбрану сопствених интереса, и стратешких и економских, устају и

Енглеска и Аустроугарска. Да би избегла директни сукоб са њима, Русија је зауставила своју

војску пред Цариградом. У месту Сан Стефану, марта 1878. године потписан је уговор о

29

миру, у историји познат као Санстефански мир. По његовим одлукама створена је Велика

Бугарска која се простирала од Дунава до Егејског мора. Била је очигледна жеља Русије да

оствари вековни сан изласка на Егејско море, што западноевропске државе никада нису

допустиле. Велика Бугарска је , у ствари, Руска творевина. Због јаког противљења европских

држава, Русија је била принуђена да пристане на ревизију Санстефанског уговора. Тако је

јуна 1878. године сазван конгрес у Берлину на коме је Отоманска империја била

територијално знатно сужена (окрњена). Изгубила је територије у Малој Азији, првенствено

кавкаске територије, стратешки јако важне. На Балканском полуострву образована је

кнежевина Бугарска. Затим, по одредбама Берлинског уговора, Србија и Црна Гора добиле су

независност. Србији је припојена Црна Гора. Босна и Херцеговина је постала протекторат

Аустроугарске, мада, углавном аустроугарске војске, она је фактички била окупирана.

Берлински конгрес је на сасвим неправедан начин одлучивао о судбини балканских

народа. И даље је велики део, првенствено словенског становништва у Босни и Херцеговини,

и у јужном делу Аустроугарске остао у саставу Хабзбуршке монархије. Слична је била

ситуација и у делу Балканског полуострва који је остао под турском влашћу. Велики део

Грчке, Србије, Црне Горе, Македоније и даље је остао у оквирима Османске омперије. И у

новоствореним балканским државама није до краја решено питање јер је становништво било

подељено у више мањих држава. Будуће новоформиране балканске државе су економски

слабе и политички нестабилне због чега им је неопходна страна, нарочито економска помоћ.

Осим тога, међу њима долази често до сукоба а нарочито велико супарништво влада између

Србије и Бугарске. Све је то успоравало да заједничка борба против Турске буде успешнија.

Распарчавање Турске, крајем XIX века се није могло зауставити и само је велико

супарништво међу великим силама спашавало Турску од потпуног распада. Бугарска је по

Брелинском конгресу била распарчана и подељена на бугарску кнежевину и источну

Румелију која је остала под турском влашћу. Дуги низ година на њеној територији су се

задржале руске трупе и имале пресудног утицаја на политички живот бугарске кнежевине.

Године 1879. усвојен је бугарски устав који је, на неки начин уредио политички живот у

земљи. На препоруку руског царског комесара, на бугарски престо је доведен Александар

Батенберг, представник немачке династије. Међутим, бугарска војска је била стављена под

команду руских официра, који су на крају, за председника бугарске владе довели свог

експонента, русофила Каравелова. Међутим, 1881. године Александар Батенберг је извршио

државни удар и уклонио Каравелова и такође укинуо устав. Временом се Батенберг

покушава да дистанцира од руске владе што је 1884. године резултирало поновним увођењем

уставног стања у Бугарској. Ривалство између Бугарске и Србије за доминацију на Балкану

није преостало.

Тако ће 1885. године Србија да објави рат Бугарској. Заправо, Милан Обреновић који

је 1882. године постао краљ (проглашена краљевина Србија), желео је да покаже снагу

Србије и на неки начин отклони последице Тимочке буне из 1883. године којом је значајно

био пољуљан његов положај. Међутим, неспремна српска војска претрпела је тежак пораз

код Сливнице, након чега је убрзо склопљен мир на интервенцију Аустроугарске. Овим

миром није било никаквих територијалних измена.

Године 1886. био је збачен са престола Александар Батенберг и следеће године за

бугарског кнеза изабран је аустријски експонент Фердинанд Кобуршки који је Бугарском

владао све до 1918. године. У овом периоду Бугарска бележи значајан развој, оснивају се

многобројна предузећа, развија се мрежа железничких пруга и капитализам убрзано продире.

Русија крајем XVIII и почетком XIX века

Све од 1613. до 1917. године у Русији влада династија Романова. Најзначајнији владар

из ове династије је Петар I Велики (1682-1725). Још као младић отиснуо се на запад где је,

угледајући се на начин живота у западним земљама, покушао да, вративши се у Русију,

30

реформише је по угледу на западне земље. Као први корак у том правцу реорганизовао је

копнену војску и за његове владавине руска експанзија кретала се у два правца: према северу

и југу. Циљ ове експанзије био је излазак, како на Балтичко и Северно море, а са друге

стране, покушавао је да у ратовима са Турском створи слободни пролаз на Егејско море.

Највећи противник руске експанзије на северу била је Шведска којом је владао Карло XII

чију је владавину описао познати француски просветитељ Волтер ''Историја Карла XII''.

После првог неуспеха у рату 1700. године у периоду од 1702. до 1709. г. имао је више успеха.

Истовремено Русија води рат са Турском са намером да своје границе прошири ка Црном

мору. Међутим, 1711. г. на реци Пруту, Руси су претрпели пораз након чега је закључен мир

штетан по Русију. Рат са Шведском завршен је тек 1721. када Русија дефинитивно излази на

Балтичко море и отворен јој је пут ка Европи. Након његове смрти, у Русији настају

династичке неслоге, али руска експанзија ка Европи тиме не престаjе. Наиме, она узима

активног учешћа у сукобима Аустрије и Пруске за доминацију и преузимање вођства у

немачким државицама. Тако у рату 1756-1763. између Пруске и Аустрије, Русија узима

учешће на страну Аустрије и са својом војском чак улази у Берлин. Петар III (1700-1762)

убрзо бива убијен и наслеђује га царица Катарина II (1762-1796). Од крупнијих догађаја њене

владавине треба поменути буну Пугачова (1773-1775) када се вођа сељачке побуне прогласио

за цара под именом Иван III. Други важан догађај у време Катарине II је рат са Пољском који

је у ствари био увод у њену дефинитивну поделу. Имамо поделу 1796. г. када Пољска нестаје

са историјске позорнице. Биће подељена између Аустрије, Русије и Пруске и биће формирана

тек 1918. након I светског рата. Значајан је рат са Турском (1768-1774) који се завршио

Кучук-Кајналаџијским миром, веома повољним по Русију јер је, поред територијалних

проширења Русија добила право заштите хришћана у Турској које ће обилато користити кроз

читав 19. век. Осим тога добила је и право надзора над светим местима у Јерусалиму.

Значајне су и економске повластице Русије у Турској што је у великој мери угрозило и

интерес Енглеске и Француске које неповољно гледају на све ово. У новом рату са Турском

1777-1792. који је дошао као резултат споразума Катарине II и аустријског цара Јосифа II

Хабзбурга, два владара су се на Криму договорила о заједничкој борби против Турске и

међусобној подели територија у европском делу. То је тзв. грчки план по коме би западни

део европске Турске припао Аустрија а источни са Цариградом Русији. Те територије истичу

се под именом Дакија и биле би под управом великог руског кнеза. Рат је почео 1787. г. са

истовременим војним операцијама Русије у Румунији и Аустрије у Србији. Надајући се

ослобођењу од Турске, Срби су стали на страну Аустрије и организовали устанак под

вођством Коче Стаменковића, под називом Кочина крајина. Међутим 1791. г. Аустрија

закључује са Турском мир у Свиштову, у Бугарској. Граница остаје на Дунаву, с тим што се

Турска обавезује да у београдском пашалуку отпочне са извођењем реформи. И Русија је

следеће, 1792. г. склопила мир са Турском тако да грчки план Катарине II није успео. Након

избијања буржоаске револуције у Француској 1789. г. коју је читава реакционарна Европа

осудила и на све начине покушавала њено ширење, Русија у свим догађајима активно

учествује. Након смрти Катарине на престо је дошао Павле I (1796-1801). Активно је

учествовао у борби против Француза, нарочито у време када је Наполеон Бонапарта повео

рат против Аустрије у Северној Италији и Швајцарској где се на челу руске војске истиче

чувени Суворо. Од 1801. до 1825. г. Русијом влада Александар I. То је период када је

Наполеон Бонапарта, освојивши велики део европских земаља намеравао да покори Русију

која од 1806. г. до 1812. г. са малим прекидима води рат против Турске.

1804. г. у Србији почиње револуција коју Србија у почетку новчано и у оружју

помаже а касније се и војно укључује у акције устаника тиме што је један одред руске војске

прешао Дунав и упао у Србију. Међутим 1812. г. Наполеон је кренуо на Русију са преко пола

милиона људи. То ју је приморало да прекине рат са Турском и 1812. г. склопи мири у

Букурешту. У 8. тачки овог мира поменута је и устаничка Србија. Одредбе овог мира, тј. 8.

тачку ће касније и Русија а и Милош Обреновић користити за добијање повластица и ширење

српских аутономија кроз 19. век све до добијања независности. Победа над Наполеоном

31

учврстила је међународни положај Русије што ће се јасно показати на Бечком конгресу 1814-

1815. када Русија игра одлучујућу улогу у преуређењу Европе након пада Наполеона, јуна

1815. г. када је Француска враћена на границе из 1782. године. Русија се углавном окреће

ратовима са Турском која је показивала велике знаке слабости желећи да је потисне

првенствено са Кавказа и Балканског полуострва. Због тога 1853-1856. покреће рат против

Турске, тзв. Кримски рат. У првој фази рата до 1854. г. Русија је уништила турско-

црноморску флоту и освојила значајна утврђења на Кавказу. Међутим, Енглеска и Француска

нису дозволиле даље напредоваље Русије и ушле су у рат на страни Турске. Русија је у овом

рату претрпела тежак пораз и приморана је на склапање мира у Паризу 1856. г. који је био

врло неповољан по Русију. Осим што је изгубила неке освојене територије, у првом реду

мисли се на Бесарабију, Русија се обавезала да уништи црноморску флоту. Једино су јој

призната освајања на Кавказу. Значајан преокрет у европској политици настаје уједињењем

Немачке и Италије. Европске земље, свака са својих позиција, врше престројавања и

склапањем међусобних војних споразума већ се увиђају контуре будућих војних савезника

који ће 1914. започети I светски рат. Најпре је 1872. г. у Берлину створен тзв. тројни савез

између Немачке, Аустрије и Русије, 1879. аустријско-немачки савез. 1882. г. ствара се савез

између Немачке, Аустрије и Италије. У оваквој ситуацији, да би парирала овом савезу,

Русија се окреће Француској са којом 1871. г. ствара савез. Овом савезу касније приступа и

Енглеска чиме су настала два супротстављена табора, савез централних сила и савез сила

Антанте. Почетком 20. века, тачније 1905. г. Русија је морала да води рат са Јапаном који је

био неуспешан. У годинама које долазе јако се погоршава стање у Русији, а њено учешће у I

светском рату још више је погоршало стање. Као резултат тога имамо револуцију, најпре у

фебруару, а затим велику октобарску револуцију када бољшевичка партија на челу са

Лењином преузима власт у Русији. Нова бољшевичка влада пожурила је да склопи мир са

Немачком 1918. г. у Бреслитовску, тзв. бреслитовски мир чиме је Русија изашла из рата и

посветила се сређивању унутрашњих прилика. Наиме, контрареволуција је била веома јака а

након завршетка I светског рата западне силе ће настојати да униште Русију, сада Совјетски

савез јер се на историјској позорници света појавила велика комунистичка земља што западу

никако није одговарало.

Међународни односи од 1871. до 1900. године

Уједињење Немачке и Италије означило је завршетак процеса образовања

националних држава (веће националне државе) а истовремено изменило је и међународне

односе као и политичку карту Европе. Од десетине малих европских држава створене су две

велике европске силе Немачка и Италија. То је, с друге стране забринуло неке европске

државе за своју безбедност а посебно је своју забринутост изражавала Француска на чијим се

границама појављује моћна Немачка која ће увек настојати да Француску непрестано

економски и политички ставља у подређени положај. Наиме 10. маја 1851. г. у Франкфурту

на Мајни потписан је уговор о миру између Француске и Немачке којим је завршен

француско-пруски рат. Овај уговор о миру био је јако неповољан за Француску која је,

између осталог морала да исплати ратну штету од пет милијарди франака у злату као и да

уступи две своје покрајине Азас и Лорен (Елзас и Лотарингију, како су их Немци називали).

Заузимањем ових територија Немачка је стекла и значајно стратегијско преимућство јер је

Француска била непрестано изложена од моћнијег немачког упада. Уз све то канцелар

Бизмарк је непрестано међу Немцима појачавао тежњу за реваншизмом. То је опет, с друге

стране доводило и до јечања реакционарних снага у обема државама. Из страха за своју

безбедност, многе државе прибегавају склапању војних и политичких споразума. Из њих ће

се временом профилисати и будући војно-политички блокови. Тако је Бизмарк, тј. Немачка,

октобра 1873. закључила споразум са Русијом и Аустроугарском, назван ''савез три цара''.

Бизмарк се никад није одрекао намере да Француској поново нанесе пораз јер је сматрао да

се она и поред тешких услова мира у Франкфурту брзо опорављала. Међутим, даље јачање

32

Немачке представљало је опасност и др. европске земље и Француска и Русија су јасно

ставиле Немачкој до знања да неће мирно гледати напад Немачке на Француску због чега је

Бизмарк одустао од агресивних намера. Осим кризе у немачко-француским односима 70-их

година 19. века у акутну фазу улази и тзв. источно питање даљег опстанка Турске на

просторима Балкана. Његов почетак пада избијањем устанка у Босни и Херцеговини 1875. г.

када се српско становништво дигло на устанак против турске власти. У почетку устанак је

имао социјални карактер, међутим, устаничко вођство је врло брзо испоставило и своје

политичке захтеве тј. тежњу за националним ослобођењем и присаједињењем Србије. Овакву

ситуацију искористила је Русија чији је положај и утицај у Европи знатно ојачао и која се

појављује као заштитник хришћана у Турској. Убрзо су Србија и Црна Гора објавиле рат

Турској 1876. на наговор Русије која је упала у Бугарску и после војничких успеха дошла

испред зидина Цариграда. Турска је била приморана на склапање мира у Сан Стефану марта

1878. године. Овим миром, између осталог, Румунија и Србија постају независне државе и

најважнија одредба било је стварање Велике Бугарске чија се територија простирала од

Црног мора на истоку до Охрида на западу, и од Дунава до Егејског мора, од севера ка југу.

Тиме је Русија желела да обезбеди излаз на Егејско море, а стварање Велике Бугарске

представљало је, у ствари, базу ка надирању ка Цариграду. Међутим, Санстефански уговор је

угрозио економске и стратешке интересе европских држава због чега су његове одлуке

ревидиране на конгресу у Берлину од јуна 1878. г. Главно бугарско питање решено је на тај

начин што је руска творевина, тзв. Велика Бугарска подељена на два дела: на кнежевину

Бугарску која је постала независна и источну Румелију која је остала под турском влашћу.

Осим Румелије, Турска је задржала Македонију и Албанију а Аустроугарска је ставила под

протекторат Босне и Херцеговине. Иако је Б и Х формално остала под турском влашћу она

је, у ствари војнички била окупирана од Аустроугарске која ће је формално 1908. анкетирати.

Године 1879. Аустрија и Немачка склопиле су савез на шта су Русија и Француска

одговориле склапањем такође војно-политичког савеза 1891. г. То је узнемирило немачког

канцелара Бизмарка који је на све начине покушавао да спречи француско-руско

зближавање. Тако је 1881. г. успео да обнови тзв. ''савез три цара'' којим се свака страна

потписница обавезивала да ће остати неутрална у случају да се нека од њих сукоби са неком

трећом силом. Истовремено се води борба европских држава за поделу још неподељених

делова света. Наиме, због тога што су се релативно касно ујединиле Немачка и Италија биле

су малте не без колонијалних поседа.

Активну колонијалну политику водила је и Француска. Њено интересовање

представљао је Тунис, формално вазална турска територија. Међутим, то је изазвало

конфликт са Италијом која је такође била заинтересована за Тунис, како из економских, тако

и из стратешких разлога, с обзиром да Тунис заједно са Сицилијом доминира најужим делом

Средоземног мора. Француско заузимање Туниса нагнало је Италију да се оријентише према

Аустроугарској и Немачкој. Тако је она 1882. године са њима склопила тројни савез. Након

Туниса на ред је дошао Египат који је номинално зависио од Турске. Међутим, 1882. г. у

Египту избија устанак против сурове експлоатације. Користећи овакву ситуацију и

изговарајући се да желе да заштите своје економске интересе, Енглези су заузели Египат.

Француска која је такође претендовала на Египат покушала је да се супротстави због чега

долази до заоштравања француско-енглеских односа. Између Француске, Енглеске, а сада и

Немачке у периоду друге половине 19. века води се борба за запоседање територија на

афричком континенту. Иначе прва немачка колонојална освајања учињена су 80-их година

19. века, тј. 1884. г. освојена је југозападна Африка, Тогој и Камерун, а наредне године

источна Африка и северни део Нове Гвинеје. Са друге стране и Русија жели да заузме што

јаче, првенствено, стратешке позиције. Њена сфера интересовања била је Бугарска у којој је

Русија постепено губила свој утицај. Наиме, после збацивања кнеза Александра Батенберга

1886. године, русофилска влада се врло кратко задржала на власти. Русија је јасно испољила

намеру да заузме Бугарску али је наишла на одлучан отпор Аустроугарске и Енглеске. Тако

33

је Бугарска дефинитивно била изгубљена за Русију. На бугарски престо долази 1887. г.

аустријски штићеник принц Фердинанд Кобуршки.

Што се тиче Енглеске она 80-их и 90-их година 19. века води политику тзв. ''сјајне

изолованости''. Наиме, она је била свесна да су њени највећи противници Француска и Русија

али је истовремено страховала и од експанзионистичких намера чланица тројног савеза. Због

тога је водила једну избалансирану политику штитећи на тај начин свој економски и

стратешки интерес.

На далеком истоку, након успешно изведене револуције Меј Џи, Јапан постаје

највећа регионална сила а јасно испољава своје освајачке намере и већ 1894. године без

објаве рата отпочело је освајање Кинеске територије. Миром који је том приликом склопљен

Кина је уступила Јапану острво Формазу (Тајван) који је представљао сажно упориште за

продор у јужну Кину. Кореја, полуострво, стратешки много важно, проглашено је за

независну територију, али ће га Јапан убрзо претворити у протекторат. Намере Јапана биле

су да започне освајање руских територија на далеком Истоку. У то време, тачније 1891. г.

отпочела је изградња сибирске железнице и Русија је морала да затражи помоћ Француске, а

придружила јој се и Немачка, које нису благонаклоно гледале на јапанске експанзионистичке

намере. Јапан је због тога одустао од војне акције против Русије.

У средњој Америци води се борба за колоније између којих је 1898. г. започео рат.

Након брзог пораза, Шпанија је била приморана да сједињеним државама уступи Порторико

и Кубу као и Филипинска острва. То је за САД имало и стратешки значај јер су ове

територије биле близу Панамског канала који је представљао најкраћи пут између

Атлантског и Тихог океана.

Тако пред почетак 20. века углавном је била завршена територијална подела света.

Остали су непобеђени Турска, Мароко, Абисинија (данашња Етиопија), Персија и земље

Латинске Америке. Када је реч о земљама Латинске Америке оне су формално сачувале своју

независност али су економски потпуно зависиле од енглеског и америчког капитала те су

фактички имале полуколонијални статус. Тако ће Европа у 20. век ући са блоковском

поделом са безброј нерешених питања што ће довести до великих криза и на крају до

избијања I светског рата 1914. године.