Socioloski Pregled 2 2012

8/19/2019 Socioloski Pregled 2 2012

http://slidepdf.com/reader/full/socioloski-pregled-2-2012 1/177



















































































































ности и стандарде. Они избегавају проблематизацију процеса глобализације – унутрашње противречности и дезинтегративне пројекте.

На путу глобализације налазе се дезинтегративни рукавци за сложене држа-ве и нације. Глобализам као идеологија националне дезинтеграције подразумева:1) подстицање стварања наднационалног ентитета (регионалног, европског,евроатланског), 2) релативизовање територије на којој живи део националногкорпуса, 3) идеју о држави грађана која заобилази идеју нације, 4) потискивањекултурне традиције у најширем значењу овог појма, 5) униформизација медија иприхватање западног медијског „погледа на свет“; 6) поред радикалних променасистема вредности рачуна се и са радикалним изменама облика организовања.Другим речима, глобализам се залаже за редефиницију основних начела нацио-

налног идентитета, националног јединства, националне слободе и аутономије инационалне државе као њене политичке форме.

2. Образовање у глобализацијским процесима

Каква је улога образовања и васпитања у процесима глобализације? Истра-живачи и теоретичари окупљени око водећих светских организација (УНЕСКО,УНИЦЕФ, ЕУ) у средиште образовања за 21. век стављају глобалистичке идеје.Примера ради, студија „Образовање – скривена ризница“ (1996) писана је у гло-балистичком духу а свет се већ именује као „глобално село“.

Образовање (и васпитање) је свакако најважнија установа у плану менталнеили психолошко-интелектуалне трансформације српског човека у правцу глоба- лизма. У том циљу, оснивају се "независне" образовне институције (пример -БОШ) или се финансирају "едукације за отоворено друштво" у земљи и ино-странству (Сорош фонд) односно програми демократске едукације (Сорош, Фри-дрих Еберт фондација, итд). Све ове установе, организације и програме повезу-

је едукација за демократију, грађанско друштво и људска права на амерички на-чин. Ево како изгледа програм БОШ (Београдске отворене школе) у 2002. Оба-везни модули су: грађанско друштво, ЕУ и Балкан. А појам грађанског друштваобухвата тржишну привреду, личност и демократију, игру као темељ културе,финансије и берзу, реторику, пословну културу, што је све типични америчкиконцепт. Студентима се омогућавају контакти са светским предавачима, учество-вање на разним семинарима, коришћење компјутера, итд. Примљени студенти неплаћају школарину, што значи да неко други покрива трошкове.

Најновији корак у освајању образовних установа је улазак америчких фон-дација (са личностима) у владу Србије (министарство просвете). Фонд за отворе-но друштво (Сорош) финансира стручне скупове министарства а има и свог чла-на у Комисији Министарства за акредитацију програма за усавршавање настав-ника. Не тако давно разматран је амерички пројекат "Ја, грађанин" (пилот-при-мена) да се у току 2002-2003 реализује у 100 школа у Србији. У раду на овом

Социолошки преглед , vol. XLVI (2012), no. 2, стр. 189–202

191



пројекту радиће Грађанска иницијатива, БОШ, Центар за развој Србији, неколи-ко научних истраживача из државних института а превешће се и амерички уџбе-

ник за предмет: "Ја, грађанин". Дакле, ствар глобализације (американизације)српског образовања је на делу. За тај посао новац увек нађе компетентне и не-компетентне Србе. Питање је шта се дешава у њиховој националној и моралнојсвести, готово је реторичко питање.

С друге стране, убрзано се отварају стране образовне институције у Срби- ји. Отвара се немачка школа у Београду (од првог до десетог разреда). Већ радиInternational High School Belgrade, а отвара се Britanica International School Bel-grade, док неке српске високообразовне установе носе имена на енглеском јези-ку IFAM, EUM (EU of International management and Bussines). Правни факултету Новом Саду оглашава упис у школу немачког права са предавањима на немач-ком језику (Грађанско и привредно право Немачке).

Поред образовања, продор глобализације (американизације) огледа се и удругим областима друштвеног живота - у економији, медијима, култури, забави,спорту .

Као први проблем у глобализацијском образовању може да се истакну про-мене у систему образовања, наставних планова и програма, у припреми настав-ника за професију, у финансирању, у својинском статусу, у повећаном утицајумеђународних организација.

Други проблем глобализованог образовања тиче се професионалног знањакоје се предаје ђацима. То знање се специјализује али не на глобалном нивоу.Уколико се разлике у привредној развијености, технолошкој опремљености и по-

литичкој моћи продубе између богатих и сиромашних земаља и делова света, не-ма сумње да ће и образовање следити поделе о којима је реч. На том нивоу могусе очекивати, по речима Зиновјева, два сектора. У првом ће се образовати буду-ћи господари, управљачи, вође и учитељи новог друштва, а у другом, обука рад-не снаге за установе и радне организације. „Овде се људима не пружа знање већ

радна вештина. Фактички, овде се припрема огромна маса људи који умеју да ра-де, али који су необразовани, идеолошки обрађени и манипулисани“ (Зиновјев,

2002). Убрзани развој науке и технике, сужава број стручњака који могу да пра-те иновације, а проширује број припадника „застарелих“ професија. Очигледно је да су државе-мотори глобализације фаворити, а неразвијени делови света, аут-сајдери (Аврамовић, 2003).

Оваквим погледима на улогу професионалних знања допринело је и убрза-но ширење науке и нових електронских технологија. Нове технологије су, помишљењу једне струје социолога, довеле у питање „теорију“ по којој усвајањезнања ограничава могућности свести. Јавља се компјутерско знање и компјутер-ски језик који омогућава и нову комуникацију. Из таквих околности следи про-мена у области предавања знања, односно усмеравања према компетенцијама ане идеалима. Ново знање није намењено образовању елите већ снабдевање си-

Зоран Аврамовић, „Одлив мозгова“ из Србије – једно лице глобализације образовања?

192



стема играчима способним да примерено осигурају улогу прагматичних раднихместа која су потребна институцијама. У том смислу образовне установе пост-

модерног друштва биће све функционалније са све мање осмишљавања и сушти-не.

У оваквим друштвеним и политичким условима школе ће све више истица-ти глобалистичку димензију образовања. Најпре ћемо видети школу која се при-

лагођава „светском друштву“. Глобалистичко усисавање малих и неглобализова-них образовних система огледа се у свим елементима предавања знања. Тако, из-води се убрзана компјутеризација школа (факултета) чиме се умрежавају у светинформација. То се именује као развој информатичког образовања. На другомместу је изједначавање страног (енглеског језика) са матерњим. Овакво спу-

штање енглеског језика на ниво националног мораће да остави одређене иденти-тетске последице у развоју личности. Језик није само структура већ и културнасемантика. Треће обележје глобализације образовања обухвата школска знањаили курикулум. Народи, кандидати за глобализацију функционализују своје на-ставне програме, односно прилагођавају их светским прагматским потребама.Они се обучавају за конкретне послове, стичу радне вештине (Зиновјев, 2002).

Уз ова три кључна обележја глобализације образовања, иду и пратеће актив-ности, као што су семинари за све учеснике образовања, преузимање искустава

развијених држава, укључивање експерата у образовне институција, давање до-нација итд.

У глобализацијским друштвеним и политичким условима школе ће све вишеистицати разлику између манифестне и латентне функције (Лобро, М. 1979). Упрвој ћемо видети школу која се прилагођава „светском друштву“. Глобалистич-ко усисавање малих и неглобализованих образовних система огледа се у свимелементима предавања знања. Међутим, латентна функција показује да се школаопире наметнутим концептима „светског друштва“. Питање је како ће се одвија-ти ова борба: историјска свест и знање наталожене у националном трајању немогу да се заобићу у конципирању било како схваћеног модерног курикулума.

3. Интелектуални егзодус и лов на таленте: пример СрбијеУ савременом друштву структурних неједнакости циљ неразвијених дру-

штава је да изађу из периферне позиције а то могу да учине само јачањем својихобразовних ресурса. Њихов је превасходни задатак да подижу образовни ниво(квалификације) свог становништва, или модерним језиком речено, оне треба даафирмишу сопствени „људски капитал“. Да би оствариле овај циљ мале државеу глобализованом свету треба да улажу све већа средства у образовање стручнихи професионално компетентних кадрова. Међутим, нека искуства (земље бившегсоцијализма) показују да се млади кадрови селе разним каналима у развијене др-жаве глобализма. Тај „одлив научних и техничких кадрова“ је озбиљна последи-


193



ца глобализацијске праксе. Неразвијене државе улажу велика средства у образо-вање а плодове „људског капитала“ убирају веће развијене државе. Велико је пи-

тање како се може ублажити ако већ не може спречити модерна експлоатацијапрофесионалне интелигенције.

У последњих 150 година Срби су се исељавали из своје отаџбине у Амери-ку, Аустралију, Нови Зеланд, углавном због економских разлога. Економске ми-грације су биле подстакнуте и релативно лаким уласком европљана у те државе.

У међуратном раздобљу, јачају економске миграције на простору Европе, аиз Краљевине Југославије се исељава неквалификована радна снага, дакле поје-диници и породице без високог образовања. После 1945. године, тачније почет-ком 60-тих, економске миграције се усмеравају на државе западне Европе. Раз-

лози су били економски а масу миграната чине радничка класа различитог степе-на квалификације као и становници села. У то време, близу један милион радни-ка СФРЈ обухваћено је економском миграцијом. Бивша држава је била међу во-дећим емиграцијским земаљама Европе (Чизмић, 1990). Имиграциона политиказападноевропских држава средином 1960-тих, била је допуна њиховог привред-ног развоја. У средишту ове политике широм су се отворила врата за радну сна-гу свих нивоа образованости. Посебно САД подстичу улазак радника са факул-тетским дипломама.

Интелектуална емиграција из СФРЈ формира се 70-тих година, а крајем 80-тих значајно се увећава број наше техничке интелигенције која одлази у прекоо-кеанске државе и земље ЕУ. Четвртина усељених радника у САД од 1965. годи-не, чине лекари, инжењери, физичари, професори, научници (Гречић,1990). Све

је већи број инжењера школованих на високим и модерним технологијама.Од 139 земаља Србија се по „одливу мозгова“ налази на 136 месту. Највећи

број научних емиграната налази се у САД. Пре десет година (1999) број српскихстручњака у САД износио је 4.100, а 2009. године 6.000 високообразованих. Одтога 2.000 доктора наука (Гречић, 2010.). Највише високообразованих исељени-ка у САД било је природнонаучних струка: физика, хемија, математика, инфор-матика, инжињеринг. Само 600 стотина из друштвених наука.

За стручњаке-потенцијалне лидере користе се и други методи привлачењастручњака из иностранства у САД. Директори одељења (шефови регрутних цен-тара) универзитета за државну управу са Харварда, у потрази за лидерима у дру-гим државама, долазе у друге земље и регрутују нове лидере за школовање уСАД („Харвард трага за лидерима у Србији“, Политика , 9.10.2010).

Проблематику интелектуалне емиграције прате истраживачке тешкоће: непостоје подаци о броју, професионалној обучености, делатностима у којима сузапослени, њиховом географском распореду.

Број високообразованих грађана из Србије (инжењери, лекари, физичари,научници) који се усељавају у САД стално расте – у 1965. године, забележено је13.1% а 1984. године, 26,2% (Гречић, 1990; Кажић, 2010). Као разлози за одла-


194



зак у развијене земље Запада млади обазовани кадрови из Србије наводе: могућ-ност запослења у иностранству, веће плате, виши стандард, изгледи за напредо-

вање (Крњајић, З. Јовановић, Ј. 1990).Ректор Београдског универзитета, др Бранка Ковачевића, изнео је финан-

сијске податке о одласку високообразованих стручњака: „Србија је изгубила око12 милијарди евра, уложених у школовање стотину хиљада људи који су у по-следњих 20 година отишли из Србије“. По његовом мишљењу, одлив ће бити за-устављен економским развојем Србије, отварањем нових радних места и квали-фикованих послова за које су школовани („Губимо 12 милијарди“, Правда ,7.11.2011)

Зна се да живимо у времену „друштва знања“, веку науке и технике и да је

управо образовање она друштвена делатност од које се очекује да буде полугабрзог и успешног напретка целог друштва. А да би образовање одиграло ову уло-гу, непоходна је добра материјална подршка, односно значајно финансијско ула-гање у овај сектор друштва.

Међутим, није довољно за разумевање проблема о коме је реч, само подсе-ћати на значај инвстиција већ је једнако важно (можда и више) како се новац тро-ши и шта добијамо од уложеног новца у образовање и науку. Да ли се и коликоновца троши на модернизацију образовног система, колико на побољшање усло-ва образовања (објекти и простор), наставну опрему и учила, колико на усаврша-

вање наставника, колико на елементе образовног процеса (наставни програми,уџбеници, методе рада, евалуацију).Када држава улаже у образовање, питање које јавност поставља, свакако је

- како се користе средства из буџета. А још важније питање је шта се добија ула-гањем у образовање, односно какав је резултат. Свако ће рећи – квалитетна на-става и образовани кадрови. Ово прво је проблем о коме треба посебно распра-вљати. Задржимо пажњу на другом питању. Дипломирани струденти и средњо-школци спремни су за обављење радних и друштвених улога. Али ту се тек отва-

ра проблем. Већ више од две деценије указује се на чињеницу да велики број мла-дих кадрова одлази у иностранство. Груби подаци проф. Гречића говоре да је упоследњих двадесет година око 40.000 младих високообразованих стручњака изСрбије отишло на Запад. Ако школовање једног високообразованог стручњакаизноси око 300.000 долара, Србија је уложила 12 милијарди долара школовањесвојих грађана да би они отишли у иностранство („Само Гвајана мање од насбрине о даровитима“, Политика , 12, мај 2010.).

Дакле, држава улаже велика средства у школовање ученика и студената аони када дипломирају или докторирају одлази у другу државу и тамо доприносе

развоју друштва. Реч је о томе да се инвестира у даровите за другог а не за себе.Није овде у питању слобода сваког школованог појединца да настави свој животи рад у другој држави. Ради се о томе да инвестиција у таленте мора да се врати,


195



односно да сваки дипломирани студент од тренутка када се запосли треба да вра-ти уложена средства у његово школовање.

Ко финансира оне интелектуалне кадрове у Србији који одлазе у иностран-ство? Овај аспект улагања у даровите треба разликовати од приватног (породич-ног улагања у даровите). Улагање сопственог новца у таленте није исто што иулагање државног (образовна политика). Међутим, држава користи новац свихграђана пореских обвезника и они не могу пристати на околност да својим нов-цем финасирају развој других друштава.

Други проблем са инвестирањем у таленте показује се у неподударностистручне квалификације и стварног занимања. Држава уложи у образовање лека-

ра, технолога, хемичара, филозофа, а они се баве потпуно десетим занимањем.

На пример, организују боравке у одмаралиштима за младе, или отварају кафиће,или раде у некој агенцији за промет некретнинама. Какав је резулатат инвести- рања у ове стручњаке? Да ли је то промашена инестиција? Несумњиво. Толикиновац уложен у образовање за једну делатност а обављају се радни задаци за ко-

је није потребна висока стручна спрема. А шта тек рећи о незапосленим стручња-цима. То је привремено или трајно промашена инвестиција као и она када се фор-мирани стручњак сели у иностранство а не врати у његово образовање уложениновац (Аврамовић, Вујачић, 2009; Finn, 1987).

Јалови су позиви држави да више инвестира у образовање уколико се не раз-мотре претходна питања: у шта и који су резултати? Лепо звучи прича о беплат-ном образовању али она није реална. Свако произведено добро има своју цену.Дакле, тек под претпоставком да се строго контролише новац који држава улажеу обарзовање, биће оправдани захтеви да се повећа улагање у образовање и на-уку. Постоји више начина да образовање буде свима доступно али са чистим ра-чуном. Рационални систем стицања и упоребе знања не може се утемељити напричама о улагању без анализе учинка уложеног новца.

Глобализација (најбогатија западна друштва) „отима“ таленте малим нера-зивијеним друштвима, захваљујући материјално-финасијским предностима. Не-давно је седморо ђака Математичке гимназије примљено на Тринити, а Масечу-сетски институт за технологију у Бостону нуди нашем матуранту стипендију увисни од 212.000 долара. („Светски универзитети желе наше математичаре“, По-

литика , 11.мај, 2010).

4. Узроци и последице „одлива мозгова“ из Србије

Структурне промене капиталистичког друштва у 20. веку, представљају со-цијални миље одласка високобразованих кадрова из неразвијених у развијене де-жаве. Трансформација индустријског и постиндустријског друштва (ДанијелБел) обављена је на темељу научног знања и његове примене у производно-при-вредном сектору. Покретачи привреде постају иноформације (систем преноса


196



података), услуге високог ступња обраде добијају предност у начину производњеод израде производа, знање постаје основни ресурс. Стручњак који примењује

научно знање је услов економског раста.Неразвијена друштва, у које спада и Србија, припадају аграрно-индустриј-

ским друштвима у којима је стопа незапослености висока (20%) у којима је раз-вој успорен, са ниским материјалним примањима, без великих могућности заостваривање личних амбиција образованих кадрова. У неким друштвима овогнивоа развијености постоји јако наслеђе, друштвених и економских и политич-ких криза (ратови, санкције), политичка нестабилност, научно-технолошка оску-дица. Разуме се, да је у таквим друштвима положај науке незавидан. Научнои-стражавачка база слаба а развој нових технологија успорен.

У таквим привредним, социјалним и научним околностима, постиндустриј-ске земље су у великој развојној предности у односу на неразвијена друштва. Тапредност појачава: 1) научно технички прогрес подразумева високо стручнознање, 2) потребе високоиндустријализованих држава за стручним кадровима, 3)најразвијеније земље су у могућности да високобразовним стручњацима из дру-гих земаља понуде сигуран посао, боље услове живота, стручно усавршавање.Предности ових земаља у односу на друге неразвијене су очигледне. То потвр-ђује једно истраживање планираног одласка дипломираних студената у ино-странство (Запад). Планирана миграција открива ставове и размишљања студе-ната о њиховом одласку или останку у земљи. Тако се долази до одговора о раз-

лозима за емиграцију и чврстина става да крену у иностранство после завршенихстудија. Истраживања показују да су најчешћи разлози за одлазак из Србије: бр-жа могућност запослења, већа материјална примања, виши стандард, веће шансеза усавршавње и напредовање у иностранству. Такви одговори добијени су у јед-ном истраживању постдипломаца на београдском универзитету (Крњајић, Јова-новић, 1990).

Последице одласка младе интелектуалне радне снаге у развијеније државесавременог света су видљиве голим оком. У свим областима друштва (економи-

ја, политика, култура) као и у високоспецијализованим професијама могу се пре-

познати краткорочне и дугорочне последице. Не само да се губи корак у дру-штвеном и привредном развоју државе из које одлазе млади кадрови, већ се, тен-денцијски посматрано, стварају претпоставке да друштво постане технолошкаколонија развијених друштава.

Тврдња да је знање основни ресурс развоја савременог информатичког (сај-бер) друштва, не може се довести у питање. Ако земље у развоју улажу у својекадрове високих професионалних компетенција, онда очекују да се та улагањаврате кроз њихов рад у домаћим организацијама и институцијама. Међутим, уко-

лико један број таквих кадрова крене у развијена друштва у потрази за „бољим“условима стручног рада, онда је извесно да ће привредни, културни, научни раз-вој таквих друштава бити ометен, успорен, оштећен.


197





тички проблем помери у средиште јавног интересовања како би се досегло до ра-ционалних предлога за успоравање и задржавање стручних кадрова у Србији.

На другом месту је редефинисање економске политике чији основни циљмора да буде побољшање материјалних и привредних прилика у друштву. Еко-номски опоравак је процес који дотиче све грађане Србије а не само његову на-учну и стручну елиту. Пораст стопе запослености, производње и потрошње си-гурно би се позитивно одразило на ставове младих стручњака и научника премаодласку или остајању у Србији. Привредни опоравак не треба схватити као бри-гу економског сектора на чије резултате интелектуална елита треба да чека. Про-цес развоја друштва је интеракцијски однос стручњака и привредних установа.Успех је условљен динамиком привредне узајамности.

Трећа стратегија заустављања „одлива мозгова“ полази од чињенице да севелики број стручњака и научника већ налази у развијеним друштвима. У таквимоколностима предлажу се две опције – повратка и нучни рад дијаспоре (Гречић,2010). По једној, може се рачунати на повратак исељених стручњака у матичнудржаву (опција повратка) а по другој на њихову мобилизација на „даљину“ да бисе укључили у развој отаџбине (опција дијаспора). Ова стратегија рачуна на во-

љу и патриотску свест исељених научника и стручњака. Повратак је скопчан саматеријалним погодностима као и сарадња на даљину. Неизвесно је међутим ка-кав учинак има патриотска свест у овим стратегијама.

Најзад, каква је улога образовне политике Србије у „одливу мозгова“? Да ли је она чинилац поспешивања или ублажавања овог социјално-економског и науч-ног тренда?

Образовна политика треба да одговори на питање шта је темељни интересдруштва у образовању? На то питање одговара влада (политичке странке) са сво-

јим концептом образовне политике али и стручна и шира јавност. Интерес демо-кратске образовне политике у најопштијем значењу јесте да усмерава образовни

развитак једне заједнице са становишта одређених циљева (Аврамовић, 2003).Усмеравање образовног и научног развитка националне заједнице није

остварив без идеје о континуитету. Темељни постулат образовног развоја није

само пројекција очекивања већ и настојање да се оно што је већ остварено уобразовној историји народа у неком другом облику структуира. Идеја континуи-тета се остварује у зависности од система институција и у складу са економским,друштвеним, културним и научним развојем.

Замисао основних циљева представља кључни елемент усмеравања образов-ног развитка. Планови у образовању увек садрже приоритете образовних потре-ба. У неким друштвеним околностима акценат ће бити померен на социјалне зах-теве у другим на индивидуалне. Улога и оправданост образовних установа, вред-новање њиховог рада, промена културних и образовних потреба али и позитив-ни систем одлучивања - у директној су зависности од циљева образовне полити-ке.


199



Избор приоритета у образовној политици, последица је система одлучи-вања. Распон циљева се креће од чувања образовне традиције, подстицања ква-

литета образовања, стварања једнаких образовних шанси, ослобађање грађан-ства или друштвених слојева, децентрализација курикулума, јачање веза са међу-народним установама, повезивање са научноистраживачким радом.

Одређивање циљева образовне политике неодвојиво је од избора средста-ва за њихово остваривање. Реч је о систему финансирања, начину образовањакадрова, расположивост институција, коришћењу научноистраживачких резул-тата. Репертоар средстава креће се у троуглу - буџет, законски прописи, политич-ки програм.

Избор циљева и средстава образовне политике одређује карактер општих

вредносних оријентација друштва: прагматско, национално, интернационално,елитистичко, грађанско, масовно, локално, универзално, информатичко, иденти-тетско.

Ако овако разумевамо образовну политику, онда за нашу тему треба издво- јити питање места и улоге интелектуалног капитала у структури њених циљевакао и начин финансирања „домаћих мозгова“. Разматрањем ових елемента обра-зовне политике долазимо да сазнања односа улагање у образовање и корист одуложених средстава. Према стању у Србији, ова проблематика скоро да не по-стоји. Као да се радо прихавата улога Србије као регрутног центра научних истручних кадрова за развијене државе.

Закључак

Критичари у глобализацији виде само нови облик хегемоније најмоћнијихдржава, потпуну одсутност хуманог односа према радницима, и план који се гра-ничи са апокалиптичним виђењима древних пророка о тоталитарној контролинад свим људским бићима. У глобализацији многи виде диктатуру „господарасвета“ који протежирају финансијско – банкарски кругови повезани са разнимневладиним групама из сенке.

Са реториком свеопштег повезивања света, глобализам заправо обавља по-сао јачања економске и политичке моћи најразвијених држава Запада (САД, ЕУ).У том циљу максимално користе сопствене људске ресурсе и иностране из малихнеразвијених друштава. У таквим оклоностима долази до појаве разних отпораглобализацији и од различитих група које су покушавале да сачувају друштва одглобализације и хегемонизације у шта спада и борба за властити „интелектуалникапита“.

У идеолошкој замисли развоја капиталистичког друштвеног облика посебнабрига се посвећује образовању, заправо посебној области знања. Реч је о инфор-мационом знању или техничкотехнолошком. Људски ресурси се деле на оне изпривреднотехнолошких делатности и друштвенохуманистичких. Интелектуални


200



кадрови су ускоспецијализовани, а они из информационих технологији интера-сантни су за најразвијенија друштва савременог света. У друштву знања главну

улогу играју специјалисти знања односно најдаровитији специјалисти. С другестране, центри савременог капитализма, најразвијеније земље Запада имају по-требу за научним и стручним специјалистима из неразвијених земаља. Захваљу-

јући својим материјално-финансијским предностима оне су у могућности да ихпривуку у своје земље и користе њихова знања. То је проблем за неразвијенадруштва међу којима је и Србија: одвођење талената из неразвијених земаља ко-

је улажу у њихово образовање а они се реализују у другим развијеним друштви-ма. Питање је за науку и државну образовну политику: шта да се ради? Како дасе заштите властити интереси када су у питању високо образовани кадрови? Уко-

лико се остане доследан начелу слободног избора животног пута сваког грађани-на, онда једини инструмент који је на располагању може да буде враћање уложе-ног новца у образовање појединца. Сваки студент може да стекне висока знањау домицилној држави, а може да га реализује у иностранству или код куће. Уко-

лико је ово прво, онда се мора обавезати да, у рационалној процедури, врати уло-жен новац у државни буџет из кога је финасирано његово стручно и научно обра-зовање.

ЛИТЕРАТУРА:

Аврамовић, З. (2003). Држава и образовање . Београд: Институт за педагошка истраживања.Аврамовић, З., и др. (2008). Последице раскорака тржишта рада и образовне политике. У: С.

Гашић-Павишић, С. Јоксимовић (ур), Образовање и сиромаштво у земљама у транзи-цији, Београд: Институт за педагошка истраживања, стр. 387-402.

Vuleti ć, V. (2006). Globalizacija . Zrenjanin: Gradska narodna biblioteka.Дракер, П. (1993). Посткапиталистичко друштво . Београд: Грмеч.

Finn, D. (1987). Training Without Jobs . London: Macmilan.Brown, F., H. Lauder (1997). Education, globalization and economic development . London: Travi-stoc.

Гречић, В. (1990). Срби у прекоокенским земљама. У: В. Гречић (ур.), Сеоба Срба некад и сад ,Београд: Прометеј-Земун, стр. 34-52.

Гречић, В., М. Лопушина (1994). Сви Срби света . Београд: ИП Принцип.Гречић, В. (2010). Српска научна дијаспора . Београд: Институт за међународну политку и

привреду.Грубић-Нешић, Л. (2005). Развој људских ресурса . Нови Сад: АБ Принт.Кажић, Н. (2010). Узроци и последице радне емиграције . Одбрањен дипломски – мастер рад,

Београд: Факултет организационих наука.


201



Kofman, E., G. Youngs (eds.) (2003). Globalization: Theory and practice . London and New York:Continuum.

Крњајић, З., Ј. Јовановић (1990). Миграције постдипломаца Београдског универзитета . Бео-град: Мимео.

Образовање – скривена ризница (1996). Извештај међунардоне групе о образовању 21 века,Београд: УНЕСКО.

Павловић, М. (2002). Запошљавање у Србији . Београд: Републички завод за тржиште рада.Polovina N., T. Pavlov (eds.) (2011). Mobility and Emigration of Professionals: personal and social

gains and losses . Belgrade: Institut for educational research, Group 484.Ранковић, М. (2009). Глобализација и нови империјализам . Београд: издање аутора.Sassen, S. (1998). Globalization and its discontents . New York: The New Press.Чизмић, И. (1990). Неке битне карактеристике југословенског исељеништва. У: В. Гречић

(ур.), Сеоба Срба некад и сад , Београд: Прометеј-Земун, стр. 126-141Чобељић, Н. (1992). Проблеми миграције научних и техничких кадрова . Београд: САНУ.

Zoran Avramovi ć SummaryInstitut for educational researchBelgrade

“BRAIN DRAIN” FROM SERBIA – ONE FACE OF GLOBALIZATION OF EDUCATION?

In this paper we point out the role of the practice and ideology of globalization in braindrain process from Serbia. The listed data are based on the large-scale departure of highly edu-cated persons from Serbia to the counties of West Europe and the USA. The dynamics, propor-tions and tendencies are analysed the role of the educational system in the process of departu-re of highly educated people and the reasons and consequences of the departure of scientist

and engineering experts. In this article, education policy as state financial support are critical analysed. For Serbia, as the relatively undeveloped country in the middle of the modernization processes, this process has far-reaching effects on the social development. So, here we implied the possible solutions for the problem of brain drain.

Key words: scientist and engineering experts, “brain drain”, educational system, Repu-blic of Serbia, globalization


202



Мирко Филиповић УДК: 378.147(73)

Универзитет у Београду Прегледни радФакултет за специjалну едукациjу и рехабилитациjу Примљен: 27. 11. 2011.

ТРЕЋА ПРЕКРЕТНИЦА:COMMUNITY COLLEGE MOVEMENT 1

Традиционални амерички високошколски систем, коjи jе некада био одговараjући за образовање друштвене елите, морао се након Другог светског рата прилагодити но-вом таласу студената коjи ће заузети радна места средњег нивоа и мале друштвене

моћи у растућоj корпоративноj привреди и државном сектору. Community College mo-vement jе био адекватан одговор на потребу за легитимисањем нове друштвене стра-тификациjе путем школских диплома, на захтеве омладине из нижих слоjева и мањи-на за проширењем приступа вишем образовању, као и на захтеве за професионализа-циjом неких занимања у циљу подизања њиховог друштвеног статуса. Путем класно

заснованог каналисања и образовне инфлациjе, високошколски систем даjе специфичандопринос одржању постоjећих образаца друштвених неjеднакости.

Кључне речи: експанзија високошколског образовања, општински колеџи, вокаци-

онализам, класна структура, cooling out процес

* * *

Мисао Ж. Бодријара (Baudrillard, 1986) да Америка представља „будућностЕвропе“ и да jе Европа заправо „прошлост Америке“, показуjе се тачном на по-

љу историjе образовних реформи, где су све „велике прекретнице“ у америчкомобразовању тридесетак година претходиле сличним процесима у Европи.

Прву велику прекретницу („ turning point ”) у историjи америчког школстваобележио jе, у периоду између 1830. и Грађанског рата, Common School Move-ment , чиjи jе главни резултат био – увођење jавног, бесплатног и обавезногосновног школовања, наjпре на североистоку (Massachussetts, Pensilvania, NewYork itd), а затим у целоj земљи. Период од раних година „ Progressive Era “ до Ве-

лике депресиjе (1890-1930), представља другу велику прекретницу и такође jеобележен снажним друштвеним покретом – Progressive Education Movement, коjи

jе био саставни део транзициjе из индустриjског (фабричког) у корпоративни ка-


203

1 Оваj рад jе настао у оквиру проjекта „Унапређење квалитета и доступности образовања упроцесима модернизациjе Србиjе“ (ев. бр. 47008) чиjу реализациjу финансира Министарство про-свете и науке Републике Србиjе.



питалистички систем. У његово наслеђе спада централизациjа и бирократизациjашколског система, претварање high school из елитне у масовну институциjу,стандардизациjа, тестирање и усмерено образовање. Прогресивизам се показаовеома успешном снагом у произвођењу радне снаге адекватне за растући корпо-

ративни поредак, и у “рационализациjи” процеса репродукциjе класне структуремодерног индустриjског друштва.

Циљ овог рада jесте осветљавање друштвено-историjског контекста „трећевелике прекретнице” у историjи америчког школства: експанзиjе високошкол-ског образовања у 50-им и 60-им годинама прошлог века.

Пре две стотине година, установе високог образовања постоjале су као „уз-дигнута културна заjедница” смештена на перифериjи у односу на „ main stream ”друштва и привреде. У тим „аристократским бастионима” (Harward, Yale, Willi-am and Mary) у коjима jе одржавана традициjа класичне учености, образовали сусе они малоброjни коjи ће ући у стручњачка занимања ( learned professsions ) илиони наклоњени „завереничкоj интелектуалноj потрошњи богатих класа”. Чак имеђу члановима економске елите тога доба похађање факултета било jе пре изу-зетак него правило, културни луксуз а не друштвена неопходност.

Више образовање било jе од сасвим маргиналног значаjа за процесе коjимасе економски поредак репродуковао и проширивао. Само 1,7% популациjе САДстарости од 18-21 године било jе 1870. уписано у установе високошколског обра-зовања. На краjу Другог светског рата то jе било нешто мање од 20% исте попу-

лациjе, а почетком 70-тих година овог века више од 40%.Ово кретање било jе паралелно промени владаjућих идеологиjа о улози уни-

верзитета: схватање високог образовања као „куле од слоноваче” ( ivory tower )постепено jе замењено банализованом сликом система високог образовања као“ social service station ”.

Данас, међутим, колеџи и универзитети играjу „ ...круциjалну улогу у про-изводњи радне снаге, репродукциjи класне структуре и перпетуациjи доминант-них вредности друштвеног поретка” (Bowles, Gintis 1976: 202).

Настављена експанзиjа корпоративног сектора америчке привреде послеДругог светског рата, и експанзиjа сектора jавних служби, имале су два главнаефекта: независне категориjе ( self -employed ) постале су маргиналне за привре-ду2, а са друге стране, поjавили су се потпуно нови профили радних места – тех-нички, ниже надзорни, службеничко-услужни, и заузели средишње место уструктури радне снаге. Експанзиjа капитала захтевала jе, дакле, интеграциjу но-

Мирко Филиповић, Трећа прекретница: Community College Movement

204

2 Проценат независних ( self-employed ) предузетника и стручњака опао jе за стотинак годинаса 40% на 10% економски активне популациjе, а проценат менаџера и стручњака у наjамном одно-су се уседмостручио (Bowles, Gintis 1976:204).



вих white collar радника у доминантни наjамни ( wage -labour ) систем. Та интегра-циjа била jе праћена фрагментациjом њихових вештина, на начин веома сличан

оном коjи jе примењен код висококвалификованих занатских радника краjем 19.века у процесу одузимања њихове контроле над фабричком халом. 3

„Компартиментализациjа” white-collar вештина постала jе суштински аспектстаре „ divide et impera” стратегиjе за контролу радне снаге. Диференциjациjа

радне снаге jе истовремено значила и њену стратификациjу, а она се за потребе легитимациjе новог поретка ослонила на школске дипломе. Чак и у добро плаће-ним пословима високог статуса, дискрециона права и партиципациjа запослених(„аутономиjа”) се све више ограничаваjу.

Истовремено, стварање резервне армиjе незапослене или подзапослене ви-

соко образоване радне снаге, (чиjи су све несигурниjи послови углавном „исподнивоа” знања и способности коjе поседуjе), делуjе као критични потпорни стубмоћи.

Случаj наставничког посла добар је пример промена коjе су се догодиле. Садовољно живом имагинациjом, подучавање би било могуће замислити као рела-тивно интегрисан, неотуђени рад у коме jе наставник у директном контакту сасвоjим „материjалом”, има бар умерену контролу над сопственим радом, и могаоби чак да одржава уверење (или илузиjу) о своjоj друштвеноj корисности. Но итаj посао jе претрпео знатне промене. Борба за ефикасност образовног система

започета у САД jош 20-тих година 20. века водила jе постепено примени методаbusiness managementa у средњоj школи. Концентрациjа моћи доношења одлука у рукама школских управника ( principals ) и захтев за економском рационализа-циjом имале су исте несрећне консеквенце за наставнике какве су бирократиза-циjа и рационализациjа производње имале за већину радника. Контрола плановаи програма, евалуациjа постигнућа (тестирање), професионална ориjентациjа исаветовање ( counceling ), селекциjа уџбеничког материjала, методи наставе – све


205

3 Све до 90-тих година 19. века КВ радници ( skilled workers ) су имали значаjну моћ унутарпредузећа. У многим индустриjама, они су колективно задржали контролу над фабричком халом, пу-тем права да сами унаjмљуjу своjе помоћнике-шегрте и тако утичу на регрутовање нових КВ рад-ника. Стратегиjа послодаваца да им укину моћ састоjала се у броjним, често и успешним, покушаjи-ма уништавања њихових синдиката. „Школа научног управљања” обезбедила jе нове идеолошке ар-гументе: она jе држала да понашање радника, све до поjединачних покрета у оквиру механичкихоперациjа, мора да буде контролисано од стране техничара и менаџера, а према научним принципи-ма. Послодавци су снажно подржали увођење усмереног образовања као средства за укидање кон-троле КВ радника над стручном обуком нових. Од касних 90-тих до Првог светског рата, готово сва-ка конференциjа NAM-a ( Natinal Association of Manufacturers ) усваjала jе резолуциjе у прилог усме-

реног образовања. Оно jе понудило нове методе обуке, коjа се одвиjа у школи а не на радном месту,и нове дипломе за растући слоj предрадника и пословођа коjи ће одсада бити постављани одвоjено

и изнад других производних радника, укључуjући и КВ раднике, и на таj начин умањуjући њиховумоћ. (Bowles, Gintis 1976: 193).



jе то, у интересу „научног управљања” и повећања ефикасности, на концу пре-шло у руке „експерата”. Настало jе мноштво специjалиста коjи се баве инаjмањим делићима наставничког посла. Задаци размишљања о образовању,формулисања циљева, доношења стратешких одлука коjе се тичу образовања,смештени су у руке администратора високог нивоа. У циљу административнеефикасности, школе су постале веће и безличниjе. Могућност комплексних и ин-тимниjих, личниjих односа уступила jе место односима коjи више наликују они-ма везаним за производну траку. 4

Упоредо са виртуелним нестанком независних професиjа и интеграциjомwhite-collar радника у фрагментиране и хиjерархизоване радне улоге, поjавиле сусе и нове врсте послова и запослених, коjе се уобичаjено називаjу skilled subpro-

fessional white-collar workers , а укључуjу техничаре, надгледни персонал нижегнивоа, секретаре, службенике у великопродаjи, зубарске помоћнике, техничкецртаче, пара-професионалце у здравству и образовању итд.

Експанзиjа уписа у установе вишег образовања била jе jедним делом одго-вор на потребе настале услед ових промена у структури запослења. 5 Власничкеи стручњачке елите су се, као и у претходним важним периодима у историjи аме-

ричког образовања, мобилисале са циљем да се структура вишег образовањаприлагоди новим потребама савременог корпоративног капиталистичког систе-ма.

Традиционална универзитетска структура, посвећена вредностима класичнеучености и слободног истраживања, у оквиру четворогодишњих факултетскихстудиjа за Bachelor of Arts degree , била jе прилагођена функциjи образовања дру-штвене елите. Са огромним повећањем броjа претендената на студиjе 6 она jе по-стала неодговараjућа. Новоформирани двогодишњи општински колеџи ( Commu-nity Colleges ) и технички институти, али и многе четворогодишње високошкол-


206

4 Фрагментациjа послова и нестаjање личних односа међу људима прожели су и све остале

„услужне професиjе”. И медицински сектор jе, на пример, доживео рађање великих, безличнихздравствених бирократиjа, успон специjалиста и суб-специjалиста, ширење и раст пара-медицин-ских професиjа (физиотерапеути, оптометричари и др.) и „абдикациjу” породичног лекара општепраксе.

5 Р. Колинс (R. Collins) сматра да се само мали део повећања образованости радне снаге уСАД у 20. веку може обjаснити потребама привреде – смањењем удела послова коjи захтеваjу ни-ску квалификациjу и повећањем удела послова коjи захтеваjу високу квалификациjу (те тако и до-датно школовање, обуку и знање). Знатан део експанзиjе вишег образовања дугуjе се заправо поку-шаjу да се постигне „професионализациjа“, тj. подигне друштвени статус неког занимања, а не да сету заиста преносе неке посебне вештине и знања неопходна за његово обављање. Оваj став он илу-струjе примером броjних „ Businnes Schools “. (Collins, 1972)

6 Већ од краjа шездесетих година прошлог века нешто више од половине сваке генерациjе свр-шених средњошколаца у САД наставља школовање након матуре.



ске институциjе, преузели су задатак обучавања будућих канцелариjских и тех-ничких радника средњег нивоа. 7

Одговор на притиске за улазак у систем вишег образовања водио jе ка свевећоj хиjерархиjскоj диференциjациjи унутар образовног система. Елитни четво-

рогодишњи колеџи углавном се нису отворили за масе, а у некима од њих селек-циjа jе чак постала и строжија. На врху су биле и остале елитне Ivy League ин-ституциjе и чувени универзитети ( Harvard , Princeton , Yale , Brown , Columbia ,Cornel , Pensilvnia State , Dartmuth ), следе мање престижни државни универзите-ти, затим државни колеџи и на дну – општински колеџи. Исти механизам регула-циjе подстакнут порастом броjа студената, наиме – диверзификациjа и хиjерар-хизациjа високошколских институциjа, био jе на делу и у Францускоj, неколикодецениjа касниjе. 8

Community College Movement jе део ширег историjског процеса експанзиjеамеричког образовања. Почетком XX века, тачка експанзиjе била jе на нивоусредње школе – претварање high school из елитне у масовну институциjу. И овокретање било је праћено диференциjациjом школских програма, и то у правцустварања таквих курикулума коjи су више осигуравали завршно и струковно ( ter-minal and vocational ) образовање, а не припрему за високо образовање. Од Дру-гог светског рата, слична промена се дешава и у вишем образовању и као и ра-ниjе, експанзиjа заправо води ка некоj врсти „каналисања” коjим се „…људи ди-стрибуираjу на начин грубо упоредив и са њиховим класним пореклом и са њи-ховим очекиваним улогама”. (Karabel 1977: 234)


207

7 Jавни двогодишњи колеџи су 1948. имали 153.970, а 1968. 1.169.635 студената. Само у току60-тих, броj општинских колеџа порастао jе са 656 на 1.100, а Карнегиjева комисиjа ( Carnegie Com-missioon on Higher Education ) jе предвидела оснивање jош 200 таквих колеџа у 80-тим (што се иостварило) и то упркос великим финансиjским рестрикциjама у буџету за више образовање. Трећи-на свих студената у САД коjи улазе у више образовање започиње своjе студиjе у Community colle-

ges, а у Калифорниjи чак 80%. (J.Karabel, 1977: 232)8

Процес jе наjjасниjи на примеру (елитног) сектора Високих школа ( Grandes Écoles). Прво, уодносу на мање престижни – универзитетски сектор, високе школе су имале много мање повећањеброjа студената. Даље, еволуциjа се разликуjе према рангу високе школе (мереном дужином по-стоjања школе и подацима о почетним платама свршених студената): 80% пораста броjа студенатавезано jе за високе школе наjнижег ранга. На наjелитниjим високим школама, контрола броjа упи-саних праћена jе и традиционалним обележjима селекциjе: ни девоjке, ни деца радника, нити ими-граната. Пропорциjа студената из тзв. „народних класа”( classes populaires ) чак се смањуjе. Што сетиче универзитетског сектора, наjвиши нивои успеха ( licence , maitrise , doctorat ) заштићени су ства-

рањем jедног посредног нивоа у високом образовању, коjи одговара двогодишњим студиjама наконматуре (IUT, DEUG, BTS, парамедицинске више школе, итд.) и коjи jе апсорбовао велики део пора-ста броjа студената. (Baudelot C.,Establet R., 1991: 20-29; 2000:100-104) Између 1968 и 1998, броjдиплома BAC+2 увећао се седам пута, а броj диплома довршеног универзитетског образовања (ли-ценце и више дипломе) – три пута.



Процес коjим се систем образовања шири не сужаваjући притом релативне разлике између друштвених слоjева (не мењаjући „структуру шанси”) могао бисе назвати „сегрегативном демократизациjом“ и обично иде руку под руку сапроцесом „образовне инфлациjе”: оно што jе некада било вредно (на пример, ма-турска диплома) сада вреди мање него пре, jер више не представља реткост. Дру-штвене неjеднакости делуjу од самог почетка школовања: деца стручњака, например, већ од првих разреда основне школе, имаjу бољи школски успех од де-це радника. Те почетне неjеднакости у даљем току школовања улазе у jедан про-цес „геометриjског раста.” 9

Са друге стране, из вебериjанске визуре, могло би се рећи да, када друштве-не групе нижег статуса достигну тj. освоjе приступ неком специфичном нивоуобразовања, образовна лествица се за једну степеницу „помера навише”. 10

Дакле, када jе приступ вишем образовању „универзализован”, алокативнафункциjа се наставља кроз установљавање одвоjених установа – општинских ко-

леџа коjи су обезбедили образовање коjе ће бити не само различито од класич-ног универзитетског, него и краће. Општински колеџи ( Community colleges ) коjисе често схватаjу као „предводници” jедног новог, отвореног и егалитарног си-стема вишег образовања, у стварности jесу, доказуjе Kaрабел – прворазредни са-времени израз дуалних историjских образаца класно заснованог каналисања и

образовне инфлациjе. (Karabel 1977: 236)Поредећи пет врста установа вишег образовања (jавни двогодишњи оп-штински колеџи, jавни четворогодишњи, приватни четворогодишњи колеџи, jав-ни универзитети, приватни универзитети) Карабел jе утврдио да су communitycolleges наjнижи по класном саставу. У њима jе наjмање деце стручњака и ме-наџера (16%) а наjвише деце радника ( blue collar ). Што се тиче образовања ро-дитеља, пропорциjа студената чиjи су родитељи факултетски образовани крећесе од 15% (општински колеџи) до 71,8% (приватни универзитети). Испитивање


208

9 Механизам jе веома jедноставан: замислимо, на пример, да 80% деце из привилегованих дру-штвених средина успешно пређе jедну етапу, а само 50% деце из дефаворизованих средина. Размакће се повећавати, jер након пет таквих узастопних селекциjа, 30% „привилеговане“ деце и даљеостаjе у трци, а само 3% оних из „дефаворизоване“ групе. (Прва група се креће овако: 100 x 80% =80; 80 x 80% = 64.... , а друга: 100 x 50% = 50, 50 x 50% = 25 итд.) Таj нам механизам обjашњава за-што, иако нису сва деца привилегованих на Харварду, ипак (готово) сви коjи jесу тамо, потичу изпривилегованих средина.

10 Ако jе теориjа о образовноj инфлациjи тачна, требало би очекивати да jе огромна образов-на инфлациjа у XX веку праћена минималним променама у систему друштвене стратификациjе. Не-ке студиjе показуjу (Џенксова, на пример) да нема фундаменталних промена у америчкоj класноjструктури (стагнантна социjална мобилност и непромењена дистрибуциjа богатства и прихода). Тоне значи да образовна експанзиjа ниjе омогућила узлазну мобилност за многе поjединце.





тем образовања, него постоjи и убеђење да у друштву коjе придаjе велики значаjдипломама, непоседовање одговараjуће дипломе може да буде фатално за оства-

рење аспирациjа. Одскора jе више образовање постало готово обавезно за ула-зак на средње и више положаjе у класноj структури. 13 Оваj нагласак на диплома-ма водио jе ка поjачаним захтевима за слободним приступом вишем образовању,а амерички образовни систем jе био вољан да удовољи овим захтевима, и да, ка-ко каже Карабел, држи друштвену утакмицу ( the mobility contest ) отвореном ко-

лико год jе то могуће. Дакле, Community College Movement наизглед испуњаватрадиционалне америчке захтеве за jеднакошћу шанси. Принцип постигнућаостаjе нетакнут jер виши нивои у систему високог образовања онемогућаваjуприступ онима коjи не задовољаваjу њихове критериjуме.

Студенти општинских колеџа показуjу врло високе образовне аспирациjе 14повезане, наравно, са жељом за узлазном мобилношћу. Друштвени процес коjиомогућава онима што су у колеџ ушли са превеликим надама (коjе никада нећебити реализоване) да се прилагоде своjоj ситуациjи, назива се „ cooling out ”. Оваjтермин потекао jе из класичне студиjе случаjа Б. Кларка (B.Clark). ИстражуjућиSan Hose City College , Кларк jе нашао да постоjе три типа студената: 1. они коjи-ма jе диплома двогодишњих (обично „примењених” студиjа краjњи циљ ( pure ter-minal students ) 2. они коjи желе и коjи ће успети да наставе студиjе на четворо-годишњем колеџу ( pure transfer ) и 3. они чиjе су аспирациjе више од нивоа коjи

би одговарао њиховом актуалном школском постигнућу ( latent terminal students ).Ови последњи, коjи би масовно желели да искористе проходност ка вишим ин-ституциjама, али jе мало вероватно да ће задовољити критериjуме, представљаjупроблем за колеџ: како, наиме, љубазно убедити latent terminal студента да jе„трансфер” програм за њега неодговараjући а да то не изгледа као да му се одри-че jеднакост шанси као идеал коме су Американци толико привржени? 15


210

13 Карабел је показао да се вероватноћа добијања посла високог статуса (менаџер, стручњак)значајно повећава ако се поседује BA degree (Karabel 1977: 237) Исто су показали Бодло (Baudelot)

и Естабле (Establet) за вероватноћу да се добије статус „ cadre ” у Француској, уз поседовање дипло-ма једнаких или виших од „ licence ”. ( Baudelot C, Establet R. 2000: 152).

14 Бар три пута jе већи броj полазника општинских колеџа коjи желе да заврше четири или ви-ше година студиjа, од броjа оних коjи то заиста и ураде, а мање од половине полазника стигне до As-

sociate of Arts degre (две године студиjа). (Bowles, Gintis 1976: 211)15 “Cooling out ” процес започиње jош пре доласка на колеџ: ниски скорови на приjемним ис-

питима воде у remedial classes , оделења коjа већ уливаjу сумњу у успех и успораваjу кретање ка„правим” студиjама ( courses for credit ). Следећи корак jе сусрет са саветником ( councelor ) радиутврђивања распореда курсева; оваj покушава да (полазећи од скорова успеха у средњоj школи и„жеља” студента) помогне студенту у избору „реалистичног програма”. Трећа фаза jе специjалносмишљен обавезан jедночасовни курс назван “ Psychology 5: orientation to College ”, коjи ставља по-себан акценат на проблем нереалистичних аспирациjа. Након ових суптилних и мање суптилнихпорука коjе су студенту упућене, следи четврти корак: обавештење о потреби „поправљања” на



Управо Cooling out процес омогућава двогодишњем колеџу да обави своjефункциjе селекциjе и легитимациjе, а с обзиром на његов класни састав – и да до-

принесе међугенерациjскоj трансмисиjи привилегиjа. (S.Bowles, 1972:48)На самом дну растуће формализованог система усмеравања ( tracking system ),

ови процеси каналишу студенте радничког порекла удаљаваjући их од четворого-дишњих студиjа и усмераваjући их у техничко-службеничка занимања средњег ни-воа. Добивши приступ вишем образовању, студент нижег статуса често бива„охлађен” и натеран да интернализуjе своj (а заправо структурално индуковани)неуспех. Расцеп између аспирациjа и њихове реализациjе, коjи би могао да поста-не политички проблем, тако jе померен а идеологиjа jеднаких шанси одржана: Com-munity college movement , наизглед обећаваjућа екстензиjа jеднаких образовних

шанси, у стварности означава екстензиjу класно заснованог система усмеравања увишем образовању и наставак дугог историjског процеса „образовне ескалациjебез стварне промене.” 16 Cooling out процес ниjе само израз „академског конфлик-та” коjи би рефлектовао сукоб између ригорозних академских стандарда вишегобразовања и неселективности уписа, већ jе „...израз прикривеног класног кон-фликта” ( submurged class conflict ). У суштини, тврди Карабел, то jе сукоб измеђустудената нижег порекла коjи захтеваjу друштвену мобилност и система коjи ниjеспособан да на те захтеве одговори зато што jе сувише узак на врху, а уз то ака-демски стандарди имаjу класни карактер и функциjа им jе да „оправдаjу” универ-зитет као средство за дистрибуциjу привилегиjа и за легитимизациjу неjеднакости.Cooling out треба схватити пре као „органски”, него „освешћен” процес: њега ни-ко ниjе дизаjнирао већ jе он напросто настао из конфликта друштвено-културнихаспирациjа „претендената” и друштвене и економске реалности. Но најважније jеда резултира тиме да људи за неуспех окривљуjу себе а не систем.

За оне коjи опстану у општинским колеџима студиjе су, много чешће негошто је то случај у четворогодишњим колеџима, експлицитно вокационе. 17 Веза


211

курсевима где jе добиjена ниска оцена. Ово се не може игнорисати, jер ако студент сам не потражи

помоћ ( guidance ) од професора, саветник, са ауторитетом дисциплинског апарата иза себе, захтевасастанак са студентом. (Све улази у студентов стални досиjе – permanent record ). Пети, одлучни ко-

рак jе стављање студента на probation , притисак да се пређе на „реалистичан програм” („убиjање на-де”). Сврха целе процедуре jе да се студент убеди да се сам повуче из школске компетициjе, безотворене присиле, и да притом задржи „бенигни” поглед на процес школске селекциjе. Непрозир-ност (opaqueness ) процеса jе неопходна за његову успешност. (Karabel 1977: 238-240).

16Да community college има негативан утицаj на опстанак у систему високог образовања, да онне повећава броj bachelor degrees , да он омогућава наjвеће шансе за трансфер (и мобилност) сту-дентима из средњих класа – све су то чињенице коjе су клиjентели непознате. (Karabel, 1977: 240)

17 Међутим, вокационална ориjентациjа постаjе типична и за целину америчког система вишегобразовања и, по правилу, притисак у правцу „рационализациjе курикулума и наставних метода” jа-ча са интензивирањем финансиjске кризе у образовању. Снажно ју је подржала и Карнеги комиси-

ја у свом завршном извештају за 1973. годину. (Bowles, Gintis 1976: 206)



између потреба привреде и школског курикулума поjачана jе представницимабизниса у надзорним одборима и саветима колеџа. Федерална влада и великеприватне фондациjе такође активно подржаваjу вокационализациjу наставнихпрограма.

Са друге стране, ови колеџи све више личе на средње школе. Скрипта, „jа-сна” предавања, круто поштовање рокова, мала слобода у избору курсева, вели-ке групе, велика оптерећеност наставника, стандардизациjа програма и настав-них метода, безличност формализованих односа – навели су 70-тих година некеауторе да их назову „средњим школама са пепељарама” ( high schoоls with as-htrays ). Али то не треба оценити као неуспех Community College покрета, сма-траjу Боулс и Гинтис, већ као „... успешну адаптациjу на задатке коjе ти колеџитреба да испуне: обучавање великог броjа студената да достигну ону посебнукомбинациjу техничке компетенциjе и помирљивог повиновања ( social acquie-

scence ) каква се захтева на стручним пословима средњег нивоа без значаjниjедруштвене моћи у хиjерархиjи занимања корпоративне капиталистичке привре-де”.

„ Big business ” тежи да помири две супротности: потребу модерног процесапроизводње за већим развоjем људских способности и са друге стране, политич-ку потребу да се спречи да таj развоj доведе до повећања личне аутономиjе коjапредставља претњу постоjећоj подели рада и дистрибуциjи моћи. Систем вишегобразовања мора да комбинуjе подучавање интелектуалних умећа са „масовномпропагациjом капиталистичког фолклора и репродукциjом фрагментиране и суб-мисивне свести међу middle level запосленима”. (Bowles, Gintis 1976: 207) Jер,било би готово немогуће за образовни систем да сачува традиционалну liberal arts структуру и да преноси интелектуалне вештине високог нивоа, а да истовре-мено не пренесе и неке од истина о функционисању друштва и не подстакне раз-воj критичке свести студената.

Експанзиjа високог образовања у САД 60-их година делом се може обjасни-ти проширеном тражњом за техничким, службеничким и другим white collar ве-штинама у напредуjућем корпоративном и државном сектору. Други деообjашњења тицао би се „пролетаризациjе” white collar радне снаге чиjе су при-вилегиjе и прерогативи постепено умањивани тj. усклађивани са императивимапрофита и контроле у корпоративном предузећу те, следствено, трке за школ-ским креденциjалима за коjе се упорно веруjе да представљаjу „поjас за спаса-вање”. Наjзад, не треба занемарити ни растуће захтеве омладине из радничкекласе и мањинских група (црнци, имигранти, жене) за проширењем приступа ви-соком образовању, као оличењу принципа equal opportunity , као ни захтеве поjе-диних занимања за „професионализациjом“ у циљу подизања друштвеног стату-са.


212



Као и у случаjу претходних маркантних периода у историjи америчкогшколства, традиционална либерална теориjа jе недовољно „опремљена” за

обjашњавање савремене динамике „Технократска” верзиjа либералне теориjеможе да обjасни понешто од квантитативне експанзиjе система вишег образо-вања – потребама привреде тj. порастом тражње за високо образованом радномснагом, али она игнорише кључне социjалне аспекте раста: откуда, на пример,драматична хиперпродукциjа високообразоване радне снаге, коjа ствара истин-ску резервну армиjу рада? „Демократска верзиjа”, на другоj страни, не може даобjасни комплексну стратификациjу система вишег образовања и jасно узми-цање либералних идеала пред сегментациjом и “вокационализациjом” студиjа.

Само на почетку периода експанзиjе високошколског сектора постоjи рела-

тивни паралелизам еволуциjе диплома и одговараjућих радних места. Већ одкраjа 60-их (а у Европи од 90-их), у ситуациjи образовне инфлациjе и пратеће де-валвациjе диплома, несклад између аспирациjа студената и реализациjе очеки-вања драматично се повећава. Континуирана ерозиjа „просечне добити” од свихвисокошколских диплома постаjе очигледна и утолико већа како се иде од дипло-ма наjвишег престижа ка дипломама општинских колеџа.

ЛИТЕРАТУРА :

Baudelot, Ch., R. Establet (1991). Les étudiants, l emplois, la crise . Paris: Maspero.Baudelot, Ch., R. Establet (2000). Avoir trente ans en en 1968 et 1999 . Paris: Ed. du Seuil.Baudrillard, J. (1986). Amérique . Paris: Grasset.Bowles, S., H. Gintis (1976). Schooling in Capitalist America . London, New York: Routledge

and Kegan Paul.Bowles, S., H. Gintis (1986). Democracy and Capitalism: Property, Community and Change

and the Contradictions of Modern Social Thought . New York: Basic Books.Bowles, S. (1969). Planning Educational Systems for Economic Growth . Cambridge (Mass):

Harvard University Press.Brown, R., (ed.) (1973). Knowledge, Education and Cultural Change . London: Tavistock.Carnoy, M. (ed.) (1972). Schooling in a Corporate Society . New York: David Mc Kay Comp.Carnoy, M., H. Levin (1976). The Limits of Educational Reform . New York: David McKay

Comp.Collins, R. (1972). Functional and Conflict Theories of Educational Stratification . U: Cosin,

B.R. (ed.), Education: Structure and Society, Hardmonsorth: Penguin.Filipovi ć, M. (2008). Školovanje i razvoj li čnosti: princip korespondencije. U: D. Radovanovi ć

(ur.), U susret inkluziji – dileme u teoriji i praksi , Beograd: FASPER, str. 71-87.Filipovi ć, M. (2007). Pokret za progresivno obrazovanje u SAD u svetlu teorije koresponden-

cije. Beogradska defektolo š ka š kola 3: 199-216.


213



Haralambos, M., M. Holborn (2002). Sociologija: teme i perspektive . Zagreb: Golden marke-ting.

Jencks, C. (1976). Inequality: A Reassessment of the Effect of Family and Schooling in Ameri-ca. Penguin: Harmondsworth.

Karabel, J., A. H. Halsey (eds.) (1977). Power and Ideology in Education . New York: Oxford University Press.

Merle, P. (2002). La dйmocratisation de lґ enseignement . Paris: La Dйcouverte.Trow, M. (1977). The second Transformation of the American High School Education . U: J.

Karabel, A. H. Halsey (eds.) (1977). Power and Ideology in Education . New York: Ox-ford University Press.

Mirko Filipovi ć SummaryUniversity of BelgradeFaculty for Special Education and Rehabilitation

THE THIRD TURNING POINT:COMMUNITY COLLEGE MOVEMENT

Traditional American higher education system, that once was adequate for education of social elite, had to adapt, after the Second World War, to the new wave of students who would occupy middle level and relatively powerless jobs in growing corporate economy and public

sector. The Community College Movement was an adequate response to the need for legitima-ting the new social stratification through school credentials, to the demands of minorities and lower classes youth for ever widening access to higher education, and to the demand for pro-

fessionalization of some occupational groups aspiring to achieve higher social status. Throughclass based channeling and educational inflation, higher educational system contributes, in itsown way, to preserve the existing patterns of social inequalities.

Key words: higher education expansion, community colleges, vocationalism, class struc-ture, cooling out process


214





Посматрано са ове историјске дистанце, сама реформа почивала је набар две унутрашње противречности из којих је могуће извести одређене си-стемске нелогичности које су, у многоме, допринеле појави системских дис-функционалности проистеклих из имплементације одређених реформских ре-шења (по којима се ова образовна реформа и најчешће памти унутар јавногдискурса).

Прва противречност је економска и у тесној је вези са устројством со-цијалистичког економског система. Ипак, иако ће на овом месту она бити по-менута, овом противречношћу се рад неће детаљније бавити. Као што је већпоменуто једно од кључних полазишта ове образовне реформе било је разви-

јање концепта позивног образовања које има смисла само у условима високодиференцираног и висококонкурентног економског система. Парадоксално,

реформу је требало спровести у условима недовољно развијеног тржишта инедовољно аутономног економског подсистема. Наиме, бивше југословенскодруштво је функционисало као друштевни систем „са високим степеном кон-центрације политичке моћи, која ... баца у засенак друге облике моћи. То јемоћ која под својим окриљем има све области друштвеног живота, почев одпривреде на коју усресдређује далеко највећи део свог потенцијала дириго-вања и контроле.“ (Маd žar, 1990:21) Ова „нагомилана моћ и одсуство демо-кратске контроле ... дају политичком систему у социјалистичким заједницамависок степен аутономије. То значи да из њега могу да потекну многи импул-си који нису изнуђени економским кретањима па чак ни функционално веза-ни за њих.“ (ibid.:21) Такав је случај, нажалост био и са реформом усмереногобразовања.

Друга противречност је идеолошке природе и тесно је повезана са идео- лошким очекивањима система и Партије о томе какав је садржај тог новогквалитета образовања који реформа треба да промовише. За разлику од прет-ходне противречности ова је у најтешњој вези са темом овог рада, јер сууправо друштвене науке (и социологија као једна од њих) у оквиру средњо-школских курикулума биле перципиране као науке у оквиру чијих курикулу-ма средњошколских предмета треба да се промовишу одређени, друштвенопожељни, идеолошки садржаји и поруке. У припремним конгресним докумен-тима, конгресним документима, али и у стручној литератури из тог периоданаилазимо на неколико елемената који се односе на ову тему. Реформисанообразовање треба да буде класно освешћено уместо класно неутрално, да

развија креативност и критичност у тумачењу различитих социјалних и дру-гих проблема, укратко, с једне стране, да учврсти и легитимише одређене раз-војно-идејно-идеолошке и класне приоритете социјалистичке федеративне исамоуправне државе, који су перципирани од стране система и КПЈ као прет-

Исидора Јарић, Средњошколска настава социологије у периоду усмереног образовања

216



поставка за даљи развој друштвених и економских односа, попут нпр., разво- ја самоуправних друштвено-економских односа, превазилажења социјалних

разлика у области васпитања и образовања, побољшања стања идејно-поли-тичког и марксистичког васпитања и образовања и усавршавања системаобразовања и васпитања ( Просветни гласник , 1975: 346). Са друге стране,

реформисано образовање треба да развије претпоставке за стварање “новогграђанина” за ново југословенско социјалистичко федеративно и самоуправ-но друштво који је слободан, самосталан и обучен да аутономно промишља о

различитим друштвеним и историјским проблемима и процесима, уместо дасе пасивно конформира и приклања доминантним друштвеним, политичким иисторијским глобалним конструктима, околностима и процесима. Јасно је да

су ова два захтева у дубокој међусобној несагласности. Не може се истовре-мено слепо следити један идеолошки концепт (захтев за „идејност“ у наставии марксистичка заснованост целокупног образовања и васпитања, као и зах-тев за морално политичком подобношћу наставника....) и постављати као циљобразовања изградња креативне критичке личности. Јер, креативност и кри-тичност које су у старту лимитиране идеолошким захтевима и границама суcontradictio in adiecto, без обзира на могући еманципаторски потенцијал тихистих захтева.

У том смислу, фундаментално питање којим ћемо се бавити у овом тек-

сту јесте питање интерпретације одређених реформских начела унутар, с јед-не стране, професионалне групе/јавности социолога 2, а с друге стране унутарсредњошколских уџбеника социологије 3 који су коришћени у настависредњошколског предмета социологије у овом периоду. Пажљивом анализоминтерпретације ових реформских начела унутар (а) интерпретативног кон-текста (омеђаног с једне стране хегемоним идеолошким и политичким дис-


217

2 О интерпретацијама ових реформских начела које су постојале и/или биле актуелне унутарпрофесионалне заједнице социолога у период у коме је конципирана реформа усмерененог образо-

вање сазнајемо на основу неколико различитих врста података које смо користили у овој анализи:(а) стручних текстова и књига које су објављивали социолози на тему реформе усмереног образо-вања, као и текстова из периодике који се баве проблемима средњошколске наставе социологије утом историјском периоду; (б) интервјуа са (још увек живим у тренутку извођења интервјуа) ауто-

рима средњошколских уџбеника социологије (Михајлом Поповићем, Анђелком Милић, СилваномБолчићем и Миодрагом Ранковићем са којим сам обавила неколико краћих телефонских разгово-

ра/интервјуа), (ц) интервјуа са Анком Јакшић, дугогодишњом уредницом социолошких издања у За-воду за уџбенике и наставна средства, Београд, који је у периоду којим се бави овај рад био једини,од стране државе, овлашћени издавач средњошколских уџбеника на територији Србије.

3 Уџбеника Радошина Рајовића (1981): Социологија за IV разред , Завод за уџбенике и настав-на средства, Београд; и уџбеника Поповић Михајла, Ранковић Миодрага, Милић Анђелке, БолчићСилвана (1981): Социологија за IV разред усмереног образовања преводилачке и архивско-музејскеструке , Завод за уџбенике и наставна средства, Београд.



курсом, а с друге стране идејном климом унутар професионалне заједнице со-циолога) и (б) реторичке организације текста уџбеника, откривају се обриси

различитих аспеката скривеног курикулума средњошколске наставе социоло-гије у овом историјском периоду.

1. Теоријске претпоставке реформе

Најдетаљније теоријско објашњење основних претпоставки реформе усме- реног образовања налазимо у књизи Школа и творница , социолога и политича- ра Стипе Шувара 4 који је био један од иницијатора, креатора, али и активни за-говорник ове реформе.

Већ у уводном делу књиге Шувар објашњава зашто је за југословенско дру-штво важно да се на организован и системски начин бави питањима васпитања иобразовања. Он каже:

„Преображај одгоја и образовања у југословенском је друштву задатак ра-да на начелима социјалистичког самоуправљања.“ ( Šuvar, 1977:VII)

Јер, наставља Шувар, „ако преображај одгоја и образовања желимо прома-трати као један од незаобилазних задатака социјалистичке револуције што је не-престано на дјелу, а на концептуалној их разини заснивати на марксистичкој кри-тици класног експлоататорског друштва, онда и његово коначно извршење тре-бамо видјети у докидању свих узрока и облика класне подјеле друштва.“(ibid.,VII) Због тога би било неопходно „развијати марксистичку социологијуобразовања и марксистичку политичку економију образовања, односно маркси-стичку критику класне функције образовања.“ (ibid.,VII) Понајвише јер „...у нас... на овом подручју још превладавају типично педагошко-позитивистички илипак технократско-функционалистички приступи образовању.“ (ibid.,VII)

Дакле, Шувар предлаже темељну реформу постојећег образовног системакоја би била спроведена у сагласју са начелима социјалистичке револуције дугог

трајања, марксистичком критиком класног друштва и била окончана коначнимукидањем свих облика друштвених неједнакости које се на различите начинеперпетуирају кроз постојећи образовни систем. Инспирацију за овакву интер-претацију неопходности државне и друштвене интервенције у сфери образовања


218

4 Стипе Шувар (рођен у Загвозду код Имотског, 17.02.1936., преминуо је у Загребу, 29.06.2004.), хрватски и југословенски политичар, социолог и универзитетски професор на Филозофскомфакултету у Загребу.У време СФРЈ обављао је низ друштвених и политичких фукција. Био је: ре-публички секретар за просвету и културу Републике Хрватске (од 1974. године)., члан Председни-штва ЦК СКХ (од 1982. године), члан Председништва СФРЈ и председништва ЦК СКЈ. Ипак, најви-ше је остао упамћен управо по свом ангажману на реформи средњошколског образовања.



и васпитања, али и постојећих производних односа Шувар проналази с једнестране у „најважнијим нормативима и програмским документима наше (југосло-

венске, прим.ИЈ) друштвене заједнице и Савеза комуниста Југославије.“(ibid.,VII), а с друге стране у класичним делима Маркса 5 и других аутора 6 марк-систичке оријентације.

Ипак, образовни систем не може бити реформисан на овај начин док се неизврши и темељна реформа других друштвених подсистема који су у директнојвези са образовним подсистемом. У том смислу, а у духу марксистичког погледана свет, једна од главних претпоставки за извођење успешне реформе образо-вања је темељна реформа „творнице“/фабрике, тј. реформа производних односаунутар ње.

„Школа не може изићи из кризе и изолације, ако се творница не преобрази,и то не у смислу пуких техничких иновација и модернизација....Тко ту бит-ну везу не схваћа, не може схватити ни пут преображаја образовања у со-цијализму.“ (ibid., 32)

Јер, „... и школа и творница какве ... познајемо, поникле су и ’развиле’ (су)се у грађанском друштву. Социјалистичко друштво, у шест десетљећа свог по-стојања и свог развитка, у разним облицима своје ’прелазности’ и своје почетне’остварености’, није (још) у бити мењало ни школу ни творницу.“ (ibid., 3) Упра-

во из ове „...логике капиталистичке репродукције7

произлази и класна функцијаобразовања. Она је ’у служби’ одржања раздвојености духовне и матерјалне про-изводње, подјеле рада на умни и физички, класно-слојне дистанце између ’инте-

лектуалаца’ и ’радника’.“ (ibid., 40) У том смислу, Шувар наводи неколико илу-страција класне функције школе у грађанском друштву које се једнако успешномогу применити и на постојећи, по његовом мишљењу недовољно реформисан,школски систем у социјализму.


219

5 „Као што за буржуја укидање класног власништва значи престанак саме производње, тако је

за њега престанак класног образовања идентичан са престанком образованости уопште. – Комуни-стички манифест “ (наведено према: Šuvar , 1977:3) „Творнички систем створио је ’клицу одгоја бу-дућности који ће за сву дјецу изнад одређене доби спајати производни рад с наставом и гимнасти-ком, и то не само као методу за производјење свестрано развијених људи (Маркс, Капитал, I том,стр. 421)’.“ (наведено према Šuvar,1977:59)

6 „Образовни ’ boom’ је вишеструки израз уништења ситне буржоазије, јачања монополскогкапитала, даљње бирократизације живота, кејнзијанске привредне политике и стављања индивидуу-ма под старатељство – у свему. Тако сагледан, образовни ’ boom’ не дјелује као база неке праве про-изводне снаге, већ више као права деструкциона снага која исисава вишак производа из производ-ног сектора и ствара далеко раширене илузије о нужној комплицираности исхода друштвених про-цеса. И тиме ступа капитализам у властито доба барока.“ (Kepler i Vahrenkamp, стр:43; наведенопрема Šuvar,1977:31)

7 Која се још увек задржала и у социјалистичким фабрикама (прим ИЈ).



„... класна функција школе (система образовања) у грађанском друштву ис-

црпљивала се (и још се исцрпљује) у: – давању одређене количине (која се повећавала) опћег образовања свој

најамној радној снази; произвођачима и потрошачима; продавачима икупцима; грађанима са једнаким шансама у формално-правном смислу:то је био увјет одржања тржишта, функционирања друштва које почивана начелу опште размјене;

– доприносу репродуцирању ’апстрактног рада’ произвођача материјал-них добара; усмјерено на ’произвођење’ управљача и научних и култур-них стваралаца, а одвојено од производње, образовање мора бити селек-тивно у односу на основну произвођачку класу друштва и стога је пру-жало класи само оно што је било неопходно да радник остане радник памакар му се нудила и могућност ’успона’ у радничкој ’каријери’ и рад-ничкој хијерархији квалификација;

– подизању ’квалитета’ најамне радне снаге само у границама потреба дасе постиже релативни вишак вриједности при тенденцијском опадањупросјечне профитне стопе;

– доприносу одржању хијерархијске организације творнице и цјелокупнедруштвене зграде, односно одржању монопола управљања и надзора у

рукама капиталисте и његових ’официра’ и ’подофицира’ у деспотској (Марxов израз) организацији рада и технобирократској организацији чи-тавог друштва;

– доприносу подређивању свих сфера друштвеног рада и свих областидруштвеног живота оплођавању капитала;

– идеолошкој рационализацији друштвеног поретка, интериоризацији вла-дајућег система вреднота и особито развоју ’индустрије свести’;

– производњи хуманистичке и техничке интелигенције као, по социјалнојфункцији, осамостаљеног homo sapiensa насупрот раднику у положају;homo fabera

– доприносу репродуцирања науке, културе и самог образовања као оса-мостаљених ’сектора’ друштвене репродукције насупрот материјалнојпроизводњи;

– доприносу одржању друштвене подјеле рада у цјелини (подјеле на ствар-но производни и непроизводни рад, на потребан рад и вишак рада на по-слодавни и извршитељски рад, итд.).“ (ibid., 41)

Функција васпитања и образовања, и образовног подсистема у целини би, поШуваровом мишљењу, „...у новом друштву морала бити у битним одредницамауправо супротна функцији одгоја и образовања у експлоататорском класномдруштву опћенито, а у његовој посљедњој формацији, у грађанском друштву


220





„Остварити спајање образовања и рада само у смислу боље ’обуке’, само у

смислу ’усавршавања радне снаге’, и ради ’адекватнијег’ задовољавања по-стојећих ’потреба привреде и друштва’, а ако се не иде за формирањем рад-ника – самоуправљача, који неће бити редуциран на ’fah idiota’ и пуког извр-шиоца бирократско-технократског управљања, или пак свести ’повезивањешколе са животом’ на ’упознавање’ живота радника и сељака, на опробавањефизичког рада само по себи ... значи крајње вулгаризовати изворну маркси-стичку и дубоко револуционарну интенцију ’растварања’ старог класногобразовања и интеграције свијета рада и свијета учења.“ (ibid., 74)

У том смислу:

„“’Етапа’ или ’фаза’ удруженог рада није ’довршени’ социјализам, није некоконачно друштво, није сама по себи циљ, већ корак према комунистичкој асо-цијацији слободних произвођача, према друштву у којем више неће постојатипроизводња вриједности (робна производња) и класне разлике.“ (ibid., 75)

Како би се ова асоцијација слободних произвођача остварила неопходно једа васпитање и образовање „...не служе само да човјека ’оспособе’ за стручни

рад и за један једини, доживотни позив у материјалној и духовној производњи ...,већ и за управљање властитим животом ..., за конкретно потврђивање и у раду иу (од рада) ’слободном’ времену. Ученици, студенти, полазници треба да када’изађу’ из процеса (редовног) образовања, буду неспособни за улогу (најамне)

радне снаге, а напротив способни за улогу самоуправљача, за постизање људскогзаједништва.“ (ibid., 149) Другим речима „нови систем образовања мора бити је-динствен, ’отворен’, ’прилагодљив’, у смислу да се стално мијења и прилагођава

– новим људским и друштвеним потребама и задацима“ (ibid., 152), како би до-садашњи „полазник одгојно-образовног програма, односно ’жртва’ одгојно-образовног процеса уистину постао (његов) субјект.“ (ibid., 152)

Ова надахнута и, у многим аспектима, храбра Шуварова студија показујеамбивалентност самог аутора у односу према постојећем друштвеном и политич-ком систему унутар кога је живео и стварао, као и његов унутрашњи напор да од-

ређене делове тог система реконцептуализује и учини их бољим и више у функ-цији система друштвених и продукционих односа који ће омогућити стварањеновог жељеног друштва. У својој студији он покушава да теоријски концептуа-

лизује будућу/очекивану реформу средњих школа пратећи у бити једну утопи-стичку визију друштвеног развоја у многоме инспирисану теоријом младогМаркса. Имајући у виду вишедеценијске унутрашње идеолошке сукобе унутарКомунистичке партије Југославије, између тзв. конзервативаца и модерниста,

јавно опредељивање за овакав приступ реформи, Шувара, који је и сам био члан


222



и високи партијски функционер, је implicite конфронтирало са конзервативнимелементима унутар те исте Партије. Наравно, све то ипак у тренутку када је отво-

рен извесни простор слободе.“Чудне су биле те ...године. Партија је била већ ослабљена. Ваљда је Шу-варева реформа била последњи крик авангардности партије. Ипак, још увексу се те бирократске структуре морале нечим одобровољити.“ (извод из ин-тервјуа са Анђелком Милић)

С друге стране, ова теоријска интерпретација неопходности реформе садр-жала је у себи и једну озбиљну системску мањкавост у приступу теми. На изве-стан начин ова мањкавост приступа проистиче из (несвесног) оглушивања ауто-

ра, или пак његовог (свесног) одбијања да реалност југословенског друштва са-гледа без идеолошких и утопијских филтера који су амортизовали и/или потиски-вали стварно постојеће противречности на којима је ово друштво почивало. Раз-

лози за одабир оваквог приступа су многоструки. Један од најзначајнијих се сва-како тиче природе социјалистичког система, и његове стварно постојеће реално-сти, унутар које је, као што је већ поменуто, једино политички систем имао ста-тус реално аутономаног, док су се сви остали друштвени подсистеми, укључују-ћи и онај економски, налазили у некој врсти субординираног (и зависног) пола-жаја (Маd žar, 1990). У складу са овим увидом, изгледа да и Шувар у својој ин-

терпретацији несвесно игнорише одређена (економска и друштвена) ограничењакоја су била конститутивни део реалности свакодневице друштва унутар кога је реформа требало да се одигра, усмеравајући своју целокупну пажњу ка елабора-цији теоријско-идеолошке основе реформе која је имала функцију да да легити-митет реформи унутар политичког подсистема. Ауторов субјективни напор даово учини треба свакако позитивно евалуирати, с обзиром на реална политичказначења која происходе из учињених интерпретативних помака које он чини упр-кос очекиваним унутар партијским отпорима, искрено понешен фантазијом о но-вом друштву разотуђених грађана-субјеката способних да, без обзира на врсту

будућег рада, разумеју шире процесе производње и репродукције друштва.

2. Повратак социологије у средњошколске курикулуме:два лица скривеног курикулума средњошколског

предмета социологије

Захваљујући бројним активностима Социолошког друштва Србије, а по-себно подсекције средњошколских наставника, као и индивидуалним напори-ма бројних чланова овог струковног удружења током касних 1960их и 1970ихгодина 8 средњошколски предмет Социологија је реформом усмереног образо-вања поново враћен у средњошколске курикулуме. Иако је имплементација ре-


223



форме званично започела школске 1977/1978. године, нови уџбеници социологи- је објављени су тек 1981. године када је прва генерација „усмерених“ средњо-школаца уписала четврти разред средње школе у коме је према новим реформи-саним наставним плановима и програмима било предвиђено да похађају преда-вања из социологије. Током трајања примене овог реформског решења 9 (усмере-ног образовања) у оптицају су била два уџбеника социологије, чија су оба прваиздања објављена исте 1981. године. То су уџбеник Радошина Рајевића: Социо-

логија за IV разред усмереног образовања правне и биротехничке струке , Заво-да за уџбенике и наставна средства, Београд, и коауторски уџбеник Михајла По-повића, Миодрага Ранковића, Анђелке Милић и Силвана Болчића: Социологија

за IV разред усмереног образовања преводилачке и архивско-музејске струке ,Завод за уџбенике и наставна средства, Београд.

Иако су оба средњошколска уџбеника писана према пропозицијама готовоидентичних наставних планова и програма они су на више различитих начинадругачији. Увидом у њихов садржај јасно се намеће закључак да су аутор/ауто-

ри сваког од ова два уџбеника на задату тему (наставни план и програм) одгово- рили различито, мање или више аутентично у односу на претходни уџбеник Ми-хајла Поповића 10, у смислу: уџбеничке структуре, садржаја одређених тематскихобласти, акцентовања одређених образовних задатака и скривених аспеката

предметног курикулума које је средњошколски предмет социологија требало даиспуни унутар ширег средњошколског курикулума. И док уџбеник Радошина Ра-

јовића прати неку врсту имагинарног стандарда/матрице садржаја коју је Михај- ло Поповић успоставио објављивањем свог уџбеника 1961. године, коауторскиуџбеник Михајла Поповића, Миодрага Ранковића, Анђелке Милић и СилванаБолчића, се потпуно одлепљује од ове, унапред задате, матрице, трагајући за вла-титом интерпретацијом жанровске теме (структуре уџбеничког текста).

Анализа која ће бити предочена у овом тексту посебну пажњу посвећујеуправо различитим аспектима скривеног курикулума који су уписани и происхо-де из различитих структурних, садржинских, текстуалних и стилских решења ко-

јима су аутори ових уџбеника прибегли на нивоу уџбеничког текста, приликомњеговог конципирања и писања. О намерама, жељама и фантазијама самих ауто-

ра, тј њиховом субјективном сагледавању околности унутар којих су уџбеницинастали и наметнутим границама у интерпретацији одређених тема биће такође


224

8 Видети више о томе у Јарић, 2012а.9 Све до 1990. године када је званично укинуто усмерено образовање и враћене гимназије.10 Први послератни средњошколски уџбеник социологије који је коришћен у гимназијама из-

међу 1962. И 1967. Године на територији Србије (видети више о томе у Јарић, 2012б).



речи на основу емпиријске грађе прикупљене у интервјуима са самим ауторимауџбеника.

3. Легитимација постојећег: Уџбеник Радошина Рајовића 11

Пројектована улога коју је систем наменио друштвеним наукама унутарсредњошколских курикулума била је с једне стране да учврсти и легитимише од-

ређене идеолошке позиције система и подржи пројекат социјализације младих ге-нерација у складу са одређеним идеолошки пожељним вредностима, а с другестране да омогући и, на известан начин, промовише, дугорочни пројекат ства-

рања грађана за ново социјалистичко и самоуправно друштво који би били опре-мљени знањем и алаткама за критичко мишљење које би им омогућавало да не-зависно и компетентно промишљају о свету који их окружује, о различитим (ло-калним и глобалним) друштвеним противречностима и процесима.

Два поменута уџбеника социологије настала у оквиру овог политичког ре-формског захвата у области средњошколског образовања можда најјасније илу-струју ову системску противречност у којој су се затекле друштвене науке и по-себно социологија међу њима унутар нове југословенске послератне 12 државе.Иако оба уџбеника социологије настају унутар истог друштвеног и политичкогсистема, у истом историјском тренутку, различити аутори у уџбенички текступисују битно различита скривена значења ослањајући се на два различита, ме-

ђусобом противуречна, захтева система имплицитно и/или експлицитно садржа-на у највишим партијским документима и фрагментарно у другим законским иподзаконским актима којима је регулисано поље средњошколског образовања.На чудан начин кроз ове две различите интерпретације задате теме (наставногплана и програма средњошколског предмета социологије) могуће је јасније раз-умети и професионални сукоб унутар заједнице социолога, потакнут различитиммишљењима, али и идеолошким позицијама са којих протагонисти овог скриве-ног темељног струковног сукоба наступају, промишљају и делају, изјашњавају-ћи се о томе шта је предмет социологије, којим методолошким поступцима се со-циологија може и треба служити у промишљању властитог предмета 13, каква битребало да буде њена друштвена улога … Овај темељни професионални сукоб


225

11 Радошин Рајовић је био правник по основном образовању. За Завод за уџбенике и настав-на средства, Београд, написао је неколико уџбеника: Рајовић Р. (1959): Право и основни појмови одржави и праву – друштвено и државно уредјење Југославије за III разред , Рајовић Р. (1974):Основи науке о друштву са друштвеним уредјењем СФРЈ за IV разред , Рајовић Р. (1981): Социо-

логија за IV разред . У периоду од 07.12.1979. до 31.10.1987. године обављао је функцију судијеУставног суда (http://www.ustavni.sud.rs/page/view/sr-Latn-CS/313-101295/ranije-sudije-ustavnog-suda- страници приступљено 16.01.2012.).

12 Мисли се на Други светски рат.13 Видети више о томе у Lukić(1961) и Šušnjić(1961).



унутар камерних струковних кругова социолога могуће је пратити унутар/преко различитих аспеката социолошке струковне реалности у различитим историј-

ским периодима. Један од тих аспеката је и реалност средњошколских уџбеникасоциологије кроз које се овај темељни струковни сукоб такође прелама. Управоаутори два средњошколска уџбеника настала у окриљу реформе усмереног обра-зовања, према готово идентичним наставним плановима и програмима, бирајуинтерпретативне стратегије које полазе са позиција две различите идеолошке (инаучне) опције које подразумевају два различита мишљења о претпостављенојдруштвеној улози друштвених наука и социологије као једне од њих.

Аутор Радошин Рајовић у свом уџбенику опредељује се за стратегију интер-претације задате теме на претходно већ „проверен“ начин. Теме унутар уџбени-

ка интерпретира тако да понавља матрицу коју је Поповић промовисао у свомуџбенику који је настао унутар, на много различитих начина, другачијег социјал-ног, идеолошког и професионалног контекста. Тако оно што се унутар дискур-зивне анализе садржаја Поповићевог уџбеника показује као теоријски и интер-претативни помак 14, у Рајевићевом уџбенику представља тек пуко понављање оп-штег места давно освојене и у међувремену заборављене слободе, која је за новегенерације социолога постала самоподразумевајући стандард и „лажни проблем“

југословенске социологије давно ослобођене идеолошких стега историјског мате- ријализма. Посвећивање целог потпоглавља односу између историјског материја- лизма и марксистичке социологије којим Рајовић завршава поглавље: „Појам ипредмет социологије“ уместо емоцијама набијеног плеса на ивици између дру-штвеног прихватања социологије као науке, отварања друштвених и научнихпретпоставки за њено деловање и потпуног друштвеног и политичког одбацивањамогућности за њено успостављање као легитимне научне дисциплине, који изво-ди Поповић у истоименом поглављу у свом уџбенику, инспирисан закључцима саБледског саветовања социолога, у Рајовићевом уџбенику ово поглавље се тран-сформише у репетитивни след идеолошких мантри које ни на једној од системскихинституционалних инстанци које уџбеник пролази пре увођења у наставу не про-изводе нежељене емоције. Примера ради Рајовић однос историјског материјали-зма и марксистичке социологије интерпретира као сколастичко питање, дефини-шући историјски материјализам као теорију, а марксистичку социологију као на-уку, као да наука може да опстоји без одређеног теоријског концепта:

„... материјалистичко схватање друштва, као филозофска теорија, не можесе изједначити са марксистичком социологијом, пре свега зато што исто-

ријски материјализам представља општи (филозофски ) поглед на друштвои законе његовог кретања, док социологија, као најопштија друштвена на-


226

14 Видети више о томе у Јарић, 2012б.



ука (која је у односу на филозофију – посебна наука) изучава друштво идруштвене појаве као конкретну реалност. Међутим, марксистичка социо-

логија тумачи конкретно друштво и конкретне друштвене појаве историј-ско-материјалистички, што значи да полази од материјалистичког схватањадруштва.“ (Рајовић, 1981:24).

Структури претходног уџбеника Михајла Поповића Рајовић додаје свегадва поглавља: „Савремено друштво“ и „Југословенско социјалистичко самоу-правно друштво“ како би одговорио на захтеве новог наставног плана и програ-ма који предвиђа, као један од пројектованих циљева средњошколске наставе со-циологије, „...да ученици стекну теоријску основу за разумевање општих закони-тости кретања и развоја друштва, а посебно нашег самоуправног социјалистич-ког друштва (подвукла ИЈ.).“ (Просветни гласник, 1980:359) Попут Поповићадвадесет година раније, Рајовић се у свим осталим поглављима, осим последњег(„Југословенско социјалистичко самоуправно друштво“) бави само и искључивоапстрактним друштвом, без навођења конкретних социолошких истраживања ко-

ја би говорила о било ком конкретном (југословенском или ма ком другом) дру-штву.

Парадоксално, иако се у наслову последњег поглавља помиње југословенскодруштво, из уџбеничког текста не може се реконструисати шта су друштвенеспецифичности тог конкретног друштва. Наиме, сви наводи (извори закључи-

вања које аутор помиње) су или из говора Јосипа Броза Тита, и/или из докуме-ната верификованих на највишем политичком нивоу (Устав) (Рајовић, 1981:191-207). Од укупно 220 страница, колико уџбеник има, свега 23 странице (од 191 до214), дакле око 10%, је посвећено југословенском друштву, у коме ученици жи-ве. Нажалост, као што је већ поменуто, и на овим страницама аутор посматра ју-гословенско друштво искључиво кроз призму државних и партијских докумена-та и говора Јосипа Броза Тита, не наводећи резултате нити једног социолошкогили било каквог другог научног истраживања које говори о савременом југосло-венском друштву тог периода.

Питања која аутор поставља после сваког поглавља у случају поглавља којеговори о југословенском друштву, постављена су сасвим неутрално, без икаквеексплицитне и/или имплицитне намере аутора да потакне ученике да покушају дакритички сагледају друштво у коме живе.

– Опиши садашњу међународну политичку ситуацију. Наведи разне дога-ђаје и збивања у свету и опиши ситуацију, као и односе снага у свету.

– Објасни основне принципе и основне правце спољне политике Југосла-вије како их Устав СФРЈ утврђује.

– Објасни суштину политике и покрета несврстаности. Наведи резултатеактивности овог покрета.


227



– Прочитај Програм СКЈ (трећу главу).“ (ibid., 214)

И на овом месту аутор се опредељује за стратегију неконфронтирања, тра-жећи од ученика да покажу способност пуког понављања информација које су у„лекцији“ презентоване, без покушаја да учине напор да (самостално и критич-ки) мисле и изван задатих координата презентованих садржаја, у конкретномслучају фрагмената законских и партијских докумената. Чини се да је јединафункција овако конципираног уџбеника легитимизација постојећег правног ииделошког система друштвених односа.

4. Искорак из садашњости ка будућности:

уџбеник Михајла Поповића, Миодрага Ранковића,Анђелке Милић и Силвана Болчића

За разлику од претходно презентованог уџбеника, уџбеник: Социологија за IV разред усмереног образовања преводилачке и архивско-музејске струке , гру-пе аутора, који су у тренутку настанка уџбеника били запослени на Одељењу засоциологију, Филозофског факултета у Београду, попут Поповићевог ауторскогуџбеника двадесет година раније помера идеолошке границе жанровске интер-претације одређених уџбеничких садржаја. То наравно, као и у Поповићем слу-чају, не би било могуће без ослањања на активности дугог трајања потакнуте иартикулисане унутар формалних/институционалних и неформалних/ванинститу-ционалних социолошких струковних кругова 15, који су на известан начин и учи-нили могућим појаву једног оваквог уџбеника.

Овај уџбеник је на много различитих начин посебан. То је први уџбеник ме-ђу чијим ауторима се појављују дипломирани социолози. То је на известан начини логично, јер је прва самостална 16 Катедра за социологију у оквиру Одељења зафилозофију на Филозофском факултету у Београду основана школске 1959/60.године када је уписана прва генерација студената социологије. Сви социолозипретходних генерација заправо су по образовању (факултету који су заврши-


228

15 „Друштво је било јако ангажовано. ... У Друштву је било активно доста професора социо- логије па су они вршили притисак да се та питања покрену јер је то било директно везано за њихов рад. Притисак професора је био сталан. Они заправо нису предавали по тим (постојећим, прим ИЈ.)уџбеницима него су ученици морали да хватају белешке на њиховим часовима да би из бележакаучили.“ (извод из интервјуа Анђелке Милић)

16 Самостална у смислу да је цео курикулум био осмишљен тако да његов коначни производбуде студент који ће имати звање дипломирани социолог. Најстарија катедра за социологију у Ср-бији била је основана на Правном факултету у Београду далеке 1935. године, али она је функцио-нисала на начин да су студенти правног факултета похађали предмет социологија у оквиру својихкурикулума, али су по завршетку студија ипак добијали звање дипломираних правника.



ли) припадали неким другим струковним профилима (најчешће су били фило-зофи, попут Михајла Поповића, или правници, попут Радомира Лукића например). Наравно без њихових пионирских напора и индивидуалог залагањада знања стечена на последипломским студијама социологије у иностранствупромовишу унутар југословенских академских, политичких и ширих дру-штвених кругова, као и организоване струковне акције да успоставе социоло-гију као универзитетску дисциплину, и нешто касније средњошколски пред-мет, цео овај пројекат никада не би постао реалност. На симболичан начин,управо чињеница да је, 22 године од стварања Катедре за социологију на Фи-

лозофском факултету у Београду и 46 година од стварања Катедре за социо- логију на Правном факултету у Београду, ушао у штампу први средњошкол-ски уџбеник социологије међу чијим ауторима се нашло и двоје, у том тре-нутку, млађих доктора социологије (али и дипломираних социолога), говорио некој врсти потврде да је социологија као наука коначно успела да заузмеодређено симболичко место које јој је током претходних деценија било недо-ступно. Наравно, изгледа да су и сами аутори у тренутку објављивања уџбе-ника имали јасну свест о симболичком значају ове чињенице.

„Писали су их (претходне, универзитетске и средњошколске, уџбеникесоциологије, прим ИЈ) квази-социолози. Као на пример, тај Радошин Ра-

јовић. Нико га не зна. Не сећам се да сам видела тог човека. ... није биони члан Друштва (Социолошког друштва Србије, прим. ИЈ), вероватноније ни завршио социологију, јер док је социологија била код нас у за-четку предавали су је људи који су завршили правне или неке друге фа-култете друштвених наука (дипломатску школу, књижевност, географи-

ју…). Таквих је шездесетих, па и седамдесетих било пуно и углавном субили универзитетски професори пошто се социологија предавала насвим факултетима.“ (извод из интервјуа са Анђелком Милић)

“Он (Радошин Рајовић, прим. ИЈ) је био човек који је припадао тој ор-тодоксној оријентацији. Био је старији. Знам да је тај уџбеник постојао,али га никада нисам видео. Гледајући уназад могу да кажем да тај уџбе-ник … дао много мање од корпуса знања тадашње социологије у одно-су на онај који смо нас четворо направили. Сећам се да смо имали уштампарији чак техничке проблеме. Штампари су питали шта да раде саграфиконима. То није било уобичајено да се у тој врсти текстова поја-вљује. Наша интенција је била да ученицима покажемо да о истим тема-ма о којима постоји много идеолошког може и другачије да се говори(подвукла ИЈ).” (извод из интервјуа са Силваном Болчићем)У том смислу, аутори овог уџбеника жанровске интервенције праве с јед-

не стране на нивоу структуре уџбеника, о чему је већ било речи, а с друге


229



стране на нивоу садржаја. По први пут у садржају једног средњошколскогуџбеника социологије, појављују се, уместо тенденциозно неутралних, кри-тички интонирани (под)наслови (попут на пример: Слојно структурирање мла-дих, Извори сиромаштва, Дискриминација према полу, Дискриминација ста-

рих, Метропола и периферија ...) који провоцирају, конфронтирају, буде радо-зналост, подстичу на размишљање ...

Занимљив суштински интерпретативни помак који ова група аутора чини је и помак у интерпретацији проблема савремених друштава које аутори дис- лоцирају из сфере идеологије у сферу свакодневног живота везујући их запроцесе индустријализације, урбанизације, модернизације.

„Савремена социолошка теорија издваја три процеса који се сматрајупокретачима укупног друштвеног кретања у развијеним друштвима. Тосу процеси индустријализације, урбанизације и модернизације.“ (Попо-вић, Ранковић, Милић, Болчић, 1981:47)

Овај интерпретаивни помак на нивоу уџбеничког текста отвара до таданепрактиковану жанровску могућност да ученици/читаоци/конзументи овогуџбеничког текста остваре интимнији однос са садржајем у смислу његовогповезивања са властитим социјалним и личним искуствима, уместо да усваја-

ју одређене више или мање отуђене и апстрактне идеолошки прихватљиве те-оријске формулације за које ученици нису сигурни на који начин могу да ихупотребе унутар координата њихових социјалних и личних живота. Стратеги-

ја аутора овог уџбеника била је да социологију представе као живу науку, ко- ја има мноштво различитих примена унутар свакодневице која нас окружује,која онима социјално радозналима може понудити методолошке алатке за раз-умевање најразличитијих (глобалних и локалних) проблема, околности и про-цеса, унутар којих живимо.

„У тражењу решења за проблеме који се јављају у пракси ..., у анализичинилаца који доприносе превладавању раскорака између друштвеноусвојених норми и стварне праксе ..., у откривању нових могућности заистинско ослобођење рада, социологија има, заједно са другим наукама,значајно место.“ (ibid., 101)

У складу са овом почетном индуктивном премисом аутори овог уџбеникаотварају многа важна питања која се тичу различитих постојећих друштвенихпротивречности, које су унутар јавног дискурса и посебно унутар средњо-школских уџбеника традиционално третиране као нека врста табуа током ду-

жег временског периода (практично од краја Другог светског рата до појаве


230



овог уџбеника). На овај начин аутори деконструишу идеолошку слику ап-страктног социјалистичког друштва које је превазишло слабости претходнихдруштвених система, слику која је имала мало сличности са реалношћу свако-дневице његових грађана. Уместо тога, први пут у историји средњошколскенаставе социологије у периоду друге Југославије аутори овог уџбеника уцрта-вају координате новог социјалистичког друштва чије ткиво прожимају разно-

лике друштвене противуречности баш као и ткиво других друштва/друштве-них система који су му претходили.

“На пример ја ту (у делу уџбеника: Друштвено самоуправљање као исто- ријски покрет и друштвени систем, прим ИЈ) полемишем имплицитно са

тезом да нема самоуправљања нигде осим у Југославији, да не постојеникакви покрети осим радничких. и показујем како то треба да се анали-зира. Први текст о социјалним покретима написан код нас је објављен утом уџбенику. Истина, у врло сажетом облику.” (извод из интервјуа саСилваном Болчићем)

Доследно инсистирање на интерпретацији социологије као теоријске, алии емпиријске науке, као и развијању и неговању критичког мишљења код уче-ника показјуе и одлучност аутора да критички промишљају о, и подстичу уче-

нике да то чине, друштвено високо вреднованим категоријама, које су унутар јавног дискурса понекад третиране као неупитне, попут на пример социјали-стичког самоуправљања.

„Треба међутим, имати у виду да захтев за самоуправљањем данас није једнозначан, већ да различите друштвене снаге дају идеји самоупра-вљања различит смисао. Тако, на пример, у језику технократије самоу-прављање означава тежњу ка децентрализацији пословног управљањасложеним производним и другим организацијама. Јасно је, међутим, дасамоуправљање није остварено децентрализацијом управљања, уколикоу тим децентрализованим деловима организације и даље влада хијерар-хичност односа међу члановима организације и строга подела на оне ко-

ји одлучују и оне који извршавају одлуке.“ (Поповић, Ранковић, Милић,Болчић, 1981:90)

Необични квалитет овог уџбеника лако је препознат унутар професионал-них кругова социолога унутар којих је добро примљен, пре свега зато што јеписању овог уџбеника претходила готово деценију дуга јавна професионалнадебата вођена на редовним састанцима Социолошког друштва Србије, и по-

себно у оквиру секције унутар друштва која је окупљала средњошколске на-


231



ставнике, о томе како би будући уџбеник требало да изгледа, на које потребесредњошколских наставника и ученика он треба да одговори, на који начинтреба да презентује социологију као науку и средњошколски предмет социо-

логије ... Изгледа да су аутори овог уџбеника учинили напор да одговоре наове различите препоруке и захтеве, о чему сведочи и следећи исказ једне одкоауторки уџбеника:

“Није било никаквих примедби на тај уџбеник. Уџбеник је био близакпрофесорима социологије.” (извод из интервјуа са Анђелком Милић)

Додатни квалитет овог уџбеника, по мишљењу ауторке ове студије пред-ставља професионални напор ове групе аутора да унутар уџбеника одређенетеме интерпретирају у складу са актуелним теоријским парадигмама унутарсоциолошког дискурса тог времена, а да одређене социјалне феномене и про-цесе које помињу илуструју резултатима и примерима из различитих социоло-шких истраживања новијег датума. Одабир овакве интерпретативне стратеги-

је унутар уџбеничког текста на најбољи могући начин омогућио је овој групиаутора да спроведе у дело једну од (скривених) интенција у писању овог уџбе-ника, о којој и Силвано Болчић говори у свом интервјуу: да покажу ученици-ма да је “о истим темама о којима постоји много идеолошког могуће и друга-

чије да се говори” (извод из интервјуа са Силваном Болчићем). Овај уџбеник је ту скривену намеру сасвим сигурно успео да оствари.


Безданов, С. (1981). Васпитање и образовање у мисли и делу Едварда Кардеља . Београд.Безданов, С. и др. (1982). Васпитање и образовање у мисли и делу Јосипа Броза Тита . Бео-

град: Завод за уџбенике и наставна средства.Bezdanov, S. (1980). Udru ž eni rad i obrazovanje . Beograd: Glas: Marksisti čka biblioteka.Bezdanov, S. (1979). Vaspitanje i obrazovanje u dokumentima i revolucionarnoj akciji KPJ/SKJ

(1919-1979) . Novi Sad: Pedago ški zavod Vojvodine. Deseti kongres SKJ: Dokumenti (1974). Beograd: Izdava čki centar „Komunist“.Fijamengo, A. (1961). Metodologija u na šim ud ž benicima sociologije. Sociologija III (2): 3-22.Golubovi ć-Pešić, Z. (1969). Elementi sociologije u jednom srednjo školskom ud ž beniku. Sociologi-

ja. XI (1): 143-154.Јарић, И. (2012а). Борба за успостављање социологије као средњошколског предмета у Срби-

ји: Активности Социолошког друштва Србије. Rеферат презентован на конференцијиСрпског социолошког друштва Сто година социологије у Србији, одржаној 1. и 2. сеп-


232



тембра на Авали. <http://ssd.org.rs/index.php?option=com_content&view=artic-le&id=254:2012-07-01-12-40-03&catid=35:2011-12-11-16-36-13&Itemid=41 > 09.07.2012.

Јарић, И. (2012б). Кратки прилог историји социологије: Први средњошколски уџбеник социо- логије у Србији. Rеферат презентован на конференцији Српског социолошког друштваСто година социологије у Србији, одржаној 1. и 2. септембра на Авали.<http://ssd.org.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=254:2012-07-01-12-40-03&catid=35:2011-12-11-16-36-13&Itemid=41 > 02.07.2012.

Klemenovi ć J., J. Milutinovi ć (2003). Iskustva dosada šnjih reformi sistema vaspitanja i obrazovanjau našoj zemlji (II deo). Pedagogija XIL (1): 49-67.

Lukić, R. (1961). Odnos izmedju marksisti čke i bur žoaske sociologije. Sociologija III (2): 23-34.Mad žar, Lj. (1990). Suton socijalisti č kih privreda: Simptomi, uzroci, institucionalne uslovljenosti

sloma socijalisti č kih privreda . Beograd: Ekonimika i Institut ekonomskih nauka.

Поповић, М., М. Ранковић, А. Милић, С. Болчић (1981). Социологија за IV разред усмереног образовања преводилачке и архивско-музејске струке . Београд: Завод за уџбенике и на-ставна средства.

Просветни гласник (1975). Jул-август XXV (5-6). Просветни гласник (1980). XXX (7).Рајовић, Р. (1981). Социологија за IV разред . Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.Ранковић, М., С. Болчић, Б. Џуверовић, З. Аврамовић (1979). Социологија и предмети дру-

штвених наука у школама средњег усмереног образовања на територији СР Србије: упоредна анализа . Београд: Социолошко друштво Србије (рукопис).

Ранковић, М. (1970). Досадашњи резултати и неколико идеја за реорганизацију наставе соци-ологије у средњој школи. Социолошки преглед IV (1): 117-126.

Ранковић, М. (1972). Настава социологије у средњој школи. Социолошки преглед VI (2): 281-286.

Rus, V. (1981). Jugoslovenska sociologija izmedju politizacije i socijalizacije. Sociologija XXIII (3-4): 215-227.

Симовић, Р. (1990). Политика образовања и њена реализација у СР Србији . Београд: Заводза уџбенике и наставна средства.

Smilevski, C. (1987). Usmereno obrazovanje kao permanentno obrazovanje. Pedagogija XXV(2):169-217.

Смиљанић, Ђ. (1986). Заједничка основа (прва фаза) средњег усмереног образовања. Наста-ва и васпитање XXXV (4): 634-649.

Šoškić, B. (1974). Uvodno izlaganje u Komisiji za pitanja obrazovanja i vaspitanja, nauke i kulture.U: Deseti kongres SKJ: Dokumenti . Beograd: Izdava čki centar “Komunist”, str. 127-145.

Šuvar, S. (1977). Š kola i tvornica: U susret reformi odgoja i obrazovanja . Zagreb: Školska knjiga.Šušnjić, Đ. (prir.) (1961). Izvodi iz diskusije na Bledskom savetovanju jugoslovenskog udru ženja za

sociologiju. Sociologija III (2):35-45.


233



Isidora Jari ć SummaryUniversity of BelgradeFaculty of Philosophy

A HIGH SCHOOL TEACHING SOCIOLOGY IN THE PERIODOF THE REFORM OF VOCATIONAL EDUCATION

The paper represents an attempt of reconstruction of certain historical period and theconceptualization of high school sociology education within it, through discussion of broader

social and sub-professional (sociological) circumstances within Serbian society and SFR Yugo- slavia. Special attention in the paper is devoted to the analysis of two high school textbooks in sociology (textbook of Rado š in Rajovi ć from 1981. and textbook Popovi ć , Ranković , Milić and Bol č ić from 1981.) used in this historical period in secondary education on the territory of Ser-bia. The paper tries to map the social and professional (as well as the ideological) differencesand conflicts within society (Yugoslav and Serbian) and the sociological professional commu-nity that strongly influenced on one side the content of textbooks, and on the other side the li-mits of interpretation of certain themes within them, and consequently on the structure and content of textbooks in sociology that were used in secondary education in this period.

Key words: Sociology textbooks, secondary education, vocational education reform, Ser-bia


234



Слободан Владушић УДК: 316.77Универзитет у Новом Саду Оригинални научни радФилозофски факултет Примљен: 1. 3. 2012.

РИСМАНОВО И ПЕКИЋЕВО РАЗУМЕВАЊЕКАРАКТЕРА УСМЕРЕНОГ ДРУГИМА

У раду се врши упоредна анализа друштвеног карактера усмереног другима, у јед-ном социолошком тексту (Усамљеној гомили Дејвида Рисмана) и једном књижевномтексту (одломку из Златног руна, Борислава Пекића). Показује се да је веза између Ри-смановог тумачења и Пекићевог дочаравање овог типа карактера заснована на потро-шачкој психологији и фази почетног смањивања становништва које су у вези са овимтипом друштвеног карактера. Разлика између Пекића и Рисмана јесте у степену на-глашености проблема дисконтинуитета који се појављује са узмицањем карактера

усмереног изнутра пред карактером усмреног другима. Рисман, иако уочава појаву дис-континуитета, овом феномену не поклања превише пажње. Насупрот томе, Пекићсе фокусира управо на тај проблем, постављајући питање опстанка заједнице, која за-виси од континуитета, у доба доминације карактера усмереног другима. Друга важна

разлика између Рисмана и Пекића ситуирана је у Пекићевој зебњи за одржање демо-кратије у доба доминације карактера усмереног другима.

Кључне речи: карактер усмерен другима, културна индустрија, породица, демо-кратија, Пекић, Рисман

* * *

У овом раду ћемо настојати да анализирамо везу између Рисманових теза опроменама друштвеног карактера изложених у његовом већ класичном делу Уса-

мљена гомила (1960) и одломка из првог тома Пекићевог романа Златно руно(1978) у коме се каталошки описује карактер припадника грађанске породицеЊегован, за време Бадње вечери, 6. јануара 1941. године. Покушаћемо, укратко,да покажемо на који начин се историја породице Његован, која репрезентујекрупну српску буржуазију у време непосредно пре Немачког напада на Краље-вину СХС, уклапа у Рисманове увиде о промени друштвеног карактера у Амери-ци, негде на половини прошлог века. Пре тога, дужни смо да дамо неке методо-

лошке напомене.По нашем мишљењу, додир између социологије и књижевности може бити

плодан из неколико разлога: најпре, чини нам се да тумачење мотива породице,који има кључно значење у овом Пекићевом роману, полази од неких Рисмано-

Социолошки преглед , vol. XLVI (2012), no. 2, стр.235–246

235



вих теза, при чему није од одлучујуће важности то да ли је Пекић читао овог аме- ричког социолога или не. Са друге стране, чини се да Пекићева анализа променедруштвеног карактера, која се одвија у смени генерација породице Његован, до-даје социолошкој анализи нешто од чега строга наука с правом зазире, а то бри-га о последицама описаних промена. Дакле, ако Рисман настоји да задржи неу-трални став према трансформацији друштва у коме доминирају изнутра усмере-ни људи у друштво у коме превладавају људи усмерени ка другима, држећи сепри том правила научног дискурса, онда у дискурсу књижевности такав неутрал-ни став не само да није обавезан, већ вероватно није ни могућ. Уместо научнестрогости која се базира пре свега, на ономе што је могуће доказати на мање иливише егзактан начин, Пекић нуди пројекцију могућег резрешења напетости изме-ђу два друштвена карактера, а то је тачно оно место до ког је Рисман стигао, и наком се морао зауставити, иако невољно. Наиме, на самом почетку Усамљене го-

миле Рисман пише да ће бавити променом типа друштвеног карактера, који је до-минирао Америком током 19. века, а затим додаје: ,,Зашто се то дешава, како седешава, које су последице тога у неким главним областима живота – то је пред-мет ове књиге” (Рисман, 2007:5). Дакле, последице промене типа карактера тако-ђе спадају у интересовање социолога, али захтевају и опрезност, јер последицеобухватају и предвиђања у којима ваља бити опрезан – то је оно што доводи упитање научну строгост. Књижевност ту управо почиње – у предвиђању после-дица – јер има право на необузданост, право које научни дискурс с правом себине може да дозволи. Стога социолошко читање књижевног дела – у овом случа-

ју Пекићевог Златног руна – омогућава да се пишчева пројекција последица ин-терпретира из угла претходних социолошких анализа, као наставак ,,стварности”другим средствима, као могућа антиципација разрешења једне напетости, који сепотом може описати језиком дискурса социологије. Тиме се донекле може задо-вољити мање или више изражена жеља социолога да сагледа последице анализи-

раних промена у друштву.При писању овог рада имали смо у виду и неке сличне подухвате, који су, по

нашем мишљењу, били од користи и социолозима и тумачима књижевности. Притоме имамо у виду Голдманово залагање за социолошка читања књижевности(Голдман, 1967) као и Бурдијеову социолошку анализу Флоберовог Сентимен-талног васпитања (Бурдије, 2003: 15-71). Најзад, овакав приступ оправдавају и,,јунаци” нашег текста: и сам Рисман је у својој анализи друштвених карактерапосезао за примерима из књижевности, на пример из Толстојевих дела (Рисман,2007: 197), док је Пекић књижевност видео пре као медиј за властито промиш-

љење света, него као аутономну делатност која је сама себи циљ. Тако треба исхватити његову мисао да књижевности никада није схватао као свој прави по-сао. (Пекић, 1993:94).

Слободан Владушић, Рисманово и Пекићево разумевање карактера усмереног другима

236



Анализу друштвених типова унутар Златног руна , приликом чије конструк-ције Пекић, свесно или несвесно, прави алузије на Рисмана, треба започети изла-гањем основних идеја Рисманове студије. Повезујући промене друштвеног ка-

рактера са демографским кретањима, амерички социолог указује на постојањетри типа друштвених карактера. Хронолошки гледано, први тип карактера одли-кује усмереност традицијом. Из угла демографије, овај тип друштвеног каракте-

ра повезан је са друштвом потенцијално високог пораста.Историјски гледано, доба ренесансе, реформације, контрарефомација, доба

Просвећености, политичких и индустријских револуција, током 18., 19., и почет-ка 20. века, доводи и до промене овог типа друштвеног карактера. Друштво зави-сно од усмерености традицијом уступа место друштву зависном од усмереностиизнутра. Представника овог друштвеног карактера Рисман именује као изнутраусмерену особу. Посматрано из угла демографије, овај друштвени карактер обе-

лежава друштво прелазног пораста становништва.Најзад, негде половином 20. века у Америци, а посебно у њеним велеградо-

вима, развија се нов тип друштвеног карактера. Особу усмерену изнутра сада за-мењује особа усмерена другима, чија доминације доводи до друштва зависног одокренутости другима. Демографски гледано, то је доба почетног опадања станов-ништва.

У свом хронолошком прегледу три типа друштвеног карактера – при чемупосебну пажњу поклања прелазу од друштва зависног од усмерености изнутра,ка друштву зависном од усмерености другима – Рисман дозвољава и другачијасагледавања ових промена. Дакле, кључну промену коју описује Усамљена гоми-

ла, могуће је сагледати и као низ економских трансформација, па би тако три дру-штвена карактера могла бити описана као три стадијума економије: примарнасфера економије, заснована на пољопривреди, одговарала би друштву које јеусмерено традицијом; секундарна сфера економије, утемељена на индустријиупућује на друштво усмерено изнутра, и најзад, терцијална сфера економије, ба-зирана на трговини, комуникацијама и услугама, бива репрезентована друштве-ним карактером који је зависан од усмерености другом.

Описујући разлику између потоња два друштвена карактера Рисман повла-чи једну веома прецизну и добро уочену разлику, која повезује сферу економијеи психологије: ,,(…) ‘психологија оскудице’, многих изнутра усмерених људи,која је била друштвено прихватљива у току периода велике акумулације капита-

ла, што је пратила прелазни пораст становништа, треба да уступи место ‘психо- логији обиља’ способној за расипничку луксузну потрошњу доколице и вишкапроизвода” (Рисман, 2007: 21). Дакле, из овог пасажа се може закључити да једруштво које карактерише усмереност изнутра, истовремено друштво првобит-не акумулације капитала, друштво производње. Са друге стране, друштво зави-


237



сно од усмерености другима, негује ‘психологију обиља’ односно потрошачкименталитет.

Прелиминарна разликовања три друштвена карактера омогућиће нам да упрвом поглављу Пекићевог Златног руна – својеврсном каталогу чланова и ге-нерација породице Његован – пронађемо одлике описаних друштвених каракте-

ра. Таквој интерпретацији текст се отвара чињеницом да у њему нису описанитек појединачни карактери ликова, чланова породице Његован, већ је дата њихо-ва генерацијска карактеризација. То значи да ова породица није замишљена самокао синегдоха крупне српске предратне буржоазије, већ и као историја њеногуспона и пада те класе ин нуце, при чему су на позорници присутни истовреме-но и припадници генерације која је производила тај успон (то је најстарији живичлан породице, Симеон Газда) као и они који га убрзано троше (генерација три-десетогишњака). Баш та историјска компонента омогућава и постојање генера-цијске каратеризације, до које је Пекићу веома стало, и управо ту ћемо пронаћине само одлике друштвених карактера које је уочио Рисман, већ и хронологијуњихове трансформација.

Отуда не чуди што се одлике последњег друштвеног карактера – карактеразависног од усмерености другом – проналазе унутар карактерних црта генераци-

је Његована тридесетогодишњака, односно, најмлађе пунолетне генерације овепородице. Наиме, описујући групу тридесетогодишњака која стоји поред каминаи разговара, приповедач ће врло прецизно одредити њихов генерацијски ставпрема наталитету, што самим тим омогућава да се карактер ове генерације осмо-три из угла демографије: ,,Садржај њихове жучне дебате – расправљало се о со-цијалним реперкусијама употребе контрацепцијских средстава и о моралнимаспектима абортуса – за сваку природну силу беше напојмљив. За савесног По-

родичног Духа, поготово. Зауставити дивотан процес репродукције живота, из-бећи посвећено учешће у божанској тајни рађања, без које никакве друге тајнене би имале сврхе, распроређивањем потомака ограничити породици прилив све-же крви, редуцирати добровољно изгледе на опстанак – свашта!” (Пекић, 2005:48).

У цитираном одломку се разоткрива судар два друштвена карактера и то напољу демографије: док традиција, симболизована Породичним духом, упућуједруштвени карактер који је њом усмерен на опстанак породице као на примарнизадатак – па је тако заинтересован и за породичну репродукцију као гарант оп-станка породице – дотле друштвени карактер усмерен другима, дакле карактеркоји обликује своју слику света на основу промењивих сигнала савременика (ме-дија, вршњака итд.) према таквом задатку бива у најмању руку индиферентан. То

је, између осталог, и један од разлога зашто је овај друштвени карактет, како јето показао Рисман, повезан са почетним опадањем становништва.


238



Други моменат који упућује на то да генерација тридесетогодишњака суге- рише симболичку слику друштвеног карактера усмереног другима, јесте опози-ција између утемељивача породице и њених корисника. У Златном руно ова по-дела је експлицирана разликовањем генерације тридесетогодишњака и СимеонаГазде, најстаријег, полумртвог члана породице Његован, за кога приповедач ка-же да је припадао ,,утемљивачима Дома, а не његовим корисницима, као она мр-зовољна господа у рецепцији.” (Пекић, 2005: 63). Опозиција између утемљивачаи корисника може бити протумачена у духу Рисманових увида који карактерусмерен изнутра повезују са производњом, а карактера усмере другима са про-изводњом. Ако то имамо у виду, онда је јасно да су утемељивачи Дома његовипроизвођачи, односно да је њихов друштвени карактер ближи карактеру усмере-ности изнутра или чак карактеру усмереног традицијом, док корисници Дома од-носно потрошачи породичног богатства – генерација тридесетогодишњака – сим-болизују карактер усмерен другима.

То што код Пекића генерација тридесетогодишњака стоји издвојено и у од-носу на генерацију ,,очева” и у односу на Симеона Газду, јединог још увек жи-вог утемељивача Дома Његованових, говори нам да се и Пекић, као и Рисман фо-кусирао пре свега на рез између карактера усмереног изнутра и карактера усме-

реног другима. Томе у прилог иде још једна важна црта карактера генерације три-десетогодишњака – Пекићева метафора за карактер усмерен другима – која јеодваја и од Симеона Газде и од властитих очева.

Описујући генерацију тридесетогодишњака Пекић указује да и поред свих разлика које постоје између ових ликова, једна ствар остаје иста – њихов профе-сионални промашај. Леонид је адвокат који се не бави адвокатуром, Федор је ми-норни извештач (а не угледни новинар) и велики анархиста, Мартин промашенивајар, а Филип технолог који не ради у очевој фабрици боја, већ је уместо тоганаклоњен комунистима. Ова професионална дезоријентација се дакле, оспољавабило као одустајање од првобитног занимања (Леонид, Филип) било као мизер-ни резултати у професији оних који се њоме баве (Федор, Мартин). Ови профе-сионални неуспеси свој смисао добијају уколико се упореде са професионалнимуспесима генерацијом Његована ,,очева”, коју чине Клеонт банкар, потом Сте-фан, индустријалац, Георгије, власник адвокатске канцеларије.

Поента је јасна: док је Симеон Газда, човек окренут пре свега, породичнојтрадицији, његови синови Клеонт, Стефан и Георгије репрезентују особе усме-

рене изнутра, који још увек чувају породични континуитет: то се види на основучињенице да је њихово професионално позвање као и професионални успехуграђен у успех породице, премда се за њих више не може рећи да им је до по-

родице стало ултимативно како је то случај са Симеоном Газдом. Насупрот њи-ма, професионални неуспеси генерације тридесетогодишњака, истовремено су


239



праћени или индиферентношћу према судбини породице, или чак анимозитетомпрема њој. Уколико су ,,очеви” професионални успех платили породичним неу-спехом (у смислу закржљалости бриге са породицу као целину), онда је генера-ција тридесетогишњака подједнако неуспешна и професионално и ,,породично”.

Из ове анализе односа Симеона Газде, генерације ,,очева” и генерација три-десетогодишњака у Златном руну могуће је тематизовати један проблем којиомогућава Пекићу да успостави дијалошки однос са Рисмановим увидима. Тајдијалошки однос је могућ управо зато што се Пекићава карактеризација генера-ција у Златном руну у доброј мери на те увиде и наслања. Додуше, као што јепознато, Рисман нигде не упућује на зависност између карактера усмереног дру-гима и професионалног неуспеха такве особе. Међутим, професионални неуспехгенерације тридесетогодишњака код Пекића не треба читати дословно, већ мета-форички. Наиме, тај неуспех упућује на неуспех очувања континуитета.

Прелаз друштвеног карактера зависног од усмерености изнутра ка друштве-ном карактеру зависном од усмерености другима код Пекића се дочарава преки-дом континуитета у генерацији тридесетогодишњака. Тај дисконтинуитет се раз-открива као дисконтинуитет са професијом (Леонид, Филип), са породичнимпринципима – било као класни сукоб (Филип), било као филозофски сукоб (Фе-дор) – као немогућност самоусмеравања у смислу да је изабрани позив погрешноизабран, јер иако се лик њиме бави, он не доноси никакав резултат (Мартин). Семтога, њега је исто тако могуће приметити у Рисмановом опису прелаза од карак-тера усмереног изнутра ка карактеру усмереног другима.

Код Рисмана, идеја континуитета је уграђена у особу окренуту изнутра, путемметафоре ,,психолошког жироскопа”. Тај ,,жироскоп”, који постоји у особи усме-

реној изнутра, ,,у погон су ставили њени родитељи.”(Рисман 2007: 26). Дакле, ме-тафора ,,жироскопа” упућује на континуитет: психолошки жироскоп делује унутар

личности и онда када тих родитеља више нема, што значи да се особа усмерена из-нутра равна на основу уграђених принципа који јој ипак остављају могућност из-весног степена аутономије. Па ипак, да делу је настојање да се очува двострукиконтинуитет: континуитет принципа који изнутра усмерену особу повезује са ро-дитељима и континуитет властитог професионалног избора, који се у идеалномслучају крунише успехом унутар изабране професије односа позива, како то сим-болички показује генерација професионално остварених ,,очева” у Златном руну .

Са друге стране, другима усмерена особа своје понашање одређује на основупромењивих, дисконтинуитетних сигнала који јој стижу од стране савременика/ме-дија. Рисман је стога употребио метафору ,,радара” сугеришући тако покретност,промењивост спољашњих сигнала: особе усмерене другима од других савремени-ка добијају сигнале којима уређују своје понашање, а како су ти сигнали промењи-ви, то се стога од особе усмерене другима захтевају непрекидна подешавања која


240



укидају могућност континуитета не само принципа који су у особу усмерену изну-тра положени у њеној младости, већ и са ранијим усмеравањима. То карактер усме-

рен другима упућује на дисконтинуитет; Рисману та црта карактера није промаклаи он је формулише овако: ,,Циљеви којима тежи другима усмерена особа мењајусе заједно са променом тих смерница: непромењен кроз цео живот остаје јединосам процес стремљења и процес обраћања велике пажње на сигнале који долазе оддругих” (Рисман 2007: 24).

Кључна разлика између Рисмана и Пекића настаје када се размишља о после-дицама дисконтинуитета. Код Рисмана, карактера усмерен изнутра се повлачи иуступа место карактеру усмерен другима; тај преображај производи одређене по-следице, али оне нису схваћене катастрофично. Штавише, иако се дисконтинуитетналазе у видном пољу Рисмана, он није тематизован као проблем. Код Пекића пак,описани дисконтинуитет знатно је јасније акцентован. По нашем мишљењу посто-

је два узрока што Рисман и Пекић ову промену не виде на исти начин: први узрок је разлика у дискурсима, при чему, јасно, књижевност омогућава много личнијистав према уоченим феноменима. Други узрок је геополички контекст.

За разлику од Рисмана, који мање више неутрално описује последице прелаза једног карактера у други, Пекић их дочарава апокалиптично. Наиме, ситуација укојој се налази породица Његован, на Бадње вече 1941. године, веома је драматич-на. Читаоцу је јасно и због чега: даљи ток историје – окупација земље, револуцијаи промена друштвеног уређења – осудио је на нестајање породицу Његован. Оните опасности нису свесни, па зато Породични дух, који породицу походи у нарочи-тим моментима када је њена егзистенција угрожена, не може да пронађе члана по-

родице који би те опасности био свестан. Језиком романа, то би била опсоба којаби била у стању да одговори на питање од кога зависи опстанак Његована. Ранијапитања, на које су Његовани успешно одговарали, јесу питања ,,како преживети”и ,,како надвладати”. Они обликују историју породице: селидбом из Грчке, које та-да била под отоманском окупацијом, тадашња породица Њаго дала је одговор напрво питање. Напуштајући у извесној мери цинцарски и прихватајући српски иден-титет (породица Њаго постаје породица Његован) она је исправно одговорила и надруго питање. Она се докопала материјалног и симболичког ,,златног руна” штобива посведочено не само разгранатим пословима породице – што симболизујупрофесија генерације ,,очева” – већ и статусом најмоћније породице у КраљевиниСХС. Пред породицом се, међутим, на Бадње вече 1941. године, поставља трећепитање: у чему је смисао тог ,,златног руна”? То што Породични дух не може дапронађе члана породице који би имао способности да одговори на то питање све-дочи да је породица доспела до фазе када је филозофски исцрпљена: наиме, то зна-чи да не постоји ни један њен члан који би могао да реферише о смислу породице.Изабраник Породичног духа – Симеон Газда – појавиће се као њен судија, а не као


241





идеологија, што Рисман и закључује у једној белешци додатој главном тексту ње-гове студије (Рисман, 2007: 202). Одавде даље произилази да се и медији, као кључ-ни одашиљачи сигнала које примају ,,радари” особа усмерених другима, постепе-но деполитизују у смислу да нису више заинтересовани да пропагирају неки одре-ђени став. Насупрот томе, претпоставља се да је њихова основна интенција да сво-

је производе усагласе са ставовима потрошача. У случају глобалних медија, то бионда требало да доведе до просеца глобалног усаглашавања какав, рецимо, опису-

је Едгар Морен у првом делу своју књиге Дух времена која је објављена негде уисто време као и Рисманова студија. Морен пише: ,,Холивудски филмови немају увиду само америчку, већ и светску публику и већ више од једне деценије специја-

лизовани уреди одбацују теме које би могле да повреде гледаоце Европе, Азије илиАфрике” (Морен, 1979: 49).

Данас међутим знамо да производи културне индустрије нису глобални на на-чин на који их описује Морен и на који их је могао видети Рисман. Културна ин-дустрија јесте глобална, али пре свега по критеријуму дистрибуције. Не и по кри-теријуму производње – она има свој центар, а то је и даље Америка, или прецизни-

је речено, то су мултинациналне корпорације чије се централе налазе на западнојхемисфери. Без обзира како одредили њеног власника или титулара, културна ин-дустрија спада у сферу меке силе, што значи да она није само производ који се тро-ши, већ и оруђе којим производе одређени ефекти у свести оних који троше кул-турне производе. Са успоном глобализације која, еуфемистички речено, редефини-ше питања суверенитета и доводи у питање границе држава односно националнихзаједница, доводи се у питање и могућност заједнице да уоквири промену друштве-ног карактера. Једноставније речено, глобални медији шире идеологију глобалногкорпоративног капитала, (Херман, Мекчесни, 2004: 53-57) што карактер усмерендругоме потенцијално искључује из заједнице којој припада.

То значи да оно што је за Рисмана шездесетих година, на примеру Америке, још увек било извесно – а то је идеја да се промена друштвених карактера још увекодвија унутар истог идентитета, односно исте заједнице – сада више није извесно.Доминантна културна индустрија која путем различитих медија делује на особеокренуте другима широм планете има амбивалентни став према различитим зајед-ницама и идентитетима на којима они почивају и то у зависности од њиховог ци-вилизацијског идентитета односно тренутних политичких интереса, у ономе штоХантингтон назива сукобом цивилизација (Хантигтон, 2000). У том смислу, чиње-ница да другима усмерена особа политичке догађаје перцепира првенствено по-средством масовних средстава комуникације (Рисман, 2007: 23) добија на значају.Како особа усмерена другима више не види у породици или ужој националној за-

једници примарне изворе принципа који би били гарант једног континуитета у пер-цепцији света, то онда ,,радари” такве особе примају сигнале који долазе из разних


243



крајева света, при чему доминантну улогу имају они медији и они производи кул-турне индустрије који имају статус глобалних. Уколико су глобални медији из би-

ло ког разлога нису наклоњени извесној заједници, онда је њен опстанак доведен упитање, будући да унутар друштвеног карактера зависног од усмерености други-ма, таква заједница нема оруђе и инструменте да би се одбранила, јер њени сигна-

ли не могу да парирају сигналима глобалних медија.То је разлог зашто је код Пекића доминација карактера окренутог другима

приказана тако драматично: Пекић је описује из позиције заједнице која није вишеу стању да обезбеди властити континуитет, јер не може да уоквири промену дру-штвеног карактера. Уколико заједница то није у стању да учини, она мора да неста-не, јер ће они који је требало да је бране, постати њени џелати. На то упућује ликФилипа који је припадник крупне буржуазије, али истовремено и комуниста, даклепротивник властите класе. Овај лик мора бити схваћен шире од његовог друштве-но историјског контекста унутар кога се појављује у Златном руну . Наиме, ликФилипа нам у најзаоштренијем смислу указује на расцеп између два различитаауторитета која усмеравају процес социјалне конфирмације: то су родитељи одно-сно породица са једне стране и други са друге стране. Пекић је тај моменат изузет-но добро запазио: ,,Међутим, смисао је за Филипа већ нађен. Смисао су открилидруги. Њему остаје једино да са тим открићем што оданије колаборира. И није тосмисао чије би испуњене од пропасти сачувало Његоване. Напротив, изгледа да јефундаментална претпоставка за његову реализацију управо уништење Његована ињихове замаљске функције” (Пекић, 2005: 53-54).

Наведени цитат је тачка у којој се Рисман и Пекић неминовно разилазе: Пе-кић наиме, у промени ауторитета који узрокује и промену друштвеног карактера,види опасност по опстанак заједнице коју овде симболизују Његовани; Рисману јетаква опасност страна, јер заједница којој припада може да обезбеди свој контину-итет у оба случаја. Чини нам се да се овде појављује могућност политичког кон-стектуализовања промене друштвеног карактера која је код Рисмана постављенаформално: као однос према политици, а не као судбина политичких заједница у до-ба доминације карактера усмереног другима.

Међутим, ако пажљивије прочитамо Пекића, можда ћемо у његовом текступрепознати још једну зебњу: зебњу за демократију у доба у коме преовладава ка-

рактер усмерен другима. Његовани наиме, нестају у чељустима (комунистичког)тоталитарног режима. Ко би то могао да разуме, ако не они који су бежали од јед-ног другог тоталитаризма, а то су чланови Франфуртске школе. Наиме, код Адор-на и Хоркхајмера ћемо наићи на осетљивост према манипулативној снази масовнекултуре и према њеном потрошачком карактеру који је пратећи елеменат политич-ке пасивности особа усмерене другима. Подсетимо се да на ту пасивност рефери-ше и Пекић када за Филипа каже да је његово да што оданије колаборира са сми-


244



слом који су за њега одредили други. Иста та пасивност је назначена и код Адорнаи Хоркхајмера односно код Рисмана: код првих са патосом, који код другога изо-

стаје. Амерички социолог на једном примеру овако описује припаднике друштве-ног карактера усмереног другима: ,,они све што им влада даје (…) прихватају са го-тово потпуном пасивношћу” (Рисман, 2007: 183). Код Рисмана тај недостатак от-пора неће изазвати драматичну аналогију са тоталитарним режимом која прати са-гледавање исте чињенице (уз разуме се, другачију терминологију) код Хоркхајме-

ра и Адорна: ,,Чудо интеграције, међутим, перманентни мисаони чин којим онајтко управља прима онога ко је лишен отпора, тко је прогутао своју ренитенцију,

јест фашизам.” (Хоркхеимер, Адорно, 1989: 159)Упоредним читањем Адорна/Хоркхајмера и Рисмана, ствара се утисак да Ри-

сман уобичава процес који су нешто раније наслутили Хоркхајмер и Адорно(1989). Оно што би по немачким ауторима био сурови резултат рада културне ин-дустрије, код Рисмана постаје део једног ширег процеса промене друштвеног ка-

рактера коме је одузето његово апокалиптично обасјање.Па ипак, мора се приметити да управо описана пасивност, око које постоји

консензус, чини особе усмерене другима савршеним поданицима. То значи да њи-хов пасивни однос према другом потенцијално омогућава да се политичко одлучи-вање поново стави у руке малобројне елите, која је у стању да, захваљући власни-штву на медијима чије процес укрупњавања далеко одмакао, готово у потпуности

контролише перцепцију политичких догађаја већине. Притом, та већина не можевише да игра своју корективну улогу и тако постаје пуки објект историје. Исто она-ко као што су то били и Његовани, а да тога нису били ни свесни.


Burdije, P. (2003). Pravila umetnosti . Novi Sad: Svetovi.Duzinas, K. (2009). Ljudska prava i imperija . Beograd: Slu ž beni glasnik.Goldman, L. (1967). Za sociologiju romana . Beograd: Kultura.Хантингтон, С. (2000). Сукоб цивилизација . Подгорица, Бања Лука: ЦИД, Романов.Herman E, Mek česni R (2004). Globalni mediji . Beograd: Clio.Horkheimer, M Adorno, T. (1989). Dijalektika prosvetiteljstva . Sarajevo: Veselin Masle ša, Svijetlost.Moren, E. (1979). Duh vremena 1. Beograd: BIGZ.Pekić, B. (1993). Vreme pri č e. Beograd: BIGZ, SKZ.Pekić, B. (2005). Zlatno runo 1. Beograd: Dereta.Risman, D. (2007). Usamljena gomila . Novi Sad: Mediterran Publishing.Vladu šić, S. (2011). Crnjanski, Megalopolis . Beograd: Slu ž beni glasnik.


245



Slobodan Vladu š ić SummaryUniversity of Novi Sad Faculty of Philosophy

RIESMAN’S AND PEKIĆ’S UNDERSTANDINGOF OTHER DIRECTED TYPE

This work represents comperative analysis of other directed type, in one sociological text (Lonely crowd of David Riesman) and one literal text (an extract from The Golden fleece, Bo-rislav Peki ć ). The connection between Riesman’s interpretation and Peki ć resonance of this typeof character is based upon consumer’s psychology and initial phase of depopulation which are

sinister phenomenons of this social character. Difference between Peki ć and Riesman is in degree of emphasising problem of discontinuity which appears together with withdrawal of inner directed type in favour to other directed type. Although he recognizes the appearance of discon-tinuity,Riesman does not pay much attention to this problem. Contrary to this, Peki ć focuseshimself exactly on this problem, questioning survival of community based on continuity, in theera in which the dominant role of directing other directed person is in hands of the others- fri-ends/ media/cultural industry. The second important difference between Peki ć and Riesman we

find in Peki ć ’s anxiety over the maintenance of democracy in era of other directed type’s domi-nation.

Key words: other directed character, cultural industry, family, democracy, Peki ć , Riesman


246



Марија Радоман УДК: 316.648-057.874Универзитет у Београду Оригинални научни радФилозофски факултет Примљен: 11. 4. 2012.

СТАВОВИ И ВРЕДНОСНЕ ОРИЈЕНТАЦИЈЕСРЕДЊОШКОЛАЦА У СРБИЈИ

Анализа ставова и вредносних оријентација средњошколаца је резултат истра-живања на основу података прикупљених у периоду април-јун 2011, у шест градова уСрбији. Главни циљ истраживања је било детектовање доминантних ставова и вред-носних оријентација средњошколаца на скали традиционализма, хомофобије, антиро-

мизма, етничких стереотипа и ставова према абортусу. Истраживањем су обухва-ћени следећи градови: Београд, Крушевац, Нови Сад, Зрењанин, Ниш и Нови Пазар. Ре-

зултати истраживања су показали да средњошколци у Србији не одударају много одопште друштвене климе у којој су одрастали И били васпитавани. Традиционалнихиспитаника има 33,9%, умерених 27,9% и нетрадиционалних 25%. Са једне стране по-стоје радикални ставови средњошколаца посебно када су у питању Роми и ЛГБТ по-пулација. Са друге стране, један број испитаника показује изразит афинитет и пози-тивно тумачи поједине животне стилове тих истих група (као што су питање пра-ва на брак хомосексуалне популације). Ставови о правима жена су такође двострани

– средњошклоци имају патријархалан однос према браку, породици и абортусу али по-казују осетљивост према проблему насиља у породици. Добијене податке треба по-сматрати у складу са променама у српском друштву – економском кризом, привати-

зацијом, порастом насиља у друштву и у породици, редефинисањем родних улога итд.Кључне речи: средњошколци, традиционализам, родне улоге, породица, антиро-

мизам, национализам

УводДанашње генерације средњошколаца одрастају у периоду након деценије

„демократских“ промена у земљи, у периоду још увек закаснеле трансформаци- је. На политичком плану, дошло је до проглашења независности Црне Горе и Ре-публике Косово а нестабилност држава региона (Босне и Херцеговине и још увекнерешене границе са Косовом) су узрок осећаја несигурности у социјалном и на-ционалном смислу, код већине становништва Србије. Говоримо и о периоду у ко-ме се одвија ревизија историје као релативизација и промоција десних идеологи-

ја (равногорски покрет и омладинске профашистичке организације). Религија ицрква су и даље веома важне за велики део народа. Не смемо да занемаримо и по-


247



већан продор глобализацијиских фактора који су релативно утицали на изградњудемократије у земљи. Најупадљивији фактор је званична одлука да се приступиуласку у ЕУ. Као резултат постоји донекле приближавање државне политике ин-тересима Европске уније. Међутим, у земљи постоје бројни проблеми: око 700.000 сиромашних грађана, према незваничним подацима више од милион незапо-слених, утицај политичких странака и висока корупција у привреди и политици,као и проблеми заштите права маргинализованих група.

Економска криза на европском тлу па и у земљама западног Балкана је ути-цала на још већу несигурност радног места: „Живимо у времену у којем важикултура 'унајми и отпусти' и где идеја о 'послу за цео радни век' више не важи“(Вујовић, 2008: 9).

Предмет овог истраживања јесу вредности и ставови средњошколске омла-дине која у време прикупљања података има од 14 до 18 година. Говоримо даклео генерацијама које су рођене између 1993-1997, када су њихови родитељи пре-живљавали најтегобније дане у новијој историји српског друштва. Мега инфла-ција, ратови, неизвесност егзистенције и огроман пад материјалног стандарда,највише су погодиле домаћинство и породицу. Такође, вредносни систем некогдруштва или појединих групација унутра њега је резултат обликовања тог дру-штвеног контекста (путем медија, политичке пропаганде, образовног система

итд.)Истраживање је спроведено у шест градова: Београду, Новом Саду, Кру-

шевцу, Зрењанину, Нишу и Новом Пазару. Анкетирано је укупно 630 средњо-школаца (детаљи о узорку биће приказани у делу о методологији). Испитиванису њихови ставови на скали традиционализма, хомофобије, ставови према абор-тусу и етнички стереотипи о Ромима.

1. Структуралне промене србијанског друштва

Према неким домаћим ауторима (Младен Лазић, Слободан Цвејић) променекроз које је прошло српско друштво од почетка деведесетих могу се поделити удва периода: период „блокиране трансформације“ до краја деведесетих и период„закаснеле трансформације“ од 2001. тј. од политичког заокрета и доласка „демо-кратске владе“. 1

Марија Радоман, Ставови и вредносне оријентације средњошколаца у Србији

248

1 Период блокиране трансформације карактеришу показатељи: ГДП је опао на 50%, буџет јебио у сталном дефициту, финансијски сектор доживљава колапс, долази до пораста неформалногпривредног сектора, повећања броја незапослених. Други период с краја 2000, карактерише стаби-

лизација институција, убрзавање приватизације, смањење неформалне економије, али долази и доновог повећања незапослености и повећана примања (Станојевић, 2009:99).





них добара, приватизације, повећане контроле и репресије као и решавањакризе преко експлоатације већ осиромашених слојева становништва.

У време криза и опадања значаја институција, грађански идентитет неми-новно слаби, појединци се окрећу другим видовима подршке који са својестране јачају колективизам: „У ситуацији колапса многих државних и дру-штвених институција, породица и домаћинство постају осе око које се одвијадалеко интензивнији друштвени живот. Ове институције преузимају на себефункције које су одбациле или редуковале, а често постају доминантни оквирпреживљавања појединца“ (Станојевић, 2009).

Ако говоримо о периоду након 2000, истраживања показују да је породи-ца и даље стуб ослонца за младе, да постоји одсуство индивидуализације жи-вотних стилова код младих као и нормативно прихватање традиционалног рас-пореда животних догађаја (завршетак школовања, запослење, ступање у бракпа тек онда рађање деце).

Питање је зашто је породица као заједница (она која се дешава или онакоја се промовише као пожељна) толико битна за вредносни систем поједина-ца?! Одговори су бројни - управо се кроз породичне идеологије прописујунорме понашања - посебно за жене, особе другачије сексуалне оријентације исве оне који одступају од хетеронормативне замисли друштва. Кроз породицу

се формулише и пожељна визија нације, државе и друштва.Према неким ауторима, породица је, посебно од 60-тих година прошлогвека, поприште сукоба између два идеолошка система: „Први можемо услов-но именовати као (нео)конзервативни и он обично делује помоћу идеолошкихапарата државе или се барем ослања на државне инстанце са захтевима за за-штиту породице, једном у имену нације, други пут у у имену морала, еконо-мије или вере, а најчешће због свега тога заједно“ (Ренер, 2009: 35). Другуструју ауторка види у оној која је инспирисана радикалном левичарском тео-

ријом и политичком традицијом шездесетих и седамдесетих година прошлог

века. У конзервативним идеологијама можемо наћи жал над судбином породи-це као „основне ћелије друштва“, „камену темељцу нације“, „колевки народа“и „бранитељки морала“.

Ренер у своме раду истиче да сама дефиниција породице одређује поро-дичну стварност. У духу постмодерне теорије, дефиниција нечега је перфор-мативни акт који чином говорења ствара своју реалност. Она поставља питањакако на пример дефинишемо разлике – Да ли две невенчане особе које живезаједно чине породицу? Да ли те две особе морају да буду супротних полова?Оваква питања нам сугеришу да постоји друштвено установљен морал, дефи-ниције које су увек идеолошки обликоване.


250



Примера ради, у појединим средњошколским уџбеницима психологије уСрбији другачија сексуална оријентација своди се или на „поремећен однос

хормона“ или се ставља у групу „зоофилије“ и „некрофилије“ као облика по-нашања који се класификују као психички поремећаји. Истополне заједнице ууџбеницима нису заступљене, већ се породице искључиво помињу у контек-сту - мама, тата и двоје деце различитог пола“. 2

Породица је током трансформацијских промена праћена репатријархали-зацијом односа унутар ње; дошло је до повећања случајева насиља у којима сужене као и млађи чланови на том микро нивоу, били прве жртве хаотичнихпромена у земљи.

Ретрадиционализација (призивање старих и конструисање нових садржа-

ја који се онда пласирају као ’дио традиције’) дође као опробан рецепт за др-жаве у кризи (било економске, било „кризе националног идентитета„). Када је

реч о тим традиционалним обрасцима „не ради се ни у ком случају о једно-ставном 'враћању уназад', већ пре о носталгији изазваној драстичним осе-ћањем разочарења и губитка (...) али и о функционалном, често и политичком,коришћењу наслеђа и традиције у измењеном контексту (...). Ре-традициона-

лизација није тек повратак уназад, већ више прилагођавање традиције новомконтексту (Благојевић, 2004: 294).

Према Благојевићевој, међу „губитницима транзиције“ пад породичног

стандарда јесте једна од последица економске кризе само што и у оквиру гу-битника имамо одређену стратификацију - највише је погођена радничка кла-са, затим средња класа, породице са децом и самохране мајке, сеоска попула-ција и етничке мањине. Треба нагласити да је у свим групама жена дупли гу-битник: није у питању само већа незапосленост жена већ и „традиционалновисока везаност за породицу“ где су жене посебне фигуре које су ангажованеда својим „личним људским ресурсима надокнаде губитке и омогуће прежи-вљавања својих укућана“ (Благојевић, 2004: 292-293) 3. Према овој ауторки,постоји парадокс да је у тим друштвима образованост жена релативно висока

само што то није реалан показатељ. Наиме, ради се о томе да су жене честобирале канале друштвене покретљивости у образовању (у готово свим земља-ма транзиције жене су заступљене са више од 50% на универзитетима), док јестварна слика таква да је образовање и посматрано на глобалном нивоу све


251

2 „Изједначили геј особе са некрофилима и зоофилима“, интернет. Анализа средњошколскихуџбеника са овим подацима рађена је и објављена још 2008, у издању Gayten-LGBT Центар за про-

моцију права сексуалних мањина , Београд (“Ка нехомофобичној средњој школи. Анализа деласредњошколских уџбеника у вези са третманом хомосексуалности”, интернет).

3 У истраживању 1999 године чак 85% жена има низак индекс субјективног задовољства у по- родици ( Милетић – Степановић).



мање значајан фактор у стратификацији (овим се не жели умањити значајобразовања већ само указати на нове приоритете које поставља глобално тр-жиште рада). Даље, истраживања из 2003, показују да су жене чешће незапо-слене у односу на своје мужеве (55,8% незапослених жена према 44,2% муже-ва), затим да жене у 100% случајеве добијају отказ због породичних разлогадок мужеви у 81% случајева добијају отказ али због повреда или болести. Овоуказује на сталну родну дискриминацију на тржишту рада (Станојевић, 2009:101). Такође, истраживања о родним поделама кућних послова показују да же-не у 80 до 90 одсто случајева обављају послове као што су кување, пеглање,чишћење, брига о деци (Бабовић, 2009).

Улога цркве и породице су најснажније полуге државе у том процесу ин-

струментализације жена тако да можемо говорити о постојању „родних режи-ма“ за поједине историјске периоде. 4

Када се, као у овом истраживању испитују ставови појединаца према тра-диционализму (тј. либерализму) онда је један од основних показатеља на тојскали, скуп ставова према породици, браку, абортусу и међуродним односи-ма. Друштвена клима и општи културни нормативни оквир дају нам слику осрпском друштву као претежно патријархалном.

У време криза интензивира се и прича о „кризи“ породице. Поставља сепитање шта то заправо значи, ко је тачно губитник у тој романтичарској сли-

ци традиционалне породице – „Говор о кризи обично делује тако да социјалнеи политичке проблеме преводи у личне и партикуларне, те тако изазива осећа-

је кривице“ (Ренер 2009: 36). А како су жене те које се пре свега виде као од-говорне за стабилност породице неуспјех на том путу се често означава каоиндивидуална или колективна кривица жена. Међутим, жртве су и млађе гене-

рације јер поједина истраживања о младима у Словенији сведоче да чак једнојчетвртини деце недостаје родитељска подршка и подстицај (ibid).

Ставови према особама нехетеросексуалне оријентације чине данас једнуод главних окосница конзервативних идеологија (али и њима супротставље-

них). Познато је да десница широм света (Русија као најупадљивији пример) апосебно у државама Југоисточне Европе користи Параде поноса за мобилиза-цију десничарских снага у земљи. Са друге стране, углавном леволибералне и

левичарске опције чврсто подржавају ЛГБТ права. Однос према хомосексуал-ности често указује и на одређени вредносни систем особе јер може бити ујед-но и индикатор односа према осталим мањинским групама као што су Роми,


252

4 „Родни режими“ као релативно структурирани односи између мушкараца и жена, „мушкостии женскости“, у институционалном и ванинституционалном окружењу, на нивоу дискурса и на ни-воу праксе (Благојевић 2002: 317).



етничке мањине или суседи. Такође тема хомосексуланости је и добар инди-катор ставова према Западу и „проевропским“ вредностима (ово важи за ср-бијански контекст али не и генерално) па се степен хомофобије довести у чвр-сту везу са национализмом.

2. Методологија

Упитник се састоји од више исказа којима се испитује степен хомофобије,традиционализма, конзервативизма, антиромизма и национализма код средњо-школаца. Овде је потребно напоменути да пошто се скала антиромизма односисамо на ромску националну мањину, скала не може мерити укупно национално

питање (које се даље у упитнику мери и другим посебним питањима). Да би до-били ширу представу о степену национализма код испитаника требало би укљу-чити цео систем ставова док су овде испитани поједини ставови.

Ако национализам одредимо преко дефиниције Ернест Гелнера (Ernest Gel-lner), где се национализам дефинише као политички принцип који подразумева даполитичко и национално јединство треба да буду изједначени, онда национали-зам подразумева „осећање гнева ако је тај принцип нарушен“ - ако на пример по-

литичке границе дате државе не обухватају све чланове одговарајуће нације. Та-кође, постоји и незадовољеност националистичког принципа ако на пример по-

литичке границе државе обухватају и неке странце или припаднике других етнич-ких заједница. Гелнер наводи да по тој логици територијална политичка једини-ца може постати етнички хомогена „само у случају да убија, или протерује, илиасимилира све припаднике друге нације“ (Гелнер, 1997: 13).

У овом случају ставови према Ромима јесу доста јак индикатор национали-зма јер према овој мањини постоји висок степен етничке и социјалне дистанце.Имајући у виду да се од 2009. и у током Декаде Рома у Србији догодио већи бројинцидената (рушење ромских барака ради изградње инфраструктурних објеката,обелодањивање постојања око 600 неформалних ромских насеља, илегална исе-

љавања Рома од стране градских власти у Београду) повећана је позорност јав-ности на ромско питање. Медији су и чешће преносили извештаје у којима сеприказује сва беда и језиви услови у којима Роми живе уз коментаре и прено-шење одлука градских власти о томе „како то питање мора да се реши“. Ово јенаведено јер Роми могу да буду пример агресивнијег односа него да је у питањунека друга етничка група - али ова претпоставка и ако је тачна, у овом случају неби смела да нас чини мање забринутима.

Ставови на свакој од ових скала (традиционализма, конзервативизма хомо-фобије и антиромизма) дали су нам опште податке. У коначну анализу су укљу-чени и додатни одговори- појединачни искази средњошколаца, њихови комента-


253



ри. Искази су дати у облику Ликертове скале са пет ступњева – од потпуног не-слагања до потпуног слагања.

Обрада података рађена је у програму СПСС 18. Пре уношења података упланирању узорка одлучено је да узорак чини шест градова који би презентова-

ли вредности по различитим регијама у Србији.У узорак је коначно ушао следећи број испитаника по градовима: Београд -

142; Нови Сад – 107; Зрењанин – 89; Крушевац – 92; Ниш – 110 и Нови Пазар – 89. У тим градовима подједнак је број испитаника мушког и женског пола. Пол-ну структуру укупног узорка чини 310 мушкараца (49,2%) и 319 жена (50,6%) одукупног броја (630 испитаника).

У градовима узорак је планиран у односу на старост средношколаца (ради равномернијег узорка средњошколци су подељени на млађе и старије категорије-1. и 2. година и 3. и 4. година чије је удео исти). Узорак је подељен и у односуна профил школе где су ради анализе узети профили „елитне школе“, „стандард-не“ и „потенцијално проблематичне“ школе (хтело се утврдити да ли постоје раз-

лике према профилу школе у односу на степен насиља јер се о тој теми сталноспекулише у јавности). Из сваке, већ по „профилу“ одабране школе, узето је слу-чајним одабиром једно одељење млађих и једно одељење старијих средњошкола-ца и у узорак су улазили сви испитаници тако изабраних одељења.

Идеје либерализма као што ће се видети кроз касније тумачење добијенихподатака неће се овде поистовећивати са оним што се обично тумачи као „либе-

ралне проевропске вредности“. Заправо, неће се негирати ни њихова сличност сатим вредностима. Наиме, европски идентитет и вредности се тумаче као „празанпојам“ јер како наводе поједини аутори постоји питање/проблем када желимо даутврдимо у чему се осећај европског идентитета састоји. Мануел Кастелс сматрада европско уједињење тражи европски идентитет али да се тај идентитет не мо-же темељити на хришћанству, демократији или етничкој припадности као ни наекономском идентитету кроз заједничко европско тржиште. Али једно је сигур-но – „европски идентитет“ ће долазити у сукоб са национализмом, тако да се на-ционализам сматра једном од кључних препрека изградњи тог идентитета (Вуле-тић, 2008: 34-50 ).

Дакле, либералне вредности ћемо тумачити више као опозитне вредностимаконзервативизма, традиционализма и шовинизма (ниједна скала не садржи вред-ности од крајњег традиционализма па до модернизма или либерализма. Као опо-зит традиционализму узета је вредност нетрадиционализма. Поједини резултатиприказани су и на основу појединачних одговора а не само као укупан резултатна основу скале питања.

Почетна хипотеза је била да ставови испитаника неће превише одударати одопште слике, друштвено нормираних а углавном конзервативних односа у дру-


254



штву. Хипотеза је била да ће ставови пратити промене друштвеног система алии да ће испитаници показати либералнији став према традиционално схваћеним

родним улогама, да ће показати више сензибилитета по питању ЛГБТ права и данеће круто и једнострано следити националне стереотипе.

3. Резултати истраживања

3.1. О традиционализму и конзервативизму

На скали традиционализма која обухвата 14 исказа традиционалних испита-ника има 33,9%, умерених 27,9% и нетрадиционалних 25% (остатак испитаникасе није изјаснио за све ставке тако да се ти подаци тумаче као недостајући). Крон-

бахов коефицијент алфа који показује поузданост скале традиционализма изно-си 0,70 што нам показује добру поузданост скале.На скали су намерно изабране три категорије тако да прва категорија у овом

случају (њих 33,9%) обухвата оне који су екстремно традиционални и оне нештомање традиционалне. Исто важи и за нетрадиционалне – од 25% не можемо ре-ћи, како је објашњено у поглављу о методу, да су сви либерални. Неки од њих је-су а неки се само не слажу са екстремним тврдњама што их не чини либералним.Аритметичка средина посматраног узорка је 43,2 (медијана =43,0) а с обзиром да

је теоријска средина на овој скали 40 и најближа средњој вредности 2 - умерено

традиционални значи да су средњошколци генерално посматрано умерени по пи-тању традиционализма.У односу на пол испитаника, разлике су најизраженије – жене су скоро пет

пута мање традиционалне од мушкараца и скоро четири пута више либералне/не-традиционалне. 5

Остале варијабле у односу на традиционализам су следеће: – у односу на занимање њихових родитеља, упадљиви су подаци да већи број

из групе традиционалних има мајке и очеве који су незапослени или радни-ци; у групи нетрадиционалних упадљиво је већи број родитеља који се бавеполитиком; али број умерених и традиционалних је нешто већи и тамо где суочеви директори мањих и већих фирми или су руководиоци;

– у односу на образовање њихових родитеља не постоје битне разлике (једи-но су мајке са завршеним факултетом у већем броју код традиционалних).Ова разлика у односу на образовање и занимање говори о малом значајуобразовања родитеља за формирање вредности у породици.


255

5 Томе у прилог говори и израчунат Пирсонов коефицијент корелације који мери јачину везе

између две променљиве (пола и скале традиционализма). У овом случају он износи 0,49 што се ту-мачи као висока вредност у корист жена.



Традиционализам је операционализован преко исказа који су се односили насферу јавног патријархата (питање равноправности жена у друштву) и преко ста-вова о приватном патријархату (брига о деци, насиље у породици, положај женеу домаћинству). Овако тумачење традиционализма преко поделе на приватни и

јавни патријархат увео је феминистички покрет својим теоријским полазиштемпо коме се патријархат може дуго задржавати иако је на пример друштво дости-гло завидан степен побољшања положаја жена у јавној сфери: „Савремена дру-штва, дакле, представљају 'мешани' тип патријархалног друштва у којем је јошувек изражена мушка доминација у економији, политици и јавном животу, и по-

ред значајног изласка жена из приватне сфере и њиховог видног радног доприно-са (...) Подређени положај жене није само 'продукт приватне својине' (како су ми-слили марксисти), нити је резултат биолошке нужности, јер неравноправност из-међу полова није природом дата, нити је само економска, већ је и културна, ду-ховна, историјска појава“ (Папић, 1993).

На први став које је типичан за испитивање степена традиционализма – По- родица и брак су светиње - 77% испитаника одговара позитивно док се свега10% не слаже (њих ћемо третирати као више либералне у групи “нетрадиционал-них”). Неодлучних је 11%. Посматрано према полу, са ставом се за 10% вишеслажу мушкарци него жене.

Други став Заснивање породице је нешто чему сви тежимо такође подр-жава висок проценат, њих 78% а не слаже се поново 10%.

Још један став показује висок традиционализам – Жена је једино испуњенакад постане мајка подржава 30% испитаних. Овде нема велике разлике премаполу што је можда чудно али говори о јачини родних стереотипа и подложностињима.

У српском друштву жене су потчињене у породици – 38% се не слаже на-супрот 22% који потврђују овај став. Нема велике разлике у односу на пол. Да-кле, сваки пети испитаник има свест и признаје да ово друштво лоше третира же-не. Исто важи и за следећи показатељ:

У нашем друштву насиље у породици је велики проблем - 60% се слаже саовим ставом, док је против 14%

Ако бих знао за неки случај насиља у породици пријавио/ла бих га – 61% бипријавило насиље у породици што је охрабрујући податак. Против је свега 7%.

Када су у питању одговори који се тичу општих родних улога и става премапородици као вредности, не постоји толико изражена подела према полу и ставо-ви су углавном веома традиционални осим повећане свести о проблему насиљау породици што је позитиван показатељ.

Али на следеће ставове који се углавном тичу „приватног патријархата“ же-не дају далеко либералније одговоре:


256



У породици ипак мушкарац треба да има главну реч – 44% испитаника сеслаже са тврдњом (од тог броја 70% су мушкарци), неодлучних је 12,5% а нетра-диционалих 43,5%.

Бригом о деци треба првенствено да се бави мајка, па тек онда отац – слаже се 28% а 48% се не слаже са ставом.

Када се ради о родитељству битно је да и мушкарац буде укључен – какоби жена могла да се посвети другим стварима - 80,5% се слаже са овим иска-зом, а против је 9%.

Жене треба више да рађају да би ми опстали као нација – са ставом се неслаже свега 28% а подржава чак 43% испитаника. Овај став потврђује везу изме-ђу националзма и пронаталитетних политика. Такве политике су често широкоприхваћене из разлога што их не пропагирају (само) опозиционе и не маинстре-ам десничарске опције већ су оне део државних политика. Подсетимо на кам-пању током 2011, у Србији под слоганом „Једно дете за маму, једно за тату, а тре-ће – за државу”. Ради се о предлогу Комисије за израду грађанског законика дау будући Породични закон уђе одредба која предвиђа да ће мајке са троје децепримати месечну накнаду која неће бити мања од 20.000 динара месечно. 6

Из групе исказа која су се односила на насиље у породици ово је најрадикал-нији податак:

Жена повремено заслужује батине – Не слаже се 78%, неодлучних је 9,2%док се ставом слаже 9%. Отприлике сваки десети испитаник се залаже за насиљенад женама.

Што се тиче поређења по градовима једино је упадљив податак да је вишетрадиционалних и конзервативних испитаника у Новом Пазару (2/3 узорка из тогграда су се национално изјаснили као Бошњаци и муслимани па су традициона-

листичке вредности објашњиве с обзиром на јачи утицај ислама). Чак 53% испи-таника из тог града се слаже са тврдњом да је жена једино испуњена кад постанемајка. Такође, на питања о забрани абортуса 62% испитаника и испитаница изНовог Пазара се залаже за забрану.

Вредности традиционализма су често и вредности конзервативизма - овде секонзервативизам операционализује преко ставова о абортусу. Ипак, ставови пре-ма абортусу могу бити само један од индикатора конзервативизма.

Средњошколци су дали следеће одговоре на ставове према абортусу: кон-зервативних је 31,6%; умерено конзервативних 32,6%, док је 25% дало неконзер-вативне одговоре на скали питања о абортусу.


257

6 Блиц, 30.јун 2011.



И овде се појављује разлика према полу али нешто мања него на скали тради-ционализма: два пута је више конзервативних мушкараца а у групи неконзерватив-

них је два пута више жена. 7Ови проценти се углавном поклапају са традиционализмом – тако, 38% испи-

таника сматра да Ако дозволимо абортус пропада нам и нација (од тог броја 50%чине мушкарци). За забрану абортуса се залаже 40% испитаника.

Изразито конзервативни су и 16,5% испитаника који су позитивно одговори- ли на став Првенствено отац детета треба да одлучује о абортусу.

Лош показатељ на овој скали је одговор жена на питање о забрани абортуса.У оквиру жена 31% њих се залаже за забрану абортуса, 39% се не слаже, 29% јенеодлучно.

3.2. Ставови према ЛГБТ популацији

На скали хомофобије испитанике можемо сврстати на следећи начин: Хомо-фобичних има 28,7%, умерено хомофобичних 29,1% и нехомофобичних 27,9%.

Аритметичка средина посматраног узорка је 34,2 (медијана =34,0) а с обзиромда је теоријска средина на овој скали 37,5, постоји већа закривљеност резултата ка

јачој хомофобији. Кронбахов коефицијент алфа којим се мери укупна поузадностскале показује вредност од 0,91 што говори да скала показује веома добру поузда-ност.

Од укупног броја хомофобичних, дакле од процента 28,7% можемо рећи да суприлично екстремни били они који су на питања да ли особе другачије сексуалнеоријентације заслужују батине одговорили у 22% да се слажу са тим (58% је билопротив, док је 20% неодлучно).

Разлике према полу су и овде значајне као и за целу скалу – шест пута вишемушкараца сматра да ЛГБТ популација заслужује батине.

Такође, екстремно хомофобични су и 20% оних који су на питање Треба ихизбацити из школе одговорили позитивно. Опет имамо слично противљење (59%се не слаже са оваквим мерама) и опет је 21% неодлучних.

Укупно је било око 70 негативних коментара а од тог броја трећина од странемушкараца. Ево неких примера: 8

– Уопште нам нису потребни педери – Мислим да би то могли да задрже за себе – Не треба то јавно да показују!


258

7 Између променљиве пола и скале конзервативизма израчунат је Пирсонов коефицијент ко- реалције који показује јачину везе од 0,26 (говори у прилог томе да су жене по овом показатељумање конзервативне од мушкараца).

8 Сви коментари из упитника су пренети изворно без граматичких и других интервенција.







српске националности али и других етничких група. Занима нас на којим тврдња-ма и стереотипима се темељи антиромско расположење у Србији. Занима нас та-

кође да ли су и Роми на листи „константних“ непријатеља код националистичкиоријентисаних испитаника.

У односу на скалу антиромизма добијени су следећи резултати: 10

Њих 36,7% има екстремно шовинистичке и расистичке ставове према Роми-ма, 32,2% је умерено а 31% не показује антиромизам у ставовима. У односу на пол,60% мушкараца наспрам 40% жена даје екстремно негативне одговоре према Ро-мима. Проценат жена је нешто већи у групи умерених и „либералних“ (либерал-них, у смислу да не показују шовинизам).

Према градовима не постоји значајна разлика, осим у Новом Пазару где је ве-

ћи број либералних ставова према Ромима (нема значајне разлике у негативнимставовима).Према појединачним исказима (неки од њих нису део скале а значајни су нам

за генералну оцену), одредићемо који број испитаника има претерано негативан од-нос према Ромима а који број је заиста либералан.

Тврдњу Роми су ментално мање способни за учење , подржава 20% испита-ника. Разлике према полу скоро да не постоје.

Код тврдње Роми неће да уче, више воле да просјаче , опет постоји повишеннегативизам - 41% одговара да се слаже и потпуно слаже са овом тврдњом док се30% не слаже. Испитаници мушког пола су давали негативније одговоре. Посма-трано по градовима не постоји упадљива разлика. Нешто су блажи ставови уЗрењанину и Новом Пазару.

На став Роми су по природи прљави људи , опет се појављује екстремних 27одсто који се слажу са тврдњом. Не слаже се 45%. И овде постоји разлика премаполу - више негатвних одговора код мушкараца. Према градовима одговори су вр-

ло слични осим што има више негативних одговора у Новом Саду.Са ставом Роми рађају више деце како би их злоупотребљавали за просја-

чење слаже се 43% док је против 24% испитаних. Ниш, Нови Сад и Крушевац да- ју најнегативније ставове. Нема упадљиве разлике у одговорима према полу штопотврђује и чињеницу да се репродукција када су Роми у питању и од стране женапосматра првенствено кроз националистички дискурс а не родни како би било„очекивано“.

Репродуктивна активност се врло често тумачи по националном кључу и оста-вља простор за десничарске теорије о „демографском буму“ (код нас типично заобјашњавање високог наталитета код албанског становништва).


261

10 Скала антиромизма је операционализована путем седам исказа о Ромима а анализирани суи појединачни искази који нису ушлу у скалу. Кронбахов алфа коефицијент је 0,85 што нам говорида је скала поуздана.



С обзиром на овако негативне ставове можемо закључити да је 36,7% оних наскали антиромизма уствари број испитаника који показују највише нетрпељивостии чији антиромизам (с обзиром на садржај питања) код одређеног броја има еле-менте расизма. Ово није необична појава јер у сваком друштву где се шовинизамнормализује и где се шовинизам усваја као „патриотизам“ - дакле као легитиман -отварају се врата екстремнијим идеологијама, као што су фашизам или расизам.

О екстремним ставовима према Ромима сведоче и коментари из упитника.Укупно је било 20 негативних коментара а ово су неки од њих:

– Не желе да раде па зато што и паре које просе потроше на цигаре а не даби прехранили децу

– Цигани су Цигани – Треба их убити 11

– Безобразни су јер су добили своја права – Неки Роми се и труде па се и не разликују од нас – Ганци, и то треба побити!!! – Роми једноставно не воле школу – Треба их истребити! – Смрт Циганима – Хитлер је за њих – Нападни и иритирају друге људе – Лакше им је да не раде ништа и само се жале како су дискриминисаниМеђутим било је и неколико другачијих запажања о Ромима:

– Не посвећује им се довољно пажње! – (Роми) нису лењи. Књиге за основну школу коштају готово као половина

просечне плате у Србији, што значи да је и систем крив. – Стоп расизму и нацизму – Деца су васпитана да мрзе Роме – И Роми су људиОд укупног броја, 8,5% испитаника каже да у њиховој школи лоше третирају

Роме. Да су свесни проблема са којима се Роми суочавају у друштву говори и по-датак да је њих скоро 50% одговорило да Роми немају услове за учење код куће.Међутим, 38% се сложило да су Роми просто лењи за учење . Као и горње тврдњеи ово говори о великој подложности стереотипима код младих (што нам пре об-

јашњава како се формирају националистички ставови али ни у ком случају мањи реализам у њима- позиви на убиство Рома нису нереалне претње јер ти се инци-денти и дешавају).


262

11 Испитаник се потписао као Образ .



Даље, са тврдњом Роми су вишеструко дискриминисани , слаже се њих 43%док се 20% не слаже или уопште не слаже.

На став Роми треба да буду потпуно равноправни у друштву , 61% се слажеи потпуно слаже а 15% је против тог става. Два пута више негативних одговораимамо код мушког пола.

На став Седео/ла бих у истој клупи са Ромом, 39% одговара да се слаже (одтога се потпуно слаже 16,5%) док се не слаже 30% (од тога 18% се уопште не сла-же). Занимљиво је упоредити ово питање са идентичним питањем само везаним загеј популацију. Наиме, 28% испитаника би седело у истој клупи са геј особом докто одбија 44% (од тога 32% се уопште не би сложило са тим). Изгледа да на скали„националних непријатеља“ још увек предњачи ЛГБТ популација.

Са ставом Увек их браним и подржавам , слаже се 17% испитаника док је про-тив 31%.

На питање Од поменутих на ционалности највише ми сметају које је треба- ло да нам одговори које нације средњошколци перципирају као националне непри- јатеље, добијени су следећи проценти:

– 17,4% њих је заокружило да не вреднују људе по националности. – „Национални непријатељи“ су Албанци (21,2%), затим Хрвати (15%),

Роми (12,3%) и Американци (9,8%).

Табела 1: листа „непожељних“ нација


263

a Frequencies

Responses N Percent

Percent ofCases

61 5.0% 9.9% 145 12.0% 23.6%

49 4.0% 8.0% 12 1.0% 2.0%

256 21.2% 41.7% 182 15.0% 29.6%

16 1.3% 2.6% 119 9.8% 19.4%

9 .7% 1.5% 19 1.6% 3.1% 117 9.7% 19.1%

14 1.2% 2.3%

211 17.4% 34.4%

Total 1210 100.0% 197.1%



Упадљиво је да се антиамериканизам није показао као главна идеолошкаосновица већ је то нетрпељивост према суседима и Ромима. Када су Албанци упитању, био је очекиван највећи број одговора услед континуиране мржње којасе продукује према њима као и државне политике. Проценат за Роме је превисоки алармантан.

Посматрано по градовима одговори су углавном уједначени – једино је не-што већи проценат у Нишу, Крушевцу и Зрењанину одабрао Роме. Најупадљи-вији податак је да је једино у Новом Пазару свега неколико испитаника изабра-

ло поменуте групе „непријатеља“ док је једна трећина изабрала став „Нико ми несмета“, и то са највећим процентом међу свих шест градова.

На питање о нацијама које им се допадају средњошколци одговарају:

Табела 2: листа „пожељних“ нација

Као нације које им се допадају означени су Срби (25,6%), затим Грци и Ру-си са скоро изједначеним бројем одговора - око 15%. Ове нације су константа усмислу историјских стереотипа који се континуирано репродукују – да се прија-тељске нације виде у православним народима.

Упадљив је опет податак да су Американци бирани са скоро 5% као иБошњаци са скоро 7% .


264

Frequencies

Responses N Percent

Percent ofCases

24 2.3% 4.0% 8 .8% 1.1%

66 6.3% 11.0%

269 25.6% 44.8% 4 .4% .7% 17 1.6% 2.8%

157 14.9% 26.2% 51 4.7% 8.5%

161 15.3% 26.4% 24 2.3% 4.0%

22 2.1% 3.7%

50 4.8% 8.3%

.

198 18.8% 33.0%

Total 1051 100.0% 175.2%



Ако ове одговоре упоредимо са градовима видећемо да су Бошњаци нај-више бирани у Новом Пазару. А поново, антизападњаштво се преко ове гру-пе питања неће потврдити с обзиром да су у опцији „Неко други“ средњо-школци наводили као њима допадљиве нације Французе, Шпанце али и Црно-горце.

Мењање дискурса према Западу проистиче и из реалног стања животамлађе генерације – и поред сиромаштва, они више путују и долазе у додир сакултуром Запада; говоре стране језике; користе социјалне мреже попут Фа-цебоок , Мyспаце , Тwиттер - то све утиче на то да они постају адаптивнијина ефекте глобализације културе, посебно на медијске садржаје.

Управо због промењеног временског и социјалног контекста у коме де-сница налази упориште, „мањак“ антизападњаштва у одговорима средњошко- лаца не значи да је национализма мање већ да је он променио свој садржај алии реторику.

О степену национализма на овом узорку, могу донекле сведочити нега-тивни коментари које су испитаници остављали на питање Ако од наведенихгрупа постоји нека са којом се не би дружио/ла, напиши која и зашто? Не-ки од њи су:

– Са Шиптарима, Хрватима; – Албанци због свог зла које су нанели српском народу – Са педерима и РомимаЈ – Србија Србима – Са Ромима – Католици – Албанци – Албанци, Муслимани.... – Албанци, Муслимани зато што су против државе Србије.

– Муслимани и Албанци – Са Шиптарима. Мада није да се не бих дружила, него не бих оствари- ла неки претеран контакт, иако ту децу као и себе не сматрам кривимза нека дешавања у прошлости. Али између нас и њиховог народа ћеувек постојати нетрпељивост тако да је најбоље то избећи.

– Не бих се дружио са Ромима, прљави су и аљкави – Роми краду! – Чекамо их! – Са Ромима, провоцирају, краду, необразовани су!

– Са Хрватима, Ромима и Муслиманима јер одударају од друштва


265



– Са Хрватима се не бих дружила. Нису дружељубиви и због разлогасвима познатих;)

– Албанци. Због већ познатих разлога. Не мислим да су сви исти, веро-ватно има и пуно добрих Албанаца, али не бих могла...

– Не бих се дружио са циганима – Мађарима, Македонцима... – Једноставно наша прошлост нам то не дозвољава! Не можемо да се

правимо као да ништа није било. Наши преци су крв проливали, а садтреба будемо равноправни. Не (Роми, Хрвати и покатоличени)

– Муслимани првенствено зато што они нас мрзе, а Хрвати и Шиптари... БЕЗ КОМЕНТАРА. Албанци су ме протерали са Космета.

– Са Албанцима и Хрватима јер мрзе мој народ и непоштују га, убија- ју га и не дозвољавају да се чује наша химна!

– Турци – Роми, Муслимани, Албанци, Хрвати, Јевреји јер мрзе српски народ!!!

Мрзим Бугаре!!!Ово су дакле одговори углавном екстремно националних испитаника.

Негативних коментара овог типа било је укупно 54 (нема упадљиве разликепрема полу), од тога највише у Нишу а ниједан у Новом Пазару. Значи да сва-ки десети испитаник овог истраживања квалификује неку етничку или нацио-налну групу као ону са којом не жели контакт или коју отворено мрзи.

Закључак

Генерална оцена овог истраживања јесте да су средњошколци јако скло-ни стереотипима. Традиционалнији су мушкарци него жене. Они су показалии већи степен хомофобије и склонији су негативним коментарима који садр-же позиве на екстремно насиље. Резултати истраживања, са друге стране од-

ражавају промене кроз које пролази српско друштво. Постоји већа свест о

присуству насиља у породици као и спремност да се на то насиље реагује. Уодговорима који се тичу постојања „традиционалних националних непријате-

ља“ уочено је да постоји мањи степен антиамериканизма и антизападњштва – национализам који је измерен односи се пре свега на суседе али и на етничкемањине у самој земљи. Може се рећи да ти резултати јесу одговор на поли-тичку пропаганду којој су изложени сви у овој земљу уназад пар деценија (сасвим нијансама у перцепцији сопствене и других нација као и њихових међу-собних односа).


266




Бабовић, М. (2009). Радне стратегије и односи у домаћинству: Србија 2003 – 2007. У: А. Ми- лић, С. Томановић (прир.), Породице у Србији данас у компаративној перспективи , Бе-оград: ИСИ ФФ, стр. 135-151.

Благојевић, М. (2002). Жене и мушкарци у Србији 1990-2000: Уродњавање цене хаоса. У: А.Милић, С. Болчић, (прир.), Србија крајем миленијума - Разарање друштва, промене исвакодневни живот , Београд: ИСИ ФФ, стр. 283-314.

Гелнер, Е. (1997). Нације и национализам . Београд: Матица Српска.Izjedna čili gej osobe sa nekrofilima i zoofilima. Trojka.rs , 05.07.2011. <http://www.tro jka.rs/ve-

sti/13928-izjednacili-gej-osobe-sa-nekrofilima-i-zoofilima.html> 12.1.2012.Maljkovi ć, D. (ur.) (2008). Ka nehomofobi č noj srednjoj š koli. Analiza dela srednjo š kolskih ud ž beni-

ka u vezi sa tretmanom homoseksualnosti. Beograd: Gayten – LGBT Centar za promociju pra-va seksualnih manjina. <http://www.gay-serbia.com/pics/store/2009/06/Ka-nehomofobicno j-srednjo j-skoli.pdf> 10.12.2011.

Милић, А. (2009). Осврт на резултате анкетних истраживања породица и домаћинстава у Ин-ституту за социолошка истраживања у последњих двадесет година. У: А. Милић, С. То-мановић (прир.), Породице у Србији данас у компаративној перспективи , Београд:ИСИ ФФ, стр. 11-29.

Papić, Ž. (1993). Patrijarhat. U: M. Mati ć, M. Podunavac (prir.), Enciklopedija politi č ke kulture , Be-

ograd: Savemena administracija.Ренер, Т. (2009). Неке потешкоће при дефинисању појма породице. У: А. Милић, С. Томано-вић (прир.), Породице у Србији данас у компаративној перспективи , Београд: ИСИФФ, стр. 29-42.

Sekelj, L. (2000). Etni čka distanca, ksenofobija i etnonacionalisti čka manipulacija. Sociologija XLII(1): 1-24.

Станојевић, Д. (2009). Породица у постсоцијалистичкој трансформацији, социолошке пер-спективе и проблеми Србије. У: А. Милић, С. Томановић (прир.), Породице у Србији да-нас у компаративној перспективи , Београд: ИСИ ФФ, стр. 77-97.

Вулетић, В. (2008). Европски идентитет српске политичке и економске елите. У: С. Вујовић

(прир.), Друштво ризика , Београд: ИСИ ФФ, стр. 33-51.


267



Marija Radoman SummaryUniversity of BelgradeFaculty of Philosophy

ATTITUDES AND VALUE ORIENTATIONSOF HIGH SCHOOL STUDENTS IN SERBIA

The analysis of attitudes and value orientations of high school students comes as the re- sult of research based on data collected during April-June 2011 in six towns in Serbia. Themain objective of this research was to detect the dominant attitudes and value orientations of high school students on a scale of traditionalism, homophobia, anti-Romism, ethnic stereotypesand attitudes toward abortion. The research was conducted in the following cities: Belgrade,

Krusevac, Novi Sad, Zrenjanin, Nis and Novi Pazar. The results showed that high school stu-dents in Serbia in regards to their beliefs do not differ much from the general social climate inwhich they grew up and were educated in. Traditional respondents are represented at the level of 33.9%; 27.9% of them are moderately traditional and 25% of them are non-traditional. Onthe one side there are extremely radical position of high school students especially in relationto Roma and LGBT people. On the other side, certain number of respondents showed high af-

finityand positive individual interprets of the lifestyles of those groups (such as the rights of marriage for homosexual population). Attitudes towards women's rights are also bipolar - high

school students have a patriarchal attitude towards marriage, family andabortion, but they show sensitivity to the issue of domestic violence. The obtained data should be interpreted inaccordance with the changes in Serbian society - economic crisis, privatization, increase of vi-olence in society and family, redefining of gender roles, etc.

Key words: High school students, attitudes, homophobia, traditionalism, gender roles, fa-mily, nationalism


268





опадању значаја класе и консеквентном порасту значаја других облика друштве-ног груписања (идентитеске групе, друштвени покрети и сл.) у политичким поде-

лама које карактеришу постиндустријска друштва (Clark & Lipset, 2001). Оваоспоравања концепта класне анализе, која су настајала имајући у виду променена нивоу емпиријске стварности савремених постиндустријских друштава, пред-стављају једну од форми старог спора у оквиру науке о друштву: наиме, да ликласа представља основни вид или тек само један од могућих (и не нужно најзна-чајнијих) облика друштвеног структурирања и груписања, односно да ли је кла-са реално постојећа друштвена група, која је, под одређеним околностима, устању да ступи у колективну акцију, или се пак ради о статистичкој категорији,која представља израз неједнаке расподеле економских ресурса у друштву (а ко-

ја не мора нужно да кореспондира са расподелом других ресурса, политичкоммоћи или престижом, нити постоји нужна веза између класног положаја и фор-мирања одговарајуће колективне свести и консеквентне колективне акције)? Сва-како да на овом месту нема потребе даље улазити у природу дебате која се оди-гравала (и још увек траје!) на линији марксистичка-веберијанска концепција кла-се, односно реалистичко-номиналистичко становиште о основним актерима дру-штвеног делања, али је битно напоменути да је одбацивање, односно прихватањекласне анализе у савременим расправама готово неминовно повезано са заузи-мањем позиције у оквиру ове темељне поделе, као и са шватањима аутора оосновним механизмима структурисања друштава и улози класе у том процесу.

На нападе усмерене ка класној анализи, који су најчешће били повезани садоказивањем да је класа мртва јер није у стању да произведе одговарајућу колек-тивну акцију (која је у овим студијама, по правилу, редукована на класно гла-сање) (Pahl, 1989; Pakulski & Waters, 1996; Clark & Lipset, 2001), односно да јенемогуће успоставити везу између економског положаја и културног идентитетауслед савремених процеса индивидуализације (Crook, Pakulski & Waters, 1992),одговори су стизали из различитих табора, како неомарксистичког, тако и неове-беријанског, покренувши релативно плодне дебате о употребљивости датог кон-цепта у друштвеној анализи, али и покушаје да се уведе ред у погледу дефини-сања појмова, концепата и аналитичких нивоа који циркулишу (Goldthorpe &Marshall, 1992; Crompton, 1993; Manza, Hout & Brooks, 1995; Grusky, Weeden &Sшrensen, 2001; Savage, 2000).

Расправе које су се водиле на глобалном академском плану тек су стидљиво репликоване или инспирисале сличне дебате у оквиру домаће социолошке зајед-нице (Lazi ć, 1996; Molnar, 1996; Ili ć, 1997; Vuleti ć, 1998; Molnar, 1998), мада тре-ба рећи да су домаћи аутори у великој мери успевали да остану у току са савре-меним теоријским расправама (Цвејић, 2002; Антонић, 2008; Lazi ć, 2011). Притоме, треба и то напоменути, класна анализа (када ју је било) и њена примена је

Јелена Пешић, Реконструкција приступа Младена Лазића друштвеном структурисању

270



овде добијала специфичне карактеристике, пошто је имала за циљ да објасни про-мене које су се дешавале у структурисању транзиционог, пост-социјалистичког

друштва, у оквиру којег дуго времена није долазило до конституисања одређеногначина производње друштвеног живота као доминантног. Ово је пак значило па-

ралелно опстаjање структура које су припадале старом, социјалистичком и но-вом, капиталистичком поретку, што је у значајној мери компликовало применукласне анализе. Поред тога, треба имати на уму и то да је појам класе скован ка-ко би се објаснило структурисање капиталистичког друштва, те да је применаовог теоријско-категоријалног апарата у анализи социјалистичких друштава зах-тевала иновативност у приступу и озбиљнија промишљања која су, на крају кра-

јева, и сама доприносила јачем утемељењу класне анализе. На овом месту ипак

неће бити речи о примени и дометима класне анализе у домаћој, југословенскоји србијанској социологији, већ о реконструкцији становишта о класама (и њего-ве примене) у делу Младена Лазића, у којем класна анализа добија вероватносвој најконсеквентнији израз.

У настојању да дамо релативно сажет, а довољно информативан преглед развоја класног приступа у Лазићевом раду, поделићемо га у три фазе, које ујед-но одговарају и великим системско-структурним променама у оквиру друштаваЈугославије и Србије:

Прва фаза је обележена анализом начина на који се структурише социјали-

стички тип друштва уопште, односно историјски конкретан облик југословенскогсоцијалистичког друштва. Ова фаза отпочиње студијом Радништво и самоупра-вљање (из 1981. године), док шира примена класне анализе и релативно изграђенкласни приступ свој зрели израз добијају у студијама У сусрет затвореном дру-штву (1987) и Систем и слом 1 (1994). Основна карактеристика ове фазе је ана-

лиза која је инхерентно критична према званичној идеолошкој прокламацији со-цијалистичког друштва као бескласног, као и примена класног приступа као екс-планаторног оквира системске кризе која је током 1980-их година добијала аку-тан карактер у готово свим европским реал-социјалистичким друштвима.

Друга фаза Лазићевог рада обележена је бурним променама на друштвеномплану – сломом социјалистичког система и процесом успорене (односно ауторо-вим речима блокиране - Lazi ć, 2005) постсоцијалистичке трансформације - које


271

1 Иако објављена 1994. године, дакле у моменту који временски коинцидира са процесимапостсоцијалистичке трансформације, ова студија, настала као збирка раније објављиваних и доне-кле прерађених текстова (Lazi ć, 1994а: 5), се односи пре свега на анализу стратификацијских обра-заца и инхерентних противуречности које су довеле до слома социјализма. Такође, аутор је објавио

још две студије, Капитализам у еволуцији (1988) и Положај народа и међунационални односи у Хрватској (1991), које, иако временски припадају овој фази, нису тематски уско везане за класнуанализу, те у том смислу неће бити предмет нашег интересовања у овом тексту.



су умногоме одредиле и правац његовог рада: основни оквир проучавања нијевише структурисање социјалистичког друштва, већ процес разградње елеменатастарог и успостављање новог система друштвених односа. С обзиром да се ради-

ло о друштву које дуго времена није успевало да се консолидује на капиталистич-ким основама репродукције друштвеног живота, већ је релативно ''успешно'' ком-биновало елементе командно-планске и тржишне економије, те политички плура-

лизам и елементе ауторитарног карактера власти, истраживање начина на који сеова врста друштва структурише показало се као изазов. Како је у овој фази фо-кус био на системским променама, те променама образаца репродукције поједи-них (пре свега владајућих) друштвених класа, класна анализа није успевала употпуности да објасни ''прелазне'' облике друштвеног структурисања, те је до-пуњавана са још два приступа: проучавањем делатног потенцијала друштвенихгрупа и приступом који у средиште истраживачког фокуса ставља друштвенеелите. Студије које настају у овој фази, а релевантне су за нашу тему су, пре све-га, зборници радова које је аутор уређивао, Разарање друштва (1994) и Рачји

ход (2000), те текст који је представљао програмску основу Лазићевог класногприступа у истраживачком раду, незнатно дорађеног у каснијој фази, ‘’Делатнипотенцијал друштвених група’’ (1996).

Коначно, трећа фаза би одговарала постепеној консолидацији капиталистич-ког начина производње друштвених односа, коју сам аутор назива деблокираномтрансформацијом. У теоријско-истраживачком раду, она је обележена даљом

разрадом концепта класне анализе и колективне акције, који је изложен у поме-нутом тексту из 1996. године, с тим да аутор сада настоји да, проучавањем доми-натних вредносних оријентација, утемељи тезу о постојању класне свести, којаишоди у релативно хомогеном класном деловању. Нагласак у овој фази (која по-чиње након 2000. године и траје до данас) више није само на проучавању струк-туралних карактеристика које отежевају друштвене промене, већ он бива до-пуњен истраживањем вредносних образаца, карактеристичних за одређене дру-штвене групе (класе), које доводе до пружања, односно ускраћивања легитима-ције системским променама. Коначно, ова фаза је обележена двема студијама,

Промене и отпори , из 2005. године, и Чекајући капитализам , из 2011. године,као и немалим бројем текстова објављених у часописима и зборницима. СтудијаЧекајући капитализам (а која у поднаслову има назив Настанак нових класниходноса у Србији ), представља у том смислу заокружену теоријско-историјско-емпријску студију савременог друштва Србије и владајућих образаца репродук-ције друштвених односа, у оквиру које аутор на систематичан начин настоји дадефинише своје класно становиште и примени га у оквиру емпиријске и историј-ске анализе. Ово настојање је утолико значајније с обзиром на чињеницу да су усавременој науци о друштву све јаче тенденције ка релативизацији појма класе


272



као аналитичког оруђа, које не успева да на задовољавајући начин објасни меха-низме структурисања друштва. Такође, ова фаза обележена је и настојањем да се

превазиђе статичност приступа у оквиру којих се структуралне карактеристикешватају као мање или више фиксиране, увођењем историјског плана анализе, уоквиру којег се кобинују и структурална анализа, али и актерски приступ.

1. Консолидација капиталистичког начина производњедруштвеног живота и повратак класне анализе

Реконструкцију Лазићевог становишта о класама почећемо обрнутим редом(донекле поведени ауторовим настојањем да историјске процесе сагледава као(не)реализоване изборе, користећи ''регресивни'' приступ (Lazi ć, 2011: 60)), с об-зиром да последња студија, Чекајући капитализам , представља релативно зао-кружену целину у оквиру које аутор, на промишљен начин, настоји да теоријскиосмисли комплементарну употребу различитих приступа проучавању друштва,уз употребу класне анализе као њихове окоснице. Имајући ово у виду циљ радаће бити реконструкција ауторовог становишта о класама, претпоставивши да сеоно у најразрађенијем облику управо појављује у датој студији. С друге стране,не треба заборавити ни то да је Лазићево становиште о класама изграђивано собзиром на реални друштвени контекст (као конкретни оквир проучавања), који

је како смо већ напоменули, и сам био подложан променама, те ћемо стога насто- јати да при реконструкцији датог становишта имамо у виду да су процеси кон-струисања и редефинисања теоријског оквира лишени аутономне развојне логи-ке која се одвија независно од друштвено-историјске реалности.

1.1. Одређење појма класе и дистинкција аналитичких нивоа

Дакле, као што је речено, реконструкцију Лазићевог становишта о класамапочињемо последњом студијом Чекајући капитализам (2011), у оквиру којеаутор настоји да на систематичан начин изложи различита становишта о класа-ма, те покаже релевантност појма класе за проучавање начина на који се друштваструктуришу, имајући, при том, у виду да се класна анализа може примењиватина различитим нивоима теоријског уопштавања. Саму срж овог дела студије(Lazić, 2011: 17-56) представља, као што смо рекли, текст објављен у часописуСоциологија 1996. године, додуше сада прерађен, допуњен и поткрепљен додат-ном аргументацијом. На најопштијем теоријско-аналитичком плану, у свом одре-ђењу класе аутор је доследан марксистичком схватању датог појма, иако настојида ово становиште шире заснује и избегне замке уског економистичког приступаструктурисању друштва на темељу односа у сфери материјалне производње. Та-ко се наводи да су глобални друштвени системи засновани на доминацији одре-ђеног начина производње друштвеног живота (који иако доминантан никада ни-


273



је и једини), али за разлику од редукционистичког тумачења, овде се начин про-изводње не своди на искључив примат економске сфере, већ импилицира да судруштвени односи производ узајамног делања људи, које се одвија кроз матери-

јалну репродукцију друштва, репродукцију облика регулације хијерархијске дру-штвене интеграције, те кроз репродукцију облика симболичке комуникације. Оветри репродукцијске праксе су на различите начине интегрисане у различитимдруштвеним формацијама, а контрола укупних услова доминатног начина произ-водње исказује се тада као глобална подела рада, односно класна подела друштва(Lazić, 2011: 28). Дакле, из овог одређења постаје јасно да је, према аутору, кла-сна подела друштва историјска нужност и основни облик друштвеног структури-сања, чиме се његов приступ недвосмислено смешта у ’’табор’’ марксистичкиоријентисаних теорија, код којих класно структурисање није искључива каракте-

ристика само капиталистичког друштва, нити се ради о неком споредном облику- јућем принципу. Из опште повезаности услова репродукције датог начина про-изводње друштва, потом се изводи системска међузависност (узајамна условље-ност) економских, политичких и културних односа у друштву, која такође доби-

ја карактер нужности, како би се систем, заснован на доминацији и нејднакости,уоште могао одржати. На глобалном нивоу се ова системска међузависност ис-казује као антагонизам две основне друштвене класе, који се, како се иде ка кон-кретнијим нивоима анализе, разлаже на историјски специфичне вишекласне мо-деле (Lazi ć, 2011: 28).

Иако се, на најопштијем плану, друштвена структура појављује као супро-стављеност две основне класе (оних који контролишу и оних који не контроли-шу укупне услове репродукције друштва), у настојању да избегне крајње редук-ционистичку аналитичку шему, аутор нуди спецификацију аналитичких нивоа, уоквиру којих се одређење класе, њени атрибути и својства нужно мењају. Такоимамо, као најопштији, ниво глобалног оквира начина производње друштвеногживота, где се класна супростављеност изводи из монополистичке контроле, од-носно поседовања ретких ресурса од стране једне друштвене групе, на основу че-га се изводи унутаргрупна хомогенизација. Овај ниво је резервисан за општидвокласни модел, где се колективна акција појављује само апстрактно (Lazi ć,2011: 29).

Следећи аналитички ниво је оквир друштвеноисторијског система, где сеглобална подела рада испољава као својинска подела, подела друштвене моћи икултурних ресурса, а класе се сада дефинишу као групе које су или носиоци илису лишене власништва над ова три ресурса. С обзиром да интеграција три подси-стема варира зависно од типа друштвеног система, класе се појављују као сложе-не групације, састављене из слојева и фракција, а ова унутаркласна фрагмента-ција постаје могућа јер се подгрупе формирају унутар различитих подсистема,


274



који, иако део општег система, имају и властиту логику репродукције. На овоманалитичком нивоу, могуће је, како наводи аутор, поред синхроне димезије из-двојити и дијахрону, па се тако у различитим историјским фазама интеграцијаподсистема у оквиру истог система друштвених односа може одигравати на раз-

личите начине и у различитом степену, док се класно деловање разлаже на типич-не системске оквире акције кроз институционално-организациону друштвенумрежу (Lazi ć, 2011: 31).

Још конкретнији аналитички ниво је оквир конкретно-историјског облика репродукције друштва, где долази до успостављања једног доминатног начина репродукције друштва, уз истовремено опстајање елемената других система(било прошлих, било оних који су потенцијално будући). Услед њиховог ре-алног опстајања (иако у подређеном и маргиналном облику), долази до фор-мирања посебних групација, које се на различит начин повезују са системскиодређеним друштвеним класама. Још важније, структуре три подсистема су

различите, а у оквиру њих долази до унутрашњег диференцирања на основухијерархијске расподеле ресурса. То, како аутор наводи, доводи до парцијал-не диференцијације класних интереса, односно до унутрашње подељеностикласа, као потенцијално сукобљених јединстава. На овом нивоу се класе дефи-нишу као групе које се репродукују у сличним животним условима, формира-

јући на тај начин заједничке интересе, који на нивоу свакодневнице не морајунужно бити сагласни. На тај начин, заједништво интереса се појављује само уопштем смислу, али не нужно и у непосредном изразу, док се класно делање

разлаже на акције њених подгрупа (Lazi ć, 2011: 33).Коначно, на аналитичком нивоу свакодневног живота класе се појављују

као велике групе појединаца које деле сличне животне околности, свакоднев-на искуства, приближно једнаке животне шансе, обликујући, на тај начин,сличне обрасце понашања и облике друштвене свести. Класне границе се са-да појављују као пропусне и провизорне, а општа обележја класа добијају об-

лик статистичких правилности. На овом нивоу се као средишњи предмет про-учавања појављује појединац, чија се класна припадност мора аналитички ре-конструисати (Lazi ć, 2011:35).

При разликовању поменутих аналитичких нивоа, аутор наглашава да јењихов број ограничен на чеитири из чисто практичних разлога, иако се, су-штински може развијати и дубља диференцијација. Ипак, сам модел је дедук-тивног карактера, односно, извођење нивоа је могуће само од општег ка поје-диначном, али не и обратно: реконструкција општег појма класе није могућаако се као почетна епистемолошка тачка узме емпиријска анализа непосред-них друштвених односа (Lazi ć, 2011: 35).


275



Пре него што наставимо са излагањем Лазићевог становишта о класномделању, на овом месту се ваља критички осврнути на основну поставку о ана-

литичким нивоима класне анализе и њену конкретну примену. Наиме, већ у са-мој поставци класних супротности као нужних на најопштием нивоу, које сеизводе из монополистичке контроле једне групе над укупним условима репро-дукције друштва, јавља се проблем аксиоматске употребе почетне премисе бездоказивања. У том смислу није несувисло запитати се на основу чега се изво-ди поставка о ’’нултој суми’’ контролних прерогатива, где једна друштвенагрупација нужно добија сву управљачку моћ над ресурсима, а друга ништа?Оваква почетна премиса претпоставља да једна друштвена група успева да до-ђе у посед ретких ресурса, истовремено лишавајући другу групу истих. Нео-држивости овакве поставке на конкретнијим аналитичким нивоима свестан јеи сам аутор, па тако наводи да се у оквиру конкретног историјског друштва

расподела ресура унутар подсистема врши хијерархијски, односно неједнако,али овог пута поседовање ресурса од стране једне групације не лишава другепоседовања истих (Lazi ć, 2011: 33). Као конкретно-историјски пример узимасе корпоративни капитализам, где се власништво над средствима за произ-водњу делимично прелива из руку владајуће у посед припадника средње и рад-ничке класе (Lazi ć, 2011: 32), иако се број могућих примера не зауставља ну-

жно на једном. На сличан начин, двокласни модел, присутан на општем анали-тичком плану, који се изводи из поставке о монополистичкој контроли над оп-штим условима репродукције друштва, нужно бива напуштен на конкретнијимнивоима анализе. Тако се и заједништво класних интереса појављује само каоапстрактно, па је његово постојање на емпиријском нивоу практично немогу-ће утврдити. Дедуктивни принцип извођења аналитичких нивоа, где епистемо-

лошки примат имају почетне теоријске претпоставке, које су недоказиве и до-бијају статус аксиома (као што је поменути постулат о монополистичкој при-

роди контроле над укупним условима репродукције друштва), а не емпиријска

реалност, доводи до тога да анализа начина на који се структуришу сва дру-штва неминовно отпочиње двокласним моделом, који се потом разгранава за-висно од типа друштвено-економске формације и конкретних историјскихуслова.

Плуралитет аналитичких нивоа води ка томе да је теорију немогуће дока-зати или оповргнути, јер се свако конкретно одступање од почетног, двокла-сног модела да тумачити као усложњавање карактеристично за дати аналитич-ки оквир. С обзиром да су ова структурна усложњавања варијабилна, зависнодо конкретног типа друштвеног система и историјски специфичних услова,почетни двокласни модел се појављује као апстракција чији су експланаторни


276



потенцијали ограничени, те се допуна нижим аналитичким нивоима показујекао неопходна.

С друге стране, у конкретној операционализацији класа у истраживањусавременог друштва Србије, аутор одступа од доследне класне анализе, нуде-ћи хијерархијски организовану седмочлану класно-слојну шему, која је доби-

јена с обзиром на радно место и образовање испитаника (Lazi ć, 2011: 132).Први проблем који се јавља у овој операционализацији је та што је радно ме-сто узето као критеријум у оквиру којег се комбинују елементи поседовањаекономских и организационих ресурса, док је образовање било индикатор по-седовања културних ресурса. На овај начин, читав један сегмент, који је прво-битно укључен у теоријски модел - поседовање политичке моћи - сведен је наконтролу над организационим ресурсима унутар економске сфере, док се по-

литичка моћ појављује само као имплицитно садржан ресурс који иде уз она радна места која су везана за сферу политике (у том смислу се политичка моћпојављује као обележје којим се чине дистинктивним само припадници поли-тичке елите). Другим речима, у конкретној операционализацији класа, распо-дела ресурса у оквиру политичког подисистема је изведена на основу радногместа, и то тако што је аутоматски приписана оним испитаницима који заузи-мају позиције у оквиру политичког подсистема. С друге стране, редукција кла-сног положаја је присутна и код димензије која се односи на културне ресур-се, који су у потпуности сведени на степен формалног образовања испитани-ка, иако је овај индикатор делимично и посредно већ узет у обзир код одре-ђења радног места (наиме, одређена радна места готово нужно захтевају ко-

респондирајући степен образовања, иако до потпуног слагања, по правилу,никада не долази). Имјући ово у виду, испоставља се да категорија радног ме-ста имплицитно подразумева поседовање како одређене врсте економских, та-ко и културних и политичких ресурса, али се аутор ипак одлучује да укључисамо степен формалног образовања као допунски фактор при одређењу кла-сног положаја. Ипак треба напоменути да је конкретна операционализацијакласног положаја у мањој или већој мери у складу са теоријским моделом уоквиру којег се, на овом аналитичком нивоу, узимају у обзир историјске спе-цифичности одређеног друштва.

Предложена седмочлана схема, при том, није више само класна, већ доби- ја форму класно-слојне схеме. Ипак, на овом аналитичком нивоу се одустајеод консеквентне примене дедуктивног модела, па се извођење друштвенихслојева у конкретном историјском оквиру савременог друштва Србије вршииндуктивно, тако што се креће од емпиријски утврдиве категорије радног ме-ста (и степена образовања, као додатног критеријума), да би се потом датислојеви придружили општијим категоријама класа, изведених из теоријског


277



модела. При том, класно слојна схема добија облик хијерахијског модела, ма-да треба нагласити да његово конструисање није лишено техничких потешко-ћа, услед коришћења различитих критеријума (културни капитал и власни-штво) при сврставању слојева у класе (ово се нарочито односи на начин на ко-

ји су одређени слојеви додељени средњој класи) 2.Коначно, треба рећи и то да одређене неконзистентности при оваквој вр-

сти операционализације постају видљиве код испитивања вертикалне покре-тљивости савременог друштва Србије, када седмочлани класно-слојни моделбива промењен, добијајући облик шесточлане скале: НКВ и КВ радници (ина-че посебне категорије у седмочланој класно-слојној шеми) су спојени у група-цију мануелних радника; стручњаци, нижи руководиоци и ситни предузетни-ци спојени у оквиру категорије средњих слојева; службеници су издвојени упосебну категорију прелазног слоја, док су политички и привредни руководи-оци (у оригиналној операционализацији припадници исте класе), раздвојени укатегорије политичке и економске елите (Lazi ć, 2011: 138). Тако, на овом ни-воу анализе долази до комбиновања класног, стратификацијског и елитногприступа, при чему остаје нејасно због чега највиши друштвени слојеви бива-

ју дефинисани у оквиру категорија теорије елита, односно због чега првобит-ни седмочлани класно-слојни модел није теоријски адекватан при испитивањувертикалне друштвене покретљивости.

1.2. Одређење класног делања

Након одређења појма класе на различитим аналитичким нивоима, ауторпрелази са структуралног на динамички аспекат анализе, настојећи да одредикласу, као колективитет, с обзиром на њен делатни потенцијал и дефинишеуслове под којима се појављује као актер друштвених промена. На овај начин,аутор настоји да избегне статичност структуралистичког приступа, али икрајњи историцизам који промене тумачи као јединствене акције индивидуал-

них актера, покушавајући уједно да превазиђе познату дилему између социо- лошког реализма и номинализма, као лажни проблем деветнаестовековне со-циологије.

На најапстарктнијем аналитичком нивоу, класно делање се одређује каоунутрашње повезан низ активности класе као целине, усмерене на одржавање,односно укидање доминантног начина производње друштвеног живота. Општамогућност колективног делања је на овом аналитичком нивоу одређена репро-дукционим потенцијалом начина производње чији су носиоци одговарајуће


278

2 Шире о потешкоћама при операционализацији видети у: Lazi ć, 2011: 132.



класе (Lazi ć, 2011: 36). Наравно, овде се одмах може приметити да се групноделање појављује као телеолошко, односно усмерено ка датом циљу (одржа-вање, тј. укидање доминантног друштвеног система), а самим тим и као нужно

рационално оријентисано.На аналитичком нивоу друштвеноисторијског система, колективно дело-

вање класа се одређује као систем колективних активности усмерених на одр-жавање/мењање доминатних односа економске, политичке и културне домина-ције/подређености. Као пример аутор наводи капиталистички систем, у окви-

ру којег постоји принципијелна одвојеност три подсистема (економског, поли-тичког и културног), па се тако наводи да је ’’циљ (колективног) делања уну-тар економског подсистема производња профита’’, док се у оквиру политич-ког подсистема оно реализује кроз репродукцију општих предуслова капита-

листичке производње (Lazi ć, 2011: 37). Фрагментација класног деловања сеовде одвија дуж подсистемских подела, иако је класно јединство осигуранопостојањем тржишног механизма.

На нивоу конкретног историјског друштва, услови конституисања кла-сног деловање се показују као сложенији, те посредовани датим институцио-налним оквирима, али и историјски успостављеним обрасцима. Одредившикласно деловање на овом нивоу као многоструко условљено и унутар себефрагментирано, с обзиром на посебне историјске и актуелне околности одре-ђеног друштва, аутор ипак настоји да објасни деловање владајуће класе уоквиру капитализма кроз општи образац карактеристичан за већину капитали-стичких друштава, не уважавајући историјске специфичности конкретних ка-питалистичких друштава. На тај начин, остаје нејасно шта су специфичностиобјашњења на два аналитичка нивоа. Такође, овде је могуће упутити и следе-ћу примедбу: наиме, на овом аналитичком нивоу колективно делање у оквирукултурног подсистема се приказује као релевантно (преко учвршћивања и на-метања вредности владајуће класе), али не и у оквиру претходног нивоа, гдесе колективно делање владајуће капиталистичке класе одвија само у оквируполитичког и економског подсистема. На овај начин остаје теоријски недо-вољно одређено у којим условима и и специфичним друштвено-историјскимоколностима одређени друштвени подсистеми добијају или губе на значају.

Коначно, на аналитичком нивоу свакодневног живота, аутор разлаже про-блем класног деловања на два питања: на који начин друштвене околности ко-

је су заједничке за припаднике исте класе условљавају њихове појединачнеоколности, те којим се посредујућим механизмима ова ’’размрвљена, поједи-начна, групна делања синтетизују у општа колективна делања’’ (Lazi ć, 2011:42). Оно што се одмах поставља као проблем је ко се на овом аналитичком ни-воу појављује као носиоц друштвеног делања, класа или појединац, односно


279



под којим околностима се уоште може говорити о групном делању? Да би седао одговор на ово питање (или пак отвориле нове недоумице), упутно је вра-тити се на већ поменуту дебату, која се својевремено водила у домаћој соци-олошкој заједници око номиналистичког и реалистичког шватања друштвеногделања (Lazi ć, 1996; Molnar, 1996; Vuleti ć, 1998; Molnar, 1998), у оквиру којесе Лазићевом становишту о класи као колективном актеру супроставља номи-налистичко схватање појединца као јединог могућег носиоца друштвеног де-

лања, а које заступа Александар Молнар.Свестан потешкоћа од којих пати доследно реалистичко становиште, а према

којем су класе примарни актери (што је тешко увек доказати чак и када се ради овладајућој класи, која структурно има највише могућности да дела пошто се јавља,како сам аутор каже, као носиоц начина производње који има највећи потенцијал),Лазић настоји да у аналитички оквир, поред појма класе, уведе барем још два су-бјекта, који се појављују као делатни актери – елите и појединце. Тако се елите де-финшу као друштвене групе које ’’поседују концентрисану контролу над акуму-

лираним ресурсима, и то ресурсима који су неопходни за репродукцију основнихпретпоставки на којима почива дати начин производње друштвеног живота (...), текоје активно учествују у репродукцији тих претпоставки’’ (Lazi ć, 2011:43). Вра-тимо ли се на Лазићеве дефиниције класе дате у оквиру исте студије (класна по-дела друштва је подела рада с обзиром на контролу над укупним условима доми-натног начина производње – Lazi ć, 2011: 28; класе су друштвене групе које посе-дују монопол над ретким ресурсима неопходним за репродукцију друштва- Lazi ć,2011: 29) и упоредимо их са дефиницијм елите, остаје нам да закључимо да посто-

ји структурално преклапање класа и елита (иако оне не морају нужно да чине истугрупацију), с тим да се термин елите употребљава онда када треба нагласити де-

латни аспект групе у репродукцији датог друштвеног система, а термин класа заструктурно позиционирање. Ипак, оно што остаје нејасно је да ли класе, као ко-

лективитети, уопште имају делатни потенцијал или је он резервисан само за поје-дине групације унутар класа (које на основу свог активног учешћа у репродукци-

ји система добијају статус елите)?Оно што се намеће као проблем када се класни приступ допуњава постули-

рањем елита као делатних актера, је како, у таквој поставци, дефинисати осталеколективне актере који су такође делатни, али не у смислу активног учешћа у ре-продукцији датог система односа, већ, напротив у правцу његовог укидања (овдепојмовни пар елита-маса очигледно није у стању да пружи адекватно решење, па

је аутор принуђен да комбинује класни и елитистички приступ)? С друге стране,проблем се може јавити и при настојању да одредимо који делови класе се поја-вљују као делатни. Наиме, ако одређени припадници капиталистичке класе, следи-ћемо пример који сам аутор наводи (Lazi ć, 2011: 44), не учествују активно у ре-


280



продукцији датог система друштвених односа (живећи од ренте) и стога бивају ис-кључени из одређења економске елите, поставља се питање на који начин је њи-хово неделање инкорпорирано у претпостављено класно делање 3? Другим речи-ма, уколико се класе у целини појављују као делатни актери само на вишим ниво-има апстракције, да ли је тада оправдано класе називати делатним актерима на ни-жим нивоима анализе, с обзиром да се њихово делање тада показује као фрагмен-тирано и посредовано историјским специфичностима датог друштва? Коначно,постојању извесних недоумица, са којима се читаоц може суочити, доприноси исам аутор наизменичном употребом у конкретној емпиријској анализи класног(класно-слојног) модела, елитистичког приступа или њихове комбинације, али исва четири аналитичка нивоа, што понекад отежава читаоцу да уочи доследност(иако она не изостаје) у примени класног приступа. Ипак, треба рећи и то да је унешто разрађенијем облику, аутор изнео своје становиште о елитама у оквирустудије Рачји ход (2000), којем ћемо се вратити нешто касније.

Напослетку, аутор не одбацује у потпуности појединце као друштвене делат-нике, с тим да у референтом оквиру репродукције и промене начина производњедруштва, ови актери тек изузетно добијају епистемолошки значај, и то у обликузначајних историјских личности (при чему се њихов историјски значај изводи изпревелике концентрације кључних ресурса у рукама једне особе) (Lazi ć, 2011: 48).На тај начин, он остаје веран свом немало пута изреченом ставу о епистемоло-шком примату који даје колективним над индивидуалним актерима у тумачењупроцеса друштвених промена. Па ипак, суочен са приговорима упућеним њего-вом становишту од стране заступника номиналистичке теоријске оријентације(Molnar, 1996), да не узима у обзир чињеницу да су појединци, у крајној инстан-ци, једини актери у друштву који су способни да делују (због смисла који прида-

ју својим и туђим акцијама), Лазић је излаз покушао да нађе у Гиденсовој (Gidens)теорији структурације, коју је, додуше и сам реинтерпретирао. Тако, настојећи дапојасни однос структурних и актерских чиниоца у процесу друштвене промене,аутор наводи да друштвене и природне структуре представљају ’’услове делатно-сти које људи затичу, при чему су ти услови производ саме ове делатности’’


281

3 Овде се треба запитати да ли се само активно учествовање у репродукцији или промени да-тог система односа може називати друштвеним делањем, или се делатним актерима могу сматратии оне групе (или појединци) који се суздржавају од делања и на тај начин доприносе одржавању илимењању темељних односа у друштву? Наравно, треба напоменути да су недоумице око одређењапозиције рентијера као групације изазване пре свега недовољно јасном експликацијом (у оквиру да-тог текста) начина на који аутор дефинише темељне односе у капитализму и одређења арена у који-ма се дати односи успостављају (овде се пре свега мисли на различита становишта о капитализмукао систему који, према једним ауторима настаје у процесу подруштвљене производње, док другисматрају да је трговина на велико родно место овог система друштвених односа).



(Lazić, 2011: 50). И не само то, већ људска делатност садржи потенцијал за про-мену структуре, односно за стварање нових структура. Међутим, остаје недво-

смислено да се за Лазића овај потенцијал не може тражити у појединачним акци- јама индивидуалних актера, већ у интересно обликованим класним односима ињиховој динамици.

2. Пост-социјалистичка трансформација:класе или елите као актери друштвених промена?

Период пост-социјалистичке трансформације је, као што смо већ напомену- ли, обележен разградњом старих, социјалистичких и структура и изградњом но-вих, које одговарају капиталистичком начину производње друштвеног живота.Прелазни карактер друштва, које се налази у процесу промена чији ишод није ну-жно унапред познат, доводи до паралелног опстајања структура које припадајуовим системима, односно до блокиране трансформације (Lazi ć, 2005: 7). Под бло-кираном трансформацијом се, при том, подразумева друштвено кретање токомкојег долази до замене тотализованог друштвеног монопола колективно-власнич-ке класе у социјализму узајамно подржаваном економском и политичком домина-цијом исте друштвене групације, ’’чији је циљ био да одложи већ започето успо-стављање тржишне економије и политичког такмичења’’ (Lazi ć, 2005: 123). Ипак,блокирана трансформација обележена је убрзаним променама у обрасцима регру-тације владајуће групације, те развојем нових, капиталистичких основа на којимасе вршило друштвено структурирање. Друга фаза постсоцијалистичке трансфор-мације је препозната као период деблокиране трансформације, у оквиру којег до-

лази до мање или више успешног убрзања процеса промена и консолидације ре-продукције друштва на капиталистичким основама (мада треба напоменути да сесам аутор уздржава да назове савремено друштво Србије капиталистичким, о че-му сведочи и назив већ приказане студије – Чекајући капитализам ).

О оквиру ове фазе долази до покушаја да се начин на који се структуришетранзиционо друштво Србије наново теоријски осмисли, те се, као што смо већ

рекли, поред класног, уводи нови теоријско-аналитички и концептуални оквир, ко- ји почива на теорији елита. Иако је нешто о овоме већ речено у претходном делутекста, ипак је упутно ово становиште додатно појаснити, и то с обзиром на кон-текст друштвених промена у оквиру којег оно и бива уведено и разрађено. У томсмислу, треба навести да своје теоријско становиште о елитама као друштвенимактерима, Лазић износи у неколико студија и текстова, од којих ћемо неке побро-

јати: Рачји ход (2000), ’’Economic Elites in Yugoslavia at the Beginning of 90's''(1995), ''Serbia: The Adaptive Reconstruction of Elites'' (2000).

Према Лазићу, социјалистички поредак није омогућавао да се изврши класноконституисање не само нижих друштвених слојева (који су били интегрални део


282



репродукције социјалистичког система), него и оних слојева који би били носио-ци потенцијално новог система друштвених односа (овде се, пре свега, мисли напредузетнике као носиоце капиталистичког система), па се колективно-власничкакласа јавља као једина делатна група (а која у процесу трансформације доживља-ва убрзану дезинтеграцију). Из ове принципијелне немогућности да се у оквирусоцијализма развије класа која ће бити у стању да се профилише као носиоц ал-тернативног система друштвених односа, аутор изводи закључак да ни актер тран-сформације социјалистичког система не може бити класа (Lazi ć, 2000: 28). Овуулогу преузима нова, успињућа елита, коју на самом почетку процеса чине разно-

родне друштвене групе: бивши припадници социјалистичке номенклатуре, инте- лектуалци, али и нови богаташи. Код прве две групе долази до масовне конверзи- је ресурса (политичког у економски капитал код прве, односно културни у поли-тички код друге групе), која омогућава поделитама из старог система да се профи-

лишу као нова елита у оквиру трансформсцијских процеса. Ово пак не значи дане долази до новог класног структурисања друштва, већ само да у овом процесудолази до постепеног установљавања новог типа друштвених односа, који токомвремена добија класни облик.

Уводећи појам елите као главног актера трансформацијских процеса, аутор је претходно морао да концептуално развије овај приступ, а потом и да одреди у

каквој је релацији у односу на класну анализу. Најпре, приметно је настојање дасе аналитички раздвоје два приступа, уз навођење различитости циљева којима суокренути при испитивању друштва. За теоретичаре класе је у средишту истражи-вачког интереса начин на који се друштвени системи успостављају и дезинтегри-шу, односно који закони управљају њиховим настанком и нестајањем (аутор притом има очито на уму марксистички оријентисане теоретичаре класе, пошто уоквиру веберијанске концепције класна анализа није на овај начин постављена). Сдруге стране, теоретичари елите се баве најактивнијим учесницима у успоста-вљању, репродуковању и разарању доминантних друштвених односа. Тако је пој-

мовни апарат у оквиру класног приступа развијан у склопу општег бављења ди-намиком друштвеног система, док је у случају теорије елита он везан за тумачењеконкретних механизама друштвене промене. Стога се класна теорија појављујекао конзистентнија на апстарктнијим аналитичким нивоима, док је теорија елитаубедљивија када дође до конкретнијих нивоа анализе. Такође, аутор сматра да дваприступа, иако аналитички раздвојена, нису међусобно искључива (Lazi ć, 2000:25). Оно што ипак остаје нејасно је да је ли теорија елита генерално резервисаназа ниже аналитичке нивое апстракције, или се пак ради о приступу који се нужномора применити како би се на адекватан начин тумачиле и објасниле промене ко-

је карактеришу слом социјалистичког система и процесе трансформације?


283



Сама дефиниција елите не разликује се од оне изнете у студији Чекајући ка-питализам : елита је одређена концентрисаном контролом над ресурсима кључ-ним за репродукцију друштва, али и активним учешћем у процесу репродукције.Ови ресурси могу бити економски, политички или културни, али структурна де-терминација тих ресурса одређује по чему ће се друштва историјски разликовати,а тиме и елите. Стога се елите увек морају историјски дефинисати, као и њиховоднос према класама. Такође, елите се диференцирају с обзиром на тип ресурсакоји поседују, али је њихово основно утемељење у датим условима репродукциједруштвеног система (унутар кога може да се јави и елита која је носилац алтерна-тивног начина производње друштвеног живота) (Lazi ć, 2000: 26). Имајући у видуова одређења, постаје јасно да се теорија елита појављује као решење које требада надомести недостатке класне анализе у покушају да се доследно протумачи си-стемска промена и постсоцијалистичка трансформације.

Па ипак, у настојању да остане доследан теорији елита при тумачењу меха-низма трансформације пост-социјалистичког друштва Србије, Лазић је имао даодговори на једно од централних питања дате теорије: наиме, на који начин дола-зи до смене елита? Незадовољан решењима датим у облику поставки о циркула-цији и репродукцији елита, аутор нуди своје становиште, додуше применљиво са-мо на конкретно одређене историјске ситуације, у виду концепта адаптивне рекон-струкције елита (Lazi ć, 2000: 32). Адаптивна реконструкција, при том, подразуме-ва неколико процеса који се дешавају симултано: распадање командно-планскогоблика репродукције, чиме нестаје основа на којој се конституисала владајућа ко-

лективно-власничка класа; постепено одвајање економске и политичке сфере и ус-постављање нових механизама стицања доминантних положаја у овим сферама;секторски трансфер елите, где се некада монолитна владајућа хијерархија дели собзиром на тип ресурса које њени припадници акумулирају; и коначно, променасастава елите, која се делимично попуњава од припадника бивше номенклатуре,који су успешно извршили конверзију ресурса, и новонастајућих група које својуспон дугују акумулацији ресурса.

Социјализам је пак, сматра аутор, одликовала суштинска стопљеност трикључна подсистема друштва (економије, политике и културе), која у принципу,није дозвољавала диференцирање између различитих поделита с обзиром на типакумулираних ресурса (стога и долази до потпуног поклапања између друштвенеелите и врха колективно-власничке класе у социјализму) (Lazi ć, 2000: 27). Паипак, наводи се да је конверзија капитала у оквиру процеса постсоцијалистичкетрансформације обележена, пре свега, настојањем припадника номенклатуре да

ресурсе акумулиране у оквиру старог система конвертују тако да задрже економ-ску и политичку доминацију у промењеним системским условима (Lazi ć, 2000:33), што води процесу ’’секторског трансфера’’ елита (Lazi ć, 2000: 32). У овом су


284



процесу припадници номенклатуре који су се налазили на нижим или средњимслојевима, у принципу, били суочени са мање препрека при процесу конверзије,

те стога и нешто успешнији у попуњавању нових елитних положаја (Lazi ć, 2000:29). Па ипак, тешко је одупрети се утиску да је социјализам, упркос ауторовомстановишту о стопљености подсистема, представљао друштво са политичком над-детерминантом, где је заузимање владајућих положаја у оквиру економског иликултурног подсистема било резултат, пре свега, политичке одлуке. Ово би пак зна-чило да су кључни ресурси за репродукцију социјалистичког система били поли-тички ресурси, а последично, реконструкција нове владајуће елите у трансформа-цијским процесима зависила је управо од успешне конверзије политички одређе-них положаја (у оквиру сва три подсистема) у позиције у оквиру нове владајуће

елите.Коначно, као што смо већ напоменули, становиште које постулира елите као

једине носиоце новог друштевног поретка, у датим историјским околностима,ипак не успева да одговори на питање је која је улога осталих друштвених слоје-ва у овим процесима. Наиме, уколико и прихватимо становиште да радничка кла-са није успевала да се класно организује и следствено томе колективно дела, оста-

је питање како дефинисати улогу средњих слојева (односно посредне класе) уовим процесима, с обзиром на то да се ради о класи која је свакако могла да пре-позна свој интерес у промени система (наиме, ова класа је поседовала културни

капитал у виду, пре свега, формалног образовања, који би у тржишном системупривреде лако нашао адекватну валидацију)? Треба такође подсетити да је упра-во ова групација представљала језгро око које се окупљала политичка опозицијау оквиру транзиционих процеса у Србији (али и шире, у осталим земљама Цен-тралне и Источне Европе), што је резултирало масовним протестима 1996. годи-не (о класној основи ових протеста писао је и сам аутор у студији Protest in Bel-

grade из 1999. године), те сменом владајућег режима 2000. године.

3. Класно структурирање социјалистичког друштва

Коначно, у процесу реконструкције Лазићевог класног приступа враћамо сена „почетак“, односно на ауторово настојање да теоријски уобличи механизместруктурисања социјалистичког друштва, које у његовој интерпретацији добијакласни облик. Као што је већ наглашено, ради се о, мање или више, пионирскомпокушају у оквирима домаће социолошке науке да се проучавању структурисањасоцијалистичких друштава приступи употребом класног приступа, који се, теориј-ски уобличен, потом примењивао у емпиријској анализи југословенског социјали-стичког друштва. С друге стране, ова врста приступа означавала је и настојање дасе критички приступи идеолошкој прокламацији бесконфликтне и бескласне при-

роде социјалистичког система, која је неретко добијала потврду управо у емпириј-


285



ским социолошким студијама. Иако су основне идеје овог приступа изнешене већу оквиру студије Радништво и самоуправљање, из 1981. године, свој зрели изразоне добијају неколико година касније, у студијама У сусрет затвореном дру-штву (1987) и Систем и слом (1994).

Лазић полази од становишта да је социјалистичко друштво посебан друштве-но-историјски систем чија репродукција почива на битно другачијим претпостав-кама од капиталистичког система, те да се стога не ради ни о алтернативном об-

лику модернизације, нити о облику државног капитализма (Lazi ć, 1987: 15; Lazi ć,1994: 27). Напротив, односи у овом типу друштвеног система се успостављајууправо укидањем капитала. Ово пак не значи да успостављањем социјализма ујед-но долази до укидања класне природе основног друштвеног односа. Посебност со-цијализма као система друштвених односа који има сопствену логику репродук-ције изводи се из начина на који оно бива конституисано на историјском плану(симултаним овладавањем револуционарне комунистичке партије државним апа-

ратом и производњом, која бива подруштвљена и организована на планским осно-вама), али и из саме логике функционисања новог система. Наиме, пошто произ-водња усмерена на стварање вишка вредности бива укинута, основни регулаторекономских активности постаје друштвени план. Међутим, план се не изводи каосинтеза општих друштвених потреба, већ представља резултат делатности врхадруштвене (партијске) хијерархије, која се сада појављује као посредник у одре-ђивању друштвених потреба тако што монополише планирање, организовање,управљање и контролу над друштвено организованом производњом. Поседовањеовог монопола у рукама једне групације (који фактички води до тога да се она по-

јављује као власник средстава за производњу), и лишеност истог од стране друге(која се јавља као активна само у пољу непосредне производње), доводи до тогада темељни друштвени односи добијају карактер супростављености, односно кла-сне противречности (Lazi ć, 1987: 21). Лазић стога одбацује уврежено становиштеда је социјализам друштво са политичком наддетерминантом, пошто командно-плански начин производње тотализује услове материјалне, политичке и духовне

репродукције друштва, искључујући могућност детерминистичке доминације јед-не од сфера друштвеног живота (Lazi ć, 1994: 15).

Као основну супротност и уобличавајући однос у социјализму Лазић наводисупротност између употребне и планске вредности производа, из које потом из-води поделу на потребан и системски рад, где први служи задовољењу егзистен-цијалних потреба (које су историјски променљиве), а други се појављује као радусмерен ка саморепродуковању установљеног система друштвене организацијепроизводње (Lazi ć, 1987: 32). У том смислу се системски рад појављује као доми-нантан, пошто се сваком облику потребног рада намећу обележја системског ра-да (услед постојања плана као основног регулатора производње). Ова подела ра-


286



да се даље очитава као класна подела, па последично доминација системског надпотребним радом добија облик класне доминације.

На врху друштвене хијерархије која се успоставља у социјализму, налази секолективно-власничка класа, која укидањем плурализма економске моћи (присут-ног у капитализму), укида и саму могућност било какве аутономије, сажимајућимоћ у рукама јединствене групације, која и сама добија облик строго хијерархиј-ске организације. Тако свака економска одлука уједно постаје и политичка, јер јеобјект њене делатности целокупност друштвене производње. Дакле, на овом ана-

литичком нивоу се централно планирање (чији се циљеви одређују изван самогпроцеса производње), као контролисање свих кључних сегмената друштва из јед-ног командног места, исказује као основни друштвени однос. С обзиром да је кон-трола над планом, као кључним условом за репродукцију социјалистичког дру-штва, монополисана од стране једне друштвене групе, тада се друштвена структу-

ра појављује у облику поделе међусобно супростављених класа.Иако није експлицитно наведено, и у овој, релативно раној фази формули-

сања класне анализе, аутор користи различите аналитичке нивое апстракције. Та-ко се на најопштијем нивоу структура друштва показује као двокласна, и то с об-зиром на већ поменути монопол над контролом и управљањем друштвеном про-изводњом, односно поделом на системски и потребан рад. Међутим, спуштањеманалитичког фокуса, основни двокласни модел се разлаже на трокласни, а самекласе показују као унутрашње фрагментиране. Објашњење овога лежи, пре свега,у чињеници да су, поред основног друштвеног односа, у конкретним историјскимдруштвима по правилу присутни атавизми ранијег начина производње, али и спе-цифична унутаркласна хијерахијска организација, која доводи до класне фрагмен-тације на слојеве и групе чији су интереси често међусобно супростављени. Уну-таркласна фрагментација се на специфичан начин испољава унутар владајуће, ко-

летивно-власничке класе, кроз процесе функционалне и територијалне децентра- лизације. Процесом децентрализације се разбија строга структура установљенехијерархије (која се сада очитава кроз постојање виших и нижих слојева унутарколективно-власничке класе), што доводи до преплитања компетенција и заоштра-вања унутаркласних сукоба (Lazi ć, 1987: 23). На тај начин се монолитност влада-

јуће групације, присутна на вишем аналитичком нивоу апстракције, у конкретно-историјској анализи показује као унутар-класна размрвљеност и супроставље-ност, која прати линије већ поменутих функционалне и територијалне децентра-

лизације (оно што је пак и даље чини класом је то што овлашћења и контрола надкључним ресурсима не иду мимо ове хијерархије). Ова партикуларност интересаунутар владајуће класе се очитава јасно у моменту када систем доживљава акут-ну кризу, а виши нивои хијерархије нису више у стању да на адекватан начинобезбеде системску легитимацију (и на тај начин очувају и сопствену позицију).


287



Тада се унутар нижих нивоа хијерархије формирају језгра која ће се у процесупост-социјалистичке трансформације профилисати као носиоци новог, капитали-стичког система друштвених односа (у том смислу треба подсетити на ауторовуконстатацију, да су у процесу конверзије политичког у економски капитал знатноуспешнији били припадници нижих слојева унутар социјалистичке номенклатуре(Lazić, 2000: 29)).

Класно структурисана подела рада, која се на општем плану испољава као по-дела на оне који поседују монопол над централним планирањем и оних који га непоседују, не успева, међутим, да пружи адекватно тумачење положаја средњихслојева унутар социјалистичког система. Ако се колективно-власничка класа по-

јављује као монополизујућа у контроли укупних услова репродукције друштва иу том смислу представља јединствену групацију, поставља се питање на који на-чин се врши структурисање осталих друштвених група које дати монопол не по-седују. У настојању да реши овај проблем, аутор уводи нови критеријум, а то јенужност посредовања између управљачког (стручног, командног) и извршног ра-да, где се групе, чије се функције заснивају на таквим посредовањима, издвајају ина основу извесних заједничких емпиријских својстава (материјални положај,образовање и начин живота), која их чине релативно хомогеном (посредном) кла-сом (Lazi ć, 1987: 53). У посредну класу спадају оне групације чији припадници не-мају овлашћења да врше наименовања (нити су сами наименовани на положаје),иако обављају системски рад (типични представници су професионални војни иполицијски службеници, државна администрација, нижи руководиоци у предузе-ћима), али и стручњаци (који обављају стручан рад, чији је карактер потребан,иако може, здружен са неком врстом командног положаја, да постане и системски)(Lazić, 1987:55). У том смислу се припадници посредне класе појављују као изве-дена категорија, чија егзистенција нема самосталну основу, већ почива на супрот-ности између управљачког и извршног рада. При том се њене подкатегорије на

различит начин повезују са двема основним класама, па је тако подгрупа која оба-вља системски рад, самом природом рада и позицијом коју заузима у већој мериповезана са колетивно-власничком класом, док позиција стручњака остаје против-

речна, јер их карактер рада тешње везује за радничку класу, али им привилегова-ни друштвени положај (који се огледа у материјалном богатству, образовању, бо-

љим радним условима) обезбеђује владајућа класа.Коначно, трећа класа, која се јавља у оквиру социјалистичког система дру-

штвених односа је радничка класа, чија је позиција принципијелно дефинисана из-ведбеним карактером рада који обавља. У одређењу састава ове класе, аутор по-

лази од две примарне групације: радничких слојева (чија је позиција недвосмисле-на, с обзиром на потребан и мануелни карактер рада који обављају) и службени-ка, административних радника, предрадника и сл., чији је карактер рада системски


288



(и махом мануелни) и у том смислу близак колективно-власничкој класи, али којеод посредне класе одваја нижи друштвени положај, начин живота и услови рада.У радништво аутор условно убраја и техничаре, чији рад је по свом карактеру по-требан и подразумева одређен ниво стручности, али ипак остаје извршан, односномануелни (Lazi ć, 1987: 59). Положај последње две групације унутар радничке кла-се тако остаје амбивалентан, а сама крадничка класа се очитује као структурално

разнолика, хијерархијски устројена и интересно партикуларизована.Коначно, у конкретној операционализацији, на нивоу емпиријске анализе,

класни модел се разлаже на континуум хијерархијски распоређених друштвенихслојева (у конкретној анализи југословенског социјалистичког друштва, аутор из-дваја 9 друштвених слојева, од којих 7 припадају трима класама, а два слоја ван-системској категорији приватника), док се као основни индикатор слојне припад-ности узима категорија радног места испитаника. На овом месту треба напомену-ти да, као и код формулације класног приступа која настаје знатно касније (а која

је представљена у првом делу овог текста), и овде се ради о дедуктивном моделу,који онемогућава да се основни класни модел реконструише када се емпиријска

реалност јавља као епистемолошки почетна тачка анализе. Иако аутор настоји дау извођењу класног структурисања крене од теоријских критеријума, у крајњојинстанци су друштвени слојеви које издваја и њихово сврставање у оквире кла-сних положаја изведени, макар делимично, на основу конкретних емпиријских чи-ниоца (материјални положај, услови рада, друштвени престиж, концентрацијауправљачких функција).

Поред студије У сусрет затвореном друштву , у којој је теоријски доследноелаборирано становиште о класном структурисању социјалистичког друштва,аутор се овом темом бави и у оквиру студије Систем и слом (1994). Међутим, ов-де се, у операционализацији основног теоријског становишта, донекле одустаје од’’чистог’’ класног модела, који бива допуњен стратификацијским приступом. Та-ко се сада, као основна јединица друштвеног диференцирања појављује друштве-ни положај, који аутор дефинише као ’’аналитичко оруђе које има да посредује из-међу теоријске анализе засноване на истраживању репродукцијских законитостиглобалног друштва и емпиријског приступа који се усредсређује на успостављенеобрасце материјалне, политичке и духовне неједнакости’’ (Lazi ć, 1994: 66). Наовај начин, Лазићев приступ представља синтезу класног и стратификацијскогстановишта о друштвеним неједнакостима, где се класе појављују на вишем ана-

литичком нивоу општости, као колективни актери, док друштвене положаје заузи-мају појединачни припадници ових група. При томе, јаз који се јавља између ис-питивања положаја појединачних и групних актера, а који ишоди из примене дваприступа, аутор је настојао да премости испитивањем социјалних мрежа, односностатусне конзистенције и класне хомогености.


289



С обзиром да су класе одређене као хијерархијски устројене групе, саставље-не од слојева чији су интереси неконзистенти и партикуларистички, а везе са дру-гим групацијама унутар исте или суседних класа амбивалентне, поставља се пи-тање да ли се класе овде појављују само као структурне категорије или као реал-не друштвене групације које су у стању да, на основу препознавања заједничкихинтереса, делају? Иако аутор динамичком аспекту класних односа не поклања ве-ћи значај у оквиру студије У сусрет затвореном друштву, из досада изнетих од-

редби постаје јасно да се посредна и радничка класа појављују као подређене, ин-тересно издиференциране групе, суштински зависне од колективно-власничкекласе, која услове сопствене репродукције успева да наметне као опште-друштве-не. У том смислу се једино владајућа класа може појавити као делатна, и то крозобављање системског рада и централног планирања. Међутим, како систем запа-да у кризу, а владајућа се класа фрагментира дуж линија функционалне и терито-

ријалне диференцијације, јасно је да се у њеном оквиру појављује групација чијааутономија зависи од алтернативних облика друштвене репродукције (директорипредузећа која послују по квази-тржишним принципима, на пример), те се њихо-во делање појављује као анти-системско (односно ирационално у Лазићевој ин-терпретацији - Lazi ć, 1994: 155). Иако аутор негира могућност постојања класекоја се у социјализму појављује као носилац капиталистичког система друштве-них односа (и на тај начин постаје активни учесник у самом процесу постсоција-

листичке трансформације) (Lazi ć, 1994: 140), чини се да је управо ова групацијакоја се формира у оквиру владајуће класе успевала да се профилише у такву де-

латну групу.Коначно, на овом месту се ваља позабавити још једним проблемом, а ради се

о ауторовом шватању начина структурирања социјалистичког система. Наиме, со-цијализам се дефинише као друштвени систем у оквиру којег владајућа класа то-тализује контролу над условима производње друштвеног живота. То суштинскизначи да су три подсистема, политички, економски и културни (принципијелно

раздвојени у капитализму), овде стопљени. Међутим, док је у капитализму раздво- јеност подсистема резултат логике деловања тржишта и конкуренције, у социјали-зму се системска стопљеност појављује као директна последица делања колектив-но-власничке класе, па тако аутор наводи да она историјски настаје синхронизо-ваним преузимањем државног апарата и изградњом економске производње на но-вим основама од стране револуционарних партија. Ово пак подразумева да соци-

јалистички систем нема аутономну логику репродукције, већ представља пројекатдруштвених група које, успостављањем монопола, успевају да контролишу укуп-не услове репродукције друштва. Следствено томе, систем се одржава дотле док

је његова владајућа класа у стању да опстане као монолитна друштвена групаци- ја која делује мање или више јединствено. Међутим, када, услед унутрашњих про-


290





пре свега, контекст социјалистичког друштва. Како су се на нивоу конкретне дру-штвено-историјске равни дешавале корените системске промене, природно је да

је и Лазићево становиште еволуирало, бивало шире утемељено (јер је сада ималода обухвати и начине структурисања друштва у трансформацији, као и савременукапиталистичку реалност друштва Србије), уз покушаје да се допуни мање или ви-ше комплементарним приступима (пре свега теоријом елита и стратификацијскимприступом).

Иако, услед ових покушаја да допуни класну анализу другим становиштима,ауторов приступ повремено изазива недоумице при интерпретацији, треба иматина уму да је оно изнуђено променама у начину структурисања на нивоу емпириј-ске реалности, које су, будући да су представљале релативно нову појаву у окви-

ру савремене историје, захтевале осмишљавање нових или хибридних теоријско-аналитичких приступа. Нестабилност нових друштвених структура у процесупост-социјалистичке трансформације и тада још увек неизвестан правац структур-них промена, захтевали су, од истраживача који су се бавили савременим проце-сима промена, да реагују брзо и испоруче адекватне теоријско-истраживачке мо-деле. На сличан начин се развијало и Лазићево становиште, у оквиру којег се сме-

ло експериментисало са различитим теоријским моделима и њиховом комплемен-тарном употребом. Коначно, савремена стабилизација начина структурисањапост-социјалистичких друштава на капиталистичким основама, нужно је одреди-

ла развој Лазићевог становишта ка дефинитивном повратку класној анализи.Као што смо рекли, аутор је развијао своје становиште, имајући на уму вео-

ма различите друштвене контексте. Ово је пак нужно водило увођењу класифика-ције аналитичких нивоа анализе. На овај начин, аутор је настојао да помири и дваприступа у оквиру класне анализе, структурални и актерски (односно реалистич-ки и номиналистички приступ друштвеним актерима), као и две владајуће теориј-ске парадигме – марксистичку и веберијанску. С обзиром на ову развојну линију,Лазићева се класна анализа појављује као релативно непротивуречна, јер је уво-ђењем виших аналитичких нивоа било могуће обухватити под исти теоријскикров различите механизме друштвеног структурисања и различите типове дру-штвено-економских формација.

С друге стране, треба истаћи и то да се Лазићево становиште о класама по-казало као хеуристички плодно, и то како у истраживањима структурисања соци-

јалистичких друштава, тако и код анализе транзиционих и коначно савремених ка-питалистичких друштава. Оно успева да да адекватан експланаторни модел, уоквиру којег се савремени процеси промена сагледавају с обзиром на структурал-не потенцијале и ограничења, али и делатност, пре свега, колективних актера. Притоме се, као један од најзначајнијих актера препознају управо друштвене класе,које се, на тај начин, смештају у глобалне динамичке процесе у друштву.


292




Антонић, С. (2008). Расправа о класи у савременој социологији. Социолошки преглед 42 (2):147- 169.

Clark, T. N. and S. M. Lipset (2001). The breakdown of class politics: a debate on postindustrial stratification . Washington: Woodrow Wilson Center Press.

Crompton, R. (1993). Class and Stratification. An Introduction to Current Debates . Cambridge: Po-lity Press.

Цвејић, С. (2002). Домети класне анализе на крају XX века. У: Споменица Михаила В. Попо-вића , Београд: Филозофски факултет, стр. 65-83.

Crook, S., Pakulski, J. and M. Waters (1992). Postmodernization . London: Sage Publications.Goldthorpe, J. and G. Marshall (1992). The Promising Future of Class Analysis: A Response to Re-

cent Critiques . Sociology 26 (3): 381-400.Grusky, D., Weeden, K. and J. Sшrensen (2001). The Case of Realism in Class Analysis. In: Davis,

D. E. and J. Go (eds.), Political Power and Social Theory , Boston: Emerald Books, pp. 291-305.

Holton, R. (1989). Has class analysis a future? Max Weber and the challenge of liberalism to Geme-inschaftlich accounts of class. In: R. J. Holton and B. S. Turner (eds.), Max Weber on Economyand Sociology , London: Routledge and KeganPaul, pp. 160-196.

Ilić, V. (1997). Prilog raspravi o delanju dru štvenih grupa. Sociologija 39 (2): 315-326.

Lazić, M. (1987). U susret zatvorenom dru š tvu. Zagreb: Naprijed.Lazić, M. (1994a). Sistem i slom . Beograd: Filip Vi šnjić.Lazić, M. (ur.) (1994b). Razaranje dru š tva. Beograd: Filip Vi šnjić.Lazić, M. (1995). Economic Elites in Yugoslavia at the Beginning of 90s. Sociolo š ki pregled 29 (2):

135-148.Lazić, M. (1996). Delatni potencijal dru štvenih grupa. Sociologija 38 (2): 259-288.Lazić, M. (ur.) (2000). Rač ji hod . Beograd: Filip Vi šnjić.Lazić, M. (2000). Serbia: The Adaptive Reconstruction of Elites. In: Higley, J. and G. Lengyel (eds),

Elites after State Socialism: Theories and Analysis , Rowman and Littlefield Publishers, pp.123– 42.

Lazić, M. i S. Cveji ć, (2004). Promene dru štvene strukture u Srbiji: slu čaj blokirane pos-socijalis-tičke transformacije. U: Mili ć, A. (ur.), Dru š tvena transformacija i strategije dru š tvenih gru-

pa , Beograd: ISI FF, str. 39-70.Lazić, M. (2005). Promene i otpori . Beograd: Filip Vi šnjić.Lazić, M. and S. Cveji ć (2007). Class and Values in Postsocialist Transformation in Serbia, Interna-

tional Journal of Sociology 37 (3): 54-74Lazić, M. (2011). Č ekajuć i kapitalizam . Nastanak novih klasnih odnosa u Srbiji . Beograd: Slu ž beni

glasnik.Manza, J., Hout, M. and C. Brooks (1995). Class Voting in Capitalist Democracies since World War:

Dealignment, Realignment, or Trendless Fluctuation. Annual Review of Sociology (21): 137-162.


293



Molnar, A. (1996). O delanju dru štvenih grupa. Sociologija 38 (2): 315-326.Molnar, A. (1998). Odgovor Vladimiru Vuleti ću. Sociologija 40 (3): 427-434.

Nisbet, R. A. (1959). The Decline and Fall of Social Class. The Pacific Sociological Review 2 (1):11-17.

Pahl, R. (1993). Does Class Analysis without Class Theory Have a Promising Future : a Reply to Gol-dthorpe and Marshall. Sociology 27 (2): 253-258.

Pakulski, J. and M. Waters (1996). The Death of Class . London: Sage Publications.Savage, M. (2000). Class Analysis and Social Transformation . Oxford: Oxford University Press.Vuleti ć, V. (1998). Tegobe nominalizma. O slabosti i trivijalnosti jednog pretencioznog nominalis-

tičkog stanovi šta. Sociologija 40 (2): 303-311.

Jelena Pe š ić SummaryUniversity of BelgradeFaculty of Philosophy

RECONSTRUCTION OF MLADEN LAZIC’S APPROACHTO THE PROBLEM OF SOCIAL STRUCTURING

This paper represents a short overview of development of class analysis in the work of Professor Mladen Lazic. The opening chapter is devoted to the description of the main conto-urs of the debates which took place in the academic community regarding the usability and he-uristic richness of the theoretical and conceptual framework of class analysis approach to theway in which modern societies are structured. The overview of the author’s class analysis ap-

proach begins with the study Waiting for Capitalism, in which it appears in its most completeand most mature form. The developing line of Lazic’s class analysis has been divided into three

stages: the use of class analysis in examination of the structuring of socialist societies; theanalysis of the transitional society of Serbia; and finally, the use of class approach in analysis

of contemporary capitalist Serbia. What characterizes all three development stages, and espe-cially approach that is inherent to the analysis of post-socialist transformation, is the comple-mentary use of either stratification approach or elite theory to class analysis.

Key words: class, class analysis, elites, social status, socialism, capitalism, post-socialist transformation


294



СКУПШТИНА СРПСКОГ СОЦИОЛОШКОГ ДРУШТВА

ИЗВЕШТАЈ О РАДУСРПСКОГ СОЦИОЛОШКОГ ДРУШТВА 2011/2012.

Поштоване колегинице и колеге социолози,Наше друштво је у протеклих годину дана прилично добро радило и зато имамо са

чиме да се похвалимо.Најпре, постављен је сајт друштва (www.ssd.org.rs) као основ унутрашњег информи-

сања у ССД-у и, истовремено, као излог наше организације и наше делатности намењенширој јавност. Да бисмо обезбедили неопходна средства за постављање сајта, која су из-носила готово као цела наша годишња чланарина, обратили смо се Центру за промоцијунауке, од којег смо добили донацију од 35.000 динара. С тим скромним средствима поста-вљен је сајт који је, према општој оцени, прегледан и академски достојанствен, али не идосадан и једноличан.

Посебно можемо да будемо задовољни што је на сајту представљена до сада најпот-пунија историја нашег друштва (1954-2011), богато илустрована фотографијама, које сунам љубазно ставили на располагање наше старије колеге, а око чијег се прибављања по-себно ангажовао др Милош Немањић. Такође, на сајту су представљене и информације о

претечама Српског социолошког друштва – о Друштву за социјално васпитање (1918-1919) Михаила Аврамовића, Социолошком друштву (1920-1921) Мирка Косића и Дру-штву за социологију и друштвене науке (1935-1941) Ђорђа Тасића. Ту су и биографије36 наших социолошких великана и прегаоца који више нису међу нама, као и биографи-

је свих досадашњим председника ССД и главних уредника Социолошког прегледа . Посеб-но богатство сајта чини рубрика посвећена колективним члановима ССД-а, међу којимасе нарочито истиче део о раду ЈУНИР-а, у коме се налази 18 зборника и 4 књиге у ПДФформату, са пуним текстом.

Не рачунајући ПДФ текстове и књиге, на нашем сајту сада има близу две стотинестраница текста и преко стотину фотографија и илустарција. На унапређењу сајта ћемо,наравно, и даље да радимо, и ми апелујемо на сваког социолога понаособ да завири у сво-

је старе фотографије, документе и папире, те да Председништву или уредништву сајта по-зајми за скенирање све што се може сматрати грађом из историје наше социологије. Јер

– да одмах назначимо и један од следећих наших задатака – код нас, нажалост, још увекне постоји ништа што би могло представљати историју српске социологије, иако социо-

логија на овом подручју живи и развија се, ево, већ сто година. Стога бисмо, и као дру-штво и као научна заједница, могли и морали да у наредном периоду приступимо једномозбиљном пројекту писања историје социологије у Србији – јер за тако нешто постоје ка-ко научне, тако и друштвене потребе.

Други задатак који смо током протекле године урадили била је организација научнеконференције Друштвене промене у Србији и реформа образовања . Суорганизатор кон-ференције, одржане 15. октобра 2011, био је Институт за педагошка истраживања, а под-


295



нето је 35 реферата – двоструко више него на претходној нашој конференцији, 2010. го-дине. Скуп је отворио Слободан Јауковић, помоћник министра за високо образовање.

Иако смо од Министарства добили само 150.000 динара, што није било довољно чак низа штампање свих реферата, сва саопштења су ипак објављена, и то у високорангиранимчасописима Национални интерес 3/2011 и Нова српска политичка мисао (ПИ, 2/2011),те постављена на сајт нашег друштва. Тако се сви заинтересовани, а посебно стручна јав-ност, могу упознати са овим радовима и уверити у високи квалитет и актуелност нашегнаучног скупа. Трећи програм Радио Београда, од 12. новембра 2011, емитовао је циклусемисија у којима је пренео избор из саопштења поднетих на овој конференцији.

Такође, наше друштво је, поводом истоимене књиге Младена Лазића, 5. новембра2011, организовало округли сто Чекајући капитализам , са међународним учешћем. Под-нето је 14 саопштења, за које је планирано да, у складу са уобичајеном процедуром, бу-ду публикована у часопису Социолошки преглед , током 2012. године. И ову мини конфе-

ренцију су карактерисали квалитетни реферати, као и занимљива и подстицвајна распра-ва.

Хронолошки трећа ствар која је урађена био је састанак Секције наставника социо- логије, при Српском социолошком друштву, 4. новембра 2011. Састанку је присуствоваои Младен Лазић, представник Српског социолошког друштва у Националном просветномсавету. На састанку су размотрени проблеми везани за наставу социологије у средњимшколама – од смањивања фонда часова социологије, до запошљавања лица која нису со-циолози на место професора социологије. Формирана је радна група која би, заједно санашим представником у НПС, пописала проблеме и предложила решења везана за про-грам и наставу социологије. Такође је одлучено да се образује делегација ССД која ће

отићи на разговор с Министром просвете, како би се на највишем надлежном месту из-нели сви проблеми везани за статус социологије. И заиста, Министар просвете и наукеЖарко Обрадовић примио је, 23. јануара 2012, једну нашу делегацију. У дужем разгово-

ру са Министром, скренута му је пажња на неприхватљиву праксу да социологију данасу српском школству предају различите друге струке – политиколози, економисти, прав-ници, филозофи... – често много више него сами дипломирани социолози. Министар јеобећао да ће лично да предузме мере да се преиспитају сва нормативна акта Министар-ства просвете која такву праксу омогућавају, а ми ћемо, са своје стране, вршити прити-сак да Министар, свеједно да ли овај или неки други, ово обећање и испуни. Једноставно,мислим да се сви слажемо, да ССД мора инсистирати на ставу, уобичајеном за све настав-

ничке професије, да су само дипломирани социолози довољно стручно квалификовани дамогу оптимално изводити наставу из социолошких предмета у средњој школи.Четврта ствар коју смо урадили било је да, заједно са Народном библиотеком Срби-

је, конкуришемо код Министарства културе, информисања и информационог друштва, засредства из Конкурса за културно наслеђе, са пројектом „Дигитализација часописа Соци-олошки преглед за период 1938-1999“. Наиме, на сајту Социолошког прегледа поставље-ни су бројеви од 2000. године до данас, као и неки бројеви из деведесетих. Ми смо, међу-тим, сматрали да је важно да се, дигитализацијом и интернет презентацијом, омогући нај-широј јавности да може да чита и користи све бројеве Социолошког прегледа и за период1938-1999. Дигитализовало би се око 12.000 страница или око 1.500 чланака старе сери-

је нашег часописа. За ту сврху, укупно је од Министарста тражено 394.000 динара. На сај-ту Министарства су 6. марта 2012. објављени резултати конкурса из којих се види да нам


296



је одобрен пројекат, али са финансијском подршком од 80.000 динара. То је пет пута мањенего што смо тражили, но надамо се да ће ипак бити довољно да дигитализјемо целе де-

ведесете (тј. оно што недостаје), као и целе осамдесете године 20. века. За остатак – ше-здесете и седамдесете године – конкурисаћемо поново наредне године, или ћемо настоја-ти да обезбедимо неке друге спонзоре.

Баш у вези обезебеђења додатних средства за нашу нараслу активност је и петаствар коју смо урадили – формирали смо Канцеларију за сарадњу са медијима и друштве-но одговорним компанијама ССД. За шефа Канцеларије Председништво је именовало мрЗорицу Вулетић. Са задовољством можемо да кажемо да је ова канцеларија већ обезбе-дила три донације, и то од општина Обреновац (30.000), Барајево (30.000) и Кањижа(5.000). Донације јесу скромне, али нама веома значајне. Ми се донаторима захваљујемо,као и колегиници Влетић на овој активности.

Шеста наша акција тицала се израде националних стандарда за област социологије.Наиме, у Нишу је, 10. новембра 2011, у оквиру конференције Наука и савремени универ-

зитет , којом се обележавало 40 година рада Филозофског факултета у Нишу, одржанокругли сто на тему „Израда националних стандарда за област социологије“. Округли сто

је заправо био проширени састанак Радне групе за израду Националног оквира квалифи-кација за област социологије, коју смо изабрали на прошлој скупштини ССД (26. марта2011). Састанак је организовала председница Радне групе, др Горана Ђорић, а присуство-вали су му сви чланови Радне групе и наставници са свих одсека за социологију Фило-зофског факултета у Београду, Новом Саду, Нишу и Косовској Митровици.

На састанку је разговарано о процедури дефинисања и усвајања националних стан-дарда за област социологија, исходима учења на основним студијама, стандардима по-

стигнућа, о језгру дисциплине, о исходима учења на мастер и докторским студијама, за-тим о томе који ниво когнитивних способности студент мора да демонстрира за прелазнуоцену на основним, мастер и докторским студијама, итд.

Вођена је жива и квалитетна дискусија, након које је закључено да се сав материјалдостави департманима за социологију у Србији, на ширу расправу. Након тога уследиће

још једна, сводна расправа на Радној групи. Тако ћемо заједничким снагама доћи до нај-бољег решења којим би се стандардизовала универзитетска настава социологије у Срби-

ји.Седми задатак који смо урадили јесте да смо, у сарадњи са одсецима за социологи-

ју Филозофског факултета у Београду, Новом Саду, Нишу и Косовској Митровици, орга-

низовали такмичење ученика средњих школа из социологије. Ово такмичење се, до сада,одржавало само у Војводини, а наша Секција наставника социологије је 4. новембра 2011.дала иницијативу да се такмичење прошири и на целу земљу. То је одмах и урађено, ис-користили смо све наше формалне и неформалне информативне канале како бисмо штовише школа обавестили о овом такмичењу и добили 83 пријављена рада и 105 ученика.Имајући у виду да обавештавање о овом такмичњу није ишло преко просветних власти,број радова и заинтересованих ученика се може оценити као одличан. Јуче је био правифестивал социологије у Србији. Тридесет пет такимичара је, у Београду, Новом Саду, Ни-шу и Косовској Митровици, пред својим вршњацима, наставницима, родитељима и оста-

лом многобројном публиком, презентовало своје радове на тему „Омладина и запошља-вање“. Много труда, знања, емоција и подршке осећало се у атмосфери, па на крају нијебило толико важно ко је победио. Победила је спремност тих младих људи да се мисли


297



својом главом, храброст да се јавно наступа, спремност да се преузме одговорност и тра-же решења, укратко, победила је – социологија.

Ускоро ће, на нашем сајту, бити постављени потпунији извештаји са такмичења, саименима победника по регионима, а ја желим само да кажем, за Београд, да је овде так-мичење отворио министар просвете и науке Жарко Обрадовић, да је у публици била ди-

ректорка Центра за промоцију науке Александра Дрецун, секретар српског привредногклуба Марија Митић, и деканица Филозофског факултета Весна Димитријевић, као и дасмо успели да обезбедимо да се учесницима и публици током паузе послужи оброк из об-

лижњег КФЦ ресторана, као део њиховог спонзорства. Током дискусије, наравно, прет-постављам да ћемо чути и искуства из Новог Сада, Ниша и Косовске Митровице, а за да-

ље треба рећи да нам је задатак да обезбедимо улазак у официјелни календар национал-них такмичења за следећу школску годину, како би ово такмичење било још масовније.

Осми задатак који смо урадили тицао се међународне сарадње. Ради се о уч- лањењењу ССД-а у Европску социолошку асоцијацију (ЕСА) и у Међународну социоло-шку асоцијацију (ИСА). Конкурисали смо за неопходна новчана средства којим би сеплатила чланарина (око 50.000 динара) на редовном годишњем конкурсу Министарствапросвете и науке РС, јануара 2012. Очекујемо резултате конкурса и позитивно решење,како бисмо могли да наставимо процедуру учлањења. Члан Председништва задужен замеђународну сарадњу, др Срђан Шљукић, већ је контактирао и ЕСА-у и ИСА-у, добив-ши зелено светло за даљи поступак. Он је и превео наш Статут на енглески, као део про-цедуре коју треба испунити да би се реализовало очекивано придруживање европској исветској социолошкој заједници.

Такође, у склопу међународне сарадње, члан Председништва ССД Драган Тодоро-вић је, током боравка у Скопљу на једној научној конференцији, 3. новембра 2011, успо-ставио званични контакт са председницом Удружења социолога Македоније, Весном Ди-митриевском, позвавши је да буде гост наше следеће конференције. Колегиница Дими-тријевска је то прихватила, и послала званичну пријаву за нашу конференцију, тако да сенадамо да ћемо је видети 1. септембра на Авали. Ми ћемо наставити с постепеним успо-стављњањем прекинутих контаката социолошких удружења некадашњих југословенских

република, ради размене професионалних искустава, као и ради заједничког учешћа нанаучним конференцијама и у регионалним пројектима.

Ето то су биле најважнији задаци које смо урадили у претходних годину дана. Кадагледамо шта је оно што треба да урадимо до следеће скупштине, као најважнији задатакнам се поставља да на ефикасан начин, у овој години, изведемо научно-популаризаторскуакцију Сто година социологије у Србији .

Одмах да кажем, као и свака традиција, и ова је стогодишњица је донекле „изумље-на“, како би рекао Хобсбом. Социологије је код нас, по разним чланцима и часописма,свакако било и пре 1912, али је, према кобису, први текст у рубрици „Социологија“, Ле-тописа Матице српске , био у бр. 5 за 1912. годину, и написао га је Мирко М. Косић. Ле-топис Матице српске је и данас жив научни часопис, а Мирка Косића сматрамо нашимпрвим стручним социологом, па је то и узето као повод да ове године покушамо да рези-мирамо који је пут прешла социологија у Србији, која су наша достигнућа, где се налази-мо и шта је оно што још има да урадимо, и да са тиме, наравно, упознамо најширу јав-ност.


298



У ту сврху је, најпре, и уприличена изложба, коју сте имали прилику да видите у ход-нику испред ове сале. Изложба јесте скромна, то је више једна скица наше историје, која

углавном наглашава однос наше струке и власти, и помиње само неке социолошке вели-кане, неке књиге и неке личности, у складу са расположивим простором. Другачије би,свакако, било да смо уместо овог једног, имали низ од десетак паноа, али, са средствимакојима смо располагали, нажалост, и набавка и израда овог једног изложбеног паноа (ко-

ји је стајао 60.000) био је прави подвиг. Жеља нам је да овај изложбени пано обиђе сваодељења за социологију у Србији (Нови Сад, Ниш, Косовска Митровица), као и да будепостављен на нашој конференцији Сто година социологије у Србији , коју планирамо за1. и 2. септембар 2012. на Авали. Али, превоз и постављање овог паноа скопчано је са ма-теријалним трошковима који, опет, превазилазе тренутне финансијске могућности Дру-штва. Зато смо конкурисали код Центра за популаризацију науке за нека средства, и акомакар мали део њих добијемо, свакако ћемо настојати да ову скромну изложбу види штовише младих људи, као и сва остала заинтересована јавност.

У склопу обележавања ове годишњице, организоваћемо и научну конференцијуСто година социологије у Србији . Као коорганизаторе смо укључили и Правни факултету Београду, будући да је то онај институционални оквир где се социологија, пре 1941, коднас највише и развијала. Чак 94 теме и 107 референата налазе се на списку пријављенихза наш научни скуп. Овако велико занимање за ову конференцију надмашило је наша оче-кивања, показујући сву снагу и самосвест социолошке заједнице у Србији.

То је, наравно, отворило и проблем финансирања овако великог скупа, као и штам-пања толико радова. Приликом нашег разговора са Министром просвете и науке, Мини-стар је прихватио да Министарство буде покровитељ обележавања јубилеја Сто година

социологије у Србији, те да Министарство, у склопу тог покровитељства, обезбеди кори-шћење простора и услуга Одмаралишта Београд на Авали, које је у власништву Мини-старства. Такође, постоје и најаве из Службеног гласника да би се могао укључити уштампање радова са наше конефернције. Надамо се да ће бар нешто од ових обећања би-ти реализовано – а ми ћемо се, као руководство ССД-а, око тога својски потрудити. На-

равно, ако од ових обећања ипак не буде ништа, мораћемо размислити и о увођењу коти-зације (која је данас уобичајена за све веће научне скупове и која се по правилу покриваса пројеката учесника конференције). Ипак, и у том случају ћемо настојати да пронађемои неке друге спонзоре, колико је то у нашој моћи.

Још једну акцију је замислио наш Одбор за обележавање стогодишњице социологи-

је у Србији. Ми смо се обратили Сектору за поштански саобраћај Министарства културеи информисања са молбом да се изда серија поштанских марака којом би се обележиоовај јубилеј. Предложили смо да ту серију чине ликови великих српских социолога и то:Ђорђа Тасића, Сретена Вукосављевића, Мирка Косића, Цветка Костића, Радомира Лу-кића, Војина Милића и Михаила В. Поповића. Имајући у виду да се распоред штампања

јубиларних марака утврђује годину дана унапред, као резервну варијанту смо предложи- ли да Сектор за поштански саобраћај одобри издавање макар једне марке са натписомСто година социологије у Србији 1912-2012 . и пратећим логом Српског социолошкогдруштва. Чекамо одговор и надамо се да он бити позитиван.

Све у свему, према нашој замисли, читава ова 2012. биће година подизања професи-оналне самосвести социолога у Србији, са циљем да на крају те године наши социолозимогу да кажу – поносни смо што смо социолози!


299



Наравно да ћемо наставити са текућим активностима, које сам већ поменуо и којетреба да буду финиширане или континуиорано ажуриране – од одржавања сајта, преко

дигитализације Социолошког прегледа , даљег рада на Националном оквиру квалификаци- ја, борбе за поправљање положаја социологије у средњим школама, новог циклуса такми-чења ученика средњих шпкола, све до учлањења у ЕСА-у и ИСА-у.

И на крају, последњи велики задатак који ова Управа себи даје за наредних годинудана, јесте да на добар начин припреми следећу скупштину, марта 2013, на којој ће се иза-брати ново руководство ССД-а. Ми смо, током наша два мандата, започели велике посло-ве, мислим да смо успели да оживимо и проширимо рад Друштва, да му вратимо највећидео оног сјаја које је наше Друштво имало у шездесетим, седамдесетим и осамдесетим го-динама прошлог века. Али, непрестано покрећући нове иницијативе и задајући себи новезадатке, ово руководство је преузело и, у ове три године, понело велики терет. Зато, у на-

редних годину дана, морамо да покушамо да дођемо до тима који ће тај терет наставитида носи. То је оно што се некада звало „кадровска политика“, и то мора бити задатак ка-ко ове управе, тако и ове скупштине. У тој „кадровској политици“, наравно, максималнодемократској и максимално транспарентној, морамо да дођемо до тима у коме ће се спо-

јити искуство, са новом снагом и ентузијазмом.„Нова снага и ентузијазам“ – то је управо парола са којом гледамо напред. А због

обновљене животне енергије наше организације са пуно оптимизма очекујемо то времекоје нам долази.

Хвала!

У Београду, 18. марта 2012. Председник ССДпроф. др Слободан Антонић


300




ЗАПИСНИК СА РЕДОВНЕ ГОДИШЊЕ СКУПШТИНЕСРПСКОГ СОЦИОЛОШКОГ ДРУШТВА

Редовна годишња скупштина Српског социолошког друштва одржана је у недељу, 18.марта 2012. године, са почетком у 11 30 часова, у слушаоници 101, спрат 1, Филозофског фа-култета у Београду. Скупштини је присуствовало 67 чланова друштва, чиме је испуњенуслов из члана 13. Статута о пуноважности одлучивања, који каже да Скупштина пуноважно

одлучује када је на седници присутно више од трећине чланова, јер закључно са 15.03.2012.године ССД има укупно 176 члановаСкупштину је отворио председник ССД Слободан Антонић. Пре преласка на дневни

ред, председник је позвао присутне да минутом ћутања одају почаст за двоје преминулихугледних социолога, проф. Аљоша Мимица и др Оливера Бурић.

Председник ССД је информисао присутне чланове да је проф. Драгољуб Ђорђевић, до-битник овогодишње награде "Десимир Тошић" за књигу "Казуј крчмо Џеримо" и да је проф.Љубиша Митровић изабран, одлуком Сената Универзитета у Нишу, за првог професораемеритуса у историји ове високошколске установе.

Председник је поздравио и представнике колективних чланова ССД: проф. др Драго- љуба Ђорђевића, председника Југословенског удружења за научно истраживање религије

(ЈУНИР-а), проф. др Рајка Куљића, председника Социолошког друштва Републике Српске,др Милоша Немањића, председника Геронтолошког друштва Србије и Милана Станића,председника Удружења наставника социологије Војводине.

Након тога, председник ССД Слободан Антонић предложио је следећи

Дневни ред

1. Избор радног председништва и председавајућег Скупштине;2. Извештај о раду ССД између две скупштине и задаци ССД у наредном периоду;3. Финансијски извештај за 2011. годину;4. Установљење награде ССД-а за најбољу књигу из области социологије, усвајање

правилника и избор чланова Жирија за додељивање награде;5. Пријем у колективно чланство ССД;6. Морални кодекс ССД;7. Утврђивање процедуре предлагања кандидата за чланове САНУ;8. Разно.Присутни с једногласно усвојили предложени дневни ред, по којем је настављен рад

Скупштине.ad 1 . У радно председништво изабрани су Слободан Антонић (као председавајући), Ве-

сна Милетић Степановић и Божо Милошевић (као чланови).ad 2 . Извештај о раду Друштва између две скупштине, као и о задацима Друштва у на-

редном периоду, поднео је Слободан Антонић, у име Председништва ССД. Извештај је дату прилогу и саставни је део овог записника. Извештај је усвојен једногласно. Под овом тач-


301



ком дневног реда вођена је и начелна дискусија која се највећим делом тицала тачке 4 днев-ног реда, па се она у овом Записнику налази под тачком 4.

ad 3. Финансијски извештај поднео је Драган Коковић, у име Надзорног одбора. Изве-штај је усвојен једногласно. Извештај је дат у прилогу и саставни је део овог записника.

ad 4 . У оквиру тачке дневног реда о установљењу награде ССД-а за најбољу књигу изобласти социологије председавајући је обавестио присутне да је Председништво ССД, након

реакција дела чланства, одустало од предлога да награда ниси име Мирка Косића и да пред- лаже да Скупштина ССД донесе одлуку о имену. Такође, председник ССД Слободан Анто-нић је нагласио да је предлогом да се установи награда ССД-а за најбољу књигу намера пред-седништва била да афирмише струку у јавности и подстакне објављивање књига из областисоциологије и да је веома важно да имамо овакву врсту награде јер се, између осталог, ова-кве награде вреднују код добијања националних пензија. Један од предлога је да награда бу-де без имена (само награда ССД-а), а други предлог је да награда носи неко име. Поменуо јеимена Ђорђа Тасића (оснивача часописа Социолошки преглед) и Вељка Кораћа. С другестране, предложено је да се уведе и награда ССД за животно дело.

У дискусији су учествовали:Сретен Вујовић – нагласио је да је Друштво стабилизовано и да је поставило добре ци-

љеве. Поводом датума обележавања 100 година социологије у Србији рекао је да је спорновезивање њеног настанка за Мирка Косића, поменувши као родоначелника наше социологи-

је Валтазара Богишића, који је био Србин-католик, али је додао да није против одржавањанаучног скупа, док је поводом награде ССД-а рекао да се мора водити рачуна о чињеницамавезаним за Мирка Косића, да је против тога да се његов лик нађе на поштанској марки ПТТСрбија, да треба узети у обзир како су јавност и струка реаговали на предлог имена награде,да треба одустати од имена Мирка Косића као назива награде, и да није потребно организо-вати никакав округли сто о томе. Напоменуо је да су за Мирка Косића непријатељи били: ко-мунисти, масони, Јевреји, Роми, актери и присталице 27. марта и демократи и демократија,док су пријатељи били: дражиновци, недићевци, љотићевци, Немачка и Немци у Београду,актери и присталице Тројног пакта, као и да се његова социологија заправо заснива на кон-зервативној теорији елита, чији су главни представници Парето, Моска и Михелс;

Божо Милошевић – нагласио је да у реферату председника није занемарена чињеницада је било социолога и пре Мирка Косића и да се у овом случају ради о идеолошкој позади-ни проблема а требало би да размишљамо о садржајном смислу. Нагласио је да је име Ђор-ђа Тасића можда препознатљиво само за српске социологе, али не и у ширем окружењу ииностранству и у том контексту предложио је Радомира Лукића за име награде за животно

дело и Војина Милића за име награде за најбољу књигу из области социологије.Борислав Милић – истакао је да је избор имена Мирка Косића за награду ССД-а пре-тенциозан и опасан;

Милош Немањић – нагласио је да се не треба делити око Косића, и да треба узети у об-зир само чланак о социологији у времену када је настајала у Србији. Такође, нагласио је даССД треба да има своју награду са именом и подржао предлог Боже Милошевића;

Зоран Аврамовић – истакао је да се у дискусији мешају питања о награди и конферен-цији, да би требало организовати округли сто о односу струке и идеологије, а што се спораоко Косићевог имена тиче, постоје награде Жанка Стокић и Иво Андрић, којима би се тако-ђе можда могло приговорити на држању током Другог светског рата. Предложио је да, за са-да, награда буде без имена, док би се на следећој скупштини ССД-а разложно разговарало отоме;


302



Владимир Вулетић – указао је да обележавање 100 година социологије у Србији при-годног и популаризаторског карактера, и да није везано ни за једну личност. Такође је иста-

као да се не могу поредити Андрић и Косић, јер Андрић није био део окупационе власти. На-гласио је да се код питања да ли назвати награду по Косићу не ради о идеолошком неслагању,већ о важној симболици и предложио да се данас ипак одлучи о имену награде;

Јово Бакић – истакао је да се не смемо обрукати са наградом и изнео своје лично про-тивљење да се штампа поштанска марка на којој би био лик Мирка Косића, јер би се то уокружењу могло погрешно и злонамерно протумачити. Такође, подржао је предлог да награ-да носи име Војина Милића;

Марија Богдановић – подржала је предлог да одмах треба одредити име награде и пред- ложила да то буде Вељко Кораћ, који је имао одлучујућу улогу приликом оснивања катедреза социологију на Филозофском факултету у Београду;

Анђелка Милић – нагласила је да је и раније предлог управе ЈУС-а био да се уведе на-града са именом Вељко Кораћ, и подржала је тај предлог;

Рајко Куљић – истакао је да се за нека имена на факултету говорило да сарађују са Уд-бом, а да је име Војина Милића апсолутно неспорно због велике стручности овог социоло-га;

Слободан Вуковић – предложио је да се ипак гласа и о имену Мирка Косића, као нази-ву награде.

Након дискусије одржано је гласање. Резултат гласања је био: – Вељко Кораћ – 6 гласова – Мирко Косић – 1 глас – Радомир Лукић – 4 гласа – Војин Милић – 50 гласова

Скупштина је тако одлучила да име награде ССД за најбољу књигу из области социо- логије носи име Војина Милића.

У склопу ове тачке дневног реда, а у вези усвајања правилника и избора чланова жири- ја за додељивање награде, Председништво ССД предложило је Скупштини да, ради равно-мерније регионалне заступљености, по један члан Жирија буде из Београда, Новог Сада иНиша. У складу са тим, Председништво је предложило Скупштини да за чланове Жирија иза-бере: Миодрага Ранковића, Божу Милошевића и Драгољуба Ђорђевића. У дискусији су уче-ствовали: Сретен Вујовић (предложио је да се награда додељује на сваке 2 године), Влади-мир Вулетић (истакао да се не слаже са предлогом да то буде двогодишња награда), ЗорицаВулетић (истакла да није неважно да постоји награда за животно дело), Младен Лазић (на-

гласио је да се не слаже да се награда додељује сваке две године и истакао да је смисао на-граде спољашња перцепција), Слободан Вуковић (подржао предлог да се награда додељујесваке године). Након дискусије усвојен је Правилник за додељивање награде Војин Милић,који је саставни део овог Записника.

У дискусији у вези избора чланова жирија учествовала је Љубица Рајковић предложив-ши за члана жирија Сретена Вујовића, а Марија Богдановић је предложила Драгана Жуни-ћа. Председавајући је питао уместо којих чланова Жирија се предлажу ови кандидати, а Љу-бица Рајковић је одговорила да треба проширити Жири на 5 чланова. Председавајући је упо-зорио да је управо усвојен Правилник који одређује да је број чланова Жирија три, и ставиопредлог Председништва ССД на гласање. За чланове жирија једногласно су изабрани Мио-драг Ранковић, Божо Милошевић и Драгољуб Ђорђевић.

ad 5 . За пријем у колективно чланство ССД стиге су две пријаве:


303



1) Центар за емпиријска истраживања религије, из Новог Сада, који је упутио званич-ни захтев, 25. јануара 2012, са потписом председнице Зорица Кубурић.

2) Војвођанска социолошка асоцијација, 16. март 2012, са потписом председника Ду-шана Ристића.У дискусији су учествовали: Лазар Жолт (поставио је питање шта је то ЦЕИР?), Зори-

ца Кубурић (истакла је да је ЦЕИР невладина организација), Божо Милошевић (истакао дасви треба да буду примљени као колективни чланови), Слободан Цвејић (истакао да је и ССД

регистрован као НВО). Након дискусије, већином гласова су у колективно чланство ССДпримљени Центар за емпиријска истраживања религије, из Новог Сада и Војвођанска соци-олошка асоцијација.

ad 6 . Суд части ССД у саставу Анђелка Милић, Милош Немањић и Јово Бакић изра-дио је предлог моралног кодекса ССД. Основу за овај предлог чини „Морални кодекс соци-олога“, усвојен на Скупштини ЈУС-а 1995. (а који је ревидирана верзија Кодекса ЈУС-а из1972). У име Суда части предлог моралног кодекса образложио је члан Јово Бакић. У диску-сији су учествовали: Зоран Гудовић (изнео је одређен број терминолошких примедби и пред-

лога нових формулација), Лазар Жолт (оценио да је предлог моралног кодекса „неписмен“),Слободан Цвејић (нагласио да би требало додати још један општи члан), Божо Милошевић(истакао да кодекс мора да буде што краћи, уз питање шта социолог добија овим кодексом ида ли постоји могућност да се социолози заштите?), Смиљка Томановић (прокоментарисалада је у предлогу Моралног кодекса ССД недовољно пажње посвећено важном питању зашти-те имена и личности испитаника, што сви као истраживачи преузимамо као моралну обаве-зу. Посебно је важно да однос према испитаницима у истраживању, принцип анонимностииспитивања, научне поверљивости анализа и података и слично, буду ваљано изнесени у Ко-дексу с обзиром да Закон о заштити личног имена забрањује коришћење имена из докумен-тација јавних служби за остварење контакта са испитаницима. Сугестија је Канцеларије по-вереника за информације од јавног значаја да се покрене иницијатива за измену Закона о на-учној делатности, где би се, након објашњења научног поступка са подацима о испитаници-ма, тражило изузеће научних истраживања у односу на Закон о заштити имена. Да би се тоостварило, ССД би требало да има документ који гарантује такав поступак и обавезује ис-траживаче.)

Након дискусије, закључено је да се све примедбе у писменој форми доставе Суду ча-сти ССД, који би на основу тога припремио ревидиран предлог кодекса за следећу Скупшти-ну ССД.

ad 7 . У оквиру тачке дневног реда о утврђивању процедуре предлагања кандидата за

чланове САНУ, председник ССД Слободан Антонић је обавестио Скупштину да је ово го-дина у којој се покреће процедура предлагања за чланове САНУ (сваке треће године), па на-учна друштва дају своје предлоге. По чл. 12. и 13. Статута САНУ, те предлоге дају највишиоргани научних друштава, а то је Скупштина. Предлози се достављају у САНУ до краја мар-та. У САНУ нема социолога, а свакако треба да их буде. Председништво ССД је проценилода је у овом изборном турнусу, нажалост, остало исувише мало времена да би се у ССД утвр-дила и спровела процедура за предлагање чланова САНУ, а која би одговарала највишимкритеријумима објективности и транспарентности. Стога је предложио Скупштини ССД даовласти Председништво да за следећу Скупштину припреми детаљни предлог процедуре заутврђивање кандидата за члана САНУ из редова Српског социолошког друштва, како би уследећем изборном циклусу, 2015. године, Друштво могло да, по јасној процедури, дође доодговарајућег предлога.


304



У оквиру ове тачке дневног реда није било дискусије. Након тога, Скупштина ССДовластила је Председништво да за следећу Скупштину припреми предлог процедуре за утвр-

ђивање кандидата за члана САНУ из редова Српског социолошког друштва.ad 8 . У оквиру тачке Разно, предложено је да се гласа о увођењу награде за животнодело. Након гласања, са једним уздржаним гласом, усвојен је предлог да ССД установи на-граду за животно дело.

Главни уредник Социолошког прегледа Жолт Лазар упознао је Скупштину да је часо-пис Социолошки преглед ушао у процедуру укључења у базе података EBSCO сервиса.

У дискусији у оквиру ове тачке дневног реда учествовали су још:Сретен Вујовић – предложио је да се уведе Захвалница ССД, коју би требало уручити

уредницима/издавачима социолошких библиотека Душану Маринковићу и Димитрију Ди-митријевићу. Такође, предложио је да се новинама достави обавештење о имену наградеусвојееном на Скупштини.

Божо Милошевић – предложио да се изрази захвалност и председнику ССД Слобода-ну Антонићу за досадашњи рад у ССД-у.

Зоран Марковић – обавестио је Скупштину да Републичка радиодифузна агенција(РРА) у Општем обавезујућем упутству радио и телевизијским станицама (емитерима) упредизборној кампањи за локалне, покрајинске и републичке скупштинске изборе, изборе запредседника републике и изборе за националне савете националних мањина, наводи у тачки7: „Уличне, телефонске и сличне анкете са грађанима не могу се сматрати репрезентативним.У оваквим случајевима емитер треба да упозори слушаоце или гледаоце, јер је оваквим ан-кетама могуће фаворизовање одређених листа и кандидата и тиме нарушавање принципаобјективности извештавања“. Поводом тога, нагласио је да Српско социолошко друштво

треба да скрене пажњу Републичкој радиодифузној агенцији да је тако формулисано упут-ство непрецизно, ненаучно, појмовно неадекватно и у крајњој консеквенци штетно, те да освему обавести јавност

Владимир Вулетић – подржао је предлог З. Марковића и нагласио да, пре обраћања јав-ности у вези РРА, треба ићи редовним путем и обратити се РРА за одговор, и сачекати јед-но време на њихову званичну реакцију.

Прилози:Извештај о раду ССД између две скупштине и о задацима ССД у наредном периоду;Извештај Надзорног одбора;Правилник о награди Војин Милић

У Београду, 26.03.2012. године

Записник саставио: Председавајући Скупштине ССДСлободан Мрђа Слободан Антонић

Напомена: Овај записник ће постати званични документ ССД након његовог усвајања наследећој седници Скупштине ССД.


305




На основу члана 14 Статута Српског социолошког друштва,Скупштина ССД доноси:

ПРАВИЛНИК О НАГРАДИ ВОЈИН МИЛИЋ

Члан 1Српско социолошко друштво, желећи да трајно очува успомену на научно дело Во-

јина Милића, као и да афирмише научне радове домаћих социолога и унапреди статус со-

циологије у јавности, установљује награду „Војин Милић“.Члан 2

Награда се додељује за најбољу књигу домаћег аутора из области социологије, обја-вљену у претходној календарској години.

Исти аутор не може бити добитник више од једног пута у десет година.

Члан 3Награду додељује жири састављен од три члана, које бира Скупштина ССД.Мандат чланова жирија траје три године, с тим да се сваке календарске године бира

по један нови члан.Изузетно, дужина мандата чланова првог састава жирија одређује се жребом, тако

да једном члану жирија мандат траје две године, другом три, а трећем четири године.

Члан 4Жири своју одлуку доноси уз писано образложење, већином гласова.

Члан 5Награда се свечано додељује на годишњој Скупштини ССД.Награда садржи плакету, као и новчани износ.

Члан 6Висину новчаног износа одређује Председништво ССД, на основу увида у прику-

пљена финансијска средства.Средства за новчани део награде прибављају се добровољним прилозима, односно

донацијама правних и приватних лица.

У Београду, 18. марта 2012. Председавајући Скупштине ССДпроф. др Слободан Антонић


306



ПИСМО ПРЕДСЕДНИЦИ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

НАРОДНА СКУПШТИНА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕПРЕДСЕДНИКУ СКУПШТИНЕ

Поштована председнице, госпођо Славице Ђукић-ДејановићОбраћамо Вам се у својству Одбора за професионална питања Српског социолошког

друштва, који делује у циљу заштите професионалног и моралног интегритета, угледа и до-стојанства чланова Удружења у њиховом професионалном и јавном раду. Наш члан, проф.др Милан Брдар брутално је нападнут од стране Поверенице за заштиту равноправности,због става који је изречен у току наставног часа. У складу са чланом 23 нашег Статута(„штити професионални и морални интегритет, углед и достојанство чланова Удружења уњиховом професионалном и јавном раду; стара се о угледу социологије као професије“)протестујемо и захтевамо јавно извињење Поверенице за заштиту равноправности, илипокретање поступка за утврђивање њене одговорности.

Повереница Петрушић је, наиме, изрекла јавну опомену проф. Брдару због његовогмишљења, изнетог током предавања, да постоји епистемолошка релативност промењенеквалификације хомосексуалног понашања из болести у не-болест, чиме је, по Повереници,проф. Брдар „допринео стварању понижавајућег и увредљивог окружења у односу на ЛГБТособе“. Штавише, Повереница Петрушић је у својој опомени проф. Брдару написала дапроф. Брдар није имао право да студентима износи властито мишљење које се тиче контро-верзних научних и друштвених питања, и то овако образложила: „Научна расправа која сеодноси на поједине осетљиве, актуелне и акутне проблеме друштвене стварности, поводомкојих у научној и широј заједници постоји несагласност, води се у научним часописима, нанаучним и стручним скуповима, а не са студентима на предавањима“.

Одбор за професионална питања ССД сматра да су ово врло опасни и крајње непри-хватљиви ставови, којима се најдиректније угрожава елементарна академска слобода. Уко-

лико би, наиме, професор универзитета, нарочито у области друштвених наука, студентимана предавањима говорио само о питањима „поводом којих у научној и широј заједници по-стоји сагласност“, тиме би велики део градива друштвених наука, па и из социологије, мо-

рао бити изостављен, а настава на универзитету би се морала свести само на догматско пре-причавање општих места (чак тривијалности), или на изношење исказа који се у свему мо-

рају подударати са идеолошком матрицом која влада у друштву.Не улазећи у садржај поменутог предавања проф. Брдара, одлучно се залажемо за пра-во и слободу универзитетског професора да може износити властита научна становишта без„јавних опомена“ (пара)државних органа, као што се залажемо и за право студената, про-фесора и других колега са Универзитета да свако јавно изнето научно становиште могу даподвргну критици и преиспитивању, у стандардним формама академске и научне расправе.

Позивамо академску и научну јавност, као и одговарајуће универзитетске органе, даповодом овог случаја реагују и обезбеде заштиту основних академских слобода у Србији.

У Београду, 26. 5. 2012. Председник Одбора за професионална питањаСрпског социолошког друштва

проф. др Зоран Аврамовић

Социолошки преглед , vol. XLVI (2012), no. 2, стр. 307

307



CIР – Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

Социолошки преглед : часопис Српскогсоциолошког друштва / главни и одговорни уредникЖолт Лазар. – Год. 1, бр. 1 (1961) - . – Београд(Краљице Наталијe 45) : Социолошко друштвоСрбије, 1961 – (Београд : Гораграф). – 23 цм

ISSN 0085-6320 =COBISS.SR-ID 932111



SOCIOLOGICAL REVIEW

Vol. XLVI (2012), n . 2, April–June

Journal of Serbian Sociological SocietyEstablished as annual 1938

Renewed as annual 1961As a review since 1964

Published bySerbian Sociological Society

in cooperation withInstitute of Criminological and Sociological

Research, andInstitut of Social Sciences,

Belgrade

Editorial Board Slobodan Vukovi (Beograd), Sla ana Dragiši -Labaš (Beograd), Sla ana uri

(Beograd), Zsolt Lazar (Novi Sad), Pavle Milenkovi (Novi Sad), DraganaStjepanovi -Zaharijevski (Niš), Lilijana i kari (Beograd), Aleksandar Joki

(Portland State University, USA), Veljko Vuja i (Oberlin College, Ohio, USA),Marjorie Cohn (Santa Clara University School of Law, USA)

Editor in Chief Zsolt Lazar

Deputy Editor Sla ana uri

Sociological Review is published four times a year.The annual subscription for foreign countries is 40 €.

Orders and subscription fees should be sent to Jugoslovenska knjiga , Export-Import, P.O. Box 36,

Terazije, 27/II, 11000 Belgrade, Yugoslavia.

Internet site:http:\\www.socioloskipregled.org.rs



SOCIOLOGICAL REVIEW Periodical of Serbian Sociological Society

* Vol . XLVI (April–June , 2012 ), no. 2 | YU ISSN 0085-6320, UDK 316 *

TABLE OF CONTENTS

ARTICLESСлађана Ђурић

Косово и Метохија након рата – друштвении безбедносни параметри .............................................................................137 –162

Boško Mijatović Economic Ideas of Mirko Kosić .......................................................................163 –187

Documents

Socioloski Pregled 2 2012