SREDNJEVEKOVNI SRPSKI SPISI O KOSOVU Monahinja Jefimija • Knez Lazar • Kneginja Milica - monahinja Evgenija • Vuk Branković • Ravaničanin I • Ravaničanin II • Ravaničanin III • Nepoznati Ravaničanin • David • Despot Stefan Lazarević • Jelena Balšić • Andonije Rafail Epaktit • Najstariji srpski zapisi zapisi o Kosovskom boju

Priredila Milica Grković • Današnja jezička verzija: Đorđe Sp. Radojičić, Dimitrije Bogdanović, Radmila Marinković, Đorđe Trifunović i Milica Grković • Objavljeno po

knjizi Spisi o Kosovu , Prosveta i Srpska književna zadruga, Beograd 1993. •

Edicija "Stara srpska književnost u 24 knjige", knjiga trinaesta • Uređivački odbor: Irena Grickat, Radmila Marinković, Milorad Pavić, Milorad Đurić, Milisav Savić, Biljana

Jovanović-Stipčević

Objavljeno na Mreži u okviru "PROJEKTA RASTKO - Biblioteke srpske kulture na Internetu" 24. marta 1999. • Elektronsko izdanje pripremili Zoran Stefanović, Nenad

Petrović, Mihailo Stefanović i Mara Štulić

Predgovori - Obavezno pogledati, PDF dokument, 315 Kb. Napisali Đorđe Sp. Radojičić, Đorđe Trifunovi ć, Jelka Ređep, Milan Kašanin, Milica Grkovi ć i Milka Ivi ć.

Beleška o ovom izdanju

Monahinja Jefimija

Tuga za mladencem Uglješom Tuga za mladencem Uglješom je prvi sačuvani književni sastav despotice Jelene - monahinje Jefimije, izgraviran između 1366. i 1371. godine na srebrnom diptihu, bogato ukrašenom biserom i dragim kamenjem. Tada je živela u Seru na svome dvoru, a njen mali sin bio je sahranjen u Hilandaru u grobu njenog oca, ćesara Vojihne. Pošto nikada nije mogla da ode na grob svoga sina, za pokoj duše manastiru je poslala ovu srebrnu ikonicu. Do dana današnjeg čuva se u Hilandaru.

Zapis na hilandarskoj zavesi Zapis na hilandarskoj zavesi izvezla je kao monahinja 1398/99. dok je živela sa svojom srodnicom kneginjom Milicom, tada već monahinjom Evgenijom. Zavesa je od crvenog svilenog atlasa (144 x 118 cm). Na njoj je zlatnom i srebrnom žicom izvezena kompozicija na kojoj Isus u arhijerejskoj odeždi služi službi sa sv.

Vasilijem Velikim i sv. Jovanom Zlatoustim. Pored književne vrednosti ova zavesa za carske dveri u Hilandaru ima veliki značaj i za srpski umetnički vez.

Pohvala svetom knezu Lazaru Pohvala knezu Lazaru izvezena je 1402. godine na crvenoj svili za pokrov na ćivotu kneza Lazara. Dimenzije su 66 x 49 cm. U dvadeset šest redova izvezena je ova pohvala pozlaćenom srebrnom žicom. Pokrov je dobro očuvan, a danas se nalazi u Muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu.

Knez Lazar

Knez Lazar daruje bolnicu hilandarsku 1380. godine Povelja kojom daruje bolnicu hilandarsku 1380. godine pisana je na pergamentu (51 x 20,8 cm). Potpis je izveden crnim mastilom i sačuvan je pečat. Nalazi se u Hilandaru.

Povelja kneza Lazara za manastir Gornjak iz 1380. godine Povelja kneza Lazara za manastir Gornjak iz 1380. godine nije sačuvana, ali je nekoliko puta štampana. Izd. MS 193-195.

Knez Lazar potvrđuje dar svoga zeta, čelnika Muse, manastiru sv. Pantelejmona u Svetoj Gori 1380/81. Knez Lazar potvrđuje dar čelnika Muse manastiru sv. Pantelejmona u Svetoj Gori 1380/81. Povelja je pisana brzopisom u 27 redova. Pečat je sačuvan. Original se nalazi u manastiru sv. Pantelejmona u Svetoj Gori. Izd. Zak. spom. 516.

Ravanička povelja kneza Lazara iz 1381. godine Ravanička povelja kneza Lazara iz 1381. godine nije sačuvana u originalu. Međutim, veoma je dobro sačuvan Vrdnički prepis iz sedamnaestog veka. Tekst ove povelje je vrlo lepo ispisan tamnom bojom a početna slova su zelena. U potpisu su velika slova ispisana zelenom bojom, a okvir je crven. U gornjem centralnom delu povelje naslikan je Isus Hristos, a pored njega su i dva anđela. Od Isusove slike oplazi preplet loze jarkih boja. Na povelji se nalazi srebrni pečat sa pozlatom na kome je lik kneza Lazara sa jedne strane, a sa druge Isus Hristos na prestolu. Povelja je izložena u Muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu. Izd. MS 196-200.

Kneginja Milica - monahinja Evgenija

Pantelejmonska povelja kneginje Milice iz 1395. godine Pantelejmonska povelja kneginje Milice iz 1395. Ovom poveljom kneginja Milica (monahinja Evgenija) sa sinovima Stefanom i Vukom daruje manastir sv. Pantelejmona u Svetoj Gori. Original se čuva u Manastiru sv. Pantelejmona.

Dečanska povelja kneginje Milice Dečanska povelja kneginje Milice iz 1397. godine, koju je izdala prilikom posete

manastiru Dečanima u Metohiji, nalazi se u knjizi treće verzije Dečanske hrisovulje Stefana Uroša Trećeg koju je potpisao i Stefan Dušan. Povelja je napisana na pergamentu i nije sačuvana u celini. Od nje je ostao početni deo koji ima 69 redova. Pored ove povelje sačuvan je potpis kneginjinog sina kneza Stefana Lazarevića od 9. jula 1398. godine, pa je moguće da je pored pomenute povelje postojala i njegova povelja manastiru Dečanima koja je izgubljena ili je i on potpisan na povelji svoje majke kao prestolonaslednik.

Udovstvu mojemu ženik Udovstvu mojemu ženik je odlomak iz Pohvale knezu Lazaru koja je pisana 1403. godine i nalazila se u jednom zborniku zajedno sa Slovom ljubavi despota Stefana Lazarevića. Nije pronađen ni jedan drugi prepis ove pohvale. Na žalost, taj rukopis je sagoreo u požaru Narodne biblioteke 6. aprila 1941. u Beogradu.

Vuk Brankovi ć

Povelja Vuka Brankovića Hilandaru o miru s Turcima Povelja Vuka Brankovića Hilandaru o miru s Turcima, iz 1392. godine, čuva se u Hilandaru pod br. 72. Povelju je ispisao pisar Lukač na hartiji, brzopisom druge polovine četrnaestog veka. Original je dosta oštećen. Prilikom posete Hilandaru u prvoj polovini devetnaestog veka Dimitrije Avramović je video ovaj dokumenat i ostavio belešku da je pisan na hartiji plavim mastilom, a da je potpis izveden crvenom bojom.

Hrisovulja Vuka Brankovića Hilandaru Hrisovulja Vuka Brankovića Hilandaru za Gornju i Donju Gadimlju sačuvana je do današnjih dana u dva primerka. Prvi primerak se čuva u Hilandaru pod brojem 60. Pisan je na pergamentu (35 x 19 cm) ustavnim pismom druge polovine četrnaestog veka. Počinje simboličnom invokacijom znakom krsta i crvenim ornamentiranim slovom "S", koje zauzima pet linija. Tekst zaprema 31 red, potpisa nema, pečata nema, a ne vide se ni tragovi njegovog ranijeg prisustva. Drugi primerak ove povelje sa visećim zlatnim pečatom sada se čuva u Muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu u ostavini Radoslava Grujića pod brojem 441. Povelja je pisana na pergamentu (53,5 x 22,5 cm), ustavnim pismom, istom rukom kao i prvi primerak. Počinje istim simboličnim znamo i crvenim ornamentarnim slovom koje je radila ista ruka kao i na prvom primerku. Potpisa nema, a na kraju visi pričvršćen zlatan Vukov pečat na vrpci od žute svile.

Ravaničanin I

Žitije svetoga kneza Lazara Žitije svetoga kneza Lazara napisao je nepoznati ravanički monah koji je veoma dobro poznavao manastir Ravanicu. Stojan Novaković je objavio Žitije koje se nalazilo u Narodnoj biblioteci br. 23. Đorđe Trifunović je preveo Žitije kneza Lazara prema izdanju Stojana Novakovića. Najbliži ovom Žitiju je tekst koji se

čuva u Riznici manastira Dečana pod br. 39. Izd. Đorđe Trifunović, O Žitiju svetoga kneza Lazara.

Ravaničanin II

Svetlu pobedu pokazaše

Ravaničanin III

Kao na žetvi klasovi

Ne bi zlo koje ne stvoriše

Nepoznati Ravaničanin

Služba svetom knezu Lazaru od nepoznatog Ravaničanina. Sačuvana je u nekoliko desetina rukopisa, ali ne postoji pouzdan arheografski popis tog bogatog rukopisnog nasleđa. Izdanje: Đorđe Trifunović, Irena Špadijer, Služba svetom knezu Lazaru, Sveti knez Lazar. Spomenica o šestoj stogodišnjici Kosovskog boja 1389-1989, Beograd 1989, str. 193-221. Prevod Dimitrija Bogdanovića, objavljen u Srbljaku II, Beograd, 1970.

Drugi kanon svetome

David

Blagočastivi knez Lazar Blagočastivi knez Lazar je odlomak iz Žitija i žiteljstva kraljeva i careva srpskih. A. F. Giljferding je prvi ukazao na ovo delo objavljujući jedan odlomak. U nauci se smatra da je pisano između 1402. i 1405. godine. Ovo delo je sačuvano samo u prepisu koje je Giljferding našao u Peći, pa se zato i naziva Pećki prepis. Danas se ovaj rukopis nalazi u Publičnoj biblioteci u Petrogradu.

Despot Stefan Lazarević

Slovo ljubavi Slovo ljubavi je delo despota Stefana nađen u jednom rukopisu za koji se prema vodenim znacima može tvrditi da je iz prve polovine petnaestog veka. Prvi izdavač ovog dela Đura Daničić bio je uveren da je ovo despotov autograf, a Stojan Novaković u to nije bio sasvim siguran nego je pretpostavljao da je delo mogao napisati neko iz despotove okoline ali pod njegovim nadzorom. Pretpostavlja se da je Slovo ljubavi pisano u Beogradu. Na žalost, rukopis je izgoreo u požaru Narodne biblioteke u Beogradu 6. aprila 1941. godine.

Ove reči su bile pisane na stubu mramornom na Kosovu Ove reči su bile pisane na stubu mramornom na Kosovu glasi naslov teksta koji se

nalazi na mramornom stubu koji je postavio početkom XV veka despot Stefan Lazarević svome ocu i poginulim srpskim ratnicima u Kosovskom boju. Pavle Šafarik je prvi skrenuo pažnju na ovaj tekst, koji se nalazio u jednoj rukopisnoj knjizi u Karlovačkoj biblioteci. Posle toga mnogi istraživači su mu posvećivali značajnu pažnju. Ilarion Ruvarac je iz njega koristio podatke o vremenu Kosovske bitke. Ovaj jedini prepis teksta sa mramornog stuba sačuvan je do danas u Patrijaršijskoj biblioteci br. 167. za koji je Đorđe Sp. Radojičić utvrdio, prema vodenim znacima, da je nastao između 1573-1588. godine. Većina istraživača smatra da je tekst sastavio Despot Stefan.

Beogradska povelja despota Stefana Lazarevića Biografska povelja pisana je 1405. godine i nije sačuvan. Ovo je samo njen deo zabeležen u Žitiju despota Stefana od Konstantina Filozofa.

Hilandarska povelja despota Stefana Lazarevića Hilandarska povelja despota Stefana Lazarevića iz 1405. godine pisana je ustavom na pergamentu (55,5 x 42,5 cm). Počinje znakom krsta, potpis je načinjen crvenom bojom. Sačuvana je u manastiru Hilandaru pod br. 77. Izd. MS 331-333.

Povelja Hilandaru o poklonu gospođe Jevpraksije Povelja Hilandaru o poklonu gospođe Evpraksije iz 1405. god. Ova povelja je sačuvana u manastiru Hilandaru pod br. 75. Pisana je ustavom (43 x 30,5 cm), crnim mastilom. Počinje znakom krsta, a potpis je crvenožućkast. Izd. A. Solovjev, Odabrani spomenici srpskog prava, Beograd, 1926, 190-191.

Predgovor i pogovor Zakona o rudnicima i Zakona Novog Brda Predgovor i pogovor Zakona o rudnicima i Zakona Novoga Brda iz 1412. godine. Zakonik o rudnicima nije sačuvan u originalu, ali postoji prepis iz druge polovine XVI veka. Posle Drugog svetskog rata na aukciji u Beču kupila ga je supruga našeg ambasadora dr Franca Hočevara i poklonila ga Srpskoj akademiji nauka i umetnosti u Beogradu. Danas se nalazi u Arhivu SANU u Beogradu. Izd. Nikola Radojčić, Zakon o rudnicima despota Stefana Lazarevića, SANU, Beograd, 1962.

Zapis na spomen-kamenu na mestu smrti despota Stefana Lazarevića Zapis na spomen-kamenu na mestu smrti despota Stefana Lazarevića, 1427. godine. Između Markovca, Stojnika i Međulužja danas se nalazi zaselak Crkvine. Na tom mestu i danas postoji spomenik sa natpisom o smrti despota Stefana Lazarevića koji je tu umro dok je bio u lovu. Na belom mermernom stubu postoji zapis autobiografskog karaktera. Pored toga drugi zapis na stubu govori o žalosti i tuzi zbog despotove smrti i o tome da je spomenik podigao Grgur Zubrović, a da Bog prosti i popa Vlkšu koji se tu svakako najviše našao oko tragičnog završetka despota Stefana. Izd. MS 335-336 (CCXCIV).

Jelena Balšić

Testament Jelene Balšić Testament Jelene Balšić od 25.11.1442. Dokumenat je sačuvan u Zvezdićevom prepisu u knjizi testamenata. Danas se čuva u Historijskom arhivu u Dubrovniku.

Jelenine poslanice monahu Nikonu Jerusalimcu Jelena Balšić, treća ćerka kneginje Milice i kneza Lazara udala se oko 1386. godine za Đurđa II Stracimirovića Balšića, koji je vladao Gornjom Zetom. Posle njegove smrti 1403. godine prihvatila se da upravlja zemljom umesto svoga sina, mladog Balše III. Za bosanskog vojvodu Sandalja Hranića udala se 1411. godine. Kada je on umro 1435, vratila se da živi u svome dvoru na Skadarskom jezeru. Dopisivala se s monahom Nikonom i ta su pisma ostala u Zborniku koji je monah Nikon priredio za Jelenu 1441/42. godine. Tu se nalaze i pisma koja je Jelena pisala svome duhovniku Nikonu. Taj Zbornik pod naslovom Gorički zbornik danas se čuva u Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu.

Druga Jelenina poslanica Nikonu Jerusalimcu Treća Jelenina poslanica Nikonu Jerusalimcu

Andonije Rafail Epaktit

Pesme otpevatelne Pesme otpevatelne nalaze se u zborniku za koji se u nauci smatra da ga je sačinio Andonije Rafail Epaktit. A. F. Giljferding je prvi ukazao na ovaj rukopis kada ga je dobio od prizrenskog mitropolita Meletija. Rukopis je na hartiji bez početka i kraja, pisan s kraja XV i početkom XVI veka. Drugi prepis je načinjen u drugoj polovini XIX veka i čuva se u Arhivu Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Treći prepis je u manastiru Hilandaru pod br. 509 iz 1642/43. godine. Četvrti prepis je u zborniku Patrijaršijske biblioteke pod br. 51 od 1780. godine.

Najstariji srpski zapisi zapisi o Kosovskom boju

Zapis na Dioptri Zapis na Dioptri je jedan od najstarijih zapisa o Kosovskom boju. U Narodnoj biblioteci čuvala se knjiga u kojoj su bili zajedno Šestodnev Jovana Zlatoustog i Dioptra. Dioptra je bila rukopis bugarske recenzije koju je krajem XVI veka prepisao jeromonah Varnava. U njoj su se nalazili zapisi srpske recenzije. Među tim zapisima nalazio se i ovaj o Kosovskom boju. Na žalost, ova knjiga je izgorela prilikom nemačkog bombardovanja Narodne biblioteke u Beogradu 6. aprila 1941. godine.

Zapis iz Prologa Zapis iz Prologa takođe je nastradao prilikom uništavanja Narodne biblioteke u Beogradu 6. aprila 1941. godine. Prolog od marta do avgusta pisan je bio na pergamentu srpskom redakcijom. Đura Daničić je izučavao ovaj rukopis i došao

do zaključka da je nastao u prvoj polovini XIV veka. Osim pomenutog zapisa u ovoj knjizi bilo je još nekoliko zapisa važnih za srpsku istoriju.

Zapis iz Apostola Zapis iz Apostola je sačuvan samo u prepisima jer je stradao kao i prethodna dva zapisa prilikom stradanja Narodne biblioteke u Beogradu. Apostol je bio pisan na pergamentu, sastavljen iz tri dela različite veličine, a nastao je u periodu XII-XIV veka.

Pahomijevi zapisi Pahomijevi zapisi nalaze se u Pateriku u zbirci rukopisa Pećke patrijaršije. Ovaj Paterik prvi je opisao Dušan Vuksan, a posle njega ovu knjigu je proučavao Đorđe Sp. Radojičić. Rukopis je restaurisan u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture u Beogradu. Vladimir Mošin misli da je ova knjiga pisana 1389. godine. Dakle, Pahomijev zapis je najstarije svedočanstvo o Kosovskom boju i o pogibiji kneza Lazara i sultana Murata. Danas se rukopisna knjiga Otačnik (Paterik) iz 1389. godine nalazi u Biblioteci manastira Pećke patrijaršije pod br. 96.

Zapis grešnoga Mihaila na Mineju Zapis grešnog Mihaila na Mineju nalazio se u Mineju za mesec januar. Zapis je nastao 1390. godine, ali nije sačuvan, nego je izgoreo sa mnogim rukopisima u požaru Narodne biblioteke 6. aprila 1941. godine u Beogradu.

Rečnik manje poznatih reči

Beleška o ovom izdanju

Posle Bitke na Marici (1371) i snažnog prodora Turaka u oblasti nekada moćne srpske države Nemanjića, nastale su znatne promene na karti Balkana. To je uslovilo da dođe do preobražaja na planu celokupne dotadašnje kulture i civilizacije.

Bitka na Kosovu (1389) označila je prekretnicu u sudbini i istoriji srpskog naroda. To se odražavalo u svim vidovima državnog i duhovnog života. U literaturi posle Kosovske bitke centralna ličnost je postao knez Lazar i njegova žrtva za carstvo nebesko. S pravom se može reći da je srpski knez mučenik postao najviše hvaljena i slavljena ličnost s kraja četrnaestog i početkom petnaestog veka. Njegov podvig zasenio je slavu velikog srpskog cara Stefana Dušana. U to vreme ne stvaraju se velike biografije niti ima književnika tipa Domentijana i Teodosija. Spisi su kraći, sažetiji, jezgrovitiji.

Naslov knjige Vreme Kosova rezultat je sadržaja ove svojevrsne antologije književnosti iz vremena neposredno pre Kosovske bitke i odmah posle nje. Knjiga počinje tekstovima despotice Jelene - monahinje Jefimije, jer je ona najbolja spona između vremena poraza

na Marici i tragedije na Kosovu, a uz to i najbolji predstavnik porobljenih južnih krajeva i Moravske Srbije.

Pored čisto literarnih tekstova, ovde su unete povelje kneza Lazara, kneginje Milice - monahinje Evgenije, Vuka Brankovića i despota Stefana Lazarevića. Istina je da su to tekstovi prevashodno pravnog karaktera, ali u njima ima i dosta literarnih elemenata, naročito u autobiografskim delovima. Centar književnih zbivanja bio je Lazarev dvor i njegovi najbliži srodnici, pa bi izostavljanje ovih tekstova okrnjilo nešto od celine zbivanja iz vremena oko Kosovske bitke. Posebno mesto zauzimaju pisci iz manastira Ravanice. Posle Kosovske bitke grupa nepoznatih ravaničkih monaha uložila je mnogo truda da napiše dela o ktitoru manastira, svetopočivšem knezu.

Znameniti spis Povesno slovo o knezu Lazaru od patrijarha Danila Trećeg nije ušao u ovo izdanje jer je delima Danila Trećeg posvećena posebna knjiga u ovoj ediciji.

Mada je Jelena Balšić pisala daleko od Moravske Srbije, nikako nije mogla biti izostavljena iz kruga književnika iz vremena Kosova. Ona je ćerka kneza Lazara i kneginje Milice. Na dvoru svojih roditelja naučila je najviše o pisanju i knjigama. Najverovatnije da je u njenom obrazovanju najviše udela imala monahinja Jefimija i da je upravo od nje mogla naučiti mnogo.

Uvodni tekstovi Milana Kašanina, Đorđa Sp. Radojičića, Milke Ivić, Đorđa Trifunovića i Jelke Ređep odabrani su da bi na najbolji način osvetlili vreme i autore zastupljene u ovoj knjizi.

Koliko je bilo moguće, dati su osnovni podaci o rukopisima i Rečnik manje poznatih pojmova.

Skraćenice

br. - broj DSS - Društvo srpske slovesnosti Zak. spom. Stojan Novaković - Zakonski spomenici srpskih država srednjeg veka, Beograd, 1912. izd. - izdanje MS Fr Miklosich, Monumenta Serbica, Beč 1858. sv. - sveti

Nazad na Sadržaj

Monahinja Jefimija

Tuga za mladencem Uglješom Zapis na hilandarskoj zavesi Pohvala svetom knezu Lazaru

TUGA ZA MLADENCEM UGLJEŠOM

Tuga za mladencem Uglješom je prvi sačuvani književni sastav despotice Jelene - monahinje Jefimije, izgraviran između 1366. i 1371. godine na srebrnom diptihu, bogato ukrašenom biserom i dragim kamenjem. Tada je živela u Seru na svome dvoru, a njen mali sin bio je sahranjen u Hilandaru u grobu njenog oca, ćesara Vojihne. Pošto nikada nije mogla da ode na grob svoga sina, za pokoj duše manastiru je poslala ovu srebrnu ikonicu. Do dana današnjeg čuva se u Hilandaru.

TUGA ZA MLADENCEM UGLJEŠOM

Male ikone po veliki dar, koje imaju presveti lik gospodnji i prečiste bogomatere, a njih velik i svet muž darova mladomu mladencu Uglješi Despotoviću, Njegovu neoskrvnjenu mlađahnost prestaviše u večne obitelji, a telo u grobu preda se, koga izdelaše praoci prestupljenja radi. Udostoji, gospode Hriste, i ti, o prečista bogomati, i mene jadnu svagda o razlučenju duše moje da se brinem, koje ugledah na onima koji su me rodili i na rođenom od mene mladencu, za kojim žalost neprestano gori u srcu mome, po običaju maternjem pobeđena.

ZAPIS NA HILANDARSKOJ ZAVESI

Zapis na hilandarskoj zavesi izvezla je kao monahinja 1398/99. dok je živela sa svojom srodnicom kneginjom Milicom, tada već monahinjom Evgenijom. Zavesa je od crvenog svilenog atlasa (144 x 118 cm). Na njoj je zlatnom i srebrnom žicom izvezena kompozicija na kojoj Isus u arhijerejskoj odeždi služi službi sa sv. Vasilijem Velikim i sv. Jovanom Zlatoustim. Pored književne vrednosti ova zavesa za carske dveri u Hilandaru ima veliki značaj i za srpski umetnički vez.

ZAPIS NA HILANDARSKOJ ZAVESI

Od prljavih usana, od mrskoga srca, od nečistog jezika, o Hriste moj, i ne odgurni mene, rabu svoju, ni jarošću tvojom, gospode, izobliči mene u času smrti moje, ni gnevom tvojim kazni mene u dan dolaska tvoga, jer pre suda tvoga, gospode, osuđena sam svešću mojom; nijedna nadežda nije u meni za spasenje moje, ako milosrđe tvoje ne pobedi množinu bezakonja mojih. Zato te molim, nezlobivi gospode, ni malo ovo prinošenje ne odgurni, koje prinosim svetome hramu prečiste tvoje matere i nadežde moje, Bogorodici Hilandarskoj, jer veru primih udovičinu, koja ti prinese dve lepte, gospode, tako i ja ovo prinesoh, nedostojna raba tvoja o vladičice, Jefimija monahinja, kći gospodina mi ćesara Vojihne, koji leži ovde, negda despotica. I priloži se ova katapetazma hramu presvete Bogorodice Hilandarske godine 6000 i 970 (= 1398/99), indikta 8.

I ko će je odneti od hrama presvete Bogorodice Hilandarske, da je odlučen od jedinosušne i nerazdelime Trojice, i da mu je suparnica prečista Bogomati Hilandarska u dan strašnog ispitivanja, amin.

POHVALA SVETOM KNEZU LAZARU

Pohvala knezu Lazaru izvezena je 1402. godine na crvenoj svili za pokrov na ćivotu kneza Lazara. Dimenzije su 66 x 49 cm. U dvadeset šest redova izvezena je ova pohvala pozlaćenom srebrnom žicom. Pokrov je dobro očuvan, a danas se nalazi u Muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu.

POHVALA SVETOM KNEZU LAZARU

U krasnom sveta ovog vaspitao si se od mladosti tvoje, o novi mučeničke kneže Lazare, i krepka ruka gospodnja među svom gospodom zemaljskom krepka i slavna pokaza te. Gospodstvovao si zemljom otačastva svog i u svakom dobru razveselio si uručene ti hrišćane. I mužestvenim srcem i željom za blagočašće izašao si na zmaja i protivnika božanstvenih crkava, rasudivši da je neotrpimo za srce tvoje gledati hrišćane otačastva tvoga da budu ovladani od Izmailćana. Ako li ove ne postigneš, da ostaviš propadljivu visinu zemnoga gospodstva i da se obagriš krvlju svojom, i da se sjediniš s vojnicima nebesnoga cara. I tako dve želje postigao si: i zmaja si ubio i mučenja venac primio si od boga. I sada ne ostavi u zaborav vazljubljena ti čeda, koje sirote si ostavio prelaskom tvojim. Jer od kako si stekao blaženstvo u nebesnom veselju večnom, mnoge nevolje i stradanja obuzeše vazljubljena ti čeda, i u mnogim nevoljama život provode, jer su ovladani od Izmailćana, i treba nam svima pomoć tvoja. Zato se molimo, moli se opštem gospodaru za vazljubljena ti čeda i za sve koji s ljubavlju i verom služe njima, jer brigom mnogom sputana su vazljubljena ti čeda. Oni koji jedu hleb njihov podigoše na njih bunu veliku i tvoje dobro u zaborav staviše,

o mučeniče. No iako si prešao iz života ovog, nevolje i stradanja čeda tvojih znaš, i kao mučenik smelost imaš ka gospodu. Prekloni kolena pred gospodom koji te je venčao (vencem mučeništva), moli da vazljubljena ti čeda provode bogougodno mnogoletan život u dobru, moli da pravoslavna vera hrišćanska neoskudno stoji u otačastvu tvome, moli da pobeditelj bog pobedu poda vazljubljenim ti čedima, knezu Stefanu i Vuku, na nevidime i vidime neprijatelje, jer ako pomoć primimo s bogom, tebi pohvalu i blagodarenje daćemo. Saberi zbor svojih sabesednika, svetih mučenika, i sa svima pomoli se bogu koji te je proslavio: izvesti Đorđa, pokreni Dimitrija, ubedi Teodore, uzmi Merkurija i Prokopija, i četrdeset mučenika sevastijskih ne ostavi, a u njihovom mučenju (u Maloj Aziji) vojuju čeda tvoja vazljubljena, knez Stefan i Vuk, moli da im se poda od boga pomoć. Dođi na pomoć našu, gde da si. Na moja mala prinošenja pogledaj i u mnogo ubroj ovo, jer ne po zasluzi tebi pohvalu prinesoh, no po sili maloga mi razuma. Zato i male nagrade očekujem. No nisi tako ti, o mili moj gospodine i sveti mučeniče, malopodatljiv bio u propadljivom i malovečnom. Koliko više u neprolaznom i velikom, što si primio od boga. Jer telesno tuđu mene među tuđim ishranio si izobilno. A sada dvostruko molim: da me ishraniš i da utišaš buru ljutu duše i tela moga.

Jefimija usrdno prinosi ovo tebi, sveti.

Nazad na Sadržaj

Knez Lazar Knez Lazar daruje bolnicu hilandarsku 1380. godine Povelja kneza Lazara za manastir Gornjak iz 1380. godine Knez Lazar potvrđuje dar svoga zeta, čelnika Muse, manastiru sv. Pantelejmona u Svetoj Gori 1380/81. Knez Lazar potvrđuje dar čelnika Muse manastiru sv. Pantelejmona u Svetoj Gori 1380/81. Ravanička povelja kneza Lazara iz 1381. godine

Knez Lazar daruje bolnicu hilandarsku 1380. godine

Povelja kojom daruje bolnicu hilandarsku 1380. godine pisana je na pergamentu (51 x 20,8 cm). Potpis je izveden crnim mastilom i sačuvan je pečat. Nalazi se u Hilandaru.

Duhovnom svetlošću ozarivši se, buduće misli su predvideli božastveni proroci. Zato David veleglasno govoraše: Doći će sva plemena i pokloniće se pred tobom, Gospode, gledajući ispunjenje toga, crkva od ovih plemena odenuvši se kao carskom haljinom krvlju Vladike, koja je iz rebra istekla, raduje se u krasoti i čuvanjem zapovedi u nadi se učvršćuje radi primanja budućeg života, čije slave i časti zaželeh naslednik biti ja u Hrista Boga pravoverni i samodržavni gospodar Srba i Podunavlja Stefan knez Lazar.

Dođe mome Gospodstvu najčasniji među monasima kir Gerasim i opomenu moje Gospodstvo za bolnicu u obitelji presvete Bogorodice Hilandarske u Svetoj Gori Atona, o svetim i časnim monasima koji tamo u bolesti leže, kako bi od mene primili utehu i pokoj. I pošto mi ovo podsećanje beše blagoprijatno, te se ljubavlju prema svetim i božastvenim crkvama razgoreh, po svetu svečanog oca igumana i sve braće zamisao kir Gerasima ispunih ovako: da se daje u bolnicu svake godine sto unča od manastira Hilandara troška za potrebu onih koji tu u bolestima stradaju. Radi toga dadoh od Gospodstva mojega obitelji presvete Bogorodice Hilandarske selo Jelašnicu, Đurđa Nenišića, s međama i sa zaseocima i sa svim pravima tog sela, a zaselak mu je Tolanovina, i zaselak mu Đurđevik, na kome su živeli Krteše, i zaselak mu Resnik i selo Jelšanica, Gradislava Tepčije, i sa crkvom i s međama i sa zaseocima i pravima tog sela, a zaselak mu Grabac, i zaselak mu Gribi, i zaselak mu Šikože, i zaselak mu Ošljak i zaselak mu Zvizdali i zaselak mu Slatina.

Sve ovo priloži moje Gospodstvo obitelji presvete Bogorodice Hilandarske na podsticaj kir Gerasima i u dogovoru sa ocem igumanom kir Neofitom i svom bratijom Lavre Hilandarske, da se daje bolnici hilandarskoj po sto unča bez prekida svake godine.

Ovaj moj mali dar, koji dadoh i pismenom odgovarajućim ovde gore upisah; da ima Hilandar i drži doveka kao svoju pravu baštinu, koju niko ne može oduzeti, za prosvetljenje hrama presvete Bogorodice Hilandarske i za negu svetih i časnih monaha koji tu u bolesti žive, a meni na spomen večni, kako bi zbog molitava njihovih primio oproštaj mojih mnogih sagrešenja.

Pošto sam i ja video da zemaljsko bogatstvo ništa nije koristilo gospodarima koji su bili pre nas, jer se od njih uzelo i drugima predalo, a nadaju se da prime samo od onoga što su Bogu predali. Za ovima sam i ja sledio i prinesoh ovaj mali dar kao ona udova dve lepte.

Ako se neko drzne da uzme nešto od ovoga što sam gore zabeležio, neka ga uništi gospod Bog i prečista Bogomati i neka ga uništi sila časnog i životvornog krsta i neka ga snađe gnev i prokletstvo od svih svetih koji su oduvek ugodni Bogu i neka bude saučesnik sa Judom i Arijem i neka bude otuđen od spasavajućeg tela i krvi i neka mu je tužiteljica mati božja ovde i u budućem veku. Godine 6888, indikta 2.

U Hrista Boga blagoverni Stefan knez Lazar.

Povelja kneza Lazara za manastir Gornjak iz 1380. godine

Povelja kneza Lazara za manastir Gornjak iz 1380. godine nije sačuvana, ali je nekoliko puta štampana. Izd. MS 193-195.

Bogospoznajna je i svedarna svaka carska reč gospoda Isusa Hrista koji od nebića stvori biće i ljudsku prirodu iznad svih tvari udostoji. Nije joj darovao samo da vlada nad svim tvarima na zemlji rođenih, već joj i od svoga bića pridodade, to jest razumne stvari iz kala načini i samosvojnu ljudsku prirodu stvori. Onima što ga toplo i saosećajno vole, obećao je očinstvo svoga bića onima što ga željno ištu, sinovstvo njegovo slobodno je darovao, a onima što podražavaju dobrovoljno njegova stradanja, koja je izabrao za naše spasenje, većima od svega stvorio je slavno vaskrsenje svoje na radost, radi čega je odredio kao posrednicu prečistu Vladičicu našu Bogorodicu, zastupnicu našu i zaštitnicu i pouzdan zaklon i pomoć, od koje se i ja nadam milost da dobijem na strašnom i nelicemernom sudu gospoda našeg Isusa Hrista, pred kojim anđeli s arhanđelima stoje.

Toga radi i ja pravoverni knez Lazar, samodržac sve Srpske zemlje, potrudih se da ovaj mali dar prinesem Vladičici mojoj, presvetoj Bogorodici, i sazidah crkvu na mestu koje se zove ŽDRELO BRANIČEVSKO i priložih i uredih svakim potrebama, koliko je dovoljno domu prečiste Bogorodice: selo Bistrica sa svim međama i pravima, kako izlazi od Crte niz polje izvor Meslekovce, a na sastanku Bistrice Orlovica, a posred luga ka gorama Vinov crveni, a na reci Izvoru selo Novaci, selo Bistrice, selo Stanica sa svim međama, selo Kovarne i s njim Hlaholi u Venčanici, selo Vošapovac na Mlavi i Dunavu, Kostolac i Biskuplje s Trstenikom i svim međama i pravima, Vir više Poreča i Greben. U

Zviždu selo Voluja i selo Kruševica. U Omolju selo Osanice i Dolnje Adujevo s Kiseljevom, Gradni put, Blanenkijev laz, Prokop. Vrbovnik, Slatina, Golovrk, Jamnik, Mačkove padine, Dub, selo na Mlavi, oboji Marolevci sa svim međama i pravima, Zglčić i Smalkovci, Mlava i pred Mlavom lug, Nakrinčica na Jazvini, Orehov Ključ, selo Osanica sa svim međama od Košarne s Haldujem pod delom i zabrđem, a takođe delom na Ustije od toga toka idući u Mlavu.

Ovo je moj mali dar domu prečiste Vladičice naše Bogorodice i molim svakoga koga bog izvoli da vlada posle mene, da ovaj moj mali prilog ne povredi nego čak da ga i potvrdi. Ako se neko drzne da ga razori ili da otme nešto od onoga što je pisano, neka ga razori Gospod Bog i njegova prečista Bogomati i neka je priključen Judi i Ariju i tima koji rekoše "krv njegova na nas i na čeda naša" i neka mu je tužiteljica mati božja na strašnom sudu. Meseca avgusta 1-ga.

U Hrista Boga blagoverni knez Lazar.

Leto 1380.

Knez Lazar potvrđuje dar svoga zeta, čelnika Muse, manastiru sv. Pantelejmona u Svetoj Gori 1380/81.

Knez Lazar potvrđuje dar čelnika Muse manastiru sv. Pantelejmona u Svetoj Gori 1380/81. Povelja je pisana brzopisom u 27 redova. Pečat je sačuvan. Original se nalazi u manastiru sv. Pantelejmona u Svetoj Gori. Izd. Zak. spom. 516.

Po neizrečenom milosrđu i čovekoljublju Vladike mojega, slatkoga mi Hrista, i po neizrečenom i svemilostivom njegovom prizreniju na gospodstvo mi, kao što je i na prve svete i pravoslavne careve, takođe i na gospodstvo mi izlija blagodat presvetog svojega Duha, i postavi me za gospodina Zemlji Srpskoj i Podunavlju.

(...)

Ja, u Hrista Boga blagoverni i samodržavni gospodin Stefan knez Lazar, pošto dođe k meni vazljubljeni mi brat, čelnik Musa, sa sinovima svojim Stepanom i Lazarom, i moliše me kako da prilože od svojeg poseda crkvi svetom velikomučeniku Hristovu Pantelejmonu, i ja ne prezreh moljenja njihova, već naprotiv ispunih kako bi priložili što im je volja. I s mojim pristankom priložiše velikomučeniku Hristovu Pantelejmonu u Svetoj Gori Atona, koji se zove Rusi, selo Uljare, to jest Gornji Zakut i zaselak mu Trnava, i crkvu svetog Nikole, sa zaselkom, a zaselak je s one strane Laba, Gornji Lukovak, s međama i pravima, i s vodenicama i s brodima i s poljem što su imali od prvih gospodara do sada.

To potvrdih, napisah ta sela kako bi Ruski manastir imao od njih do veka na spomen Gospodstva mi i na spomen brata mi čelnika Muse i sestre mi Draginje i njihovih sinova.

(...)

Godine 6889 (= 1380/81), indikt 4.

U Hrista Boga blagoverni Stefan knez Lazar, Srbljen i Podunavlju

Ravanička povelja kneza Lazara iz 1381. godine

(odlomak)

Ravanička povelja kneza Lazara iz 1381. godine nije sačuvana u originalu. Međutim, veoma je dobro sačuvan Vrdni čki prepis iz sedamnaestog veka. Tekst ove povelje je vrlo lepo ispisan tamnom bojom a početna slova su zelena. U potpisu su velika slova ispisana zelenom bojom, a okvir je crven. U gornjem centralnom delu povelje naslikan je Isus Hristos, a pored njega su i dva anđela. Od Isusove slike oplazi preplet loze jarkih boja. Na povelji se nalazi srebrni pečat sa pozlatom na kome je lik kneza Lazara sa jedne strane, a sa druge Isus Hristos na prestolu. Povelja je izložena u Muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu. Izd. MS 196-200.

Ti, koja od nesuštih u bitije privodiš sve vidljivo i nevidljivo, prebeznačalna Trojice, kojoj se u jedinstvu klanjamo, i u Ocu i Sinu i Svetome Duhu slavimo!

Suštastvo besčisleno, svetlost nepostižna, sila neodržima, pučina blagosti, koja zakon dajući Mojsiju povele stvoriti skiniju i u njoj molbe i moljenja ka prijatnosti njegovoj prinositi, brinući se za svet reče vrhovnom apostolu Petru: "Ti jesi Petar, i na ovom kamenu sazidaću crkvu moju, i vrata adova neće joj odoleti!"

Potom i carstvo večno obeća onima koji se o crkvi staraju, rekav: "One koji me slave proslaviću!"

Verujući, dakle, u ovo, oni koji žive u pravoslavlju mnogu usrdnost za podizanje crkve pokazaše.

Stoga i ja, u Hrista Boga blagoverni knez Lazar, revnujem pre mene bivšim blagočastivim carevima, na presto kojih Bog me uznese i činom carstva krasi i slavom - od mnogih njegovih darovanja koja su na meni, malo njemu ushtedoh prineti, koliko je moguće. Blagovoljenjem Oca i pospešenjem Sina i savršenjem Svetoga Duha podigoh od osnovanja manastir u slavu Svetoga Vaznesenja i kao ktitor njegov po moći ukrasih.

I za žiteljstvo u njemu, za ishranu bratiji izvolih, kao što apostoli ustanoviše i pravila svetih otaca utvrdiše, priložih za potrebe sve izobilno, dohotke i sela, vinograde nasadih i druge kupih.

(...)

U Hrista Boga blagoverni gospodin svim Srbljima knez Lazar, ktitor svetoga ovoga mesta Ravanice.

U leto 6889.

Nazad na Sadržaj

Kneginja Milica - monahinja Evgenija Pantelejmonska povelja kneginje Milice iz 1395. godine Dečanska povelja kneginje Milice Udovstvu mojemu ženik

Pantelejmonska povelja kneginje Milice iz 1395. godine

(odlomak)

Pantelejmonska povelja kneginje Milice iz 1395. Ovom poveljom kneginja Milica (monahinja Evgenija) sa sinovima Stefanom i Vukom daruje manastir sv. Pantelejmona u Svetoj Gori. Original se čuva u Manastiru sv. Pantelejmona.

(...)

Ja, blagočastiva i hristoljubiva monahinja Jevgenija, s bogodarovanim čedima mojim, blagočastivim knezom Stefanom i bratom mu Vukom, pripadamo moleći se Bogu i prečistoj njegovoj Materi i svetom Pantelejmonu, u Svetoj Gori Atonskoj manastira koji se zove Rusi, da nam je pomoćnik topli i od skrbi izbavitelj. Zbog toga prinesosmo ovaj mali prinos svetom velikomučeniku Pantelejmonu, da je na slavu Bogu i prečistoj Bogomateri i na pohvalu i dar svetom velikomučeniku Pantelejmonu.

Prvo, Koporići trg sa Jelašcima i s metohom i s međama i pravima. I selo Ostraće, zaseoci i s međama i s metohom. I selo Lješak s metohom i s međama. I selo Stržine s metohom i s međama. I u Toplici selo Jelšanica i selo Svarča s međama i s metohom. I selo Dučino, Precrešnja, s metohom i s međama. I selo druga Precrešnja, Carcanova, s međama i s metohom. I selo Međujani s metohom i međama. (...) I u Novom Brdu kuća Martina Vrlje i Dafina s mužem. (...)

Ovaj, dakle, mali prinos što ga priložismo velikomučeniku Pantelejmonu stavismo ovde u zlatopečatnom ovom hrisovulju, kao što je napred napisano, a k tome i ono što je gospodin naš sveti knez Lazar ranije priložio velikomučeniku Pantelejmonu dopisujemo ovde sa svakom naredbom i potvrdom. Ne samo što to dopisujemo nego ako ma ko od

vlastele naše, rukovođen blagim Duhom, priloži, sa svakim našim blagovoljenjem i potvrdom dopisujemo. Gospodin naš sveti Knez priložio je, dakle, ovo:

Crkvu Mati Božja Bučanska, sa selima Bučje, Okruglica i Donja Okruglica, Jasikovica Mihailova, sa svima metosima i međama i pravima tih sela i crkve.

I u Hvosnu crkvu Spasovu sa selima i s metosima i s međama i pravima te crkve što je držala kod cara Stefana.

I crkvu u Labu, Sveti Nikola, i selo Zakut sa zaseocima Trnava i Lukovac, i Sveti Petar, sa svima međama i pravima tih sela.

A ovo je ono što su priložila naša vlastela:

(...)

Vojvoda Novak i Vidoslava priloži crkvu svetog Jovana Preteče u Crkolezu, sa selima i s metohom i s međama i pravima te crkve što ih je držala kod cara Stefana.

(...)

Ispisa se ovaj mnogosvetli hrisovulj godine 6903 (= 1395) u Novom Brdu.

+ U Hrista Boga blagoverni knez Stefan

Dečanska povelja kneginje Milice

Dečanska povelja kneginje Milice iz 1397. godine, koju je izdala prilikom posete manastiru Dečanima u Metohiji, nalazi se u knjizi treće verzije Dečanske hrisovulje Stefana Uroša Trećeg koju je potpisao i Stefan Dušan. Povelja je napisana na pergamentu i nije sačuvana u celini. Od nje je ostao početni deo koji ima 69 redova. Pored ove povelje sačuvan je potpis kneginjinog sina kneza Stefana Lazarevića od 9. jula 1398. godine, pa je moguće da je pored pomenute povelje postojala i njegova povelja manastiru Dečanima koja je izgubljena ili je i on potpisan na povelji svoje majke kao prestolonaslednik.

"Voleću te Gospode, snago moja" i "Gospode, zavoleh lepotu doma tvojega i mesto gde boravi slava tvoja" reče božastveni David.

Radi toga i ja, u Hrista Boga blagoverna Jevgenija, mati prevazljubljenog mi sina Stefana kneza i Vuka, samodršca i gospodina srpske zemlje i Podunavlja, došavši u manastir dečanski u obitelj svetoga kralja Stefana Uroša Trećeg, i sagledavši krasno mesto i prikladno za boravak monaha, videh zaista žalostan prizor, gde je toliko staranje i usrdnost svetoga ktitora po dopuštenju Božjem zbog naših grehova od zločastivih naroda izmailićanskih spaljeno i oboreno, i od onih koji su pre nas vladali upropašćeno i porušeno i metosi oteti i skoro potpuno zapusteli. Pogledavši na nebo očima srca,

pomolih se Svedržitelju Bogu mojemu i rekoh: "Bože, koji si pre svih vekova i kojeg u Trojici pevaju sa strahom bestelesne sile, i koji od jedinoporodnog Sina tvojeg, očovečenjem nerazdvojena, Gospoda našeg Isusa Hrista, od prečiste i presvete Deve Bogorodice primaš, i od nas grešnih slavoslovlje i službe duhovne, Vladiko, neistražljiva premudrosti očeva, smiluj se mojim gresima, osnaži moja čeda u blagoverju i sreći, da u blagočašću posluže tebi, Bogu svojemu, kao gospodin i roditelj njihov svetopočivši Knez, i da budemo ja i oni drugi ktitori ove svete obitelji, da kada dođem ponovo, ti kao sudija živim i mrtvim sa svetim tvojim anđelima, postaviš mene da ti budem sa desne strane, sudijo pravedni, sa izabranim tvojim koji su ti od veka ugodili."

Zbog toga ranije oteta sela, koja su upisana u hrisovulji prvog svetskog ktitora, vratih sa svom imovinom, koja se nalazi u državi našoj.

Ovo je vratila hristoljubiva gospođa Jevgenija: selo Čabić sa svim međama, selo Brestovac sa svim međama. A ovo priloži: selo Batušu sa svim međama i zaseocima, selo Ribnicu sa svim zaseocima i međama, selo Dobroš sa svim međama i zaseocima, selo Črnegojno sa svim međama, selo Planjani sa svim zaseocima i sa međama, selo Potok sa svima međama, selo Českovo, Put, zaselak sa svim međama, selo Dnepolje sa zaseocima i sa svim međama. A ovo su zaseoci selima koje je vratila gospođa Jevgenija: zaselak orahovički, zaselak Tromlje, zaselak Orašac, zaselak Jejbuci, zaselak Bohorići; zaselci Brestovca: Smoljice, Popovci, Plnoševci; zaselci Planjana: Dojenci, Dobrevine, Vrelo, Zamornici; Seroš sa svim zaseocima i međama, Luka Donja sa svim međama.

Udovstvu mojemu ženik

Udovstvu mojemu ženik je odlomak iz Pohvale knezu Lazaru koja je pisana 1403. godine i nalazila se u jednom zborniku zajedno sa Slovom ljubavi despota Stefana Lazarevića. Nije pronađen ni jedan drugi prepis ove pohvale. Na žalost, taj rukopis je sagoreo u požaru Narodne biblioteke 6. aprila 1941. u Beogradu.

Ko je ovaj? Govorite u uši moje. Da li je ovaj koga pre željah, moj ukras, mojoj deci rasejanoj sabranje? Da li je ovaj koga iz zavisti htedoše neprijatelji srušiti i svetlost moga vida kao tamnicom mračnim tamnicama držati, i ne mogoše? Da li je ovaj udovstvu mojem ženik? Dođi, o ženiče, dođi, i podaj onima koji mi čine zla po delima njihovim, jer ne razumeše tvoj dolazak na pomoć moju. Primi oružje i ustani i ne zakasni!

Zabi strele izoštrene u srca njihova, koje za mene izoštriše, bezakoni. Ne trpim k tomu poruge onih na me. Kolikim žrtvama mrskim oskvrniše me! Dođi, osveti me krvlju svojom. Priđi, padanju mome potporo. Saberi mi čeda rastočena, koja zavišću vrazi od mene otrgnuše. Saberi ih u ogradu moju, pasi čeda moja, da ne jede vuk od stada moga, da ne rastera ih zavišću svojom, kao pre, kada ne bi s njima. Da ne zadrema oko tvoje. Da ne slabe noge tvoje. Pasi mi stado, koje ti uručih. Prognaj od njih bezakone varvare. Da ne prestaneš da se boriš s njima za mene i stado moje. Raduj se, moje oko koje nikada ne spava, o Lazare. I opet na prvo uziđem. Lazar koji sijanjem sve zvezde nadsijava, Lazar tuđinima prisvojenje, propovednik Trojice, zarobljenim osloboditelj. Lazar crkvi nepokolebljivi stub, bolesnim lekar, nagim odeća, Lazar inocima vojvoda krepak na bese i spasitelj. Raduj se, o Lazare apostolski ti pripevam, i opet kažem: raduj se. Raduj se, krine koji nam je od trnja zasijao, vojnicima oružje nepobedimo. Raduj se, pustinjacima nastavniče. Raduj se, Lazare, onima koji plove krmanoše i tiho pristanište. Raduj se, ozlobljenim osvetniče i lažljivcima obličitelju. Raduj se, plačnim utešitelju, i sirotim branitelju, i nagim odećo. Raduj se, krepkih blagolepije, i udovicama hranitelju. Blagosloven zaista jesi, o Lazare,

blagoslovi mene koji tebe blagosiljam. Nema pohvale, kojoj nisi dostojan, No um iznemogava...

Nazad na Sadržaj

Vuk Brankovi ć Povelja Vuka Brankovića Hilandaru o miru s Turcima Hrisovulja Vuka Brankovića Hilandaru

Povelja Vuka Brankovića Hilandaru o miru s Turcima

Povelja Vuka Brankovića Hilandaru o miru s Turcima, iz 1392. godine, čuva se u Hilandaru pod br. 72. Povelju je ispisao pisar Lukač na hartiji, brzopisom druge polovine četrnaestog veka. Original je dosta oštećen. Prilikom posete Hilandaru u prvoj polovini devetnaestog veka Dimitrije Avramović je video ovaj dokumenat i ostavio belešku da je pisan na hartiji plavim mastilom, a da je potpis izveden crvenom bojom.

Po želji i milosti moga Vladike, slatkog mi spasa Hrista, i po neizrečenom njegovom čovekoljublju, ja rob vladike moga Hrista, Vuk, sin sevastokratora Branka, unuk vojvode Mladena, pišem neka je poznato svakom čoveku, kako sklopih mir sa Turcima i priložih velikom gospodinu caru Bajazitu i sklopih s njim mir. Kada s njim sklopih mir popisah celu zemlju koliko je u mojoj vlasti kako ćemo plaćati danak Turcima. Tada dođe gospodstvu mi svečasni starac hilandarski kir Gervasije koga je poslao sveti manastir Hilandar. Priložih Hilandarsku metohiju koliko je u mojoj vlasti, u metohiji hilandarskoj dvesta unči, i to uzeh na sebe, da ja to od sebe plaćam Turcima, od moje kuće dok sam živ, a metohija hilandarska da je oslobođena od tog danka, da ne daje ništa.

Ovu milost učinih ja, Vuk Prečistoj Materi Božjoj hilandarskoj tako da je ovo moje zapisanije tvrdo i neuništivo metohiji hilandarskoj do kraja moga života i dokle dajem danak Turcima i posle mene koga odabere Bog i Prečista Mati hilandarska da vlada ovom zemljom ili nekog od mojih sinova - ili od srodnika mojih ili nekog drugog, molim i naređujem hilandarskoj, i da priloži dvesta unči danka za hilandarsku metohiju.

Ko se drzne p nagovoru đavola da ovo uništi i razori neka takvoga razori Bog i Prečista Mati Božja Hilandarska i umesto pomoći neka mu je osvetnik u ovom, a i u budućem veku. Ovome su milosnici sinovi Vukovi Grgur, Đurađ i Lazar.

Po naredbi gospodina Vuka Lukač pisa u Prištini meseca novembra 21. dana, 6901. godine.

U Hrista Boga blagoverni Vuk Branković, gospodar Srblja i Podunavlja.

Hrisovulja Vuka Brankovi ća Hilandaru

Hrisovulja Vuka Brankovi ća Hilandaru za Gornju i Donju Gadimlju sačuvana je do današnjih dana u dva primerka. Prvi primerak se čuva u Hilandaru pod brojem 60. Pisan je na pergamentu (35 x 19 cm) ustavnim pismom druge polovine četrnaestog veka. Počinje simboličnom invokacijom znakom krsta i crvenim ornamentiranim slovom "S", koje zauzima pet linija. Tekst zaprema 31 red, potpisa nema, pečata nema, a ne vide se ni tragovi njegovog ranijeg prisustva. Drugi primerak ove povelje sa visećim zlatnim pečatom sada se čuva u Muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu u ostavini Radoslava Grujića pod brojem 441. Povelja je pisana na pergamentu (53,5 x 22,5 cm), ustavnim pismom, istom rukom kao i prvi primerak. Počinje istim simboličnim znamo i crvenim ornamentarnim slovom koje je radila ista ruka kao i na prvom primerku. Potpisa nema, a na kraju visi pri čvršćen zlatan Vukov pečat na vrpci od žute svile.

HRISOVULJA VUKA BRANKOVIĆA HILANDARU

Strašna je reč strašnog i velikog i nevidljivog oca koja nije stvorena nego se bestrasno i neprolazno rodi pre početka vekova. Za svoje neprocenjivo milosrđe, spustivši nebesa siđe kao dažd na runo na strašnu i veliku i svetu i osvećenu i časnu uvek devicu Mariju. Kad arhangel Gavrilo unapred blagovesti o tvom tajanstvenom i strašnom silasku, ti svoje neopisivo božanstvo pripoji našem zemljanom, truležnom telu. I od nje se rodi u jednoj prirodi bog i čovek i proslavi svoju prečistu i svetu mater koja je časnija od heruvima i neosporno slavnija od serafima.

Isto tako i mi, ljudi rođeni od zemlje, odista smo dužni da zahvaljujemo, ukazujemo čast i dajemo darove prečistoj vladarki, prema našim mogućnostima, ono što drugi sebi stvaraju od varljivog bogatstva.

Zato i ja, po milosti božjoj, Vuk Branković, kad zavladah mojom zemljom koliko mi bog poveri, prinesoh ovaj mali dar prečistoj majci božjoj hilandarskoj i priložih obe Gadimlje s njivama, s livadama, s vodenicama, s vrtovima, s atarima i pravima tih sela.

A ovo su međe Gadimlji: kako ide put od Prištine i od Dobrotina brdom između Smoluše i između Drenovca i brdom između Gornje Gadimlje i između Slovinje, izlazeći u Koštanjski put i brdom više Gornje Gadimlje na ušće gde se sastaju dva potoka, jedan od Kragujevca, a drugi od Koštanjana i polazi uz brdo kako se kamen kotrlja na Koštanjanima i ka Gadimlji i silazi na dol među Crnicom i među Miraškom zemljom i silazi na drum više Bobuše i drumom među Skovrance i Robovce.

Neka bude neotuđivo do veka!

I molim i zaklinjem onoga koga Bog odabere da posle mene zavlada ovom zemljom, ili od mojih sinova, ili od mojih rođaka, ili neko drugi, neka ovo što sam zapisao ostane ne samo nepromenjeno, nego još i potvrđeno, kao što mi ne promenismo povelju pre nas bivše gospode careva i kraljeva, nego je još i potvrdismo. Ko ushtedne, od neprijatelja

nagovoren, da ovu povelju uništi, takav da je proklet od gospoda Boga svedržitelja i neka ga razori i upropasti moć časnog i životvornog krsta Hristovog i umesto pomoći neka mu na dan strašnog Hristovog suda bude protivnica prečista mati hilandarska.

Nazad na Sadržaj

Ravaničanin I Žitije svetoga kneza Lazara napisao je nepoznati ravanički monah koji je veoma dobro poznavao manastir Ravanicu. Stojan Novaković je objavio Žitije koje se nalazilo u Narodnoj biblioteci br. 23. Đorđe Trifunovi ć je preveo Žitije kneza Lazara prema izdanju Stojana Novakovića. Najbliži ovom Žitiju je tekst koji se čuva u Riznici manastira Dečana pod br. 39. Izd. Đorđe Trifunovi ć, O Žitiju svetoga kneza Lazara.

Žitije svetoga kneza Lazara

Meseca juna 15. spomen svetoga velikomučenika kneza Lazara.

Stih: Kao što nekada davno pozva Hristos Lazara iz mrtvih.

Stih: Tako i tebe pozva govoreći: Lazare, dođi ka meni, sa mnom živi u carstvu mojem.

Glava Novoga Lazara odsečena bi 15. juna naočigled, zbog pobožnosti.

Ovaj sveti i uvek pominjani knez Lazar otačastvom, rođenjem i vaspitanjem srpskoga kolena bejaše, roda slavna i svetla i čuvena, od pobožnih roditelja. Po svom rođenju rastao je i snažio se Duhom svetim i napredovao u boljem. A kada je dostigao uzrast (određenih) godina, dadoše ga tada vladajućem caru Stefanu na službu. Zbog krotosti i dobre naravi i njegovih vrlina i hrabrosti - činom bi nagrađen od cara i prvi u njegovoj palati postaje. Potom, samodrščevim staranjem uze sebi za suprugu srodnicu carevu, kći nekoga velmože. I ona je roda svetla i slavna i čuvena, korena nekog carskog, od plemena svetoga Simeona Nemanje, prvoga gospodara Srba. I bi otac sinovima i kćerima.

Kada je prošlo ne malo vremena, car Stefan se iz ovog propadljivog života preseli u neprolazne vekove i naslednik carstva postaje carev sin car Uroš. I tako srpski skiptar držaše i upravljaše. Pa pošto je malo vremena prošlo, i on ostavi život i svoje u velikoj tuzi i napasti. Tada promislom i dobrotom Božijom, zbog krotosti i pravičnosti i vrline i dobre naravi uzvede se ovaj uvek spominjani muž knez Lazar na srpski presto. Najpre biva blagoslovljen od arhijerejovih ruku, svoga sveštenstva i sabora srpskoga, te tako postaje samodržac Srbima, prebivajući i provodeći život svoj u svakoj vrlini i krotosti i pravičnosti.

Bejaše krotak veoma i tih i milostiv i pravedni sudija kao (retko) ko drugi, i ne bejaše kao onaj što vlada, već kao otac što svoja čeda pazi i vaspitava.

Pred arhijerejima, sveštenicima i inocima je stajao i počasti im ukazivao, starce je, prema apostolu, poštovao, velmože je susretao, mlade je poučavao i ljubav pružao.

Opadnute je štitio, imao je i oko milostivo i ruku pruženu i darežljivu.

Nage je zagrevao i tuđine prihvatao, raslabljenima je pokoj pružao i dalekim manastirima što treba je slao.

Svima je bio sve da bi jedinog Duha stekao, za kojim je još iz mladosti žeđao u srcu svojemu.

Gradove i crkve je zidao i obnavljao i druge od osnove podizao u slavu i hvalu i čast Gospodu Bogu i spasu našem Isusu Hristu i na utvrđenje i krepost otačastvu svome, hrišćanskom rodu.

Podiže i hram od osnove u slavu onome što se u slavi vazneo, Hristu Bogu našem, na mestu zvanom Ravanica, visinom i lepotom što zadivljuje i na četiri stuba utvrđen. I ozari ga živopisom, crtežima i slikama - vaploćenja sina Božija i prečiste njegove matere i svetih njegovih i neizbrojivih čudesa i stradanja od kojih postrada zbog nas da bi nas uzneo u prvo dostojanje. Zlatom i različitim bojama ukrasi ga i različitim sasudima srebrnim i pozlaćenim obogati ga. (Darova mu) potire, diskose, kadionice, kacije, ripide, bljuda, čaše za služenje, dverca srebrna pozlaćena, svećnjake na isti način, ikone velike i male okovane i pozlaćene, krstove časne takođe okovane i pozlaćene i biserom i kamenjem dragim ukrašene, zavese razne od visona, porfire i zlata izatkane. Jednom rečju, svim oblicima dobrodeteljnim ukrasi ga i ulepša. I do danas stoji kao neki cvet neuveli, da ga gledaju i vide svi što dolaze.

Tada ga gradom ogradi i sa sedam pirgova utvrdi, trapezu sazida, po širini i visini dovoljne veličine, koju nazva i obednica, i ćelije sagradi i prilepi ih uz zid kao gnezda ptičija radi smirenja inocima i svih koji se žele spasiti. I priloži sela i dohotke vrlo mnogo i obilno, vinograde i voća razna posadi. Tada sabra u njemu mnoštvo inoka i lavru sastavi i opštežiće uredi da su se divili mnogi što iz dalekih strana dolaze. I postavlja u njemu igumana nekoga muža po imenu Arsenija, muža zaista vrla i obilnim razumom ukrašena.

Pošto nije oskudevao u mnogim vrlinama, imao je u sebi svetoga Duha blagodat koja ga je poučavala da se usmerava ka boljem, te sazida i drugi hram što leži na istočnoj strani u podnožju toga mesta, blizu velike lavre. I bolnicu ustroji za oporavljanje bolesnih inoka, stranaca i raslabljenih. Dok je ovo tako bivalo, radovaše se Hristov rab knez Lazar za sve vrline potekle od njega, hvalu i slavu ukazivaše Bogu za sve darovano mu od njega. I provodio je tako život svoj u iskrenosti srca, milostinji i krotošću ukrašen.

Pošto je ne malo vremena prošlo, postiže i nas zbog grehova naših Bogom puštena strela, Izmailjćani, "da se ne hvali svako stvorenje pred Bogom". I podiže se Amurat car

persijski sa mnoštvom Agarena, da nije bilo mogućno izbrojati ih, da smo bili prema njima kao mala reka prema moru. A kada opkoliše i nasuprot naše zemlje stadoše, nije više bilo mogućno skloniti se, jer je išla zver kao "lav ričući, tražeći da proguta" stado Hristovo i otačastvo naše bez traga da ostavi. Ali, prevari se prebedni i uskoro se sa zemlje istrebi sa šumom uspomena na njega. I kada vide ovaj divni muž knez Lazar da se sprema boj, porevnova revnošću za Bogom i za otačastvom svojim. Primivši za sebe onaj mučenički glas i objavivši ga vojnicima i vlasteli svojoj, utvrđivao ih je i snažno govoreći:

- Idimo, braćo i čeda, idimo u predstojeći nam podvig gledajući na nagradodavca Hrista. Smrću dužnosti poslužimo, prolijmo krv našu, smrću život iskupimo i udove telesa naših nepoštedno predajmo na posečenje za veru i otačastvo naše i svakako će se umilostiviti Bog na one što ostanu posle nas i neće istrebiti rod i zemlju našu do kraja.

I tako ih osnaži, utvrdi i molitvova. Potom, kada nastade boj i sukob, tolika je zveka i jeka bila da se potresalo i mesto gde se ovo zbivalo. I toliko se krvi izlilo da su se i tragovi konja poznavali kroz prolivenu krv. I mnogo mrtvih bez broja bejaše i Amir car persijski ubijen bi tu i ovaj divni muž sveti knez Lazar. Opkoli ga mnoštvo Agarena i uhvatiše ga, (pa) priveden bi sa mnoštvom vlastele njegove "kao ovce na zaklanje". Tada odsečena bi časna njegova glava sa mnoštvom mu vlastele meseca juna 15. dana.

Bio je podražatelj Hristu, koji je izlio krv svoju njega radi, i bio je novi mučenik Lazar u ove poslednje dane.

I veliki mučenik privede sabor Hristu Bogu svojemu u Višnji Jerusalim, kao nekada Isus Navin ljude u zemlju obećanu.

Potom pogreben bi blizu toga mesta, u mitropoliji.

Posle malo vremena voljeni njegov sin knez Stefan postade sadržatelj skiptra srpskoga. I revnošću mnogom raspaljivan, s materom svojom Jevgenijom primi blagoslov od arhijereja, te sabra mnoštvo naroda, episkope i klirike i igumana svete njegove obitelji sa mnoštvom inoka i otkopaše časno njegovo telo i, o čuda, nađoše ga neraspadnuta kao šipak dobromirisni. I uzeše ga uz sveće i kadionice i prenesoše ga i položiše časno u njegov manastir, gde i do sada leži u raci, čineći isceljenja i dajući zdravlje onima što s verom dolaze k njemu.

To su podvizi i ratovanja i muke i stradanja velikomučenika Lazara, čijim nas molitvama udostoji, Bože, u carstvu svojem. Amin.

Nazad na Sadržaj

Ravaničanin II

Prološko žitije kneza Lazara od nepoznatog ravaničkog spisatelja otkrio je u jednom hilandarskom rukopisu Đorđe Sp. Radojičić 1952. godine. Odmah nakon povratka iz Hilandara dao je najbliža obaveštenja o svome pronalasku. Čuva se u Hilandaru pod br. 425. Izd. prevoda Đorđa Trifunovi ća u časopisu "Delo", 1957, IV, str. 586-589.

Svetlu pobedu pokazaše

U isti dan (15 juna) spomen uvek pominjanog, blagorodnog i blagočastivog Lazara, samodršca i kneza sve srpske zemlje, i svih pravoslavnih hrišćana, množastvo tisuća, koji su u blagočasti od nečastivih Agarena s njim skončali.

Stihovi:

Blagočastivog korena najblagočastiviji izdanak. Govorim o ugodniku tvom, blagorodnom i krotkom Lazaru, Hriste moj. Revnošću porevnovavši, i podvigom krepkim podvizavši se za blagočašće otačastva svog, da ne dopusti za života svog nečastivom i oholom, i svirepome zveru uništiti razumno ti stado, koje si njemu predao, reči božija. Ako i krv moja da se prolije, ili ja da se pridružim, ili da se poklonim nečastivom i gadnome, krvopiji Agaru. Samo tebi jedinome, caru, gospodu mojemu, Isusu Hristu, kome i za koga dušu svoju položih. Petnaestog sinovi pogibelni ubiše mačem časnoga Lazara, i s njim i mnogo množastvo tisuća onih koji su s njim vojinstvovali, i jedinomislenih njegovih slugu, s gospodinom svojim kraj primiše.

Tada, to jest ove godine šta je bilo, o svešteni i časni sabore, ko da vas izvesti. Ove (godine) zločastivi onaj i bogomrski amir ismailjćanski podiže se, i sa svima svojima jedinomudrenim (jedinomišljenicima), i s njim ostali narodi, kojih brojeve po redu pričati nam je nemoguće. A njih varalica on svirepstvom svojim, kao lav koji riče, pod svoju vlast pokori. Sa svima ovima ustremi se na one koji su, u blagočasti i Hristovom ispovedanju, u svome blagočastivom otačastvu gospodstvovali. Na blagočastivog, velim, i hristoljubivog kneza Lazara tako ljuto se rasvirepi, i onom se učini sličnim koji se spremao da presto svoj na oblake postavi i višnjem da se učini sličnim. I kao aspida gluha zatiskujući uši svoje, ljutom jarošću obludivši, na ove skoči. A ovaj junačni, Hristovim ispovedanjem ukrepivši se, i verom u njega, i tople molitvenike Hristu ranije poslavši, Simeona, velim, novog mirotočca, i svetitelja Savu, i ove kao tvrde jemce imajući, ne ubojaše se svireposti onog bezumnog, no tvrdom nadom ukrepivši se, i molitvama ovih ogradivši se, bogooca Davida reč u srcu noseći, govorahu: bože, dođoše neznabošci u dostojanje tvoje, oskvrnuše crkve svete tvoje, nastojeći da njih stvore kao hranilište plodova. No, gospode, ne predaj nas do kraja imena tvojega radi, i ne razori zavet tvoj nama, po molitvama prepodobnih i bogonosnih otaca naših, Simeona i svetitelja Save. I molitvama ovih naoružavši se, iziđoše u sretanje zločastivih onih, i svetlu pobedu pokazaše. Zločastivog onog amira srušivši pobediše, i mrsku glavu njegovu otsekoše, i mnogom množastvu jedinomudrenih njemu. No o žalosnoj povesti koja se u nas zbila, avaj, nemoguće je podrobno pričati. Jer tada i blagočastivog i hristoljubivog kneza Lazara sujemudreni oni (koji lažno mudruju), i množastvo blagorodnih vojnika njegovih, u Hristovom ispovedanju, koje se usprotivilo vere radi hrišćanske, Hristu predstaviše. Mučeničkim vencem, koji se blistao svetlije od sjaja sunčanog, vladika svih ukrasi, učini da likuju s onima koji su od veka ugodili Hristu, kome slava u vekove, amin.

Stihovi:

Svečasnu, svetu i preukrašenu, i novu obitelj, koja se prinosi tebi od tvoga ugodnika, stradalca i novog Lazara, primi milostivno, čovekoljubno, o mnogomilostivi i sveblagi, vladiko svedržitelju. I od tvojih smernih i skrušenih služitelja, koji u njoj prinose molbe i molenija, gospode spase moj, Isuse Hriste. Po reči iz pohvale svetog i velikog Atanasija o svetlom i presvetlome, i bogopobednom vaskrsenju tvome, po ravninama o kojima se govori,

nazvanu istoimenu Ravanicu, ge se položi časno i mnogostradalno telo blagorodnog i blagočastivog, samodršca kneza Lazara, i tu u gospodu počiva, na radost i veselje nama vernim. A nju u vekove do kraja blagodeću od svih vidimih i nevidimih napasti, i one koji u njoj žive, i za presveto i najslađe ime tvoje blagočasno se podvizavaju, časne inoke spasavaj, molitvama presvete i prečiste, vladičice naše Bogorodice, i svih svetih tvojih, koji od veka tebi ugodiše, amin.

Nazad na Sadržaj

Ravaničanin III Kao na žetvi klasovi Ne bi zlo koje ne stvoriše

Služba svetom knezu Lazaru od nepoznatog Ravaničanina nalazilo se u Zborniku srpske redakcije. Taj rukopis se čuvao u Narodnoj biblioteci u Beogradu pod br. 556. O tome svedoči Lj. Stojanovi ć u Katalogu Narodne biblioteke u Beogradu, Beograd, 1903. Izd. Aleksa Vukomanović, O knezu Lazaru, "Glasnik" DSS, 1859, XI, str. 108-118.

Kao na žetvi klasovi

I prečistih tajni pričestivši se, i drug druga izljubivši, i pravedni (knez Lazar), pravednu jarost i taj podignuvši, sa svima onima (svojim vojnicima) sreće mnogoljutog vojinstva načelnika (cara Murata), na nekom veoma velikom polju. I bi obojih vojska velika veoma, veoma. Ovih više od 100 tisuća, a onih naroda ne manje od 300 tisuća. No priklonite mi misao vašu, o svešteni i bogoljubivi sabore, da čujete strašne i čudne one povesti. Sreću ih, kao što se (napred) reče. I što bi bahat neki, i tutanj neskazan slušaše se. Ljudi vikahu, konji rzahu, oružja zvek tvorahu, strele lećahu sunce zaklanjajući, treskovi ognjeni (topovi) treskahu, zemlja veoma bučaše, vazduh grmeše, i kao dimom mračnim obvijaše se, i vojinstvo od obe strane jedno na drugo skakaše, oružja se svetlela i zemlju obasjavala, reke krvi odasvud, i mnogo svuda truplja, kao na žetvi klasovi tako vojnici na

zemlju od oštrog oružja padahu, i polje ono kao jezero neko prolivanjem krvi obagreno (ocrvenjeno) viđaše se. I tako ljutog oružnika onog i krvopiju, s množastvom njegovim mnogim ljutoj smrti odaslaše. A tada, tada avaj meni, i blagočastivom i blaženom, i samodržavnom, velikom knezu Lazaru glavu otsekoše, i množastvo blagorodnih i blagovernih hrišćana pohvatavši pogubiše.

Ne bi zlo koje ne stvoriše

Bogomrski oni Izmailćani kao malo počekavši, onda kao pčele prosuše se, i svu zemlju našu protrčaše, jer ne bi više onoga koji će zabraniti tima. Ne bi zlo koje ne stvoriše. I bi da se vidi kako proročansko kazivanje po drugi put biva. Bože, dođoše neznabošci u dostojanje tvoje. I ne samo što oskrvnuše svete crkve, no ognja delo tvorahu od njih. I položiše truplje slugu tvojih za hranu pticama nebesnim, tela prepodobnih tvojih zverima zemljinim, ne oko Jerusalima samo, no po svoj zemlji ovoj. I bi da se vidi plač i ridanje ne manje od prvog. Jer ove klahu, a one koji ostadoše živi odvođahu u svoju zemlju. I ne na reci vavilonskoj, kao što oni tada, seđasmo, no na onom u koga sve reke, male i velike, utiču (na okeanu). Razdvajani bismo i rasprodavani u svu zemlju tih. I mati zbog čeda plakaše, i otac gorko ridaše, i brat brata obuhvativši suze ljute prolivaše, i sestre braću, i braća sestre, gledajući gde drugoga drugde odvode, ruke oko vrat jedan drugom spletoše, žalosno kričahu. O zemljo, rastvori se, žive primi sve nas! I drugi kud drugde odvođen natrag gledaše, sve dok očima koje ga gledaju nevidljiv ne bivaše.

Pohvale njegove venac.

Ovoga radi i ja sada usrdno i sa brižljivošću često o tom (knezu Lazaru) u svojim rečima (govorima) razmišljam. I kao što neko venac plete zlatan, zatim biser priloži i mnogoceno kamenje, najsvetliju tvori dijademu, tako i ja pohvale njegove venac blaženoj toga glavi rečju izatkivam govoreći:

Gde slatka njegovih očiju tihost? Gde svetli na usnama osmejak? Gde ljubazna desnica, koja svima obilno pruža? Avaj, iznenadne promene! Kako pocrne lepota! Kako se pokrate skrovište! Kako odjednom otkinut bi cvet! Vaistinu sasuši se biljka i cvet otpade, oslabi istočnik, sasuši se reka, zatim u krv pretvori se voda.

Avaj nama!

I sinovi njegovi (knez Stefan i Vuk) pred čivotom idući i žalosno, kao Sirini neki prekrasni, pojući i plačući kazivahu:

Avaj nama, gospodine i oče naš, otkad se ti odvoji od nas mnoge skrbi i napasti postigoše nas.

Ovo i drugo veoma mnogo ridajući govorahu. A mati njihova (kneginja Milica) kako vide ovo, pade kao upola mrtva nad sveto ono telo, i mnogo časaka izvan uma bi. Potom kao od nekog dubokog sna trgnuvši se, i razderavši lice i vlase svoje trzajući, govoraše:

Avaj meni, svetlosti moja, kako zađe od očiju mojih! Kako pocrne lepota moja! Kako uvenu, slatki moj cvete! Kako mukom prolaziš pokraj nas! Gde slatkoglagoljivi jezik? Gde medotočiva usta? O gore, i humi, i drva dubravna, Zaplačite samnom danas! Od sada točite, oči moje, suza potoke okrvavljene!

Ovo i mnogo više od ovog ridajući govoraše. Ovo gledaše ceo narod, bijući prsa svoja, i plač na plaču prilažući ridahu. I sa svećama i kandilima svetu raku provođahu. A ovo gledah ja kako biva.

Nazad na Sadržaj

Nepoznati Ravaničanin Služba svetom knezu Lazaru od nepoznatog Ravaničanina. Sačuvana je u nekoliko desetina rukopisa, ali ne postoji pouzdan arheografski popis tog bogatog rukopisnog nasleđa. Izdanje: Đorđe Trifunovi ć, Irena Špadijer, Služba svetom knezu Lazaru, Sveti knez Lazar. Spomenica o šestoj stogodišnjici Kosovskog boja 1389-1989, Beograd 1989, str. 193-221. Prevod Dimitrija Bogdanovića, objavljen u Srbljaku II, Beograd, 1970.

Drugi kanon svetome

GLAS OSMI

Pesma prva

Na tebe razjareni suplemenici istrebiše se kao Datan i Aviron bednici, jer tebe nevidljivo božanstvena čuvaše sila, jer Bog svakako nad njima tebe postavivši i mnogima za tobom - promišljaše zastupljenje. Videći jedini sazdatelj srca ljudskog, bogomudri, srca tvog, Lazare, pred njime narav prostu i bezlobnu, na presto te carski posadi i pastira te hristokrasnim ljudima postavi. Kada na stražu stao jesi svoje bogodane vlasti, Lazare, tad nedremljivo oko stekao jesi za čuvanje bogodanog ti stada, i za ono potrudio si se do smrti, a otud i nagradu primio jesi za trude svoje. Novoprosijala zvezda javio si se na zapadu sijajući svetlim lučama svojih moštiju svima vernima, a najviše svom otačastvu, i ove privuče presvetlom sijanju tvojih podviga i ogradi ih svetlošću od tame nesvetle, Lazare, i od zveri što po tami dolaze da stado razgrabe.

Pesma treća

Onaj što na visotu hulu izreče gordim okom videći tvoja dobra, Lazare, lažljivim lukavstvom da te pokrade pokuša, a ti, mudrost istinsku Hrista Boga u domu srca svoga imajući, gordoga pod noge svoje pokorio si, vapijući: Nema svetoga osim tebe, Gospode. Besnećeg Turčina kad vide gde s mnoštvom neznabožaca protiv tebe dolazi, davidski, Lazare, na borenje s njim izašao jesi i kao onoga drugog Golijata pobedio jesi, uzvikujući: nema svetoga i nema pravednoga iznad tebe, Gospode.

Poborniku pravoslavlja i mučeniku nelažnom hvalu i slavu svi verni tebi prinosimo, Lazare, jer se ne uboja bogoborne zveri što reče: "Dođite da istrebimo slavitelje prave vere sa zemlje, te da se ne pomene ime pravoslavlja među nama."

Pesma četvrta

Kao Gedeon svesilni, na najezdu mnoštva turskog nasrnuo jesi, ne trpeći da hramovi molitveni i sasudi sveti budu spaljivani, voleći više da za njih umre i dušu svoju da položi, za njih i glave odsečenje pretrpeo jesi, uzvikujući: Slava sili tvojoj, Gospode. Svesilnim ti usrđem, Lazare, uhvativ se u koštac sa hvalisavim Turčinom, njega pobediv uzvikivaše: "neka se prolije krv moja u ljubavi Hrista mojega, jer volim više da puzim u domu Boga mojega negoli da živim u propadljivome." Dostojan divljenja i mužastven u boju bio jesi, novi među mučenicima, Lazare, rane mnoge i glave odsečenje za ljubav Božju od bezakonika pretrpeo jesi, a duh svoj u ruke Bogu predao jesi, radujući se.

Pesma peta

Neka se pokrene da hvali svaki jezik tebe što svekrasni vođa sabora bio jesi što ovaj dovevši napasao ga jesi na pašnjaku života što zastupnik njegov u životu i posle smrti javio si se što za njega podviza se do smrti. Stadu hristoimenitom pod rukovodstvom tvojim u najezdi zveri ne najamnik

već pastir dobri bio jesi, zapovest pastirenačelnika postara se da ispuniš i s grabiteljima stada Hristova boreći se, ubijen bi. Sveću svetleću po danu i po noći, Lazare, tvoje časne i svetlozarne mošti stekavši crkva se veseli prosvetljavana danas, Lazare, koju ozgo primio jesi Duha svetoga osenjenjem, od kojih i laži svake kako beže gleda i tebe proslavlja.

Pesma šesta

Zemlje sve okolne, Lazare, a naročito tvoje otačastvo, sveti, propovedaju tvoje življenje i podvige, trubi i crkva sveta uspomenu tvoju slaveći jer za nju krv svoju izlio jesi, novi među mučenicima, Lazare, Obilna te u blagostanju videvši Turčin na tebe svirepo ričući sa mnoštvom neznabožaca dolazi, od kojih i glave odsečene pretrpeo jesi kao mučenik, a njega gorivo večnome ognju mačem učinio jesi. Bog za dugo u grobu zaborava ne ostavi tvoje telo, već zemaljskoj prirodi naredi da ne istruli no celo i oblagouhano ga javlja, svih vernih čuvstva i gledanje u divljenje privodi. Privoditelju svega iz nebića u biće, ti što od Deve nevine nas radi ovaploti se, izmailjskog neprijatelja što nas napada pokori, despotu našem pobedu daruj molbama tvog Lazara i roditeljke ti, Slovo Božije.

Pesma sedma

Ne trpeći, bogomudri, da gledaš gde hramove molitvene bezbožnici spaljuju i stado hristoimeno razgrabljuju, revnošću Božije ljubavi zapaliv se izašao jesi

i mučenički za ove odsečenje glave pretrpeo jesi, uzvikujući: Blagosloven Bog otaca naših. Sa zborovima anđelskim u svetlom boravištu, sa mučeničkim saborima nastanjen kao mučenik, Lazare, u prestola svih cara i Boga svojega, likujući uzvikuješ: Blagosloven Bog otaca naših. Danas se veseli svaka verna duša sabravši se na vetu ti svetkovinu, u svesveti hram tvoj, gledajući u njemu kao sunce svete tvoje mošti što luče svetle božastvenih darova ispuštaju, i radujući se, uzvikuje: Blagosloven Bog otaca naših.

Pesma osma

Ne sačeka smrti prirodne no kako željaše dobio jesi, svekrasno tvoje življenje mučenjem ulepšao jesi i prešao jesi u večne obitelji, gde gledaš lepotu neizrecivu i kao mučenik imajući slobodu uzvikuješ: Blagosloven Bog otaca naših. Pred pukom bogosabranim sijajući kao zvezda bogozarna i njega u svetla naselja priveo jesi putem stradalačkim i zborovima mučenika pribroja ih sa sobom, jer krepko za blagočašće krv svoju proliste uzvikujući: Blagoslovite sva dela Gospodnja Gospoda, pojte i preuznosite na sve vekove. U slavu i svetlost božastvenu prešavši duhom, čedoljubiv nas siročad ostavio nisi, no kao negda Ilija Jeliseju milot na utešenje tako časno telo svoje celo i blagouhano nam ostavio jesi, ljubeći i posle smrti svoje vaspitanike.

Pesma deveta

Tebe molimo, sveti, prilježno, za crkvu vernu pomoli se za koju i krv svoju mučeničku izlio jesi, pravoslavnoj, pak, veri krepost protiv neprijateljskih jeresi izmoli i mir štovateljima ti, Lazare. Kao ruža bagrenolika i jabuka blagovona i kao krin poljski i kao miro blagovono grobnica tvoja, Lazare, oblagouhavajući nas veseli, u svojoj sredini je imajući kao riznicu mnogocenu, njome se krasimo, Spasa veličajući. O prazniku svetog ti spomena, Lazare, sakupljeni zborovi vesele se, a s njima i mi pesmama te štujemo, dođi i ti, sveti, i otvori svečanost, od nesreće svake nas izbavi, jer tvoja jesmo pastva. O, svepevana carice, što bespočetnoga rodi cara slave, pojcima ti sagrešenja proštenje i života napredak u blagostanju podaj tvojega Lazara molbama.

Nazad na Sadržaj

David Blagočastivi knez Lazar je odlomak iz Žitija i žiteljstva kraljeva i careva srpskih. A. F. Giljferding je prvi ukazao na ovo delo objavljujući jedan odlomak. U nauci se smatra da je pisano između 1402. i 1405. godine. Ovo delo je sačuvano samo u prepisu koje je Giljferding našao u Peći, pa se zato i naziva Pećki prepis. Danas se ovaj rukopis nalazi u Publičnoj biblioteci u Petrogradu.

Blagočastivi knez Lazar

A posle svih ovih (ranije srpske gospode) prima načelstvo blagočastivi knez Lazar, ni sin ni unuk koga plemena pređe rečenih careva, no te zemlje srpske, od praroditelja svojih, rođenje i vaspitanje (u njoj rođen i odnegovan), ne od priprostih. Roditelji toga bejahu velmože, no prvi u palati carskoj pređe rečenih careva, i po dostojanstvu poštovani i oni koji vladaju, u domovima carskim viđahu se. A neki bližiki po srodstvu (rođaci) samodršcima bejahu. Iako se ono što se dešava desilo tada, kad su se (rodbinski) udaljili. A žena toga od same krvi carske. No da neko, osuđujući, ne misli da se osuđuje brak ovaj. Imajući razum i rasuđivanje, nikako ovaj osuđivati. Jer je ljudima koji sude naređeno za srodnike, ko da se uzima, a ko da se udaljuje zbog rodoskrvljenja. Zbog ovoga i ovde rasudiše, da je šta više takvim srodnicima prošteno uzimati se, što i bi.

A ovaj primivši pređe rečenu državu zemlje srpske, bi muž blag, krotak, smeren i odviše, kao što se i pokazuje premnoga smernost toga. Kad je ceo taj na državni presto careva prvih, nikako, uzvisivši se, ne požuri se postaviti sebe carem ili kraljem ili despotom, no u smernosti svojoj blagorazumnoj ostade sve do dana ishoda svoga (smrti), noseći ime bogom i carem njemu prvo dano. Jer pređe samodržac, o caru Stefanu govorim, odelivši još za života svoga kraj jedan svoga carstva, tome uruči, ovim da se zadovolji i knez kraja onog da se naziva. I u čast samodržavlja carskog uzišavši, ne hte izmeniti kneževsko nazivanje, no obnoseći (ga), ničim manji ne pokaza se od svih kraljeva i careva koji su prvi i pre ovoga bili. Inoke je ljubio, stare poštovao, mlade hranio, sirote sažaljevao, da su mnogi držali toga za Davida i vide se da ima dušu Avrama koji voli sirotinju. Milostiv veoma bi. Ne samo po zemlji srpskoj njegove milostinje videše se, no i u sve istočne zemlje prostreše se, u zemlje Egipatske i Sinaj, do Jerusalima dopirahu; i punile su se učinjenim. A sazida i crkvu veliku tako, i s gradom, svetom Vaznesenju Hrista boga našeg, u Petrusu, na reci zvanoj Ravanici. U njoj i opštežiće monasima ustanovi. I druge božanstvene hramove, jedne obnavljajući, a druge od osnova podižući. A rodi i sina 2: Stefana, koji je despot, i Vuka.

I ovako u svemu dobro i blagočasno dok napredovaše, ustaje celog istoka car, od sinova Izmailjevih, Murat ime imajući, i svu grčku i bugarsku zemlju uzevši, na ovoga dolazi, bezbrojno mnoštvo vodeći sa sobom: sinovi Agarini s Tatarima, Karmijani sa Sarhanitima, Grci i Bugari i Arvaniti (Arbanasi). Taj je s bezbožnim nastupao narodima, a ovaj blagočašće ne dopuštaše pogaziti. I boj među obojima bi, i u boju tom nečastivi nasilnik pada od mača posred razboja, i telom i dušom, s množinom svojih boguprotivnih vojnika. A ostaje toga sin jedan. I na kraju boja toga - ne znam šta istinito reći o ovom da li je izdan kim od svojih hranjenika, ili je naprotiv ovo sud božji koji se zbi nad ovim - u ruke toga uzima i posle mnogih muka sam časnu i pobožnu glavu njegovu otseče. I potom kao područnike (potčinjene) uzima sve. Pre smrti toga na tri godine sunce u tamu se promeni, da se i zvezde u podne pojaviše i mesec u krvi, pokazujući bedu koja će biti od sinova Izmailjevih. I u gradu koji se nalazi tamo pogrebeno bi telo njegovo sveto, godine 6897 (1389).

I posle njega primaju načelstvo sinovi njegovi, Stefan despot, a još je i mater njegova bila. I naših radi grehova onome koji je ubio oca njihovog bivaju područnici. I toga zaveštanje s kletvom sinovi njegovi videli su da je od toga rečeno: da bilo gde kraj života postignem, nigde drugde samo u trudu zidanja moje crkve položiti me. Ovo i stvoriše sa savetom

patrijarha, i mitropolita, i igumana, i onih koji provode život u pustinji. Svi sabravši se kod rake muža, otkrivaju grob i nalaze svete mošti njegove cele i nerušime, i mnogo blage mirise ispuštajući, kao što se i danas mogu videti. I prenesoše i časno položiše u manastir od njega sazdan, godine 6899 (1390/91).

Nazad na Sadržaj

Despot Stefan Lazarević Slovo ljubavi Ove reči su bile pisane na stubu mramornom na Kosovu Beogradska povelja despota Stefana Lazarevića Hilandarska povelja despota Stefana Lazarevića Povelja Hilandaru o poklonu gospođe Jevpraksije Predgovor i pogovor Zakona o rudnicima i Zakona Novog Brda Zapis na spomen-kamenu na mestu smrti despota Stefana Lazarevića

Slovo ljubavi

Slovo ljubavi je delo despota Stefana nađen u jednom rukopisu za koji se prema vodenim znacima može tvrditi da je iz prve polovine petnaestog veka. Prvi izdavač ovog dela Đura Daničić bio je uveren da je ovo despotov autograf, a Stojan Novaković u to nije bio sasvim siguran nego je pretpostavljao da je delo mogao napisati neko iz despotove okoline ali pod njegovim nadzorom. Pretpostavlja se da je Slovo ljubavi pisano u Beogradu. Na žalost, rukopis je izgoreo u požaru Narodne biblioteke u Beogradu 6. aprila 1941. godine.

1

Stefan despot najslađemu i najljubljenijemu, i srca mojega nerazdvojnome, i mnogostruko željenome, i u premudrosti obilnome, carstva mojega bližnjemu (ime rekavši), u gospodu ljubazno celivanje, a ujedno i milosti naše neoskudno darivanje.

2

Leto i proleće gospod sazda, kao što pesnik (David) reče, a u njima i krasote mnoge,

pticama brzo, i veselja puno preletanje, gorama lišće, i lugovima prostranstva, i poljske širine, i vazduha tankog divnim nekim glasovima ispunjavanje, i zemljina nošenja darova, koja cvetova koje dobrog mirisa, i zelenilo, no i samog čovečijeg jestastva obnovljenje i razigranje, dostojno ko da iskaže.

3

Ipak sva ova i druga čudna dela božija, koja i oštrovidni um razmotriti nije u stanju, ljubav prevashodi. I nije čudo, jer bog se naziva ljubav, kao što reče Jovan Gromov (jevanđelist).

4

Svaka laž smeštanja u ljubavi nema; jer Kain, tuđ ljubavi, reče Avelju: Iziđimo nas dvojica napolje.

5

Oštro nekako i brzotečno delo ljubavi, koje svaku vrlinu prevazići može.

6

Lepotno ovu David ukrašava kao miro, reče, na glavi, koje silazi na bradu Aronovu, i kao rosa aermonska koja silazi na Gore Sionske.

7

Junoše i deve, k ljubavima prikladni,

ljubav uzljubite, no pravo i nezazorno, da nekako junaštvo i devstvo povredivši, kojim jestastvo naše k božanstvenomu prisvaja se, božanstveno ne negoduje. Ne žalostite, reče apostol, duha svetog božijeg, kojim znamenovaste se javno kao u krštenju.

8

Besmo zajedno, i drug blizu druga, ili telima ili duhom, no ako gore, ako reke razdvojiše nas, David da reče: Gore Gelvujske, da ne siđe na vas ni dažd ni rosa, jer Saula i Joanatana ne sačuvaste. O bezlobije Davidovo, slušajte koji ste carski, slušajte, Saula li oplakuješ, obreteni? Jer obretoh, reče bog, Davida, čoveka po srcu mojemu.

9

A vetrovi da se udare s rekama i da one sasvim seknu, kao pri Mojsiju more, kao pri Isusu sudiji, kivota radi, Jordan.

10

Još da se sakupimo, još da se ugledamo, još ljubovno da se sjedinimo u tom samom Hristu bogu našem, kome slava s ocem i sa svetim duhom u beskonačne vekove, amin.

Ove reči su bile pisane na stubu mramornom na Kosovu

Ove reči su bile pisane na stubu mramornom na Kosovu glasi naslov teksta koji se nalazi na mramornom stubu koji je postavio početkom XV veka despot Stefan

Lazarević svome ocu i poginulim srpskim ratnicima u Kosovskom boju. Pavle Šafarik je prvi skrenuo pažnju na ovaj tekst, koji se nalazio u jednoj rukopisnoj knjizi u Karlova čkoj biblioteci. Posle toga mnogi istraživači su mu posvećivali značajnu pažnju. Ilarion Ruvarac je iz njega koristio podatke o vremenu Kosovske bitke. Ovaj jedini prepis teksta sa mramornog stuba sačuvan je do danas u Patrijaršijskoj biblioteci br. 167. za koji je Đorđe Sp. Radojičić utvrdio, prema vodenim znacima, da je nastao između 1573-1588. godine. Većina istraživača smatra da je tekst sastavio Despot Stefan.

Čoveče, ti koji Srpskim zemljama hodiš, ma ko da si, ma šta da si, stranac ili ovdašnji, kad dođeš na polje ovo, koje se Kosovo zove, po njemu celom ugledaćeš puno kostiju mrtvih, a među njima videćeš tada kameno biće, mene krstolikog i osvećenog kako nasred polja uspravno stojim. O ljubljeni, nemoj da prođeš, nemoj da previdiš kao nešto bezvredno i tašto, već te molim priđi, približi se meni i razmotri reči koje ti prinosim, pa ćeš razumeti tako, zašto i kako, a i zbog čega ja ovde stojim, jer istinu ti govorim, ne gore od živog stvora. Sve ću vas po istini izvestiti o onome što se zbilo. Ovde je nekada bio veliki samodržac, čudo zemaljsko i vladar srpski, po imenu Lazar, veliki knez, pobožnosti nepokolebljivi stub, beskraj bogopoznanja i mudrosti dubina, ognjeni um, zaštitnik stranaca, sirotinji pomoć, gladnima hranitelj, tužnima milost i utešitelj, onaj koji sve voli što Hristos hoće, jer ka ovome stremi svojom voljom i još sa svojim nebrojanim mnoštvom, što je pod njegovom rukom: junaci hrabri, junaci dobri, junaci, vaistinu, na reči i na delu, kao sjajne zvezde blistaju,

kao zemlja cvetićima prešarenim, odeveni u zlato, kamenjem dragim ukrašeni, i silni konji odabrani, zlatosedlani, a na njima konjanici predivni i krasni, najplemenitiji i slavni. Kao dobri pastir i vožd, mudro jaganjce slovesne privodi da u Hristu okončaju slavno i da budu stradanja venac i učesnici u višnjoj slavi. Zato složno i bezbrojno mnoštvo zajedno s dobrim i velikim gospodinom, hrabre duše i najtvrđi u veri, kao na lepi dvorac i na opojni pir, na neprijatelja se ustremiše i pravog zmaja zgaziše, ubiše divlju zver i protivnika velikog i nezasiti ad koji proždire sve, kažem vam, Murata i sina njegova, porod aspide i guje, štene vasiliska i lava, a s njima drugih, ne malo. O čudesa božjih sudbina! O prijatelji, hrabri stradalnik bezakonim agarjanskim rukama uhvaćen bi i kraj mučeništva dostojno prima i mučenik Hristov biva, Lazar veliki knez, jer ne poseče ga niko drugi, do sama ruka Muratovog sina, krvnika tog. Sve ovo rečeno završi se 6897. godine, dvanaestog indikta, petnaestog dana meseca juna u utorak, bio je šesti ili sedmi čas. Ne znam. Bog zna.

Beogradska povelja despota Stefana Lazarevića

Beogradska povelja pisana je 1405. godine i nije sačuvan. Ovo je samo njen deo zabeležen u Žitiju despota Stefana od Konstantina Filozofa.

(odlomak)

Od Kosova poraboćen bih Ismailćanskom narodu, dok ne dođe car Persa i Tatara i razruši ih. I mene od njihovih ruku Bog milošću svojom oslobodi.

Otuda, dakle, došav, nađoh najkrasnije mesto, od davnina preveliki grad Beligrad, i po slučaju razrušen i zapusteo. Sagradih ga i predadoh presvetoj Bogomateri, i slobode njegovim žiteljima.

Hilandarska povelja despota Stefana Lazarevića

Hilandarska povelja despota Stefana Lazarevića iz 1405. godine pisana je ustavom na pergamentu (55,5 x 42,5 cm). Počinje znakom krsta, potpis je načinjen crvenom bojom. Sačuvana je u manastiru Hilandaru pod br. 77. Izd. MS 331-333.

Milošću velikoga Gospoda mojega Isusa Hrista zastupstvom presvete Bogorodice i molitvama svete mi gospode, i otaca, i pradedova, i ktitora Simeona i Save, blagoverni despot Stefan, gospodin svim Srbljima i Podunavlju, i velikoga carskoga manastira srpskog u Svetoj Gori Atonskoj ktitor i unutrašnji

Ja, od mladićskog mi uzrasta i mladih noktiju - kada je Bog smotrenjem svojim sve na korist meni tvorio -, mnogim zloljutim i nepodnošljivim iskušenjima, pa čak i smrtnim, prepušten bih, kojima su svedoci i slušaoci nebeske stihije i u malo ne sva vaseljena. I od svih izbavi me Gospod, i izbavlja.

No u ovome što htede biti i što htedoh postradati, reći ću, u tamnim ovim oblacima, ka najsvetlijim zracima, vrlinama, velim, oca mojega i gospodina, svetoga mi kneza, jedva i sa mukom upirah oči, ja i oni koji su u oblasti mojoj, jer ako se što i trudismo podobiti se njemu, to sa mukom i izvan krotosti, od taštine. Jer "tiha davaoca ljubi Bog", kao što reče božastveni apostol.

A sada skrovišta velika blagosti Božije otvoriše se nama, i smirismo se i počinusmo, i oblaci tamni raziđoše se i zasija nam sunce. I recimo sa apostolom: "Evo vremena blagoprijatnog, evo sada dana spasenja!"

I obnoviše se ostrva, i novo nebo i nova zemlja meni, po Isaiji.

A ja blagodaran Bogu i bih i biću, uz pomoć blagodati Svetoga Duha, jer samodržac i vladika otačaskom žrebu i širinama Srpske Zemlje, verovan od Boga, venčah se.

I otačaskim vrlinama revnujući, u ovakvom stanju i uređenju budući, u to vreme dođoše ka meni od časnoga mi manastira najčasniji među inocima, starac kir Joan, i najčasniji među sveštenoinocima, pop kir Teodor, i pomenuše ovobrdskoga dohotka, koji priloži i ispunjavaše se radošću manastiru roditelj i gospodin, sveti knez.

I ovo carstvo mi razmotriv, ne blagoizvoleh da lišen bude moj sveti manastir Novobrdskoga obilja, koje carstvu mi zemlja božastvenom zapovešću bogato daronosi, i izvoleh da uzima manastir na godište sto litara srebra u slavu i u čast prečiste Vladičice

naše Bogorodice Hilandarske i prepodobnih i bogonosnih otaca naših, Simeona i svetitelja Save, čijim zastupanjem i molitvama svetih otaca koji žive u Svetoj Gori Atonskoj sveblagi Bog da smiri i uteši nas utešenjem neoskudnim. Amin!

No i ono što je uobičajeno hrisovuljama da kažemo, i sa molbom i sa zapovešću. Onaj koga izvoli Bog da carstvuje Srpskom Zemljom, ili brat, ili sin, ili unuk, ili ko od roda našega, bližnji ili daljni, ili pak, grehova radi naših, i tuđ našem plemenu, ove sve molim imenom Gospoda našega Isusa Hrista da ne razaraju ovo, nama zapisano i priloženo, nego šta više da ispunjavaju, očekujući istu nagradu kao i mi od nagradodavca Boga.

Ako li se ko drzne razoriti ovo, da razori Gospod Bog sve njegove dobre početke, i ovde i u budućem veku, i da mu je prečista Mati Božja osvetnica u dan strašnoga ispitivanja, da nema učešće sa velikim našim svetilnicima i ktitorima, mirotočcem Simeonom i arhijerejem Savom, na kojima je naše nadanje, no da ima udela sa svima koji razoriše božastvena i apostolska i otačaska predanja. Amin!

Milošću Božjom gospodin svim Srbljima i Pomorju, despot Stefan

Povelja Hilandaru o poklonu gospođe Jevpraksije

Povelja Hilandaru o poklonu gospođe Evpraksije iz 1405. god. Ova povelja je sačuvana u manastiru Hilandaru pod br. 75. Pisana je ustavom (43 x 30,5 cm), crnim mastilom. Počinje znakom krsta, a potpis je crvenožućkast. Izd. A. Solovjev, Odabrani spomenici srpskog prava, Beograd, 1926, 190-191.

Po neizmernome milosrđu i milosti Vladike mojega, slatkoga mi Hrista, i po neizrečenom i svemilostivom prizrenju njegovom na carstvo mi, kao što i blagodat presvetoga Duha na carstvo mi izli i postavi me gospodina Zemlji Srpskoj.

Stoga i ja, u Hrista Boga blagoverni i hristoljubivi gospodin despot Stefan, i blagočastiva i hristoljubiva gospođa i majka mi kira Jevgenija, i prevazljubljeni brat carstva mi Vuk, gde god se nađe u ovo vreme, pomoćnika imajući i saradnika Gospoda i Spasa našega Isusa Hrista i njegovu prečistu Vladičicu gospođu Bogorodicu i uvek djevu Mariju.

I kako spomenu carstvu mi gospođa i majka mi despotica kira Jevpraksija, tražeći od carstva mi da priloži, svoje radi duše, selo neko domu prečiste Bogomatere, obitelji carskoga i velikoga manastira Hilandara, koji leži u Svetoj Gori Atona, i videv carstvo mi njenu blagu želju za svoju dušu, savećah sa gospođom i majkom mi kira Jevgenijom i sa vlastelom carstva mi da se ne prezru njene molbe, no šta piše sa radošću i usrđem ispune, zbog njene velike ljubavi i usrđa ka nama.

Blagoizvoli carstvo mi i darovah joj selo Jabučje u župi Uljevačkoj, što je držao u proniju Mladen Pasisin pri gospodinu i roditelju mi svetome knezu. I tako-zi joj darova carstvo mi selo ovo, i sa zaseokom, i što im su bile međe i hatari i prava svaka pri gospodinu mi i roditelju svetome knezu. I tako-zi joj darova carstvo mi sela ta-zi, da si ih ima koliko suštu svoju baštinu ili kupljenicu, da si ih priloži manastiru prečiste Bogorodice

Hilandarske, kao što više rekosmo, da su ona-zi Hilandarske, kao što više rekosmo, da su ona-zi sela u oblasti carskoga i velikoga manastira Hilandara, kao i druge metohije koje su priložila sveta moja gospoda i ktitori, carevi i kraljevi i gospoda srpska (...)

U leto 6913, indiktion trinaesti.

U Hrista Boga blagoverni hristoljubivi gospodin Srbljem, despot Stefan

Predgovor i pogovor Zakona o rudnicima i Zakona Novog Brda

Predgovor i pogovor Zakona o rudnicima i Zakona Novoga Brda iz 1412. godine. Zakonik o rudnicima nije sačuvan u originalu, ali postoji prepis iz druge polovine XVI veka. Posle Drugog svetskog rata na aukciji u Beču kupila ga je supruga našeg ambasadora dr Franca Hočevara i poklonila ga Srpskoj akademiji nauka i umetnosti u Beogradu. Danas se nalazi u Arhivu SANU u Beogradu. Izd. Nikola Radojčić, Zakon o rudnicima despota Stefana Lazarevića, SANU, Beograd, 1962.

Zakon blagočastivog i hristoljubivog među carevima Stefana despota o cehovima i o baštinama i o veri i o kolima i o svakim potrebnim sudovima.

Po neizrečenome čovekoljublju Gospoda našega Isusa Hrista, i njegove sveneporočne Matere, Vladičice naše i Bogorodice i uvek deve Marije, i molitvama svetoga gospodina roditelja mojega, kneza Lazara, gospodovah po smrti njegovoj ja, njegov izdanak, despot Stefan, u zemlji otačastva mi. Tada bi izlazak inoplemenika na Hrišćane. Videvši toliku pobedu nad zemljom otačastva mi i primih savet od patrijarha, kir Spiridona, i od drugih arhijereja, i od majke mi, kneginje Milice, inočki nazvane monahinja Jevgenija, i od svega sabora, pođoh na istočnu stranu, u Veliku Sevastiju, ka velikom amiru Pajazitu, koji je vladao istočnom stranom i zapadnom.

I pomoću Božjom i prečiste Bogomatere, i svetoga Simeona i Save i svetopočivšeg mi roditelja kneza Lazara molitvama, oslobodih ovu zemlju i gradove otačastva mi od velikoga amira Pajazita. I povratih se u zemlju svoju, i dođoh u svoj grad Novo Brdo, i sabra se sav sabor gradski, i poiskaše od gospodstva mi da im učinim zakon o rudnicima, što su imali za prve gospode i svetopočivšeg mi gospodina roditelja, kneza Lazara. I gospodstvo mi se savetova sa vlastelom, i zapovedih da se nađu 24 dobra čoveka od drugih mesta koja rudu imaju, - da im učinim zakon kako je i ranije bilo -, koji su vešti o rudnicima, i što učine da donesu gospodstvu mi da im gospodstvo mi potvrdi da se i napred drže. Tako i oni nađoše višerečene ljude, 24 (...)

(...)

Ovo sve višepisano o zakonima Novoga Brda, pouzdano pronašav gospodstvo mi, što je pre mene bilo i za pređašnje svete gospode i kraljeva srpskih, ujedno i za života gospodstva mi i roditelja mi, svetoga kneza Lazara, blagoizvole gospodstvo mi tako obnoviti i potvrditi da bude tvrdo i nepokolebivo sve dane života mojega i nepredloženih mojega gospodstva, po zapovesti Božjoj.

Molim onoga koji će, ako izvoli Bog, naslednik biti posle nas prestolu gospodstva mojega, da nepromenjen bude ovaj moj zlatopečatnik, kao što i ja ne promenih no i potvrdih zapise i naredbe pre mene bivših careva i gospode. Toga radi ukrepih ova pisanija ovim zlatopečatnikom gospodstva mi radi utvrđenja.

U mestu Nekudimu.

U leto, 6920, indiktion 13, meseca genuarija 29.

Zapis na spomen-kamenu na mestu smrti despota Stefana Lazarevića

Zapis na spomen-kamenu na mestu smrti despota Stefana Lazarevića, 1427. godine. Između Markovca, Stojnika i Međulužja danas se nalazi zaselak Crkvine. Na tom mestu i danas postoji spomenik sa natpisom o smrti despota Stefana Lazarevića koji je tu umro dok je bio u lovu. Na belom mermernom stubu postoji zapis autobiografskog karaktera. Pored toga drugi zapis na stubu govori o žalosti i tuzi zbog despotove smrti i o tome da je spomenik podigao Grgur Zubrović, a da Bog prosti i popa Vlkšu koji se tu svakako najviše našao oko tragičnog završetka despota Stefana. Izd. MS 335-336 (CCXCIV).

Ja, despot Stefan, sin svetoga kneza Lazara, i po njegovom prestavljenju milošću Božjom bih gospodin svim Srbljima i Podunavlju, i Posavlju, i česti Ugarske Zemlje i Bosanske, i još i Primorju Zetskome.

I u bogodanoj mi vlasti provodih žitija mojega vreme, koliko blagome izvoli se Bogu, leta 38.

I tako dođe ka meni zapovest opšta od svih cara i Boga, govoreći poslani ka meni anđeo: "Gredi!"

I tako duša moja od ubogoga mi razluči se tela, na mestu po imenu Glava, a tada je teklo leto 6935-o, indiktion 5, suncu krug 19 i luni 19, meseca julija 19. dan.

Nazad na Sadržaj

Jelena Balšić Testament Jelene Balšić Druga Jelenina poslanica Nikonu Jerusalimcu Treća Jelenina poslanica Nikonu Jerusalimcu

Testament Jelene Balšić

Testament Jelene Balšić od 25.11.1442. Dokumenat je sačuvan u Zvezdićevom prepisu u knjizi testamenata. Danas se čuva u Historijskom arhivu u Dubrovniku.

Va ime Oca i Sina i Svetago Duha, u Svetuju Trojicu, amin!

Mi, gospođa Jelena, kći svetopočivšago gospodina kneza Lazara, da je va svidenje vsakomu komu se podoba i pred koga se sej pisanje iznese ogledati, kako po milosti Božjej i sina mi gospodina vojevode Stepana, satvori mi milost i da mi svoju riječ kadi se sa mnoju staja u Gorčaneh, štogode bih kude odlučila od imanja mojego, da mi je tvrdo i nepokolebimo od njega i njegove dečice.

Sade, ja, rečena gospođa Jelena, činju riječ za života, mojej dobrej svijesti u moći.

Ako bi mi se prilučila samrt, da uzme gospodin vojevoda Stepan one dve svite u Nikše Tamarića, i što je kuntuš zlatom figuran, da je gospodinu vojevodi Stepanu, i krijegla velja, i pet cat dukat koji su u Lukše Palutinovića, takoj z dobitjem kako gredu.

I plašt z biserom, ako je milost gospodina vojevode, da se da gospođe Jelene vojevodine, i jošte oglavje moje s kamenjem i sa biserom, i obotci velici.

I Vladisavu da se da romenča srebrna pozlaćena, i prsten s očcem zmajevem, i mošti svete to su pri mni.

I gospodične Katalene obotci mali i lutca zlata.

I Todore, moje unučice, da se da pojasac na plavetnoj tkanice, i prsten u kom je kami safin, i jedan bilčužac.

I ostali prstenci i krugla mala knezu Vlatku.

A srebrni sudi koji su u komunu, zdele i pehari, i što je crkve Svetago Georgija i novej crkve Presvetej Bogorodici, da se odluči, a ino da uzme gospodin vojevoda, da im ih plati što bude pravo, da mi se pokrije crkva koju sam činila za moj grob.

A ikona zlatna, koja je u komunu, kako sam zapisala s vlasteli, takoj i da bude sestre mi gospođe, Despine. Ako li bi se Despine samrt prilučila, da bude ta-zi ikona gospođe Jele vojevodine.

A što se tisuća dukat u komunu, molju i zaklinjem gospodina mi i sina vojevodu, da mi ih da gospođe Jelene, da ona s mojem duhovnikom podeli za moju dušu.

Najprvo od njih da se da gospođe Despine 200 dukat, da mi se poju leturđije i da se razdeli milostinja. I mojemu grbu, gde mi se priluči leći, da se da 200 dukat da mi se poju leturđije inostano i da se dijeli milostinja. I crkve Svetago Georgija u Gorice dadoh olovo, kupiv za 60 dukat, da se pokrije crkva, i jošte da im se da za majstore 30 dukat.

I ovaj čeljad koja je sada pri mni, koji bi se prilučili na samrti moje, da se dast duhovniku mojemu, starcu Jerozolimskomu Nikandru, 50 dukat, i kaluđeru Jovanu 40 dukat, i Vokosavu Tamariću 40 dukat, i popu Teodosiju 20 dukat, i Duce 12 dukat. I vladikam - Ruže i sinu joj 30 dukat, i Kataleni, kćeri Nikolenoj 30 dukat. I Dobrko ako bi se tada primeril na samrti mojej, da mu se da dukat 30. I koje se zgode na samrti mojej devojke, da im se da prićija koliko se može z govorom kako da se udome. A ostala čeljad da se pomiluje z dogovorom koliko se uzmože.

A što je postaljeno u trg, u Lavra Šigovića u Baru še-sat dukat, ti-zi dukati da stoje crkvi novoj u Gorici, što sam učinila Presvetoj Bogorodici moj greb, i po meni i da ima dobit od tijehej dukat čim se okrmljati. I vinogradi koji su u Bjeseh, što sam kupila i s crkvom Svetago Georgija zamenila i utakmila, vinogradi i njive i maslice u Baru, i solila, toj da mi gospodin vojevoda potvrdi crkvi rečenoj. I po mojej samrti da bude tomuj ktitor i okrmitelj moja unuka, gospođa Jelena vojevodina i njih knez Vladislav - ili bi njih gospoctvo ili čije ino, oni o tome popečenje da imut.

I na moje samrti ako se bi koji sudi obreli srebrni, da uzme gospođa Jelena i Vladisav. I što im se svidi od njih da postave u crkvu novu. Na njih rasuždenje da bude, što bi koji nedostatak crkvi, a oni tijem da naprave. A što bi koje pokućje bilo, ili knjige ili što ljubo ino, da se priloži u obe crkve, gde što prestoji.

A što si mi rekal, Vojo, po starcu Radinu u Sveto-Troice crkvi Korčanske, što ću gospostvu vi dati, što li komu inomu, da pišu i obimenju, - da, ovo, što mi moj samisao prinese, Boga moleće i Prečistu Bogorodicu, uimenih i upisah sa rukom duhovnjago mi otca, starca Nikandra Jeruzalimca, što će biti gospostvu vi i inem tvojem, i duše našoj. A jednako je vse Božje i tvoje, i u tvoju kuću prehodi, i na službu duše našoj!

Da zaklinjem tebe, gospodina mi i sina bez greha, vojevodu Stepana, va Svetuju Trojicu jedinosuštnuju i nerazdelimuju, i va strašni sud vatorago prešestevija Sina Božja, jegda pridet vazdati komuždo po delom jego, takožde i moju unuku gospođu Jelu zaklinjem, kako ovoj moje pisanje ne potriti niže paki na manje prinesti, no vse da vršite i isplunite za života našega i po samrti našoj.

I jošte - ašte bi koji nedostatci naši bili, što bi podobalo popeći se o nas i o našoj duši, da vi svojem blagom pobolete i siplnite o nas i o našoj duše, jer mi samrt i život u vaše ruke prilagamo, a pred Bogom.

Pisa se sej pisanje v leto 6950, rožastva Hristova 1442. leto, meseca noemvrija 25. dan, u Gorčaneh.

Jelenine poslanice monahu Nikonu Jerusalimcu

Jelena Balšić, treća ćerka kneginje Milice i kneza Lazara udala se oko 1386. godine za Đurđa II Stracimirovi ća Balšića, koji je vladao Gornjom Zetom. Posle njegove smrti 1403. godine prihvatila se da upravlja zemljom umesto svoga sina, mladog Balše III. Za bosanskog vojvodu Sandalja Hranića udala se 1411. godine. Kada je

on umro 1435, vratila se da živi u svome dvoru na Skadarskom jezeru. Dopisivala se s monahom Nikonom i ta su pisma ostala u Zborniku koji je monah Nikon priredio za Jelenu 1441/42. godine. Tu se nalaze i pisma koja je Jelena pisala svome duhovniku Nikonu. Taj Zbornik pod naslovom Gorički zbornik danas se čuva u Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu.

Druga Jelenina poslanica Nikonu Jerusalimcu

Otpisanje bogoljubno

Svečasnomu ocu, učitelju svetoga Jevanđelja, a nama u Gospodu duhovnome vođi, smerna Jelena.

Nek zna tvoja svetinja da otkako se udostojih s Bogom poznati te, poradovah se veseljem duhovnim. No, za malo i za kratko bi nam viđenje, kao kada bi neko rekao kako u zrcalu lik ugledasmo ili u neki san laki da bejah snesena. I zbog brzine ne primi moja bednost što željah. Ali što tada slušasmo od tvoga prepodobija reči duhovne i što mogosmo postići, posred moje duše ljubazno i svesrdno, pa štaviše i najvernije primismo. I od tih božastvenih reči koje slušasmo u to vreme, imali smo hranu duhovnu sve do danas. I slušah tvoje duše bogoljubivu narav i bestelesno anđeosko prebivanje, pa još i od nas konačno udaljenje.

I veoma tvoje videti zaželeh prepodobije i tvojih medotočnih nasladiti se govorenja - ne mala od tvoga gledanja da mi se umnoži korist. No, dalekog li nam rastojanja, pa more i gaj. Zbog ovoga uzroka nije nam mogućno videti tvoju svetinju.

Tako nas željenje bogatstva i sujetna slava, zajedno i slasti, ne ostavlja da među uskolebanima u moru ovoga sujetnoga života proniknemo ka svetlosti časnoga i bestelesnoga prebivanja. Jer pomračiše se duševne oči mukom i metežom koji je u svetu. I gle, sada kao od nekakva sna trgnuvši se, zaželeh tvoju svetost videti.

Poslanicu tvoga rukopisanja primismo i velikolepno i ljubazno od sve moje duše izljubismo celivajući, što je lako dostižno. I često ovu pročitavamo. I veoma se uteših i nasladih srce oje, a skupa i dušu. I tako, smatramo je kao neku riznicu carsku veoma bogatu i u njoj neprocenjivosti većma od tisuće tisuća zlata i srebra.

I opet se molim tvome prepodobiju da nam neko olakšanje utešenja pošalje i prohladi žeđ tuge. Jer za tvoje prepodobije kolike bure i meteži i oblaci navikoše uzburkivati samovoljna srca.

Uz ovo spominjemo tvome trudoljublju da je među nama bila prepirka o tome kako neki hvale milostinju prema potrebitim, jer milost je iznad drugih svih vrlina. Drugi, pak, istinski inočki život i čin više veličaju. I, opet, neki govore kako sveti Vasilije Veliki hvali opštežiće i u mnoštvu prebivanje da bude. Ovi i usamljeništvo i negovorenje smatraju kao bogougodni život i staranje o samome sebi. I molimo da saznamo najtačnije i metež prepirke od nas da odagnamo i ka svetlosti razuma da se uputimo. I još molimo

tvoje dobronaravlje i trudoljubivo ti srce i ka Bogu nam nelicemernu ljubav, prosvetli se mišlju i drugo koliko zna tvoja svetlost - da se naša lenjost probudi i grubost promeni.

Da, časni oče, udvostruči talente. Znam da si navikao držati se smernim u svemu, no izgovorom smernosti da ne zatvoriš jezik, koji kazuje mnogo i dobro, čiji su plodovi mnogi i mnogi porodi pravde. I ne liši nas željenog, jer ćeš se u dobroj nagradi oštetiti. No, podržavaj Vladiki Hristu tvojemu, čiji si učenik i podržavalac stradanjima njegovim. I moli mu se da se i mi kao zajedničari nađemo u onom danu u kome će doći Hristos sa slavom i silom mnogom i molitvama vašim, amin.

Da, tajniče Božiji, poslušaj me. U svemu više rečenom ne zapovedam, već se molim trudoljubivo i poklanjam lice sve do zemlje. I dvostruko da si zdravo u Gospodu i ne prezri naše moljenje.

Treća Jelenina poslanica Nikonu Jerusalimcu

Svečasnome ocu i učitelju, u Gospodu neka se raduje, smerena Jelena.

Neka zna tvoje prepodobije uistinu da primismo trudoljubivog ti srca bogonadahnuti instrumenat i smatramo ga tako kao neki carski ukras i skupocenu riznicu ili kao samo bogopisanje na tablicama, koje primi negda bogovidac onaj. I tako primivši, prinesosmo dar hramu presvete Vladičice naše Bogorodice - Blagoveštenju, koji je u Gorici, da joj bude.

O časni oče, neka i tvoja nagrada (dugo) nadežna bude (...) tvoje svete molitve (neka napre)duju da bismo imali stup kreposti od lica neprijatelja i da se izbavimo mnoštva grehova i obretemo milost na dan strašnoga ispita. Da, budi mi, Gospode, amin.

Nazad na Sadržaj

Andonije Rafail Epaktit Pesme otpevatelne nalaze se u zborniku za koji se u nauci smatra da ga je sačinio Andonije Rafail Epaktit. A. F. Giljferding je prvi ukazao na ovaj rukopis kada ga je dobio od prizrenskog mitropolita Meletija. Rukopis je na hartiji bez početka i kraja, pisan s kraja XV i početkom XVI veka. Drugi prepis je načinjen u drugoj polovini XIX veka i čuva se u Arhivu Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Treći prepis je u manastiru Hilandaru pod br. 509 iz 1642/43. godine. Četvrti prepis je u zborniku Patrijaršijske biblioteke pod br. 51 od 1780. godine.

Pesme otpevatelne

S jedne i s druge strane časnoizredna dvojica dečaka (knez Stefan i Vuk) s materom (kneginjom Milicom) toplim suzama oblivaju bogopodobno nacrtanje lika onoga koji je

istoimeni sa četvorodnevnim Lazarom, i kao Marta i Marija čujnim glasom Hrista prizivahu, i prsa novog Lazara danas s ljubavlju obuhvativši, lek za rešenje od grehova mole, i potom raku sprovode kao neki poslednjeg roda prirode David pred ćivotom roditelja idu mladoraslog tela nogama i pesme otpevatelne, kao izlivanjem slatkoglasija nekih Sirina, žalosno pojući, kazivahu:

Što još za nas takve tajne smotrenja, o Lazare? Koga uzrevši, utešenje za bolezni da obretemo, o sveljubazni gospodine oče? Koje da imamo nade mi koji ostajemo? Kada ćemo te ugledati, ili čuti glas tvoj? Kako naše mladosti slatke sjaj radosti oblakom tugovanja iznenada pokri se? Kako blagodanstvova slatko gledana tvojih očiju i naprasno se ugasi lampada. Kome poverio jesi novorasli cvet našega uzrasta o upućivanju k Bogu da se stara? Kako da prizovemo pomoćnika i učitelja u upravljanju naše oblasti? Koga gospodara delatelji kao grozd u muljači borilišta da se izgnječe? Koga kastrofilakta žitelji kao pšenica izobilna iznenada da se pože? Koga upravitelja izvoditelji od naših očiju kao plamen živogrejatelni da se ugase? Koje gospođe poslanici od naše države polja kao ruža nenadno obra se? Avaj, bede, avaj, kome ostavljeni bismo neobičnog vojinstva slutovanja prinositi! O slatko našega naroda ime, o nevolje, ishodni,

skrbnog podviga bede naše spomen! O tugovanja novoiznikla grano, uzdanja ploda koji nije za branje! O tugeishodna našem istoku i suze vinovna danice! O ridanja našeg sedište, rukama Agarena uzvišeni prestole! O zlobne i tamne noći koja istoka svetilo ne opaža! O skiptjie naše vlasti, tugovanja suzama išaran! O magloobrazna dijademo plačevne šivade, biserom obložena.

Nazad na Sadržaj

Najstariji srpski zapisi zapisi o Kosovskom boju Zapis na Dioptri Zapis iz Prologa Zapis iz Apostola Pahomijevi zapisi Zapis grešnoga Mihaila na Mineju

Zapis na Dioptri

Zapis na Dioptri je jedan od najstarijih zapisa o Kosovskom boju. U Narodnoj biblioteci čuvala se knjiga u kojoj su bili zajedno Šestodnev Jovana Zlatoustog i Dioptra. Dioptra je bila rukopis bugarske recenzije koju je krajem XVI veka prepisao jeromonah Varnava. U njoj su se nalazili zapisi srpske recenzije. Među tim zapisima nalazio se i ovaj o Kosovskom boju. Na žalost, ova knjiga je izgorela prilikom nemačkog bombardovanja Narodne biblioteke u Beogradu 6. aprila 1941. godine.

...... Grešni pop Ivan, neka je svakome poznato kolika tuga beše (te godine) po zemlji kada pogibe knez (Lazar i Murat) veliki car turski.

Zapis iz Prologa

Zapis iz Prologa takođe je nastradao prilikom uništavanja Narodne biblioteke u Beogradu 6. aprila 1941. godine. Prolog od marta do avgusta pisan je bio na pergamentu srpskom redakcijom. Đura Daničić je izučavao ovaj rukopis i došao do zaključka da je nastao u prvoj polovini XIV veka. Osim pomenutog zapisa u ovoj knjizi bilo je još nekoliko zapisa važnih za srpsku istoriju.

"Ovoga dana (28. juna) 1389. godine bio je boj kneza Lazara s carem Muratom na Kosovu Polju. Tu mnoga tela padoše od hrišćana i do Turaka. Prvo su bili Srbi razbili i cara Murata ubili. Zbog bekstva nekih od srpske vojske, Turci preodoleše i bi velika bitka. Ubiše i slavnog srpskog kneza Lazara."

Zapis iz Apostola

Zapis iz Apostola je sačuvan samo u prepisima jer je stradao kao i prethodna dva zapisa prilikom stradanja Narodne biblioteke u Beogradu. Apostol je bio pisan na pergamentu, sastavljen iz tri dela različite veličine, a nastao je u periodu XII-XIV veka.

"Ovu knjigu pisa Božidar u dane blagočastivog kneza Lazara kad dođe car Murat na Sitnicu. I bili su boj meseca juna petnaestog dana na Kosovu. Sveštenom episkopu pećkom i mudrom i svake časti dostojnom smerno poklonjenje. Da znaš da dođe car na Sitnicu i baša Ibrain a s carem Dohatović barjak noseći."

Pahomijevi zapisi

Pahomijevi zapisi nalaze se u Pateriku u zbirci rukopisa Pećke patrijaršije. Ovaj Paterik prvi je opisao Dušan Vuksan, a posle njega ovu knjigu je proučavao Đorđe Sp. Radojičić. Rukopis je restaurisan u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture u Beogradu. Vladimir Mošin misli da je ova knjiga pisana 1389. godine. Dakle, Pahomijev zapis je najstarije svedočanstvo o Kosovskom boju i o pogibiji kneza Lazara i sultana Murata. Danas se rukopisna knjiga Otačnik (Paterik) iz 1389. godine nalazi u Biblioteci manastira Pećke patrijaršije pod br. 96.

Grešni Pahomije. Pahomije zemlja. Pahomije trava. Pahomije zlatravnik. Greh moj je pred mnom neprekidno, Legnuvši na odar, pomeri svoj grob, misli na to. Strah i trepet otrgnuće me od grehova mojih. Bože, prosti grešnoga Pahomija dušicu.

Pisa se ova sveta knjiga Otačnik, koja se zove Lapsaitik, u dane blagovernog Vuka Stefana. Te godine kada Turci ubiše kneza Lazara, a cara Amurata Srblji. Hvala Bogu za sve.

Zapis grešnoga Mihaila na Mineju

Zapis grešnog Mihaila na Mineju nalazio se u Mineju za mesec januar. Zapis je nastao 1390. godine, ali nije sačuvan, nego je izgoreo sa mnogim rukopisima u požaru Narodne biblioteke 6. aprila 1941. godine u Beogradu.

Slava svršitelju Gospodu Bogu u vekove, amin!

Ova sveta i božastvena knjiga, koja se zove genuar, napisa se godišta po boju kneževom, u dane blagovernog i hristoljubivog gospodina Vuka.

Napisa se po zapovesti gospodina hvostanskog mitropolita Arsenija. Neka mu je večno sećanje, jer se brinuo za dobra dela i za uspomenu dobru i priloži novi izvod knjige.

I svrši se u 6898. godine.

Grešni Mihailo napisa.

I Bog da izvesti što patih od straha turskog ovamo, od kostobolje ne ustadoh ni s mesta i proslavih Boga, ne mogoh bežati, ni drugo što. Rekoh: O mati božja hvostanska, sakri od sadašnje ove bede.

O što pati duša od begova turskih! Mati božija, sačuvaj me, raba svojega!

Bog da prosti sudiju, jer mi dade tri velike čaše vina.

Nazad na Sadržaj

Rečnik manje poznatih reči A

Agarjani - Turci, a nose ime po Agari, Sarinoj robinji, Avramovoj naložnici koja je rodila sina Izmaila koji se smatra rodonačelnikom Arapa i Turaka agarjanski - turski, arapski ad - pakao amin - zaista, neka tako bude. Ovako se često završavaju molitve amir - gospodar, starešina, zapovednik arhiepiskop - prvi episkop, poglavar samostalne pravoslavne crkve arhijerej - episkop, prvosveštenik koji rukovodi eparhijom aspida - zmija aspida gluha - zmija koja ne čuje glas onoga koji baje, vrača ili čara. Posebno je opisana u Fiziologu, srednjovekovnom spisu sa fantastičnim pričama o raznim životinjama

B

bagr - porfira, simbol vladarskog dostojanstva baština - nasledno imanje bezčislen - bezbrojan belčužac - prstenčić bestelesne sile - snage koje nemaju telo bestrasno - bez straha blagoveran - pobožan blagoverje - pobožnost blagovestiti - doneti dobru vest blagodat - milost, sila Božja, dar svetog duha, harizma blagolepije - lepota, krasota, sklad blagoprijatan - ugodan, prijatan blagorazuman - onaj koji ima dobar razum blagorodan - plemenit blagočastiv - dobar i častan blaženstvo - rajsko dobro bližik - rođak bljudo - zdela bogoljuban - onaj koji voli Boga bogomatera - Božja majka bogomati - mati Božja bogonosni - koji nosi Boga bogougodan - ugodan Bogu

V

vazljubljen - voljen vaistinu - zaista, uistinu vasilisk - zmija sa petlovom glavom koja ubija pogledom velikomučenik - veliki mučenik velmoža - velikaš venac - kruna venčati - krunisati vison - pamučno platno fine izrade vladika - Gospod Isus Hristos vladičica - Gospodarica Bogorodica vožd - vođa vojinstvo - vojništvo, vojska, delovanje vojske, rat vojinstvovati - ratovati vrag - neprijatelj

G

gospodstvovati - vladati

D

dažd - kiša deva - devojka, devica, naziv Bogorodice Marije despot - titula gospodara Srbije posle propasti srpskog carstva, koju je dobio sin kneza Lazara, Stefan Lazarević despotica - despotova žena diptih - knjiga u koju se upisuju imena za pomen na liturgiji diskos - posuda u kojoj se nosi i osvećuje hleb dobrodetelj - vrlina, dobro delo dobrodeteljan - pun vrlina i dobrih dela duhovnik - duhovni čovek, sveštenik, kaluđer

E

episkop - najviši čin crkvene jerarhije, arhijerej, vladika

Ž

žitije - život, biografija žreb - deo, baština, komad zemljišta određene veličine

Z

zlatopečatnik - zlatan pečat zrcalo - ogledalo

I

iguman - starešina manastira Izmailćani - Turci, potomci Izmaila, sina robinje Agare i Avram, po kome su Turci i Arapi dobili ime jer se smatra da je on njihov rodonačelnik inok - monah, kaluđer inoplemenik - tuđinac, stranac inočki - monaški, kaluđerski istočnik - izvor

J

jedinorodni - onaj koji je jedini rođen jestastvo - biće, priroda

K

kastrofilakt - čuvar grada katapetazma - zavesa kacija - kadionica sa ručkom

kir - gospodin (kao titula) kira - gospođa klir - sveštenstvo uopšte klirik - član klira, sveštenstva, crkvene jerarhije kolo - topionica krepost - snaga, sila krigla - nekakva posuda krugla - nekakva posuda koja se upotrebljava u srednjem veku ktitor - osnivač manastira ili crkve kuntuš - ćurak, kožuh kupljenica - kupljena zemlja ili njiva

L

lavra - prostrani manastir s velikim brojem monaha, obično vladarski ili carski manastir lampada - svetiljka lepta - novčić liturgija - služba božja, glavno crkveno bogosluženje na kome se obavlja sveta tajna pričešća

M

medotočan - koji toči med metoh - manastirsko imanje metohija - manastirsko imanje, posed miro - sveto ili osvećeno ulje, miomirisno ulje koje čudesno teče iz svetih moštiju mirotočac - svetitelj iz koga teče miro mitropolija - rezidencija mitropolitska mitropolit - episkop svoje eparhije, koji obavlja i neku višu vlast nad episkopima drugih eparhija

N

nadežda - nada načelstvo - vlast, poglavarstvo nezlobiv - onaj koji nije zloban

O

obagriti - zacrveneti obednica - ručaonica, trpezarija obitelj - manastir obličiti - ukoriti obodac - minđuša obresti - naći oglavlje - ukras za glavu odlučen - odvojen

okrmitelj - branitelj okrmiti - sačuvati, odbraniti opštežiće - zajednički život monaha otačastvo - otadžbina

P

patrijarh - crkveni poglavar pod kojim su mitropoliti, episkopi itd. pirg - kula povelenije - naredba poveleti - narediti povelja - pismeni akt, dokumenat, isprava kada se nekome nešto dodeljuje, potvrđuje podvig - borba, muka, podvig podvizati se - obavljati duhovne i fizičke vežbe, zasnovane na samoodricanju, sa ciljem hrišćanskog usavršavanja. Podvižništvo je bilo svojstveno monasima asketama popeći - pobrinuti, postarati se porevnovati - revno se potruditi poslanica - pismo, knjiga, upravo ono što je pisano potir - čaša u kojoj se na liturgiji drži i osvećuje vino pravoveran - onaj koji je prave vere, pravoslavan prepodoban - sveti monah prepodobije - svetitelj iz redova monaha, koji je stekao više moralne vrednosti svojim podvizima i svetošću života Prečista - Bogorodica prizrenije - pogled u pravom i prenosnom smislu prinos - dar, poklon prinošenje - dar, poklon prćija - miraz pučina - neizmerna širina i dubina raba - sluškinja razlučenje - odvajanje revnovati - takmičiti se, revno se truditi revnost - briga, osobina onoga koji je revnostan riza - sveštenička odežda, monaška haljina ripida - likovi šestokrilih anđela utvrđenih na drvenom štapu romenča - sud za vodu, u prvom redu od bakra, a zatim i od drugih metala

S

samodržac - vladar suverene države, nosilac sve vlasti, kao u Vizantiji autokrator safin - safir, vrsta dragog kamenja svedržitelj - onaj koji drži sve u svojoj vlasti, atribut božanstva sveneporočan - čist, bezgrešan svetopočivši - onaj koji je umro kao svetac svetorodan - potomak svetih, rođen u svetom rodu svečastan - iznad svega častan, poštovan svidenje - savest

svita - tkanina, odeća serafim - bestelesni duh koji je stvorio Bog pre vidljivog sveta. Postoji devet zborova anđela. Serafimi su anđeli koji imaju ljudsko lice i šeset krila sirin - može biti da znači isto što i sirena skinija - ćelija skiptar - palica, vladarska insignija, znak kraljevske vlasti skrb - tuga slavoslovlje - slavljenje, hvaljenje Boga ili Bogorodice u molitvama i crkvenim obredima slovesan - razuman Slovo - Reč Božja, drugo lice Svete Trojice, Sin Božji Isus Hristos stub - kula sujemudran - sujetan, tašt suparnica - tužiteljica suštastvo - biće, priroda

T

talenat - naziv novca, dar Božji tisuća - hiljada tresak - grom

Ć

ćelija - soba u manastirskom konaku za stanovanje monaha; posebna kućica u kojoj žive monasi isposnici ćesar - dvoranin u srpskoj državi u četrnaestom veku ćivot - kovčeg; starozavetni "kovčeg zaveta" ukome su se čuvale tablice Božjih zaveta, Božjih zakona

U

unča - mera za težinu

H

heruvim - anđeli koji imaju četiri lica i četiri krila ispod kojih su ljudske ruke hrisovulja - povelja overena zlatnim pečatom

C

celivati - ljubiti ceh - organizacija strukovnog karaktera

Š

šivada - ukras koji sa krune ili dijademe visi sa strane, sa upletenim biserom