1.

Opasni i razuzdani Stevica Marković ugrozio Alena Delona i Žorža Pompidua

Milošević, Marković i Milićević (treći, četvrti i peti sleva)

PROŠLO je gotovo pola veka od krvavog stradanja trojice beogradskih momaka Miloša Miloševića, Stevice Markovića i Uroša Milićevića, a istina o njihovoj smrti i danas predstavlja misteriju. Ovi momci su doneli duh Beograda u svetleći Pariz i postali omiljeni prijatelji velikog glumca Alena Delona i francuske elite. Umrli su mladi u Francuskoj, SAD i Belgiji, a da se ne zna ko je naredio i ko je izvršio zločine.Istina o Miloševiću, Markoviću i Milićeviću je i danas zabranjena u Francuskoj, samo zato jer se u Parizu misli da su ovi mladi Srbi hteli da sruše Petu republiku. U Parizu je prošle godine sprečeno emitovanje filma „Afera Marković - Delon“ na francuskom Kanalu plus. Istovremeno je zabranjena i biografija slavnog francuskog glumca. Glavni razlog za ove zabrane bio je pokojni Stevica Marković i tajne koje je ovaj lepi i opasan mladić odneo sa sobom u grob.Beogradski novinar i publicista Milomir Marić prvi je odlučio da otkrije ko su u stvari bili Milošević, Marković i Milićević i zašto su Francuska i njeni predsednici Šarl de Gol i Žorž Pompidu drhtali pred Stevicom Markovićem.- Ubistvo Stevice Markovića krajem septembra 1968. godine u Parizu bilo je samo epilog jedne teške političke drame koja je potresala Francusku pune dve godine. Marković je kao miljenik

pariske elite bio toliko razuzdan i opasan da je ugrožavao Alena Delona i njegovu porodicu, predsednika Žorža Pompidua i njegovu suprugu Klod. Zamerio se i korzikanskoj mafiji. Za njega su se jako interesovali i Šarl de Gol i Josip Broz Tito, ali i francuska, ruska, američka i britanska tajna služba - kaže Miomir Marić, autor TV serijala „Lepi i mrtvi“ na Hepi televiziji.Sudbina Miloševića, Markovića i Milićevića već je opisana u romanima Duška Savkovića „Gorila“ i Miodraga Bulatovića „Ljudi sa četiri prsta“. Tako je stvorena legenda o srpskom podzemlju u Francuskoj krajem šezdesetih godina. Na toj legendi odrastao je i Marić, koji je posle tri decenije istraživanja odlučio da napravi prvu, kako reče, običnu priču o mladim Srbima koji su uplašili Francusku.- Moj film „Lepi i mrtvi“ je prva objektivna priča o generaciji mladih Srba u Francuskoj. Oni nisu bili gangsteri, jer nikog nisu ubili ili opljačkali. Miloš, Stevica i Uroš su bili mladi intelektualci željni burnog zapadnjačkog života, koji su postali žrtva korzikanske mafije i francuske politike - nudi Marić potpuno novo tumačenje njihove sudbine.Film je ujedno i priča o toj urbanoj generaciji, koja je hrlila na Zapad. Mnogi od njih su uspeli da stvore zavidnu karijeru, ali su Miloš, Stevica i Uroš doživeli ružnu smrt i još ružnije ćutanje o njihovom životu.- Ovo je priča o srpskom mentalitetu i našem tragičnom nesporazumu sa Zapadom, koji traje od davnina do danas. Nikad nismo hteli da se pomirimo sa činjenicom da Zapad neće da igra po našim pravilima, već da ima svoja, kojih se vekovima strogo drži. Miloš Milošević i Stevica Marković, iako su bili na pragu tridesetih godina života, pomislili su da mogu da rade šta hoće. Čak i da ucenjuju taj moćni svet. Ubijeni su po nalogu države Francuske, a likvidaciju je obavila korzikanska mafija, da bi spasla Petu republiku od opasnih Srba - otkriva suštinu ove tragedije autor serijala „Lepi i mrtvi“.U filmu će se prvi put čuti svedočenja kako su ova trojica Beograđana pobegla u svet, kako su stigli do društvenog vrha Pariza i kako su pobijeni. Imena naredbodavaca ubistva i ubica Miloša Miloševića, Stevice Markovića i Uroša Milićevića su i danas nepoznata.

Poznanstvo francuskog glumca Alena Delona i srpskih mladića započelo je 1958. godine kada se glumac našao u Beogradu na snimanju filma „Marko Polo“.U to vreme se Miloš Milošević sa porodicom doselio iz Knjaževca u prestonicu, dobio nadimak Miško Mercedes i zanosio se da postane glumac.Stevan Marković, rođeni Beograđanin završio je Petu beogradsku gimnaziju i studirao arhitekturu. Prvi je skakao sa Brankovog mosta u Savu. Društvo mu je pravila školska drugarica Olivera Petrović, danas poznatija kao Olivera Katarina. Njen otac je bio kapetan rečnog broda, i zato su često bili na Savi. Miloš i Stevan su se tu upoznali, a prijateljstvo su iskovali sredinom pedesetih u uličnim tučama sa „divljacima“, kako su zvali momke sa Krsta i Zvezdare, koji su dolazili na Kalemegdan.- Milošević je bio đak profesora Jove Putnika, filmski statista, kaskader i glumac početnik, vrlo tih i povučen momak. Stevan Marković je bio odličan sportista i rvač. Njihov idol je bio Boža Soda, snažni momak sa Palilule. Alen Delon, koji je rođen 1935. godine u Parizu bio je na početku karijere i nešto stariji od Miška. Milošević je bio njegov dubler, pa pošto je snimanje filma nastavljeno u Veneciji, Delon ga je poveo sa sobom - seća se Slavko Marković, kasnije šef sale restorana „Raspućin“, koji je tih godina maštao da se domogne inostranstva.

FILM O SLAVI I STRADANjU POSLE 44 godine od ubistva Stevice Markovića u Parizu, srpska javnost biće u prilici da sazna istinu o ovom zločinu. Hepi televizija od ponedeljka 28. maja počinje emitovanje televizijskog filma „Lepi i mrtvi“ Milomira Marića. Gledaoci će petnaest dana zaredom gledati jednočasovne epizode o trojici Beograđana koji su uzbudili Francusku i bili ubijeni.

OPASNI KORZIKANAC ŠEF korzikanske mafije Fransoa Markantoni, koji je bio optužen za ubistvo Stevice Markovića, pod pretnjom smrću nije dozvolio Zorici Milošević, sestri pokojnog Miloša i Urošu Milićeviću da javno govore o tome. Zorica Milošević posle 44 godine prvi put za srpsku televiziju govori kako i zašto su ubijeni, prvo njen brat

Miloš, a potom Stevica Marković.

Milošević završio u kupatilu Mikija Runija, zaključan sa njegovom ženom Barbarom. Alen Delon sačuvao krvavo odelo prijatelja

Miloš Milošević kao filmski glumac

JUGOSLAVIJA je šezdesetih bila jedina komunistička zemlja iz koje se moglo sa pasošom na rad u inostranstvo. Milošević je to iskoristio i stigao u Pariz u vreme kada je Alen Delon sa filmom „Roko i njegova braća“ 1960. godine postao slavan. Delon mu je dao posao dublera. U to doba Pariz naseljavaju i drugi beogradski momci Miša Slovenac, Uroš Milićević, Bora Mesarović, King Kong, Protuva, Vuk, Lagarder, Pećina, Džoni Gitara, Mile Robija, Roki, Gamba i Neša Kotur.Nastanili su se kod Alena Delona u Parizu, jedan po jedan, kao pravi muški prijatelji. Ludovali su po barovima „Terazije“, „Mažestik“ i „Ruski car“. Pesničili se i ubijali boga u svakome ko se muvao oko Alena Delona i njegovih žena. Bezbroj puta su hapšeni i zatvarani zbog tuča, krađa, varanja na kocki i neurednih isprava.- Delon je bio pravi mangup iz komšiluka. Šest puta je izbacivan iz škole, radio je kao konobar, trgovac, pa čak i portir. Onda mu se posrećilo, obogatio se filmom „Roko i njegova braća“ i otvorio sopstvenu filmsku kompaniju „Adel studio“. Delon je bez ikakve škole i edukacije sjajno glumio ne baš moralne ljude. Miško Milošević je bio zadovoljan što je lepo živeo od uloga koje mu je Delon nameštao i kad bi isprebijao svakoga ko bi ružno pogledao

Natali Delon, Alena ili njega lično - seća se pariski momak Nenad Milošević, koji je gradio boksersku karijeru.Milomir Marić u filmu „Lepi i mrtvi“ prvi otkriva da je Miško Milošević napravio dve kardinalne greške i pokušao da ponizi Alena Delona.- Obojica su otkrili čari mlade Francuskinje rođene u Maroku, koja je svoje ime Francis Kanova promenila u Natali Delon. Bila je Miloševićeva ljubavnica, ali potom žena Alena Delona. Iza njegovih leđa Milošević je pričao po Parizu da je njihov sin Antoan njegovo dete. Čak je i Delonu govorio: „Pozdravi mi malog Miška!“ Hvalio se da je bolji glumac od Delona i da će, kad je ovaj propao u Holivudu, on biti američka filmska zvezda. Na taj način je želeo da ponizi svog prijatelja Alena Delona - objašnjava Marić.Milošević, koji je postao lep i poželjan žigolo, važio za nekrunisanog cara među Jugovićima. Pred njima je delio šamare glumici Romi Šnajder, igrao je tenis sa Franulovićem, pokazivao skupa odela i cipele od 3.000 maraka. Jednog dana 1965. Milošević je otperjao u Ameriku s bogatom novinarkom Sitnijom i sjajnim „bentlijem“.- Prijateljski se oprostio od Alena Delona i otišao u Holivud da pravi karijeru. Upisao je školu glume kod Mikija Runija, nastanio se kod njega i snimio dva filma „Rusi dolaze“ i „Inkubus“, u kome igra demona. Imao je umetničko ime Miloš Miloš, ali su ga Amerikanci prozvali novi Džejms Din. Trebalo je naredne godine da snimi filmski spektakl „Pad rimskog carstva“, da prijatelju Delonu pokaže da je postao uspešan u Holivudu. Nije stigao to da ostvari, jer je ubijen na misteriozan način. Imao je samo 24 godine, a bio je lep i mrtav - kaže Milomir Marić.Niko ni danas ne zna kako se Miško Milošević početkom 1966. godine našao zaključan u kupatilu holivudske vile Mikija Runija, zajedno s njegovom ženom Barbarom. Bio je plav od batina. Kao svedočanstvo Miškove zle slutnje ostala je jedna njegova čarapa sa porukom: „Čekam da me ubiju...“Po Beogradu se pričalo da ga je ubio Alen Delon, jer je bio besan na njega. Čaršijom su se pronele glasine da je slavni glumac poslao Miškovu glavu paketom u Beograd. Istina je, međutim, bila sasvim drugačija.- Kad je Miloš Milošević ubijen, njegov prijatelj Alen Delon ga je balsamovao, prebacio američkim avionom iz Holivuda u Beograd

da bude sahranjen na Novom groblju. Delon je godinama čuvao Miloševo krvavo odelo da bi ga poklonio njegovoj sestri Zorici Milošević. Ona je odelo skrivala da ga majka Julijana Milošević ne vidi i ne presvisne. Pronašao sam fotografije sa sahrane balsamovanog Miloša Miloševića u Beogradu, koje se prvi put objavljuju - pokazao nam je Milomir Marić fotose, na kojima su Miškovi roditelji, sestra i rodbina.Upražnjeno mesto u Delonovoj porodici posle Miška Miloševića zauzima njegov prijatelj Stevan Marković, koji će uzdrmati temelje Pete republike. Bio je to zavet pokojnog Miloševića, jer kada se 1964. rastajao od Alena Delona, ostavio mu je ime svog prijatelja koji će da ga nasledi. Bio je to Stevan Marković, zvani Stevica.- Kao i mnogi beogradski momci i Stevica je imao svoj san da na Zapadu zaradi 50.000 maraka i u Beogradu otvori prvi servis za pranje automobila. Mimo njegovog plana, u Pariz je prvi put otišao 1958. godine da pomogne sestri Ljiljani. Ona se zaljubila u nekog našeg momka, emigrirala u Francusku 1957. ali se našla u nevolji. Momak je hteo da je pretvori u prostitutku, a Stevica ga je pretukao i oterao. U nastupu nervnog rastrojstva Ljiljana Marković je skočila pod voz u metrou i ostala bez obe noge. Stevica je posle brinuo o njoj - prepričava nam Milomir Marić ovu porodičnu dramu.Stevica Marković je nekoliko meseci kasnije emigrirao sa prijateljima preko Italije u Belgiju, ali su ih na tom putu karabinjeri uhvatili. U to vreme su iz Jugoslavije izvožena drva u Italiju, a zvanični Rim je zauzvrat vraćao jugoslovenske begunce. Da ne bi postao Titov zatvorenik Stevica je sa ruke skinuo pozlaćeni sat, iz džepa izvadio tridesetak dolara i dao ih karabinjerima. Put je bio slobodan, a u Markovićevom džepu je ostala samo Miškova cedulja sa imenom Alena Delona i njegovom adresom u Parizu.

MALI IZ KNjAŽEVCA MIŠKO Mercedes je rođen u Knjaževcu u porodici Božidara i Julijane Milošević. Njegov deda Miloš bio je čuveni bankar i vlasnik vinarije „Džervin“. Odrastao je sa sestrom Zoricom u gradu na Timoku. Ubijen je 1966, a njegova majka je umrla u januaru 2012. u staračkom domu u Mladenovcu.Uz svetla velikog grada pulsirao je život emigranata u podzemlju. Alen Delon se trudio da nađe posao mladim Beograđanima

Stevan Marković okružen pariskim novinarimaSTEVICA Marković se u Briselu smestio kod Uroša Milićevića, koji je bio miljenik četničke emigracije u Belgiji. Njih dvojica nisu nameravala da rade u fabrikama, nego su se bavili „šanerskim“ poslovima i kafanskim tučama. Kada je Marković dospeo u zatvor napisao je pismo Alenu Delonu, koga uopšte nije poznavao, da mu pomogne. Delon je Stevici Markoviću, kao najboljem prijatelju Miloša Miloševića, poslao dva advokata i automobil da ga izbave iz zatvora i dovezu u Pariz - kaže Milomir Marić.Bilo je to 1964. godine, kada su se Stevica, Miško i Uroš ponovo sreli. Tada je i Marković postao član porodice Alena Delona. Dobio je stan u prizemlju Delonove vile na Aveniji Mesin, broj 22. Alen Delon je obožavao Miška i Stevicu, kao i ostale jugoslovenske momke, jer je u njima video sebe kad je bio mlad. Prepoznao je srčanost kojom su se mladi Jugosloveni borili za svoje mesto pod francuskim suncem. Voleo je sa njima da igra fudbal na Jelisejskim poljima. Za njega su oni bili pravo društvo, jer Delon nije voleo elitu iz Versaja.- Milošević, Marković i Milićević u Parizu nisu bili pravi telohranitelji, batleri i sluge Alena Delona, jer ih on nije tako tretirao. Uostalom, Delon je imao svog telohranitelja, kog smo mi zvali Crveni. Za njega su Miško i Stevica bili iskreni prijatelji, koji su ga branili od napasnika i primali čak i udarce noževima. Sam Alen Delon je za njih govorio: „Ovo su moji lični sekretari!“ Kao

velika filmska zvezda, Delon se stalno trudio da im nađe posao, da igraju na filmu kao dubleri ili kao glumci, što je Milošu Miloševiću odgovaralo, dok se Stevica Marković interesovao da bude umetnički fotograf - posvedočio je u TV seriji „Lepi i mrtvi“ pariski fotograf Petar Grujičić.Oni su bili mladi intelektualci zavedeni svetlostima velegrada. Nisu bili gangsteri, ni mafijaši. Policijski dosije Stevice Markovića u Parizu bio je gotovo prazan, izuzev nekoliko beleški o tučama u kafana i na ulicama. Stevica Marković je studirao arhitekturu, a Miloš Milošević glumu. Neprestano su čitali knjige, što je Alenu Delonu mnogo smetalo.- Mnogo čita, posebno romane, povlači se u sebe, i to mene veoma plaši - govorio je Alen Delon o svom prijatelju Stevici Markoviću i njegovoj ljubavi prema knjigama.Istovremeno, Stevica je počeo da piše i svoj intimni dnevnik. U Beograd je bratu Aleksandru Markoviću, koji je bio oficir JNA, slao pisma u kojima je otkrivao detalje svog novog života, ali i svoja osećanja i strepnje. Iz tih pisama se vidi da je Stevica bio zbunjen i veoma uplašen posle Miškovog ubistva u vili na Beverli Hilsu.U martu 1966. poverio se bratu Aleksandru:„Završih svoj dnevnik i simpatično pismo. Završavam film koji mi je ’namestio’ Alen Delon pre svog odlaska na put. Biću upoznat sa svim detaljima o Miloševoj smrti. Interesuju me pravi razlozi. Jedina mi je preokupacija da sredim sve oko Miloševe smrti i da istražim sve što se istražiti može. Pokušavam da sredim rastureno stablo.“Već 26. aprila 1966. je dopisao:„Ne izlazim nigde. Alen je doveo Miloševog psa iz Amerike. Zaključili smo da se Miloš ubio u trenutku očajanja. Mogu da kažem samo da ćemo uvek voleti Alena - bilo na zemlji ili ispod nje.“Kao što ova pisma pokazuju, Stevan je ostao veoma privržen Milošu Miloševiću, koga je nasledio u Delonovom domu i srcu. Košulju i pantalone koji su bili na Milošu kada je pronađen mrtav u holivudskoj vili Mikija Runija, Alen Delon je prilikom povratka iz SAD stavio u podrum zgrade na Aveniji Mesin 22. Stevan Marković je svakog dana silazio u podrum, gledao tu krvavu odeću i druga Miloševićeva dokumenta. Kao da je slutio svoju sudbinu.Život Miloša Miloševića, Stevice Markovića i Uroša Milićevića uz

Alena Delona pružio im je priliku da upoznaju dva Pariza. Jedan onaj bleštavi, u kome je sve vrvelo od lepih devojaka, našminkanih muškaraca, lakih dama i plejboja, kockara i menadžera, lovaca na talente i mecena. I drugi, onaj podzemni, u kome su živeli jugoslovenski dođoši i razni drugi emigranti. O tom životu Marković je bratu Aleksandru februara 1964. godine pisao iskreno i poverljivo:„Moj način života je veoma jednostavan, ne želim da na bilo koga njegov tok utiče. Idealista sam. Volim da mi se laska, da mnogo putujem, da pomažem sirotinji“.Marković i Milićević su jedno vreme bili cimeri u dvosobnom stanu Alena Delona u centru Pariza. Pričalo se da su oni njegove „gorile“, što je slavni glumac porekao:- Tačno je da je Stevan Marković koristio jedan stan u prizemlju moje privatne kuće i da je često obedovao za mojim stolom, kao i ostali moji prijatelji. Šetao je našeg sina, izlazio je s nama na javna mesta. On je pokušavao da igra malu ulogu u filmu „Gori li Pariz“, ali je shvatio da nije sposoban da uspe na filmu.Već juna 1966. Stevica Marković je pisao bratu Aleksandru o teškom životu. Brinuo je o sestri u bolnici, a para nije imao:„Očekujem da mi Alen Delon izaranžira nešto na nekom filmu. Malopre sam pisao Ljilji i žao mi je što ne mogu da je obiđem. Nemam vremena ni za preče poslove. Možete li da me razumete? Moram da produžim pasoš.“

BEOGRADSKI ATLETA STEVAN Marković je rođen 10. maja 1937. godine u Beogradu. Otac mu je bio predsednik opštine Lazarevac, a majka knjigovođa u hotelu „Mažestik“. Odrasto je pored brata Aleksandra i sestre Ljiljane. Bio je visok, snažan, pravi atleta. Majka mu je kao staljinista 1948. odvedena u ženski zatvor na ostrvu Sveti Grgur, gde je preminula.Uz Delona, koji je voleo da bude okružen lepim ženama, Marković je upoznao ceo filmski svet Pariza i imao ogromne uspehe kod žena

Alen Delon

UZ Delona, koji je voleo da bude okružen lepim ženama, Marković je upoznao ceo filmski svet Pariza i imao ogromne uspehe kod žena. Njegove simpatije i ljubavnice bile su mlade zvezde pop scene i filma Fransoaz Hardi, Silvi Vartan, Mari Lafore, Frans Gal, Romi Šnajder i devojka Klaudija Hos. Ovu 24-godišnju manekenku grčko-egipatskog porekla upoznao je u mondenskoj kafani „Senkijer“ u Sen Tropeu, gde je Delon imao vilu. Klaudija se hvalila kako je sa Stevicom rado razgovarala o filozofiji, dok je on citirao francuske filozofe.- Čuveni „Pari mač“ je doneo o njemu veliku reportažu s naslovom „Stevica Marković - najlepši i najjači čovek Pariza“. Francuski bulevari su bili okićeni bilbordima sa njegovim likom. Jedino je Brižit Bardo, lična prijateljica Alena Delona, zazirala od Stevice kada joj se udvarao. Osetila je da je on opasan čovek, da može da je uvuče u neku aferu. Brižit, kao lepo i pametno dete bogatih aristokrata, nije želela da bude izložena skandalima - objašnjava Milomir Marić, autor filma „Lepi i mrtvi“.Tek pridošli Srbi u Francuskoj su lepog Beograđanina doživljavali dosta drugačije, kao nekog sebi ravnog:

- Stevica je tada bio samo jedan iz bataljona bulevarskih fotografa koji su radili za Franka Stolicu, Hrvata i oficira Draže Mihailovića. Razlikovao se mnogo od Miška Mercedesa. Marković je bio plahovit, strašno jak, čak surov, ničeg se nije plašio. Voleo je ulične tuče, u koje je vodio Alena Delona. Kocku i žene je strašno obožavao - portretisao ga je rečima Petar Grujičić, tada mladi fotograf.Stevan Marković je bio čovek koji je pred svojim zemljacima govorio da je uspeo u životu i visokom društvu. Hvalio se da je on kralj bulevara.- Uoči spektakularnog nastupa Džonija Holideja u Parizu, Marković je obećavao zemljacima da će napraviti haos u Parizu. Popeo se na binu, oteo mu gitaru, počeo da ga udara po glavi i od francuskog pevača tražio da viče „Živeo car Lazar“, „Živeo Miloš Obilić“. Ovaj je to i učinio - otkriva Milomir Marić detalje iz života srpskog kralja pariskih bulevara.Da bi pokazao koliko je veliki, Marković je sredio Oliveri Katarini da nastupa 77 dana u pariskoj „Olimpiji“ sa muzikom iz filma „Skupljači perja“. Tada joj je rekao: „Pokaži im da si Srpkinja!“ Ipak, posle sjajnog uspeha, posavetovao je Oliveru: „Nije Pariz za tebe, vrati se u Beograd!“U stvari, dogodilo se nešto sasvim suprotno od onoga što je Stevica pričao. On je bio usamljen i ponižen, jer je živeo, kako je jednom rekao Alenu Delonu, od „mrvica koje mi bacaš sa stola“.Usamljen, pisao je svom bratu Aleksandru Markoviću u leto 1966. godine:„Pisao sam jadnoj Miloševoj majci i odbio da primim njegovu sestru. Alen ćuti, a ja ne mogu da joj obezbedim ništa. Ljilji sam pisao i pisao bih joj stalno. Kada imam novca, onda joj šaljem. Svu „lovu“ dao sam advokatu, da mi produži boravak. Snimanje filma će početi u avgustu. Izdržaću do kraja i valjda ću doći do novca, da se osamostalim koliko-toliko...“O toj vrsti poniženja Stevice Markovića govorili su, na svoj način, njegov prijatelj Miško Milošević i njegov mecena Alen Delon. Miloš je 23. novembra 1964. godine pisao Stevici iz Kalifornije i obavestio ga: „Alen je tebi posebno poslao 300.000 franaka...“Slavni glumac je francuskim novinarima govorio, kao da se pravda:- Stevan nikada nije bio pozvan kod mene na neki poslovni ručak,

ili večeru, i nikad nije ni na koji način bio umešan u moj profesionalni život. Nikad nije ni išao sa mnom, kad sam ja negde bio zvanično pozvan. Jedini moji i Stevanovi izlasci bili su neobavezni momački izlasci...Milomir Marić u svom filmu „Lepi i mrtvi“ prvi otkriva da je Stevica Marković bio veoma razočaran sjajem Pariza i zapadnjačkim životom.- On je kao momak u porodici svog druga Vuka Blagojevića u Beogradu prvi put došao na ideju da ode na Zapad. Naime, Vukova majka, koja je svojevremeno bila bolničarka u štabu đenerala Draže Mihailovića, kao antikomunista je u kući često govorila: „Komunizam je zlo, na Zapadu je raj!“U to vreme Pariz je bio centar srpske četničke emigracije, u kome su glavnu reč vodili Andra Lončarić i Mile Radovanović. Emigranti su puštali glasine da je Lončarić čovek Leke Rankovića, koji ga je poslao u Francusku da ubije kralja Petra Drugog Karađorđevića.- Stevica je video da naši ljudi žive bedno i da na Zapadu niko neće dati čašu vode ako ne platiš. Šokiran takvim saznanjima, on je živeo na svoj hajdučki način - burno, agresivno i ludo - objašnjava Milomir Marić.U takvoj situaciji, dok je njega Alen Delon obožavao, Marković je počeo da ga ponižava. Pokušavao je na sirov balkanski način da pokaže da je veći od slavnog glumca. I dok je Delon ustajao u pet sati ujutro, pripremao uloge i odlazio na posao, Stevica Marković je ustajao oko podne. Odlazio je da obiđe pariske kafee i da se hvali kako je Alen rob posla i ustaje u zoru, a on može da uživa.

BATINE ZA SARTRA STEVICA i jugoslovenska „ekipa mangupa“ su jednom prilikom u čuvenom kafeu „Flor“ išamarali najvećeg francuskog mislioca Žan-Pola Sartra. Objašnjenje je bilo: „Sartr je sve ono što mi nismo. Mator, ružan i pametan. Mi smo mladi, lepi i glupi. Morali smo da ga bijemo.“

DRUŠTVO MIMO ZAKONA DELONOV telohranitelj Milovan Radić, zvani Crveni, uveo je Stevicu u društvo Jugoslovena koji su funkcionisali mimo zakona i imali probleme sa policijom. Među njima su bili najveći francuski kriminalac Bruno Sulak i njegov srpski pajtaš Stiv, odnosno Radiša

Jovanović, poreklom iz Leskovca. Upoznao je zatim Nikolu Milovanovića, čuvenog Feliksa, telohranitelja Elke Zomer, Andru Lončarića, četničkog kolovođu i prijatelja kralja Petra Drugog Karađorđevića.Naši intimni odnosi opsedali su Stevana, žalila se Natali Delon. Poznanstvo sa suprugom premijera Žorža Pompidua

Stevica Marković i Natali Delon

STEVICA Marković je hvalio Alena Delona u pismu svom bratu Aleksandru od 14. jula 1966:“Sa Alenom je sve u redu. Odličan momak i iskren prijatelj. Jedino njegova žena Natali... Samo što joj nisam opalio ’šljagu. Da ne ulazim u detalje, koji me nerviraju, a vas ne interesuju. Da sam

muž one Natali, brat ili rođak, tukao bih je četiri do pet puta dnevno.”Već u septembru 1967. Stevica Marković je bio nezadovoljan svojim prijateljom i mecenom. U pismu bratu prekorio je Delona:“U jednoj tuči, ovo samo vama pišem, jer sam morao da štitim Alena i njegovu ženu, bio sam malo izboden nožem i slomili su mi prst, pa moram da se operišem. Alen nudi da plati operaciju. Neka ga, neka plaća kad je kukavica da sam brani svoju ženu.”Te 1967. godine Stevica Marković je odlučio da svom prijatelju “ukrade” ženu. Natali Delon smatra da se Stevica, kao mlad čovek, jednostavno zaljubio u nju.- U početku, kad je Alen govorio da hoće da primi Stevana u kuću, bila sam protiv toga. Ali kasnije sam uvidela da je veoma šarmantan. Avgusta 1967. bila sam fizički slaba prema njemu - pričala je prijateljicama slavna glumica. - Posle avanture, bilo je dogovoreno da se naše prijateljstvo ne kvari. Međutim, u septembru sam primetila da se Stevan zaljubljuje u mene. Postao je neprijatan i počeli smo da se svađamo.Pisala je pomirljiva pisma Stevici, ali je on bio sve ljubomorniji. Naročito od novembra 1967, kad je Natali Delon imala vezu sa rediteljem Filipom de Brokom.- Naši intimni odnosi opsedali su Stevana. On se uvek bojao da ću ja to kad-tad reći Alenu. Aluzija da se “mi pravimo mrtvi”, sigurno nema nikakve veze sa smrću Miloša Miloševića. Stevan mi je često govorio o Milošu i pričao da je taj mladić uvek želeo da prodre do dna stvari i da ga je to ubilo. Stevan je o njegovoj smrti u Holivudu često menjao mišljenje. Čas je smatrao da je Miloš izvršio samoubistvo, čas da je bio žrtva Mikija Runija i njegove mafije. U svakom slučaju, nikad nije sumnjao da smo Alen i ja krivi za tu smrt. Ja sam se tih njegovih priča plašila - bila je iskrena Natali Delon, koja je potom ohladila svoje odnose sa Stevicom Markovićem.Jedno od tih ljubavnih pisama stiglo je do Alena Delona, ali, kako je kasnije izjavljivao, na to nije obraćao pažnju, jer su on i žena “živeli svojim životima”.Alen Delon je imao tek 33 godine, a Stevica dve manje. Obojica su bili poželjni u visokom francuskom društvu. Stevičin brat Aleksandar je pričao da je Alen Delon često insistirao da se pozivi za prijeme i večere šalju i njegovom prijatelju Stevanu Markoviću.

- Desilo se jednom da Delonovi dobiju dve pozivnice za svečanu večeru koju je priredio poznati bogataš Rotšild. Kad su Delona pozvali telefonom, on je odgovorio da u njegovoj kući postoje tri osobe. Usledilo je izvinjenje i slanje još jedne pozivnice, za Stevana - priča Aleksandar Marković.U kući Rotšilda upoznali su i francuskog premijera Žorža Pompidua i njegovu suprugu Klod, a kasnije i Fransoa Markartonija, čoveka od poverenja francuskih vlasti, koji je bio poznatiji kao šef korzikanske mafije.- Delonovi su uzvraćali prijeme i večere. U njihovoj vili Stevan je bio na večeri zajedno sa Pompiduovima i gangsterom Markantonijem. Žorž Pompidu je bio najpoznatiji kao bliski saradnik i od 1948. lični savetnik i šef kabineta Šarla de Gola. Predsednik vlade, od 1962. do 1968, povukao se posle studentskih nemira 1968. godine i ušao u trku sa ostalim degolistima za predsedničkog kandidata - objašnjava Aleksandar Marković, biznismen u Italiji, koji danas živi u Rijeci.Slučaj je hteo da su se Delon i Stevica Marković sa članovima porodice Pompidu, odnosno sa gospođom Klod Pompidu sretali i u onom drugom, manje elitnom svetu. Istoričar i muški plejboj Filip Erlanže uveo je Delona i Markovića u džet set, ali i u svet pariskih orgija. Marković je sa oduševljenjem osvajao pariski svet poroka i pomislio da može da radi šta hoće. Starije pariske dame je oduševljavao. Zvale su ga Stefan.Istraživač ovog slučaja Branko Rosić kaže:- Parižani su odlazili na slasne provode u kuću Madam Klod, u Ulici Valerija. Cene devojaka kretale su se od 50 do 150.000 starih franaka. Znalo se da je kuća gospođe Klod često služila potrebama francuske vlade. Tu su održavani i tajni sastanci sa afričkim političkim predstavnicima i često su sklapali važni politički poslovi. Delon i njegova žena su često posećivali njihove zabave zajedno sa Stevicom Markovićem.Učesnica tog “ružičastog baleta”, kako ga je nazvao Stevičin prijatelj Uroš Milićević, bila je i supruga Žorža Pompidua, tada predsednika francuske vlade. U to vreme pričalo se da je Stevica postao ljubavnik zanosnih gospođa Pariza, a za njihove sastanke služila je vila Alena Delona u Sent Tropeu, kao i jedna druga, 15 kilometara udaljena od Pariza. Istoj svrsi služila je i susedna zgrada na četiri sprata, vlasništvo jednog bankara. Tamo su se

skupljali i drugi mladi Jugosloveni.- Stevica Marković je vodio jedan javni, a drugi tajni život - smatra danas Milomir Marić, autor filma “Lepi i mrtvi”.I navodi kao primer Stevičino pismo bratu Aleksandru od 26. avgusta 1968: “Alenovi se svađaju... Da li vi mislite da je meni lako ovde sa mojim problemima i nesrećama: dokumenti, intrige Delonovih, nekoliko filmova, a ipak ništa za budućnost”. 

NIJE POLAGAO RAČUNE - SLAVNE osobe, među njima Brižit Bardo, Silvi Vartan, Džoni Holidej, Mari Lafore i druge, govorile su da je Stevan simpatičan mladi čovek, koji se kretao u njihovom društvu bez ikakvih zadnjih i prljavih namera, pa je zato i bio cenjen kao njihov iskren prijatelj - seća se njegov brat Aleksandar. - Stevica je, međutim, to shvatao nekako drukčije, da je samostalan i da nikome ne mora da polaže račune.Za sve moje nezgode treba se obratiti Alenu Delonu, pisao je Marković pre smrti. Ucene sa fotografijama bile su kobne za Stevana

Sahrana Stevana Markovića u Parizu 1968. godine

STEVICA Marković je bio vlasnik albuma fotografija “ružičastog

baleta”, ili po srpski grupnog seksa, čiji je učesnik bila i Klod Pompidu, tada supruga predsednika francuske vlade. Vodio je i svoj intimni i tajni dnevnik. Stevica je svakog dana do detalja zapisivao događaje iz svog života, najpre u veliki crni notes, a kad ga je ispunio, u zelenu školsku beležnicu. Počeo je da fotografiše dame u lascivnim pozama i da tim slikama ucenjuje njihove muževe. Vrhunac se desio kada je to uradio sa suprugom premijera Žorža Pompidua.- Ucene s montiranim fotografijama, a možda i stvarnim snimcima u nezgodnim pozama uglednih Parižana, bile su kobne za njega - rekao je jednom prilikom Milomiru Mariću, pariski fotograf Petar Grujičić.Stevica Marković je 1. oktobra 1968. godine pronađen na pariskom đubrištu Elankur, ubijen, raskomadan i stavljen u plastičnu vreću. Imao je 31 godinu. Poslednji put je viđen živ 22. septembra 1968.- Stevan mi je predao jedno pismo i zamolio da ga odnesem Natali Delon u Ulici Fransoa. Rekao je da ide na sastanak sa Korzikancem Markantonijem. Video sam ih zajedno u taksiju. Nije se vratio do ponoći, a ni ujutru. Mi smo u to vreme zajedno stanovali ispod Delonovog apartmana - sećao se tih dana njegov cimer Uroš Milićević. - Nije se pojavio ni prekosutra. Postalo mi je jasno da mu se desilo nešto ozbiljno pa sam požurio kod Delona u Sen Trope, da se o njemu raspitam. Alen je bio kratak: “Ne brini zbog toga. Negde je odlutao. Vratiće se on...”U utorak 1. oktobra, oko 19 časova policija je obavestila Alena Delona da je pronađen Stevanov leš. On je to saopštio i Urošu Milićeviću i Natali Delon. Njegov komentar je bio ciničan:- U grčkim tragedijama uvek jedan od troje na kraju umire...Natali Delon je bila uznemirena, jer je Stevica Marković pismo potpisao krstom.- Stevan se potpisao stavivši krst, što me navodi na pomisao da je znao da će da umre. Nikad se u drugim pismima nije potpisivao na taj način. Ne smatram da je taj krst bio uperen protiv mene, ni da mi je predstavljao ma kakvu pretnju. Po mom mišljenju, jedina greška koju sam prema njemu učinila je ta da sam Alenu priznala naše intimne odnose iz avgusta 1967, a obećala sam Stevanu da to nikad nikome neću reći - bila je zbunjena Natali Delon.Bilo je i drugih naznaka da je život Stevice Markovića u opasnosti.

U pismima svom bratu Aleksandru i drugu Vuku Blagojeviću, jasno je jednom poručio: “Ako se ne pojavim do tog i tog dana, znajte da sam mrtav. Oni će me ubiti. A. D. i njegov kum”.- Moj brat je živeo sa pomešanim osećanjima prijateljstva i straha. Pisao mi je o problemima koje ima sa Delonom i Makartonijem. Savetovao sam ga da napusti Pariz i da se vrati kući. I ja sam slutio zlo, ali me Stevica nije poslušao. Ostao je da umre u Parizu - poverio nam se Aleksandar Marković.Svom starijem bratu Stevica Marković je poslao 25. septembra svoje poslednje pismo, krajnje iskreno. Pismo je na parisku poštu predao Stevičin prijatelj Vuk Blagojević, jer ga je zamolio da mu ispuni poslednju želju: “Ako se ne vratim sa sastanka na koji idem, pošalji Aci ovo pismo...”- Stevica je bio u velikoj nevolji. Nisam znao o čemu se radi, ali sam video da očajnički traži pomoć - seća se Vuk Blagojević, koji se u to vreme bavio proizvodnjom i prodajom džempera.Stevanovo pismo je glasilo: “Aco, osećam da moram da ti pišem. Ovo neka bude moj testament, ako mi se nešto desi, da bi znao kako i od koga da tražiš objašnjenje za to. Nemaš pravo da mi ne ispuniš želju. Daćeš pismo Vuku (Blagojeviću) ili Isi (Ismetu Osmanoviću) i oni će ga razumeti. Zato pokušaj da me dobro razumeš - povod rata su moja gordost i sujeta. A razlog su intrige... Adresu, koju ti dajem čuvaj (u pismu je prebrisana, ne zna se ko je to učinio)! I to će biti izvršilac osvete za lovu, ili bez ako vam treba, ali nikom živom se ne poveravaj sem ocu, ako on hoće da osveti svog sina.Aco, za sve moje “cake” ili nezgode treba se obratiti Alenu Delonu - kao hiljadu posto odgovornom za to. Njegov ortak je mangup, koji radi za Alena - nastavio je svoje pismo Stevica Marković i upzorio starijeg brata. - On je Fransoa Markantoni, Korzikanac, pravi gangster sa stanom u Bulevaru de Goblen broj 42, ćošak pored kasapnice, levo, prostirač za noge sa inicijalima F. M. ili kafe “Pase”, gde pije aperitiv. Ćopav je i operisao je ožiljak na licu. Za ostale stvari Natali, ženu Alenovu ne pitati. Najveća je lažljivica na svetu... Uzmi ovo kao najozbiljniju stvar na svetu...”Kako nam je ispričao, Aleksandar Marković je pismo shvatio ozbiljno. Njemu je Vuk Blagojević pomogao da kupi kartu i da boravi u Parizu. Razgovarao je sa policijom i uzeo advokata Rolanda Dimu da ga zastupa po privatnoj tužbi. U međuvremenu

je obavljena sahrana Stevice Markovića na gradskom katoličkom groblju. Bilo je prisutno vrlo malo naših ljudi. U francusku zemlju je pobodena krstača sa njegovim imenom i stavljeni su buketi cveća. Niko od Srba nije imao novac da plaća grobno mesto, pa je Marković sahranjen o opštinskom trošku.- Posle nekoliko godina, kada smo želeli da Stevana prebacimo u Beograd, to groblje je prodato, razrovano i na njegovom mestu je podignuta stambena zgrada. Tako se ni do danas ne znaju ni grob, a ni ubice mog brata Stevice - priznao nam je Aleksandar Marković, jedan od retkih svedoka koji je odbio da govori u filmu “Lepi i mrtvi”. Kako reče, nije želeo da produbljuje stare rane, koje ga još bole.

NE KRADITE LOPOVE STEVICA je hteo ili da udobno živi u inostranstvu ili da u Jugoslaviji otvori preduzeće. S kim se sve poslednjih dana života družio, morao je da završi tragično. Ne možete da se družite s lopužom i da mislite da ćete ga pokrasti. Marković se tu negde prevario - smatra pariski ugostitelj Slava Marković.Policija na osnovu Stevanovih pisama posumnjala u Delona i njegovu suprugu. Tajni dnevnik i fotografije, navodno povod za ubistvo

Hapšenje Alena Delona

RUŽNA smrt Stevice Markovića i pismo optužbi koje je ostavio za sobom uznemirili su francusku i jugoslovensku javnost, a mediji su iskoristili da otvore aferu "Marković -Delon".Za Markovića i niz mladića poput njega, govorilo se da su svoj hleb zarađivali kao ulični fotografi, žigoli i ucenjivači - baveći se isključivo sumnjivim poslovima. Govorilo se i o unajmljenim

ubicama, drogama i belom roblju, orgijama i osvetama.Pisalo se o ljubavnom trouglu Natali-Delon-Stevica, o trgovini kokainom, o korzikanskoj mafiji i iznudama Fransoa Markantonija kod Alena Delona i Stevice Markovića. Ali i o nepoznatim ubicama.Milomir Marić je pokušao da odgonetne kako je Stevica Marković masakriran u Parizu krajem septembra 1968. godine:- Rekonstrukcija kretanja Stevice Markovića poslednjih dana septembra 1968. godine ukazuje na to da se on našao sa Markantonijem i njegovim ljudima. Mafijaši su dobili zadatak da pretuku i zastraše Markovića. Nisu, međutim, znali da je Stevica sjajan rvač i da ima strahovit udarac glavom, kojim je umeo i da nokautira svoje napadače. Očigledno je došlo do tuče, i kad je zapretila opasnost da Stevica nadjača protivnike, neko od mafijaša mu je prislonio mali pištolj na potiljak i povukao oroz. Besni zbog batina koje su dobili, mafijaši Markantonija su iskasapili Markovićevo telo.Slučaj "Marković" vodio je Rene Patar, istražni sudija prvostepenog suda u Versaju. Njemu je Uroš Milićević izjavio da je ubeđen "da je Delon naručio Stevičino ubistvo preko Markantonija" da bi sprečio da Marković objavi svoj tajni dnevnik i fotografije o orgijama sa njima, francuskim damama i premijerovom ženom. Aleksandar Marković je za smrt brata okrivio Korzikanca i priložio Stevičino pismo. Sudija Patar je odlučio da istragu vodi protiv N. N. lica i Fransoa Markantonija.Patar je posle dugotrajnog proveravanja potpisao nalog za njegovo hapšenje 17. januara 1969. Uhapsili su ga u Kanu. U hapšenju i sprovođenju u zatvor učestvovali su vojni helikopteri, 150 policajaca, blindirani automobil u kome je Markantoni ležao na podu da ne bi dobio kuršum u glavu i novinari. Tada on izjavljuje:- U aferi "Marković" policajci žele da sakriju nešto - ne znam šta, predstavljajući mene kao krivca. Ja najbolje znam da sam nevin. U ovom ubistvu nikad neće moći ništa da se dokaže. Rekao sam policiji: "Da sam ja ubio Markovića, ili da sam naredio da ga ubiju, telo nikad ne bi bilo pronađeno. Nikad ga ne bih bacio u rupu koju je mogao da vidi ceo svet."Saslušanje je trajalo 52 časa. Aleksandar Marković je tada bio i dalje u Parizu i suočio se sa Fransoa Markantonijem.- Nisam u stanju da iznosim neke specijalne utiske o njemu.

Međutim, duboko verujem da je Markantoni krivac. U sudu su me pretresli na zahtev samog Markantonija i njegovih advokata. On se navodno plašio da ja ne iskoristim ovaj trenutak za osvetu! To je još više potvrdilo moje sumnje u njegovu krivicu. I Alena Delona takođe smatram odgovornim za smrt mog brata - izjavio je Marković francuskim medijima.Kad je pušten na slobodu, Korzikanac je nadmeno rekao:- Marković?! Nikad se sa njim nisam upoznao! Znam samo da je bio sluga kod Delonovih!Sudija Patar je saslušao Stevanove bliske drugove - Ismeta Osmanovića, Mileta Kopanliju, s kojim je bio poslednjih dana života, Vuka Blagojevića, Uroša Milićevića, Voju Milićevića i rođaka Đorđa Markovića.- Pričao sam da je Stevica bio bez posla, da sam ga nagovarao da nastavi studije, jer ja sam završio ekonomiju, a on se bavio fotografijom. Svi mi koji smo došli iz Beograda nešto smo stvarali, samo on nije, jer je bio neodlučan - posvedočio je Vuk Blagojević.Kada je istraga otvorena, francuski mediji su tako ocrnili Markovića da su čitaoci mogli da pomisle - i trebalo ga je ubiti!? "Beogradski momci su skupo platili zabludu da su veći mangupi od Alena Delona. Šta tamo, na Balkanu, rade sa psom kad ujede gospodara?", postavljala je pitanje pariska bulevarska štampa.Na osnovu poslednjih Markovićevih pisama, policija je posumnjala da iza ubistva stoje Delon i njegova tadašnja supruga Natali. Francuskim sudskim organima dostavljen je dokument koji optužuje Alena Delona da je bio direktno povezan sa ubistvom Stevana Markovića- Taj dokument ima 31 stranu - tvrdio je advokat Rolan Dima, zastupnik porodice Marković.Istražni sudija Rene Patar ih je saslušao u Palati pravde u Versaju. Prvo je propitivao Alena Delona.- Delon je pokušao da mi objasni odakle potiču optužujuća pisma Stevana Markovića - otkrio je sudija Rene Patar. - Tvrdio je da je Stevan patio od manije gonjenja i da ih je napisao u pripitom ili drogiranom stanju. Po Delonu, nema "afere Marković", kao što nema ni "afere Delon"."Nisam uopšte dužan da se pravdam za svoja prijateljstva. Stevan nije bio moj čuvar, već dubler, prijatelj. Moguće je da je on imao više različitih načina života. Ja sam poznavao samo jednog

Stevana. Bio je vrlo zatvoren, tajanstven, usamljen."Na pitanje o odnosima Stevana i Natali, Delon je odgovorio:"Ona je vodila svoj život. S druge strane, primećujem da je Stevan, poveravajući se svojim zemljacima, preuveličavao ulogu koju je imao u našem braku."Sudiju je zanimalo kako su zahladneli njihovi odnosi."Nikad s njim nisam imao raspravu ili svađu. Zbog toga se čudim što to neki svedoci tvrde. Kategorički osporavam da sam izgovorio ma kakve pretnje Stevanu ili ma kome radi toga", odgovorio je slavni glumac i iz pritvora, gde je proveo 48 časova, otišao prvo u operu! 

UBICA BEZ IMENA NE pominjući nikakvo ime, komesar francuske policije Rene Redone izjavio je 7. novembra 1968. da je ubica Stevana Markovića blizak Delonu. - Bio je u Americi kad je Miloš Milošević ubijen u Holivudu. Vlasnik je zemljišta u neposrednoj blizini gde je nađen Stevanov leš. Dugo je bio na robiji (pet godina), ali je zahvaljujući svojim političkim vezama oslobođen.Natali Delon potvrdila da se Stevan nikad nije bavio mutnim poslovima. Ružno lice Alena Delona pokazano u ratu u Indokini

Natali Delon dolazi na suđenje u Parizu

FRANCUSKI mediji nisu bili ubeđeni u Delonovu nevinost. Nabrajali su nelogičnost njegovog svedočenja, posebno odricanje da je bio

jako blizak sa Markovićem. Prećutao je, kako su govorili Francuzi, i da je bio nasilan čovek.- Delon je grubijan, sadista, ubica iz zadovoljstva - izjavio je tada Anri Gi Devinjak, nekadašnji komandir čete u Indokini u kojoj je Delon proveo dve godine, a posle urednik pariskog lista "Detektiv". - Svoje pravo lice pokazao je u indokineskom ratu. Uvek je insistirao da učestvuje u lovu na usamljene Vijetnamke...Natali Delon se pred sudijom Patarom pojavila 24. marta 1969. Imala je 27 godina i svoj iskaz je počela pričom o sumornom i teškom susretu sa Stevicom Markovićem u ponedeljak 16. septembra.- Bio je lepo obučen, ali vrlo nervozan, pun zebnje, nepovezan. Imala sam utisak da je pun problema, da ga je strah od nečega... Stevan je imao držanje progonjenog čoveka. Počeo je da priča o Fransoa Markantoniju. Rekao je da se taj čovek stalno vrti oko njega. Kad sam ga upitala zašto, šta on sa njim ima - promenio je odmah temu. Govorio je: "Plašim se za svoj život, ubeđen sam da će nešto strašno da mi se desi... Pre nekoliko dana sam primetio da mi je neko pretresao stvari." Nisam tome pridavala veliku važnost. Stevan je uvek voleo da "drami", da stvari vidi crne i kad nisu to bile - ispričala je Natali Delon.Kada je sudija Patar upitao da opiše svoje odnose sa mafijašem Markantonijem, zbog koga je tražila policijsku zaštitu, Natali je priznala:- Markantoni je dolazio kod nas kući tri puta, uvek kada je Alen bio sa mnom. Jednom, posle Uroševe posete, rekao mi je "Stevan možda sad umire... Ali da nije mrtav, potražio bi te da te ubije. I tebe i Alena...". Osećala sam se strašno nesigurno i uplašeno! Na kraju, nemam šta da krijem o svom životu. I nemam nikakvog razloga da verujem da je Stevan mogao da mi smeta štampanjem skandaloznih spisa o meni, Alenu i njemu, pošto smo međusobne odnose raščistili.Svi koji su poznavali Stevana Markovića, posle njegove smrti su se pitali - šta je to toliko zgrešio da bude tako surovo likvidiran. U vreme suđenjaN. N. ubici i osumnjičenom mafijašu Markantoniju, koje je trajalo sve do 1976. godine, pojavile su se u javnosti najmanje tri teorije o razlozima za ubistvo."Stevan Marković je bio kriminalac, saradnik korzikanske mafije,

trgovac drogom, siledžija i svodnik. Ucenjivao je Delonove pretnjom da će medijima dostaviti spise o njihovom nečasnom životu i kompromitujuće fotografije. Želeo je da proda svoj album tajnih fotografija, snimljenih za vreme orgija sa pariskim damama i ženom francuskog premijera. Postao je opasan za sve oko sebe", pisali su pariski žurnali.Alen Delon je porekao mogućnost da Stevica Marković krije bilo kakve tajne o njemu:- U toku naših obeda u kući sa Stevanom, razgovor se vodio o opštim i banalnim stvarima. Stevan nikada nije tražio ni novac, da bi kupio neki bar ili restoran, kao na primer, restoran "Laka Marg" u Nici.Njegova bivša supruga Natali je bila direktnija:- Stevan nije bio mangup, nikad se nije bavio mutnim poslovima. Uvek je sve najlepše pisao o Alenu Delonu. Prvi put je ružnu reč za Alena rekao u svoja poslednja tri pisma, koja su porodici stigla posle njegove smrti. Mislim da je on samo hteo da za svoj lični neuspeh i poraz u Parizu okrivi Alena i mene.Pariski Srbi i deo francuske javnosti nije verovao Delonovima. Njegov cimer Uroš Milićević je u izjavama sudu ponajviše sumnjičio Alena i Natali Delon.- Ubeđen sam da je Delon naručio ubistvo - svedočio je na sudu Uroš Milićević. - Kad se nije još znalo šta je sa Stevanom, kad je jednostavno nestao 22. septembra, Delon mi je rekao da on nema nikakve veze sa onim što bi mu se eventualno moglo desiti. Tada mi je na lep način zapretio da će naći način da me ućutka, ako se budem mešao. Delon me je opomenuo i kad je čuo da sam napadao Fransoa Markantonija. Zahtevao je da mu se izvinim.Stevanovi prijatelji pretpostavljaju da je hteo da izađe iz bolesnog mondenskog okruženja. Maštao je da ima nešto svoje, predstavništvo ili perionicu sportskih automobila u Beogradu. Čekao je da mu Alen Delon pomogne i da zaradi pare, kako bi zbrinuo bolesnu sestru Ljiljanu i pomogao sestri Zorici i majci Julijani ubijenog Miška Miloševića. O tome je pisao svom bratu Aleksandru:"Nemam para da pomognem sestri. Alen se složio da primim Zoricu, ali se Natali buni. Neće da je vidi u kući, a ja ne znam zašto"?Stevica Marković je stalno čekao da Alen Delon nešto uradi za

njega, a kad se to nije desilo, počeo je da preti da će novinarima da ispriča sve što zna i o Delonovima i o Markantoniju. Pominje se da je Marković od Delona za svoj tajni dnevnik tražio najmanje 200.000 franaka.Stariji brat Aleksandar Marković to poriče. Pokrenuo je građanske parnice sa advokatom Rolanom Dima i tako dobio uvid u kompletan dosije vezan za bratovljevu smrt. Tu se videlo da je Stevica Marković bio "čist".- Tačno je da je Stevan imao svoj apartman u kući Alena Delona, ali je istraga nedvosmisleno utvrdila da moj brat nije bio ni telohranitelj, ni sekretar, ni plaćenik. Najkraće rečeno, bio je blizak prijatelj porodice Delon, ali potpuno nezavistan i samostalan. Stevan je imao svoj život koji nije bio vezan ni za droge, ni za ucene, prostituciju ili bilo koju prljavu radnju, pričao je Aleksandar. 

ŽIVOT BEZ DROGE TEORIJU da je Stevan pred smrt bio upetljan u trgovinu kokainom pobio je njegov brat Aleksandar Marković: - To je neodrživa priča. Stevan nije činio zlo ljudima, a bio je svestan, normalan čovek, da je droga zlo za hiljade ljudi! Zbog toga sam ubeđen da Stevan drogu nije ni prodavao, ni kupovao, ni uzimao.