Vladimir DimitrijevićMladost i strasti

Mogući uzroci oskvernenja: Istečenje u snu može se desiti, pored bludne strasti, i od:

1. Osuđivanja bližnjega, koji nam je brat u Hristu, što je veoma grešno.

2. Od mnogog jela i prevšpe pića, i tome sličnih grehovnih postupaka.

3. Od visokoumija i gordosti, što je takođe grešno.

4. Od prirode, bez bludnih pokreta i maštarija, istečenja bivaju slična čšpćenju nekih telesnih suvšpaka (znoj, sline, itd.).

5. Od telesne slabosti i neke bolesti.

6. Od zavisti koju prema nama gaje demoni ako usrdno Bogu služimo.

Tri poslednja su bez greha, ali, i ako se izlivi dese zbog tih uzroka, i oni se smatraju i nazivaju oskvernenjima.

Reč na kraju knjige

Nije lako biti mlad čovek danas. Sa svih strana okružen besmislom, lišen jerarhije vrednosti i načina na koji bi stvarnost mogla da se oceni, bez budućnosti, uplašen krvavim, satanskim zbivanjima onog što se naziva "svetska politika", mlad čovek, pogotovu ako nema nikakav osećaj Boga i večnosti, stoji zbunjen pred licem vremena, i ne zna kuda da se dene. Potpisnik ovih redova se seća strašnog detalja iz svoje, ne baš tako davne, mladosti: jedna od devojaka koju je iz viđenja znao ušla je u svet bluda na žurci na kojoj se, skoro slučajno, našla.

Kad joj je bilo predloženo da zgazi obraz, rekla je, skrhano: "Zašto ne ? Ionako ćemo svi izginuti u nekom nuklearnom ratu... Bar da okusimo uživanja"... Za veoma kratko vreme, ta devojka je izgubila mladost i sve-žinu, i postala bleda, umorna, utvarna... Čovek je palo i propalo biće, ovakav kakav jeste, bez Hrista: njemu je mnogo lakše da ide linijom manjeg otpora, kotrljajući se nizbrdo, nego da se penje uz planinu podviga, na čijem vrhu čeka Najlepši od sinova ljudskih, Sin Djeve Marije.

Posle prvog izdanja knjižice "Mladost i strasti", bilo je nekoliko predstavljanja iste u Beogradu. Učestvovali su prota Ljuba Petrović i sveštenik Vajo Jović iz crkve Svetog Aleksandra Nevskog, g. Nebojša Krstić i autor.

Predstavljanja su se uvek završavala zanimljivim pitanjima prisutnih, od kojih ćemo na neka, ovde, na kraju knjižice, odgovoriti, ukratko analizirajući pojmove koji se koriste kad se opisuje "ars amatoria" ("veština ljubavi") kod današnjih mladih ljudi.

 Snalažljivost

Pod tim se podrazumeva sposobnost da se osoba suprotnog pola zavede, povuče za nos, iskoristi i osgavi. To je posledica opšteg hohštapleraja, licemerja i pokvarenosgi današnjeg društva, u kome se grabi i na podao način stiče skoro sve - počev od mesta u autobusu i tramvaju, preko zapospenja na osnovu "veze", do zgrtanja novca kriminalom i amoralnim postupcima. Među mladima, na žalost i najmlađima, najpopularniji su oni "snalažljivi". Treba jasno reći: u današnje doba, doba opšteg, ozakonjenog bezkonja, kad je i država postala anti-država, organizovana radi pljačke i unesrećenja svojih državljana, nije nimalo teško biti "snalažljiv": dovoljno je prodati dušu đavolu.

Lako je "zbariti ribu" i ostaviti je, pospe zloupotrebe: ali, ta "riba" je živa duša, čija patnja i bol će kad - tad, stići prevaranta i hohštaplera. Šta čoveku vredi vožnja u skupim kolima, ukradenim ili na nepošten način stečenim, ako u tim kolima pogine? Đavo je, zbog svoje "snalažljivosti", od svetlog angela postao tamni Satana: pa šta vredi čoveku ako čitav svet dobije, a dušu svoju upropasti i ode u večnu muku? Večnu, čitaoče. Bog svakom daje priliku da bira: Njega, Nežnog Oca, ili zlotvornog oca laži, mučitelja i progonitelja... Treba se "snalaziti" na svom spasenju, a ne na propasti sebe i bližnjih.

Hrabrost

Hrabrost nije agresivnost i isključivost, nego smirenost i ljubav sa trpljenjem. Smirenost i trpljenje čuda postižu: koliko je smirenih žena spasilo brakove ugrožene od strane muža-pijanca ili kockara (setimo se priče "Prvi put sa ocem na jutrenje" Laze Lazarevića)! Samo ako je osećanje prema osobi suprotnog pola prožeto spremnošću da se za nju žrtvujemo - tek tada može biti reči o ljubavi. A za žrtvu je potrebna hrabrost...

Biti zadovoljan

Čovek može da bude zadovoljan na nivou svinje (pun želudac, puno para, pun frižider, puno "partnera") i na nivou bogolikosti svoje (srce puno Hrista, koje svakom želi radost spasenja). Kad se jede mnogo slatkiša, kvare se zubi: zadovoljstvo neumerenosti plaća se zuboboljom i krvlju prilikom stomatološke intervencije.

Po Svetom Maksimu Ispovedniku, Gospod je potomcima palog Adama svako ze-maljsko zadovoljstvo ograničio nekim urazum-ljujućim bolom, upozoravajući ih tako da je Carstvo Nebesko konačni smisao našeg zemaljskog postojanja. Kakvo je, dakle, zadovoljstvo u bludu ako ono kasnije izaziva mučna osećanja krivice, skrušenosti, neispunjenosti i slabosti? Kakvo je to zadovoljstvo ako ženu šalje na sto za abortuse, a muškarca čini smušenim ženskarošem, neodgovornim i feminizovanim slabovoljkom?

Proći dobro

Prigrabiti što vipe za sebe, na lak, nepošten način doći do koristi: takvo dobro na kraju uvek bude zlo. Do dobrog cilja se stiže samo svetim sredstvima. Gramzivost je posledica hedonističkog, uživalačkog ateizma današnjice, kojoj je bog - trbuh. Naši stari su

govorili: "Neću da se grešim, treba mi mreti". Narodna pesma veli da, kad čovek umire, on pred Gospoda iznosi samo "skrštene bele ruke i pravedna dela svoja"... Ko god je na podlački način došao do imovine, izgubio ju je; ko god je podlački došao do "ljubavi", izgubio ju je.

Biti lud

"Biti lud" za mnogo znači biti dobar i ne koristiti sve "što život pruža". Biti lud znači bitri pošten, skroman, obazriv prema drugima; praštati, smirivati se, smatrati sva-kog boljim od sebe...

Mi smo ludi Hrista radi, veli na jednom mestu Apostol Pavle. A zašto smo "ludi"? Zato što znamo da ćemo, po milosti Hristovoj, ako ostanemo u "ludilu" pobožnosti, poštenja i dobrote stići u Nebeski Jerusalim, našu večnu Otadžbinu i Očevinu. Večnu, čitaoče.

"Frajer"

Frajer je "pravi muškarac" koji ima veze s velikim brojem ženskih osoba, onaj koji vara svoju suprugu i drugom otima ženu/devojku. Ovakav "pravi muškarac", pod kšpom prokletstava osoba koje je prevario, mora da strada. Narodna pesma kaže da, kad prevarena devojka uzdahne i prokune, to se do neba čuje. Ako prethodno ne izgube život, "frajeri" u starosti postanu drljave i odvratne starkelje, koje ni najrođeniji neće da pogledaju. Ako stupe u brak, pa dobiju žensku decu, često im se dešava da njihovu decu neko upropasti kao što su oni tuđu.

"Super-ženska"

Ima "imidž" koji se sastoji u izazovnom i sablažnjivom oblačenju i ponašanju. Cilj: što više muških uzdaha i pogleda. U isti mah, strašna arogancija i naduvenost. Ne treba se čuditi što ovakvo ponašanje najčešće dovede do nekog nasilnog čina prema ženskoj osobi koja ga upražnjava: Satana ne čeka mnogo da ponizi i upropasti ovakve gorde nesretnice.

Biti neko i nešto

Čovek je, ispoveda Crkva, Božjom ljubavlju stvoren ni iz čega. Bez Boga i Ljubavi Nje-gove, on je ništa, ma kakve diplome imao i ma kakve titule kačio na sebe. Seti se, čitaoče, velikih osvajača: Aleksandra Makedonskog, Julija Cezara, Napoleona... Kad su umrli, bilo im je dosga dva metra zemlje. "Netko bješe Strahinjiću bane", kaže narodna pesma o vitezu koji je bio neko zato što je bio čovek; a za praznodušnog i amoralnog otimača, ma kakav socijalni status da ima, Srbi su govorili da je ništak.

Trudnoća

 Normalni ljudi su trudnoću doživljavali kao blagoslov, pa se za bremenitu ženu govorilo da je u blagoslovenom stanju. Danas se za trudnoću veli da je "greška", nastala iz "nepažnje". Zato smo stigli dotle da su Srbima psi, "kućni ljubimci" po stanovima

(naročito u Beogradu) miliji od dece. "Oj, kukavno Srbstvo ugašeno", zaplakao bi Njegoš.

Brak

Za većinu današnjih ljudi, brak je institucija interesa: ekonomskog, seksualnog, itd. Za pravoslavne, brak je Božja ustanova. "Voleti nekog znači videti ga onakvim kakvim ga je Bog zamislio, a roditelji ga takvim nisu učinili", govorila je ruska pesnikinja Cvetajeva. Brak je, za pravoslavne, put ka Carstvu Nebeskom. Za svakog Gladnog i žednog ljubavi, izbor između jednog i drugog, "interesnog" i mističkog, shvatanja bračne zajednice je jednostavan.

Abortus

Bilo je, na našim tribinama, nekoliko pitanja o abortusu - da li se sme učiniti kad se ustanovi da je dete u utrobi nakaza ili da će biti bolesno, da li se sme učiniti ako roditelji nemaju para da izdržavaju potomstvo... Ne sme se učiniti: čovek nije Bog da sudi ko treba da živi, a ko ne. Ako se ne rodi zdravo dete, to je krst koji Gospod šalje roditeljima da bi im spasao dušu; ko taj krst iznese do kraja, spasiće se. Ubijati, pak, decu zbog siromaštva - to je satanska logika. Po njoj bi trebalo pobiti sve "nekorisne" članove društva - od duševnih bolesnika do penzionera. Sačuvaj nas Bože od te vrste bezumnog "umovanja"!

Voleti

Mnogim rečima je danas ugrožen smisao, ali glagol "voleti" i dalje zrači neporecivo. Svako od nas želi da voli i bude voljen. A to, ponavljamo, jeste spremnost na žrtvu. "Reći nekom:"Volim te!", znači reći mu: "Ti nikad nećeš umreti!", kaže mitropolit Antonije Blum. Voleti znači nadići smrt Onim Koji je izvor Ljubavi i Vaskrsenja - Hristom! Zar neće muž koji se ugleda na Hrista biti spreman da se odriče sebe da bi njegova supruga živela zaštićeno i blagosloveno? Zar neće supruga koja se u poslušnosti ugleda na Crkvu biti spremna da žrtvuje svoju volju, smerno je polažući na oltar uzajamne ljubavi ("Oduvek sam tražila muškarca dostojnog da mu se potčinim", rekla je tragična američka pesnikinja Silvija Plat)?

Dragi brate čitaoče! Draga sestro čitateljko! Brat ste mi i sestra po Hristu, Večitoj Mladosti čoveka i sveta, kome zajedno stremimo, pričešćujući se Njegovim Telom i Krvlju i hitajući da steknemo Njegovu najbožanskiju karakteristiku: sveto smirenje, postajući svesni svoje slabosti i nemoći i sile i svemoći Božije.

Jeste, mi živimo u preteško vreme, kad su sve vrednosti "prevrednovane" (Niče) i kad je sve sveto i čestito pogaženo i popljuvano... Jeste, imamo porodicu koja se raspada, školu koja uglavnom zaglupljuje, negirajući osnovne Božje Istine (a najveća Istina: ti i ja, on i ona, mi i vi, pozvani smo da od grudvi blata postanemo deca Božja), društvo i državu koji podsećaju na razbojničku jazbinu...

Jeste, okruženi smo bezumljem ateizma i materijalizma, Večnost malo ko traži... Sve to jeste, ali jeste i Onaj Koji Jeste, Bog Živi i Istiniti, Koji je preko starozavetnog proroka rekao da, čak i ako majka zaboravi porod svoj, On neće ostaviti one koji Ga traže. A mi Ga, makar i ne znajući, makar na štakama, makar kljasti i bogaljasti, tražimo, jer ne možemo bez Njega.

Prošli smo, većinom, kroz razna iskustva; neka od njih bila su pogana. Umorni smo od laži i smrti, od bluda, od pornografije, od glumljenja "frajera" i "riba". Hoćemo da nas neko voli i da budemo voljeni. Sad, kad smo se izrazbijali i izlomili po bespućima koja ne vode Hristu, znamo: On je Put, Isgina i Život.

Do sad smo se zadržavali na najnižim ni-voima stvarnosti koje se zovu ljubav i polnost, zato što smo sami bili niski, u niskom vremenu rođeni i na nizak način vaspitavani. Ali ljubav i polnost imaju visinu, i to kakvu: vrtoglavu! To je visina Krsta Hristovog... Ka njoj hoćemo, njoj se nadamo... Ali moramo očistiti, uzvisiti sebe, da bismo doživeli svetost, lepotu i istinsku plemenitosg kako čoveka uopšte, tako i spoja muškarca i žene, čoveka i čevečice.

Ko je muzički neizgrađen, neće razumeti simfoniju: treba vaspitavati duh da pojmi ikonu Ljubavi.

Ne boj se, brate, ne plaši se, sestrice! Neka sav svet viče da ste ludi! Neka vam svi govore da ste "staromodni", "zaostali", da to "nikud ne vodi", da je čovek "nagonsko biće"...

Znajte: vama, koji želite istinsku, čednu i čistu ljubav, za pravo daju stoleća Crkve Hristove, svi sveti Hristovi, svi angeli Božji, Presveta Djeva Marija, najčistija Mati Svetlosti... Za pravo vam daje Otac i Sin i Duh Sveti, Trojica Jednosušna i Nerazdelna, Koja vas stvori ni iz čega i prizva u punotu života zbog Svoje neizmerne Ljubavi. Tom ljubavlju je Sin Božji Sebe na Krst popeo - radi nas ljudi i radi našeg spasenja...

Da, dragi moji brate i sestro - budite "ludi" Hrista radi, a ne ludi antihrista radi, kao što su sumašedši oni koji veruju da se sa leganjem u grob sav život završava. Budite "ludi" verujući da ste sinovi i kćeri Boga, a ne potomci majmuna! Budite "ludi" najvećom mudrošću - verom u Vaskrsenje i Život večni. I pobeda je vaša, jer je Hristos pobedio.

Neka nam On, Svevoleći, bude u pomoći na putu koji nas vodi u zagrljaj Nebeskog Oca!

Ako neko imadne duhovne koristi od ovog spisa, neka u svojim molitvama spomene onoga koji taj spis načinn, grešnog slugu Božijeg Vladnmira.

Na dan Svetog proroka Samuila, na dan predstavljenja blaženog Jeromonaha oca Serafima Platinskog (Rouza)

20. VIII/ 2. IX1995. godine

Da li je rukobludije "olakšavanje"?

 

Ima onih koji rukobludije pravdaju tobožnjom potrebom za olakšanjem, za pražnjenjem "viškova". Međutim, Gospod je ta pražnjenja regulisao nesvesnim noćnom istečenjima, koja se dešavaju bez ikakvih bludnih slika i snova.[1] (Snovi su, ako se jave, znak da je bludna strast ozbiljnije prisutna u duši, i oni su uglavnom izraz nesavladanih dnevnih pohota).

Svima koji o rukobludiju misle kao o "olakšanju napetosti", odgovara Sveti Atanasije Veliki, pišući pismo monahu Amunu, objašnjavajući mu suštinu prirodnih, bestrasnih noćnih polucija: "Kaži mi, najljubazniji moj, šta ima u sebi grešno ili nečisto prirodno jedno istečenje? To bi bilo isto, kao kad bi neko prestupom smatrao mokrote koje iz nozdrva izlaze (dakle, sline - nap. aut.), ili pljuvačku iz usta, a možemo pokazati još i na više, naime, na praznenje utrobe, koje je živom biću potrebno života radi. Svemu živom dati su neki neophodni prolazi, kroz koje svaki ud na nama gobacuje iz sebe suvišak. Takvi su višci onoga što se od kose odeljuje (znoj, nap. aut.), i ono što se čisti iz utrobe; a ono (istečenje, bez strasti, u snu - naš. aut.) je višak semena". Dakle, rukobludničiti radi "olakšanja" uopšte se ne mora. Bog je dao načina da se višak odstrani.

 

 

 

NAPOMENA:

1. Kad se kaže da je istečenje semena - oskvernenje, to ne znači da je seme samo po sebi prljavo i skverno. Kako bi to moglo biti, ako je, kao što smo rekli, u njemu zametak budućeg života? Istečenje je skverno upravo zbog toga što se muško seme ne seje tamo gde bi trebalo da se seje radi rađanja, nego se izliva negde drugde. To je suština ovog oskvernenja.

Nikolaj E. PestovPRAVOSLAVNO VASPITANjE DECE

BRIGA O ČISTOTI DUŠE

 

Iznad svega što se čuva, čuvaj srce svoje.Prič. 4, 23.

 

Apostol Jovan opisuje u Otkrivenju buduću prestonicu Carstva Isusa Hrista - Novi Jerusalim, u koji će biti doneta slava i čast naroda (Otkr. 21, 26). Ali o tom Novom Carstvu Gospod nam kaže da "neće ući u njega ništa nečisto" (Otkr. 21, 27).

Treba znati da ne prlja čoveka samo nečistota tela, već i misli.

Kako piše prepodobni Makarije Veliki, postoji telesni blud, a postoji i blud duše, kada ova stupa u opštenje sa satanom.

I koliko je strašna nečistota misli može da se zaključi iz sledeće priče, koju deca što već odrastaju treba da znaju.

U jednom manastiru uz igumaniju je živela njena sestričina - veoma mlada devojka, lepa i besprekornog ponašanja. I sve sestre iz manastira su se radovale zbog njenog anđeoskog krotkog života i prave monaške skromnosti. Ali odjednom devojka iznenada umre. Igumanija je veoma volela svoju sestričinu i htela je da sazna kakvu je slavu Nebeskog Carstva dostigla njena sestričina, koja je umrla u devičanskoj čistoti.

Igumanija je počela sa strogim postom i molitvama za ispunjenje svoje želje. Gospod je ispunio njenu molbu, i jednom za vreme noćne molitve ona je saznala sudbinu svoje sestričine.

Ali je nije ugledala u svetloj radosti raja, već u plamenu ada. "Ti li si to? - užasnuto je viknula igumanija. - Za šta si dospela ovamo? A ja sam se nadala da ću te videti među anđeoskim likovima i među neporočnim Hristovim jaganjcima".

"Zato što, - odgovorila je osuđena, - pri neporočnosti mog tela nisam umela da sačuvam u čistoti svoju dušu i misli svoga srca. Gajila sam simpatiju prema jednom mladiću i naslađivala sam se u svojim mislima nečistim maštanjima. Iako sam smatrala to za greh, ipak sam se stidela da to ispričam na ispovesti duhovniku. I posle moje smrti Anđeli Božiji su se zgadili nada mnom i ostavili me u demonskim rukama".

"Očisti me i od tajnih (sagrešenja)", peva psalmopevac (Ps. 19,12).

Još ranije smo ukazali na opasnosti koje prete celomudrenosti dece i mladih od knjiga (časopisa, filmova, serija...) sa nečistim likovima i pričama, neprilične ilustracije i slike. Sve to ne treba da bude dostupno deci.

Ne manja opasnost preti od drugova i drugarica sa nečistim ukusima i razgovorima, sklonih prepričavanju prljavih viceva i priča. Roditelji treba da čine sve da deca nemaju dodira s takvim društvom.

Pre ili kasnije deca će morati da saznaju o prirodnim zakonima razmnožavanja. Međutim, ne treba žuriti, bolje im je ispričati o tome tek tada kad poodrastu i sami počnu da postavljaju pitanja. Blaženi Jeronim ovako piše jednoj majci: "Nemoj da misliš da je mladosti korisno da rano sazna neke stvari koje će kasnije doći same po sebi".

Objašnjavanje ovih pitanja mora da bude oprezno, postepeno i da ga dečacima daju očevi, a devojčicama majke. Ujedno ne treba dopuštati da ta objašnjenja deca dobijaju sa strane ili od vršnjaka - u prljavom, nemoralnom obliku.

Poodrasle dečake (od 1113 godina) treba upozoriti da treba oprezno da se odnose prema određenim delovima svoga tela (tj. prema svojim detorodnim udovima). Treba im reći da ih neopreznost (u ovom pogledu) može dovesti do strašnog greha, toliko strašnog da je u vreme Starog Zaveta Gospod usmrtio Onana zbog toga što je ovaj činio taj greh (tj. rukobludije). To mesto iz Biblije (1. Mojs. 38, 810) se može pročitati odraslim dečacima, i ono će, kao reč samog Svetog Pisma, ostaviti jak utisak na njih za ceo život.

Kada deca pređu u stariji uzrast, roditelji treba da ih upoznaju sa crkvenim pravilima u vezi sa onim danima i uslovima kada se ne treba pričešćivati, piti sveta vodica, jesti osvećeni hleb i hrana, celivati krst i ikone[1] (3. Mojs. 15,16-17,19).

Čuvajući celomudrenost dece ne treba im dozvoljavati da leže dugo u krevetu posle buđenja, niti treba da imaju preterano meke i tople postelje.

Deci, uostalom, kao i odraslima nije korisno isuviše obilno jesti uveče; treba više da jedu danju. Hrana mladića ne treba da bude suviše bogata belančevinama (riba, mlečni proizvodi), a korišćenje mesa treba da bude umereno. Za roditelje koji preterano hrane svoju odraslu decu mesom može se reći da su neprijatelji svoje dece i da ih sami guraju u necelomudreni život. Za mladiće je naročito korisna biljna ishrana sa stalno prisutnim u njoj svežim voćem i povrćem.

Treba znati biblijsku priču o proroku Danilu i tri jevrejska mladića koji su u dvorcu Navuhodonosora hteli da jedu samo varivo i piju samo vodu (Dan. 1, 817).

A kad su ih ogledali "lica im dođoše lepša i mesnatija nego u svih mladića koji jeđahu carsko jelo". Varivo i voda za mladiće je, dakle, bila najkorisnija hrana, koja je sačuvala njihovu celomudrenu svežinu i telesnu snagu.

Isto tako korisno je takva hrana uticala i na bavljenje naukom i na duh mladića. O tome se kaže u Bibliji: "I dade Bog svoj četvorici mladića znanje i razum u svakoj knjizi i mudrosti; a Danilu dade da razume svaku utvaru i sne" (Dan. 1,17).

Da se u mladićima ne bi podsticala polna želja, roditelji treba da se pobrinu o tome da u životu ne bude, po mogućstvu, tešnjeg dodira izmeću odraslih devojaka i mladića. Tako im ne treba davati zajedničku spavaću sobu, a u jednom stanu ne treba da žive devojke i momci (osim ako nisu rođaci po krvi).

Isto tako, ako je moguće, devojčice i dečaci treba da uče odvojeno. I takav sistem moguće podele polova treba sprovoditi u svemu, sledeći u tome tradiciju stare ruske porodice zasnovane na Pravoslavlju i na utvrđenom mnogovekovnom iskustvu.

Što u većoj čistoti misli uspeju da sačuvaju roditelji svoju decu, to će oni biti bliže Carstvu Božijem. A što su deca bliža Carstvu Božijem, to će ono - kako smo to već rekli - biti bliže i roditeljima. I ako bi potražili na zemlji srećne roditelje, onda to ne bi bili roditelji čuvenih ljudi - naučnika, pesnika, muzičara, pronalazača, društvenih rukovodilaca i sl. Jer "što je u ljudi visoko, gadost je pred Bogom", kaže Gospod (Lk. 16,15). To će uvek biti oni roditelji koji su odgajili čvrste molitvenike za sebe pred prestolom Božijim, roditelji ugodnika Božijih - Prepodobnih, Ispovednika, Mučenika i Svetitelja. Nije se uzalud smatralo u prvim vekovima Hrišćanstva za sreću ako u porodici ili meću bliskim rođacima postoji Mučenik.

Za roditelje prepodobnog Serafima Sarovskog - Isidora i Agafju - molio se i moli ne samo Prepodobni, već i svi koji poštuju Prepodobnog, jer je on sve molio da se mole za njegove roditelje.

Primer molitve za svoje roditelje daje takođe već pominjana igumanija Arsenija. Dirljiv je njen odnos prema ocu za koga ju je vezivala velika ljubav. U svojim zapisima mati Arsenija piše (ne navodi se doslovno): "Oče, sećala sam te se uvek i molila se za tebe kada sam celivala Jevanđelje i ikonu Bogorodice. Svaki dan - ujutru, uveče i danju sam se molila za tebe Gospodu..." Pravednica je mnogo pomogla svom ocu svojim molitvama: on je umro kao pravi Hrišćanin sa svim znacima spasenja duše.

Takođe su srećni roditelji čija su deca uzeta sa zemlje u devičanstvu i neporočnosti srca.

Prepodobni Serafim je govorio: "Velik je pred Bogom podvig devstva". Zato mudri roditelji treba da se raduju ako njihova deca krenu putem devstvenog posvećenja sebe Hristu. Po rečima apostola Pavla, ko je "odlučio u srcu svome, da zadrži svoju devojku, dobro čini. Tako i onaj koji udaje svoju devojku dobro čini; ali koji ne udaje bolje čini" (1. Kor. 7, 3738).

Tako je, na primer, vaspitavala svetog Grigorija Bogoslova njegova majka Nona. Njeno staranje je bilo još više utvrđeno, uz pomoć Božiju, u čudesnom snu njenog sina. On je video dve divne devojke u dugačkim belim haljinama. Na njegovo pitanje "Kako se zovu?" odgovorile su da se zovu Čistota i Celomudrenost i da su one pratilje Isusa Hrista i prijateljice onih koji žele da se potpuno posvete pobožnom životu. San je načinio takav utisak na mladića da je on odlučio da krene putem bezbračnosti.

I blago onim roditeljima čija će se deca truditi da budu meću onih 144 000 devstvenika obučenih u belu odeću, "koji imahu Ime Oca Njegovog napisano na čelima svojim", koji "pevahu pesmu novu pred prestolom" Boga, koju niko osim njih nije mogao da nauči, i koji idu za Jagnjetom "kuda god pođe" (Otkr. 14,14).

 

 

 

 

NAPOMENE:

1. Kod devojaka, to su dani mesečnog ciklusa (menstruacije), a kod mladića, ako su imali istečenje (poluciju) u snu ili na javi.

О похоти и самозадовољавању (мастурбацији)

Архиепископ Хризостом [*]

 „Јер је ово воља Божија, светост ваша, да се чувате од

курварства; и сваки од вас да зна држати свој суд у светињи и у

части, а не у сласти жеља, као и незнабошци, који не познају

Бога.“(1 Солуњанима 4:3-5)

 Појава онанисања, или самозадовољавања, нажалост сматрана

од стране многих савремених психолога и чак људи из Цркве, као природна склоност, нешто је, што смо само нерадо поменули у овој колумни у прошлости. То је предмет који захтева не само пажљиво проучавање, већ огромну пастирску дискретност, нарочито у погледу адолесцената.

Ово је само делимично, јер је научна строгост коју поседују медицинска и научна психологија, у последњој декади, широко померена на страну, зарад празних изјава поп психологије; таквих површних идеја као: ко-зависност, бизарне терапије, и наводно просветљенији модели и терапије холистичких и „New Age“ философија, које су избрисале много од традиционалног проучавања људског понашања.

Бриге чак толико, тобожње слободних личности, као Сигмунд Фројд (бар у погледу његових мисли о људској сексуалности), о негативним психичким ефектима самозадовољавања, биле су бачене на страну као знаци сујеверја и средњевековни ставови застарелих чудака.

И као последица, чак су и Православни свештеници почели да говоре о овој сексуалној аномалији, још једном, као о природној склоности. (у овом погледу, један „савремени“ свештеник из Америке је изјавио на часу семинарије, пре неколико година, да

не би требало да правимо толико буке, због затуцаних идеја неких Отаца о невиним видовима људског понашања.“)

У име исправљања неких, по општем признању,  чудних теорија о онанизму које су постојале у медицини осамнаестог века, психолози, психијатри и свештеници су пречесто напуштали сву трезвеност са обзиром на ову штетну навику, подлежући временом, философији „ради шта мислиш да је у реду“, која је насупрот и Хришћанском учењу – Свето Писмо и Канони Цркве сматрају самозадовољавање за озбиљни грех – и опрезнијим теоријама о нормалном сексуалном развоју, које су преовладавале када је психологија још увек била наука и када је „нормално“ била реч коју су сви схватали.

Са доминирањем ниског морала и сумњивих културних вредности које су ушле у амерички живот, са телевизијских ситуационих комедија, нападајући чак оне од нас који не – и неће – да их гледају, питање онанисања је малог значаја највећем делу Американаца данас. У друштву које се диви пазусима и полуголим телима које су објављене преко новина, часописа, и телевизијских канала, да не помињемо свуда распрострањене рекламе за личне производе, које би само пре десет година биле продаване на задњим полицама апотека, онанизам је постао чак предмет шала.

Не само да се сматра нормалним, пре него абнормалним и физички и духовно штетним, већ је скорије издање часописа за тинејџере, према недавној CNN анкети, означила као једну од значајнијих разонода америчке омладине: безопасно занимање!

Оно што је мојој генерацији било или незнано младима људима, или бар тема која се никако не би спомињала ван исповести, сада је предмет уобичајених разговора. Додата деградираном стању психолошких наука и напуштање својих пастирских одговорности од стране свештеника, преовладавајућа аморална култура у Америци и на Западу служи само да појача идеју, и то посебно међу младима, да самозадовољавање није, као што Црква и одговорнији саветници уче, одступање у грех и разорне маштарије. Последично, чак и Хришћани почињу да верују да овај сексуални грех нема последице по душу и психу.

У покушају да понудим трезвенији водич о овом предмету за наше читаоце, желео бих да испричам две приче, коју ми испричане од стране мог духовног Оца, Митрополита Кипријана – једног вичног духовног терапеута – једну речену му од стране духовног сина а другу из духовне књиге, коју је читао пре неког времена. Користио сам обе приче да саветујем и просветлим пуно младих људи који су дошли до мене по савет. Оне су о стварним људима, ни о коме сада живом (приче према томе не садрже никакво насиље над било чијом личном приватношћу) и нуде нам живу слику, духовних последица онанизма: заиста, веома јасно и

делотворно исправљајуће за све, о чему смо горе говорили, о савременим ставовима према сексуалном самозадовољавању.

Нека ова сведочења помогну просветљењу многима, о истинским последицама овог греха и тако их спасу и од духовне, али и од психолошке штете.

 *** 

Један млади човек ми је једном приликом открио следеће. Као тинејџер, бавио се спортом, нарочито рвањем. Са око петнаест година, друг са тренинга га је упознао са самозадовољавањем. Из стида, није исповедио грех. Један дан, око месец дана касније, рвао се кући, на поду дневне собе са старијим братом. Непажљиво је његов брат, који је био веома тежак, пао на његове груди таквом силином да он није могао дисати и на месту је умро. У овом стању, он је посматрао своје тело, шок свога брата и мајке, који су похитали да му помогну, и његова душа је праћена Анђелом Чуварем, почела да се уздиже високо изнад куће, високо изнад града у коме је живео, и коначно на Небеса. Он се онда нашао у дугачком, мрачном тунелу на чијем је крају видео светлост и Рај.

Како је ушао у светлост, видео је Пресвету Богородицу, која је питала Анђела Чувара зашто је он овде. Анђео је тада испричао детаље дечакове смрти. У том тренутку, Богородица се окренула дечаку и рекла: „Твоја мајка се усрдно молила за твој повратак и Син мој је услишио њену молитву.“

Дечак, задивљен лепотом Раја, преклињао је да остане. Мајка Божија је, међутим, одговорила: „Не. Ради твоје мајке, мораш се вратити. Али чуј ме: мораш исповедити грех који си учинио пре месец дана. То је ужасан грех, и ако га не исповедиш твом свештенику, погледај шта ће ти се догодити. Након ових речи, Богородица је замолила Архангела Михаила да га поведе до литице, са које су се могла видети мучења у Паклу. Поглед је био толико застрашујући да се дечак скоро онесвестио. Након овога, он се вратио својим путем кроз мрачни тунел, низ небеса, преко града у коме је живео, преко куће и онда у собу где је његова породица била окупљена поред његовог мртвог тела.

Онда, осећајући изузетан притисак на телу, његова душа се вратила и он је отворио очи. Он је онда испричао својој породици, све што му се догодило. Његова ожалошћена мајка је, када је чула све што јој је дечак рекао, захваљивала Богородици за Њено залагање пред Христом, ради понашања дечака, и ридајући неконтролисано, грлила и топло љубила свог сина.

 *** 

Други тинејџер је такође запао у грех самозадовољавања и, опет ради стида, није исповедио грех свом духовном Оцу. Десило се да је навукао кобну болест и да је умирао. Његова породица је послала по дечаковог Исповедника, да га обавесте о стању дечака, али нису били у стању да га пронађу пре него што је дечак умро. У време смрти, душе младог човека, пресрела су два ужасна демона, који су почели да га вуку на место ужасних мучења. У међувремену, духовни Отац дечака је стигао код њега у кућу и пронашао ожалошћену породицу.

„Да сте дошли раније“, плакали су, „могли би да спречите његову смрт. Молимо вас, вратите га назад.“ Свештеник је почео да се моли и, гле, догодило се чудо. Дечак се заиста повратио у живот. Он је истог тренутка завапио Исповеднику „Ви сте ме спасили!“

Онда је почео да му прича свој ужасни сусрет са демонским силама, које су управо пред његов повратак у тело, биле на ивици да га баце у Пакао. Не знајући дечаков грех, свештеник га је још упитао: „Како се ово могло теби догодити? Зашто би ти демони захтевали твоју душу? Дечак је тада исповедио своје недело. „Да ли се искрено кајеш, сине мој“, питао га је свештеник. „Јесам“, одговорио је младић „Да ли си сигуран?“, питао га је још једном свештеник.

Дечак је одговорио: „О, да Оче!“ Свештеник је онда наставио: „И да ли желиш да одеш на Небеса?“ „Мислите, ја могу да будем са мојим Христом одмах?“, узвикнуо је дечак. Његов духовни Отац га је уверио да може. „Онда желим да умрем!“, рекао је дечак, прекрштајући руке на своје груди. Свештеник је прекрстио дечака и, младић се затварајући очи, блажено представио.

Orthodox Tradition, Бр. 4 (1997), стр. 10-12.

  Дуго сам оклевао да предузмем задатак прилажења интимном

проблему људске сексуалности, са Православне тачке гледишта. У нормалним условима, ова тема је лична, ствар духовничког руковођења и нешто о чему се не говори у мешаном друштву или у јавном облику. Али околности друштва у коме живимо, су све сем нормалних. Не само да се о сексуалним темама отворено говори у најмање прикладним местима, већ огромна изопаченост природе људске сексуалности влада у савременом друштву. Свештеници, онда, не могу остати неми – чак и они од нас у монашким чиновима.

У прилажењу различитим стварима људске сексуалности, донео сам у ово поље истраживања две ствари: прво, учење Православне Цркве, до опсега да сам их схвати тек након неколико деценија читања Отаца; и друго, своју позадину као

психолога, која укључује неколико година истраживања и проучавања у пољу психосексуалног развоја. Сигурно руги могу бити боље квалификовани да пишу о овим стварима, али неопходност којуу осећам као свештеник стада, подстакло ме да говорим у време потребе, стављајући на страну моја ограничена знања у знању и вештини.

Мучан проблем са којим се свештеници и исповедници Цркве суочавају ових дана је самозадовољавање (мастурбација), проблем који је један Отац Цркве посебно, Свети Никодим Светогорац, разматрао опширно. Његови коментари и учење Цркве су дубоко сакривени под покривачем модерних теорија, које су свештеници напабирчили од инославних (и чак нехришћанских) извора. Штавише, природни стид који побожни Хришћанин осећа у разговрима на теме попут ових, послужило је да се погрешно разумевање и учење умноже, толико да су свештеници постали немарни у поучавању младих људи о истинском ставу Цркве на ову веома озбиљну тему.

Сексуалност је део наше пале природе. Она је зло само у степену када је злоупотребимо – злоупотреба која најсигурније почиње са радозналошћу, коју млади људи развијају у доба пубертета. У време сексуалног само-откривања, проблем самозадовољавања је, признали ми то или не, опште раширен. Свештеници су увек ово схватали и са појачаном бригом саветовали адолесценте, који су упали у тај грех, са стрпљењем и пажљивим руковођењем. Временом, ова деца, могу бити доведена да схвате њефову природу, да прекину пре него постане навика, и да схвате да је сексуални нагон, као и сваки други, могуће контролисати.

Док нормални, здрави случајеви адолесцентне чистоте постоје (упркос преовладавајућем ставу да је ово ненормално), упражњавање самозадовољавања често постаје мање или више навика, кроз малђе године. Самоконтрола није нешто што се лако постиже од стране младих људи, у првим, збуњујућим годинама сексуалне зрелости. Ово је несрећна чињеница, али је чињеница; и овде, опет, морамо руководити младе људе са стрпљењем и разумевањем.

Али наше вођење се, мора концентрисати на чињеницу да је ова активност погрешна, мора бити исправљена, и сигурно није ствар онога што данашњи друштвени гласови називају «природним инстинктима». Навике не могу бити превладане ако верујемо да су добре или невине. Морамо знати да су оне лоше и шкодљиве, пре него кренемо да их савлађујемо. И ово је важна перспектива, коју Црква мора повратити. Самозадовољавање није, као што данас тврде бројни Православни свештеници, мала ствар или нешто случајно. То је грех, и то озбиљан грех, када постане навика.

Свети Никодим назива овај грех замком, и указује да се, према учењу Отаца, они који се ухвате у његове мреже, имају велике тешкоће да се ишчупају из њих и, тако угрожавају своје душе. Заиста осми канон Светог Јована Посника, налаже да мирјанин (световњак) који упадне у овај грех, уз удаљавање од Светог Причешћа, мора чинити сто метанија дневно четрдесет дана, уз пост на води и хлебу. Десети канон Светога Јована налаже одлучење на годину дана сваком свештенику који упадне у грех самозадовољавања и, ако би наставио са овим грехом два или три пута, рашчињење. Штавише, чувена и недвосмислена изјава Светог Апостола Павла у Првој Посланици корнићанима (6:9-10), да они који су укључени у содомију и који су “феминизирани” не могу наследити “Царство Божије”. Свети Никодим примећује, да то такође може бити примењено за оне који чине грех самозадовољавња: грех који “оштећује” душу.

Поред приписивања различитих негативних психичких последица самозадовољавању, Свети Никодим директно наглашава да тај грех отвара ум и душу, демонском утицају. То је пут само-завођења и потпуног извртања смисла људске сексуалности и, наравно, чисте слике којој људско биће тежи да буде обновљена у духовном животу.

Постоји данас пар лекара, који би приписали негативне последице, поменуте од Отаца Цркве, самозадовољавању. Међутим, то није на основу пажљивих истраживања, већ потиче из њиховог прихватања савремених теорија. Свети Оци су своја опажања заснивали на подацим побожних лекара, који су пажљиво посматрали морални живот својих пацијената и последичне ефекте на њихово здравље. Такве ствари се данас не раде. Стога се опажања Отаца, на којима су они засновали своје закључке, често доводе у питање.

Ипак, Оци себе темеље на искуственим чињеницама, а савремени психолози на неиспитаним теоријама. Штавише, постоји обимна подршка у ниподаштавању онога, у шта су Оци и Хришћански лекари тако чврсто веровали у прошлости.

Данас знамо да постоји тесна веза између ума и тела, и да су, сигурно је, Оци били у праву у повезивању здравља тела са здрављем душе. Стога, ако и немамо савремене емпиријске студије, које подржавају изјаве Отаца с обзиром на негативне последице самозадовољавања, можемо сигурно тврдити да теорије на којима су они заснивали своје погледе – да нечији морални живот, стање ума и душе, има последице на физичко стање организма – пуноважан. Штавише, они од нас који су обучавани у традиционалнијој психологији су савршено свесни да мастурбација има дубоке ефекте на психу и, тако и на физичко тело. (Чак и Фројд, чији је револуционарни поглед на људску сексуалност је временом био мање него здрав  поучан саветовао

својој ћерци и другим пацијентима да избегавају самозадовољавање.)

Самозадовољавање има два веома снажна психолошка ефекта. Прво, концентрише људску сексуалност даље од међуличне димензије и тако криви њен природни циљ: рађање – што опет укључује двоје људи, човека и жену. На тај начин, она индивидуализује људску сексуалност и у потпуности је окреће према себи. Самољубље може бити штетно за психу, водећи до себичности, мањку бриге за остале и уствари, у сексуалну дисфункцију. И у степену до које се овај грех фокусира на себе, савршено је могуће да одведе човека у ненормалност или фиксацију на људе истог пола. Ово заузврат може водити у хомосексуалност. Тако да су, што можда није случајно, временом када друштво и чак и свештеници уче да је самозадовољавање нормално, хомосексуалност (или бисексуалност) је у најмању руку, отворенија, ако не и преовладавајућа у људској популацији.

Друга негативна последица самозадовољавања је та да подстиче маштања и обмане. Људска сексуалност је зауздана. Сексуалне страсти се, заиста прилично брзо задовољавају (из тог разлога се разумно лако контролишу). Овако, какву год фантазију неко може имати, у стварности ке сексуално понашање ограничено са свих страна телесним ограничењима.

Штавише, нормална сексуалност, укључујући мушкарца и жену, такође почива и на личном, љубећем односу двоје људи, који тежи да преобрази страсне фантазије у облик интимности и у заједницу која је и пристојна и способна да задовољи светост (у везама Свете Тајне Брака). Када је стварност међуличних односа одсутна, машта допушта некоме да ради што год пожели. И то делање, ако се икад оствари, може одвести у осиромашене, па чак и насилне односе.

Ум, који је окренут себи, појединац који може живети у свету страсти, без узимања у обзир стварност односа са другима, коначно ће доспети у стање озбиљног поремећаја. И ова неравнотежа ће утицати, не само на његово/њено психичко здравље, као што смо рекли, већ ће подстаћи на делање и негативне психичке силе: демоне. Појединац који живи у нормалном складу са онима око њега, и који или контролише сексуалне нагоне или их изражава у браку, јесте здрав. Његово здравље га држи будним у односу на зло и помаже му да развије себе као појединца и као Хришћанина. Ономе коме мањка ова равнотежа, коме је ум изврнут тиранијом страсти, представља плен демона. И тако, наравно, и Оци говоре о самозадовољавању као о демонском лукавству.

Апсолутна сексуална чистота је ствар менталног здравља. То је нормално. Сексуално задовољење је ненормално. То је оно што морамо нагласити нашој младежи. Ако неравнотежа, која прати

адолесценцију води у извесне падове, млади морају бити вођени даље од ових њих. Морају знати да сексуално здравље у стварности лежи у животу апсолутне чистоте (избацивању самозадовољавања, наравно) или у браку, у коме се страсти преображавају у Тајни Цркве и, у исто време, природном честитошћу, која прати физичко понашање, у атмосфери међусобне љубави и поштовања.

Самозадовољавање није нормално, већ је ненормално. И ако га прати велика кривица, то није резултат што Црква назива тај грех назива ненормалним; пре је последица онога што природно проистиче из нечега што изопачује ум, тело и душу.

Природна је као и кривица коју неко осећа, када одузима други живот, било са намером или не, и помаже нам да схватимо озбиљну абнормалност онога што се данас назива „неважном и природном ствари“.

 

[*] Пречасни отац, доктор Хризостом, предавао је психологију на Универзитету Принстон, где је и  докторирао, затим на Универзитету Калифорнија, Универзитету Ашланд и на Теолошком Институту на Универзитету Упсала, у Шведској 

Seks na pustom ostrvu ili o masturbaciji

      Seks na pustom ostrvu – tim rečima autor knjige „Naličje erosa“ opisuje masturbaciju ili samozadovoljavanje. To je čin u kojem osoba samu sebe seksualno zadovoljava (i muškarci i žene), stimulišući se rukom ili nekim pomagalom bez prisustva partnera. Masturbacija je ujedno tema o kojoj u hrišćanskim krugovima, a posebno među mladima postoje potpuno suprotna mišljenja – ili je stav osuđivanje ili omalovažavanje. Naravno, kada ovo pišem polazim sa stavništa hrišćanske vere, pošto je mastrurbacija van hrišćanskih krugova uveliko prihvaćena kao normalno ponašanje.

Dugo godina je masturbacija bila posmatrana kao strašan greh.  Česta opomena dečacima je bila da to ne rade, jer će im se „osušiti kičma“. Odmah da „razbijemo misteriju“, od masturbacije se neće osušiti kičma, kao što se neće dobiti ni neka druga bolest. Katolička crkva ga naziva onansianjem, po Avnanu (Onan), osobi iz Starog zaveta koja je trebala da podigne porod svome bratu (pročitaj Postanje 38), ali je umesto toga: „kad se sastajaše sa ženom brata svoga, prosipaše (spermu) na zemlju, da ne da poroda bratu svome...“. Međutim ovaj tekst nema nikave veze sa masturbacijom. Avnan, koji je naveden u tekstu je prekidao seksualni čin, nije masturbirao i njegov greh je bio neposlušnost Bogu. Bog je dao zapovest koju je Anan kršio kako bi produžio lozu Avnanovog brata, jer bi deca koja bi bila rođena iz ove veze bila smatrana decom njegovog brata, ne njegovom. Avnanov greh nije seksualne prirode, nego neposlušnost Bogu i nedostatak ljubavi prema rođenom bratu.  

Bog ne smatra ovaj greh gorim od drugih, čak šta više, ne spominje ga ni jednom direktno u Njegovoj Reči, Svetom pismu. Jedini stih koji govori protiv masturbacije, barem naizgled, jeste Isusove reči, kada želju za seksualnim odnosom sa nekom osobom izjednačava sa sami činom (Matej 5:27-28.). Zagovornici mastrubacije nude sledeće rešenje – ako nikoga ne želiš, i ne zamišljaš, onda nisi ni zgrešio/la. Smatra se da ako nije prisutna pornografija ili maštarenje o osobama suprotnog pola, nego je u pitanju samo „mehanički“ čin, da onda masturbacija nije greh.  

Međutim Sveto pismo svaki seksualni čin, van granica braka spominje u jednoj reči – blud ili „pornea“ (Galatima 5:19). Seks je namenjen za brak, i van braka jeste blud, i to uključuje i "masturbaciju bez zamišljanja". Takođe, kao komentar "mehaničkog pristupu", postavlja se pitanje da li osoba u samom činu samozadovoljavanja, naročito pri vrhuncu, može da kontroliše svoje misli i želje.

Drugi problem sa masturbacijom jeste moguće stvaranje zavisnosti. Seksualno zadovoljstvo je snažan doživljaj za koji kažu da se izjednačava sa korišćenje narkotika, tj. stimuliše iste delove našeg mozga kao i neke vrste droga (heroin i kokain). Bog je zamislio seks tako da bude snažan doživljaj koji se duboko zapisuje u našu memoriju i podsvest, jer ima za cilj da nas duboko poveže sa našim partnerom. Međutim zloupotreba seksa van braka stvara pogrešne veze i sećanja, i mnogi po stupanju u brak, uprkos toga što imaju seksualni odnos sa supružnikom,  nastavljaju sa masturbacijom, kao sa činom koji im donosi veliko zadovoljstvo, tj. postali su zavisni od njega. Svaka dugoročna zloupotreba zadovoljstva dovodi do zavisnosti. Posebno je opasno otklanjanje emocionalne napetosti, neraspoloženja ili stresa masturbacijom jer na taj način to počinje da bude naša „prečica“ za olakšanje u svakoj napetosti, i može nam stvoriti velike probleme kasnije u životu.

Masturbacija takođe, kod muškaraca, smanjuje sposobnost kontrole kod seksualnog čina, skraćuje vreme vođenja ljubavi i smanjuje sposobnost muškarca da pruži ženi zadovoljstvo, pošto u masturbaciji seksualno zadovoljenje dolazi brzo i to se odražava i na sam seksualni čin kasnije u braku – kratko i nepotpuno.

Gde je rešenje? Važno je da razumemo, ma koliko se osećali prljavi u tom činu, postoji način kako da se nosimo sa ovim grehom – kao i kod svakog drugog greha. Prvi korak je pokajanje, tj. prihvatanje da je to što radimo pogrešno. Drugi korak prihvatanje oproštenja i odbacivanje griže savesti. Za suočavanje sa ovim grehom je isceljujuće biti svestan da je seksualna potreba deo nas i Bog očekuje da je ispravno koristimo, ali da nije zgađen nad nama kada zgrešimo i da nas ne odbacuje zbog greha masturbacije.

Treći korak je pustiti Boga da kontroliše naše oči i um – što se više stimulišeš, bilo kroz sam čin masturbacije ili kroz ne pažnju u vezi onoga što gledaš i misliš, to je teže kontrolisati se. Što više dopuštamo Bogu da preuzme kontrolu nad našim mislima i očima, što više uspevamo da se suzdržimo, to će nam i odupiranje masturbaciji biti lakše. A ujedno, kroz pobedu nad masturbacijom, mi ćemo raditi na tome, da jednog dana budemo bolji ljubavnici/ljubavnice našim supružnicima.

O strasti rukobludija

 

Mudriji sam od staraca jer zapovesti Tvoje čuvam.

(Ps. 118,100.)

 

Pišem vam, mladići, jer ste pobijedili nečastivoga.

(1.Jn2,13)

 

Pravoslavlje je podvig

 

Zaronjen u tamu svoje palosti, čovek se ne može osloboditi zatečenog, grehovnog "ja" bez podviga samosavladavanja. U Crkvi Božijoj, osnovanoj Gospodom Isusom Hristom, nalaze se sva blagodatna sredstva koja trudoljubivom podvižniku pomažu da se oslobodi grehova i poroka kaji rastaču njegovu bogolikost i odvajaju ga od ljubavi Hristove. Pravoslavac je borac jer bez borbe nema ni pobede. A borba treba da bude neustrašiva, jer strašivci neće ući u Carstvo Jagnjetovo (Otk. 21,8).

 

Zamke demona bluda

 

Jedan od najsurovijih demona koji hrišćanina nastoji da slomi i prepreči mu put ka Nebeskoj Otadžbini jeste i demon bluda, duhovno - telesnog oskvrenenja. "Pas sladostrašća" (tako ga naziva Sveti Jovan Lestvičnik) prati starog Adama u svakom od nas neodstupno; on nastoji da nas zarazi svojim besnilom.

Već pomenuti Sveti Jovan, iguman sinajski, objašnjava zašto je to tako: pavši u greh i smrt, mi smo se lišili angelopodobnog bestrastija koje je bilo svojstveno našim roditeljima, Adamu i Evi, pre njihovog odstupanja od Svete Trojice. Od tada čovek bludi (bludeti = lutati) i bludniči. Zato veliki avva kaže da se razlozima i protivrazlozima (dakle, čisto moralistički, razumski, bez pravoslavnog evharistijskog podvižništva) demon telesne strasti ne može pobediti.

On dalje veli: "U sladostrasnim ljudima postoji neko osećanje neodolivog nagona ka telima i duh bestidni i surovi, prikriven na dnu srca, koji čšš da čovek koji je napadnut oseća telesni bol u srcu kao da se peče na užarenoj peći, duh koji se Boga ne boji, koji se-ćanje na večni muke ne smatra ni za šta, koji se gadi molitve... To je duh koji čoveka... čini kao bezumnim..."

Mi, hrišćani koji živimo u teškim vremenima i u društvu potpuno sekularizovanom koje ne zna za stid ni pred Bogom, ni pred svojom savešću, često smo izloženi boju prsa u prsa sa zlodusima koji navode na Bogu mrsku strast bludničenja.[1]

Mladi ljude koji se Crkvi vraćaju nakon dugogodišnjeg lutanja van doma Očevog na svojim dušama nose rane od paganskog načina života koji je prethodio njihovom obraćenju. Neophodna je molitveno-evharistijska nega da bi te rane bile isceljene.

 

 

 

 

NAPOMENA:

1. Suština svakog bluda je u ubijanju života: kako onih koji bludniče, tako i njihovog potomstva (prezervativima, abortusima, svim onim što sprečava rađanja). Zato su bludnici svagda malodušni i slabovoljni.

ЈЕДАН ПУСТИЊАК О ПОБЈЕЂИВАЊУ РУКОБЛУДА

Гријех рукоблуда се може побиједити, сваки младић може да га побиједи, али уз духовно руковођење могу то побиједити под условом да буду искрени и да без стида могу да кажу своје помисли ономе ко их духовно руководи да победе ту нечистоту. Јер не треба да те стид свеже па да се не ослободиш тога, јер смо сви ми људи и прошли смо кроз то, неки су се борили и побиједили, а неки су се том гријеху препуштали и били побијеђени.

Људи се доста разликују и кад је у питању  рукоблуд такође, не падају сви на исти начин у тај гријех. Питање је када ти обично паднеш, да ли падаш пред спавање кад

лијежеш, или ујутру кад се будиш из сна, или у току дана. У зависности од тога како падаш зависи и  савјет  за борбу.

Постоје уопштени савјети за све три ситуације, али зависи и како ти сам падаш. Треба да се поставиш тако да порно филмове и часописе уопште не гледаш, јер тиме скрнавиш своја чула и уводиш себе у борбу. Јер младић ако то гледа не може да буде равнодушан и активирају се покрети тијела, тијело се успали и уђе се у борбу из које обично сластољубиви ум постаје издајник  и човјек пада у гријех. Зато је најбоље да то уопште не гледаш, јер су ту људи јако неморалног живота, и зашто хришћанин да прља своја чула гледајући и слушајући те професионалне блуднике? А ми смо у светој тајни Миропомазања помазали очи да гледамо оно што је добро, а не грешно,и да слушамо оно што је добро, а не што је грешно.

Ако те пред спавање напада демон блуда,  а то се дешава код неких кад легну у кревет и опусте тијело, да им ђаво тад почне да набацује блудне маштарије и да падну тада у рукоблуд. Зато, ако се има напад пред спавање одмах треба устати и стати на молитву док се тијело сасвим не умири, а не само мало. И кад се тијело сасвим умири од страсних покрета лећи на спавање, ако се напад понови, поново устати и молити се док се тијело не умири и тада Бог да благодат да се не падне. Добро је молити се Богородици или светим дјевственицима или онима који су се показали као побједници у борби са блудним страстима као што су Марија Египћанка или Мојсије Мурин.

Ујутру кад се млад човјек буди, често бива и природан покрет у сну полног органа, што није страст, просто то је природни покрет. Али кад се човјек пробуди и има тај покрет свог органа, најбоље је да одмах устане, прошета који корак, стане на молитву и то све одмах и прође,то је најбоље. Никако није добро да човјек лежи будан у кревету затворених очију, јер му тада ђаво убацује блудне маштарије и лако се падне у рукоблуд. Значи ако одмах не устане, онда нека отвори очи, јер ће му ђаво убацивати блудне маштарије.

У току дана младиће често нападне демон блуда када су сами у просторији и тада их распали на гријех и падну.Т реба заволити молитву или читање духовних књига и запослити ум свој размишљањем о божанским стварима, тада нема простора за демона блуда.

Битно је да се учиш да одбацујеш блудне помисли чим се појаве. Знаш да је то гријех и чим се блудна помисао појави, ти је одбаци и одмах немаш борбу. А ако прихватиш блудну помисао и почнеш да се наслађујеш размишљањем о њој, пад  је неизбјежан.

Тек кад престанеш са чињењем рукоблуда , осјетићеш лакоћу у срцу и благодат Божију, осјећаћеш се као нови човјек. Ту благодат Бог не даје док је нечисто срце, тек кад се побиједи рукоблуд, Бог даје да се та благодат осјети и радост је велика од те благодати. Дакле, вриједи се уздржавати од тог гријеха, велика је радост души када живи чисто и велика је похвала од Господа.

Гријех рукоблуда је тежак. Прво, ми смо посвећени Богу, сви ми који смо крштени смо посвећени Богу. Наше тијело је храм Духа Светога, а ко скрнави храм Божији, разориће њега Бог. Јела су за стомак и стомак је за јела али тијело није за блуд него за Господа. Када се ми причестимо, ми постајемо тијело од тијела Христовог, месо од меса Христовог, кост од кости Христове, крв од крви Христове, постајемо уд тијела Христовог.

И човјек кад чини рукоблуд, он се тиме гријеши о само тијело Христово, скрнави га јер је у нама Христос. Апостол Павле каже да ко чини рукоблуд да неће наслиједити Царство Божије, то можете видјети у посланици Првој  Коринћанима у глави 6 стих 9 и 10 ( 1.Кор..6, 9-10 ).

Или незнате да неправедници неће наслиједити Царства Божијега?  Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници,ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наслиједити Царство Божије“.

Свет Василије Велики је давао 40. дана забране причешћа ко учини рукоблуд, то је канон Цркве за тај гријех, ако један другоме учине рукоблуд, онда је забрана причешћа 80. дана. Ако неко учини блуд, забрана причешћа је 7. година.Ако неко учини прељубу ( прељуба је када је човјек у браку и учини блуд са трећом особом ) или учини блуд са истим полом, или блуд са животињом или блуд са мртвацем, за те гријехе је забрана причешћа 15. Година.

Данас свештеници обично никоме не дају те забране, али да знаш колика је тежина гријеха на основу канона Цркве за те гријехе.

Девственост, брак или „слободна љубав“...

Који пут изабрати? Епископ Александар Милеант

 Проблем полова.

 Људи су у наше доба више него икада изложени нездравом

сексуалном притиску. Сексуални проблеми су увек узнемиравали људску расу. Сада је узнемиравају и то са  чак још  више неукротиве снаге. Зато је важно помоћи хришћанину да разуме ову сферу и тако избегне духовну пропаст. Постоји само један начин овладавања наших потсвесних снага - то је, њихово просветљење миром и трезвеношћу, да би могли да схватимо њихову скривену снагу са становишта Хришћанства. Пре свега, неопходно је да утврдимо чињеницу да није све у људском бићу природно, јер све врсте разврата такође настају “природно“, постајући узрок озбиљних болести, болести које задају велики бол.

У нашем слепилу ми не можемо закључити одмах шта може бити оцењено као „природно“, и шта је, иако проверено као “природно” заправо, нездраво удаљавање и духовно скретање. Многа страдања узнемиравају људски род, јер нисмо савладали борбу светлости и таме, врлине и порока, у право време, које почиње у врло раном добу.

 Тајанствена страна сексуалног привлачења

 Зашто проблем полова садржи у себи толико тегоба и патња?

Наше друге функције обично се  развијају нормално, не узрокујући икакву збрку; али у полности наше тело и душа су оковани тако чврсто заједно и утичу међусобно тако неприметно да сексуални захтеви могу изазвати крајњи притисак. То је управо тако у области полности, све у људском животу је донешено заједно, - ствари мрачне и застрашујуће, исто тако добро као и светле и стваралачке. Тако је правилно уређење сексуалног живота од примарног задатка у нашем животу.

Заиста, млади човек понајвише пати од   појачаних маштарија у области полности, од те тајне радозналости и унутрашње напетости, у тој мери да исцрпи икакво владање над самим собом. То је   преурањен развој у сексуалним маштаријама, нити зауздан духовном трезвеношћу, нити уздржљивошћу хришћанским моралом, и тако постаје  извор свих врста душевних болести.

Сврха овог дела је да покаже предности морално чистог начина живота. Овај пут није само указан од Бога, већ је такође заповест од свих савремених научних схватања о човеку. Пут непорочности и уздржања не значи бежање од живота, већ, прилично супротно, пут за задобијање здравог усмерења за стваралачке снаге унутар нас.

 Здраво усмерење за сексуално привлачење...

 Хијерархија сила

 Неки људи сматрају да је људско биће створено складно, што

заправо значи да задовољење свих његових потреба проузрокује менталну равнотежу и проузрокује одређену унутрашњи склад људских функција. Ово убеђење мора бити признато као погрешно, пре свега јер је човек организован не складно, већ хијерархијски. То значи да развитак неких функција зависи од развитка других,, и да кашњење или напротив, преразвиће једне од функција, неизбежно утиче на друге. Постоје примарне или главне функције, као што постоје и секундарне, или изведене. У човековом растју ми не видимо симултан и римтмички развитак свих страна, већ са друге стране спорадични дисконтинуитет.

 Енергија полова

 Наравно, ако постоји одређени орган и одређене функције које

су ту присутне – претпоставља се да би касније требале да буду задовољене. Мора се родити мисао у уму, да што је важнији орган или његова функција, сложеније  и његово изражавање и развитак може бити. Ово се најбоље види у сфери полова, која је једна од наших средишњих сфера.

Велики део и можда највећи део енергије полова, који не прелази у  сексуалну жељу и ако избегава физичко испуњење, одлази у друге, племенитије сфере нашег бића. Уздржање је потпуно засновано на овом начелу. Оно ослобађа енергију полова за стваралачко делање и вишим пројавама психичког живота. Оно што називају сублимацијом (прелажењем из једног у друго стање) у савременој психологији, заснива се на начелу да се сексуална енергија може претворити у стваралачку енергију и према томе слабе захтеви сексуалних органа. Парадокс сфере полова, лежи у чињеници да потпуно уздржање (незадовољење сексуалних жеља), уопште не разара човеков живот, већ напротив, постаје предуслов за прави процват духовног и стваралачког живота.

 Смисао уздржања

 Све што је речено, није засновано само на Хришћанском

учењу, већ такође и на савременом знању о човеку и чињеницама о психопатологији. Хришћанство није само установило принцип моногамије, одлучно осуђујући полигамију. Оно није само учинило однос мушкарца и жене човечнијим и племенитијим. Такође је и високо уздигло идеју добровољне девствености.

Исус Христос је о томе рекао следеће: „Јер постоје ушкопљеници који су себе ушкопили Царства ради Небеског“; и додао: „Ко може да прими, нека прими!“; то јест, ко год буде могао да себе уздигне до идеје девствености ради врлине, нека следи тај пут (Мат. 19:12). У исто време, од самог свог очетка Хришћанство је осудило свако непоштовање према браку у осветило брачну заједницу (чудо у Кани Галилејској, Јован 2:1-11) у Тајни Брака.

Према томе, начело девствености у Хришћанству није у супротности са браком, већ паралелни пут узлажења ка Богу. Кроз брачни живот, као и кроз девственост, човек може доћи до Бога. Физичка чистота – било у здравом Хришћанском браку или у девствености – неопходна је за морални раст, као и извор духовне снаге.

 Главне фазе у сексуалном развоју

 Прва испољавања у сексуалним покретима, могу се приметити

врло рано. Пре него је посигнута сексуална зрелост (код девојчица доба 11-13, а код дечака 12-14 код дечака), живот полова је представљен у ономе што може бити названо равнодушно расположење.

Иако физички органи још нису развијени, тело већ има одређени „ерогени“ карактер и може искусити сексуално узбуђење. Зона гениталија има најважнију улогу у процесу сексуалног сазревања. То је зона где се налазе сексуални органи. Може такође постојати опасност од прераног развића сексуалне психологије. Дешава се понекад да дете од девет година трага за порнографским сликама и посматра понашање одраслих са нездравим радозналошћу.

У следећим годинама сексуални развој је снажнији, заробљава тело и душу. Раѕвитак сесксуалне сфере напредује таквом брзином, да се духовни изглед тинејџера може променити у потпуности. Овде можемо видети поделу свести на два дела.

Са једне стране, ту је сексуалност која грли телесну страну секса, и психичке промене у вези са њом. На другој страни ту је Ерос, то јест, потрага за љубављу која доводи психологију тинејџера у покрет. У овом периоду целокупна душа сања поетске снове о вољеном. Ерос и сексуалност представљају себе једнаком снагом као изражавање пола у људском бићу, али њихова подела, а понекад и реципрочна одбијање, јасно откривају начело секса као духовно-телесне енергије. Сексуалност у човеку је као ватра, која гори дубоко унутра – како у сексуалним покретима, тако и у најсићушнијим манифестацијама Ероса. Важно је сматрати да ова два различита израза полова јесу из једног истог извора. Овде видимо пример целокупности наше природе: потреба за сексуалним сједињавањем и заједницом љубави неминовно живе заједно у човеку.

Из тог разлога и најизопаченији људи, чак и они који су потпуно потонули у блудничење, са времена на време искусе неодољиву, очајничку потребу за љубављу.

Према томе, просто начело секса је у доби када млади човек сазрева подељено и појављује се неслагање између сексуалности и Ероса. Сада ћемо размотрити ту појаву дубље.

 Развој сексуалне свесности

 Сексуална зрелост локализује сексуалну енергију у телесним

органима и од тог времена, телесни део излази у први план. Кроз ово се развија сексуална зрелост. Оно што називамо сексуалношћу, још пре овог пригрљује физички развој сексуалних органа, као и свесност човекових сексуалних покрета.

Две стране сексуалности су интимно повезане, али сексуална свесност може бити нејасна и нечиста. Захваљујући одређеним физиолошким и анатомским јединственостима мушког тела, дечаци обично имају живљи и очигледнију сексуалну свесност. Из тог разлога је машта код дечака много развијенија и живља у области секса.

Ако такође размотрајући разговоре, које дечаци често воде, онда опасност од „прљања“ њихове маште постаје још више објашњива. Али без обзира колико неодређена или управо насупрот, одређеније сексуално замишљање може бити, сексуално сазревање само по себи, изазива дубоке промене у младим организмима.

Духовна страна ове промене лежи у чињеници да дечаци који су до скора били веома посвећени различитим друштвеним активностима (имитирању старијих људи, напуштања породица ради друштва дечака или девојака, расположење да се укључи у авантуре, заљубљеност у „хероје“, итд.) сада се повлаче у себе, почињу да стоје далеко од друштва.

Област подсвести која заробљава младу душу, сада постаје средишња тачка његових менталних активности. Свест није способна да се носи са игром подсвести, силе која снажно расте у младој особи. Ово постаје извор непрестаних противречности: уображености, сањарења, раздражљивости, одушевљеношчу у научној фантастици. Врло често пубертетлије не знају шта хоће...

  Једно посматрање:   Дечаци у прелазном периоду су често узнемирени, опуштени,

мада ипак „растурени“. Са девојчицама то није тако. Оне инстинктивно знају да ће оне створити породицу и носити децу. Њима није допуштено да се опусте.

Момци су „растурени, расејани“. Девојке су „само-дисциплиноване.“

Како ћемо знати да је прелазни период почео код девојке? Можемо судити чак и по погледу на њу када се враћа кући. Претпоставимо да ју је позвала школска другарица. Она граби њен капут и истрчава напоље – она је још увек дете. А овде имамо младу девојку, која је позвана да изађе у „друштво“...

Стварно „друштво“, није ту, али она би волела да изађе (на журку или у биоскоп). Да ли заиста мислите да ће она једноставно устати и изаћи? – Не, она се мора припремити, урадити озбиљно дела на себи. Пре свега, она седа, проучава себе темељно и... ставља на себе „војничку“ шминку. Као и свко симболичко бојење, ова шминка има значење које се може изразити у следећим речима.

Девојке, молим вас, немојте се вређати, али ја ћу ипак рећи ове речи које су записане на вашим лицима, када се нашминкате за овакве прилике. Неко вам ионако мора рећи. Значење такве шминке је : „Тражим... Тражим партнера...“

Док се девојчица шминка тако, одређене промене се дешавају у њеној души. Душа има моћ пажње (моћ концентрације), који се може помертаи са телом... Можемо га померати и вољно, али највећи део времена он лута. Док се девојка спрема за „излазак“, ова моћ концентрације се полако помера из главе (ако је уопште била тамо) ниже... још ниже... чак још ниже...

Израз очију се мења, посебна светлост излази из њих (слично светлости из очију грабљивице ноћу). Моћ концентације силази ниже и ниже, и силази испод дијафрагме. Одатле, из дубина, долази облак, који се назива „женски шарм“. Девојка је фиксирала овај облак... И само након тога, она устаје и излази.

Она иде као булдожер. Среће га – опуштеног, расејаног, без „гарда“. Шта ће се десити? Да, она ће га „саставити са земљом.“ Дечаци, имајте ово на уму, да вас девојке често „патосирају“ не зато што им се свиђате: њима је једноставно интересантно како се то ради.

Видите, спољашња слика психичких промена у прелазном добу код дечака и девојчица се разликује. Али суштина је иста: пожуда заробљава ум и чини га својим слугом.

Например, човек се заљубио. Не треба рећи да он стварно воли, јер човек воли целом својом душом. Не, он је занесен; само стрсни део његове душе је побуђен, део који ствара у свом ум слику љубљеног. Ли ова слика је обмањива. Ако занесени човек дође у интимни додир са љубљеном особом и страст се задовољи, његовум почиње да замишља другу слику недавно вољеног. Да ли ће и ова друга бити истинска и ли обмањујућа? Истинита?

Не, она је опет обмањујућа: клатно се заљуљало на другу страну, са једне илузије на другу.

 Потреба за љубављу

 Развој сексуалности иде даље у горе описаној моди током прве

три-четири године. Онда поприма смиренији карактер и није више извор противречних покрета. Али у току ових година, потреба за љубављу расте и Ерос сазрева. Понекад, две области (сексуалност и Ерос) нису много различите једна од друге (иако су њихови путеи различити). Али понекад, оне су знатно различите и чак узнемиравају једна другу. Заједно са чистим сексуалним маштањем, у области Ероса, нахрањеним музиком, филмовима, уметношћу или причама, машта постаје веома снажна сила. Ерос се тада открива кроз младалачку замишљеност или меланхолично сањарење.

Девојке желе да су „примећене“, почињу да брину о њиховом изгледу, траже мушко друштво, уопштено говорећи, постају „мале жене“, које се заљубљују, падају у љубомору, итд. Дечаци силно желе да изгледају старији, опонашају различите „хероје“ и такоће се заљубљују.

Уопштено, покрети Ероса у овом почетном периоду су застрашујући, или пак стидљиви, као да траже препреке, да би се сакрили иза њих, да сакрију своја најдубља осећања од странаца; они могу да изгледају смешни, али у исто време врло дирљиви у својој свежини и идеализму.

Ова романтична осећања поседују велику стваралачку моћ. Они представљају моћна крила, која подижу душе у идеални свет.

Вредност полова се углавном садржи у потрази за љубављу која постаје извор „ватре“ која испуњава нечије срце. Сексуалност је само израз тих унутрашњих покрета који се огледају у покретима тела.

Пошто је тело само инструмент душе, сексуалност само преноси и изражава љубав која гори у души; тело је као инструмент, који кроз своје звуке преноси мелодију, свирану од стране музичара.  

Закон дуплог израза 

Да би стекли боље разумевање односа између сексуалности и Ероса – њиховог разилажења у времену и њиховог дубоког унтрашњег јединства – требали би да упознамо закон  „дуплог израза осећања“. Овај се закон садржи у чињеници да сви покрети, сва осећања и целокупна, дубока узбурканост која долази из самих дубина људског бића, трага за дуплим изразом – телесним и психичким.

Свако осећање, сваки страх, може служити као пример овог дуплог изражавања. Страх је изражен бројним телесним променама (лупање срца, синкопа, бледило, клецање колена, дрхтање гласа, итд.) У исто време ту се подиже и психички талас, који доноси извесна осећања страха (напетост, паника, депресија која узрокује слабост воље и памћења, стање безосећајности). Овај психички „талас“ трага за изразом у делу маште (који је добро примећен изреком „у страху су велике очи“) и кроз машту, утиче на духовну грађу човека.

Суштина горепоменутог закона није само да констатује дупли израз осећања. Такође показује да један израз (нпр. телесни) не замењује други (ментално-духовни) и не може бити замењен. Закон долази до пуноће када је један израз (нпр. психичко осећање) ограничен или потиснут. У том случају енергија не прелази у други облик изражавања (нпр. ментално-духовни); и потискивање једног, одрђује потискивање другог. Фројд је имао

част открића, да је наша подсвест сакривена у одређеном броју сличних комплекса – жеља и осећања, које су једном биле потиснуте у дубине нашег бића.

Гледајући на област полова у светлу овог закона, можемо лако схватити да под нормалним околностима Ерос и сексуалност, морају бити развијани упоредо, обогаћујући један другог, пре него да врше насиље један над другим.

„Цепање“ или дељење сексуалности и Ероса, о коме смо говорили горе, а који се може приписати болешљивом   добу сазревања, укорењен је у њиховој међусобној неопходности и немогућности да помере једна другог у изразима, у току живота полова. Поред свега тога, разилажење сексуалности и Ероса, тако природно за младе, повлачи се у себе, пошто само у породичном и брачном животу целина у овом пољу може бити поново успотављена.

 Племенита моћ љубави

 Када је људско срце запаљено љубављу, цело људско биће сија

светлошћу. Све ирелевантне ствари се повлаче назад и душа може у потпуности, понекад чак и екстатички, да зарони у размишљање о љубљеном. Чак се и најсувопарнијим и најдосаднијим  људима када се заљубе, душа омекша и постане светла, као да има крила. За друге људе особа која је предмет љубави, не изгледа ништа боље или привлачније од других, али за љубећег је оно или она једина особа, неупоредива и незамењива. Ово је идеализација која је толико често описана у литератури.

Значи да ми кроз спољашњи покров, у светлу љубави, видимо иделану страну љубљеног која је сакривен од осатлих. То је присутно у сваком људском бићу, као слици Божијој, једва уочљиво и врло често потиснуто спољашњим омотачем, појавом „карактера“ који је увек нешто секундарно, и не представља „суштину“.

Сва моћ љубаи састоји се у чињеници, да ми кроз љубав као да додирујемо унутрашњу лепоту људског бића. Ми не можемо напустити особу – желели би да је никада не напустимо. Душа која је бар једном осетила оваква осећања,  чуваће сећања о њиховој стваралачкој и преображујућој сили до краја живота.

Управо у тим налетима љубави, када душа искушава дубоку потребу да изађе из граница своје личности да би се сјединио са својим љубљеним. Потеба за љубави сведочи да је немогуће да се човек повуче у себе – све природне границе индивидуалности су превазиђени у љубави, и његова шкољка се распада.

Зато у налетима љубави људско биће почиње да се оптерећује самим собом: повлачење у себе, у светлу љубави, значи осуђивање себе на усамљеност, налажење себе у метафизичкој празнини.

Зато наша душа неуморно трага за неким кога ће волети, да би пронашли место покоја и смисао постојања.

Моћ поетске маште која је толико карактеристична за младалачку љубав, кроз коју  идеализујемо љубљеног није игра фантазије. Напротив, она открива дубоку жеђ за духовним и апсолутним животом.

Љубав према мајци, сестри и жени – колико год различите ове љубави могу бити – представљају један вид духовног живота. Људско биће је створено према закону „сексуалног диморфизма“, то јест, неко припада лили мушком или женском полу. Овај диморфизам позајмљује природну потребу за љубављу из дубина духа. Управо у овој области полова – зависна љубав у којој Ерос има најважније значење, сексуалност само бива последње телесно преписивање.

 Смисао породице

 Неслагање између сексуалности и Ероса, које је толико

карактеристично за период сазревања је само прелазно стање. Полност у људском бићу лежи дубље од његовог/њеног психичког покрова; то је неотуђив квалитет његове/њене природе. Сексуално сазревање само привремено поларизује психичке и менталне жеље. Ова поларизација и разилажење сексуалности и Ероса припада прелазном стању и захтева поновно успостављање почетне целине. Према томе полност може наћи свој прави израз, само у брачном животу. Ван брака, нормално испољавање полова, није могуће.

 Брак или девственост?

 Три вида брачног живота

 Брачни живот, који почиње након венчања, обезбеђује

нормално решење за потребе и тежње повезане са полом. Истинаје да је у наше време брак постао сложен и изложен многим искушењима – делимично због економских проблема, али и забог грозничавог ритма живота у савременом друштву, али пре свега због моралног пропдања.

Али само у браку, живот полова проналази здрав исход. Ако је из неких разлога брак немогућ или сложен, не може бити здравог сексуалног живота ва њега – све ће бити уставри изопачење од начела, прљање душе и изопачење, поткопавајући основе људске личности.

Живот у браку има три стране: биолошку, друштвену и духовну, и свака од ових се не развија просто, упоредо са осталим, већ под нормалним условима оне стварају јединство. Неслагање

између сексуалности и Ероса који означава поремећај код младих, не појављује се овде, већ пре постаје извор нове енергије и ослобађа нови начин животс.

Апостол Павле говори прелепе речи о браку: погледајмо само на њихов почетни део: „Ова тајна, (то јест, тајна брака)“ говори Апостол, „је велика!“

Ова „велика тајна“ брака,  појављује се само тамо где је неслога између сексуалности и Ероса потпуно превазиђена. Где је из неког разлога ово неслагање активно, или где само једна страна преовладава, например, сексуална, „велика тајна“ се не открива сама, већ је њено значење изопачено, и онда је оно што је најсветије и најдубље у људима одвучено у блато.

На тај начин, није исправно  иденитификовати чисту сексуалност са „животињском“ страном у људском бићу: животиње немају неслагање сексуалности и Ероса. Њихова природа је много примитивнија.  

Брак као испуњење јединства 

Они који улазе у брак, будући чедни и непорочни пре тога, уче тајне телесног сједињавања по први пут у браку. Због тога се ново и пажљиво опхођење према телу партнера рађа у души. Животно искуство то неминовно и показује, да се захваљујући телесној интими у браку, рађа дубоко, светло и радосно осећање љубави јеног према другом партнеру, нешно осећање јединства цвета у те две душе. Овде, кроз ову заједницу благословну од Бога, човек може научити кроз искуство истину моногамије (брак са једном особом у једно време) и све лажи „слободне љубави“.

Сексуална интима не може бити одвојена од осталих путева јединства, али оно такође ствара потпуну целину свих међусобних односа. Када љубав цвета између супружника, то се одражава не њихов целокупан живот и она поседује све. Најмањи несклад може донети узнемиреност и негодовање. Хришћаснтво помаже људима у браку да пронађу начин да се изборе са нескладом у њиховом односу. Кроз делатни хришћаснки живот, под новим условима брака, двоје сазревају духовно и усавршавају се. Породица је велика школа побожности.

Када се први знаци трудноће појаве, односи између мужа и жене постану ојачани кроз њихову љубав према очекиваној беби – телу од њиховог тела. Чистоћа међусобне љубави не повећава само течесну интиму, већ она исхрањује и касније, и не постоји ништа топлије од дубоке нежности која цвета у браку; њех унутрашњи смисао је снажно осећање испуњености другом особом. Осећање сопственог „ЈА“ као одвојене јединке нестаје. Муж и жена доживљавају себе као део целине – један не жели да осети ништа без другога, постоји жеља да се све види заједно,

ради све заједно, буде заједно у свему. То је идеал ка коме  брачни пар треба да тежи.

Не би требале да постоје различите „области деловања“ у породици, нити било које врсте психичке или духовне неповезаности: овде један предмет одзвања у другоме, све је унутрашње и тесно повезано. Према плану Творца, породица је једини пут да тајна полова у нама делује. Не сме бити сексуалног живота ван брака; такав живот неће бити исправан, он ће само изопачити природу и сломити склад живота. Из овог разлога је пут чистоте пре брака није само захтев моралности, већ је такође наложен и од саме природе људског бића. Предбрачни сексуални живот је увек једносмеран. Он је према томе изопачено изражавање полова, које прети да уништи душу и искриви њену унутрашњу грађу.

 Смисао добровољне девствености

 Да пружимо одговор полова кроз разматрање, неопходно је

поменути и добровољну девственост. Хришћанство учи да добровољно девство значи свесно уздржање од сексуалног живота, ради моралне чистоте и духовног савршенства. Да ли то значи да породица представља нижи облик живота? Да ли би они који траже духовно савршенство треба да остану у девствености до краја живота?

Непорочност девица и монаха не унижава вредност њиховог пола, већ пре показује каснију могућну светост, која остаје затворена ка моралном изопачењу људске природе. Значење добровољне девствености није борба против полова, већ борба против греха који је присутан у нашем телу. Непорочност и уздржање од сексуалног живота није сврха, већ средство у овој борби. У добровољном уздржању људи трагају за најбољим начином да надвладају своје страсти.

Овај задатак који је важећи за све људе, решен је овде одбијањем свега оног што је од овог света, не из презира према њему, већ из разлога што грех најлакше проналази пут до нас, кроз наше тело и свет. Онај ко тежи духовном савршенству мора, у својој подвижничкој борби, води јаку борбу са светом у себи. Он ће опазити нескладну похоту тела, као препреку на путу ка Богу.

Да приметимо да остајање у браку такође поставља задатак борбе са грехом, само су овде употребљена различита средства. Смисао добровољног девства садржи се у подвигу распињања свог тела – не из разлога презира према браку, већ ради задобијања победе људског духа над телом. Исти задатак остаје и у браку, само на другачији начин.

Брак није само сексуални живот; то је дуг и сложен духовни пут, у коме постоји место за чедношћу и уздржањем. Ако

сексуални односи буду заузели главно место, та породица је у опасности да западне у неумерену, прекомерну сексуалност.

Према томе, породични пут води ка поновном успостављању здравог живота, даног човеку од Бога у време стварања. Док пут добровољне девствености води ка победи над грехом, кроз потискивање телесних страсти.

Из тог разлога монашки пут није отворен за сваког, већ само за оне који не осећају привлачност ка породичном животу, са његовим бригама и проблемима, или за оне који су, покушавши у породичном животу, након његовог губитка, трагају за више духовности у својим животима.

 Опасност сексуалне похоте

 Огреховљеност људске природе као разлог одступања од

нормалног стања 

Не би требало да постоји сексуални живот ван брака. Он мора умрети ван породице – било у добровољном уздржању или у животу у усамљености, под дејством околности. Захтеви здравља овде се подударају са захтевима Хришћанства. Било какав сексуални живот ван брака, пружајући само привремено задовољење, неизостаавно гура човека ако не на пут лажи, онда увек на пут греха; јер ова врста сексуалног живота је победа чисте сексуалности по цену духовне стране.

Овде је неопходно да се дотакне тамна страна секса, која представља прекршај над природним стањем. Већ је речено раније, да међу различитим нагонима или нагињањима, сексуално је најснажније и најтеже за контролу. Ако није зауздано, може се изопачити у сурову, похотљиву пожуду, која може обогаљити особу и телесно и духовно. Разлог ове ненормалне промене лежи у огреховљености наше природе. Животиње су слободне од ове несреће. Са падом првог човека, равнотежа између његових телесних и духовних снага је изгубљена. Према томе, прилично природне потребе крећу да се дегенеришу у убитачне страсти, например, потреба за храном и пићем – у прождрљивост и пијанство, нагон за множењем – у неконтролисану похоту.

Ово је наша несрећа, да се будући постављени од Творца за надгледаоце фауне и њене „владаре“, често бивамо много гори од неразумних створења. (Псалм 49:13)

 Извори искушења

 Извор различитих исзопачења није само нша огреховљеност,

већ су то такође и демони – ови невидљиви пали духови који

играју највећу улогу у нашим гресима. И Свето Писмо и Отачка дела говоре до детаља о њиховој разарајућој активности у животу људи. Демони утичу на људи кроз мисли и осећања. Током хиљада година проведених у уништилачкој делатности усавршили су себе у „уметности“ искушавања.

Њихов утицај на људе је сличан хипнози, интоксикацији или дрогирању, када особа види ствари, не онаквим какве јесу, већ на искривљен начин: оно што је штетно и опасно прихвата као врхунас среће, а оно што му стварно може пружити срећу, он види као нешто досадно и неопходно.

Због ревности „демона пожуде“, како Оци Цркве називају демона који побуђује пожуду у људима, ова похотљива стрст временом заузима најчудовишније и најодвратније облике. Свети Оци потврђују да „демон блуда“ је један од најјачих духова. Очигледно је да његова моћ долази од наше сексуалне нергије, која леши у самим темељима наше природе. Ко није упозната са ситуацијом када изгледа да вска од наших ћелија захтева сексуално задовољење?

У сагласности са предсказањима Светих Отаца, један од карактеристичних знакова приближавајућег краја света, биће свеопшта и ужасна владавина разврата, одвратне телесне распуштености и незауздане похоптљивости. Схватајући да им је крај близу, демони ће сву своју енергију бацити на подизање похоте у људима, јер је кроз страст лакше да се неко отуђи од Бога, јер управо кроз телесне страсти ми губимо нашу Богосличну слику.

 Култ блуда

 Предвиђања Светих Отаца о последњим данима почињу да се

остварују пред нашим очима. Изгледа да никада у историји људског рода, није било оваквог свеопштег притиска сексуалности у свим областима живота као што је то данас.Сва достигнућа културе и технике користе се у ове сврхе: књижевност, уметност, часописи, новине, телевизија, филмови, музика, рекламе, мода, Интернет, компјутерске игре, сексуално образовање у школама...

У исто време, бесмислено мишљење да е уздржање штетно а да је задовољење похоте добро, намеће се све више и више посројано. Савремени услови широко распрострањеног „секс култа“, који позива да се отарасимо јарма Средњег Века и обожавамо „слободну љубав“ је нарочито тежак за јадне младе људе.

Моногамни брак изгледа као „остатак прошлости“; обичајени породични живот и породичне обавезе – као „предрасуде“; неопходност зауздавања телесних похота – као „опасна ствар“ која повређује нечију психу; скромност и стидљивост као „комплекс

ниже вредности“. „ушли смо у ново доба слободног човечанства,“ према томе : „без предрасуда!“, „ближе природи!“, „Даље са стидом!“

Велика индустрија порнографије и полу-порнографије (еротике) је израсла око сексуалности. Наставља да расте загађујући срца младих и тинејеџера прљавштином и приморавајући их на помамно понашање.

Човек је стално изложен вирусу сексуалног узбуђења. Претпоставимо да се Хришћанин пробудио укутру, молио и чиато Свето Писмо. Он је светлог расположења, његова душа чезне за Богом. Али кад упали музику ули ТВ и у тренутку се његове очи и уши запљуснуте сексом пуних мелодија и слика. Он напушта дом и са свих страна га окружују  рекламе са полуголим женама које га гледају, или види девојке обучене изазовно... Једном речју, где год погледаш свуда су подстицаји који побуђују телесну похот. Кроз прозоре душе – очи и уши – неконтролисана поплава искушења упадају. То га поставља пред дилему: да ли да се преда његовим ниским жељама, или да се супротставља у најзаморнијем и дугом рату.

Супротстављајући се овом кварењу теал и духа, Свето Писсмо нас позива да се боримо са телесним похотама и да чувамо себе чистим од похотљивих дела.

 „Писао сам вам у писму – обраћа се Апостол Павле Хришћанима – да се не дружите са сексуално неморалним људима... не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни хомосексуалци... неће наследити Царство Божије... Тело није за сексуалну изопаченост, већ за Господа... Зар не знате да су ваша тела удови Самог Христа? Да ли ћу узети чланове Христа и спојитии их са телом блуднице? Да не буде! Зар не знате да је онај ко се уједини са блудницом, једно тело са њом? Јер је речено: постаће двоје једно тело. А ко се Господа држи један је дух са Господом... Бежите од блуда. Сви други греси које човек почини су ван тела, али који се курва греши свом телу. Или не знате да су ваша телеса црква Духа Светога Који живи у вама, Кога имате од Бога и нисте своји? Јер сте купљени скупо. Прославите дакле Бога у телесима својим и у душама својим, што је Божије.“ (1. Кор. 5:9-11;6:9-20)

 Греси тела и њихове последице

 Немогуће је игносрисати тајни грех само-задовољења

(мастурбације), од кога неки људи пате од раног доба. Са свим његовим неприродностима, не би био толико опасан, са није чињенице да не постоје спољашња ограничења која би га контролисала. Из тог разлога, након што је постао навика, он вуче

ка понављању чак и када више не постоји физичка потреба. Када ова навика постане снажна, најтеже је што се та особа осећа као да је у власти неке смртоносне силе, којој се не може супротставити. Он изазива осећај несигурности, наклоност ка меланхолији и апатији, опадању енергије, са негативним ефектом на нечије здравље. 

Зашто нас Писмо тако стално позива да се боримо са телесном похотом? Из разлога, што са једне стране, грех блуда исцрпљује физичко снагу и здравље особе. „...који се курва греши свом телу,“ пише Свети Апостол. У сексуалном животу ван брака тело се изнурује брже, јер сексуални живот, који није повезан са љубављу, захтева много више снаге него нормални брачни односи унутар брака.

Требало би овоме додати чињеницу да се дође у додир са било којом од ужаснихполних болести или – што је још смртоносније – AIDS-ом, која се не може излечити.

Али главна ствар је да су људи који су себе предали похотној страсти, снизили су идеал живота. Снови о самопожртвованом делу ради користи друштва и срећан живот са љубљеним постепено слаби; идеали младости испаравају. Особа постаје цинична и амбициозна. Свест те особе се све више и више пуни прљавим сликама похотљивости. Он гледа на сваку жену као играчку. Прљаве мисли му упадају у његов помрачени мозак и постоји само једна жеља у срцу – да задовољи своју пожуду.

Благодат Божија одступа од човека који је себе предао похотљивости и због тога вера у Бога слаби и духовне тежње тог човека се спуштају соле. Он престаје да слуша глас асвести кроз који га Бог зове на пут покајања. Хладноћа, туробност и бес расту у његовој души. Ово стање се назива духовном смрћу, након чега нема више где да се падне.

Због неспособности окорелих грешника да се окрену на пут исправљања, Бог их кажњава Својим светим судом. „Неће се Дух Мој прети са овим људима до века, јер су плот,“ – рекао је Бог за древно човечанство и истребио га водама Потопа (Пост. 6:1-5)

Касније се иста ужасна ствар догодила и градовима Содому и Гомору због грехова блудничења, који је влада међу његвим становницима: „Тада пусти Господ на Содом и на Гомор од Господа с неба дажд од сумпора и огња. И затре оне градове и сву ону раван, и све људе у градовима и род земаљски.“ (Пост. 19:24-25)

Свети Апостол Павле је изразио непромењиви закон живота: „Бог ће судити прељубницима и прељубочинцима“ (Јеврејима 13:4) Колико је много великих империја и цивилизација нестало; колико је много људи који су се давили у похоти, нестало без икаквог трага!

У вези са стварањем нормалних сексуалних односа између супруга, неопходно је рећи да греси сексуалних односа пре брака или ван њега, могу утицати на те односе веома снажно. Промискуитет уништава људе, ако не физички, онда увек духовно. То нас доводи до питања преусмеравања наших моралних снага, са циљем избегавања греха и морално усавршавања.

 Савети у борби са сексуалном похотом

 Најважнији чинилац у борби против сваке страсти јесте

духовна усредсређеност према Богу. Када наше срце гори љубављу гори љубављу према Богу, онда нам телесна задовољства изгледају безначајно и досадно. Према томе, неопходно је да загрејемо нашу душу љубављу према Богу, на сваки начин. Ово може бити учињено кроз читање духовних дела, помоћу искрене молитве, размишљања о Богу, присуству служби Божијој, честе исповести и Причешћу, добрих дела... Ако смо духовно јаки, све пламене стреле од демона ће одскочити од нас као од стене.

Али чим се опустимо, непријатељ нас одмах напада. Ето зато: „Будите трезни и пазите, јер супарник ваш ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере.“ (1. Пет. 5:8)

Овде дајемо неке савете о борби са сексуалном похотом:

 1.          Увек је неопходно да чувамо ум заокупљен побожним и корисним мислима: о Богу, молитви, мисаоним делима, добрим делима која треба да се учине. Свако искушење се укорењује у уму. Искушења осваја особу на следећи начин: прво, наилази нечиста мисао (понекад изазвана кроз поглед или слушање), онда наилази очаравање (заробљавање) које преовладава вољу, и коначно долази до пада. Лакше је зауставити искушење у првом степену, када заводљива идеја још није постала похотна жеља. Празно лутање идеје може лако да се претвори у грешну. Према томе: „мисли о добру, да не би мислио о злу“ – Свети Јефрем Сирин саветује.

2.          Заштита од искушења. Очи и уши су врата душе. Према томе неопходно је контролисати их да нешто заводљиво не може продрети у душу кроз њих. Не гледајте заводљиве фотографије или филмове, не слушајте похотљиву и насилну музику, не размишљајте о лепоти супротног пола... будите врло пажљиви шта читате.

3.          Грех је заразан. Људи са којим смо у додиру, имају велики утицај на нас. „Зли разговори кваре добре обичаје“ (1.Кор.15:33) Према томе, избегавајте искварено друштво где

можете бити одвучени неким лошим примером; не слушајте циничне шале; храбро зауставите беседника, молећи га да буде пристојан, или напустите друштво без оклевања, ако неко почне да прича такве ствари; најбоље је избегавати одласке на места где можете чути сличне ствари.

4.          Здраво тело доприноси здрављу душе. Према томе неопходно је водити делатни живот  и живот уздржања. Неко би требао да држи постове – нарочито средом и петком; једите једноставну и умерену храну, без алкохола или нечег стимулирајућег; носите просту у скромну одећу; спавајте на чврстом кревету; спавајте умерено и устајте рано; купајте се и умивајте хладном водом; ходајте и радите физички. Ова правила основне хигијене и вођења смисленог живота, помаже у умиривању хаотичних телесних страсти.

5.          Не играјте се никада са искушењима, јер ово већ значи, делимично отпадање. Заводљиви плесови, игре са пољупцима, тајни састанци, флертовање „ради спорта“, опасне игре кроз које је лако оклизнути се и искусити стварни пад.

6.          Не допуштајте никакве компромисе или уступке у борби са страстима. Будите строги и немилосрдни према себи. Када особа не успе да отера заводљиву идеју на време, почиње да је негује у својој машти и онда она брзо осваја његово срце и поробљава његову вољу. Након тога, пад је скоро неминован.

7.          Међутим, немојте се предавати, чак и ако осетите да вас ваше моћи издају и да грех почиње да побеђује. Овде је још увек велики инструмент као ваша помоћ – молитва из свег срца. Када не постоји довољно људске моћи, онда Благодат Божија долази да помогне. Бог је довољно снажан да те спаси, чак и на ивици понора. Позови Бога из дубине свог срца: „Боже.смилуј се на мене!“, или „Мој Боже, спаси ме, грешног и не дај ме да грешим!“

 Значај покајања и исповести

Хришћанска вера даје особи снажна средства за борбу са грехом и опоравка од похоте. Та средства су покајање и исповест пред својим духовним оцем. (Откривање својих духовних проблема искусном терапеуту или чак блиској особи је потврђено као корисним чак и од стране савремене психологије.)

Ово је једна веома важна чињеница са тачке гледишта духовне хигијене и моралног развоја особе. Није исправно мислити да је губитак чистоте непоправљив. Греси, без обзира колико тешки, не

морају постати зла судбина, кроз коју смо осуђени да клизимо све даље и даље. Постоје многи млади људи који очајавају и престају са борбом са лошим нагињањима, јер су изгубили наду на побољшање.

Свети Оци  су примедили следећи закон: пре пада, демони убеђују особу да је Бог веома благ и Он ће опростити тај „мали“ грех, да би након почињеног греха, демони почели да убеђују човека да је његов грех ужасан и да је бескорисно да се човек супротстави својој  похоти или страсти. Међутим, неопходно је сетити се да благодат Христова може излечити чак и најокорелијим грешним навикама. Једино је неопходно да се отворим Богу тајна места своје  болесне душе и да молиш за опроштај и помоћ.

Следећи греси су повезани са похотом: прихватање нечистих представа, уживање у похотним сновима, гледање друге особе са похотом, бестидно излагање тела, заводљиво и изазивно понашање, нескромни разговори, мане шале и приче, похотни пољупци, заводљиво и нескромно плесање, уживање у изазовној музици, гледање заводљивих емисија, фотографија, или порнографије, само-задовољавања, блудничења, прељубе, разврата, различитих сексуалних искривљења и хомосексуалности. Овај последњи грех је најтежи и најодвратнији од свих.

Морамо подсетити овде оне који кушају грех, чак и чешће од оних који се покоравају искушењу. Према томе, девојке и жене би требало да се понашају скромно и са осећањем стида. Требало би да избегавају излагање тела као и сваку врсту нескромног понашања. „Тешко оном човеку кроз кога долази саблазан“, говори наш Господ. (Мат. 18:7)

 Крст уздржања

 Свака особа има свој крст и његовим ношењем он достиже

Небеса. Крст укључује различите патње, које су створене неравнотежом наше природе, узрокованом првим грехом. Нико не може избећи патње узроковане полношћу, већ их свако може и мора преусмерити у нежност и међусобно поштовање. Чак и унајстабилнијим породицама неопходно је прилагодити и зауздати хаотичне сексуалне жеље.

Патње узроковане неспособношћу да се задовоље сексуалне жеље су најјаче у принудној девствености, т.ј. односно када није могуће створити породицу, без обзира колико би неко желео. У односу на друштвене услове, мушкарац има предности: ако девојка одбије просидбу, он може покушати да пронађе другу девојку којом ће се оженити. Девојка је лишена овог права првог корака (она не може да запроси човека!) Према томе, вероватније

је да ће девојка остати сама, било да не воли оног који је запросио, било да човек који јој се допада, није заинтересован за њу, или из неког другог разлога.

Девственост изазвана жељом моралног усавршења је слична лествици којим се неко успиње ка највишем степену. Потискивање сексуалне енергије која је неизбежно накупљена у телу, иако то није баш лако урадити, може бити постигнуто само кроз овај пут, који води директно навише. Онда стварно „преображење Ероса“ се дешава, када Ксрт супротстављања сексуалним жељама, постаје борба са „старим човеком“ у самој особи. Сав нагласак овде је стављен у слободно усмеравање нечије воље према Небесима, што онда привлачи Божију благодат тој особи.

Али невољно девство у којем душа неспремно учествује водиће само ка новим патњама. То не слаби притисак полова, напротив, јача га јер душа осећа жеђ за интимном блискошћу и пати због недостатка тога. Зар ова врсте девствености не приморава неког да трага за ванбрачним везама на нов начин, или зар не оправдава уобичајене, „опуштене“ везе?

Али неопходно је запамтити да само у браку задовољење сексуалних жеља, не уноси никакву врсту лажи или несклада. Напротив, ванбрачне везе су неизоставно повезане са лажју и уништавају духовно здравље особе.

 Закључак

 Полност представља креативну силу у особи. Као телесна и

духовна функција, она није идентична са сексуалношћу. Сексуално уздржање уопште не убија енергију олова, већ је преобраћа у више духовне облике. Али уздржање (слободно или принудно) претпоставља да су предузети духовни напори, који онда постају извор нове снаге, постављајући темељ за цветање стваралачких сила у човеку. Из тог разлога се пут до духовног савршенства отвара у девствености.

Расцеп у сексуалном нагону, који води до раздвајања између сексуалности и емоционалног искуства Ероса (жеђ за љубављу) је потпуно природан током пубертета. Међутим захваљујући нашој огреховљености, она често постаје узрок унутрашњег сукоба, који је често врло тешко решити без правилног духовног вођства.

У младим годинам полност бесни и узнемирава душу, понекад доносећи сексуалне импулсе у први план са горућом силом, понекад се претварајући у „удаљени“ Ерос и романтику. Ова младалачка „нестабилност“ полова, која ствара нестабилност и противречности у трагајућој души, моше бити ужасна. Мећутим важно је знати да су „грешке младости“ поправљиве, ако су оне опране сузама покајања.

Полност може узроковати емоционалну и телесну болестили да постане узрок несрећа у нечијем животу. Међутим уз добровољну девственост, она може бити узрок виших задовољстава, омогућујући велики развој могућности за душу. Она може постати почетак спасења и преображаја нечијих стваралачких сила.

У садашњем времемну проблем полова је истурен, толико много онога што је било „тајно“ сада је бестидно изложено. О најинтимнијим стварима расправља се отворено чак и пред децом, без присуства стида при коришћењу речи као што су секс, кондом, оргазам, итд.

Популарни појам „слободна љубав“ уопште не подразумева љубав, већ само блудничење. Човечанство почињући да решава проблем полности и љубави ван Хришћанског учења, чини кобне грешке. Заједно са вулгаризацијом интимних односа, зло и разврат су умножени, породице бивају уништене, што заузврат доводи до разарања друштва.

Црква учи да и девственост и уздрање на јендој страни, а и брак на друго, служе нашем спасењу, отварајући и на један и други начин отварајући простор стваралачким силама. Ми само треба да држимо кормило чвршће и усмеримо барку нашег живота ка Богу. Треба само да схватимо Истину и неизбежност ношења крста сваке особе.

Стрпљивим ношењем овог крста, било путем девственоти или путем брака, особа расте морално и ово је главни задатк овог привременог живота.

 Размишљања о браку и девствености

 Брак

 Почетак Хришћанског брака иде уназад до првих дана људског

живота, као што читамо на првим странама Светог Писма. Након стварања првог човека – Адама, Бог му је онда створио помоћника – жену. Он ју је Сам довео њему, благосливио их и рекао: „рађајте се и множите, и напуните земљу, и владајте њом.“ (Пост. 1:28). Овако је брак почео.

Висока вредност брака произилази директно из овог стиха Светог Писма. Прво установљење брка од стране Самог Бога, директно указује на његове моралне основе, јер Господ није могао дати заповест човку која не би служила ни једној другој сврси, сем најузвишенијем и највишем моралу.

Нглашавамо, према речима једног Светог Оца, „односи и рађање деце у складу са законом, је слободно од греха и осуде.“ Друго, установљење брака, одмах након стварања првих људи,

јасно указује његову директну повезаност са сврхом његовог стварања. Имајући такво порекло, сврха брака никако није могла бити установљена са циљем да спречава било какав ненормални процес у склопу људксе природе. У свом првобитном стању, пре Пада, човекова природе није имала ништа што би захтевало исправљање. Према томе, иницијална сврха брака је била да помогне особи да схвати задатке, које је човеку дао Творац.

Смисао давања Еве Адаму, није значило побољшање било каквих несавршености у његовој природи: Бог није у почетку одобрио постојање у самоћи за првог човека, не из разлога што је он садржао нешто несавршено у својој природи, већ што је био једини у својој врсти. „није добро за човека да је сам“, говори Господ. Очигледно није било добро у погледу што многе од његових сила и способности нису нашли сврху и примену, и ако би биле чуване у њему могле би пропасти, или у најмању руке не усавршити се и развити. Према томе, први човек је требао „подесног“ помоћника т.ј. исту такву људску особу какав је био и он, неко ко би могао имати исте моћи и способности које би одговарале онима које је он имао, са циљем да постигне складну целину људских делатности и живота уопште, кроз односе мужа и његовог помоћника – жене.

 Према томе, суштина брака се садржи у саставној и пуној вези између два биђа. Свети Јован Златоуст је такође рекао да је жена неопходна као утеха човеку: „Иако без речи, оне су веома корисне својом службом, помоћи дане Адаму од његове жене, била је друге врсте и још сјајнија... Жена је цело, савршено и потпуно биђе, које може разговарати и пружити велику утеху човеку, у њиховој јединствености природе. Заиста ово биђе (жена) створена је ради његове утехе.“

Питање рађања деце. Брак се схвата као потпуна и блиска повезаност двоје људи, и брак би сигурно требао да укључи и физички део. Божанском одредбом, размножавање је директно повезано са браком. Али чак и у овом погледу, задатак брака је висок.Као одређен директно од Бога, размножавање људи има моралну сврху – то јест, владавина људи над земљом и свим њеним стоврењима, т.ј. тријумф разумног и моралног извора над земљом.

Особа је круна стварања, она је носилац слике Божије и славе Божије откривене у њему, пошто је он свесно и слободно биће, и зато умножавање људи представља умножење славе Божије. Бог преноси стваралачку функцију човеку кроз брак: „Бог је завршио стварње; али човек је назначен да је настави.“

Брак да је живот новим бићима, која су намењена за вечност. Кроз ово неограничена доброта и љубав Божија је откривена. Према томе, тајна брака је такође и тајна ширења Царства Божијег на земљи.

Овако видимо, почетну вредност брака од његовог самог почетка. Он се једном гледао као најповезанија и неодвојива.Из тог разлога се не дозвољава полигамија и захтева верност у заједници двоје људи, јер „за целину, могу постојати само две половине и последично потпуно моногамија, која нија само Хришћански идеал, већ обухватно мерило брака.“

Кроз схватање и остварење ове заједнице, људи су позвани да пронађу надлични савршени живот у љубави, налик на Свету Тројицу. Кроз значење брака, људи треба да испуне сврху коју им је Творац дао. Узимајући у обзир ове сврхе и сећајући се моралних основа брачних односа, неопходно је указати да љубав између супружника не би требало да има само интимну близину.

Требала би да буде висока морална љубав, у којој особа расте и долази до савршенства. У условима грешног света висока мерила љубави, захтевају самопожртвовање и самоодрицање. Муж и жена би требало да имају „љубав која је свеза савршенства.“ (Кол. 3:14)

Видимо из Светог Писма да под је велом брака, нешто тајанствено, небеско и вечно смештено. Видимо да је слика брака слика нечег божанственог и над људског, које почиње овде на земљи и има свој крај на Небесима, и вечности. Стога, Апостол говори: „биће двоје једно тело. Тајне је ово велика; а ја говорим за Христа и за Цркву.“ (Еф. 5:31-32)

Ова паралела је заснована не на вечној сличности, већ на унутрашњој заједници. Блиска повезаност између мужа и жене је слична јединству Христаи Цркве. „Хришћанска брачна љубав се схвата прво као потпуно и неодвојиво морално општење живота, имајући дубоку природну основу за узајамну допуњење и помоћ. Међусобним допуњавањем, у браку супружници временом, постају све ближи и ближи једно другом.

Мисао и осећања једног постају јасни за другог и без њиховог изговарања, када један партнер посматра другог, као део себе. Под таквим условима, Хришћанска идеја спајања два живота у једну неодвојиву целину, изражена речима Апостола: „Али нити је муж без жене ни жена без мужа у Господу.“ (1. Кор. 11:11) - постаје стварност.

Сваки од супружника, воли другог као део себе, или чак и више, будући спреман да жртвује све за другог у било ком тренутку. Ова брчна љубав, постаје стваран одраз неограничене љубави Христове према Цркви, љубави због које се Он жртвовао за њу. Човек напушта свог оца и мајку да буде једно тело са женом, као што је Син Божији „оставио“ Оца Свога на Небесима, дошао на земљу и кроз Оваполоћење постао једно тело са Црквом.

Духовно јединство Христа и Цркве је настављање и остварење тајне брака. Ова заједница има карактер жртве, јер је за Христа „било неопходно“ да Се жртвује (на други начин слобода избора,

не би била сачувана!) са циљем да нас посвети, данас предстaви Себи без мрље или мане. И зато и брачни односи такође носе карактер жртве. Кроз своју жртвујућу љубав, кроз превладавање својих грехова и мана, посвећивањем једно другог, они понављају спасоносни подвиг Христов. Изгледа да је тајна брака директно повезана и схваћена унутар тајне искупљења.

Тајна искупљења је схваћена унутар тајне Цркве, и зато Апостол пореди тајну брака са Црквом Христовом. „Ова тајна јесте и биће стварно велика и више него велика, јер општење и заједница, благонаклоност и односи које имају муиж и жена измез себе... су исти као односи које има Господ и Творац свега према целој Цркви, као према невести.“

  Тертулијан: „Како да представимо срећу брака, коју завршва

сама Црква, која је ојачана молитвом, која је учвршћена благословом, која је објављена Анђелима и коначно одобрена од Оца? Како је пријатан јарам два срца повезаних једном надом, једним учењем и једним законом. Они као деца једног Оца, као робови једног Господара; не постоји препирка између њих, ни у души ни у телу. Они су двоје у једном телу. Где је једно тело, ту је и један дух.

Они се моле заједно, они преклањају колена заједно, посте заједно, међусобно саветују и подстичу један другог. Заједно присуствују у цркви на Литургији Божијој, трпе прогоне заједно, уживају у миру заједно. Ништа не крију једно од другог, никада нису бреме једно другоме. Слободно посећују болесне, дају милостињу без снебивања, остају на скуповима цркве не ради забаве; певају псалме и химне заједно и међусобо подстичу један другог да славе Бога.“

 Свети Григорије Богослов: „Будући повезани везама брака

замењујемо једни другима и обе руке и ноге. Брак чини слабог, два пута јачим, пружа велику радост добро – желатељима и тугу људима са ложим жељама. Заједничка брига супружника чини њихове туге лакшим; заједничке радости су јаче за обоје. За једнодушне супружнике блага су пријатнија, а у оскудици једносушност је пријатнија за њих, него за богате. Везе брака им служе као кључ чедности и жеље, као печат неопходне љубави. Они пију из једног извора њиховог дома, из кога странци не пију и који тече нигде и ни од куда. Будући једно тело они такође имају и једну душу и узајамном љубављу они једнако подстичу један другог да буду марљиви у прослављању Бога. Јер брак не одваја од Бога, већ напротив више везује за Њега, јер има више подстицаја за то.“

  Брак и девственост – два пута

 Свети Атанасије Велики: „Постоје два пута у животу. Један је обичан и световни, односно брак; други је анђелски и виши, то јест девственост. Ако неко изабира световни пут – брак – неће бити осуђен, али неће примити исте дарове. Међутим примиће неке од њих, јер доноси плод од тридесет. Али ако неко изабере славнији пут, који је високо изнад света, примиће чудесније дарове, иако је овај пут жалоснији и тежи од првог: јер он је донео савршени и плод у мери од сто.

 Свети Григорије Богослов: „Постоје два могућа пута у животу – брак и девственост, други је виши и сличнији божанском, али је и тежи и опаснији, а први је нижи, али и безбеднији... Ни девственост, ни брак нити нас повезују, нити нас одвајају од Бога или од целог света, тако да би неко био достојан гнушања, а други безусловне хвале.

Напротив, ум мора бити добар управљач и у браку и у девствености, а да створи врлину у њима, сличан уметнику...“

„Иако брак имапочетак на земљи и девственост нас чини невестама Цару Христу, дешава се међутим, да девственост обара на земљу, да нас брак уздиже не Небеса. Из тог разлога, ако неко почне да криви брак, а други девственост, обоје греше...“

„Девствени живот је бољи, стварно бољи; али ако служи свету и земљи, гори је од брака.“

 Монаштво

 Свети Доротеј говори: „Остале врлине, пошто се чине као

дужност, имају значење само као данак, који мора свако да плати, слично грађанима земље своме владару.

Монаштво, непоседовање новца и девствености, као врлине уздижу нечију вољу, имају занчење као драгоцени дарови принесени Богу ради љубави, баш као што у земљи, познати људи, поред данка, доносе дарове владару, а заузврат добијају богате награде, велике почасти и одликовања.“