Rudolf Štajner Svetkovine i njihovo značenje IV Uz Miholjdan

Sarajevo, 2011. Rudolf Štajner Svetkovine i njihovo značenje - IV Svetkovina Arhangela Mihaila

SADRŽAJ

Uvodne napomene i Predgovor uz izdanje na engleskom jeziku

3

I Meditacija uz svetkovinu sv. Mihaila Dornah, 28.septembar1924.

4

II Mihailova inspiracija: Duhovne prekretnice u toku godine poznato i kao: Mihailova imaginacija Štutgart, 15.oktobar 1923.

5

III Mihailovo upozorenje Dornah, 13. januar 1924.

14

Svetkovina Arhangela Mihaila Važnost impulsa sv. Mihaila Predavanja održana u različitim gradovima i u različito vreme u periodu od 1913. do 1924.1 Uvodne napomene U svojoj autobiografiji, Moj životni put2 (poglavlja 35 i 36), Rudolf Štajner govori sledeće o karakteru zabeleški sa predavanja te da su štampani materijali isprva bili namenjeni za čitanje u užem krugu članova antroposofskog pokreta: “Sadržaji ovih štampanih materijala bili su namenjeni za usmeno prenošenje a ne za štampu.” “Ne sadrže ništa što nije čisti izraz antroposofskog znanja u njenom progresivnom razvoju i napredovanju ... čitalac može da ih shvati kao reprezentante onoga što antroposofija ima da kaže. Zato je i bilo moguće, a štaviše i bez bojazni ... odustati od uobičajene prakse da ove publikacije kruže samo među članovima (Društva). Ali, mora se imati u vidu da u tim transkriptima ima pogrešnih pasusa, koje nisam stigao da revidiram.” “Jedino je razumno očekivati da će svako ko se prihvati prosuđivanja o sadržaju ovih privatnih izdanja, biti upoznat sa pretpostavkama koje se uzimaju zdravo za gotovo kada su 1 Sedam predavanja održanih u različitim gradovima; ovaj svezak predstavlja ogromnu pomoć za sudelovanje u duboko duhovnim realijama sadržanim u svetkovini sv. Mihaila. Tokom života, Štajner je govorio o modernom duhovno svesnom pristupu godišnjim svetkovinama. Ovo izdanje je kompilacija onoga što je rekao o Miholjdanu u različitim prilikama. Predavanja nose različite GA brojeve. 2 Wort, 2006; GA 28.

izgovorene. Te pretpostavke obuhvataju, u najmanju ruku, antroposofsko znanje o čoveku i o kosmosu u njegovoj spiritualnoj suštini, kao i ono što bi se moglo nazvati ‛antroposofskom istorijom,‛ ispričanom kao rezultat istraživanja u duhovnom svetu.” PREDGOVOR U ovde odštampanim predavanjima3 ćete pronaći osnovni sadržaj misli kojom je Rudolf Štajner pristupao temi o Mihailu i njegovoj svetkovini na Miholjdan. (Jer, kao osoba izuzetno osetljiva na zvukovne vrednosti, on je želeo da imenu Arhanđela vrati tri vokala koja mu posve pripadaju). Ovaj sadržaj čine mnogi elementi. Tu je velika tema o vremenu uzastopnih vladavina arhanđela, po kojoj Mihailo uvek dolazi kao naslednik Gavrilove vladavine. Tako se u danima Aleksandra i Aristotela, Mihailo pojavio kao lice Jehove: tako je opet bilo krajem prošlog veka kada je pristupio čovečanstvu kao Hristovo lice. Upravo zbog nove Mihailove vladavine, povećava se broj ljudi koji su u stanju da razmišljaju duhovno na način koji je stotinu godina ranije bio nemoguć, mada ta duhovnost nije mogla da oblikuje savremeni život. Jer, Gavrilo je glasnik rođenja i deluje na čoveka kroz njegov fizički oblik i građu: Mihailo otvara stazu ka duhu. Tu je i jedna manja tema o vremenu koja obuhvata uzastopno smenjivanje godišnjih doba i svetkovina koje se u svakom od godišnjih doba proslavljaju. Vidimo da tradicionalna slika kojom je predočen Mihailo kako nadvladava zmaja, poprima novu i univerzalnu dimenziju i postaje imaginacija zapisana u zvezdaama ništa manje nego u ljudskom srcu. Učimo i o misteriji supstancije koja je dala modernoj civilizaciji njen oblik — sveprisutna supstancija gvožđa. Sjajna meteorska kiša na početku jeseni postaje, za imaginativni pogled, sjajni Mihailov mač, kojim on čisti kosmos od sumporne vreline leta, što je makrokosmički pandan gvožđu u krvi čoveka. Iz ovih predavanja, pre svega, doznajemo kako da razmišljamo o Mihailu kao borcu individue — ne snažne ličnosti — Cezaru ili Napoleonu koje veliki deo sveta još traži, stvorenih od strasti i temperamenta i elementarne snage — nego čoveka nalik Hristu koga

3 Uvodne napomene i Predgovor se odnose na izdanje na engleskom jeziku iz 1957.g., odakle su i preuzeti.

je oblikovao i zaiskrio Duh, kojeg je Mihailo opet učinio dostupnim čovečanstvu. Dakle, predavanja sadrže žarku molbu za uspoastavljanjem Mihailove svetkovine, avekovine koja j u ttraicionalnom hrišćanstvu najviše zanemarena uglavnom zbog toga što je to svetkovina individue koji tek treba da stvori svoju važnost. Ta svetkovina bi mogla da bude zajednička celom svetu: mogla bi da prevlada Gavrilovu svest koja još misli o nrodima i rasama i ‛slobodi nacija,‛ i umesto svesti o istinskoj slobodi, u čovečanstvu budi — svest o slobodi pojedinca. A. C. Harwood I MEDITACIJA UZ SVETKOVINU ARHANGELA MIHAILA4 Springing from Powers of the Sun, Radiant Spirit-powers, blessing all Worlds! For Michael‛s garment of rays Ye are predestined by Thought Divine. He, the Christ-messenger, revealeth in you — Bearing mankind aloft — the sacred Will of Worlds. Ye, the radiant Beings of Æther-Worlds, Bear the Christ-Word to Man. Thus shall the Herald of Christ appear To the thirstily waiting souls, To whom your Word of Light shines forth In cosmic age of Spirit-Man. Ye, the disciples of Spirit-Knowledge, Take Michael‛s Wisdom-

Izvirući iz Snaga Sunca, Blještave snage Duha, blagosilju sve svetove! Za Mihailovu halju od zraka Vi ste predodređeni Božanskom Mišlju. On, Hristov glasnik, otkriva u vama - Uznoseći čovečanstvo - svetu Volju Svetova. Vama, blistava bića Eterskih svetova, Nose Hristovu Reč čoveku Tako će se vesnici Hrista pojaviti Za duše koje čekaju žedno, Za koje Reč Svetlosti i dalje sja U kosmičkom dobu Duhovnog čoveka.

4 Ovo je meditacija iz poslednjeg predavanja Rudolfa Štajnera koje je održano uoči Miholjdana, 1924. u Dornahu (GA 238). Predavanje nosi naslov: Individualitet Ilije, Jovana, Rafaela, Novalisa.

beckoning, Take the Word of Love of the Will of Worlds Into your souls‛ aspiring, a c t i v e l y !

Vi, učenici Duhovnog znanja, Prihvatite Mihailovu Mudrost čije se zov čuje, Primite Reč Ljubavi Volje Svetova U svoju dušu, koja živo žudi da d e l u j e!

II MIHAILOVA INSPIRACIJA Duhovne prekretnice u toku godine5 Ono što danas imam da vam kažem biće iskazano u formi slika izvedenih iz imaginativnog života, koji je izraz, objava, duhovnog sveta. Čitavim svojim postojanjem i delovanjem, ljudsko biće je utkano u duhovni svet. Iz mnogih i različitih opisa toga sveta koji su vam predočeni, znamo da apstraktni govor kakav se primenjuje u spoljašnjoj, čulima uočljivoj prirodi, ne može da se koristi kada se govori o duhovnom svetu, kada se radi o stvarnim ispoljavanjima toga sveta. Takođe nam je poznato da način izlaganja koji u tom slučaju moramo da primenimo nije nerealan, naprotiv, daleko je stvarniji od logičnog, apstraktnog govora kojim se služimo da iskažemo samo prirodne istine. To sam želeo da kažem o stavu od kojeg se mora poći da bih vam sve ovo predočio. Kada duhovnom vizijom čovek pronađe put iza i izvan sveta koji se uočava fizičkim čulima, otkriva mu se svet duha. U tom svetu on se oseća ponukanim da iskoristi slike pojava fizičkog sveta, da njima iskaže ono duhovno što se pred njim otkriva. Stoga mi dopustite da u središte našeg razmatranja postavim sliku, sliku koja je uistinu duboka realnost. Kroz istoriju svoje evolucije, čovečanstvo je uvek bilo vođeno impulsima iz duhovnog sveta. Oni koji su mogli da vide tako daleko uvideli su da su ti impulsi, reklo bi se, zapisani jasnim6 slovima u duhovnoj svetlosti, ukazujući na smer kojim treba da krenu. Ono što se tako pronalazi u duhovnom svetu može da se uporedi sa putokazima (stubovima na koje se lepe razni oglasi i informacije) iz fizičkog sveta; ne oni na koje se možda samo 5 [Poznato i kao: Mihailova Imaginacija; e.Ed.] 6 Ovde je upotrebljena reč brazen čije značenje je bronzani, bakarni, ali i jasan, bezobrazan, drzak. (n.p.)

pokazuje rukom, ili se označava naziv nekog mesta ili drugo, nego stubovi na kojima je moćnim rečima — ili barem snažnim zvučnim rečima — ukazano na to koje će se promene desiti u ljudskom mišljenju, osećanju, volji. Govorim o duhovnim putokazima. Takve smernice u duhovnom svetu obično se prenose ljudskim bićima na izuzetan način, a tako je bilo u svim epohama — prenose se, naime, nekom vrstom jezika zagonetki. Na određen način potrebno je dosta truda da se zagonetka dokuči. Da bi jedna od tih smernica, iskazanih jezikom zagonetki, mogla da postane stvarni impuls, poticaj za život, mora da se poveže mnogo toga što se zna. A, tako i u današnje vreme, kao nešto prilagođeno našoj sadašnjosti i neposrednoj budućnosti, u astralnoj svetlosti, ako mogu tako da je nazovem, mogu se pronaći takve reči usmerenja koje mogu postati impulsi za čovečanstvo. U najrazličitijim prilikama — mogao bih reći i najrazličitijim mestima — danas se predočava, ukoliko neko ima osobine potrebne da se to otkrije, nešto poput upozorenja, koje ima osobinu zagonetke i poziva čoveka da to treba da ga vodi, da treba to da preuzme kao jak impuls u svoju volju, u čitav život svoje duše. Ono što tako isijava da nas sretne u astralnoj svetlosti, kao jedna od duhovnih prekretnica, sadrži otprilike ove reči: Thou mouldest it to thy service, Thou revealest it according to the value of its substance In many of thy works. Yet it will only bring thee healing When to thee is revealed The lofty power of its Spirit.

Ti kuješ ga da ti služi više Sadržaj njegov vredni otkrivaš najviše U mnogim delima svojim. Ozdravljenje, ipak, može da ti pruži Samo kada je tebi otkrivena Duha njegovog moć uzvišena.

Tu je pre svega izazov da se otkrije šta se ovim rečima doista misli. Odnose se na neku vrstu umpulsa, na nešto što je već prisutno, što je čoveku poznato, jer se inače ne bi moglo računati na to da odgovor može da se pronađe: Ti kuješ ga da ti služi više Sadržaj njegov vredni otkrivaš najviše U mnogim delima svojim.

Ozdravljenje, ipak, može da ti pruži Samo kada je tebi otkrivena Duha njegovog moć uzvišena Svrha današnjeg predavanja je da se objasne ove reči koje se, kao što je rečeno, pokazuju u astralnoj svetlosti kao impuls usmeravanja za ljudska bića. Prisetimo se nekih stvari koje sam ovde već objasnio. Prisetimo se da godišnji tok, u svom redovitom smenjivanju proleća, leta, jeseni i zime, ima duhovni sadržaj; kako se duhovna zbivanja, natčulne pojave otkrivaju u onome što se dešava u toku godine baš kao što se čovekova natčulna duša i natčulni duh otkrivaju u onome što se događa u njegovom telesnom životu između rođenja i smrti. Promislimo o tome kako je u onome što se tokom godine pojavljuje spolja, u zimskom snegu, prolećnom klijanju i stvaranju života, u letnjem životu cvatnje i jesenjem životu zrenja i donošenja plodova — kako je u svemu što se ljudima fizički otkriva skriveno nešto duhovno, da sve to (p)održava nešto duhovno. I, stoga, okrenimo svoj pogled prvo ka onome što se zbiva u ovom delu godišnjeg toka, od proleća ka letu i potom ka jeseni. U svemu što Zemlja otkriva, u kamenu i biljci, u svemu što postoji žive duhovna bića; ne samo izbledela spiritualnost, nego posebna, odvojena duhovna bića, duhovi prirode. Ti duhovi prirode skrivaju se tokom zime u srcu Zemlje; Zemlja ih je, reklo bi se, udahnula, ona su u Zemlji. Kada dođe proleće, Zemlja, reklo bi se, izdahne svoju duhovnost; ovi duhovi prirode streme naviše. Oni teže naviše sa silama života koji klija, niče; delatni su u životu koji se oseća u vazduhu obasjanom svetlošću, zagrejanom suncem; unutar toga oni teže naviše. I, kako se približavamo danu sv. Jovana i vremenu Ivanjdana, tada se u visinama nad nama, ukoliko ih pogledamo, otkriva slika utelovljena u formama oblaka, snažno utelovljena i u munji i grmljavini, utelovljena u svakom meterorskom elementu iznad nas, svega onoga što je u toku zime živelo u obliku duhova prirode u tamnom krilu Zemlje. U toku zime moramo da gledamo dole na Zemlju i osetimo ili otkrijemo kako, skriveni ispod snežnog prekrivača, rade duhovi prirode, da bi iz produktivne Zemlje, posle zime opet stiglo proleće i leto. Ali, ako leti gledamo dole na Zemlju, tada je Zemlja kao osiromašena gubitkom tih duhova prirode. Duhovi prirode su otišli u prostrani svet; sjedinili su se sa strukturama oblaka i svim onim na što nailazi ljudski pogled kada je

usmeren naviše. Pomenuo sam da, ti duhovi prirode, svim putevima struje ka visinama i sa sobom nose, u izuzetno suptilnom obliku, izuzetno fino razređenom rastvoru, onoga što se spoljašnje pojavljuje kao sirovi i beživotni sumpor. A ti duhovi prirode, dok se tokom letnjih vrućina gomilaju i uzbibavaju u formi oblaka i slično, u stvari ponajviše snuju i žive u sumporu, sumporu koji je tada prisutan na izuzetno suptilan način u visinama zemaljskog carstva. Kad bismo, na vrhuncu leta, mogli da obletimo te visine koje dosežu naš zemaljski svet, nekom vrstom osećaja/čula, bili bismo svesni ukusa sumpora, čak i mirisa sumpora, mada u veoma razređenom, suptilnom i prisnom obliku. Međutim, ono što se tamo gore dešava pod uticajem Sunčeve toplote i svetlosti, slično je procesu koji se odvija u ljudskom organizmu kada naviru žudnje, želje, emocije, itd. Svako ko ima sposobnost da otkrije i oseti takve stvari, zna da u toku sredine leta, duhovi prirode žive u jednom elementu koji je toliko zasićen željom koliko i želja za životom koja je povezana sa animalnom prirodom čoveka — onim animalnim delom čoveka u kojem je on, takođe, sumporisan, prožet sumporom u veoma razređenom obliku. Na vrhuncu leta vidimo, reklo bi se, niži vid čoveka, onaj animalizovani deo u njemu, kao prirodnu formaciju svoda iznad nas, ispunjenu životom duhova prirode. Ono što tako prepoznajemo u njegovom svojstvu sumpora kada se združuje i živi u ljudskoj prirodi, nazivamo ahrimanskim; Ahriman u tome doista živi. Stoga, možemo isto tako da kažemo: kada na vrhuncu leta okrenemo duhovni pogled ka visinama, onda nam se u kosmičkim sumpornim željama otkriva ahrimansko. Stoga, ukoliko čoveka shvatamo u odnosu na ukupnu uvezanost sveta, moramo da kažemo: Zemlja se zimi povezuje sa onim što u čoveku postoji kao njegova niža priroda i preko toga rasprostire kristalni sneg, a čineći to, Zemlja od toga prima ahrimansko. Kada je na vrhuncu leta, ahrimansko slobodno, ono deluje kao kosmičke želje u širokim prostorima sveta i doista podleže zakonima koji proizilaze iz planetarnih okruženja Zemlje koji deluju na to (ahrimansko). I sada vidimo kako nasuprot ovog ahrimanskog elementa žudnje, nasuprot ove animalne žudnje, naopačke okrenute prirode čoveka, reklo bi se, postoji jedna suprotstavljena sila. Nasuprot sili, koja ljudsko biće dovodi do stanja podložnosti kroz njegove emocije, vukući ga naniže ispod humanog do animalnog nivoa i leti se otkriva u celosti visoko iznad nas — u kosmosu se nalazi protiv-sila. Ova protiv-sila se vidi u onim izuzetnim proizvodima koji s vremena na vreme padnu

na Zemlju kao produkti kosmosa i sadrže meteorsko gvožđe. Ukoliko pogledate komad meteorskog gvođa, u njemu imate važnog svedoka da je gvožđe raspršeno u svemiru. U zvezdama padalicama, koje su česta pojava u avgustu i, reklo bi se, deluju na poseban aktivitet gvožđa u kosmosu, vidimo otkrivenu protiv-silu prirode koja deluje protiv elementa žudnje koji je u to vreme tamo u kosmosu. A u tom kosmičkom gvožđu, zgusnutom u meteorsko kamenje, su strele koje kosmos šalje protiv elementa animalne žudnje koja se, kao što smo opisali, kosmički ispoljava. Tako možemo sa razumevanjem i poštovanjem da gledamo mudrošću ispunjeno usmeravanje kojim nas kosmos vodi. Naravno, poznato nam je da je čoveku potrebna ova priroda animalne žudnje, zbog toga što savladavajući je, a ne suprotno, on može da razvije sile koje ga prvo čine potpunim čovekom. A čovek ne bi mogao da ima ovu prirodu želje, ovaj element animalizovanja, da isti taj element animalne žudnje nije i deo kosmosa. Tako je sumpor, sumporni ahrimanski element, reklo bi se, jedan pol vani u kosmosu a strelice koje kosmos odapinje kroz prostor da se bori sa tim sumpornim elementom skoncentrisane su u meteorskom gvožđu — u meteorskim projektilima, da tako kažem, univerzuma. Čovek uistinu jeste mikrokosmos, stvarni mali svet. Sve što se ispoljava vani u velikom svetu u gigantskim i veličanstvenim pojavama, kao što su pojave meteora, ispoljava se isto tako i iznutra, u unutrašnjoj prirodi onoga što je čovek u svom telesnom biću. Jer to fizičko biće samo je izraz, manifestacija njegovog duhovnog bića. I tako mi, na određeni način, unutar sebe nosimo, počev od animalne niže prirode, sumporni element. Moramo sebi da kažemo: taj sumporni ahrimanski element besni kroz ljudski organizam, uskomešava njegovu prirodu žudnje, uzburkava njegove emocije. Osećamo ga u sebi; vidimo ga u vreme vrhunca leta u kosmičkoj žudnji koja nas natkriljuje. Ali, isto tako, vidimo kako se iz tog svoda kosmičke žudnje koji nas natkriljuje izbacuju gvozdene strele meteorskih fenomena, čisteći i pročišćujući ga, delujući kao suprotni pol prirodi žudnje nalik animalnoj. Jer, kroz ovo odapinjanje meteorskih gvozdenih strela iz kosmosa na vrhuncu leta, čisti se svod animalnih želja koji nas natkriljuje. A ono što se na grandiozan i veličanstven način odvija tamo u velikom kosmosu, neprestano se zbiva i u nama. Mi proizvodimo sićušne čestice gvožđa u svojoj krvi, uz ostale supstance, a dok, sa druge strane, kroz našu krv pulsira proces sumporizacije, protiv njega, iznutra, poput

meteora, deluje kao drugi pol gvožđe u nama, uzrokujući isti proces kakav se u kosmosu dešava usled delovanja meteorskog gvožđa. Tada odnos/povezanost čoveka prema kosmosu možemo da oslikamo tako da u bljeskavom meteorskom elementu nalazimo deo kosmosa koji odgovara onome što je u nama jedva milioniti na milioniti deo sjaja meteorskog elementa, a što nas gvožđem u našoj krvi oslobađa, čisteći i pročišćavajući nas od procesa sumporizacije koji je aktivan i u samoj krvi. Tako mi iznutra kopiramo kosmos. U kosmosu se ovaj proces dovršava tokom vrhunca leta; budući da se nalazi u prirodi kao neko ko se nje oslobodio u pogledu vremena, čovek u sebi neprestano nosi sredinu leta kao i ostala godišnja doba jednako onako kao što pamti svoja pređašnja iskustva. Ona spolja nestaju ali ostaju iznutra. Tako je i to prisutno u čoveku kao mikrokosmosu u odnosu na makrokosmos. Međutim, ono što tako nosi u svom fizičkom telu, čovek mora da pojmi u duši, mora biti sposoban da to doživi unutar sebe; mora da nauči da doživljava to meteorsko prebacivanje gvožđa-u-krvi u sumpor-u-krvi kao slobodu, ili inicijativu, kao snagu vlastite volje. Inače, u njemu to, u najboljem slučaju ostaje animalni ili vegetativni proces. Ono što čini da postajemo [očovečeno] ljudsko biće u duši i duhu jeste naše razumevanje procesa koji se odvijaju u nama, poput ovog procesa gvožđe-sumpor, poimanje dušom i duhom da mi u te procese kao impuls šaljemo dušu i duh. Kao što smo, napravivši neki instrument i znamo kako se njime pravilno rukuje, u stanju da nešto izvedemo uz njegovu pomoć, tako se možemo poslužiti svojom voljom koja deluje i živi u nama kao u primeru ovog procesa gvožđa i sumpora, kada jednom naučimo kako da njome rukujemo; kada, kao ljudska bića, možemo da rukujemo i iskoristimo ono što se unutar našeg tela odvija kao živi procesi. Vratimo se ponovo kosmosu i ostavimo čoveka po strani. Možete da shvatite da ono što se zbiva tamo u kosmosu jeste najozbiljnije upozorenje ljudima. Jer, taj proces meteorskog gvožđa u kosmosu pamti našu unutrašnju fizičku prirodu; ta se priroda, međutim, može staviti u službu našeg duhovnog unutarnjeg bića. Tako dolazimo do značenja koje se mora pripisati jasnom zapisu u astralnoj svetlosti: — Ti kuješ ga da ti služi više Sadržaj njegov vredni otkrivaš najviše

U mnogim delima svojim. Ako pogledamo oko sebe na savremeni život, kako se razvijao tokom poslednjih vekova, uviđamo da je glavno obeležje ove materijalističke kulture, upotreba gvožđa u oblasti zemaljskog života. Ma u kom smeru da pogledamo, gdegod je naša forma civilizacije odnedavno procvala; tu je gvožđe usadilo u fizički svet sve ono što je dovelo do kulminacije ove materijalističke kulture. Tražimo šta je to što je na tako neuporediv način združilo ljude, i utrlo staze za različite grane materijalističke kulture, i omogućilo da se njima lako ide; i posvuda vidimo da je to bilo gvožđe i ono što je moglo da se razvije iz njega i od njega. Kada govorimo o materijalizmu u životu misli, tačno je da suštinu materijalizma čini ideja da je sve materija, a da je duh neka vrsta isparljive posledice aktivnosti materije. Ali, materijalizam čovečanstva u poslednja četiri stoleća ne ispoljava se samo u činjenici da ljudi razmišljaju materijalistički; materijalizam se, isto tako, ispoljava u načinu na koji se odnosimo prema spoljašnjim stvarima. Iz impulsa kulture novijeg vremena čovek je upotrebio gvožđe u ovoj materijalnoj kulturi, dok se meteorsko gvožđe, koje pada sa nebesa, smatra retkošću ili kao nešto što se teži objasniti uz pomoć nauke koja to baš i ne može da razume. To meteorsko gvožđe, međutim, koje pada na Zemlju iz kosmosa, koje pročišćava i čisti animalnost u životu (čoveka), zapravo je upozorenje nama da je nužno da u upotrebi gvožđa za materijalne zemaljske potrebe potražimo i sagledamo koju nebesku službu gvožđe obavlja u svom meteorskom vidu gore iznad nas i, još posebnije, unutar nas. Jer se ovi meteorski procesi odvijaju sve vreme u nama. I tako prvi deo ovih reči koje upozoravaju, koje prostiru svoj sjaj idući nam u susret u astralnoj svetlosti, preuzima sliku reči koja je ispisana jasnim slovima, govoreći: O, čoveče, ti si osudio gvožđe da ti na Zemlji služi. Ti kuješ ga da ti služi više Sadržaj njegov vredni otkrivaš najviše U mnogim delima svojim. Ozdravljenje, ipak, može da ti pruži Samo kada je tebi otkrivena Duha njegovog moć uzvišena

Ne radi se samo o tome da je potrebno da unapredimo svoje razmišljanje od materijalističkog poimanja sveta ka duhovnom poimanju sveta, nego da i ono što koristimo u službi materijalne kulture, treba da sagledamo iz duhovnog i kosmičkog aspekta šta je to što nam služi u materijalnom obliku. I tako, upravo kroz ove reči koje su prvo trebale da budu odgonetnute kao zagonetka, usmereni smo ka duhovnom biću koje živi u univerzumu u otkrivenju meteorskih fenomena, posebno u onome što se u meteorskim pojavama otkriva na vrhuncu leta. Jer u to vreme ahrimanski proces sumporizacije, koji je inače prisutan samo u čoveku, postoji tamo kao kosmički proces, a meteorski proces je protiv-proces toj sumporizaciji; to su strele koje kosmos odapinje u animalizovane žudnje u visinama.. Ukoliko se dopusti da sve ovo deluje na dušu, oseća se koliko je čovek uistinu povezan sa sa svim onim što ga okružuje u svetu, a, iznutra se oseća da je i sama krv prožeta dušom natopljenom duhom. U toj suprotstavljenosti između ahrimanskog i onog što pročišćava ahrimanski element, oseća se gvožđe u krvi; oseća se unutarnji meteorski proces. Sa razumevanjem se gleda naviše ka onome što je vani ostvareno kada kosmičke duhovne sile šalju svoje gvozdene strele u kosmički svet animalizovanih želja; čovek se oseća potpuno povezanim sa kosmosom kojem se predao. Baš u tim posebnim fenomenima, čovek se oseća potpuno predanim kosmosu. Kada se sve ovo oseti s punom ozbiljnošću, onda iz ovog osećaja kosmička Imaginacija dobija oblik; doista ne može ništa drugo da se uradi nego da se oblikuje i oslika ova kosmička Imaginacija. Odnos životanja prema spoljašnjoj prirodi je drugačiji (od čovekovog) budući da ne mogu da oforme koncepte ili ideje o njoj, nego samo opšte utiske. Čovek formira koncepte i ideje, tako da, kada se duša uzdigne do tačne vidovitosti, nije moguće da bila šta drugo uradi, dok ovo doživljava — kada se njen osećaj okreće prema unutra ka vlastitom meteorskom procesu i kada, gledajući spolja, sagleda u kosmičkom meteorskom procesu onu bogatu punoću života koji se tako otkriva — potom da sve to poveže zajedno u formi sveobuhvatne, iznutra natopljene slike, u Imaginaciju u kojoj je prikazano kako se ljudsko biće, mikrokosmos i makrokosmos zajedno razvijaju. To ne znači da ta imaginacija nastaje samo u našoj mašti; bolje je reći da je to stvarni i tačni izraz živog procesa koji prožima svet i ljudsko biće, u ovom slučaju, proces koji živi u fenomenima godišnjeg toka.

Imaginacija koja se čoveku predočava iz ovog doživljaja je ona koja proizilazi iz zajedničkog života sa prirodnim procesima godišnjeg toka od sredine leta (Ivanjdana) ka jeseni, upravo do kraja leta, početka jeseni. A iz ovog iskustva nastaje, izlazi pred dušu stvarno živ Mihailov lik. Iz ovoga što sam vam opisao objavljue se Mihailov lik u borbi sa Zmajem, sa animalnom prirodom čoveka, sa procesom sumporizacije. A kada se shvati šta se tamo doista dešava, onda duša, koja vlastiti oblik i poreklo uzima od životnih sila kosmosa koje se međusobno prepliću, ne može drugo do da predoči Mihailovu borbu sa Zmajem. Kao spoljašnji izraz onoga što deluje tamo u kosmosu u borbi sa animalizovanom prirodom žudnje, pojavljuje se sam Mihailo. No, on se pojavljuje sa uperenim mačem, mačem kojim pokazuje ka višoj prirodi čoveka. On zrači božansku mudrost ovim uperenim mačem, i mi pravilno oslikavamo Mihaila kada u njegovom maču vidimo gvožđe koje je bilo kosmički kaljeno i skovano za ovu namenu. Tako tamo (u kosmosu) izlazi, moglo bi se reći, iz formacija duhovnih oblaka. lik Mihaila sa jasnim, prodornim i usmeravajućim pogledom, njegovo oko je kao znak koji vodi, njegov je pogled uvek usmeren prema napred nikada se ne vraća u sebe; a Mihailova ruka nam se pojavljuje usred iskričaste kiše meteora, koji kao da su rastopljeni u silama kosmičke žudnje i pretopljeni u plameni Mihailov mač. Doista ga tako pravilno prikazujemo, potpuno u skladu sa realnošću, kada zamišljamo njegov lik kao prožet zlaćanom svetlošću leta, sa jasnim pogledom koji, kao čudesno znamenje nebesa, kao da pokazuje prema spolja; kao zraka unutarnje svetlosti koja je odlučno otposlata vani. Pravilno zamišljamo Mihaila kada je njegova mišica ispružena svetleći iskričastim bljeskom meteorskog gvožđa koje je rastopljeno i skovano u mač kojim on čovečanstvu pokazuje put od animalne ka višoj čovekovoj prirodi, pokazujući put od godišnjeg doba leta, kada se čovek najviše sjedinjuje sa spoljašnjom prirodom, najviše se približava svesti prirode o onom drugom godišnjem dobu, vremenu jeseni, kada čovek, da bi nastavio da živi sjedinjen sa prirodom, mogao samo da sudeluje u njenom umiranju, u njenoj smrti koju ona navlači na sebe. Ali, za čoveka bi to bilo užasno, kada bi mogao dok jesen nastupa, sa prirodom da deli ovu prirodnu stazu ka smrti, ka samounuštenju. Kada doživljavamo proleće, onda, ukoliko smo doista u potpunosti čovek, mi sebe prinosimo prirodi u njenom klijanju, nicanju, rascetavanju. Ukoliko smo u potpunosti čovek, mi cvetamo sa svakim cvetom, listamo sa svakim listom: sa svakim

semenom mi sazrevamo. Tada se mi predajemo životu prirode koji se uspinje, izvire, klija. Jer tada je to njena želja za životom, i mi osećamo ovaj impuls života doživljavajući njen. I mi činimo dobro posvećujući sebe prirodi u to godišnje doba. Ali u jesen mi ne možemo da razvijemo ovu svest prirode u sebi, jer ako bismo to uradili jednostrano morali bismo da sudelujemo u njenom doživljavanju paralize i smrti, što pripada njoj. Čovek ne sme da ide sa njom u tom smeru; umesto toga kada je suočen sa tim, on mora da jača svoju snagu. Kao što, u svom životu, mora da se pridruži prirodi koja živi, tako on mora da nasuprot prirodi koja umire, nasuprot smrti, postavi sebe. Svest prirode mora da bude preobražena u svest o sebi. Približavanjem jeseni daje nam se ova velika i moćna slika, tako da iz onoga što se dešava u kosmosu mi čitamo upozorenje: Svest prirode u čoveku mora da se promeni u svest o sebi. Ali, za to mu je potrebna snaga da, kvalitetima svoje duše i duha, nadvlada unutarnje svojstvo prirode nalik animalnoj koje donosi smrt. Zbog toga mu se daje smernica kada pogleda gore u fenomene kosmosa; ka tome se on vodi onim što se objavljuje u liku Mihaila, u njegovom jasnom pogledu i plamenim meteorskim mačem u desnoj ruci. I, Mihailo nam se pojavljuje u toj borbi sa animalizovanom prirodom želje čija slika se, isto tako, pojavljuje na tkalu života. Ukoliko želimo da oslikamo celu tu Imaginaciju ne možemo je nikako oslikati proizvoljno kao ljudi; ona može da bude oslikana samo iz onoga što kosmos daje. A jedini način da se oslika element sumpora u njoj, podizanjem u visine elementarnih duhova žučkasto crvenkaste nijanse, je u liku Zmaja, koji uzima oblik iz sumpora. Tako da je iznad tog sumpornog Zmaja u čijoj gorućoj glavi, kako bi to mogao da nazovem, je prikazan proces žudnje, iznad tog ahrimanizovanog i sumporisanog Zmaja je Mihailo u obliku koji sam opisao. Onaj ko razume svet može da ga opiše imaginacijama. A kogod da veruje da može da naslika Mihailovu borbu sa Zmajem na način koji sam odabere, čini greh u odnosu na unutrašnju realnost sveta. Jer, postoji određeni redosled u uzajamnom delovanju sila u svetu u odnosu na ljudska bića. A sve velike slike i druga umetnička dela u svetu nisu nastala proizvoljnim odabirom čoveka. Da je bilo tako, teško da bi mogle vekovima pa i hiljadama godina da privlače čoveka. Proistekle su iz stvarnog razumevanja onoga što se tka i živi tamo u kosmosu a isto tako i u ljudskom biću. A, kada se iz onoga što se prepliće i živi u prirodi i u čoveku, u njihovoj uzajamnoj

povezanosti, stvara supstanca imaginacija, sa svim onim što se objavljuje iz tajni prirode, čak do boja i načina na koji se boje presijavaju i sjaje, i detalja oblika — kada se to predočava u umetničkoj formi, onda nastaju velika, stvarna umetnička dela, velika dela koja su stvorili vidovnjaci, a koja su imitirali imitatori i koje šeprtlje ukrašavaju raznoraznim drangulijama sve dok se stvarna veličina koju je trebalo da ta dela dalje prenose više ne prepoznaje. To je ono što ovim delima daje snagu da utiču na čovečanstvo u dužim periodima vremena. Veliki umetnički motivi u slikarstvu i vajarstvu nikada ne bi mogli da postanu ono što jesu da nisu stvoreni iz impulsa sagledanih u onome što nastaje iz života prirode i života čoveka. Stoga možemo da usmerimo svoj pogled ka onome što se danas pojavljuje kada su Mihailo i Zmaj oslikani u duhovnom smislu (u starijim načinima poimanja morali su da budu oslikani prema tadašnjem znanju); lice oslikano u zlatnom sunčevom sjaju, jasan pogled, spoljašnji izgled, plameni mač, rastopljen i iznova iskovan od kosmičkog meteorskog gvožđa, a ispod, Zmaj mučitelj ljudske prirode, Zmaj koji se pojavljuje na vrhuncu leta, sumporni Zmaj koji se otkriva u plamsanju koje se uspinje i ponovo iznenada nestaje. Taj Zmaj koji se kreće ispod u svom elementu sumpora, uzima oblik mučitelja čovečanstva i protivnika najviših hijerarhija — to daje neophodni kontrast sučeljen ratniku Mihailu, koji podvrgava meteorsko gvožđe svojoj duhovnoj službi. Ovo je primer o tome kako pravo gvožđe prelazi u umetnost, uvek mora da pređe u umetnost, pošto se samo apstraktnim pojmovima ne može obuhvatiti celokupna stvarnost. A ovo je upozorenje za naše doba — da je potrebno da shvatimo takvu sliku kao što je ova, radi buđenja snage, radi buđenja čovečanstva. Zbog toga se želi da se, upravo ova slika, ova modernizovana slika Mihailove borbe sa Zmajem, ureže duboko, duboko u ljudsku dušu, ljudsko srce, tako da može da vrši uticaj na sile ljudske volje i misli u sadašnje vreme i u budućnosti. I može da se pojmi da bi, ukoliko bi deo čovečanstva ozbiljno shvatio ovu sliku, ako bi deo čovečanstva razumeo kako ova slika svoj oblik dobija iz same suštine prirode, i upozorenja upućenog u astralnoj svetlosti, onda bi materijalnoj upotrebi gvožđa u poslednjih nekoliko vekova, a posebno u 19. stoleću, bio pridodat duhovni element ispunjen značenjem i smislom gvožđa. Tada bi ova slika rasplamsala u čoveku silu duše i duha koja mu omogućuje da shvati svrhu meteorskog gvožđa u sebi, gvožđa koje brza u njegovoj

krvi, ratujući sa sumporom. Moramo shvatiti da ne smemo dopustiti da se ovaj proces odvija u podsvesnom, oblikujući samo nižu čovekovu prirodu; mormo naučiti da ovaj proces, ovaj proces gvožđa u ljudskoj krvi stavimo u službu duše-i-duhovnog. To je ono što Mihailo želi u nama. To je ono što nam se obraća iz astralne svetlosti, poziva nas — da još jednom dostojno proslavimo Mihailovu svetkovinu kad počne jesen. Kada sada govorimo o ovoj Mihailovoj svetkovini koja treba da zauzme svoje mesto uz svetkovine Uskrsa i Božića i sv. Jovana, to ne sme da se shvati u smislu da se tu i tamo proslavlja svetkovina na spoljašnji način; smisao je u tome da tu svetkovinu možemo da proslavljamo samo kada znamo kako da je povežemo sa nečim uistinu važnim. Svetkovina Božića nije nastala kao neko prikladno proizvoljno rešenje, nego stoga što je povezana sa rođenjem Hrista Isusa; Uskršnja svetkovina je povezana sa Misterijumom na Golgoti; a ovo su veoma važni događaji u istorijskom trajanju čovečanstva. Mihailova svetkovina mora da bude povezana sa velikim i stalnim doživljavanjem u čoveku, sa onom unutrašnjom silom koja ga podstiče da razvije svest o sebi iz svesti o prirodi kroz snagu svog mišljenja, snagu svoje volje, tako da može da ovlada procesom meteorskog gvožđa u svojoj krvi, procesom koji je suprotan procesu sumporizacije. Izvesno je da sumpor i gvožđe teku u ljudskoj krvi od samog nastanka ljudske rase. Ono što se odvija između sumpora i gvožđa određuje nesvesna priroda čoveka. To mora da se podigne do svesti. Moramo naučiti da ovaj proces pojmimo kao izraz unutarnjeg Mihailovog sukoba sa Zmajem; moamo naučiti da taj proces podignemo do svesti. Tada će se zbiti nešto sa čime se može povezati Mihailova setkovina. Ali, prvo mora da bude tu, da se potpuno razume, duboko iznutra razume. Tada će biti moguće proslavljati Mihailovu svetkovinu na način na koji ljudi mogu da proslavljaju svetkovinu koja je oslikana u kosmosu. Tada ćemo imati znanje kojim se u gvožđu doista moći da vidi nešto drugo a ne ono što u njemu danas vide hemičari ili inžinjeri. Tada ćemo imsti ono što nas podučava kako postupati sa gvožđem u vlastitom organizmu, u unutrašnjem delu naše ljudske prirode. Tada ćemo imati veličanstvenu sliku Mihailove borbe sa sumorisanim Zmajem, sliku Mihaila sa plamtećim gvozdenim mačem, kao impuls koji podstiče na ono što čovek mora da postane, ukoliko bude razvio sile za napredovanje u svojoj evoluciji a ne za svoj pad, svoju propast.

To je ono što nam se pokazuje kao upozorenje iz duhovnog sveta jasnim slovima kojima se ispisuju zagonetne reči ali koje mogu da se razumeju upravo u uslovima sadašnjeg vremena: — O, čoveče, Ti kuješ ga da ti služi više Sadržaj njegov vredni otkrivaš najviše U mnogim delima svojim. Ozdravljenje, ipak, može da ti pruži Samo kada je tebi otkrivena Duha njegovog moć uzvišena To je gvožđe. Naučimo da pojmimo gvožđe, a jednako tako i ostale supstance, ne samo u smislu materijalne vrednosti; naučimo da ih spoznamo u njihovoj veličanstvenoj duhovnoj snazi! Tada će opet nastupiti ljudski napredak, napredak za Zemlju; i to je ono što mora da bude naše htenje, ukoliko želimo da budemo čovek u pravom smislu reči. III MIHAILOVO UPOZORENJE Mihailov period, u koji je svet stupio još od poslednje trećine 19. veka, i u koji će ljudska bića morati da uđu sa sve jačom svešću, veoma se razlikuje od ranijih razdoblja Mihailovih. Jer, od sedam arhanđeoskih duhova, u zemaljsku evoluciju čovečanstva, od vremena do vremena jedan arhanđeo ulazi u život čoveka. Tako se, posle datog perioda vremena, vođstvo sveta — a takva su vođstva Gavrila ili Urila, Rafaila ili Mihaila — ponavlja. Naš sadašnji period, međutim, bitno se razlikuje od prethodnog perioda Mihailovog vođstva. To je stoga što se, od prve trećine 15. stoleća, odnos čoveka prema duhovnom svetu potpuno razlikuje od bilo kojeg njegovog ranijeg odnosa prema ovom svetu. Ovaj novi odnos prema duhovnom svetu, takođe određuje posebnost odnosa prema Duhu, koji vodi/usmerava sudbine čovečanstva, a kojega možemo da nazovemo drevnim imenom Mihailo. Nedavno sam vam ponovo govorio o rozenkrojcerskom pokretu. Rozenkrojcerstvo je, naglasio sam, doista u mnogim zemljama dovelo do šarlatanstva. Većina tzv., rozenkrojcizama, koji su

prenošeni čovečanstvu su prevare. Ipak, kako sam ranije objasnio, postojao je jedan individualitet koga možemo označiti imenom Kristijan Rozenkrojc (Christian Rosenkreutz). Ovaj individualitet je, u izvesnom smislu, obeležje i merilo: on otkriva put kojim bi prosvećeni duh — čovek koji poseduje duhovno znanje — mogao da stupi u vezu sa duhovnim svetom u zoru nove faze (razvoja) čovečanstva. Kristijanu Rozenkrojcu je bilo dozvoljeno da postavi mnoga pitanja o izuzetno važnim zagonetkama postojanja i na potpuno novi način u poređenju sa ranijim iskustvima čovečanstva. Vidite, dragi moji prijatelji, dok je rozenkrojcerstvo nastajalo, usmeravajući čovekov um “faustovskim” stremljenjima — kako je to kasnije opisano — ka duhovnom svetu, na drugoj strani je nastajala apstraktna prirodna nauka. Nosioci ove moderne struje duhovnog života — ljudi poput Galileja, Đordana Bruna, Kopernika ili Keplera, koji zaslužuju najdublje poštovanje — imali su sasvim drugačije stavove u odnosu na rozenkrojcere, koji su želeli da podstaknu, ne samo formalno ili apstraktno znanje nego istinsko znanje o stvarima. U svom vlastitom ljudskom životu i biću, Rozenkrojceri su uočili koliko se potpuno promenilo vreme a time i ukupan odnos bogova prema čovečanstvu. To možemo ovako da opišemo. Sve do 4. veka p.n.e., a u nekim rudimentiranim oblicima i do 12. i 13. stoleća, čovek je mogao u sebi da pobudi potpuno određeno stvarno znanje o duhovnom svetu. Praktikovanjem onoga što je bilo primereno starim misterijskim školama, mogao je da iz sebe prizove tajne o postojanju. Za čovečanstvo drevnih vremena to je doista bilo moguće: posvećeni su iz sebe, iz dubina svojih duša, mogli na površinu svojih misli da izvuku ono što su morali da kažu čovečanstvu — svet svojih ideja. Bili su svesni toga da, iz unutarnjeg bića ljudske duše, mogu da izvuku svoje znanje. Svrha vežbi koje su praktikovali bila je da uzburka ljudsko srce do njegovih dubina — i tako ljudskom srcu i umu prenese ona iskustva kroz koja čovek nije prolazio u svom svakodnevnom životu. Tako su tajne sveta bogova bile, da tako kažemo, izvlačene iz dubina, iz unutrašnjeg čovekovog bića. Međutim, čovek ne može da vidi tajne koje pobuđuje u sebi sve do samog čina kojim ih pobuđuje. Tačno je, u starom instinktivnom vidovnjaštvu čovek je doista mogao da vidi tajne sveta; video ih je u imaginaciji; slušao ih i opažao u inspiraciji; sjedinjavao se sa njima u intuiciji. Te su stvari, međutim, nemoguće sve dok čovek tamo stoji sam — jednako malo je to moguće koliko i meni da nacrtam

trougao bez table. Trougao koji crtam na tabli, oslikava mi ono što u sebi nosim na čisto duhovni način. Trougao kao celina — svi zakoni o trouglu su u meni; ali ja crtam trougao na tabli, time predočavajući sebi šta stvarno postoji u meni. To je ono što se dešava kad pravimo vanjske dijagrame. Ali kada se radi o pobuđivanju stvarnog znanja iz bića čoveka, prema načinu drevnih misterijskih škola i ovo znanje mora, u određenom smislu, negde da bude zapisano. Svako takvo znanje, u stvari, mora da se vidi u duhu, mora da bude ispisano u onome što se od pamtiveka naziva “astralnom svetlošću,” — tj., u tananoj supstancijalnosti Akaše. Tamo sve mora da bude zapisano, a čovek mora biti u stanju da razvije ovu osobinu zapisivanja u astralnoj svetlosti. U toku ljudske evolucije ova osobina je zavisila od mnogo toga. U ovom trenutku neću govoriti o prastarim dobima, ostaviću sa strane prvu postatlantsku epohu, drevnu indijsku epohu. U to vreme ovo je bilo donekle drugačije. Da započnem sa epohom Drevne Persije, onako kako sam je opisao u svojoj knjizi Tajna nauka u skici7. Postojala je instinktivna vidovitost, znanje o božansko-duhovnom svetu. To znanje je moglo da bude zapisano u astralnoj svetlosti tako da je i čovek mogao da ga vidi, budući da je Zemlja, čvrsta Zemlja pružala otpor. Zapisivanje je, nije potrebno ni napominjati, vršeno duhovnim organima, ali ti organi isto tako iziskuju podlogu (na kojoj se zapisuje). Naravno, stvari koje se tako vide u duhu, nisu zapisane na samoj Zemlji; zapisane su u astralnoj svetlosti. Ali, Zemlja služi kao podloga, tlo koje pruža otpor. U epohi Stare Persije vidoviti su mogli da osete taj otpor Zemlje; i tako su percepcije koje su izvlačili iz svog unutrašnjeg bića prerasle u stvarne vizije. U narednoj, egipatsko-haldejskoj epohi, svo znanje koje su posvećeni izvlačili iz svojih duša moglo je da bude zapisano u astralnoj svetlost zahvaljujući fluidnom elementu. To morate pravilno da shvatite. Posvećenik u epohi Stare Persije gledao je (pouzdavao se) u čvrstu Zemlju. Gdegod su postojale biljke ili stenje, astralna svetlost je reflektovala natrag ka njima svoju unutarnju viziju. Posvećeni egipatsko-haldejske epohe gledao je u more, u reku ili u kišu koja pada, u maglu koja se podiže. Kada je gledao u reku ili more, video je tajne koje traju. Te tajne, sa druge strane, koje se odnose na prolazno — na kreacije bogova u prolaznim stvarima — on je gledao u kiši koja lije ili magli koja se podiže. Morate sebi približiti ovu zamisao. Drevni nisu imali

7 Wort, 2003; GA 13.

prozaični, činjenični način viđenja magle i kiše kakav postoji u naše doba. Kiša i magla su im mnogo toga govorile — otkrivale su im tajne bogova. Potom su, u grčko-latinskom razdoblju, vizije bile poput fatamorgana u vazduhu. Grk je video svog Zevsa, svoje bogove, u astralnoj svetlosti; ali imao je osećaj da astralna svetlost, reflektuje bogove ka njemu samo u odgovarajućim okolnostima. Stoga je svojim bogovima namenio posebna mesta — mesta na kojima vazduh može da pruži dovoljno otpora da postane podloga za zapis u astralnoj svetlosti. A tako je i ostalo sve do 4. veka n.e. Čak je i među prvim ocima hrišćanske crkve, a posebno među ocima stare grčke crkve, bilo mnogo onih (što se na osnovu njihovih spisa može i dokazati) koji su videli tu fatamorganu vlastitih duhovnih vizija, kroz otpor vazduha, u astralnoj svetlosti. Tako su jasno znali da se iz čoveka, Logos, Božanska Reč, otkriva njemu samom kroz prirodu. No, vremenom je to znanje bledelo i iščilelo. Odjeci tog znanja su još postojali, u malom broju obdarenih osoba, čak i do 12. ili 13. veka. Ali, kada je došlo vreme apstraktnog znanja — kada ljudi zavise samo od logičkog niza ideja i razultata čulnog opažanja — tada ni zemlja, ni voda, ni vazduh ne pružaju otpor astralnoj svetlosti, nego samo element toplinskog etera. To, naravno, nije poznato onima koji su u potpunosti obuhvaćeni svojim apstraktnim mislima da su i te apstraktne misli zapisane u astralnoj svetlosti. Uistinu su tamo zapisane; ali u tom procesu jedino toplinski eter pruža otpor. Sada se radi o sledećem. Još jednom se podsetite na to da su se ljudi drevne persijske epohe, služili otporom čvrstog tla (Zemlje) kao podlogom na kojoj su mogli da gledaju svoje zapise u astralnoj svetlosti. Ono što je tako sadržano u astralnoj svetlosti — sve ono čemu je čvrsto tlo predstavljalo podlogu — zrači i isijava, ali samo do sfere Meseca. Ne može da ide dalje. Odande se zračenje ponovo vraća. Tako ono, da tako kažemo, ostaje sa Zemljom. Gledamo reflektovane tajne zahvaljujući Zemlji; one ostaju zbog pritiska lunarne sfere. Razmotrimo sada egipatsko-haldejsku epohu. Voda na Zemlji reflektuje. Ono što se tako reflektuje ide sve do sfere Saturna, koja to opet pritiska. Time je čoveku pružena mogućnost da ostane sa svojim vizijma na Zemlji. A, ako zađemo u grčko-latinski period — čak u 12. ili 13. stoleće — nalazimo vizije ispisane u astralnoj svetlosti zahvaljujući vazduhu. Ovog puta ona ide do samog kraja

kosmičke sfere i odande se vraća. Ide najdalje i najnestalnija je od svih; ipak još je takva da čovek ostaje sjedinjen sa svojim vizijama. Posvećeni iz svih ovih epoha mogli su, svaki put, da kažu sebi: Takve duhovne vizije kakve smo imali — kroz zemlju ili vodu ili vazduh — one postoje. Ali, kada je došlo savremeno doba, preostao je još samo toplinski eter da pruži otpor (i postane podloga za zapise u astralnoj svetlosti). A element toplinskog etera nosi sve ono što je zapisano u njemu iz kosmičkih predela, pravo iz svemira u duhovne svetove. To više ne postoji. Uistinu jeste tako. Uzmimo nekog od najsitničavijih profesora modernog doba i njegove ideje. (On u najmanju ruku mora da ima ideje. U datom slučaju morate da se uverite u to; moderni profesori retko imaju ideje!) Ali, ako on ima ideja, onda su one prošle kroz toplinski eter u astralnu svetlost. Sada je toplinski eter prolazan i nestabilan; sve stvari se spajaju i sjedinjuju u njemu odjednom i odlaze u kosmička prostranstva. Čovek kakav je Kristijan Rozenkrojc, znao je da su posvećeni iz drevnih vremena živeli sa svojim vizijama. Njihovo znanje im je potvrđivalo da ono što gledaju postoji, reflektovano negde u nebesima — bilo da je to u Mesečevoj sferi ili u planetarnoj sferi ili na rubu univerzuma — bilo je reflektovano. Ali sada se uopšte ništa nije reflektovalo. Iz skorašnjih, sasvim budnih vizija čoveka, uopšte se ništa nije reflektovalo. Sada ljudi mogu da nađu ideje o prirodi; mogla je da nastane kopernikanska kosmologija, mogle su da se oblikuju svakojake ideje ali one su se raspršile u toplinskom eteru, vani u kosmički prostor. Tako je onda došlo do toga da je Kristijan Rozenkrojc, nadahnut višim duhom, pronašao način da uoči reflektovano zračenje, uprkos tome što se radilo samo o reflektovanju toplinskog etera. To je urodilo sledećim. Bila je potrebno da se primene druga stanja svesti — zamagljena, podsvesna i snolika; stanja u kojima je čovek i inače izvan svog tela. Tada je moglo da se uoči da je ono što je otkriveno savremenim apstraktnim idejama ipak zapisano, mada ne u prostoru/svemiru, nego u duhovnom svetu. To je, dakle, bio onaj posebni ishod rozenkrojcerskog pokreta: Rozenkrojceri, dok su bili u svom prolaznom stanju, osposobili su se da steknu znanja o svemu što se može otkriti o prirodi u ovoj epohi. Primili su to u sebe i upili onako kako to može samo čovek da asimiluje. Istinskoj mudrosti su pridodali ono što je za druge bila samo nauka. Noseći to u duši (i verujući), nastojali su da pređu u stanje sna u najvećoj čistoti i

posle veoma ličnih meditacija. Tada su božanski duhovni svetovi — više ne svemirski rub univerzuma, nego božanski duhovni svetovi — vratili njima, na duhovno stvarnom jeziku. ono što je isprva bilo osmišljavano apstraktnim idejama. U rozenkrojcerskim školama ne samo da su držana predavanja o kopernikanskoj kosmologiji, nego i o posebnim stanjima svesti kojima su se ove ideje mogle vratiti u obliku koji sam ovde opisao tokom proteklih nekoliko dana. Rozenkrojceri su, pre svega, shvatili da ono što čovek prima u modernom znanju, mora prvo da bude odneseno, da tako kažemo, i ponuđeno bogovima, da to bogovi mogu da prevedu na svoj jezik i ponovo ga vrate natrag ljudima. Ta mogućnost je ostala do ovoga danas. Doista je tako, dragi moji prijatelji. Ukoliko vas je dojmio rozenkrojcerski princip, što je ovde i bila namera, proučite Hekelov8 sistem, sa svim njegovim materijalizmom; proučite ga i, istovremeno neka vas prožmu metode spoznavanja koje su navedene u mojoj knjizi Kako se postižu saznanja viših svetova9. Uzmite ono što ste saznali iz Hekelove Antropogeneze: o čovekovim precima. U tom obliku, verovatno može da se desi da osetite odbijanje. Ipak to naučite; naučite sve ono što iz toga može da (na)uči prirodna nauka i odnesite to bogovima; onda ćete shvatiti ono što se odnosi na evoluciju u mojoj knjizi Tajna nauka u skici. Takva je veza između slabašnog, nejasnog znanja koje čovek može da stekne svojim fizičkim telom, i onoga što bogovi mogu da mu daju, ukoliko sa odgovarajućim duhovnim raspoloženjem pripremi sebe kako treba učeći i stičući ovo znanje. Ali čovek prvo mora da pred njih donese ono što može da nauči ovde na Zemlji, jer su se uistinu vremena promenila. Štaviše, dogodilo se još nešto. Ma koliko čovek danas nastojao, on više ne može da išta izvuče iz sebe kao što su to činili drevni posvećeni. Duša ne daje više ništa kako je to činila za posvećenike starih vremena. Sve je postalo ukaljano — ispunjeno nagonima, kao što je evidentno u slučaju spiritističkih medijuma i drugih morbidnih ili patoloških stanja. Sve ono što proizilazi samo iz unutrašnjeg, postaje nečisto. Prošlo je vreme takvog stvaranja iz nutrine; prošlo je već u 12. ili 13. veku. Ono što se desilo moglo bi se otprilike ovako opisati: Posvećeni iz staropersijske epohe veoma su mnogo 8 Ernst Haeckel (1834-1919), nemački zoolog i prirodnjak, pristalica i sledbenik darvinizma; formulisao biogenetski zakon; postavio teoriju nastanka života iz nežive tvari; osnivač ekologije, koju je definisao kao ekonomiju prirode. (n.p.) 9 Wort, 2002; GA 10.

zapisivali u astralnoj svetlosti uz pomoć otpora zemaljskog tla. Kada se pojavio prvi posvećeni u staropersijskoj epohi, sveukupna astralna svetlost bila je kao neispisani list. Kasnije ću govoriti o staroindijskoj epohi. Danas želim da se osvrnem samo na epohu Drevne Persije. Sva priroda: svi elementi — čvrsti, tečni, vazdušasti i toplinski — bili su neispisani list. Na tom listu su, inicirani u staropersijskoj epohi zapisivali onoliko koliko je moglo biti zapisano zahvaljujući otporu zemaljskog tla. Tamo su, u astralnoj svetlosti, zapisivane tajne čija je namena bila da od bogova stignu do čoveka. U izvesnom stepenu, ploča je bila ispisana; a sudeći prema drugim standardima bila je prazna. Stoga su posvećeni iz egipatsko-haldejske epohe mogli da nastave sa zapisivanjem na svoj način; jer oni su vizije dobijali zahvaljujući otporu vode. I drugi deo ploče bio je ispisan. Potom su došli posvećeni iz Stare Grčke; oni su ispisali treći deo ploče. Sada je ploča o prirodi bila potpuno ispisana; do 13. ili 14. veka bila je potpuno ispisana. Tada su ljudska bića počela da zapisuju u toplinskom eteru; to se, međutim, raspršilo i izgubilo u nepreglednim prostranstvima. Neko vreme — do 19. veka — ljudi su zapisivali u toplinskom eteru; nisu ni slutili da su i njihova iskustva zapisana u astralnoj svetlosti. Ali sada, dragi moji prijatelji, nastupilo je vreme kada ljudi moraju da uvide da ne mogu u sebi, na stari način, da pronađu tajne sveta, nego samo pripremajući se u srcu i umu, mogu da (pro)čitaju sa ploče koja je sada potpuno ispisana. Danas moramo za to da se pripremimo. Moramo sazreti za ovo — da više ne izvlačimo iz sebe, poput starih posvećenika, nego da se osposobimo da čitamo u astralnoj svetlosti sve ono što je tamo zapisano. Ako to učinimo, upravo ono što primamo iz toplinskog etera delovaće kao inspiracija. Bogovi dolaze da se sretnu sa nama i donesu nam, potpuno stvarno, ono što smo svojim trudom stekli ovde na Zemlji. A ono što tako primamo od toplinskog etera reaguje sa svim onim što je zapisano zahvaljujući vazduhu i vodi i zemaljskom tlu. Tako je danas, prirodna nauka stvarno prava osnova za duhovno viđenje. Prvo, iz prirodne nauke naučite svojstva vazduha, vode i zemlje. Dosegnite odgovarajuće unutrašnje osobine. Potom, dok gledate u element vazdušnog, vodenog, zemaljskog, ustrujaće astralna svetlost. Ona ne nailazi poput neprozirne magle ili oblaka; nego tako da u njoj možemo da iščitamo tajne o postojanju sveta i ljudskom životu.

Šta tada, zapravo, čitamo? Mi — današnje čovečanstvo — čitamo ono što smo mi sami tu zapisali. Jer, šta zapravo znači kazati da su drevni Grci, Egipćani, Haldejci, Persijanci pisali u astralnoj svetlosti? Bili smo to mi, mi smo to zapisivali u svojim prethodnim životima na Zemlji. Vidite, dragi moji prijatelji: kao što naše unutrašnje sećanje na obične stvari koje smo doživeli u zemaljskom životu, čuva sve to za nas, tako i astralna svetlost čuva za nas sve ono što smo upisali u nju. Oko nas se širi astralna svetlost kao potpuno ispisana ploča o tajnama koje smo mi sami na njoj napisali. Tu moramo da čitamo, ukoliko želimo još jednom da pronađemo te tajne. U čovečanstvu mora da nastane neka vrsta sećanja (memorije) na (njegovu) evoluciju. Postepeno mora da se pojavi svest da postoji ta memorija evolucije i da, u odnosu na prethodne kulturne epohe, čovečanstvo današnjice mora da čita u astralnoj svetlosti, kao što mi, u sakodnevnoj memoriji, čitamo o svojoj mladosti u svojim poznijim godinama. To mora da dopre u svest ljudi. O tome sam održao predavanje ovog Božića, tako da ste mogli da uvidite da je smisao u tome da iz astralne svetlosti iščitavamo tajne koje su nam danas potrebne. Stari inicijacijski obred uglavnom je bio usmeren na subjektivni život; nova inicijacija se koncentriše na objektivni — što je velika razlika. Jer, sve ono što je bilo subjektivno zapisano je u vanjskom svetu. Sve ono što su bogovi skrivali u čoveku, ... ono što su skrili u njegovom čulnom telu, objavljeno je u staropersijskoj epohi; ono što su skrivali u njegovoj osećajnoj duši, objavljeno je u egipatsko-haldejskoj epohi; ono što su skrivali u njegovoj duši razuma, objavljeno je u epohi Stare Grčke. Duhovna duša koju sada treba da razvijemo je nezavisna, više ne stvara ništa iz sebe; nalazi se naspram onoga što već postoji. Kao ljudska bića mi moramo ponovo da pronađemo svoje čovečanstvo u astralnoj svetlosti. To je posebnost rozenkrojcerskog pokreta: u vreme promne morao je da se zadovolji ulaženjem u određena snolika stanja i, reklo bi se, sanja više istine o onome što nauka ovde otkriva — na suvoparan, činjenični način — iz prirode oko nas. A ovo je posebnost od početka Mihailovog razdoblja, od kraja sedamdesetih godina 19. veka, od poslednje trećine 19. veka: — Isto ono što je bivalo postizano na opisani način u vreme starih rozenkrojcera, sada može da se postigne svesno. Danas, prema tome, možemo da kažemo: Nije nam više potrebno to drugo stanje koje je bilo stanje polusvesti. Ono što nam je potrebno jeste stanje

osnažene svesti. Onda, stečenim znanjem o prirodi, možemo usrdno da molimo viši svet; i znanje koje smo stekli o prirodi izranja i ide ka nama iz tog višeg sveta. Mi ponovo čitamo ono što je zapisano u astralnoj svetlosti; i dok to činimo, ono nam ide u susret u duhovnoj realnosti. Mi odnosimo gore u duhovni svet znanje o prirodi koje smo stekli ovde, ili ostvarenja naturalističke umetnosti ili verska osećanja koja naturalistički deluju u duši. (Danas je čak i vera postala naturalistička). I dok sve to nosimo gore — ukoliko smo razvili neophodne osobine — zbilja se susrećemo sa Mihailom. Stoga možemo da kažemo: karakteristika starog rozenkrojcerskog pokreta bilo je to što su najprosvetljeniji njegovi duhovi jako želeli da se sretnu sa Mihailom; ali to su mogli samo u stanju sna. Od kraja poslednje trećine devetnaestog veka, ljudi mogu, u punoj svesti, da se u duhu sretnu sa Mihailom. Mihailo je, međutim, posebno biće: Mihailo je biće koje ne objavljuje/otkriva ništa ukoliko mu ne donesemo nešto od svog marljivog duhovnog rada na Zemlji. Mihailo je tihi Duh — tih i ćutljiv. Ostali arhanđeli koji vladaju su govorljivi duhovi — u duhovnom smislu, naravno; ali, Mihailo je je ćutljiv. On je Duh koji veoma malo govori. On, uglavnom, daje oskudne indikacije, jer ono što učimo od Mihaila nije stvarno reč, nego — ako mogu tako da se izrazim — izgled, snaga, usmerenost njegovog pogleda. To je zbog toga što se Mihailo, najviše od svega, stara o onome što ljudi stvaraju iz duha. On živi sa posledicama svega onoga što su ljudi stvorili. Ostali duhovi žive više sa uzrocima; Mihailo živi sa posledicama. Drugi duhovi podstiču u čoveku impulse onoga što on mora da uradi. Mihailo će biti pravi duhovni junak slobode; on ljudima dopušta da deluju i onda on uzima ono što je nastalo od ljudskih dela, prima to i bavi se time i odnosi u kosmos, da u kosmosu dovrši ono što ljudi sami nisu mogli da urade. Ostala bića hijerarhije arhanđela daju nam osećaj da od njih dolaze impulsi za ovo ili ono. U većem ili manjem stepenu, impulsi dolaze od njih. Mihailo je Duh od kojeg ne dolaze nikakvi impulsi; jer karakteristika perioda njegove vladavine je ona koja sada dolazi, kada stvari treba da nastanu iz ljudske slobode. Ali, kada čovek nešto čini iz duhovnog delovanja ili unutrašnje slobode, svesno ili nesvesno podstaknut čitanjem astralne svetlosti, tada Mihailo odnosi zemaljski rad čoveka u kosmos; tako da to postaje kosmički zadatak. Mihailo se stara o rezultatima; drugi duhovi se više staraju o uzrocima.

Međutim, Mihailo nije samo tihi, ćutljivi Duh. Mihailo dočekuje čoveka sa veoma jasnim gestom odbojnosti prema mnogim stvarima u kojima danas, ljudi na Zemlji još žive. Na primer, njegov odnos prema svom znanju koje nastaje u životu ljudi ili životinja ili biljaka, kojim se nastoje naglasiti nasleđena obeležja — sve ono što se nasleđuje telesnom prirodom — je takav da osećamo kako Mihailo sve to odbija, odguruje s prekorom. Nastoji da ukaže na to da takvo znanje ne može uopšte da pomogne čoveku u duhovnom svetu. Samo ono što čovek otkrije u ljudskom i životinjskom i biljnom kraljevstvu nezavisno od čisto nasleđene prirode, može da se odnese gore pred Mihaila. Tada primamo, ne rečiti znak negodovanja i prekora nego pogled odobravanja koji nam govori da je to ispravno shvaćena misao pred licem kosmičkog vođstva. Jer to je ono čemu sve više učimo da težimo: reklo bi se da promišljamo, tako kao da se probijamo kroz astralnu svetlost da vidimo tajne postojanja a onda dođemo pred Mihaila, i primamo pogled njegovog odobravanja koji nam kazuje: To je valjano, to je ispravno pred kosmičkim vođstvom. Tako je sa Mihailom. Nepokolebljivo odbacuje sve elemente koji razdvajaju, kao što su ljudski jezici. Sve dok svoje znanje zaodevamo samo ovim jezicima, a ne prenosimo ga izravno u misli, ne možemo se približiti Mihailu. Zbog toga se, danas, u duhovnom svetu vodi veoma važna bitka. Jer, sa jedne strane Mihailov impuls je ušao u evoluciju čovečanstva. Mihailov impuls je tu. Ali, sa druge strane, u evoluciji čovečanstva postoji mnogo toga što neće da primi ovaj Mihailov impuls, nego želi da ga odbije. Među onim stvarima koje bi, danas, rado odbile Mihailov impuls jesu osećanja nacionalnosti. Planula su u devetnaestom veku i postala snažna u dvadesetom — sve snažnija i snažnija. U poslednje vreme, mnoge stvari su uređene, ili bolje reči, poremećene, po principu nacionalnosti. Jer, one u stvari, jesu bile poremećene. Sve ovo je u strahovitoj suprotnosti sa Mihailovim principom; sve ovo sadrži ahrimanske sile koje streme protiv ustrujavanja i pulsiranja Mihailove snage u zemaljski život čoveka. Stoga vidimo ovu bitku ahrimanskih duhova koji napadaju prema gore i koji bi želeli da naviše odnesu ono što potiče od nasleđenog impulsa nacionalnosti — što Mihailo oštro odbacuje i odbija. Danas, doista postoji veoma slikovit duhovni sukob u ovom smeru. Jer, takvo je stanje u velikom delu čovečanstva. Tu uopšte nema mišljenja; ljudi misle samo u rečima, a misliti u rečima nije Mihailov način. Do Mihaila dolazimo samo kad kroz reči dobijemo prolaz do

stvarnih unutarnjih doživljavanja duha — kada se ne kačimo za reči, nego stižemo do stvarnih unutrašnjih doživljavanja duha. Ovo je sama suština, tajna moderne inicijacije: dospeti iza reči do živog doživljavanja duhovnog. To nije u suprotnosti sa osećajem za lepo u jeziku. Upravo onda kada više ne mislimo u jeziku, počinjemo da ga osećamo; počinje da struji u nama i iz nas kao element osećanja. To je, međutim, ono čemu čovek danas prvo mora da teži. Možda on to ne može da postigne u svom govoru nego kroz pisanje. Jer i u odnosu na pisanje, mora da se kaže: Danas ljudi nemaju pisanje nego pisanje ima njih. Šta znači to, ‛pisanje ima njih‛? To znači da u svom zglobu, u ruci, imamo određenu veštinu pisanja. Mi pišemo mehanički, iz ruke. To je ono što sputava čoveka. Nije sputan samo kada slika ili crta — kada svako naredno slovo postaje nešto naslikano ili nacrtano ... Tada više ne postoji ono što se obično naziva ‛rukopis.‛ Čovek crta oblik slova. Njegov odnos prema slovu je objektivan; on ga vidi pred sobom — to je suštinska stvar. Iz tog razloga je, ma kako čudno zvučalo, u nekim rozenkrojcerskim školama bilo zabranjeno učiti pisati sve to četrnaeste ili petnaeste godine; tako da oblik, mehanizam koji se ispoljava u pisanju, nije ušao u organizam čoveka. Čovek je prilazio obliku slova kada je njegovo duhovno viđenje već bilo razvijeno. To je bilo tako uređeno da je, uporedo sa učenjem konvencionalnih slova, potrebnih za sporazumevanje ljudi, on morao da uči i druga — posebno rozenkrojcerska slova — koja se danas smatraju tajnim pismom. To nije bila njihova namena; zamisao je bila da se pored A, mora, u isto vreme, naučiti i drugi znak: O. Jer, tada se ne bi čvrsto držalo jednog znaka nego bi se njega oslobađalo. Tada bi se stvarno A osetilo kao nešto više od pukog znaka A ili O. U protivnom bi, samo slovo A bilo poistovećeno sa onim što izlazi iz ljudskog bića, uzvisujući se i lebdeći kao živi zvuk A. Sa rozenkrojcizmom mnogo toga je našlo svoj put do ljudi. Jer, ovo je bio jedan od njihovih fundamentalnih principa: iz malih kružoka u kojima su bili objedinjeni, rozenkrojceri su otišli u svet, kao što sam vam već rekao, radeći uglavnom kao lekari. Ali, u isto vreme, dok su radili kao lekari, u krugovima u koje su dolazili širili su znanje o mnogim stvarima. Osim toga, uz takvo znanje, širili su se i određeno raspoloženje i osećaji. Nalazimo ih posvuda, gdegod je rozenkrojcerska struja ostavila svoje tragove. Ponekad su čak preuzimali groteskne oblike. Na primer, iz takvog raspoloženja i

osećaja duše, ljudi su došli do čitavog ovog modernog odnosa prema pisanju — i, a fortiori, do štampanja — crne magije. Jer, uistinu, ništa ne otežava čitanje u astralnoj svetlosti toliko koliko obično pisanje. Ovo veštačko uređivanje pravopisa veoma mnogo otežava/sprečava čitanje u astralnoj svetlosti. Uvek prvo mora da se savlada to pisanje kada se želi čitati u astralnoj svetlosti. U ovoj tački se spajaju dve stvari, od kojih sam jednu nedavno pomenuo. U proizvodnji duhovnog znanja, čovek uvek mora da bude prisutan sa punom unutarnjom aktivnošću. Priznao sam da imam mnogo beležnica u kojima pišem ili zapisujem rezultate do kojih sam došao. Uglavnom ih ne pogledam ponovo. Ta opažanja, koja doista zahtevaju celog čoveka i iziskuju ne samo aktivnost glave nego i čoveka u celini, samo tada se javljaju. Osoba koja tako postupa, postepeno se privikava da ne vodi toliko računa o onome što vidi fizičkim čulima, što je već fiksno; nego nastavlja sa aktivnošću da ne bi iskvariola svoju sposobnost gledanja/viđenja u astralnoj svetlosti. Dobro je uvežbavati ovu suzdržanost. Koliko god je moguće, kada se prilikom uobičajenog pisanja utvrđuju stvari, potrebno je ne pridržavati se pisanja kao takvog, nego crtati slovima po volji (jer tada je to doista kao da ste slikali, to je onda umetnost). Ili opet, ne promišlja se o onome što je zapisano. Time se stiče sposobnost da se ne kvare prikazivanja u astralnoj svetlosti. Ukoliko moramo da se bavimo pisanjem na savremeni način, ometamo svoj duhovni napredak. Iz tog razloga u našim školama u kojima se primenjuje waldorfski metod obrazovanja, veoma se vodi računa o tome da ljudsko biće ne zađe toliko daleko u pisanje koliko je to slučaj u danas uobičajenim metodama obrazovanja. Vodi se računa o tome da mu se omogući da ostane u duhovnom, jer to je neophodno. Tako svet mora, još jednom, da prihvati princip inicijacije kao takve, da je prihvati kao jedan od principa civilizacije. Samo na taj način će se dogoditi (ovo): ovde na Zemlji, čovek će u svojoj duši prikupiti nešto čime može da ode pred Mihaila, da naiđe na Mihailov pogled odobravanja, koji kaže: “To je valjano pred univerzumom.” Tada se jača volja i postaje čvrsta, a ljudsko biće je ugrađeno u duhovni napredak univerzuma. Tako i sam čovek postaje pomagač Mihailu u onome što treba da bude usađeno u evoluciju čovečanstva na Zemlji — što započinje sada u sadašnjem periodu Mihailovog predvodništva.

Mnogo, mnogo toga mora da bude uzeto u obzir ako čovek želi ispravno da pređe taj ponor o kojem sam juče govorio, gde u stvari, stoji Čuvar. U narednim predavanjima, ukazaćemo na to kako je taj ambis bio otvoren u četrdesetim godinama 19. veka, a sada, pod uticajem takvog znanja, kao što sam još jednom danas naglasio, gledajući unatrag u taj ambis, čovek može da se poveže sa tim istim Čuvarem.