T. S. Eliot - Tradicija i individualni talenat

1 Томас Стернс Елиот ТРАДИЦИЈА И ИНДИВИДУАЛНИ ТАЛЕНАТ Када ми Енглези пишемо, ретко говоримо о традицији, мада повремено зажалимо због њеног одсуства. Не можемо да се позовемо на појам „традиције“ у неком општем или посебном смислу; у најбољем случају послужимо се придевом па кажемо за поезију „тога и тога“ да је „традиционална“ или, чак, „исувише традиционална“. Вероватно да се та реч ретко појављује, осим у некој фрази покуде. А ако није у питању покуда онда то буде неко нејасно одобравање са таквом алузијом на дело које се одобрава као да је реч о каквој допадљивој археолошкој реконструкцији. Тешко да ту реч можете учинити пријатном за ухо једног Енглеза без оног угодног позивања на умирујућу археолошку науку. Извесно је да та реч има мало изгледа да ће се појавити у нашим оценама о живим и мртвим писцима. Свака нација, свака раса има не само својих стваралачких већ и критичких наклоности; и чак ће пре прећи преко недостатака и ограничења својих критичких навика него што ће то учинити када је у питању њен стваралачки геније. Познат нам је, или бар мислимо да нам је познат, критички метод, или критичка навика Француза на основу огромне масе критичког стварања које се појавило на француском језику; ми просто закључујемо (баш смо један „несвестан“ свет) да Французи имају више „критичког смисла“ од нас и понекад се чак мало и дичимо тиме, као да су, тобож, Французи мање спонтани. Можда и јесу; али бисмо, ипак, могли да се подсетимо да је критика исто толико нужна колико и дисање и да нам ништа не би сметало ако бисмо артикулисали оно што нам прође кроз главу док читамо и емотивно доживљавамо неку књигу, као и ако бисмо искритиковали свој дух у свом властитом критичком делу. Једна од чињеница која би могла да избије на светлост дана током таквог процеса јесте наша тежња да док хвалимо неког песника, подвлачимо оне видове његовог дела у којима он најмање подсећа на било ког другог. У тим видовима или деловима његовог стваралаштва замишљамо да ћемо открити оно што је индивидуална, својствена есенција човека. Са задовољством се задржавамо на ономе по чему се тај песник разликује од својих претходника, а нарочито од својих непосредних претходника; настојимо да пронађемо нешто што се може издвојити да бисмо у том уживали. Међутим, ако приђемо једном песнику без оваквих предрасуда, често ћемо открити да не само најбољи већ и најиндивидуалнији делови његовог дела могу бити они у којима су мртви песници, његови преци, најснажније потврдили своју бесмртност. При том не мислим на период младости који је подложан утицајима, већ на период пуне зрелости. Па ипак када би се једини облик традиције, преношења из генерације у генерацију, састојао у томе да следимо путеве оне генерације која нам је непосредно претходила и да се слепо и бојажљиво привезујемо уз њене успехе, нема сумње да би требало одгурнути такву „традицију“. Виђали смо многе такве једноставне токове који би убрзо утонули у песак; јер новина је боља од понављања. Традиција је ствар која има много шири значај. Она се не може наследити, а ако вам је потребна, морате је стећи великим трудом. Она, на првом месту, обухвата осећање историје за које, безмало, можемо рећи да је неопходно сваком оном ко би хтео да буде песник и после своје двадесет и пете године; а то осећање историје укључује запажање не само онога

Documents

T. S. Eliot - Tradicija i individualni talenat