1

Tanja Samardžić REČ SE U ARGUMENTSKOJ STRUKTURI DITRANZITIVNIH GLAGOLA

35. međunarodni skup slavista u Vukove dane 2005

Uvod Pitanje značenja i funkcije reči se u srpskom jeziku može se shvatiti kao istraživački izazov iz više razloga. Kao i drugim jezicima koji je imaju (u prvom redu slovenskim i romanskim), ovo je multifunkcionalna reč koja se javlja uz različite glagole, manje ili više obavezno, manje ili više regularno. Raznovrsnost konstrukcija u kojima se javlja se možemo da ilustrujemo rečenicama datim u primerima (1) – (9). Karakteristično je da svaka od navedenih se-konstrukcija (rečenice pod b.) ima i odgovarajuće prelazne verzije (rečenice pod a.)1: (1) a. Maja je prekinula narukvicu. b. Narukvica se prekinula. (neakuzativna) (2) a. Prevarante plaši policija. b. Prevaranti se plaše policije. (doživljavalačka) (3) a. Maja decu svakodnevno tušira. b. Maja se svakodnevno tušira. (refleksivna) (4) a. Nemojte da me gurate! b. Nemojte da se gurate! (arbitrarna za objekat) (5) a. Ovde ljudi slabo poštuju zakone. b. Zakoni se ovde slabo poštuju. (arbitrarna za subjekat) (6) a. Maja ne prati politiku. b. Maji se ne prati politika. (bezlična) (7) a. Hemikalije teško uklanjaju mrlje od vina. b. Mrlje od vina se teško uklanjaju. (medijalna) (8) a. Ova firma gradi ovu zgradu još od prošle godine. b. Ova zgrada se gradi još od prošle godine. (pasivna) Ovim konstrukcijama treba svakako dodati i još jedan tip, koji se reprezentuje pomoću tri rečenice.

1 Poznato je da se se javlja i kod glagola za koje ne postoje prelazne alternacije kao u primerima: i. Maja se lepo smeje. ii. Pojavile su se razne glasine. U literaturi se nude objašnjenja po kojima su i ovakve rečenice derivati nekih prelaznih formi (Rajnhart, Siloni 2004). Kako se u ovom istraživanju bavimo samo prelaznim glagolima, ovo pitanje ostavljamo po strani.

2

(9) a. Maja voli Luku. b. Luka voli Maju. c. Maja i Luka se vole. (recipročna) Kako možemo da vidimo iz navedenih primera, reč se karakteristična je za nekoliko leksičkih derivacija (primeri (1) – (4), (9)), kao i za nekoliko sintaksičkih (primeri (5) – (8)).2 Pitanje kako to da se upravo reč se javlja u svim ovim raznovrsnim konstrukcijama već dugo je prisutno u nauci. Ono se najpre vezuje za ispitivanje leksičke semantike glagola, često direktno u vezi sa njihovom argumentskom strukturom, a zatim i za pitanje odnosa leksikona i gramatike, koje se najčešće prelama kroz teoriju povezivanja. Ispitujući alternacije u argumentskoj strukturi ditranzitivnih glagola, u ovom radu ispitujemo način na koji je reč se povezana sa tim transformacijama. Cilj rada je da se predstave ponuđena rešenja za pitanje reči se koja su trenutno dostupna u savremenoj teoriji3, zatim da se slika dopuni dokazima koje pružaju ditranzitivni glagoli sa svojom kompleksnom argumentskom strukturom i, na kraju, da se razmotre implikacije iznetih tvrdnji u dve oblasti: utvrđivanje leksičko-sintaksičkog statusa reči se u klasifikaciji reči i problem klasifikacije refleksivnih glagola. Pitanje refleksivne zamenice-rečce Zbog različitih pojavnih vidova koje uzima reč se, vrlo je teško definitivno utvrditi njen leksičko-sintaksički status. Kao indikator problema može se uzeti i terminološka neodlučnost,4 često prisutna u radovima kada je u pitanju ova reč. Terminološka tvorevina „refleksivna zamenica-rečca“ (Stevanović 1991) koju nalazimo kod M. Stevanovića, na primer, verovatno najbolje odražava činjenicu da generalno nije jasno da li je ova reč zamenica ili rečca. Na to da je se zamenica ukazuje prvo njen oblik, a zatim, možda, i funkcija koju ima kada se nađe uz refleksivne glagole. Ukoliko se shvatimo kao zamenicu, to povlači da su glagoli uz koje se ona javi, zapravo, prelazni, uzimajući se kao direktan objekat. Za ovakvu analizu se zalaže M. Ivić (Ivić 1961-1962), u duhu tadašnje transformaciono-generativne teorije (Ivić 1961-1962: 141). I sama autorka, međutim, primećuje da se se javlja i uz neprelazne glagole, što je situacija u kojoj, naravno, ne može da bude zamenica. Ovaj problem rešava tako što ovoj reči u takvim situacijama dodeljuje sasvim novu ulogu. Ona, zapravo, prestaje da bude reč i postaje – morfem (Ivić 1961-1962: 141). Ne samo neprelazni glagoli, već i svi ostali nerefleksivni konteksti, koje smo kratko ilustrovali u Uvodu, motivišu druge istraživače da ovu reč nazivaju rečcom.

2 Pod leksičkim derivacijama podrazumevamo one kod kojih je moguće napraviti infinitiv glagola sa se, dok pod sintaksičkim podrazumevamo derivacije koje su moguće samo u rečenici. 3 Teorijski okvir rada u najširem smislu čini aktuelna verzija transformaciono-generativne gramatike – minimalistički program. To se, uglavnom, odnosi na shvatanje pojmova kao što su: leksikon - komputacioni sistem - sistem zaključivanja, derivacije, struktura obeležja, proveravanje obeležja, interpretabilnost obeležja (Čomski 1995). Teorija argumentske strukture funkcioniše kao semantička teorija kompatibilna sa ovim pristupom (Grimšo 1990). 4 Kada govorimo o terminološkoj neodlučnosti, želimo da ukažemo na činjenicu da u vezi sa ovim pitanjem nemamo jasno suprotstavljena mišljenja. Nije, dakle, slučaj da se određeni autori zalažu za jednu opciju, dok se drugi zalažu za drugu. Gotovo u svim člancima se događa da isti autor na jednom mestu ovu reč zove zamenicom, na drugom rečcom (uporediti npr. Stevanović 1961-1962: 14, Stevanović 1961-1962: 23, Ivić 1995: 113, Boranić 1899: 142, Hlebec 1996: 67).

3

Postavlja se pitanje da li je ovakva, za teoriju krajnje neugodna, distinkcija neophodna. U ovom radu, zalažemo se za jedinstven pristup ovoj reči. Bilo da se smatra zamenicom ili rečcom, karakteristično je da se o reči se uvek govori kao o refleksivnoj. U ovom radu ukazuje se na teorijsku neopravdanost ovakve prakse. Pitanje refleksivnih glagola Reč se ima značajnu ulogu u tradicionalnoj podeli glagola po rodu. Sasvim je uobičajeno i opšteprihvaćeno da se glagoli dele na prelazne, neprelazne i povratne,5 gde su povratni upravo oni glagoli koji imaju se. Nelogičnost ovakve podele već je uočena (Popović 2003, Samardžić, Stipčević 2004). Lj. Popović smatra da je problem u fuziji dve ukrštene kodivizije – prelazni : neprelazni i povratni : nepovratni (Popović 2003: 16-18). Problem sa ovom podelom, međutim, nije samo logički. Uzimajući u obzir činjenicu da velika većina glagola koji imaju se mogu da se nađu i bez nje, o čemu smo već govorili u Uvodu, postavlja se pitanje da li je prisustvo reči se kod glagola njihovo klasifikaciono svojstvo uopšte. Svi argumenti koji se iznose u ovom radu ukazuju da nije. Kada su u pitanju povratni glagoli, još je davno uočeno da ova grupa glagola nije koherentna i da sadrži vrlo različite semantičke realizacije glagola. Najšire prihvaćena podela ovih glagola jeste upravo trodelna, kakva se nalazi u gramatici S. Stanojčića i Lj. Popovića (Stanojčić, Popović 2002), gde se glagoli dele na prave povratne, uzajamno-povratne i neprave povratne. Pravi povratni „označavaju radnje koje pojam čije je ime u subjektu rečenice vrši sam na sebi; u njima se rečca se tumači kao akuzativ zamenice svakog lica sebe“. Uzajamno-povratni „označavaju radnje koje vrše najmanje dva vršioca jedan na drugom.“ Nepravi povratni „označavaju radnje, stanja ili zbivanja uz čije se glagole povratna rečca se ne može tumačiti kao akuzativ sebe.“ (Stanojčić, Popović 2002) Kao što se vidi iz navedenih citata, i ova podela pati od nedostataka trodelnih podela.6 Prva grupa glagola definisana je na osnovu dva kriterijuma – značenja i „tumačenja“ „rečce“ se, kod druge grupe se ništa ne kaže o tumačenju rečce, dok se kod treće ništa ne kaže o značenju, a tumačenje rečce se definiše se negativno. Interesantno je da se u domaćoj tradiciji oduvek više pažnje posvećivalo supklasifikaciji povratnih glagola, dok „nepovratni“ nisu zasluživali takvu pažnju. Još D. Boranić (1899) deli povratne glagole na četiri podgrupe7: glagoli kod kojih se na bilo koji način označava objekat (pljesnuti se, opasati se, braniti se), glagoli kojima se označava stanje (tresti se, otezati se, plašiti se, kameniti se), glagoli kod kojih je se izraz neutralnosti radnje (mašiti se, proći se, bacati se), glagoli kod kojih se označava recipročnu službu (celivati se, svaditi se, boriti se). Kod M. Stevanovića nalazimo podelu na sedam grupa (Stevanović 1961-1962: 26): pravi povratni (kriti se, brijati se), uzajamni (rastati se), nepravi povratni (rugati se, propiti se), medijalni (primicati se, širiti se), pasivni (...da se raspremi i raščisti...), neodređeno-povratni (...što se radi...), bezlično-povratni (pevati se (nekome), smrkavati se). Iza ovih podela krije se dobra intuicija da se radi o različitim značenjima. One obuhvataju veći deo derivacija predstavljenih na početku ovog rada. Problem je,

5 Uporediti Lompar 2003: 44 6 Uporediti Popović 2003 7 Ovu podelu na četiri grupe treba uzeti uslovno. Pošto se radi o tradicionalnom stilu izlaganja, kategorizacije nisu dovoljno precizne i striktne, tako da bi tekst možda mogao da bude i drugačije protumačen.

4

međutim, u tome što se ove podele izvode isključivo unutar pretpostavljene klase povratnih glagola. Kako povratni glagoli predstavljaju markiranu, specifičnu pojavu u odnosu na „nepovratne,“ ovakav pristup se sasvim uklapa u karakterističnu težnju tradicionalne gramatike da se analiziraju i imenuju markirane i specifične pojave, dok se opšte i sistemske zanemaruju. U ovom radu pokazujemo da je za razumevanje fenomena reči se, kao i njenog odnosa sa glagolom, potrebno uzeti drugačije stanovište. Se – formant za apsorpciju padeža U ispitivanju značenja i funkcije reči se možemo da pođemo upravo od refleksivne alternacije, ilustrovane primerom (3), koji ovde ponavljamo. (3) a. Maja decu svakodnevno tušira. b. Maja se svakodnevno tušira. Činjenica da se u ovoj alternaciji dolazi umesto sintaksičkog konstituenta u akuzativu (decu) navodila je mnoge istraživače da ovoj reči dodele status konstituenta u glagolskoj frazi (v. prethodni odeljak). Ispitujući mogućnosti supstitucije se sa konstituentom u akuzativu kod takozvanih pravih povratnih glagola, J. Moskovljević (1997) utvrđuje da ona, zapravo, nije moguća. Pokazuje se da se pravi povratni glagoli ne ponašaju kao prelazni, već kao neprelazni, tako da se odnos između njih i odgovarajućih prelaznih glagola može označiti kao proces detranzitivizacije (Moskovljević 1997, Ivić 1995, Sells et al. 1987 za srpski, Grimshaw 1990: 152-158 za još neke jezike). Upravo detranzitivizacija i jeste ono što je zajedničko i za sve ostale konstrukcije sa se koje su date u Uvodu. Bez obzira na to koji tip alternacije je u pitanju, na to da li se-konstrukcija ima jedan konstituent manje u odnosu na tranzitivnu (1, 3, 4, 5, 7, 8) ili ima isti broj konstituenata (2, 6), nijedna se-konstrukcija ne sadrži direktni objekat (tj. konstituent u obliku akuzativa bez predloga). Direktni objekat u obliku akuzativa i se se, dakle, međusobno isključuju, iako, kao što je pokazano, nisu supstituenti. Kako bismo mogli da odgovorimo na pitanje zašto se to dešava, neophodno je da razlikujemo formalni od sadržinskog aspekta glagolskih struktura, te time i glagolskih alternacija. Na nivou značenja, glagol (V) se posmatra kao relacija između određenih argumenata (x, y, …), što možemo da predstavimo opštom formulom (10). Ukoliko je glagol neprelazan, to znači da ima samo jedan argument (x), ukoliko je prelazan, tu su dva argumenta (x i y). Svaki od argumenata nosi izvesnu Θ-ulogu (npr. agens, tema, doživljavalac). (10) V(x, y, …) S druge, formalne, strane, i glagol i njegovi argumenti nose odgovarajuća formalna obeležja koja diktiraju sintaksičko sjedinjavanje. Ova obeležja ne igraju nikakvu ulogu u razumevanju gotovog iskaza. Njihova uloga je samo da, u procesu sintaksičke derivacije, dovedu određeni konstituent na njegovu poziciju. Ona su

5

neinterpretabilna, tj. nerazumljiva za naš logički sistem. Zato se ona, nakon što su obavila svoju funkciju spajanja elemenata, brišu.8 Detranzitivizacija, koju uočavamo u svim se-konstrukcijama (1-9), podrazumeva nestajanje direktnog objekta (tj. internog argumenta) iz sintaksičke reprezentacije. To, međutim ne mora da znači da ovaj argument ne postoji u semantičkoj reprezentaciji. Naprotiv, kod većine se-konstrukcija nalazimo isti argument, sa istom Θ-ulogom, ali samo na drugoj poziciji i sa drugim padežom (nominativ). Kod ovih konstrukcija, u stvari, nestaje subjekat (tj. eksterni argument), a interni argument dolazi na njegovu poziciju uzimajući formu koju ta pozicija zahteva. Šta se dalje dešava sa eksternim argumentom koga više nema u sintaksičkoj reprezentaciji zavisi od vrste alternacije. U nekim konstrukcijama (1) on potpuno nestaje, dok se u nekim drugim (5) zadržava, ali samo kao semantičko svojstvo, bez svoje forme, a može i da se pojavi u vidu neke druge dopune glagolu (2).9 (1) a. Maja je prekinula narukvicu. b. Narukvica se prekinula. (2) a. Prevarante plaši policija. b. Prevaranti se plaše policije. (5) a. Ovde ljudi slabo poštuju zakone. b. Zakoni se ovde slabo poštuju. Vidimo, dakle, da su semantički i formalni aspekt glagolskih struktura kod alterniranja glagolskih argumenata razdvojeni. Argumenti mogu da nestanu ili da se pomere ostavljajući svoja formalna svojstva tamo gde su i bila. Ovo, naravno, nije slučaj sa svim glagolskim argumentima, o čemu, kao što ćemo videti u sledećem odeljku, najbolje svedoče ditranzitivni glagoli. Razdvajanje formalnog od semantičkog aspekta glagolskih alternacija presudno je za razumevanje rešenja koje za pitanje reči se nude T. Rajnhart i T. Siloni (2003). Prema njihovoj iscrpnoj analizi zasnovanoj na podacima iz hebrejskog i engleskog jezika, a zatim i germanskih, romanskih i slovenskih jezika, reč se je jednostavno morfološka komponenta glagola koja apsorbuje i tako eliminiše višak padeža u listi formalnih obeležja glagola. Ovaj višak padeža u listi obeležja glagola odnosi se samo na strukturne padeže (nominativ i akuzativ) i nastaje upravo tada kada nekom od argumentskih operacija neki argument nestane iz sintaksičke reprezentacije. Ukoliko mesto tog argumenta ne popuni neki drugi, nestaju i njegova formalna obeležja. U tom slučaju, odgovarajuće obeležje padeža na listi obeležja glagola ostaje neprovereno. Zadatak da ga proveri i obriše dobija reč se. Ona, dakle, samo dovodi glagol u formu koja odgovara novoj konstelaciji argumenata. Nema nikakvu semantičku vrednost. Kakvo će biti značenje se-konstrukcije ni najmanje ne zavisi od same reči se. Ono najviše zavisi od značenja samog predikata, a zatim i od tipa i međusobnog odnosa argumenata.10 Zato se imamo u različitim konstrukcijama.

8 V. Chomsky 1995: 277-286. U disertaciji M. Moskovljević (2000: 245-256) može se naći detaljniji prikaz minimalističkog modela na srpskom jeziku. 9 Iscrpan pregled mogućih situacija može se naći kod M. Marelj, kao i veći broj testova za utvrđivanje semantičke prisutnosti agensa (Marelj 2004). 10 Za realizaciju refleksivnog značenja nužan (ne i dovoljan) uslov je postojanje voljne komponente u značenju fraze koja se nalazi na poziciji subjekta. Slično, za realizaciju recipročnog značenja, nužan uslov je simetrija između dva argumenta itd.

6

Osim raznovrsnosti konstrukcija u kojima se javlja, kao argument za tvrdnju da je se formalna morfološka komponenta glagola može da posluži i činjenica da su se-derivacije višeznačne. Kao ilustraciju preuzimamo jedan primer od M. Stevanovića. (11) Deca se nekoliko puta dnevno presvlače i umivaju. (Stevanović 1961-1962: 7)

Se-derivacija u rečenici (11) može da ima značenje barem četiri različite konstrukcije: da nekoliko puta dnevno a) neko drugi presvlači i umiva decu (pasivna), b) deca međusobno presvlače i umivaju jedno drugo (recipročna), c) svako dete presvlači i umiva samo sebe (refleksivna), d) decu treba presvlačiti i umivati (medijalna). Značenje rečenice (11), očigledno, ne zavisi od same se-konstrukcije, već od toga koja joj se tranzitivna konstrukcija nalazi u osnovi. Se, dakle, dolazi kao formalna, morfološka posledica toga što se određeni konstituent sintaksički ne realizuje, a ne kao zamena za njega. U slučaju prelaznih glagola, koji su predmet ovog rada, akuzativ kao forma određenog argumenta mora da nestane da bi se se pojavilo i oni se zato međusobno isključuju. Se i alterniranje ditranzitivnih glagola Činjenica da ditranzitivni glagoli imaju jedan argument koji se sintaksički realizuje sa inherentnim padežom (Anagnostopoulou 1999) čini ih posebno zanimljivim za ispitivanje razlika između sadržinskog i formalnog aspekta glagolskih argumenata. Dok se padeži nominativ i akuzativ glagolskim argumentima dodeljuju strukturno, tj. sintaksički, veza između glagola i njegovog trećeg argumenta isključivo je semantičke prirode. U to se možemo uveriti na osnovu nekoliko činjenica. Prvo, dok su nominativ i akuzativ stalni padeži za odgovarajuće konstituente, oblik konstituenta na mestu trećeg argumenta varira u zavisnosti od značenja glagola. (12) a. Maja je dala knjigu drugarici. (dat) b. Maja je vratila knjigu na policu. (na+ak) c. Maja je sakrila knjigu od drugarice. (od+gen) d. Maja je našla knjigu u ormanu. (u+lok) e. Maja je uporedila knjigu sa člankom. (sa+ins) Drugo, među ditranzitivnim glagolima vrlo je čest slučaj podudarnosti glagolskog prefiksa i oblika u kom se nalazi imenička fraza na mestu trećeg argumenta,11 12 kao što ilustrujemo u primerima pod (13)13. (13) a. od → od+gen: osloboditi, odvojiti, ograditi, odeliti, odlučiti, oteti, otkupiti,

otuđiti, odviknuti, odvratiti, odučiti, odaljiti, odmaći, odmetnuti, odbiti, odvaliti odvrnuti, odlepiti, otkrpiti, otrgnuti, otkinuti

b. pri → dat: pridati, pridružiti, prikloniti, priključiti, prikrpiti, prilagoditi, pripisati, pripojiti, prišljamčiti

11 Pod oblikom podrazumevamo formalni padež, ali i predloško-padežnu konstrukciju kako se ona posmatra u radu Lj. Popovića (1998) 12 U teorijskom okviru analize strukture događaja o semantici i sintaksi slovenskih glagolskih prefiksa u vezi sa argumentskom strukturom glagola piše B. Arsenijević (2004). Slična analiza mogla bi, eventualno, da se primeni i na pitanje se-derivacije. No, to ostavljamo za dalje istraživanje. 13 Ovom prilikom navodimo samo po jedan član vidskog para. Podrazumeva se da isto važi za oba člana.

7

c. na → na+ak: nameriti, navaditi, naviknuti, navući, naučiti, navezati, nadovezati, nastaviti, nabiti, nabosti, nakačiti, namaknuti, nasaditi, nasukati, nataknuti, naturiti

d. u → u+ak: ubediti, uveriti, uključiti, učlaniti, ubrojiti, uvrstiti, umešati, upetljati, uplesti, uperiti, upreti

Treće, uočavamo da se pri nominalizaciji ovih glagola konstituent na mestu trećeg argumenta zadržava, i to u istom obliku, što nije slučaj sa ostala dva argumenta. (14) a. Maja je dugo poredila knjigu sa člankom. b. Poređenje knjige sa člankom dugo je trajalo. Slučaj nominalizacije ditranzitivnih glagola posebno je zanimljiv za ispitivanje prirode reči se. Dok glagol u infinitivu sadrži opoziciju nominativ : akuzativ14, odgovarajuća glagolska imenica ne sadrži. Samo ukoliko je glagol prelazan, što znači da se interni argument sintaksički realizuje kao objekat, ovaj će konstituent biti iskazan uz glagol u obliku infinitiva. Padež tog konstituenta biće, naravno, akuzativ (13b). Ukoliko je glagol neprelazan, tako da se interni argument sintaksički realizuje kao subjekat, ovaj konstituent se neće pojaviti uz glagol u infinitivu (14b). Kod izvođenja glagolskih imenica stvari stoje drugačije. Pošto ova glagolska derivacija ne sadrži opoziciju nominativ : akuzativ, interni argument se može slobodno realizovati, bilo da se sintaksički realizuje kao subjekat (14c) ili kao objekat glagola (13c). U oba slučaja padež imeničkog konstituenta koji dolazi na mesto imeničkog argumenta biće genitiv.15 (15) a. Maja slika pejsaž. b. slikati pejsaž c. slikanje pejsaža (16) a. Prošlost odjekuje. b. * odjekivati prošlost c. odjekivanje prošlosti Slična distinkcija može se uspostaviti i za prisustvo reči se. Infinitiv glagola je sadrži, glagolska imenica je ne sadrži. Kod glagola kod kojih se uz infinitiv interni argument sintaksički realizuje kao objekat, moguća je i alternacija sa se. (15b). Kod glagola kod kojih se interni argument sintaksički realizuje kao subjekat, infinitiv ne može da sadrži se (16b). Glagolska imenica ni u jednom slučaju ne sadrži se (15c) i (16c). (17) a. Maja slika pejsaž. b. slikati se c. * slikanje se (18) a. Prošlost odjekuje. b. * odjekivati se c. * odjekivanje se

14 Iako glagol u infinitivu, naravno, nema sintaksički subjekat, na prisustvo opozicije u listi obeležja glagola ukazuje sam padež akuzativ postojećeg konstituenta. 15 Ove konstrukcije se, inače, obično razmatraju unutar sintakse padeža i poznate su kao subjekatski i objekatski genitiv (Stevanović 1991: 179-180)

8

Iz istog razloga iz kog je uz glagolske imenice u oba slučaja moguće sintaksički realizovati interni argument, se se ne realizuje ni u jednom slučaju. Taj razlog je – ukidanje opozicije nominativ : akuzativ. Nestajanje ove formalne opozicije iz argumentske strukture glagola, znači da se nema više šta da apsorbuje. Zato se ona nikad ne javlja u ovakvim konstrukcijama. Pojavljivanje reči se uz glagol može se, dakle, vezati za postojanje opozicije nominativ : akuzativ. Činjenica da je ova opozicija samo formalna, što znači da se odnosi na strukturno dodeljene padeže, ukazuje na to da se ima formalnu funkciju u jeziku. Ovakav zaključak potkrepljuje i analiza ditranzitivnih glagola. Kod ditranzitivnih glagola vidimo da je konstituent na mestu trećeg argumenta, koji je u semantičkoj vezi sa glagolom, sve vreme sintaksički prisutan, i to u nepromenjenom obliku. Ovaj konstituent se sintaksički realizuje i u rečeničnoj se-derivaciji, i u infinitivnoj se-derivaciji i u nominalizaciji. Drugim rečima, nije pogođen transformacijama koje pogađaju konstituente sa strukturnim padežom. (19) a. Maja je posvećivala pažnju poslu. b. Maja se posvećivala poslu. c. posvećivati pažnju poslu d. posvećivati se poslu e. posvećivanje pažnje poslu f. * posvećivanje se poslu Ukoliko ovaj argument nestane iz sintaksičke reprezentacije, njegova formalna svojstva nestaju zajedno sa njim (20b) i (20d). Budući zadužena samo za strukturne padeže, reč se nema ništa s tim. (20) a. Ako im ne prodaš firmu, neće te zaposliti. b. Ako ne prodaš firmu, neće te zaposliti. c. Ako im se ne prodaš, neće te zaposliti. d. Ako se ne prodaš, neće te zaposliti. Jedan broj ditranzitivnih glagola dopušta zamenu pozicija internih argumenata, tj. njihovu rotaciju. Najpoznatija ovakva alternacija je lokativna (21a) i (21b). Se-derivacije moguće su u oba slučaja, i to gubljenjem internog argumenta (21c) i (21e) ili eksternog (21d) i (21f). (21) a. Ribar obavija ribu čistom krpom. b. Ribar obavija čistu krpu oko ribe. c. Ribar se obavija čistom krpom. d. Riba se obavija čistom krpom. e. Ribar se obavija oko ribe. f. Čista krpa se obavija oko ribe. Navedeni primeri pokazuju da se samo onaj argument koji se sintaksički ne realizuje ni kao subjekat ni kao objekat ne menja u se-derivaciji, nezavisno do samog značenja argumenta, pošto je to u jednom slučaju „čista krpa“, a u drugom „riba“. S druge strane, vidimo da su oblik trećeg argumenta i njegovo značenje povezani, pošto se „riba“ uvek javlja u obliku oko+gen, dok se „čista krpa“ javlja u obliku instrumentala.

9

Leksikalizacija Svi do sada navedeni argumenti ukazuju na formalnu prirodu reči se. Praktično kod svakog glagola kod kog su moguće redukcione operacije nad argumentima moguća je neka vrsta se-derivacije. Činjenice je, međutim, i to da je se nekim glagolima pridružena u leksikonu. Dokaze za to ne moramo nužno da tražimo među glagolima koji nemaju prelazne alternacije (v. Uvod). Nalazimo ih i kod ditranzitivnih glagola. (22) a. Maja se prepustila policiji. b. Maja se prepustila mislima. c. Maja je prepustila rešavanje problema policiji. Dok je rečenicu (22a) moguće tumačiti kao refleksivnu alternaciju rečenice (22c), za rečenicu (22b) nije moguća rekonstrukcija prelazne alternacije. Drugim rečima, ne postoji ništa što bi, kao objekat u prelaznoj konstrukciji, moglo da se prepusti mislima. Ovde, dakle, vidimo da je se-konstrukcija leksički ograničena. Slično može da se tvrdi i za konstrukcije (23-25). (23) Maja se bacila na posao. (24) Maja se dala na posao. (25) Maji su se noge oduzele. Ovakvi slučajevi su relativno malobrojni. Njihov broj teško da prevazilazi broj već navedenih primera. Kod ovih glagola nema sumnje da je verzija sa se pod određenim uslovima leksikalizovana kao posebno značenje glagola. S druge strane, iako je infinitiv glagola moguć sa se (v. prethodni odeljak), značenje se-konstrukcija kao u rečenicama (5-8) se u infinitivu ne čuva, što znači da su neke se-derivacije moguće samo u rečenici. U radovima T. Rajnhart, T. Saloni (2003) i M. Marelj (2004) detaljno se razmatra pitanje nivoa na kom se alterniranje argumenata odvija. Oslanjajući se na hipotezu o aktivnom leksikonu, Rajnhart i Siloni smatraju da su pravila alterniranja argumenata parametarska: sama pravila su univerzalna, samo što u nekim jezicima važe za leksikon, dok u drugima važe za sintaksu. Srpski se u toj podeli svrstava u ovu drugu „sintaksičku“ grupu. I zaista, podaci izneti u prethodnim odeljcima govore u prilog ovoj tvrdnji. I ako bismo prema ovim pretpostavkama pojavu leksički ograničenih se-derivacija mogli da objasnimo kao ustaljivanje upotrebe glagola, tj. „zamrzavanje forme“, razlike između leksičkih i sintaksičkih se-derivacija tek treba da se ispitaju i objasne.16 Zaklju čak Analiza alternacija u argumentskoj strukturi ditranzitivnih glagola potvrđuje pretpostavku o formalnoj prirodi reči se kao i o njenoj paradigmatskoj vezanosti za strukturne padeže. Kod alterniranja ditranzitivnih glagola, kao i kod alterniranja drugih tranzitivnih glagola, pojavljivanje reči se uslovljeno je ukidanjem opozicije

16 Za neke predloge v. Rajnhart 2000, Marelj 2004

10

nominativ : akuzativ u sintaksičkoj reprezentaciji glagolske fraze. Upravo onaj argument iz strukture ditranzitivnih glagola koji ne nosi strukturno dodeljen padež, u ovom radu najčešće nazivan trećim argumentom, u se-alternacijama uvek ostaje nepromenjen. Taj isti argument ostaje prisutan i nepromenjen i kod nominalizacije, gde nema reči se i gde argumenti sa strukturnim padežom menjaju upravo padež. Ukoliko ovaj argument nestane iz sintaksičke reprezentacije, reč se se zbog toga neće pojaviti. Lokativna alternacija ditranzitivnih glagola, u kojoj interni argumenti menjaju poziciju i formu, pokazuje da samo oni argumenti koji nose strukturni padež nestaju iz se-konstrukcije, bez obzira na njihovo značenje. Implikacije na pojmovno-terminološkom planu Rešenje pojmovno-terminološkog pitanja reči se ostaje, naravno, izvan obima ovog rada. Ovde samo ističemo implikacije koje izložena analiza može imati u ovoj oblasti. Prvo, s obzirom na opisana svojstva reči se, ponovo se potvrđuje da ona nije zamenica. Dalje, pokazuje se da ova reč ima jedinstvenu ulogu u jeziku, bez obzira uz koje glagole i u kojim konstrukcijama se javlja – ulogu da glagol dovede u oblik koji odgovara redukovanoj listi njegovih argumenata. Ovakva uloga donekle opravdava naziv morfem koji je ova reč povremeno dobijala (v. Uvod). Ovaj naziv, međutim, nije dobar, pošto morfem nije vrsta reči. Naziv rečca, takođe, nije zadovoljavajući, barem ne u postojećem sistemu vrsta reči u srpskom jeziku, gde je i definicija i potpodela ove vrste reči zasnovana na značenju, osobini koju, kako smo videli, reč se ne poseduje. I na kraju, s obzirom na to da je samo jedna od devet poznatih se-derivacija ujedno i refleksivna, kao i na to da se ni kod nje refleksivno značenje ne postiže dodavanjem reči se glagolu, teorijski nije opravdano ovu reč nazivati refleksivnom. Implikacije na planu klasifikacije glagola Ukoliko reč se ima ulogu da glagol dovede u oblik koji odgovara redukovanoj listi njegovih argumenata, onda ona ne predstavlja inherentno svojstvo glagola, te se njeno prisustvo ne može uzeti kao kriterijum za klasifikaciju glagola, posebno ne na tako visokom nivou kao što je genus. U tom slučaju, glagolski rod „povratnih glagola“ ne postoji, što bi moglo objasniti uočene probleme u klasifikaciji. Semantičke razlike koje su u tradicionalnoj gramatici pripisivane samo povratnim glagolima trebalo bi uzeti u obzir pri ispitivanju rodnih karakteristika glagola uopšte.

11

CITIRANA LITERATURA Anagnostopoulou 1999: Elena Anagnostopoulou, “Two classes of double object verbs: the role of zero morphology”, in Marc van Oestendorp and Elena Anagnostopoulou (eds.), Progress in grammar, Electronic publication: The Meertens Institute of the Royal Netherlands Academy of Arts and Sciences Arsenijević 2004: “Slavic verb prefixes are resultatives,” Paper presented at the 6th Chronos Conference on Syntax, Semantics and Pragmatics of Tense, Mood and Aspect, September 22-24 2004. Boranić 1899: D. Boranić, „O refleksivnim glagolima u hrvatskom jeziku“, Rad Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti, knj. 140, Zagreb: Knjižara Jugoslavenske akademije, 131-244. Čomski 1995: Noam Chomsky, The Minimalist program, Cambridge MA: MIT Press. Grimšo 1990: Jane Grimshaw, Argument structure, Cambridge MA: MIT Press. Hlebec 1996: Борис Хлебец, „Прилог разумевању значења речце „се”“, Српски језик I, бр. 1-2, Београд: Научно друштво за неговање и проучавање српског језика, 65-70. Ivi ć 1961-1962: Милка Ивић, „Један проблем словенске синтагматике осветљен трансформационом методом (граматичка улога морфеме се у српскохрватском језику).“ Јужнословенски филолог XXV, Београд: Институт за српскохрватски језик САНУ, 137-151. Ivi ć 1995: Milka Ivić, „Iskazivanje dirketnog objekta u (standardnom) srpskohrvatskom”, in Lingvistički ogledi. Beograd: Slovograf, 113-137.

Lompar 2003: Весна Ломпар, „Систематизација врста речи у савременом српском језику”, Научни састанак слависта у Вукове дане, 32/3, 51-63 Marelj 2004: Marijana Marelj, Middles and argument structure across languages, (PhD Disertation), University of Utrecht Moskovljević 1997: Јасмина Московљевић, „Лексичка детранзитивизација и анализа правих повратних глагола у српском језику“. Јужнословенски филолог LII, 107-114. Београд: Институт за српски језик САНУ. Moskovljević 2000: J. Moskovljević, Supkategorizacija glagola u savremenoj gramatičkoj teoriji. Univerzitet u Beogradu (doktorska disertacija). Popović 1998: Љубомир Поповић, „Комуникативно-граматичка анализа реченице: синтаксичке јединице“, Свет речи 6/7/8, Београд: Друштво за српски језик, 9-21. Popović 2003: Љубомир Поповић, „Трочлане поделе у граматикама М. Стевановића”, Научни састанак слависта у Вукове дане, 32/3, 7-21. Rajnhart 2000: Tanya Reinhart, „The Theta System: Syntactic Realization of Verbal Concepts“, UiL-OTS Working Papers, Utrecht: University of Utrecht. Rajnhart – Siloni 2003: Tanya Reinhart and Tal Siloni, “Тhematic Arity Operations and Parametric Variations“, Ms., University of Tel Aviv. Rajnhart – Siloni 2004: Tanya Reinhart and Tal Siloni, “Against the Unaccusative Analysis of Reflexives” In eds. Artemis Alexiadou, Elena Anagnostopoulou, and Martin Everaert. The Unaccusativity Puzzle: Studies on the syntax-lexicon interface, Oxford University Press. Sells et al. 1987: Peter Sells, Annie Zaenen and Draga Zec, “Reflexivization Variation: Relations between Syntax, Semantics, and Lexical Structure”. In Masayo

12

Iida, Stephen Wechsler, Draga Zec. (eds). Working Papers in Grammatical Theory and Discourse Structure. Stanford, CA: CSLI, 169-238. Samardžić – Stipčević 2004: Тања Самарџић и Балша Стипчевић, „Подела глагола на врсте и одговарајућа терминологија у Савременом српскохрватском језику II М. Стевановића”, Научни састанак слависта у Вукове дане, 33/3, 133-147. Stanojčić – Popović 20028: Живојин Станојчић и Љубомир Поповић, Граматика српског језика, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. Stevanović6 1991: Михаило Стевановић, Савремени српскохрватски језик (граматички системи и књижевнојезичка норма) I-II, Београд: Научна књига. Stevanović 1961-1962: Михаило Стевановић, „Проблеми глаголског рода и повратни глаголи у српскохрватском језику“. Јужнословенски филолог XXV, Београд: Институт за српскохрватски језик САНУ, 1-47.