- Između 1940. i 1950. god. U Njujorku su se okupili umetnici iz Evrope koji su se sklonili od nacizma.

Nastavili su ekspresionističku tradiciju s tim što su

nastojali da eliminišu sve svesne radnje i asocijacije

na predmet slike.

- Pokret drugačije nazvan: akciono slikarstvo, tašizam.

- Isključujući bilo kakav realan oblik, umetnici sliku

svode na mrlje nabacane spontanim gestom.

SLIKA VIŠE NIJE PREDSTAVA SVETA VEĆ JE

TRAG UMETNIKOVOG POSTOJANJA

Апстрактни експресионизам или Акционо сликарство

Између 1940. и 1950. године у Њујорку су се окупили уметници из

Европе који су се у Америку склонили пред опасношћу од нацизма.

Они су тамо наставили експресионистичку сликарску традицију, с

тим што су током стварања настојала да елиминушу све свесне

радње и асоцијације на предмет слике. Овај покрет различито је

називан: апстрактни експресионизам, акционо сликарство, ташизам

( фр. tache – мрља). Искључујићи било какав реалан облик, ови

уметници слику своде на мрље набацане спонтаним гестом. Међу

представницима издваја се Џексон Полок. Он је увео у сликарство

технику дрипинга, која подразумева сликање на платну положеном

на под уз спонтано расипање боје са четкице или сипање директно

из канте, чиме је свесна радња потпуно искључена из стваралачгог

чина. Слика је одражавала бесмисао настао мимо уметникове воље.

Džekson Polok - Uveo u slikarstvo tehniku dripinga, koja podrazumeva

slikanje na platnu položenom

na pod uz spontano rasipanje

boje sa četkice ili sipanje

direktno iz kante, čime je

svesna radnja potpuno

isključena iz stvaralačkog

čina. Slika je odražavala

besmisao nastao mimo

umetnikove volje.

Сликарство је схватио као апсолутну слободу, као дубоке импулсе који

долазе изнутра, а платно као арену у којој треба деловати. „Моје слике не

настају на штафелају. Ретко када затежем платно пре него што почнем да

сликам. Радије га причврстим за зид или прострем на под јер ми је

потребан отпор тврде подлоге. На поду се осећам много угодније. Волим

да се око слике крећем и радим на њој са све четири стране и да будем

буквално „унутра“ у слици. То личи на методу којом се служе Индијанци

који стварају слике у песку“ изјавио је Полок, објашњавајући порекло своје

уметности. Тиме је осигурао себи место у историји модерне уметности XX

века и америчко сликарство и уметност повео истински новим путем.

Ако је за Европу Други светски рат, са правом, личио на апокалипсу

двадесетог века и судњи дан, за америчку уметничку сцену он је на неки

начин био право освежење. Бежећи пред нацизмом, многи европски

интелектуалци и уметници уточиште налазе у Америци, нарочито Њујорку.

Међу њима стиже и неуморни ловац на нове таленте, позната

колекционарка и галеристкиња Пеги Гугенхајм. Њена њујоршка галерија

„Art of This Century “ ће наредних осам година бити главна одскочна даска

многим уметницима, па и Полоку, са којим 1942. године склапа уговор на

пет година. То време ће бити довољно да Пеги Гугенхајм од Полока

направи праву звезду. Ређају се изложбе, позитивне критике, његове слике

се добро продају, откупљују их и најпознатији музеји.

После Венецијанског бијенала и изложбе, познат је и тражен и у

Европи. Џексон Полок је проглашен за оца такозваног акционог

сликарства, назива који је 1952. године увео амерички књижевник

Харолд Розенбергер, наглашавајући да је са њим сликарство постало

чин и акција, „ а циљ уметника није више да репродукује, већ да уђе у

платно и постигне јединство између свог душевног стања и физичког

покрета“.

Полок је то постизао дрипингом, техником прскања. По платну

простртом по поду, он је шетао са лименим кутијама из којих је цурела

боја, а боји је често додавао песак и туцано стакло. Била му је важна

акција, резултат уплетених линија који су дрипингом сасвим несвесно и

непосредно нанете на површину слике. „Желим да изразим своја

осећања, не да их илуструјем. Техника је само средство да се тако

нешто искаже“, говорио је Полок, додајући:“Када сам у слици, нисам

свестан шта радим. Тек после периода неке врсте упознавања,

схватим шта сам хтео да урадим. Не плашим се да мењам, да

„уништавам“ слику, јер слика има сопствени живот. Ја покушавам да

том животу допустим да дође до изражаја“.

• Presudno za Dibifeov razvoj bilo je otkriće umetnosti neobrazovanih i slaboumnih na početku četrdesetih godina, on je sakupljao njihova dela koja je nazvao L`AR BRUT (surova umetnost).

Smatrao je da su umetnici koje nije dotaklo konvencionalno obrazovanje nesputani superegom i da izražavaju praiskonske nagone i želje direktno povezane sa univerzalnim silama. Dibife je usvoijo te nedvosmislene stilove samoukih, jer je verovao da oni predstavljaju univerzalan jezik koji svako može da razume i ceni. • Drugi važan element Dibifeovog

pogleda na svet bilo je shvatanje da su sve stvari jednko svete jer se sve sastoje od iste materije i energije.

Le Metafisyx

Le Metafisyx je deo serije nazvane Tela gospođa koja je svojim sirovim crtežom i rešetkastom strukturom trebslo da šokira, da bude izazov komercijalnim idejama umetničkog sveta o lepoti i umetnosti.