Vasovic - Teorije konflikata

8/13/2019 Vasovic - Teorije konflikata

1/24

!

Mirjana Vasovi!

Fakultet politi"kih nauka

SOCIJALNOPSIHOLO#KA PERSPEKTIVA TUMA$ENJA NASTANKA I

RE#AVANJA ME%UGRUPNIH KONFLIKATA

Rezime

U nastojanjima da se, sa socijalnopsiholo&kog stanovi&ta, objasni fenomen

agresivnih vidova kolektivnog pona&anja, uop&te, i me'ugrupnih konflikata, posebno,

u savremenoj socijalnoj psihologiji mogu!e je pratiti postepeno pomeranje fokusa sa

prete(no individualisti"kih, ka interpersonalnim, a zatim ka intergrupnim,

eksplanatornim modelima, &to samo delimi"no proisti"e iz izbora osnovne jedinice

analize. Imaju!i u vidu osnovnu podelu socijalnopsiholo&kih teorija konflikata na

individualisti!ke i grupne, koju nude Tajfel i sar. (1972; 1979, 1981) u radu

prikazujemo osnovne postavke nekoliko najuticajnijih socijalnopsiholo&kih teorija

konflikata koje mo(emo svrstati u jedan odnosno drugi pristup. Prikazujemo

najva(nije postavke ovih modela, i vodimo raspravu o njihovim preimu!stvima i

nedostatnostima u poku&ajima obja&njavanja ovih slo(enihg dru&tvenih fenomena.

Posebno se bavimo primenljivo&!u ovih modela na tuma"enje savremenih

me'uetni"kih sukoba, kao i na implikacije koje se mogu izvu!i kada je re" o

socijalnopsiholo&kim uslovima i strategijama njihovog re&avanja (u okviru procesamedijacije i pregovaranja).

Pojam grupe i me!ugrupnog pona"anja u socijalnoj psihologiji

Socijalni psiholozi su uvek bili zainteresovani za istra(ivanje grupnog

pona&anja, a posebno me'ugrupnih konflikata. Ovo interesovanje, me'utim, ako

pratimo istoriju psihologije kao nauke, imalo je svoje plime i oseke. U periodima

dru&tvenog mira i spokoja slabila je pa(nja usmerena na psihologiju grupa; kao &to

su turbulentna socijalna vremena - periodi dru&tvenih nemira, sukoba i destrukcije

redovno obnavljali, tek donekle zamrli, interes za prou"avanje kolektivnih vidova

agresivnog pona&anja, na makro nivou. Ovakva istorijska i istra(iva"ka logika

uslovila je da se psihologija, u celini, znatno vi&e bavila fenomenima grupnog

neprijateljstva i animoziteta, nadmetanja i nasilja, nego saradnjom i harmonijom.

Ovakvu tendenciju u nauci o grupama dobro je opisao #tajner (Steiner, 1974)

pretpostavljaju!i je, "ak, kao zakonitu pravilnost dru&tvenog (ivota: Su&tina stvari je

u tome da kada je dru&tvo u stanju mira, i kada tek nekoliko pogre&no usmerenih

devijantnih osoba naru&ava na&e spokojstvo, mi svoju pa(nju usredsre'ujemo napojedince ili na velike organizacije. Ali, kada se mno&tvo malih dru&tvenih segmenata


2/24

#

na'e u me'usobnom kompetitivnom odnosu, na&a pa(nja se preme&ta na jedinice

srednjeg nivoa, &to !e re!i, na grupe (Steiner, 1974:105; prema W. J. Harrod, B. K.

Welch, & J. Kushkowski, 2009). Mada drugi istra(iva"i nisu priznavali ovu vezu kao u

potpunosti linearnu, podela na individualisti"ki i grupni pristup u domenu istra(ivanja

psihologije grupe, ostala je u socijalnoj psihologiji i danas jedna od osnovnih

karakteristika teorijskih poku&aja da se objasne grupni, posebno konfliktni, aspekti

pona&anja.

Najva(nija razlika izme'u ova dva pristupa tuma"enju grupnog (i

me'ugrupnog) pona&anja sastoji se u tome &to prvi (koji je istorijski prethode!i) traga

za obja&njenjima u li"nim karakteristikama i unutarpsihi"koj dinamici pojedinca, dok

potonji posmatra pojedinca kao neodvojivi deo &ireg socijalnog sistema kojem

pripada bilo da je re" o maloj grupi, organizaciji, velikoj dru&tvenoj grupi,

dru&tvenom sistemu u celini ili zajednici date kulture. Stvarno ili zami&ljeno prisustvodrugih- koji mogu biti "lanovi sopstvene ili tu'inske grupe tj. dati dru"tveni

kontekst, mora nu(no da se uzme u razmatranje prilikom poku&aja psiholo&kog

obja&njavanja i predvi'anja, kako razli"itih vidova individualnog postupanja, tako i

kolektivnih akcija.

Najistaknutiji predstavnik individualisti"kog pristupa u istoriji socijalne

psihologije grupa bio je ameri"ki psiholog Flojd Olport (Allport, 1924). On je su&tinu

svog shvatanja sa(eo u postavci da nema psihologije grupa koje u osnovi i u

potpunosti nije psihologija pojedinca" (1924:6). Pojedinac je, po njemu, taj koji "ini

osnovnu psiholo&ku realnost, dok je grupa tek pojmovni konstrukt; samokonvencionalan naziv koji ozna"ava ishode niza interpersonalnih procesa i odnosa

koji se odigravaju u nekoj skupini ljudi. Sledbenici ove tradicije usmeravaju pa(nju

prvenstveno na unutarpsihi"ku dinamiku pojedinca, njegove crte li"nosti, i

interpersonalne odnose unutar malih grupa, a zaklju"ke o bazi"nim i univerzalnim

principima ljudskog socijalnog delovanja izvla"e iz nalaza laboratorijskih

eksperimenata ili anketnih istra(ivanja, na ograni"enim populacijama. Oni smatraju

da se uo"ene pravilnosti pona&anja pojedinaca u malim grupama, budu!i da su

univerzalnog karaktera, mogu primeniti i na &irok spektar dru&tvenih situacija i

populacija,&to podrazumeva i njihovu primenu na me

'ugrupne odnose na

agregatnom, makro ili societalnom nivou.

Najradikalnija kritika ovakvog poimanja i tuma"enja grupnog pona&anja

posebno kada se imaju u vidu obja&njenja grupne kompeticije i kooperacije - do&la je

iz redova zastupnika kognitivisti"ke (ge&talt, odnosno fenomenolo&ke ili

konstruktivisti"ke) struje u psihologiji. Njeni istaknuti ameri"ki predstavnici bili su #erif

i A&(Sherif, Ash), a u evropskoj socijalnoj psihologiji, Turner i Tajfel (Turner, Tajfel).

Kritika je ciljala kako na osnovni metodolo&ki pristup, tako i na neke od otvorenih ili

prikrivenih implikacija individualisti"ke perspektive kao &to su: poricanje da i grupa

(ne samo pojedinac) ima sopstvenu psiholo&ku realnost; pogre&no shvatanjegrupnih procesa kao ne"ega &to je suprotstavljeno individualnoj racionalnosti; i


3/24

$

prou"avanje pona&anja malih skupova pojedinca izolovano od &ire socijalne realnosti

(eksperimenti u socijalnom vakuumu). Sve ovo ishodilo je teorijama me'ugrupnih

odnosa i konflikata koje je bilo te&ko osmisliti u stvarnosti i primeniti u konkretnom

socijalnom kontekstu. Teorije koje su se oslanjale na individualisti"ka odre'enja

grupe i grupnog pona&anja nisu mogle da objasne kolektivne vidove agresivnog

pona&anja kod kojih nije re" samo o umno(avanju prostih interpersonalnih mr(nji,

ve! o pona&anju jednog pojedinca prema drugom pojedincu kao prema pripadniku

druge vrste - one za koju se smatra da uop&te ne pripada ljudskom rodu.

Od individualisti#kih ka grupnim teorijama me!ugrupnih konflikta

Razli"iti poku&aji odre'enja pojma grupe doticala su se &ire debate o tome

koliko je klasi"na socijalna psihologija (bila) zaista 'socijalna' (videti:Tajfel, 1981, str.

41 i dalje). Drugim re"ima, ona se svodi na pitanje da li je mogu!e modele i

zakonitosti individualnog i interpersonalnog pona&anja, bez ostatka, primeniti na

obja&njenje socijalnog pona&anja ljudi na nivou velikih dru&tvenih grupa, tj. na

societalnom nivou. Ova rasprava dovela je do toga da se u savremenoj (pre svega,

evropskoj) socijalnoj psihologiji uspostavi bitna razlika izme'u interpersonalnog i

intergrupnog pona&anja, te da se pretpostavi da izme'u ovih vidova socijalnog

pona&anja (i njihovog obja&njavanja) ne postoji kontinuitet, ve! diskontinuitet. To

zna"i da nije mogu!e generalizovati obja&njenja sa jednog na drugi nivo analize.

Ovakav zaokret uticao je, nadalje, na promenu ugla posmatranja i tuma"enja brojnih

grupnih fenomena: izme'u ostalih, onih kojima se ovde bavimo, a to su integrupna

kooperacija i kompeticija, grupne predrasude i stereotipi i (me'u)grupni konflikti.

Pra!enje evolucije koja se, od 60- tih pa nadalje, odvija u akademskim

socijalnopsiholo&kim teorijama i istra(ivanjima me'ugrupnih konflikata ima posebnu

va(nost za dana&nju praksu njihovog re&avanja. Naime, neki istra(iva"i s pravom

upozoravaju da u ovoj oblasti (posebno, kada je re" o poku&ajima re&avanja tzv.

tvrdokornih etni"kih i internacionalnih konflikata, na terenu) danas postoji veliki jaz

izme'u teorije i prakse. Mnogi dana&nji prakti"ari jo&uvek se oslanjaju na klasi"ne,

nekada veoma uticajne, socijalnopsiholo&ke teorije konflikata (kao &to je klasi"na

Olportova teorija o predrasudama, Adornova teorija autoritarne li"nosti, odnosno

teorija socijalnog kontakta). Rukovo'eni njihovim postulatima oni planiraju prakti"ne

strategije pregovaranja i pomirenja, mada su ovi, u me'uvremenu, bili podvrgnuti

ozbiljnoj akademskoj kritici i do(iveli zna"ajne teorijske transformacije (Cuhadar and

Dayton, 2011).

U procesu razvoja glavnih teorija moderne socijalne psihologije koje su

usmeravale prou"avanja agresivnih vidova grupnog pona&anja, uop&te, i

me'ugrupnih konflikata posebno, mo(emo, ustvari, pratiti postepeno pomeranje

fokusa od individualisti"kih ka interpersonalnim, a zatim ka intergrupnim

teorijama. Ovom nizu ne pripadaju teorije koje tragaju za korenima socijalnihkonflikata u evolucionoj pro&losti na&e vrste, tj. one koje nastoje da izvuku zaklju"ke


4/24

%

o motivima socijalnog pona&anja ljudi na osnovu posmatranja i izu"avanja

(ivotinjskog sveta. Klasi"ne) i moderne etolo&ke teorije (teorije evolucione biologije)

koje se naj"e&!e vezuju za Konrada Lorenca (Lorenz, 1967) postavile su nekoliko

klju"nih pitanja, zna"ajnih sa stanovi&ta prou"avanja pona&anja ljudi uop&te: ona su

se odnosila na njegovu fiziolo&ku osnovu, razvojne faktore u okviru individualnog

(ivotnog ciklusa (nature or nurture), funkcionalnost u nastojanju pojedinca da

pove!a svoju mo! pre(ivljavanja i reprodukcije, kao i na faktore njegovog

filogenetskog razvitka (adaptivnu vrednost na nivou vrste) (Crook, 1972). Kada je re"

o agresivnom pona&anju, ove klasi"ne teorije, kao i ve!ina njihovih savremenih

nastavlja"a, bavile su se najvi&e ulogom uro'enog instinkta agresije kao pokreta"a

neprijateljskih i destruktivnih impulsa ljudi u odnosu na pripadnike svoje i tu'inske

vrste. Me'utim, pod uticajem argumentovanih kritika1 one su morale da priznaju

"injenicu da se pojedin"evo pona&anje razvija velikim delom pod uticajem socijalnog

okru(enja, odnosno ne samo mehanizmom genetske ve! i socijalne selekcije, te danjegovo razumevanje zahteva i analizu socijalnih procesa koji se odigravaju u okviru

grupa kojima pripadamo.

Op&te je poznato da se kod Frojda (u pojedinim fazama razvoja

psihoanaliti"ke teorije) mogu prona!i elementi ovakvog instinktivisti"kog pristupa

tuma"enju ljudske agresivnosti koji se odnosi ne samo na individualni, ve! i na

makro nivo. Nezavisan instinkt agresije predstavljao za Frojda izraz univerzalnog

principa Tanatosa te(nje ka smrti i vra!anju u prvobitno stanje sveop&te ravnote(e.

Me'utim, isto tako je ta"no da su Frojdove ideje (izvedene u sklopu psihologije

grupe) "esto prikazivane pojednostavljeno i da se po pravilu previ'ao njegov

doprinos tuma"enju socijalne evolucije ljudske agresivnosti i dru&tvenih sukoba.

Tajfel (1972) uo"ava dve klju"ne ideje Frojdove psihologije me'ugrupnih odnosa: o

neizbe"nosti ose!anja neprijateljstva prema tu'inskoj grupi, i o funkcionalnosti tog

neprijateljstva za odr(anje grupe.2 Prema Frojdu (po tuma"enju Tajfela)

ambivalentnost emocionalnih porodi"nih veza prenosi se na grupnu povezanost, bilo

u formi identifikacije sa vo'om ili delimi"ne identifikacije sa onima kojima je zajedni"ki

isti lider i stoga isti grupni identitet. Sa uvek-prisutnim neprijateljstvom koje "ini

sastavni deo tih emocionalnih veza mora se iza!i na kraj, na ovaj ili onaj na"in. Po&to

li"na i socijalna kontrola ose!anja krivice spre"ava izra(avanje agresije prema njenimdirektnim objektima, izlaz se nalazi u nepripadni"kim grupama (isto, str.406). Neke

!&'()(*+ ,- ,+. /'+ ,0+12. 3453,(6+ 52 )3 42 5(,- /'(72'53 /'3-82026+ ,39(:2653 /352;25:+ 6:-4( . )+ 42 ,-

,/+*-62)(05+ /'('34+. ):< 5(,- /340'15-)+ +7/('(:,*3: /'30+'(34(527,*2 )+3'(:2 ?(17-542 @'3:42 73A+ B()( 52 (,)( 528(5 (C63A+52 *'()(9(. *23 (54(0(4-26(,)(8*2. 352.

/'+72 D2:E+6-. ,24'A( 5+*+ *6:-85+ (4+:+ ,20'+7+5(> )+3'(:2 7+F-1'-/5(> *35E6(*2)2 *3:+ (6-,)'-:+ ,6+4+G( 9()2)

(C 4+62 HI(0(6(C29(:2 ( 5:+52 5+C243036:,)02J K!L$MNO JP0+* :+ 731-G+ 4'A2)( 52 3*-/- C5282:25 B'3: 6:-4( *3:( ,+

036+ ,0+ 43)6+ 43* 52 4'-13: ,)'25( /3,)3:+ 5+*( 4'-1( 6:-4( *23 /313452 7+)2 C2 3)03'+53 (,/36:2025:+ 5:(>30+

21'+,(053,)(Q K@'3:4. !L$M. ,


5/24

S

od najzna"ajnijih savremenih teorija me'ugrupnih konflikata nastale su upravo kao

derivativi Frojdovih ideja o povezanosti neprijateljstva prema drugima i

unutargrupne solidarnosti, tj. o zakonitosti pomeranja agresije na nepripadni"ku

grupu i ulozi koju taj mehanizam ima za ja"anje grupnog identiteta i kohezije.

Me'utim, Frojdova teorija me'ugrupnih odnosa je ipak u osnovi ostala

individualisti"ka (i utoliko nedostatna) u tom smislu &to predstavlja jednostavno

preno&enje modela individualne psihologije i interpersonalnih odnosa na psihologiju

grupe i me'ugrupnih odnosa. Pri tom, ona pretpostavlja da se emocionalna osnova

me'ugrupnih sukoba stvara daleko pre nego &to su ti sukobi zapo"eli, da je

povezana sa iracionalnim procesima i, &to je najproblemati"nije, da ostaje

nepromenjena uprkos socijalnim i kulturnim promenama, odnosno da deluje

nezavisno od toga kakva je priroda realnih socijalnoekonomskih, ideolo&kih,

istorijskih i kulturnih odnosa izme'u grupa ljudi (Tajfel, isto, str. 408).

Imaju!i u vidu ovu osnovnu podelu socijalnopsiholo&kih teorija na

individualisti!ke i grupne mo(emo opisati osnovne postavke nekoliko najuticajnijih

teorija konflikata u istoriji socijalne psihologije. Izne!emo, sasvim ukratko, osnovne

postavke ovih teorija konflikata, eventualna preimu!stva koja nude i kritike kojima su

podvrgnute. Me'utim, naglasak stavljamo na njihovu primenljivost u obja&njavanju

nastanka realnih dru&tvenih (pre svega me'uetni"kih) sukoba u savremenom svetu,

kao i na implikacije u pogledu uslova njihovog re&avanja, odnosno procesa

medijacije i pregovaranja.

Individualisti#ke teorije konflikata

Posledica radikalne Olportove individualisti"ke pretpostavke u psihologiji

grupe bila je da su socijalni psiholozi, posebno severnoameri"ki, dugo ispoljavali

tendenciju da sve grupne procese redukuju na psiholo&ko funkcionisanje pojedinca.

Tako je individualisti"ko polazi&te, koje karakteri&e i mnoge dana&nje poku&aje

obja&njavanja i re&avanja grupnih konflikata, prvenstveni interes usmeravalo na

procese koji se odigravaju unutar pojedinca; to zna"i, na sve one unutarpsihi"ke

procese za koje se smatra predisponiraju neku osobu da ispoljava agresivnost i

netoleranciju uop&te, pa sledstveno tome, i netolerantnost, odnosno nasilno

pona&anje prema pripadnicima drugih socijalnih grupa. Ovakva tuma"enja

me'ugrupnih konflikata stavljaju naglasak na li!nostpojedinca (njegove personalne

karakteristike) i/ili na emocionalnu osnovu agresivnosti (&to implicira njeno

iracionalno ishodi&te). Glavni interes postoji za otkrivanje op&teva(e!ih psiholo&kih

zakonitosti kojima se mo(e tuma"iti agresivno pona&anje, kao i na razlikama koje, u

tom pogledu, postoje izme'u pojedinaca. Osnovno pitanje od kojih ove teorije

konflikata polaze jeste da li postoji osoben tip li"nosti predisponiran za ispoljavanje

predrasuda, mr(nje i nasilje prema pripadnicima drugih grupa? Drugu vrstu unutar

istog individualisti"kog korpusa "ine one teorije me'ugrupnih konflikata koje ih

posmatraju iz vizure interpersonalnog pona&anja. Razlika je u tome &to se fokuspomera na aktuelnu dinamiku interpersonalnih odnosa, odnosno psiholo&ke procese


6/24

T

koji se odigravaju unutar grupe, izme'u dva ili vi&e pojedinaca koji su, nekim

slu"ajem, njeni pripadnici. Takva tuma"enja, tako'e, polaze od ambicije da opi&u

univerzalne psiholo&ke procese i utvrde zakonitosti koje uslovljavaju agresivno

pona&anje pojedinca - nezavisno od #ireg socijalnog konteksta (Tajfel, 1978).

Naravno, postoji pretpostavka da socijalni kontekst i interakcija uti"u na ove

procese, ali samo u tom smislu &to dru&tvo pru(a niz razli"itih okolnosti u okviru kojih

se bazi"ni zakoni indvidualne motivacije ili kognicije jednoobrazno odvijaju (isto,

str. 403). Pojedinac (sam ili u interakciji sa drugim pojedincima) jeste osnovna

jedinica analize. U Frojdovoj tradiciji, za ove teorijekarakteristi"anjepoku&aj da se

psiholo&ke zakonitosti sukoba prenesu sa interpersonalnog na me'ugrupno

pona&anje. Konflikti izme'u velikih dru&tvenih grupa posmatraju se kao jednostavna

transmisija unutarindividualnih i me'uindividualnih procesa. Moglo bi se re!i,

sledstveno tome, da se uzroci me'ugrupnih konflikata na &irokom dru&tvenom planu

tuma"e iz klini"ke perspektive, i smatraju manifestacijama psiholo&kih poreme!ajana individualnom planu.

Autoritarnost kao predispozicija me$ugrupne netolerancije i nasilja

Najpoznatiju teoriju grupnih sukoba u "ijem je sredi&tu pojam li!nosti koja nosi

u sebi psiholo&ku predispoziciju za me'ugrupnu netoleranciju i na taj na"in

reprodukuje neprijateljstvo prema drugim grupama, formulisali su Adorno i saradnici.

Ova teorija iznedrila je pojam autoritarnog ili etnocentri!kog sindroma li!nosti kojim

je obuhva!eno ne samo generalizovano neprijateljstvo prema manjinskim, stranim ili

nepripadni"kim grupama, ve! i "itav niz drugih karakteristi"nih socijalnih i politi"kih

stavova. Poznata studija "iji su nalazi objavljeni u deluAutoritarna li!nost (Adorno et.

all, 1950) sprovedena je prvobitno sa idejom da se prou"i uticaj monopolskog

kapitalizma (zna"i, socioekonomskog konteksta) na pojavu odre'ene politi"ke

ideologije, u ovom slu"aju - fa&izma (Billig, 1978). Me'utim, kako po svom

istra(iva"kom pristupu, tako i interpretativnom obrascu, autori su lako skliznuli u

psiholo&ki redukcionizam. Njihovo interesovanje je, u su&tini, bilo usmereno nakorene ekstremno desni"arskih stavova i uverenja (etnocentrizam i antisemitske

predrasude), koje su smatrali osnovom kolektivnih oblika nasilja prema Jevrejima,

uo"i i tokom Drugog svetskog rata, a pro&irilo se na op&tije korelate predrasudnosti

prema drugima.

Krajnje obja&njenje razvoja predrasudne li"nosti poduprto je psihoanaliti"kom

argumentacijom: Frojdovim polazi&tem da rani emocionalni odnosi u porodici uti"u na

motive svih vidova kasnijeg socijalnog pona&anja pojedinca. Li"nost koja je

predisponirana za autoritarni etnocentrizam (tj. za prihvatanje ekstremnih politi"kih

ideologija u "ijem je sredi&tu etni"ka netolerancija) nastaje kao rezultat slo(ene

dinamike porodi"nih odnosa i specifi"ne prakse rane socijalizacije u okviru porodice.


7/24

R

Sindrom stavova - koji "ine antisemitizam, etnocentrizam i sociopoliti"ki

konzervativizam - povezan je sa na"inima razre&enja ambivalentnog emocionalnog

odnosa deteta prema prvobitnom modelu autoriteta (ocu) i odbrambenim

mehanizmima identifikacije, projekcije i pomeranja agresije kojima se to posti(e.

Kada primenimo Adornov model autoritarne, predrasudne, li"nosti na

obja&njenjenje me'ugrupnih konflikata na &irem dru&tvenom planu, mo(emo izvesti

neke logi"ne pretpostavke i predvi'anja. Naime, mo(emo pretpostaviti da !e se

kulture koje se razlikuju prema preovla'uju!im modelima rane porodi"ne

socijalizacije, razlikovati i prema broju (procentu) etnocentri"kih li"nosti. Kako

autoritarna li"nost, prema Adornu, ispoljava etnocentri"ke obrasce pona&anja u

velikom broju razli"itih situacija, neka dru&tva !e po definiciji biti sklonija

me'ugrupnoj netoleranciji i neprijateljstvu, tj. predisponirana za to da zao&trena

dru&tvena pitanja re&avaju pre sukobima nego pregovaranjem ili saradnjom. #ta vi&e,visok procenat autoritaraca u nekom dru&tvu mo(e uticati na dalje &irenje

autoritarnog etnocentrizma pospe&uju!i poja"ano konformiranje njegovih pripadnika

preovla'uju!im neprijateljskim stavovima prema manjinskim grupama. Na taj na"in,

socio-kulturni faktori slu(e kao posreduju!a veza u kauzalnom lancu koji povezuje

odre'eni modalni tip li"nosti i neprijateljstvo prema nepripadni"kim grupama

(Tajfel, isto, str 411).

Upravo je koncept autoritarnog etnocentrizma bio jedno od najpopularnijih

obja&njenja nastanka me'uetni"kih sukoba na tlu biv&e Jugoslavije (videti: Vasovi!,

1995). Ova koncepcija je bila, delimi"no, oslobo'ena psihodinami"kog konteksta.Polazilo se, naime, od pretpostavke da je tipi"na porodica u okviru tradicionalnog

patrijarhalnog dru&tva, koje se opiralo modernizaciji, predstavljala pogodno tlo za

socijalizaciju autoritarne li"nosti. Visok stepen autoritarnosti u na&em dru&tvu, koji je

konstantno bele(en u istra(ivanjima, tuma"io se modelima vaspitanja u okviru

patrijarhalne porodice (Rot i Havelka, 1973) ili se postuliralo postojanje specifi"nog

nacionalnog karaktera koji se po svojim osobenostima velikim delom poklapa sa

Adornovim modelom autoritarne li"nosti. U sklopu kritike komunisti"kih re(ima, razvoj

autoritarnog obrasca pona&anja pripisivan je, tako'e, nasle'u nedemokratskog

re(ima, tj. autoritarne politi

"ke kulture koja se razvijala u doba socijalizma

(Kuzmanovi!, 1995, Goati, 1991). U nekim novijim radovima koji su se odnosili na

fenomene masovnih me'uetni"kih zlo"ina, provla"i se kontroverzna teza o kulturama

i narodima "iji su pripadnici generalno skloni ispoljavanju etni"ke mr(nje i genocidu (i

onima koji to nisu), "ije je te(i&te na osobenom kolektivnom mentalitetu (Staub,

1999). U svakom slu"aju, ovakva obja&njenja etni"kih sukoba ne dovode u sumnju

tezu da su izvori etnocentrizma, predrasudnosti i me'uetni"ke mr(nje u li"nosti,

odnosno nisu oslobo'ena sistemski ugra'enog individualizma. Mada na razvoj

autoritarne li"nosti uti"e sociokulturni kontekst, ipak je li"nost ta koja se smatra

osnovnom determinantom etnocentri"kih stavova i nedemokratskih ideolo&kih

preferencija koje pospe&uju etni"ku netoleranciju i konflikte.


8/24

U

Mada je u daljim socijalnopsiholo&kim istra(ivanjima dokazano postojanje

sindroma autoritarne etnocentri"ke li"nosti, nije dokazana njegova nu(na povezanost

sa izbijanjem me'ugrupnih konflikata. #ta vi&e, empirijska istra(ivanja su pokazala

da u nekim kulturama mo(e postojati velika homogenost dru&tva po pitanju

izra(avanja neprijateljstva prema manjinskim grupama, a da nije ra&iren autoritaran i

etnocentri"ki tip li"nosti (primeri Ju(ne Afrike i SAD) (Pettigrew, 1958). Postoje i

istra(ivanja koja pokazuju da jaka vezanost za sopstvenu etni"ku grupu ne mora

nu(no biti povezana sa izra(avanjem otvorenog neprijateljstva prema drugim

grupama. Neke od najzna"ajnijih teorija predrasudnosti upravo nagla&avaju da

kulturni faktori - kulturne norme, tradicija, istorija me'ugrupnih odnosa, itd. mogu

biti zna"ajniji za javljanje me'ugrupne diskriminacije i me'uetni"kog neprijateljstva

od personalnih. Tako'e, pokazano je da faktori li"nosti uti"u na javljanje

predrasudnosti, pre svega, u dru&tvenoj situaciji u kojoj su odre'ene grupe ve!,

vladaju!im ili ra&irenim ideologijama, obele(ene kao legitimne mete agresije.Postavka o autoritarnoj li"nosti posebno je kritikovana zog svojih klini"kih implikacija,

pretpostavke da je agresivnost proizvod unutarindividualnih patolo&kih stanja.

Osnovni kriti"ki argumenti ne odri"u va(nost individualnopsiholo&kih faktora, pa ni

autoritarnog sindroma li"nosti, u razvoju me'uetni"kog neprijateljstva; ali, tvrdi se da

oni ne mogu da objasne fenomen u celosti, a posebno ne specifi"nosti koje prate

me'ugrupne konflikte u zavisnosti od geografskog prostora, istorijskog perioda,

dru&tvenih i politi"kih okolnosti. Posebna zamerka odnosi se na to da je

psihodinami"ki koncept autoritarne li"nosti suvi&e stati"an kada je re"o obja&njenju

stalno promenljivih me'ugrupnih odnosa u modernom svetu, te da se promene umasovnom ispoljavanju neprijateljstva prema nepripadni"kim grupama bolje mogu

predvideti na osnovu trenutnih socijalnih, ekonomskih i politi"kih uslova koji vladaju u

dru&tvu (Vasovi!, 1995).

Hipoteza o frustraciji kao preduslovu kolektivne agresivnosti

Teorije me'ugrupnih konflikata koje se zasnivaju na hipotezi frustracija-

agresija predstavljaju poku&aj da se izbegne obja&njavanje predrasudnosti i

kolektivnog ispoljavanja agresivnost psihopatolo&kim disfunkcijama li"nosti. Ove

teorije i dalje zadr(avaju psihodinamski okvir (produ

(etak su Frojdove postavke o

pomeranju agresije) ali poku&avaju da preciznije odrede uslove pod kojima

me'ugrupno pona&anje postaje neprijateljsko. Autori teorije, Dolard i saradnici

(Dollard, et all., 1939) i njihovi sledbenici (Berkovic, 1974, 1989; Gurr,1970;

Runciman, 1966) tragali su, u Frojdovom maniru, za obja&njenjenjima me'ugrupnih

konflikata polaze!i od op&tih zakonitosti ljudske motivacije. To zna"i da su, tako'e,

poku&avali da direktno primene zakonitosti individualnog i me'uindividualnog

funkcionisanja na pona&anje velikih dru&tvenih grupa, u "emu se sadr(i njihova

individualisti"ka pogre&ka.

Osnovna pretpostavka ovog pristupa jeste da je neophodan uslov za javljanjeagresivnog pona&anja postojanje frustracije. Kada je pojedinac osuje!en u postizanju


9/24

L

svojih ciljeva, zadovoljenju potreba ili ostvarivanju (elja, njegova unutra&nja

ravnote(a biva naru&ena i on do(ivljava neutro&enu energiju kao psihi"ku tenziju

koja se najbolje mo(e olak&ati ispoljavanjem agresivnosti. Agresivnost se prirodno

ispoljava prema uzro"niku frustracije, ali (i to je va(an element ove pretpostavke)

kada on nije dostupan ili postoji mogu!nost neposredne uzvratne reakcije, ona se

preusmerava na alternativne mete; agresija se pomera na sli"ne ili, pak, samo

dostupne ciljeve. Primenjena na grupno pona&anje, ova hipoteza je razvijena u

teoriju (rtvenog jarca prema kojoj pripadnici ve!inske osuje!ene grupe, gotovo po

pravilu, usmeravaju (pomeraju) agresivnost na pripadnike deprivilegovanih,

manjinskih, grupa, posebno u dru&tvenim situacijama kada postoji op&ti konsenzus u

pogledu legitimnosti takve agresije. Ako ovaj mehanizam pomeranja agresije

prihvatimo kao psiholo&ki zakonit i automatski, analiti"arima me'ugrupnih konflikata

ostaje samo da analiziraju dru#tvene okolnosti koje dovode do kolektivnih frustracija.

Smatra se da su ekonomske frustracije posebno pogodan uslov za razvoj kolektivnihneprijateljstava (o "emu svedo"i bujanje etnocentrizma i desni"arskih pokreta u

dru&tvima koja su pogo'ena ekonomskom krizom), mada i spre"enost u ostvarivanju

politi"kih ciljeva predstavlja sna(an izvor masovnih frustracija.

Poku&aji obja&njavanja me'ugrupnih konflikata na makro planu naj"e&!e su

se koristile varijacijom ove hipoteze u vidu tzv. teorije relativne deprivacije. Naime,

primenjena u svom originalnom vidu, hipoteza frustracija-agresija nije mogla da

objasni za&to se ba&odre'ena grupa (ili vrsta grupa) bira kao cilj pomerene agresije,

kao ni to kako individualne frustracije dovode do agresivnosti kao kolektivnog

fenomena (Billig, 1976). Teorija relativne deprivacije bolje obja&njava uslove

nastanka frustracije na kolektivnom planu, u me'usobnim odnosima velikih

dru&venih grupa, kao i socijalnu logiku po kojem se biraju mete agresije. Ova

varijacija frustrativne hipoteze polazi od stanovi&ta da stepen frustracije zavisi od

stepena do(ivljene deprivacije, &to je subjektivan i relativan ose!aj. Ljudi mogu biti

subjektivno deprivirani u odnosu na svoja o"ekivanja, "ak i kada objektivni posmatra"

nije u mogu!nosti da zaklju"i da oni imaju neke nezadovoljene potrebe (Gurr, 1970,

s. 24). Pojam relativne deprivacije, teorijski, odnosi se na ose!anje ljudi da su, u

odnosu na druge ljude (ili grupe ljudi) uskra!eni za (eljeni objekat ili cilj, odnosno da

u tom smislu postoji jaz izme'u o"ekivanog i realnog stanja stvari (Dollard et all.,1939; Berkowitz, 1972). Primenjuju!i ovo tuma"enje, tj. stavljaju!i naglasak napercepciju deprivacije(subjektivni do(ivljaj depriviranosti pojedinih dru&tvenih grupa)

Ted Gurr (1970) je, na primer, analizirao uslove pod kojima raste verovatno!a

izbijanja socijalnih socijalnih revolucija i zaklju"io da se to de&ava pod uslovima ne

objektivnog siroma&tva ve!izneverenih o"ekivanja masa.

Modifikacijom prvobitne hipoteze odba"ena je njena psihodinami"ka i

isklju"ivo emocionalna osnova, a prihva!eno je stanovi&te da frustracija proizvodi

samo spremnost za agresiju, ali da !e se ona otvoreno ispoljiti u me'ugrupnim

odnosima samo pod odre'enim uslovima; ove uslove odre'uje opa(anje

karakteristika ciljne grupe, kao i procena uzroka ukupne dru&tvene situacije.


10/24

!M

Kolektivne frustracije nastaju "esto kao posledica me'usobnog upore'ivanja grupa i

tuma"enja uo"enih razlika i/ili neispunjenih o"ekivanja. Re"ju, to nije automatski

proces pra(njenja tenzije, tj. ne dolazi do automatskog prelivanja masovnih

frustracija u masovnu agresivnost ve! je ona posredovana ra&irenim socijalnim

uverenjima i interpretacijama.Umesto hidrauli"nog mehanizma akumuliranja tenzije

i prelivanja agresije pretpostavlja se postojanje racionalizacije grupnog

nezadovoljstva i ideologizacijeagresivnosti. Kasnije studije bavile su se ulogom koju

ima svest o legitimnosti ispoljavanja agresije koji je klju"an za razumevanje uslova

izbijanja me'ugrupnih konflikata:svest o legitimnosti mo(e uticati na ispoljavanje ili

inhibiranje agresije i nezavisno od postojanja frustracije. U mnogim socijalnim

situacijama postoji socijalni konsenzus u pogledu legitimnosti agresije zasnovan na

&iroko prihva!enoj socijalnoj normi kao i na uverenjima o tome ko su legitimne

mete ispoljavanja agresije. Frustracija izaziva otvorenu agresiju samo ako postoji

dostupna meta agresijekoja je prethodnim u"enjem (socijalizacijom) prepoznata kaotakva (to su grupe koje su tradicionalno obele(ene kao (rtveni jarci). Ispoljavanje

agresije u me'ugrupnim odnosima je, zna"i, selektivno; ta selektivnost je

determinisana socijalnim konsenzusom (ko !e biti napadnut); a konsenzus se, "esto,

zasniva na zajedni"koj ideologiji koja obele(ava specifi"ne grupe kao legitimne

ciljeve agresije. Upravo postojanje ovakvog dru&tvenog konsenzusa prevazilazi bilo

kakva individualna motivaciona stanja (uklju"uju!i frustracije) i omogu!ava njihovo

prevo'enje u jednoobrazno, nediskriminativno, kolektivno pona&anje skupa razli"itih

pojedinaca u datoj me'ugrupnoj situaciji (videti: Tajfel and Fraser, 1972).

Modifikacija prvobitne teorije frustracija-agresija udaljava je od sistemski

ugra'enog individualizma. To ve! li"i na obja&njavanje socijalnim, a ne

unutarpsihi"kim faktorima i procesima. Postojanje ili odsustvo agresivnog pona&anja

kod svih pripadnika grupe u sli"noj socijalnoj situaciji ne obja&njava se sli"no&!u

njihovih unutra&njih emocionalnih stanja, ve! uticajem socijalno determinisanih i

zajedni"kih interpretacija koje se ti"u legitimnosti ispoljavanja agresije u datoj situaciji

uop&te, kao i socijalnog konsenzusa u pogledu izbora njenih legitimnih meta.

Primena teorije relativne deprivacije u prakti"nom radu na pacifikaciji

me'ugrupnih sukoba, nu

(no se usmerava na de-legitimizaciju kolektivne agresije

prema (rtvenim jarcima u datom dru&tvu; bilo edukativnim (preoblikovanje

stereotipa, posredovanje kontakata) ili zakonskim sredstvina (sankcionisanje nasilja,

pozitivna diskriminacija, itd.). Me'utim, ako se uzme u svom izvornom vidu, strategije

re&avanja konflikata koje iz nje proisti"u, kao i kod svih ostalih individualisti"kih

teorije konflikata, imaju ograni"en repertoar: uglavnom, klini"ke metode ili

individualnu resocijalizaciju.

Model nepodudarnosti uverenja i teorija kontakata

Prethodno opisane teorijske modele obja&njavanja me

'ugrupnih konflikatanazivamo individualisti"kim zato &to se zasnivaju prevashodno na zakonitostima


11/24

!!

individualne motivacije. Postoje neki pristupi konfliktima koji su, me'utim, bli(i

interpersonalnim modelima pona&anja, mada ih nije uvek lako jasno razgrani"iti.

Ovde ih izdvajamo kao posebnu grupu pre svega zato &to im je zajedni"ko to &to su

sna(no uticale na samu praksu re&avanja konflikata na terenu, na dizajniranje tzv.

diplomatije paralelnog koloseka primenjivane me'u pripadnicima zava'enih grupa

u zonama konflikta (Chudar and Dayton, 2011).

Dva takva pristupa, koje !emo ukratko prikazati, izdvajaju se kao najuticajnija:

teorija o podudarnosti uverenjai, daleko poznatija i naj"e&!e primenivana u praksi -

teorija kontakata. Prva teorija vezana je za postavke o izvorima predrasudnosti koje

su najeksplicitnije izneli Roki", Smit i Evans po"etkom &ezdesetih godina pro&log

veka (Rokeach, Smith and Evans, 1960). Teorija je prvobitno bila povezana sa

tuma"enjima interpersonalnog opa(anja i privla"nosti i polazila je od op&tije

kognitivisti"ke postavke o uslovima kognitivne konzistentnosti. Tvrdnja koja je kasnijeproizvela &iroku raspravu u nau"noj javnosti zainteresovanoj za psiholo&ke

determinante me'ugrupnih konflikata, bila je da sli"nost ili podudarnost izme'u

sistema uverenja pojedinaca predstavlja va(nu determinantu njihovih me'usobnih

odnosa. Nas privla"e ljudi koji imaju sli"na uverenja po&to to predstavlja potvrdu

na&ih sopstvenih. Sledstveno tome, u mno&tvu socijalnih situacija, opa(ene sli"nosti

i razlike izme'u sopstvenih i tu'ih uverenja predstavljaju va(niji faktor uzajamnog

privla"enja i odbacivanja ljudi nego &to je njihova pripadnost razli"itim dru&tvenim

grupama (etni"koj i rasnoj). Dokazuju!i ovu tvrdnju na primeru rasnih predrasuda,

Roki", Smit i Evans su poku&ali da dokazu kako su predrasudni stavovi belih

pojedinaca posledica njihovih pretpostavki, formiranih na osnovu (pogre&ne)

percepcije, da izme'u njih i pripadnika crne rase postoji nepodudarnost uverenja. To

zna"i da Crnci nisu diskriminisani zbog same "injenice da su crni, tj. da pripadaju

posebnoj rasnoj grupi, ve!zato &to se pretpostavlja da su njihova uverenja druga"ija

u odnosu na diskriminatora, da crni i beli ljudi veruju u razli"ite stvari.

Eksperimentalna istra(ivanja na kojima su ovi autori zasnovali svoje zaklju"ke

potvr'ivala su po"etnu pretpostavku da su uverenja va(nija od grupne pripadnosti:

belim ispitanicima su bili simpati"niji Crnci sa istim ili sli"nim uverenjima nego

pripadnici bele rase koji su izra(avali razli"ita uverenja od ispitivanih subjekata.

Primenjena na obja&njenje rasisti"kih predrasuda kao determinante pona&anja,teorija o podudarnosti uverenja je predstavljala primer interpersonalne teorije

me'ugrupnih odnosa koja u osnovi sadr(i individualisti"ku potku: uverenja o kojima

je ovde re"posmatraju se kao li"ne karakteristike pojedinca koje nisu nu(no vezane

za njihovu grupnu pripadnost. Teorija, ustvari, sugeri&e da odnosi izme'u grupa

zavise od sume interpersonalnih stavova, odnosno uverenja o pripadnicima drugih

grupa kao pojedinaca. Kasnija istra(ivanja koja su proveravala pretpostavku o

nepodudarnosti uverenja kao osnove rasizma (Triandis, 1961; Triandis and

Davies,1965) dala su kontradiktorne rezultate, tj. ostavila su ovo pitanje otvorenim.

Mada je teorija, na tragu Roki"a i Festingera, predstavljala bila prvi izdanak

kognitivisti"kog pristupa tuma"enju me'ugrupnog pona&anja za razliku od onih


12/24

!#

pristupa koje su stavljale naglasak prvenstveno na iracionalno, odnosno emocionalno

- opravdano je bila izlo(ena kritikama. Kritike su se najvi&e odnosile na poku&aje da

se zakonitosti interpersonalnog pona&anja prevedu na societalno pona&anje (odnose

izme'u velikih dru&tvenih grupa). Kriti"ke argumente mo(emo svesti na nekoliko

krucijalnih opaski (potkrepljenih primerima iz politi"ke istorije sveta kao i empirijskim

dokazima). Prvo, pokazalo se da interpersonalna sli"nost izme'u pojedinaca postaje

neva(na determinanta njihovih stavova i iz njih proisteklog pona&anja prema

priadnicima tu'inskih grupa u onim dru&tvenim situacijama koje name!u va(nost

grupne pripadnosti, kao &to je to situacija grupnih konflikata (tada postaje zna"ajno

ne #ta ko misli, nego ko je ko). Tako'e, uo"eno je da postoji razlika izme'u

subjektivnog opa(anja sli"nosti na me'uindividualnom, s jedne i me'ugrupnom

nivou, s druge strane, te da ove percepcije ne moraju imati iste efekte na

me'ugrupno pona&anje. Kada je re" o odnosima izme'u grupa (a ne izme'u

pojedinaca), to da li !e se njihovi pripadnici opa(ati kao me'usobno sli"niji ilirazli"itiji u velikoj meri zavisi od prirode odnosa izme'u grupa; &to su odnosi bolji,

pripadnici razli"itih grupa do(ivljavaju jedni druge kao sli"nije i obratno. Iz toga se,

kao kruna ovih razmatranja, izvodi zaklju"ak koji u stvari obr!e prvobitnu

pretpostavku teorije podudarnosti uverenja: nisu predrasudnost i diskriminacija

proizvod opa(ene nepodudarnosti sistema uverenja izme'u pojedinaca koji nekim

slu"ajem pripadaju razli"itim grupama (rasnoj, etni"koj, ideolo&koj, konfesionalnoj,

itd.), ve! jaka identifikacija sa nekom od ovih grupa "ini da se pripadnici sopstvene

do(ivljavaju kao me'usobno sli"niji, a pripadnici tu'inske kao razli"itiji nego &to je

to u stvarnosti. Zajedni"ke percepcije sli"nosti i razlika izme'u ljudi koje uti"u naintergrupne odnose i nastanak konflikata pre su proizvod psiholo&kog formiranja

grupe nego odraz interpersonalnih odnosa (videti: Tajfel, 1972).

U primeni na prakti"nom planu, jedna od implikacija teorije o podudarnosti

uverenje jeste da se predrasude prema tu'inskim grupama mogu razbiti time &to !e

se pove!ati informisanost o njima; upoznavanje mo(e dovesti do toga da

predrasudna osoba uvidi da sa njihovim pripadnicima postoji ve!a sli"nost (uverenja)

nego &to je prvobitno mislila. Ovu tezu implicira i teorija kontakata, a mo(e se

formulisati na slede"i na"in: &to vi&e znamo o nekoj grupi - vi&e !emo je voleti.

Me'utim, nalazi istra(ivanja o odnosu preferencija (afekata) i znanja nisujednozna"ni (videti: Tajfel, 1981). Smatra se da afekat koji se ranije razvojno sti"e

"esto slu(i kao filter kasnijim informacijama i da ih iskrivljuje stvaraju!i kognitivni

osnov predrasude. Pojedina istra(ivanja ukazuju na to da ovaj odnos nije linearan,

ve!da se pre mo(e grubo predstaviti U- krivuljom3: to zna"i da se najvi&e se zna o

onim grupama koje se najmanje i onima koje se najvi&e vole (dok za neutralne

nismo uop&te zainteresovani). Pojedini prakti"ari polaze i od pretpostavke da !e

samo posmatranje prijateljstva ili saznanje o prijateljstvu izme'u pripadnika dveju

$

V,)'2A(025:+ D2:E+62 3 /30+C253,)( /'+E+'+59(:2 /'+72 4'-1(7 529(:272 ( 5:(>3031 /3C52025:2 *343,53053;*36,*+ 4+9+ KD2:E+6. !LU!. ,)'< #!L


13/24

!$

grupa umanjiti predrasude. U svakom slu"aju, teorija podudarnosti uverenja uslovila

je brojne poku&aje da se predrasudni stavovi promene bilo promenom njihovih

kognitivnih (znanje), bilo emocionalnih komponenti, &to bi, onda (po principu

kognitivne konzistentnosti) uslovilo promenu stava u celini i, sledstveno tome, uticalo

na motive me'ugrupnog agresivnog pona&anja (videti detaljnije: Vasovi!, 2007).

Teorija kontakata (Allport, 1954; Cook, 1962; Pettigrew, 1971.) polazi od

osnovne premise da nepostojanje kontakta izme'u grupa pospe&uje stvaranje

pristrasnosti i predrasuda, &to, vremenom, mo(e dovesti do toga da se one

institucionalizuju. Kada se nepostojanje kontakata institucionalizuje, ono dalje

pospe&uje stvaranje i &irenje stereotipa i predrasuda, koji u skladu sa teorijom

nepodudarnosti uverenja, oja"avaju psiholo&ke granice izme'u doti"nih grupa.

Ja"a neprijateljstvo izme'u grupa, a pripadnici tu'inskih grupa se dehumanizuju, tj.

ne posmatraju se vi&e kao "lanovi iste vrste, pa "ak ni kao pripadnici univerzalnezajednice "ove"anstva. To "esto dovodi ne samo do me'ugrupnih konflikata ve!i do

epizoda masovnih zlo"ina i genocida u toku tih konflikata. Iza ideje o odsustvu

kontakata izme'u razli"itih grupa kao preduslovu izbijanja konflikata, prirodno sledi

postavka koja u rekonstrukciji ovih odnosavidi osnovni put ka njihovom re&avanju.

Ta ideja ima dugu istoriju u praksi re&avanja konflikata i mo(da je u toj praksi u celini

posmatrano i naj"e&!e zastupljena, mada je veoma jednostavna: re" je o

pretpostavci da !e (ponovno) uspostavljanje kontakata izme'u grupa koje su veoma

razli"ite promeniti predstave njihovih "lanova o onima drugima &to, u krajnjem

ishodu, vodi pobolj&avanju odnosa na grupnom nivou. Zna"i, osnovni na"in

otklanjanja konflikta sastoji se u ja"anju kontakata izme'u pripadnika sukobljenih

grupa. Zagovornici ove teorije (i prakse) re&avanja konflikata tuma"e pretpostavljeni

proces pomirenja na slede!i na"in: kada se uspostave odnosi izme'u pripadnika

razli"itih grupa velika je verovatno!a da !e do!i do preispitivanja predrasuda o

drugima "iji su nosioci njihovi pojedina"ni pripadnici; da oni mogu otkriti neke

sli"nosti i zajedni"ke stvari koje ih povezuju, umesto da ih razdvajaju; da postoji

mogu!nost potiranja me'ugrupnih razlika, &to sve "ini da "lanovi grupa po"inju jedni

druge da posmatraju drugim o"ima i humanizuju. Ovakva zamisao rezultirala je

uvo'enjem specifi"nih rekonstruktivnih politika koje su se primenjivale u cilju

pobolj&anja me'ugrupnih odnosa, pacifikacije sukoba i zapo"injanja procesapomirenja (kao &to su integrisano stanovanje, ciljno obrazovanje, organizacija

me'unarodnih sportskih takmi"enja i kulturna razmena).

Iskustva sa primenom strategije koja proizlazi iz teorije kontakata nisu

jednozna"na. U mnogim slu"ajevima se pokazalo da kontakt, sam po sebi, ne dovodi

uvek do pozitivne promene stavova i smanjenja predrasudnosti; &ta vi&e, prema

nekim analizama postoji mogu!nost da kontakti "ak pospe&uju neprijateljstvo (prema:

Chudar and Dayton, 2011).Postoje, ipak, izvesni teorijski i empirijski dokazi (koje su

zagovornici ove prakse naknadno prikupili) da me'ugrupni kontakt mo(e biti uspe&an

u smanjivanju predrasuda ukoliko su ispunjena slede!a "etiri uslova: 1. kontakt je

ostvaren izme'u osoba koje imaju isti status (profesionalni, obrazovni i sl.); 2.


14/24

!%

organizovan je rad na zajedni"kom cilju; 3. postojanje kooperativne me'uzavisnosti

me'u grupama; i 4. kontakte me'u grupama podr(avaju postoje!i zakoni, socijalni

obi"aji, ili institucije (isto, 2011).

Mi&ljenje kriti"ara ove prakse je, me'utim, da do pobolj&anja odnosa dolazi nezato &to sve to omogu!ava i ohrabruje interpersonalna prijateljstva, ve!zato &to se

na taj na"in menja priroda i struktura samih me$ugrupnih odnosa (podvla"enja

moja): promene u odnosima na interpersonalnom planu (koje se zaista prime!uju u

situaciji kontakta) pre treba pomatrati kao posledicu, a ne kao uzrok, op&tijih

promena u odnosima izme'u grupa.Kriti"ari isti"u problem generalizacije efekatakontakta (koji je zajedni"ki svim individualisti"kim teorijama konflikata), a ti"e se

mogu!nosti generalisanja efekta na ostale situacije, sa interpersonalnog na

intergrupni nivo, odnosno sa jedne nepripadni"ke grupe na drugu nepripadni"ku

(tu'insku) grupu.U novijoj literaturi nalazimo poku&aje izlaza iz ove situacije koji sesastoji u uvo'enju strategija koje bi omogu!ile generalizaciju efekata koji kontakt

ima sa interpersonalnog na intergrupni nivo (isto, str.277).4

Grupne teorije me!ugrupnih konflikata

Sasvim druga"ije polazi&te u tuma"enju me'ugrupnih konflikata karakteri&e

tzv. me'ugrupne teorije me'ugrupnih konflikata. Kako ocenjuje Tajfel (1972),

(me'u)grupne odnose ne "ini zbir postupaka nekog slu"ajnog skupa pojedinaca koji

se istovetno pona&aju po&to su se nekim slu"ajem na&li u sli"nom psiholo&kom

stanju. Postoje odre'eni socijalnopsiholo#ki procesi, karakterisiti"ni samo za grupnu

situaciju, koji posreduju izme'u &ire socijalne realnosti i kolektivnog pona&anja

pojedinca i koji se manifestuju u odre'enoj vrsti grupnih i me'ugrupnih odnosa.

Izra(eno u terminologiji ge&taltisti"kog pristupa, grupa je, u psiholo&kom smislu,

ne&to vi&e od pukog zbira individualnih psihologija; ona je sasvim nov i jedinstven

kvalitet. Ono &to menja pojedin"evo individualnopona&anje u grupno i me$ugrupno

pona&anje jeste proces identifikacije sa grupom.

Problematizuju!i individualisti"ki pristup tuma"enju me'ugrupnih konflikata,

Tajfel (1972) ne negira u celini njegov zna"aj. Ove teorije, po njemu, mogu pomo!i

da se objasni za&to i kako se nekiljudi u nekimokolnostima pona&aju prema nekim

nepripadni"kim grupama (isto, str.423). Ali, kako je ve!pomenuto, Tajfel smatra da

su ove teorije suvi&e usko psihologisti"ke i da ne mogu na odgovaraju!i na"in da

objasne socijalne konflikte u pravom smislu te re"i, tj. konflikte izme'u velikih

dru&tvenih grupa, na makro nivou (ne samo unutarindividualne i interpersonalne).

Korelati i pretpostavke stavova i pona&anja ljudi prema pripadnicima sopstvene i

tu'inske grupe ne mogu se razmatrati bez uvida u dru&tveni (ivot i dru&tvene

%

W'+463A+5+ J,)'2)+1(:+ *35)2*2)2Q *3:(72 B( ,+ /'+02C(;23 /'3B6+7 1+5+'26(C29(:+. 3,625:2:- ,+ 0+6(*(7 4+63752 /3,)20*+ )+3'(:+ ,39(:26531 (4+5)()+)2 K?VDN K3 303: )+3'(:(. *23 ( /37+5-)(7 ,)'2)+1(:272 B(G+ 52*52453 '+8(N


15/24

!S

promene koje se de&avaju u pozadini; oni se ne mogu posmatrati kao puki nus-

proizvodi zbira individualnih emocionalnih problema, frustracija ili mehanizama

projekcije (str.424).

Teorija realisti!kog konflikta interesa

Sociolo&ke i politikolo&ke analize sukoba koji nastaju izme'u velikih dru&tvenih

grupa neizostavno nagla&avaju postojanje realnih, "esto nepomirljivih, konflikata

me'ugrupnih interesa; one tragaju za suprotstavljenim te(njama i pretenzijama na

razli"ita materijalna i nematerijalna dobra (izvore hrane i energije, teritoriju, radnu

snagu, prevlast i mo!, itd.) koja se mogu otkriti u njihovoj osnovi. Ovakav pristup ima

svoj socijalnopsiholo&ki pandan u modelu me'ugrupnih konflikata koji je nastao iz

#erifove funkcionalne teorija me'ugrupnih odnosa.

#erif je prvi (Sherif, M. 1966) eksperimentalno demonstrirao na koji na"in se izobjektivno postoje!ih odnosa izme'u grupa, a ne iz individualne psihopatologije,

mo(e razviti me'ugrupni konflikt. Njegovi terenski eksperimenti pokazali su kakve

socijalne i psiholo&ke posledice mo(e imati nadmetanje izme'u razli"itih grupa oko

rivalskih ciljeva. Na osnovu njih, formulisana je specifi"na, funkcionalna, teorija

me'ugrupnih odnosa, i iz nje izvedena teorija me'ugrupnih konflikata, danas

poznata pod nazivom teorija konflikta realnih interesa ili model realisti"kih

me'ugrupnih konflikata.

#erifov pojam grupe i grupnog pona&anja, kako je ve! re"eno, obuhvata

pojam funkcionalne me$uzavisnostinjenih "lanova. Drugim re"ima, to zna"i da su

socijalni odnosi izme'u pojedinaca i grupa determinisani njihovim funkcionalnim

(interesnim) odnosima. Funkcionalna me'uzavisnost izme'u pojedinaca ili grupa u

postizanju svojih ciljeva (bilo da je pozitivna ili negativna), prema ovoj teoriji grupnog

pona&anja, vodi direktno ili do saradnje (kooperacije) ili do nadmetanja (kompeticije).

Saradnja ili nadmetanje proizvode, pak, pod izvesnim uslovima, ili koheziju, ili

antagonizam i sukob, izme'u u"esnika. Funkcionalna teorija sukoba, kako sam naziv

ka(e, obja&njava razvoj me'ugrupnog neprijateljstva postojanjem suprotstavljenih

grupnih interesa, tj. vidi ih kao proizvod nadmetanja grupa oko osvajanja ograni"enih

dobara i resursa. Neuskladivi interesi rivalskih grupa razvijaju se u toku me'usobnognadmetanja "esto u otvoren me'ugrupni konflikt. Teorija realisti"kih konflikata je u

tom smislu socijalna a ne individualisti"ka &to me'ugrupne konflikte ne izvodi vi&e

iz unutra&njih psiholo&kih stanja ili li"nih karakteristika pojedinaca (karaktera,

temeramenta, crta li"nosti, poreme!enih emotivnih stanja, mehanizama odbrane kao

&to je frustracija). Ne izvodi ih ni iz prirode interpersonalnih odnosa "lanova grupe

(sli"nost uverenja, kontakti, relativna deprivacija i sl.) ve!iz socijalne situacije u kojoj

se grupe nalaze. Razvoj me'ugrupnog neprijateljstva koje prethodi otvorenom

sukobu obja&njava se objektivno suprotstavljenim (rivalskim) grupnim interesima i

nadmetanjem grupa oko osvajanja ograni"enih dobara i resursa. Preciznije, konfliktuslovljava takva dru&tvena situacija u kojoj postoje neuskladivi grupni interesi koji se


16/24

!T

razvijaju u okviru procesa me'ugrupnog nadmetanja oko istog cilja pri "emu je on

samo jednoj od grupa dostupan, tj. jedna grupa ga mo(e posti!i samo na ra"un

druge. Istovremeno, ti isti dru&tveni uslovi dovode do manifestovanja specifi"nih

socijalnopsiholo&kih pojava unutarsame grupe: oni uslovljavaju da se unutar svake

od grupa postepeno razvije osobena grupna struktura (diferencirani polo(aji i uloge),

etika (zajedni"ke socijalne norme), kohezivnost (me'usobna privla"nost "lanova) i iz

nje nastala kooperativnost. #to je najva(nije, ovakve okolnosti ja"aju identifikaciju

pojedina"nih pripadnika sa grupom i stvaranje onoga &to nazivamo grupnom sve&!u,

&to se manifestuje kroz mno&tvo simboli"kih i stvarnih postupaka, tj. jedinstvenog

kolektivnog pona&anja.

#erif i saradnici sproveli su seriju, danas ve! op&tepoznatih, terenskih

eksperimenata sa polaznicima ameri"kih de"jih letnjih kampova kao subjektima,

izme'u 1949. i1953. godine pro&log veka. Eksperimentalna situacija bila je na tajna"in programirana da je omogu!ila posmatranje razvoja istorije objektivnih odnosa

izme'u grupa (kooperativni i kompetitivni) i na"ina na koji je to uticalo na razvoj, a

potom i na smirivanje, me'ugrupnog konflikta. Interpretiraju!i nalaze svojih

istra(ivanja, #erif je izveo odre'ene generalizacije koje su &iroko primenjivane u

tuma"enju nastanka konflikata izme'u velikih dru&tvenih grupa. Ove generalizacije

su, tako'e, imale velikog uticaja na samu praksu re&avanja konflikata. One se mogu

svesti na slede!e osnovne zaklju"ke: kada se pojedinci nalaze u situaciji

kooperativne me$uzavisnostiu ostvarivanju zajedni"kih (eljenih ciljeva - do!i !e do

psiholo&kog formiranja migrupe; me'utim, kada su dve grupe u situaciji da se

nadme!u oko inkompatibilnih ciljeva tj. da obe grupe sna(no (ele isti cilj koji jedna

mo(e posti!i samo na ra"un druge kompetitivna aktivnost vremenom prerasta u

neprijateljstvo, a naj"e&!e i u otvoren sukob. Konfliktima prethodi ili ih prati razvoj

neprijateljskih stavova (predrasude) i iskrivljenih opa(anja (stereotipi) "iji je cilj da

nepripadni"ku grupu dr(e na odstojanju (ja"aju socijalnu distancu). Me'ugrupno

neprijateljstvo i tenzija, istovremeno, ja"aju identifikaciju i vezanost za sopstvenu

grupu "ime se pove!ava solidarnost "lanova unutar svake od rivalskih grupa.

Poja"ano ose!anje solidarnosti me'u "lanovima "lanova i zajedni"ki ponos grupom,

dovodi, pak, do unutargrupne i me'ugrupne pristrasnosti (prenagla&avaju se

karakteristike i u"inci "lanova sopstvene grupe, a omalova(avaju oni tu'inskegrupe). S druge strane, kada se sukobljene grupe na'u u socijalnoj situaciji u koju je

uveden niz nadre$enih ciljeva onih koji grupe mogu posti!i samo me'usobnom

saradnjom i ni jedna ih ne mo(e posti!i bez u"e&!a druge do!i !e do smanjenja

tenzija, socijalne distance, kao i ubla(avanja me'ugrupnog neprijateljstva, do

delimi"ne revizije negativnih stereotipa, &to sve smanjuje verovatno!u izbijanja

budu!ih sukoba.

Uvo'enje nadre'enog cilja je &iroko primenjivano u praksi re&avanja

konflikata, a delotvornost ovog principa u pospe&enju, bar privremene, pacifikacije

etni"kih grupa potvr'uje i politi"ka istorija sveta (primer, Jugoslavije, i mnogih drugih

etni"ki heterogenih dr(ava koje su bile federalno ure'ene). Ipak, Istra(ivanja su


17/24

!R

pokazala da je efekat nadre'enog cilja vremenski ograni"en i delimi"no ostvaren:

mada je njegovo uvo'enje rezultiralo smanjivanjem tenzija i delimi"nim

vaspostavljanjem prijateljstava, ostaci neprijateljskih ose!anja i dalje su bili prisutni.

To implicira, naime, da je mnogo lak&e podsta!i konflikt izme'u grupa nego

omogu!iti njihovo pomirenje.

Nalazi funkcionalne teorije konflikata nisu bili neo"ekivani, a njene implikacije

su brojne. Tajfel i Turner (1979) smatraju, pre svega, da je ona dala svojevrstan

metodolo&ki doprinos tuma"enju konflikata, po&to je ponudila eksperimentalnu

demonstraciju razvoja konfliktinih odnosa izme'u rivalskih grupa Prema istim

autorima, ona je obezbedila i meta-teorijski doprinos po&to predstavlja drugu vrstu

teorije konflikata u odnosu na dotada&nje, prete(no individualisti"ke. Najzad,

demonstrirala je da ja"anje identifikacije sa grupom u kontekstu me'ugrupnog

rivalstva rezultira specifi"nim socijalnim pona&anjem koje je mogu%e predvideti. Uprocesu vrednovanja ove teorije me'ugrupnih konflikata ipak su iskrsla neka pitanja

koja su zahtevala odgovor. Tajfel i Turner ih formuli&u na slede!i na"in: Da li je za

izbijanje sukoba neophodno postojanje otvorenog konflikta interesa ili nadmetanja?

Da li je postojanje otvorenog konflikta interesa nu(an (ili je samo dovoljan) uslov

izbijanja me'ugrupnih konflikata? Da li postoji neka osobenost grupnog pripadni&tva

koja bi moglo dovesti do sli"nih efekata i onda kada objektivno ne postoji konflikt

interesa? Ovi autori iznose neka zapa(anja vezana za #erifove eksperimente koja

navode na razmi&ljanja. Naime, kada su de"aci do&li u kamp ve!podeljeni na grupe,

dolazilo je do pojave me'ugrupne napetosti i neprijateljstva i pre uvo'enja

eksperimentalnog uslova - konflikta interesa. Sama svest o postojanju rivalske grupe

stvarala je odre'enu napetost, a grupe su se "esto pona&ale kao dasu im interesi u

konfliktu, ili da o"ekuju da budu u situaciji kompeticije, mada o tome jo&nije bilo ni

nagove&taja (Tajfel and Turner, 1979, str. 34). Me'ugrupni konflikti se, tako'e,

de&avaju "ak i u onim dru&tvenim situacijama kada ne postoji konflikt interesa ili

kompeticija izme'u zava'enih grupa (Cuhadar and Dayton, 2011, str. 280).

Sve ovo ukazivalo je na postojanje drugih, dodatnih, uslova za

nastanak me'ugrupnog neprijateljstva i tenzije, odnosno na to da konflikt interesa

mo(e biti dovoljan, ali ne mora biti i nu

"an uslov za izbijanje socijalnih konflikata.

Re&enje ove zagonetke bilo je alternativno obja&njenje "ije je polazi&te predstavljala

paradigma minimalne grupe (Isto. str.280).

Teorija socijalnog identiteta(SIT)Mada svako od napred opisanih tuma"enja pona&anja koje karakteri&e

neprijateljski, kompetitivan i antagonisti"ki odnos izme'u velikih dru&tvenih grupa

daje svoj doprinos prou"avanju dru&tvenih konflikata, pokazalo se da ni jedno od njih

ne mo(e u potpunosti da objasni prirodu kolektivnog pona&anja koje se u ovim

sutiacijama javlja. Naime, ona nisu bila u stanju da preciziraju koji je to nu"

an iliminimalan uslov da izbiju me'ugrupni sukobi, po&to se svaki sukob interesa ne


18/24

!U

zavr&ava konfliktom. Pitanja na koja dugo nije bilo odgovora jesu za&to pripadnici

nekih grupa i dru&tava, uprkos suprotstavljenim interesima, uzimaju u"e&!e u

kolektivnom konfliktnom pona&anju dok pripadnici nekih drugih to ne "ine; kao i to

"ime se mo(e objasniti postojanje me'ugrupne predrasudnosti i diskriminacije i u

odsustvu objektivnih konflikta interesa, tj. objektivnih dobitaka, otvorene kompeticije

izme'u grupa, ili bilo kakve prethodne istorije me'ugrupnog neprijateljstva.

Predstavnici evropska socijalne psihologije (Tajfel, 1972, Turner, 1981,

Moscovici, 1972, Billig, 1976) ponudili su svoje obja&njenje uslova izbijanja

dru&tvenih konflikata, suprotstavljaju!i se uticaju severnoameri"ke ideologije

individualizma u socijalnoj psihologiji. Tajfel i Turner (1979), sa ambicijom da daju

obrise jedne integrativne teorije me'ugrupnih konflikata, prihvatili su #erifovu tezu

da socijalni i ekonomski uslovi koji dovode do o&trog rivalstva grupa oko razli"itih

objektivnih dobara, dovode do i odre'enih psiholo&kih nus-pojava - &irenja negativnihstavova i uverenja o nepripadni"koj grupi - koji imaju funkciju da odr(e psiholo&ku i

socijalnu distancu izme'u grupa. Me'utim, po njihovom mi&ljenju, ova uverenja ne

moraju biti direktan proizvod interesnog me'ugrupnog nadmetanja (oko ograni"enih

resursa i dobara). Autori postuliraju dodatne specifi"ne socijlanopsiholo&ke procese

koji posreduju izme'u objektivne situacije konflikta interesa, me'ugrupnih stavova i

kolektivnih vidova konfliktnog pona&anja.

Sprovode!i studije koje su problematizovale funkcionalnu teoriju u njenom

sredi&njem postulatu da je sukob interesa nu(an i neizbe(an uslov izbijanja

konflikata - pokazali su da je, katkada, sama svest o pripadanju posebnim, razli!itim,grupamadovoljan uslov da podstakne favorizovanje sopstvene grupe5me'ugrupnu

pristrasnost6 i, ujedno, diskriminaciju. Ovo tuma"enje polazi od premise da postoje

specifi"ni socijalnopsiholo&ki procesi koji mogu stupiti u dejstvo samom podelom na

mi-oni grupe po sasvim trivijalnim kriterijumima (i formiranjem svesti o pripadnosti

posebnoj grupi), koja, gotovo automatski, pokre!e unutargrupno favorizovanje i

me'ugrupnu pristrasnost i diskriminaciju (tzv. paradigma minimalne grupe).7

S@203'(C3025:+ ,3/,)0+5+ 1'-/+ 316+42 ,+ - )+54+59(:( 42 ,+ 862530( ,3/,)0+5+ 1'-/+ /3C()(05(:+ 0'+45-:- 52

5(C- 3/2A2:5(>. ,)2030,*(> (6( /352;2:5(> 4(7+5C(:2. *23 ( - /'(,)'2,5(7 ,)2030(72. ,39(37+)'(:,*(7

/'+E+'+59(:272. 4(,*'(7(5(;-G+7 /352;25:- ( /3C()(05(:+7 39+5:(025:- 3,3B(52 ( /3,)(15-G2 ,3/,)0+5+ - 3453,-

52 )-F(5,*- 1'-/- KD2:E+6 254 D-'5+'. !LRLN)+0(72 42)+ ,()-29(:+ K52 /'< (,/36:2025:+

5+12)(05( > ( 3726302A202:-G( >,)20302 /'+72 4'-1(7 1'-/272 C2 *3:+ 5+ /3,)3:( 3/'20425 '2C631. 3453,53

4(,*'(7(52)3',*3 /352;25:+ 8(:( -C'3* 5(:+ 5+*2 4('+*)52 *3'(,) C2 862530+ ,3/,)0+5+ 1'-/+KD2:E+6 254 D-'5+'.

!LRLN30+ ,3/,)0+5+ (6( '(026,*+ 1'-/+< X'-/+ ,-. )2*3. B(6+ 8(,)3 *315()(05+ KJ7(5(7265+QN


19/24

!L

Teorija socijalnog identiteta (SIT)8 je u osnovi kognitivnisti!kapo&to postulira

da ljudska bi!a, po svojoj prirodi, te(e prepoznavanju obrazaca i kognitivnoj

organizaciji kompleksnog spolja&njeg fizi"kog i socijalnog sveta, a u funkciji njihovog

razumevanja i kontrole. Kada je re"o socijalnom svetu, ova tendencija se ispoljava

kroz proces socijalne kategorizacije subjektivnog razvrstavanja kategorija ljudi na

one sli"ne nama i one koji su razli"iti od nas (po izgledu, mo!i, presti(u, i drugim

kriterijumima po kojima se mo(emo upore'ivati). Da bi bolje objasnili prirodu ovih

socijalnopsiholo&kih procesa, autori uvode i drugi osnovni pojam, pojam socijalne

kompeticije koja, za razliku od objektivnog nadmetanja izme'u grupa oko objektivnih

dobara, predstavlja poriv za takmi"enjem koje je, naizgled, samo sebi cilj (kompeticija

per se).U stvari, SIT teorijasuprotstavlja psiholo&ku realnost objektivnog konflikta

interesa psiholo&koj realnosti tzv. socijalne kompeticije (isto, 1979). Kako bi bolje

osvetlili logiku i uslove javljanja socijalne kompeticije, Tajfel i Turner obja&njavaju da

socijalne grupe mogu da se sukobljavaju zbog objektivnih razloga, stvarnih dobitakaili gubitaka dobrih a ograni"enih stvari (hrana, teritorija, izvori energije...). Me'utim,

politi"ka istorija sveta svedo"i da, u mnogim slu"ajevima, jedini motiv me'ugrupnih

nadmetanja mo(e biti promena u relativnoj poziciji grupa, kada krajnji rezultat, sam

po sebi, izvan me'ugrupne situacije, nema nikakvu va(nost. Ova vrsta nadmetanja je

"isto psiholo&ka (po njima, kognitivna): nije toliko va(no posti!i neki objektivan

(materijalni) dobitak koliko tek biti bolji od drugih. Autori teorije smatraju da, u

dana&njem modernom socijalnom i kulturnom kontekstu, socijalna kompeticija

predstavlja sna(an socijalni motiv koji obja&njava i naizgled nemotivisane

(nerealisti"ke) me'ugrupne konflikte (kao &to su na pr. trka u osvajanju svemira, ratzvezda, sukobi navija"a i sl.).

Autori SIT ne specifikuju bli(e kako se razvio ovaj socijalni motiv tj.

univerzalni poriv za takmi"enjem; recimo, da li je to bilo u sklopu filogenetskog

razvoja, evolucione borbe za opstanak, ili ga je uslovilo moderno doba u kojem

prevladava ideologija kapitalizma, tr(i&ne kompeticije, odnosno ne&to drugo. U

svakom slu"aju, oni uzimaju zdravo za gotovo da pojedinca karakteri&e univerzalni

poriv da se identifikuje sa grupom (grupama) kojima pripada, a posebno ako mu ta

identifikacija omogu!ava da sebe i grupu vidi (i prika(e) u pozitivnom svetlu. Klju"ni

argument teorije je da pojedinci, bar delimi"no, formiraju predstavu o sebi na osnovupore'enja sa drugima, tj. na osnovu slike koju oni sami (i dru&tvo u celini) imaju o

socijalnim grupama kojima pripadaju. Komplementarni procesi socijalne

kategorizacije i socijalnog upore'ivanja, posredstvom socijalne kompeticije, imaju

upravo kao rezultat formiranje tzv. socijalnog identiteta(tre!i osnovni pojam SIT) koji

odre'uje na"in na koji pojedinac vidi i defini&e samog sebe na osnovu svoje

pripadnosti grupi (Tajfel, 1981, Turner and Giles, 1981).

U?VD Y ,*'2G+5(92 *3:37 ,+ - 6()+'2)-'( 3C528202 )+3'(:2 ,39(:26531 (4+5)()+)2 Y ?39(26 V4+5)()Z D>+3'Z


20/24

#M

Mada procesi socijalnog pore'enja mogu dovesti do formiranja bilo negativne,

bilo pozitivne slike o sebi, pojedinac po pravilu te(i da ostvari pozitivan socijalni

identitet, tj. da postigne visoko individualno i grupno samo-po&tovanje. Sredstvo da

se to postigne je takvo me'ugrupno pore'enje koje omogu!ava uspostavljanje &to

ve!e razlike izme'u grupa u korist sopstvene (uspostavljanje diferencijalne

prednosti). Pozitivan socijalni identitet, pak, svojim pripadnicima omogu!avaju one

grupe koje se, u datoj socijalnoj kategorizaciji (subjektivnoj slici koju pripadnici

dru&tva formiraju o grupama koje ga sa"injavaju i njihovim odnosima) visoko kotiraju

po kriterijumima mo!i, ugleda ili presti(a. Osnova ovakve socijalne kategorizacije

zavisi od specifi"ne istorije dru&tva i istorijskog perioda, a usvojeni socijalno va(ni

kriterijumi diferencijacije (i hijerarhije) podlo(ni su promeni: percipiranu dominaciju i

subordinaciju u poretku grupa diktira ponekad boja ko(e, katkad materijalno

bogatstvo, etni"ko ili klasno poreklo, ali to mo(e biti i pol, odnosno seksualno

opredeljenje. Da li !e i izme'u kojih od pomenutih grupa postojati tenzija,neprijateljstvo, predrasudnost ili konflikt, zavisi!e od trenutno najva(nijeg kriterijuma

socijalne kategorizacije (diferencijacije) u datom dru&tvu i datoj epohi. Teorija grupnih

konflikata koja se izvodi iz postavki SIT pretpostavlja da je cilj negativne

stereotipizacije, dehumanizacije, unutargrupnog favorizovanja i/ili me'ugrupne

diskriminacije, itd. (tj. prethode!ih i prate!ih fenomena grupnih konflikata) upravo

te(nja njihovih pripadnika da postignu najve!u mogu!u diferencijalnu prednost

sopstvene grupe, po najve!em broju socijalno najva(nijih kriterijuma grupnog

pore'enja, a sve u cilju postizanja &to pozitivnije slike o sebi pozitivnog socijalnog

identiteta.

Kada se ove osnovne postavke SIT primene na tuma"enje me'ugrupnih

konflikata, dolazi se do zaklju"ka da ono &to motivi&e i objedinjava kolektivnu akciju

nekog skupa ljudi, uklju"uju!i i kolektivno nasilje, nisu pojedina"na psiholo&ka stanja;

to je zajedni"ka identifikacija sa grupom koja njenim "lanovima obezbe'uje visoko

samo-po&tovanje (zajedni"ki i pozitivan socijalni identitet), uz pomo! pristrasnog

upore'ivanja, negativnog stereotipiziranja, animoziteta i degradiranja pripadnika

suparni"ke grupe. Kada skup pojedinaca "vrsto usvoji zajedni"ki socijalni identitet

automatski se menja i percepcija pripadnika drugih grupa (stereotipno opa(anje)9,

vrsta pona&anja (uniformno i nediskriminativno)10 i kvalitet socijalnih odnosa(kompetitivno). Tako, puka podela na mi-oni grupe, "ak i po efemernim kriterijumima

pore'enja, mo(e katkada biti dovoljna da pokrene ove procese i dovede do

me'ugrupnih tenzija i konflikta. Motiv sukoba, po ovoj teoriji ne mora biti objektivan

L?0(7 /'(/245(9(72 ,3/,)0+5+ ( )-F(5,*+ 1'-/+. 5+3/'204253 ,+ /'(/(,-:- (,)+ *2'2*)+'(,)(*+[ /'( )37 ,+

/'(/245(9( ,02*+ 34 1'-/2 3/2A2:- *23 7+F-,3B53 ,6(85(:( 5+13 ;)3 -(,)(5- :+,-. 43* ,+ /'+-0+6(8202:-

/3,)3:+G+ '2C6(*+ (C7+F- /'(/245(*2 ,3/,)0+5+ ( )-F(5,*+ 1'-/+ /'+72 4'-1(72 34'+F+53 :+

5:(>3037 *2)+13'(:26537 /'(/2453;G- K5+4(E+'+59('253 /352;25:+ /'+72 ,0(7 /'(/245(9(72 ,/3,)0+5+.3453,53 )-F(5,*+ 1'-/+ *23 /'+72 5:(>30(7 )(/(85(7 /'+4,)205(9(72N 2 5+ 6(85(7 3,3B(5272 /3:+4(5292


21/24

#!

sukob interesa, odnosno dobitak ne"eg objektivnog i opipljivog; po principu

paradigme minimalne grupe "esto je tek dovoljan poriv da se bude bolji od drugih.

Teorija socijalnog identiteta ostavila je jasan trag u razmi&ljanjima o

socijalnopsiholo&kim uslovima nastanka konflikata na societalnom planu.11Ipak, i njojse danas postavljaju odre'ena pitanja, na koja se "eka odgovor. Na primer, ako je

mi-oni podela dovoljna za me'ugrupne tenzije, kako to da konflikti nisu u istoj meri

ra&ireni u svim heterogenim dru&tvima. Ili, kako to da neke grupe spremno priznaju

legitimnost sistema u kojem one imaju nizak status. Tako'e, nagla&ava se da se ne

mogu sasvim zanemariti faktori individualnih razlika u ispoljavanju neprijateljstva

prema nepripadni"kim grupama (videti: Cuhadar and Dayton, 2011, str. 280). Kriti"ari

teorije isti"u potrebu da se bli(e odrede dodatni strukturalni i motivacioni uslovi pod

kojima identifikacija sa grupom i favorizovanje sopstvene grupe dovodi do

neprijateljstva prema drugima i njihove diskriminacije.

Postavke teorije socijalnog identiteta primenjivane su u procesima re&avanja

konflikata, obi"no u sadejstvu sa nekim drugim teorijama, kao &to je teorija kontakata

(prema: Cuhadar and Dayton, 2011) . Po&to se SIT kao, par excellance, societalna

teorija me'ugrupnih konflikata, oslanja na pojam socijalne kategorizacijekao klju"an

preduslov nastanka neprijateljstva, predrasudnosti i konflikta izme'u velikih

dru&tvenih grupa, prakti"ari koji se na nju oslanjaju zagovaraju razli"ite strategije

pacifikacije koje podrazumevaju manipulisanje procesom ovog subjektivnog (samo)

klasifikovanja pripadnika zava'enih grupa. Socijalna kategorizacija, kako je re"eno,

omogu!ava pojedincu prepoznavanje tipova ljudi i stvaranje mentalnih predstavakoje odre'uju &ta od njih o"ekivati i kako se prema njima pona&ati u socijalnim

interakcijama. Stoga bi, po njima, strategija socijalne de-kategorizacije, na primer,

podrazumevala uspostavljanje takve vrste kontakata izme'u njihovih pripadnika koja

bi u"inila da se postepeno potru psiholo&ke granice izme'u grupa (pripadnici

tu'inske grupe se ponovo personalizuju - tj. po"inju da se posmatraju kao posebne

li"nosti, umesto kao posebna kategorija ljudi - i na taj na"in se ponovo

humanizuju). Tako'e, strategija nagla#avanja grupne kategorizacije koja je pra!ena

prijateljskim zajedni"kim aktivnostima mogla bi da doprinese tome da pripadnik druge

grupe prema kome se razvijaju prijateljska ose!anja po

"ne da se posmatra kao

tipi!an predstavnik svoje grupe (tj. negativni stereotipi se zamenjuju pozitivnim).

Najzad, strategija re-kategorizacijepodrazumeva uvo'enje zajedni"kog modela nad-

identiteta (pri "emu se psiholo&ke granice izme'u grupa namerno zamagljuju

nametanjem zajedni"kog nad-identiteta).

!!\(4+)(. 52 /'(7+' 2526(C- /'+)/3,)20*( *35E6(*2)2 - 52, -O \2,30(G. =< K!LLRN ]&2'2*)+'(,)(*+ 1'-/5(>

(4+5)(E(*29(:2 ( 3453, /'+72 4'-1(7 +)5(8*(7 1'-/272] - *5:(C(O VC7+F- 3,/3'2025:2 ( /34';*+ K^2053 75+5:+

3 6+1()(7()+)- )'+G+ ^-13,620(:+N. K?< =(>2(630(G. '+4 _B+') ?)(E)-51. V5,)()-) 4'-;)0+5(> 52-*2.`+31'24 K,)'< #%Ta#RRN


22/24


23/24


24/24

#%

Triandis,H.C. and Davies,E.E.(1965). Race and belief as determinants of behavioral

intentions, Journal of Personality and Social Psychology, 2, 715-725.

Turner, J. C. and H.Giles (eds.), (1981) Intergroup Behaviour, Oxford: Basil Blackwell

Vasovi!, M. (1995) Socijalnopsiholo#ki aspekti me$ugrupnih odnosa. u Golubovi!, Z.,

Kuzmanovi!, B., Vasovi!, M.,Dru&tveni karakter i dru&tvene promene u svetlu

nacionalnih sukoba, Institut za filozofiju i dru&tvenu teoriju, "Filip Vi&njic", Beograd

(str. 39 57).

Vasovi!, M. (1997) Karakteristike grupnih identifikacija i odnos prema drugim

etni!kim grupama u : Izme'u osporavanja i podr&ke (Javno mnenje o legitimitetu

tre!e Jugoslavije), (S. Mihailovi!, red.), Friedrich Ebert Stiftung, Institut dru&tvenih

nauka, Beograd

Vasovi!, M. (2007) U predvorju politike: politi"ka socijalizacija u ranom detinjstvu i

adolescenciji. Slu(beni glasnik, Beograd.

Documents

Vasovic - Teorije konflikata