Насловна КОЗМА ИНДИКОПЛОВ

На леђима слона

Свако доба имало је велике путнике. Сви су чули за Марка Пола, Ибн Батуту, Кристифора Колумба... С пуно разлога сматра се да је највећи путник Византијског царства био Козма Индикоплевст (Индикоплов) који је живео у 6. веку Портрет Козме Индикоплова

Портрет Козме Индикоплова

О животу Козме Индикоплова сачувано је веома мало података тако да се његова биографија може поставити само у главним цртама. Сва је прилика да је на свет дошао на размеђу 5. и 6. века. Како је сам забележио, због слабог здравља и лошег вида није могао да добије неко шире образовање већ се још од ране младости бавио обичним пословима. Међутим, помањкање књишког знања надокнадио је трговачком делатношћу и многобројним путовањима приликом којих је посетио многе земље. Очигледно је да је био више човек подухвата него човек књиге и знања. Познато је да је у зрелом узрасту живео у Александрији, после Константинопоља другом граду Византијског царства. Потом је, највероватније, примио монашки завет и ступио у манастир на Синају. Своје главно дело, под називом „Хришћанска топографија”, завршио је у Синајском манастиру негде средином владавине цара Јустинијана И Великог (527–565), између 545. и 547. године. У време кад је написао „Хришћанску топографију” Козма Индикоплов већ је био аутор два списа – из географије и астрономије – који, нажалост, нису сачувани. Овај енергични трговац и одважни морепловац посетио је Абисинију, пловио Нилом и неустрашиво бродио бескрајним морским површинама Средоземног, Црног и Црвеног мора, као и Персијским заливом. Стизао је у удаљена подручја Арабије, источне Африке, Персије, Цејлона (Сри Ланке). Већ су му савременици доделили надимак Индикоплевст (Индикоплов), то јест „онај који је пловио у Индију”, зато што је, по свој прилици, посетио и ову егзотичну земљу обавијену легендама. За будуће нараштаје оставио је занимљив опис природе, насеља и историјских споменика Египта и Синајског полуострва. У случају Козме Индикоплова, недовољно образовање било је надомештено познавањем свакодневног живота, огромним искуством и несвакидашњим посматрачким даром. Отуда су његови описи веома живи и необично сликовити, а језик којим се обраћа читаоцима је обичан, народски.Крст са Голготе и Нојев ковчег

Бикови за злато

Међу византијским историјским и књижевним споменицима 6. века особено место заузима веома познато и у току целог средњег века радо читано дело Козме Индикоплова под називом „Хришћанска топографија”. Кад је жанр у питању, овај спис тешко се може разврстати и не уклапа се у уобичајене оквире византијске књижевности тог времена. У њему су сједињени и записи путника, природнонаучни рад из географије, биологије, астрономије и филозофско-богословски трактат који се дотиче верских спорова те епохе. При том су у „Хришћанској топографији” различити жанрови и садржаји каткад спојени механички, као да живе свој самосталан живот. Дело Козме Индикопловца, као ниједан други споменик, показује колико је у 6. веку широк замах добила трговина Византијског царства преко Египта с Етиопијом (Аксум), острвом Цејлон (Тапробана), Индијом и Кином. У основу описа далеких земаља и непознатих градова Козма је пре свега ставио лична запажања, а затим и извештаје њему познатих грчких и сиријских трговаца и путника. Нарочито је много користио исказ свог пријатеља, богатог византијског трговца Сопатра. Због тога је све што се тиче непосредних Козминих описа различитих земаља и народа, по правилу, Страшни суд и Градња Вавилонске куле

истинито, пуно животних подробности и заслужује поверење. Страшни суд и Градња Вавилонске куле

Као двадесетпетогодишњак, Козма је посетио Аксум (Етиопију) где је видео раскошни дворац тамошњег владара и описао живот његових поданика. Опис је праћен низом илустрација. Његова књига драгоцен је извор за изучавање природе, економике и историје те веома древне државе у североисточној Африци. Особито занимање изазивао је Козмин приказ караванске трговине житеља Аксума са златом богатом земљом Сасу која се налазила у суседству Занзибара. Владар Аксума је сваке две године опремао велики трговачки караван и слао га у Сасу. Путовање дуго пола године било је скопчано с многим опасностима, па су, због заштите од напада непријатељских племена и дивљих звери, трговци наоружавани. Аксумити су у земљу Сасу допремали бикове, со и гвожђе и мењали су их за злато. Козма је на врло занимљив начин приказао трговину без посредовања новца која се готово ћутке одвијала између трговаца из Аксума и локалних житеља. Описујући природу и богатство Аксумског царства у 6. веку, византијски путник бележи да је та земља била позната по слоновој кости коју је извозила у Персију, Арабију и Византију.

Космос по Козми са Свевишњем на врху

Плугови од коже Космос по Козми са Свевишњем на врху

Једно од најлепших поглавља „Хришћанске топографије” је прича о Цејлону, богатом зеленом острву у бескрајном океану које је, по Козми, у 6. веку било средиште светске трговине између источне Африке и Кине. Острво се дели на две области: горњу, где се добијало драго камење, и приморску, у којој се налазила лука са живом трговином. Тим областима владају двојица владара у непрестаном непријатељству. На острву живе и инострани трговци, а нарочито су на гласу биле трговачке постаје Персијанаца. Неизбрисив утисак на византијске трговце оставила је природа Цејлона и, за њих, дотад невиђен живи свет. Морепловац даје веома сликовит опис носорога, за Византинце потпуно непознате звери која их је поразила и величином и оријашком снагом. По сведочанству Козме, кожа носорога толико је дебела да је острвљани у осушеном облику употребљавају уместо гвожђа и од ње праве плугове. Приповест о биљкама и животињама код Козме се смењује са стварним сценама пријема грчког трговца Сопатра и персијског изасланика код једног од владара Цејлона. Легенда, створена у вези с тим пријемом, одражава оштру супарничку борбу између персијских и византијских трговаца за трговину свилом и другим производима с Индијом и Кином у којој је Цејлон играо важну посредничку улогу. Козма приповеда о томе како је за време пријема Сопатра и персијског изасланика владар Цејлона питао: „Који је од ваших царева бољи и јачи?” Претекавши свог византијског такмаца, хвалисави и благоглагољиви Персијанац хитро је и без оклевања одговорио да је најсилнији владар – шах Ирана (Персије). Отуда, додао је разметљиво, он с разлогом носи титулу „шахиншах” – „шах над шаховима”. С друге стране, уверен да победу не могу однети брзина и број изговорених речи персијског трговца него опипљиве и проверљиве чињенице, смирени византијски трговац предложио је господару Цејлона да сам погледа владаре обеју страна и да ће му одмах све бити јасно. Овај предлог византијске стране изазвао је малу недоумицу код свих присутних. Тада је Сопатр затражио да владару „зеленог” острва покажу два новчића – византијски златник и персијски сребрњак – и рекао: „На обе монете су представе царева – погледај у њих и дознаћеш истину!” После разгледања монета владар Цејлона задивљено је признао очигледну надмоћ византијског златника. У односу на велелепни златник цара Јустинијана И Великог, персијски сребрњак изгледао је ипак скромно. Реч је о најлепшој монети тог времена и није чудо што је познати шпански економски историчар Роберто Лопез проницљиво закључио да је византијски златник с пуно разлога био „долар средњег века”. Владар Цејлона једноставно је закључио да је византијски цар и славнији и силнији и умнији од свог персијског колеге. После овог „одмеравања” снага у коме је Византија надвисила Персију, Сопатру су указане нарочите почасти: посадили су га на слона и уз громогласну буку бубњева свечано га водали по граду. Персијски посланик, на другој страни, био је веома постиђен. Подаци које дугујемо археологији на особен начин потврђују оно што можемо да прочитамо у „Хришћанској топографији”. Византијски златник с ликом цара Јустинијана И Великог, савременика Козме Индикоплова, нађен је у Шведској, с једне стране, и у долини кинеске реке Хоангхо (Жута река), с друге стране. До данас није поуздано утврђено да ли је Козма Индикоплов заиста посетио Индију или је за свој опис користио приче других путника. Његови неодређени

искази по том питању поделили су истраживаче византијске прошлости и не дају основу за коначно решење ове недоумице. Уколико је он и био у Индији, његова приповест, која се одликује својеврсном наивношћу и једноставношћу, не може се убројати међу боље описе ове земље које су Европљани створили у римско доба и у раном средњем веку. Северна обала Индостана, коју је описао Козма Индикоплов, у 6. веку била је богата земља с мноштвом трговачких градова, подељена на низ државица чији су владари непрестано ратовали једни против других. Одсуство јединства довело је до тога да је држава била потчињена белим Хунима чији је вођ Гола убирао данак из Индије. Племена белих Хуна (Турака номада) одликовала су се великом ратоборношћу, а њихов господар је у рат водио око две хиљаде слонова и много коњице. Локални владари Индије такође су имали по пет или шест стотина слонова које су првенствено користили као војну силу, али и за забаву племства јер су често приређиване борбе ових големих животиња. Као непотребан терет у војним походима, индијским слоновима обично су секли кљове. Ове животиње процењиване су по величини. Козма Индикоплов бележи да су их мерили од пета до темена и, у зависности од те мере, плаћали за њих од педесет до сто златника, чак и више. Византијски морепловац наглашава да се у Цејлону особито ценио Новац из времена цара Јустинијана Великог

камен јакинт, а у Индији смарагд којим је украшавана круна владара. Новац из времена цара Јустинијана Великог

Упоредо с географским и етнографским подацима „Хришћанске топографије” Козме Индикоплова своје место нашле су и космогонијске и филозофске представе о свемиру, прилагођене хришћанском учењу. По овом питању не само окретни трговац и спретни морепловац него и вешти приповедач одлази у други план и уступа место фанатичном и прилично неуком и ограниченом монаху. Козма покушава да оповргне античку грчку космогонију и да је замени библијским представама о васиони. Ослањајући се на Библију и списе светих отаца, Индикоплов је систему Клаудија Птоломеја, знаменитог александријског географа и астронома, супротставио хришћанску космографију. Сматрајући учење Птоломеја не толико погрешним колико штетним и опасним, Козма је тврдио да Земља ни у ком случају нема лоптасти облик, већ је четвороугаона плоча у виду Нојевог ковчега, окружена океаном и покривена небеским сводом на коме висе звезде и где се налази Рај. Он је небо замишљао као двослојни правоугаоник чији горњи слој образује свод. Васиона се дели на четири слоја: у највишем борави Исус Христос – врховни судија свега постојећег, у другом обитавају анђели, у трећем – људи, у четвртом, подземном, слоју – демони. Све космичке појаве и метеоролошке промене Козма је објашњавао дејством анђела који испуњавају предсказања Бога. Необична слика света коју је створио Козма Индикоплов ни у ком случају није била његово откриће. Стварајући је, писац се ослањао на веома стар приказ: представа света у облику четвороугаоног ковчега води порекло од древнојеврејског и од учења александријских теолога Оригена и Климента. Могуће је да су иза таквог приказа стајала још старија учења древног Истока која су придавала мистично значење броју четири. У „Хришћанској топографији” очевидно су

помешана симболична схватања древних мислилаца о устројству васионе са стварним погледима аутора на свет који га је окруживао. Отуда и толико необичне противречности између његове измаштане слике света и исправних и тачних географских судова које је стекао током прекоморских путовања. Исходећи из тог учења, Козма ступа у дуалистичко поимање свега што постоји, па сматра да се васиона дели на два света – земаљски и небески, а историја човека на два раздобља – један који почиње од Адама, а други – од Христа.Кружење звезда по Козми

Двострука улога једне топографије

Занимљиви географски описи Козме наишли су на знатан одјек у Византији и дуго су били омиљено штиво разним круговима читалаца. Омиљеност „Хришћанске топографије” била је толико велика да је у поимању средњовековних људи сасвим истиснула приказе о сферичности Земље све до ренесансе класичног образовања у време великих умова као што су били Фотије у 9. и Михаило Псел у 11. веку. О пријему Козминог дела на најбољи начин казује чињеница да је оно преписивано, превођено на различите језике и илустровано више од хиљаду година, готово до времена Галилеа Галилеја и Николе Коперника, и да је допрло како у западну Европу тако и Русију. Нарочито су познате знамените минијатуре Ватиканског рукописа Козме Индикоплова из 9. века. На широком простору православног света Козмин текст се преписивао и у 15, 16. и 17. столећу. Посебно је занимљив податак да се у великим преписивачким средиштима царске Русије „Хришћанска топографија” илустровала Козминим минијатурама на готово непромењен начин. До нашег времена остало је спорно какве су се илустрације налазиле у оригиналу „Хришћанске топографије” и да ли их је радио сам Козма или неки други уметник. У тексту свог дела он не само да често помиње него и објашњава пратеће цртеже. Сматра се вероватним да су представе носорога, статуе у дворцу владара Аксума и неке друге илустрације припадале самом Козми. У сваком случају, у цртежима Козме Индикоплова, или неког другог уметника, осећао се утицај најбољих образаца уметничке школе Александрије – мозаика, фресака, статуа. Истовремено, минијатуре и цртежи Козмине „Хришћанске топографије” заузимају видно место у византијској уметности 6. века. По стилу и уметничким особеностима „Хришћанска топографија” у најмању руку оставља двоструки утисак: она као да се састоји из делова који нису подједнаке вредности. У опису далеких путовања и опасних пустоловина аутор је талентовани приповедач, а језик његовог приповедања је блистав, сочан, народни. Напротив, у филозофско-богословским коментарима, писац губи блиставост и његов начин саопштавања постаје нејасан, сув, а делимично и тешко схватљив. Спису Козме Индикоплова недостаје јасан план, што доводи до тога да се његова композиција разлива и да се срећу заморна понављања. Космографски прикази Козме Индикоплова, који су, између осталог, имали за циљ да докажу истинитост Светог писма и хришћанског вероучења, неспорно су биле корак назад у поређењу са системом који је утемељио Клаудије Птоломеј и,

следствено томе, нанеле су штету развоју науке о свемиру. „Хришћанска топографија” умногоме је омела напредак науке о стварању света у средњем веку. Њене опречности, природно, умногоме су биле проузроковане противречном прелазном епохом у којој је живео аутор – епохом пропасти античке цивилизације и успостављања нове културе средњовековног друштва. Козма Индикоплов стекао је популарност и у нашој земљи. Тако је Гаврило Тројичанин, калуђер и преписивач 17. века, за собом оставио препис „Хришћанске топографије” из 1649. године. По мишљењу меродавних стручњака, он је преузет из неког руског изворника. Слично томе, и илустрације у њему опонашале су минијатуре с тог руског изгубљеног рукописа. Украшавање рукописа обавио је зограф Андрија Раичевић од села Толца, сестрић тадашњег игумана манастира Свете Тројице код Пљеваља где је рукопис настао. Међутим, овде се не ради о дословном подражавању, односно копирању руских илустрација. Упркос знатним сличностима с оновременим руским узорима, запажа се и снажан исламски утицај што је поуздано сведочанство да је источњачка орнаментика с предлошка истиснула руску. Уз то, у раду мајстора Андрије Раичевића примећују се и поједини западни утицаји. Разнолики утицаји исход су посебних прилика у којима се развијала српска уметност 17. века. Ове илустрације највећи су подухват минијатурног сликарства у нашим крајевима у доба турске владавине.

Аутор: Радивој Радић

Археолошка проспекција (топоними и топографија)Из Википедије, слободне енциклопедије

Археолошка проспекција обухвата преглед терена и бележење свих података који указују на места где се могу очекивати могућа налазишта. Називи места (топоними) могу указати на могућност постојања одређених остатака материјалне културе у том подручју.

Топоним (од грч. топос-место) je властито име насељеног места (насеља, села, града) и физичко-географских објеката (планина, река, мора и др), а ономастичка дисциплина која проучава имена места односно топонима је топонимија (топономастика).

Топографија (од грчких речи топо - место и графеи – цртањем бележити) је у ширем смислу опис земљишта, а у ужем је део геодезије који се бави детаљним изучавањем копненог дела Земљине површине у геометриском и садржајном погледу и њеним представљањем на плановима и картама крупнијег размера.Садржај [сакриј]1 Топографска карта2 Топоним Пљевља3 Топоним Град4 Топоним Градац5 Топоним Градина

6 Топоним Градиште7 Топоним Селиште8 Топоним Црквиште9 Види још

[уреди]Топографска карта

Основни задатак топографије је израда карте одређеног земљишта.

Топографска карта је основно средство за оријентацију. У новије време користи се више различитих уређаја и система за оријентацију помоћу којих се може постићи врло висока тачност.

Први планови карте Земљине површине рађени су још у најранијим временијм антике.

Пре око 1500 пре наше ере пронађен је цртеж на папирусу који показује план рудника злата у Египту и глинена плочица са уцртаним планом града Нипур у Месопотамији.

Величину Земље први је покушао да одреди познати геодета Ератостен из Александрије (276 – 195 год. п. н. е.) тако што је за време летње дугодневнице измерио угао који у Александрији Сунце чини са вертикалом. У исто време у Асуану, у јужном Египту, Сунце тачно је у вертикали. Дужину Асуан – Александрија проценио је на 5000 стадија, а измерени угао је износио 1/50 пуног круга, из чега је израчунао да Земљин обим износи 250 000 стадија.

Земља је као планета сунчевог система обло тело, па је при приказивању њене површи на плану или карти постављају проблем каквог је облика и величине Земља као и како ће се њена површа приказати на равни карте.

Сваки корисник карте мора знати решење ова два проблема како би могао потпуно и ефикасно да схвати и искористи све могућности које карта пружа.[уреди]Топоним Пљевља

Почетком овог века А. Пејатовић (П. Мркоњић) забележио је два народна тумачења имена. По једном Пљевље је основао Осман паша из Плевне из Бугарске, па је слично по имену Плевне ово место прозвао Пљевље. По другом тумачењу на месту данашњег места биле су пљеваре - пљевара манастира Свете Тројце, по чему је Пљевље добило име.

Мркоњић-Пејатовић описујући помоћне зграде у сеоским домаћинствима средњег Полимља и Потарја наводи уз назив пљевара за малу, од прућа оплетену колибу где се оставља плева и синоним пљевље.

Прибој на Лиму, који се помиње од друге половине пљевље XV века, носи име које у говору овог подучија означава ограду сличну тору, у који се затварају говеда.

Претпоставка је и да је старији назив за Пљевља, до XV века, био Брезница, на коју је дошао је први Константин Јиричек, индентификоваши место Брезница из једног дубровачког писма прве половине XV века са Пљевљима, за чије је данашње име располагао само једном путописном потврдом с краја истог века. Два су помена где би се Брезница могла схватити као насељено место: један из 1430, на који се позива Јиричек у инструкцији дубровачким посланицима Амурату II, где се Брезница помиње упоредо са Пријепољем: in Bresnize over a Pripoglie У другом, у истој серији и књизи Дубровачког архива, где су најранији подаци о Пљевљамаје за Радисава Радичевића назначено да је de Briesnize.

Историјат имена реке, десне притоке Дрине у горњем току Ћехотина (Ћеотина, Ћотина) не противи се таквој претпоставци. Оно се најраније помиње у два записа из 1598, који манастир Дубочицу лоцирају „вђ подкрилие планини Корена, на рђцђ Оехотине“: реч је о горњем, изворишном дели Ћехотине, узводно од Пљеваљског поља, у којем она мења основни смер тока са севера на запад, тако да је одатле и од ушћа некад заиста могло бити сматрана другом реком.

Занимљиво је да се, по топографској карти, изворишни део Ћехотине зове Тјешен, јер се у том хидрониму крије опет један антропоним од основе Тђх, па би се име Тђхота могло сматрати хипокористиком од Тђшен или Утђшен (оба имена су иведена од исте личности).

Како су епоним река и села свакако били старосрпска властела, стиче се утисак да су имена са Тђх- била име неке породице која је у владала тим крајевима.

Словенска етимологија овог топонима је могућа, али се не намеће нити искључује друге могућности тумачења, па ни његово супстратно порекло.

Могућност супстратног порекла за топоним Пљевља јесте веза са именом места (или реке) у античкој Далмацији Pleva, потврђеним у Itinerarium Antonini 269,5 (позни III век) и кроз етник Pelv(ensium) на натпису из Шарића код Јајца, очуваним у словенском облику[уреди]Топоним Град

Град – подразумева постојање утврђења и административну примарну функцију. Трг – првобитно свако место на коме се обавља трговина, затим део насеља, па коначно тип градског насеља у коме трговина представља примарну функцију Варош - највероватније од мађарског - вар, израз који се појљављује тек у XV веку и чије су паралеле suburbium и подградине.

Институционална шароликост је једна од најважнијих одлика градских насеља у средњовековним земљама. Она се у неколико одражава и у треминологији означавања насеља. Развитак градова, много раније од појаве поменуте типологије, већ је био кренуо различитим правцима. Гашењем богатог урбаног живота касне антике на Балкану исчезле су и претпоставке за јединственост тог развитка. У источним областима полуострва дошло је до релативно брзог оживљавања старих центара, углавном после византијске преокупације из 1018. Године, при чему се они јављају у новом руху и често под новим именом: Сингидунум(Београд), Виминацијум (Браничево), Наисус (Ниш) и сл.

На западу, почев од западне Србије, тај процес није наступио, тако да видљиве разлике у градском животу двају делова унутрашњости Балкана опадају до средине XIV века. Уједначавање прилика у градовима доноси појава Caca као и ширење дубровачке трговине у унутрашњости.

Саси - рудари постепено су проширили своју делатност на равно 30 градова. То је постигнуто знатним укључивањем домаћих људи у одговарајуће пословање. Израз Сас губи етнички смисао и означава људе са аутономним статусом, добијеним на основама пословања. Трговци из приморја првенствено су Дубровчани, од којих се многи стално настањују у унутрашњости, где уживају одређена аутономна права која штите пословање. Због ове заштите долази чак и до образовања мешовитих судова. Рударска и трговачка аутономност доноси одређену уједначеност, али само у сопственим, одвојеним доменима. Постојање различитих правних система и аутономија онемогућава стварање градске самоуправе јединственог типа за целу земљу. Овој слици треба додати велики број малих градова који нису повезани са рударством, а вероватно у знатној мери ни са трговином, чије је уздизање видљиво у XIV и XV веку, иза које је тешко рећи како изгледа њихово функционисање.

У великом таласу освајања српска држава је обухватила знатан број византијских утврђених градова, са аристократским породицама као водећим слојем, градова који су остали неасимиловани, али и без аутономног статуса. У таквим околностима, приморским и рударским градовима управљају владарев делегат (кнез) и локални самоуправни орган (често се помињу 12 пургара). У приморским градовима развија се патрицијат и појављују градски статути (XIII/XIV век), појаве којих нема у рударским градовима окруженим подручјима са важећим правом српске државе. Ново освојеним византијским градовима управљају кефалије или кнежеви.

Градска управа је свуда била прилично једноставна, без неког значајнијег чиновничког апарата. Већину послова обављали су тзв. цариници, тј закупци градских прихода, што није погодовало развитку локалне управе. Потврђено је постојање градских печата, али не и градске куће као административног центра. У последњим деценијама пред пад државе у неким градовима (нпр. Ново Брдо) отварају се могућности да постану и културна жаришта.[уреди]Топоним Градац

Градац је место са остацима утврђења.

Према топографским одликама и са лингвистичког становишта то је синоним за градиште или градина. Као топоним на подручју Србије јавља се релативно често и готово по правилу означава локалитете са остацима античких или рановизантијских тврђава (Велики Градац код Доњег Милановца - античка Taliata, Градац у Калишту код Пожаревца и сл.) а само изузетно средњовековних, чије је име заборављено.

У појединим случајевима овај топоним прелази и на ближу околину. Такав случај је са селом Градац и истоименим манастиром из XII века, који су добили име према остацима рановизантијске тврђавице на локалитету сада означеним топонимом Петров крш. У околини Ваљева са остатака касно античког утврђења овај топоним је прешао на оближњу речцу, а таквих примера има још.[уреди]Топоним Градина

Градина је доминантан, теже приступачан вис, заравњенана врху са траговима утврђеног насеља или тврђаве.

У појединим случајевима то је само топографска ознака за положај који својим обликом подсећа на остатке порушеног утврђења. Топоним је релативно чест у брдско –планинским подручјима централног и западног Балкана, где је до сада евидентирано преко 2000 градина. Најчешће су у питању пеисториски локалитети, а потом налазишта са остацима касно античких фортификација. Средњовековни локалитети под тим називом знатоно су ређи и то обично они са слабије очувним системом фортфокација, који готово по правилу припадају старијим епохама средњег века.

У археолошкој науци овим термином означава се одређени тип преисториских насеобина са траговима земљано-палисадних, односно камених, сухозидних фортификација или природно заштићених одликама рељефа. Њихова основна одлика је доминација околином и постојање услова за лако организонање одбране.

У хронолошком погледу градине су типичне за метално доба преисторије. Најстарије потичу из енеолита, односно раздобља насељавања Индоевропљана на овим подручјима. Раст или опадање броја градинских насеља у појединим епохама у корелацији је са временима несигурности и мирним раздобљима.

Најчешћи облици су:градине на платоу издвојеног брега са једноструким или вишеструким бедемом односно сухозидомградине на крају рељефне греде издвојене бедемом а у појединим случајевима и ровом

градине на површи уз руб стрмих стена, брањене са приступачне стране полукружним земљано-палисадним сухоздним бедемом.[уреди]Топоним Градиште

Градиште су остаци утврђене насеобине или тврђаве, најчешће на доминантном, природно брањеном вису. Лингвистички и према топографским одликама и то је синоним за градина, као црквина – црквиште, манастир- манастириште и сл. Али се јавља и као ознака за археолошке локалитете у равним пределима.

За разлику од градине, градиште је чешће у областима источног Балкана, односно на подручју Македоније, Бугарске и Румуније. Код нас се јавља релативно ређе (Велико Градиште - антички Pincum, Градишта код Пирота и у околини Власинског језера).

У археолошкој науци термином градиште означава се врста ранословенског утврђеног насеља, карактеристична за подручја ниских брегова или низиске мочварне пределе. Уобичајена су појава на подручјима која су насељавали Словени (Русија, Чешка са Моравском, Пољска и источне области Немачке).

Најбоље сведочанство о изгледу рано словенског градишта забележио је, у другој половини X века, јеврејски путописац Ибрахим ибн Јакуб: „Тако Словени граде највећи део својих градишта: потраже ниске лугове богате водом и рогозом и назначе тамо округло или четвртасто место, прематоме какав облик желе дати тврђави а ипрема пространству места. Око тога места ископају јарак, а од избачене земље наслажу бедем тако да је дасклама и трупцима утврде и набију док зид недостигне одређену висину. Затим се на страни где им се чини најподесније одмере врата којима се прилази по дрвеном мосту.“

Поред оваквог равничарског типа окруженим воденим ровом постојала су градишта, слично грађена, и на бреговима изнад река. Уз основно брањено језгро код већих насеобина гређено је више одбрамбених линија са земљаним бедемима и палисадама, а постојале су и унутрашње просторне поделе.[уреди]Топоним Селиште

Селиште је земљиште са кућом и окућницом, насеље, заселак, село, али најчешће напуштено насеље. Франц Миклошић наводи четири значења селишта: tentorium, habitatio, aula и htopos. Ђура Даничић је поистоветио село и селиште, a Стојан Новаковић је сматрао да је селиште означавало и насеље и напуштено насеље. Под старијим значењем села и селишта Ватрослав Јагић је подразумевао насеље једне породице.

Према одредби Бањске хрисовуље, селиште је означавало део имања, а село цело имање: „А сирота која има мала сина да си држи све село догде јој син порасте ;ако ли не има сина да си држи селиште и врт и најбољу главну њиву си.“

Селишта су називна по имену господара или корисника, на пр: Манотино селиште, Маријино селиште, Трхаљево селиште. Цар Урош је манастиру Хиландар потврдио селиште на Струми, баштину Патрићеву.

Селиштем се називало земљиште предвиђено за атар будућег села. Епископу Призренске митрополије, краљ Стефан Дечански показао је место где ће поставити селиште које ће да има као и остала села црквена. Доментијан пише о селишту у преносном смислу. Оно означава манастир, односно место становања- велико божије обитаније и селиште.

Постоји извесна разлика изнеђу, пустихселишта и селишта. Пуста селишта никада се не помињу са виноградима и воденицама, које су резултат људског рада. Оне су неспоран показатељ недавно напуштених насеља, односно недавног присуства становника и живота насеља.

Слично селиштима, и места са наставком-иште означавала су напуштена насеља. То су трговишта, градишта, црквишта и кућишта као бивша насеља и пребивалишта, затим катуништа као бивша или привремена пребивалишта влаха сточара.[уреди]Топоним Црквиште

Црквина и црквиште означавају топоним на коме постоје, или не постоје видљиви остаци сакралног објекта.

У српском језику распрострањена је употреба суфикса -ина за ознаку нечег пропалог, срушеног или исчезлог (градина, кулина). А још у средњем веку места са наставком -иште означавала су напуштена насеља (селиште, трговиште, градиште, катуниште) и објекте (кућиште, црквиште).

Трагова латинског хришћанства има и у Полимљу, па и полимском крају. О томе сведочи и латински натпис из црквице у Дренови код Пријепоља, као доказ о почетку христијанизације Срба из романских, далматинских градова. Већ је у науци примећено, нарочито у приморју, присуство топонима насталих сажимањем придева sanctus и имена светитеља. У Полимљу је такав топоним село Сутиван(Sanctus Elias) близу Бијелог Поља.

Како су показала археолошка истраживања, велики број средњовековних цркава подигнут је на темељима старих базилика. Добар пример за ово је црква Светог

Илије у селу Грево код Пљеваља, где налази новца покривају период од Ираклија до Манојла Комина. Црква је обновљена на почетку немањићког периода. У зидове су уграђени антички споменици, па и један Јупитеров жртвеник. Ови материјални остаци и назив цркве сведоче о континуитету овог култног места од предсловенских времена. Предуслов је дуго претрајавање староседелачког становништва са латинским хришћанским традицијама у средини словенских дошљака.

Илијино брдо је свој назив добило по Светом Илији, као хришћанској интерпретацији Перуна.

NEKI TOPOGRAFSKI PODACI O STAROM NIŠU Starinar nova serija, V-VI / 1954-1955, Beograd, 1956

Boraveći u Nišu 1951 godine sa ciljem da upoznam nišku tvrđavu, dobio sam od upravnika niškog muzeja, Nenadovića Aleksandra, kopiju jednog starog plana Niša, koji prikazuje Niš u XVI i XVII veku. Kako se ovaj plan znatno razlikuje od plana koji se čuva u Muzeju grada Beograda, .koji mi je bio poznat od ranije, koji prikazuje Niš u prvoj polovini XVIII veka (1737), to sam izmenio prvobitnu odluku da proučim nišku tvrđavu kao samostalan objekt i da pristupim njenom kompleksnom proučavanju u odnosu na ceo grad, u vezi sa osnivanjem i razvojem Niša kroz vekove, koji je osnovan veoma davno baš na teritoriji koju pokriva današnja tvrđava, odakle je počelo širenje grada najpre na desnoj obali Nišave, da bi u XVI veku naselje prešlo i na levu obalu Nišave.

Proučavanje Niša postalo je hitno i aktuelno, jer se 1950 godine pristupilo savremenom uređenju niške tvrđave. Usled toga što o tom spomeniku ne znamo skoro ništa, postoji uverenje da se njenom uređenju može pristupiti odmah bez ikakvih prethodnih studija, jer je tvrđava navodno noviji objekt iz XVIII veka, a ostaci zidova na koje se nailazi u tvrđavi su ostaci turskih kuća iz XIX veka. Može se razumeti stav NO grada Niša da teritoriju od preko 20 ća u najužem centru grada što pre uredi, ali ta brzina pretstavlja i veliku opasnost da se jedan izrazito arheološki teren time ne ošteti i izgube podaci iz daleke prošlosti Niša. Kao što ćemo malo dalje videti trebalo bi sa više obazrivosti pristupiti vrtarskom uređenju te teritorije, na kojoj možemo sa| sigurnošću očekivati da otkrijemo ostatke srednjevekovnog i antičkog naselja.

Pred nas se postavlja kao najvažnije da utvrdimo pravu arhitektonsku (1)i istorijsku vrednost niške tvrđave. Po svbm današnjem obliku ona spada u red tvrđava bastione trase, koje se razviJaju posle pojave vatrenog oružja od tridesetih godina XVI veka pa nadalje.

Međutim poznato je da je Niš bio i ranije utvrđen grad. Kada su Turci prvi put napali Niš 1386 godine, grad je pao Turcima u ruke tek posle opsade koja je trajala 25 dana, pošto su probijeni gradski zidovi. Prema tome niška tvrđava u to vreme nije imala današnji oblik.

Kako je izgledao Niš u prošlosti saznaćemo iz fotografija za noviji period i starih planova za starije periode. Ova dokumenta moramo upoređivati sa današnjim katastarskim planom grada i tumačiti pomoću pisanih izvora u kojima ćemo naći opise Niša u prošlosti (1)

U Drugom srpsko-turskom ratu oslobođen je i Niš posle opsade koja je trajala od 16 decembra 1877 godine do 9 januara 1878 godine. Odmah zatim izvestan broj javnih radnika posetio je oslobođene krajeve sa zadatkom da ih opišu. Među njima bili su i Milan Đ. Milićević i Sreten L. Popović (2). Niš je tada i fotografisan. Narodni muzej u Nišu čuva album fotografija iz 1879 godine koje su izrađene po nalogu Glavnog đeneralštaba (3).

Kad uporedimo današnji izgled Niša sa tim fotografijama primećuje se ogroman napredak koji je učinjen za proteklih 75 godina. Zbog toga su te fotografije danas vrlo dragocene za proučavanje urbanističkog lika Niša sa kraja XIX veka (sl. 1). Posle oslobođenja Niša u tvrđavu nije niko mogao ulaziti a još manje da je snima ili proučava. To je, glavni razlog da o tom spomeniku znamo samoono što su nam zabeležili Milićević i Popović (4).

Za vreme Turaka u tvrđavi bila je varoš koju je Milićević opisao sledećim rečima: . „Ma da je niški grad mali po obimu, opet je za Turaka bilo u njemu dosta turskih građanskih kuća. Ta unutrašnja: varoš imala je dva dela: Hunćar-mahalu i Edirne-bali-mahalu (vladalački deo i deo Balije Jedrenca). Tu je bilo vrlo mnogo nekih kavanica, bakalnica, bozadžinica i svakojakih turskih prčvarnica. Tu unutrašnju varoš vidimo takođe na fotografiji iz 1879 godine (sl. 2). Ona je kasnije porušena da bi se sagradile kasarne, magacini i radionice za vojne potrebe.

Milićević je ispravno zapazio da su današnju nišku tvrđavu sagradili Turci. Njeno građenje Milićević stavlja u vreme od. 1719-1725 godine, na osnovu podataka iz putopisa austrijskog poslanika Huga od Virmonta, koji je, vraćajući se iz Carigrada 1720 godine, imao velikih teškoća oko nabavke hrane a naročito stočne hrane jer je u Nišu bilo 16.000 spahija pozvatih da grade tvrđavu.

Arhitektonska obrada Beogradske i Stambol kapije u niškoj tvrđavi nesumnjivo svedoče da su današnju tvrđavu gradili Turci (sl. 3 i 4). Što se tiče vremena koje navodi Milićević, ne bismo se složili. Malo je verovatno da je tvrđava koja zahvata površinu od preko 22 ća (22ha, 80 ari, 52 m2) mogla biti sagrađena za šest godina, uzevši u obzir pored veličine i veoma lepo ozidane bedeme od štokovanih kvadera. Turci su verovatno započeli građenje tvrđave odmah posle povlačenja austrijske vojske iz Niša 1690 godine. Gubitak Niša je svakako skrenuo pažnju Turcima, da pristupe savremenijem utvrđivanju Niša, jer se očekivalo da će doći do ponovnog sukoba sa Austrijom. To što je tako veliki broj ljudi bio angažovan na građenju niške tvrđave 1720 godine, može se objasniti događajima koji su nastupili posle karlovačkog mira, Do ponovnog sukoba između Turske i Austrije došlo je 1716 godine. Turci su tada izgubili najpre Temišvar, a 1717 godine Beograd. Požarevačkim mirom utvrđena je nova granica kod Paraćina, zbog čega su Turci morali

od 1718 godine pa sve do završetka radova da ubrzaju radove na ovoj tvrđavi. U natpisu na mramornoj ploči uzidanoj na Stambol kapiji stoji da je sultan Ahmet (Ahmet III 1703-1730) „načinio niški grad najtvrđim gradom, godine 1132" a to je po našem računanju godina 1720 koju treba uzeti kao godinu u kojoj su radovi završeni (5).

Godine 1736 izbio je rat između Rusije i Turske. Po sporazumu od 1726 godine Austrija je bila obavezna da stupi u .rat na strani Rusije, ali je uoči samog rata 21 aprila 1736 godine umro austrijski vojskovođa princ Eugen Savojski, zbog čega je Austrija stupila u rat tek sledeće godine. Novi vojskovođa grof Sekendorf krenuo je iz Beograda 29 juna 1737 godine, kome se Niš bez borbe lredade 23 jula. Taj događaj proslavljen je izradom jednog bakroreza, na kome je prikazan plan Niša i u gornjem levom uglu čin predaje grada (sl. 6). Na tom planu, koji čuva Muzej grada Beograda, vidimo na desnoj obali Nišave varoš u tvrđavi označenu na planu sa

,,a. Die obere Stadt oder Haubt-Vestung" i naselje izvan tvrđave nizvodno od mosta označenu sa „b. Die disseitige kleine Palanka". Varoš na levoj obali Nišave označena je sa „s. Die untere Stadt oder grosse Palanka" a kastel ispred mosta sa „d. Ein Hornwerck um welche Nissau flüset”. Obe palanke branjene su jednim dubokim šancem ispunjenim vodom. Izvan varoši sa južne strane sve do podnožja Gorice, koja je u Planu označena kao „Curvingrader Gebürge" prostire se predgrađe (Die Vorstadt). Na planu je označen i Carigradski drum čija se trasa poklapa sa pravcima današnjih ulica Trinjaestog februara i Jadranskom do ulaska u tvrđavu kroz Beogradsku kapiju. Drum je zatim izlazio iz tvrđave na Stambol kapiju, prelazio preko mosta i prolazio kroz kastel koji je bio na današnjem Trgu Oslobođenja i išao prema Sofiji pravcem današnje ulice Vožda Karađorđa.

Da je varoš na levoj obali Nišave bila zaista utvrđena navodi i Milićević sledećim rečima: „Niška varoš je svud okolo ograđena s dva platna zemljanog utvrđenja; jedno je utvrđenje hvatalo manje varoši, i pokazuje da je to građeno onda kad je varoš bila tolika. Drugo je utvrđeše opasivalo gotovo celu današnju varoš."

„Sad su zapuštena oba ta pojasa za utvrđenja, i gotovo su sasvim zasuta". Ako uporedimo plan iz XVIII veka sa današnjim katastarskim planom Niša videćemo da su trase tih šančeva očuvane u osnovi današnjeg grada. To su današnje ulice (bulevari) koji prstenasto opasuju varoš i to uži pojas ulicama: Filipa Kljajića, Trg Sinđelića, V Kongresa i Oktobarske slobode i širi pojas ulicama: Vojvode Tankosića, Vojvode Mišića, Hajduk Veljkova, Kapetana Kostića, Trg Pavla Stojanovića i ulicom Oktobarske slobode preko Nišave sve do najzapadnijeg vrha bastiona niške tvrđave (sl. 7). Ovako široke ulice nisu nastale iz saobraćajnih razloga, već zato što su sa obe strane šanca bile izgrađene kuće pre njihovog zatrpavanja. Na delu šanca duž ulice Vojvode Tankosića, koji ni do danas nije sasvim zatrpan, jasno se vidi trag ovoga šanca onako kako je ucrtan u planu Niša iz XVIII veka.

Građevinska vrednost objekata, odnosno upotrebna vrednost ma i najmanjih objekata i privatna svojina zemljišta uticali su da se planovi gradova vekovima održe u nepromenjenom stanju. Trase skoro svih ulica i oblike blokova možemo nepromenjene

pratiti u duboku prošlost svakoga naselja. Ako su negde nastupile kakve promene to je običio bivalo na račun zemljišta opšte svojine a nikada na račun privatnog zemljišta. Značajnije promene vršene su tek u novije doba, ali one nisu ostale nezapažene ili nezabeležene. To je ono što se u isto' riji urbanizma naziva „Zakonom postojanosti plana" koji nam daje čvrsti oslonac da upoređivanjem starijih planova sa današnjim uočimo sve promene nastale u osnovi gradova u toku njihovog razvoja kroz vekove. Austrijski plan iz 1737 godine pružio nam je mogućnost da upoređenjem sa današnjim katastarskim planom utvrdimo osnovu Niša u XVIII i XIX veku. Pri tome se ni u kom slučaju ne smemo upuštati u merenja jer netačna razmera starih planova nas može zavesti da ispustimo iz vida opšte oblike i izgled grada. Tako je na pomenutom planu iz XVIII veka tvrđava u odnosu na varoš nešto uvećana jer je tvorac toga plana hteo da je istakne, a često se neki delovi grada smanjuju da bi ceo plan stao na crtež određenog formata.

Ostaje nam da razjasnimo pitanje užeg pojasa šanca, i jedno od najvažnijih a to. je da li je današnja tvrđava nastala prepravkom neke starije tvrđave ili je ona iz osnova podignuta krajem XVII i početkom XVIII veka. Na ta pitanja daće nam odgovor pomenuti italijanski plan, čija se kopija čuva u Narodnom muzeju u Nišu (sl. 5). I ovaj plan možemo upoređivati sa današnjim katastarskim planom i onim iz XVIII veka, ako ga prethodno okrenemo za 180" radi tačne orijentacije prema stranama sveta. Najvažniji podatak na tome planu je osnova utvrđenog grada na desnoj obali Nišave, koji je krajem XVII veka prepravljen u današnju tvrđavu. Podizanje utvrđenja oko gradova vršeno je redovno u mirno vreme, jer su to bili vrlo zamašni radovi koji su trajali decenijama, uz utrošak ogromnih količina građevinskog materijala i uz velike napore mnogobrojnih stručnih i običnih radnika. Zbog toga se ovakvi objekti u vremenima kada je dolazilo do naglog razvoja ofanzivnog oružja nisu mogli lako zameniti novim tvrđavama niti su mogli biti napušteni. Građenjem tvrđava vršeno je veštačko ojačavanje izvesnog terena koji je već imao prirodne odbranbene uslove. Prema tome mesto je nepromenljivo a menjaju se samo veštački građeni delovi tvrđava koji taj teren treba da ojačaju. Kao posledica toga stare tvrđave na strategijski važnim mestima redovno su prepravljane da bi protivstale novom oružju. Pri tome moralo se voditi računa da se što više iskoriste svi stariji delovi tvrđava jer je i rušenje ovako masivnih zidova tražilo mnogo vremena i velikih napora. Obično su stari srednjovekovni zidovi ostavljani kao unutrašnji zidovi novih bedema koji su građeni ispred njih a međuprostor je ispunjavan zemljom. To se jasno vidi i na izvesnim mestima u niškoj tvrđavi.

Danas se pouzdano zna kako su te prepravke vršene. Pod udarcima kamenih kugli, na srednjovekovnim gradovima su najviše štete trpeli nadvišeni delovi kula, mašikule i zupci, jer su to bili najvažniji elementi odbrane na koje je bila usretsređena najjača vatra. Zbog toga su prve prepravke izvršene baš na tim delovima. Kule su snižavane na visinu odbranbenog zida, a iza zidova je nasipana zemlja. Mesto zubaca gornja ivica zida bila je ojačana grudobranom od zemlje. Kada je artiljerija uvedena i kao odbranbeno oružje, topovi su postavljeni na mestima nekadašnjih kula. Da bi se dobio veći prostor, ispred kula su građeni okrugli ispadi t, z. rondole na koje se moglo postaviti više topova. Zbog mrtvog ugla ispred rondola, one su oko 1525 godine zamenjene bastionima, koji su nastali povlačenjem tangentnih zidova oko rondole. Tako su skoro redovno vršene prepravke svih srednjovekovnih gradova koji su morali biti prepravljeni.

Ako bolje pogledamo osnovu utvrđenog grada na desnoj obali Nišave primetićemo da odbranbeni zidovi čine jedan trougao, koji svojom j/i stranom prati obalu reke. Iako se na utvrđenoj liniji vide krunasti i bastionirani ispadi, osnova grada posmatrana u celini ne odaje utisak bastione tvrđave. Ovaj oblik može se objasniti postojanjem masivnih srednjovekovnih zidova koji su zadržani i ojačani tim ispadima. Te radove izvršili su Turci, kako je to i u planu označeno, svakako posle definitivnog pada Niša u njihove ruke 1454 godine. Ako u osnovu grada na mestima gde se nalaze bastionirani ispadi ucrtamo kule, dobićemo osnovu srednjovekovnog grada pre njegove prve prepravke izvršene u drugoj polovini XV veka, i docnije u toku XVI veka.

Velika palanka na levoj obali Nišave nastala je onda kada je sav prostor u utvrđenom gradu bio izgrađen a to je moglo biti u vremenu između 1454-1689 godine, kada je Niš bio punih 235 godina daleko od ratnih okršaja. Ha italijanskom planu vidi se naselje na levoj obali Nišave izgrađeno između reke i jednog rukavca Nišave. Ako pretpostavimo da je trasa onog šireg šanca koristila prirodnu depresiju terena tj. da je širi šanac išao tim rukavcem, a pošto naselje na levoj "obali ne dodiruje obalu tog rukavca, možemo pretpostaviti da je ono zahvatalo samo teren u okviru užeg šanca koji smo pomenuli. Da „Zakon postojanosti plana" stoji na čvrstim nogama vidi se i no ovome. Ha italijanskom planu označena je i raskrsnica puteva iz Beograda (Strada di Belgrado) i Vidina (Strada per Vidin) koji ulaze u utvrđenu varoš, sastaju se i produžavaju ka mostu. Pošto se pređe preko mosta i kroz kastel nailazi se na raskrsnicu četiri puta od kojih su dva glavna prema Sofiji (Strada per Sofija) i prema Skoplju (Strada per Scopia). Ako uporedimo italijanski plan sa današnjim videćemo da se današnji Trg Oslobođenja poklapa i no mestu i po obliku sa nekadašnjim slobodnim prostorom oko kastela. Put za Sofiju ide trasom današnje ulice Vožda Karađorđa, a put za Skoplje trasom današnje ulice Stanka Paunovića. Dva sporedna puta koja vode ka jugu su današnje ulice: Obrenovićeva, Hilendarska i Njeguševa a drugi današnje ulice: Nade Tomić, Kastriotova i Rajićeva. Posle jedne ovakve analize uz pomoć pisanih izvora bićemo u stanju da prikažemo urbanistički lik jednog grada, u našem slučaju Niša, od njegovog osnivanja do danas.

Osnovan na raskrsnici važnih prirodnih puteva koji su vezivali oblast donjega Dunava sa Solunskim zalivom, dolinama Morave, Timoka i Vardara i poprečnog puta koji je sa Jadrana dolinama Toplice i Nišave preko Sofije i Jedrena vodio u Carigrad, Niš je bio i ostaje važna raekrenica na tom najkraćem putu iz Zapadne Evrope za bliski Istok. Ha pragu istorije oko raskrsnice puteva na desnoj obali Nišave, bilo je već formirano naselje ilirsko, koje he no dolasku Kelta biti poznato no imenu Naiss.

Kada su Rimljani pomenutim dolinama sagradili svoje solidne vojne drumove, oni su prošli trasama puteva kojima je u Pre-istorisko doba vršena intenzivna razmena dobara. Podizanjem mosta preko Nišave ustalio se i povećao značaj ove raskrsnice. Za obezbeđeše mosta i saobraćaja na drumu podignut je na levoj obali Nišave neposredno uz most kastel kvadratne osnove sa okruglim kulama u uglovima, koji je postao čvrst oslonac Naiss-y i obezbedio njegov dalji razvoj. Ilirsko-keltsko naselje Naiss počelo je da se razvija ka mostu; da uskoro postane veliki i napredan rimski grad (sl. 8-I).

Početkom II veka nastaje slabljenje rimske države koje se manifestovalo stalnim opadanjem broja stanovnika. Usled upada Varvara, boleština, nerodnih godina i drugih nedaća, opustela su polja i ostajala neobrađena. Stanovništvo je bežalo u gradove tražeći u njima zaštitu. U to doba gradsko stanovništvo počinje da utvrđuje gradove, na je verovatno i Naiss u to vreme sagradio svoje odbranbene zidove. Prvi veći sukob između Gota i Vizantije bio je kod Naiss-a 269 godine. U borbama koje je zatim vodila

Vizantija sa Hunima (441-443) Atila je prodro sve do moreuza opustošivši usput 70 gradova među kojima i Naiss. Ha scenu zatim stupaju Sloveni, čiji se upadi pominju prvi put za vlade cara Justina I (518-527) a u većim grupama odmah no stupanju na presto cara Justinijana, 527 godine. Zbog toga je Justinijan dao da se sagradi 80 tvrđava duž Dunava i 370 u unutrašnjosti zemlje. Tada je obnovljen i Naiss. Ali ni ova mera nije sprečila dalje provale Slovena koje su pojačane naročito posle 548 godine. Izolovano stanovništvo no gradovima usred opustošenih polja u okolini osećalo je sve veću nesigurnost te počeše i oni tražiti sigurnija skloništa u gradovima na primorju.

Tako je zabeleženo da su stanovnici Naissa našli utočište u Solunu.

O gradu iz toga vremena vrlo malo znamo. Njegove ostatke treba tražiti na teritoriji današnje tvrđave. Nešto više znamo o nekropoli koja je bila uzvodno od grada u Jagodin mali, gde su otkrivene grobnice sa fresko slikama potpuno opljačkane u ovim metežima. Prilike su se izmenile nabolje po završenom naseljavagvu Slovena koje se po svoj prilici završilo u VII veku. Zahvaljujući svom izvanrednom geografskom položaju grad će se ponova obnoviti i naseliti. Kada su 1128 godine Ugri napali Vizantiju oni su doprli samo do Niša i Sofije, gde su naišli na otpor. Za vlade Manojla Komnena, Niš je bio jedan od četiri grada u kojima je organizovana odbrana Vizantije. Grad je bio i dal,e na desnoj obali Nišave opasan zidinama i kulama, teritorijalno manji od antičkog naselja (sl. 8-11). U Nišu je održan sastanak između Manojla i Nemanje. U savezu sa Ugrima Nemanja je 1183 godine opustošio Niš, ali ga nije mogao uzeti. Tek u savezu sa Bugarima 1187 godine osvojio je Niš. Dve godine kasnije u Nišu dočekuje Nemanja krstaše. Po prolasku krstaša Isak II Anđel krene protiv Bugara i Srba i povrati Niš 1190 godine. Za vreme latinske opsade Carigrada Niš su osvojili Bugari i izgleda da su ga držali kroz celi XIII do pod kraj XIV veka.

Krajem XIV veka Niš se nalazi u državi kneza Lazara. A kada su Turci napali kneza Lazara 1386 godine, Niš je bio prvi na udarcu. Niš će biti ponovo u sastavu srpske države od 1414 godine. Oslonivši se na Ugarsku despot Stefan se zamerio Turcima. Sultan Murat II krene na Srbiju i 1426 godine razori Niš. Kada je 1433 godine kroz Niš prošao Brokijer našao je grad u ruševinama. Godine 1443 Niš je ponova pao u ruke despotu Đurđu, ali ga Muhamed II posle pada. Carigrada ponova osvoji .1454 godine. Prelazeći često iz ruke u ruke prilike u toku XIV i XV veka nisu bile povoljne. Grad je često rušen a broj stanovnika je stalno opadao.

Niš će se ponova podići i napredovati j za vreme Turaka u vremenu od 1454-1689 . godine kada je punih 235 godina bio daleko od ratnih okršaja. Turci su u to vreme izvršili prepravku srednjovekovnih zidi ; na, koje su ojačali isturenim bastionima. U tom periodu

počelo je da se razvija i predgrađe na levoj obali Nišave. Iz podataka ; da je vezir Mehmed paša obnovio most na Nišavi 1619 godine, možemo izvući zaključak da je u to vreme predgrađe bilo već naseljeno (sl. 8.-III).

Najzad dotičemo poslednji period u razvitku Niša u kome je tvrđava dobila svoj današnji oblik, u kome je varoš definitivno prešla na levu obalu reke. Nekadašnje predgrađe iz dana u dan dobija sve„veći značaj u životu grada. Varoš u samoj tvrđavi počinje postepeno da izumire. Izvan tvrđave na desnoj obali reke nalaze se samo dve male: Beograd mala i Negotin mala docnije prozvata Jagodin mala. Seoba grada na levu obalu bila je uslovljena novom potrebom da se oko tvrđave ostavi slobodan prostor (sl. 8-IV).

U toku XIX veka niška tvrđava sve više gubi vojnički značaj. Usled povećanog dometa artiljerije, tvrđave bastione trase morale su biti branjene istaknutim forovima nekoliko kilometara ispred tvrđave. Turci su izvršili i te popravke građenjem forova na Viniku: Komandir tabije, Zuav tabije, Anadol-nizami tabije i Mitad-pašine tabije. Međutim artiljerija je naglo usavršavana pojavom olučne artiljerije i pojavom razornih zrna. U vreme kada je Niš oslobođen, tvrđave toga tipa preživljavale su krizu sličnu onoj koju su srednjovekovne . tvrđave preživljavale kada se pojavilo vatreno oružje. Ona je u novim uslovima postala objekt u kojoj stanuje vojska i objekt za čuvanje vojne opreme. Tu ulogu imala je od oslobođenja Niša pa sve do skora. Iz dosadašnjeg izlaganja može se napraviti sledeći rezime o razvoju Niša kroz vekove: Najstarije naselje osnovano je na raskrsnici puteva na desnoj obali Nišave. To se naselje vremenom razvija do seobe naroda, kada nastaje etagnacija izazvana upadima Varvara. Grad se opasuje zidinama koje postaju smetnja njegovom daljem razvoju. U XVI veku počinje širenje grada i na levu obalu Nišave, koje će se nastaviti dalje sve do naših dana. Niš je u toku svog razvoja bio stalno utvrđeni grad.

Na ovakav način možemo dobiti sigurne podatke o izgledu jednoga naselja u prošlosti, kao putokaz za docnija arheološka otkopavanja. Na tragove antičkog i srednjovekovnog grada možemo naići samo na desnoj obali Nišave u samoj današnjoj tvrđavi i u njenoj neposrednoj blizini. Na levoj obali Nišave nema izgleda da se naiđe na starije delove grada jer se naselje na toj strani počelo razvijati tek u XVI veku. Samo na Trgu Oslobođenja možemo očekivati ostatke rimskog kastela.

Arh. DRAGOLjUB M. JOVANOVIĆ

(1) Na isti način proučen je i Beograd, vidi: D. Jovanović, Beogradska tvrđava, Umetnički pregled, Beograd, 1940, 134-138; D. Jovanović, Iz zbirke starih gravira Beograda, Godišnjak Muzeja grada Beograda, knj. I,Beograd 1954, 99-104. (2) Milan Đ Milićević, Kraljevina Srbija, Beograd 1884; Sreten L. Popović, Putovanje po novoj Srbiji, Beograd 1950. (3) Narodni muzej u Nišu čuva album fotografija Niša, Prokuplja i Kuršumlije u kožnom povezu sa naslovnom stranom; Njegovom Visočanstvu Gospodaru knezu srpskom Milanu M. Obrenoviću IV Vrhovnom komandantu vojske Glavni đeneralštab MDSSSLHHIH

(4) U katastarskim planovima označena je samo spoljnakontura tvrđave, detaljno snimljenetek 1951.godine

(5) Turske natpise u srpskom prevodu vidi Milićević, op.cit., 93-101

Sl. 8, Etape u razvoju Niša: I - Period do III veka; II - Period. od III do XV veka;. III - Period od XVI-XVIII veka; IV - Period XVIII-XX veka