Edicija:

PÁTHOS

Knjiga 17

UrednikAleksandar Šurbatović

Za izdavačaNataša Pejić

KorektorSnežana Palačković

DizajnÜberCool

IzdavačMali vrt

Heroja Milana Tepića 2111040 Beograd

E-mailmalivrt@gmail.com

ŠtampaCaligraph / Beograd

Tiraž500

ISBN 978-86-85639-45-6

IZABRANE PESME

Prevod i izbor pesama i pratećih tekstovaDRAGAN PUREŠIĆ

VILIJAM VORDSVORT

MMXIX

SADRŽAJ

TINTERNSKA OPATIJA 9

PESME O LUSI Znam za čudan nalet strasti 19 Življaše u pustom kraju 22 S kišom, suncem rasla je tri leta 23 Sanak duh mi obavije 26 Tuđi svet sam obišao 27

ODA BESMRTNOSTI 29

SONETI Sastavljeno na Vestminsterskom mostu 3. septembra 1802. godine 42 Divno predvečerje, mirno i lako 43 Trgnut srećom, nestrpljiv ko vetar 44

OSTALE PESME Sam ko oblak nebom plovih 45 Srce skoči kad ugledam 47 Samotna žetelica 48

POEZIJA I POETSKA DIKCIJA 50

O POETSKOJ DIKCIJI 80

NAPOMENE 87

BELEŠKA O PISCU 94

9

TINTERNSKA OPATIJA

STIHOVI SASTAVLJENI NEKOLIKO KILOMETARA IZNAD TINTERNSKE

OPATIJE, PRILIKOM PONOVNE POSETE OBALAMA REKE VAJ

ZA VREME JEDNOG PUTOVANJA, 13. JULA 1798. GODINE1

Pet godina prošlo je, pet leta

I pet dugih zima! Opet slušam

Ove vode iz planinskih vrela,

Njihovu daleku huku. – Opet

Gledam te visoke strme stene,

Što u samotnoj divljini bûde

Misli još veće samoće; spoje

Sav predeo sa tišinom neba.

Došao je dan kad odmaram se

Ponovo u tami tog platana,1 Napomene i pojašnjenja nalaze se na 87. stranici.

10

VILIJAM VORDSVORT TINTERNSKA OPATIJA

Gledam bašte kraj koliba, ove

Voćke, nezrela ploda još uvek,

U zelenoj boji, gde se gube

Međ drvećem i šipražjem. Vidim

Te živice, ne živice, šare

Rastinja veselog; te seoske

Farme, u zelenom; kolutove

Dima što se dižu nad drvećem!

Uz naznaku neku, sve se čini,

Lutalicâ u šumi bez kuća,

Il’ skrovišta nekog pustinjaka

Što kraj vatre sedi.

Ti oblici,

U odsustvu dugom, nisu bili

Meni kao što je pejzaž slepom:

Nego često, sam u sobi, il’ sred

Buke velikih gradova, zbog njih

Znadoh, smoren, za časove sreće,

11

VILIJAM VORDSVORT TINTERNSKA OPATIJA

Osećah je u krvi i srcu,

Kao, zatim, i u samom umu,

Kog krepiše tiho – osećanje

Neznanog užitka, kakav nema

Uticaje slabe il’ nebitne

Na najbolji deo dobrog ljudskog

Bića – mala, tajna, bezimena

Dela iz dobrote i ljubavi.

Još im jedan dar dugujem tako,

Čak i veći: to blaženo stanje,

U kom teret sve tajanstvenosti,

U kom teško i zamorno breme

Ovog nerazumljivoga sveta

Lakši jesu: to blaženo stanje,

U kojem nas ljubav nežno vodi,

Sve dok, s dahom telesnog okvira

I kretanjem naše ljudske krvi

Skoro prekinutim, u san tela

Ne uđemo, i živa smo duša:

Kada okom umirenim snagom

12

VILIJAM VORDSVORT TINTERNSKA OPATIJA

Sklada, i velikom snagom sreće,

U bit stvari proničemo.

Ako

Varka to bi bila tek, al’ ne! Jer

Često – i u mraku i svetlosti

Tužnih dana, kad bi nemir onaj

Nepotrebni, i groznica svetska,

Pritiskali damar moga srca –

Često sam, u duhu, odlazio

Tebi, rêko, što kroz šumu lutaš,

Često duh je odlazio tebi!

Žar gotovo ugašenih misli,

Uz nejasna mnoga prisećanja,

I zbunjenost neku tužnu,

Sliku sada opet oživljava:

Dok tu stojim, ne samo u sreći

Sadašnjeg trenutka već i srećan

13

VILIJAM VORDSVORT TINTERNSKA OPATIJA

Stoga što u njemu ima hrane

Za budućnost. Pa smem da se nadam,

Mada drugačiji od onog što

Bejah kad prvi put dođoh među

Brda ova, kad ko srndać tu po

Planinama, kraj dubokih reka,

Samotnih potoka, ja skakutah,

Pre ko taj što beži nego onaj

Što za nečim traga. Tad priroda

(Grublje slasti dečačkih mi dana,

Uz radosne zverske kretnje prošle)

Sve je meni bila. – Da naslikam

Šta bejah, ne umem. Vodopada

Zvuk me ko strast ispunjavo; stena

I planina i duboka šuma,

Boje im, oblici, behu tada

Moja želja, osećanje, ljubav,

Bez potrebe za čarima daljim,

Koje miso pruža, il’ za ičim

14

VILIJAM VORDSVORT TINTERNSKA OPATIJA

Što nije iz oka. – To prošlo je,

Tih radosti bolnih više nema,

Tih ushita vrtoglavih. Nisam

Zbog tog obeshrabren, tužan; drugi

Došli su darovi; za gubitak takav

Lepa nadoknada. Jer naučih

Da prirodu gledam ne ko onda,

U mladosti ludoj, već često kroz

Tihu, tužnu pesmu ljudskog roda,

Ne silnu i nametljivu, mada

Moćnu da kori i kroti. I ja

Spoznah nešto što me dira srećom

Uzvišenih misli; osećanje

Nekog dubinskoga tkanja svega,

Što boravi u svetlosti sunca,

Moru svakom i vazduhu živom,

Plavom nebu i umu čoveka:

Kretanje i duh koji pokreću

Sve što misli, predmet mîsli svake,