Висока здравствено – санитарна школаСтруковних студија

“ВИСАН”

Семинарски рад

Предмет: Хигијена и здравствено васпитање

Тема: Загађење атмосфере

Ментор: Студент: Др. Гордана Грбић Милован Драшкић 11-И/2011.

Београд, Фебруар 2012.

Садржај

1. Увод.........................................................................................2 1.1. Атмосфера........................................................................2 1.1.1. Опште карактеристике атмосфере........................2 1.1.2. Састав атмосфере....................................................3

2. Природни и антропогени аеросоли.......................................4 2.1. Честице у атмосфери......................................................4 2.2. Аеросоли..........................................................................4 2.3. Природни аеросоли.........................................................5 2.4.Антропогени аеросоли. ...................................................6

2.5.Једињења која се појављују у атмосфери као загађивачи у виду аеросоли........................................................7

3. Гасно загађење.........................................................................9

4. Глобално загађење.................................................................10 4.1. Промена концентрације ЦО2 и температуре и

последице...................................................................................10 4.2. Урбанизација................................................................ 14 4.3. Електромагнетно загађење ..........................................15 4.4. Термално загађење...................................................... 15

5. Уместо закључка ..................................................................16

6. Коришћена литература ....................................................... 18

1

1.Увод

1.1. АТМОСФЕРА

1.1.1. Опште карактеристике атмосфере

Атмосфера је настала након постанка Земље као планете и то ослобађањем гасова из Земље. Прво се ослобађала водена пара (Х2О) и угљен-диоксид (ЦО2) који су формирали мора,океане и кречњак у земљиној кори. Кисеоник је настао фотодисоцијацијом водене паре, при чему је водоник као лаки гас дифундирао у васиону. Кисеоник су ослобађале и биљке. Из кисеоника у горњим слојевима земљине атмосфере је настао озон и постао апсорбер ултравиолетног и космичког зрачења. Развој биљног света је довео до даљег ослобађања кисеоника који је достигао ниво какав данас има атмосфера. Азот се ослобађао из Земље и временом је постао примарни гас атмосфере. Сматра се да је садашњи однос азот и кисеоник настао још пре десет милиона година. Промене у атмосфери се и даље дешавају мада веома споро и неприметно у односу на време настанка и формирања Земље. Атмосфером се назива ваздушни омотач око Земље који достиже висину од око 970 км.

Она има вишеструку функцију и многа веома важна својства. Овај ваздушни омотач Земље омогућава живот на Земљи заштитом њене површине од космичког и другог зрачења из васионе. Са друге стране атмосфера обезбеђује основне услове за живот: кисеоник, угљен-диоксид, пропушта сунчеву радијацију заустављајући штетно зрацење високе енергије(УВ зраци) и др. Вода, угљен-диоксид, минерали из тла и сунчева радијација су основне компоненте које омогућавају одвијање фотосинтезе у биљкама и тиме настанак органских једињења,уз ослобађање кисеоника, што је неопходно за живот животиња и људи на Земљи.

Са метеоролошког становишта, атмосфера омогућава пренос сунчеве енергије која доводи до кретања ваздушних слојева уз настанак ветра, до испаравања воде са тла и њеног кружења у природи, чиме се обогаћује кисеоником и доводи до кружења материја. Атмосферски односно метеоролошки услови имају значајан утицај на локално и глобално загађење ваздуха. Они утичу на дистрибуцију загађивача после њихове емисије, било да се ради о њиховој дифузији или преношењу са једног простора у други што помаже и њиховом разблажењу у ваздуху. На тај начин, дистрибуција загађивача у зраку зависи директно од метеоролошких услова. Од смера, интензитета и дужине кретања ветра зависи и смер кретања загађивача и њихова расподела у локалном и глобаном обиму. Такође, њиховим испирањем из атмосфере помоћу падавина, смањује се њихова концентрација у атмосфери.

Загађеност ваздуха,међутим, директно утиче на локалне и глобалне атмосферске (метеоролошке) услове. Честице у ваздуху служе као нуклеуси за настанак већих агрегата као што су капи воде (магла, киша), што доводи до метеоролошких промена. Такође, честице апсорбују, одбијају или расипају

2

сунчево зрачење, што има значајан утицај на метеоролошке прилике у некој области.

1.1.2. Састав атмосфере

Атмосфера је сложен систем који се састоји од гасова, пара и честица. Састав и односи појединих компонената у атмосфери зависе од низа фактора: − географских и климатских услова, − надморске висине и интензитета емисије антропогеног порекла.

Густина ваздуха опада са порастом надморске висине, што значи да се мења однос појединих компонената у атмосфери.Главни елементи (компоненте) у атмосфери су: азот (Н), кисеоник (О), водоник (Х), угљеник(Ц) и аргон (Ар). Поред аргона долазе још и остали племенити гасови као и други елементи заступљени у траговима. Типичан састав сувог ваздуха на нивоу мора (надморска висина је једнака нули) је дат у табели 1 .У ваздуху се најчешће налази и водена пара и то од 0,01 – 0,05%, у просеку око 0,03%. Концентрације гасова у траговима нису тачно познате али је то данас могуће тачније утврдити најновијим аналитичким техникама. Значи састав атмосфере се мења са висином али се може узети да је доста константан до висине од 100 км. Овај слој се назива хомосфера. Изнад 100 км висине састав ваздуха је различит од састава на нивоу мора те се овај слој још назива хетеросфера. На овој висини почиње дифузионо одвајање лакших од тежих гасова. На већим висинама, где се гасови могу отргнути од силе Земљине гравитације, доминантни гасови могу бити водоник и хелијум.

Састојак (компонента) % волумниГлавниАзот (Н2)Кисеоник (О2)

78,0920,94

СпоредниАргон (Ар)Угљен-диоксид (ЦО2)

0,930,03

У траговимаНеон (Не)Хелијум (Хе)Метан (ЦХ4)Криптон (Кр)Водоник (Х2)Азот-моноксид (НО)Угљен-моноксид (ЦО)Озон (О3)Амонијак (НХ3)Азот-диоксид (НО2)Сумпор-диоксид (СО2)Табела 1. Састав сувог ваздуха

3

Слика: 1. Дистрибуција гасова у атмосфери са висином

2.Природни и антропогени аеросоли

2.1.Честице у атмосфери

Честице у атмосфери су дефинисане као свака чврста или течна диспергована материја код које су агрегати већи од 0,0002 микрометра а мањи од 500 микрометара у пречнику. Па зависно од величине, честице присутне у атмосфери сврставају се у две групе:− таложне материје чији је пречник честица већи од 10 микрометара и− честице у суспензији ( аеросоли ) чији је пречник честица мањи од 10 микрометара.Брзина таложења честица из атмосфере зависи од њихове величине и специфичне тежине. Брзина таложења честица расте са порастом величине и специфичне тежине честице.

2.2.Аеросоли

Честице пречника до 10 микрометара, појављују се у чврстом или течном агрегатном стању, а познате су под општим именом аеросоли. У ову групу спадају честице прашине, дим, магла, смог, и др. Аеросоли су мале честице прашине које лебде у атмосфери. Они настају као резултат хемијских реакција загађујуцих материја у ваздуху, подизања пустињске прашине и морских капљица, шумских пожара, пољопривредних и индустријских активности и путем сагоревања горива у возилима. Аеросоли формирају замућен слој у тропосфери, а могу се појавити,

4

као резултат вулканских ерупција, и у стратосфери на висинама од 20 км. Ове честице повецавају дифузно зрацење пошто им је величина типчно неколико десетина микрона. Неки аерсоли, као чађ на пример, апсорбују сунчево зрачење и спречавају да исто стигне у ниже слојеве атмосфере и до тла. Тиме изазивају ефекат хлађења при тлу.Поред овог ефекта аеросоли каталитички делују на формирање облака, па тиме додатно доприносе ефекту хлађења преко повећања албеда облачног слоја. Време задржавања аеросола у атмосфери је краће од трајања задржавања гасова стаклене баште зато што се они ефикасно уклањају влажном депозицијом путем падавина. Ефекат хлађења који изазивају је више локалног карактера, за разлику од ефекта гасова стаклене баште који имају изражен глобални карактер.Могу бити природни и антропогени.

Аеросоли се на основу хемијског састава могу сврстати у:− хомогене аеросоле (истог хемијског састава ) и− хетерогене аеросоле (различитог хемијског састава );

2.3. Природни аеросоли

Природни аеросоли као и што сама реч каже настају природним путем без икаквог удела човека. Настају приликом разних природних непогода као што су лавине,вулкани,...Емисијама које су последица вулканских ерупција убацују се огромне количине честица и гасова у атмосферу

Ове честице се путем ваздушних струјања разносе на великеудаљености и на глобалном нивоу могу делимично смањити доток сунчевог зрачења до земљине површине. Током година после ерупције вулкана Моунт Тамбора (Индонезија, 1915.) глобалне температуре су опале за око 3°Ц. Тако је наредна година после ерупције у Европи била позната као година без лета. Ерупција вулкана Моунт Пинатубо (Филипини, 1991.) унела је у атмосферу огромни облак вулканске прашине и гасова на висину од 35 километара. Висински ветрови су за 22 дана пренели облак око целе планете и проузроковали смањење упадног Сунчевог зрачења на врху атмосфере за 2.5 W/м2, што је еквивалентно глобалном захлађењу од најмање 0.5 до 0.7°Ц.Свака промена упадног Сунчевог зрачења утиче на регуларност, облик и географску локацију узлазних и силазних атмосферских струјања, што мења преовлађујуце одлике климе. Поред утицаја на радијациони биланс, вулканске ерупције доприносе и слабљењу стратосферског озонског слоја. Ипак, овакве промене условљене вулканским ерупцијама нису дуготрајне. Велики волумени вулканског пепела могу такође имати врло неповољне последице али и глобалне уколико велике количине доспеју у атмосферу и промене Земљин албедо (Тамбора1815. (30 км3) или Кракатау1883 -18 км3).Занимљив случај је забележен на југоисточном делу Исланда.Од маја 1783. до марта 1784. близу Моунт Лаке дошло је до отварања пукотине и стварања експлозија кратера у дужини од 25 км.У неколико месеци на површину се излило око 12 км3 базалтске лаве што је највећа ерупција тог типа у последњем времену. Ослобођени гасови ЦО2, СО2 уништили су вегетацију што је довело до највеће глади на Исланду икад забеежене.Истовремено је дошло до значајне промене климе у Европи али и шире на северној полулопти. Посебна је била боја неба у зору и сумрак, необична стална

5

измаглица, а лето 1783. било је необично топло. Зима 1783./84. била је посебно оштра у Еуропи. Вулканска прашина и капљице Х2СО4(аеросоли)узрокоју су појачану рефлексију и смањење температуре на Земљи .Посебан проблем може направити смеса вулканског пепела и воде, стварајући вулкански муљни ток који може уништавати све пред собом. Опаснији, облик пирокластичног тока је стварање смесе врућих гасова (до 1000°Ц + отровни) и ситног пепела познат под именом ужарени облак који се може спуштати низ вулканску падину брзином и до 100 км/х.

Слика 2. Приказ ерупције вулкана и облака прашине,који следи као његова последица

2.4. Антропогени аеросоли

Атмосферске концентрације кључних гасова стаклене баште антрпогеног порекла, као што су угљендиоксид (ЦО2), метан (ЦХ4), азотсубоксид (Н2О) и тропосферски озон (О3), непрекидно су расле током целог 20. века. Изузетак је фреон ција је концентрација стабилизована после 1990. Године Промене атмосферских концентрација гасова стаклене баште су углавном последица сагоревања фосилних горива и измењених услова и намена коришћења земљишта. Концентрације ЦО2 су порасле од 280 ппм, у преиндустријском добу, до 370ппм, колико и данас износе. Процењује се да ће, пратећи садашње трендове, овеконцентрације ЦО2 бити измедју 540 и 970 ппм крајем 21. века. Процене говоре да се 50% ових гасова у атмосфери задржава измедју 50 и 200 година, док друга половина буде апсорбована у океанима, земљишту и вегетацији.

6

2.5.Једињења која се појављују у атмосфери као загађивачи у виду аеросоли

Велики број једињења, гасова, течних и чврстих честица се појављују у атмосфери као загађивачи(полутанти). Уобичајени полутанти у урбаним срединама су: − оксиди сумпора, − оксиди азота, − угљен-моноксид и угљен-диоксид, − фотохемијски оксиданси и − угљоводоници.

Специфични полутанти се могу појавити емисијом из разних индустријских процеса.То могу бити: − тешки метали, − испарљива органска једињења,− хлор, флуориди, азбест, ароматски и хлорисани угљоводоници и др.

Једињења сумпора

Сумпорна једињења као полутанте, у атмосферу емитују два извора:− природни процеси који доводе до емисије сумпорних једињења и− антропогени процеси који доводе до емисије сумпорних једињења.

Из природних система (атмосфера, биосфера, океански системи) долази до емисије следећих сумпорних једињења : Х2С, ЦОС, ЦС2, ДМС, СО2, различитих сулфата и меркаптана. Сматра се да су океани и мора главни природни емитери сумпор-водоника (Х2С). Извор сумпор-диоксида (СО2) су мора и океани, као последица оксидације емитованих сумпорних једињења.

Антропогена емисија сумпорних једињења је у највећем обиму преко сумпор-диоксида. Најважнији извори сумпор-диоксида који се појављују у атмосфери су постројења за спаљивање фосилних горива, посебно угља.

Концетрација сумпор-диоксида у атмосфери урбаних и индустријских подручја је већа него у неурбаним подручјима.

Сав сумпор емитован у атмосферу се поново, преко сулфатне киселине, сулфата и др једињења сумпора враћа на површину Земље. Најчешће се контролишу емисија СО2 из групе неканцерогена и чађ из групе канцерогена и укупне таложне материје. Они се могу сматрати индикаторима аерозагађења. Сумпордиоксид, настаје као производ сагоревања сумпора у фосилним горивима. То је гас оштрог мириса, тежи од ваздуха. Токсичност му се појачава у условима повећане влажности због стварања сумпорне киселине.Према најновијим сазнањима производи оксидације СО2 у ваздуху још су токсичнији од самог СО2. Чађ настаје сагоревањем фосилних горива. То су фине, мале честице величине око 5 микрона. Лебде у ваздуху и понашају се као гас. Садрже токсичне и канцерогене материје Таложне материје су делићи чврстог горива, пепела, уличне прашине који услед своје тежине падају на земљу.. Падавине са пХ вредношћу испод 5,6 су киселе падавине ("киселе кише").

7

Једињења азота

Од различитих оксида азота који се појављују у атмосфери као полутанти, најважнији су:− азот-моноксид (НО), азот-диоксид (НО2) и азот-субоксид (Н2О).

Антропогени извори азотних оксида су: енергетска постројења, производња најлона, отпадни материјали, отпадне воде, аутомобили и др. Оксиди азота настају и у појединим индустријским процесима као што су производња нитратне киселине, експлозива, код чишћења метала и код различитих органских синтеза.Садржај ових полутаната варира временски и географски, а на то битно утичу и метеоролошки услови. Садржај оксида азота у атмосфери урбаних и индустријских подручја је виши него у неурбаним подручјима.Од једињења азота, као полутант у атмосфери може се наћи и амонијак као гас (НХ3) и у облику соли (НХ4

+).

Једињења угљеника

Најважнија једињења угљеника која се појављују као полутанти су:− угљен-моноксид (ЦО) и угљен-диоксид (ЦО2).

Угљен-моноксид (ЦО ) један је од најраспрострањенијих полутаната у атмосфери.Три су главна извора угљен-моноксида који се појављује у атмосфери: Моторна возила,сагоревање чврстих, течних и гасовитих горива,индустријски процеси.Моторна возила су највећи појединачни емитери угљен-моноксида у атмосфери, на њих отпада чак до 60 % укупно емитованог угљен-моноксида.Индустријски процеси емитују значајну количину угљен-моноксида у атмосферу (око 8 % ).Пет најзначајнијих извора овог полутанта су рафинерије нафте, високе пећи, фабрике папира и постројења за производњу грађевинског материјала.Тако настали угљен-моноксид има пресудни утицај на локално загађење, а преко њега и на глобално загађење ваздуха.

Угљен-моноксид је гас без мириса, нешто лакши од ваздуха. Запаљив је и штетан полутант и у атмосфери се одвијају процеси који га елиминишу.Један од поступака елиминације је да угљен-моноксид у контакту са земљиштем се оксидује до угљен-диоксида односно преведе у метан уз помоћ микроорганизама. Количина угљен-моноксида у незагађеној атмосфери је веома мала. Та количина варира у зависности од временског периода и локације. Пошто су главни емитери овог полутанта моторна возила то ће и његова концентрација директно зависити од кретања моторних возила. Највећа концентрација се појављује у јутарњим и поподневним сатовима када је и кретање моторних возила најинтезивније.

Угљен-диоксид је гас без боје и мириса. Важан је апсорбер инфрацрвене радијације. Због ових ефеката и свога доста високог садржаја у атмосфери, он је

8

један од најважнијих гасова који доводе до ефеката загревања система земљина површина−атмосфера.Угљен-диоксид у највећем обиму настаје сагоревањем фосилних горива и других органских материја.

Фотохемијски оксиданти

Под појмом фотохемијских оксиданата подразумевају се једињења која у атмосфери настају у фотолитичким процесима из примарно емитованих полутаната. То су атмосферске супстанце које могу оксидовати оне компоненте у атмосфери које у нормалним условима не може оксидовати кисеоник.Од фотохемијских оксиданата најважнији је озон ( О3 ).

Озон је алотропска модификација кисеоника, гас без боје. Фотохемијски оксиданти настају у ваздуху преко фотолитичког циклуса. Озон, природно настаје у горњим слојевима атмосфере. На висинама између 15 и 37 км УВ радијација доводи до фотолизе молекула кисеоника

Угљоводоници

Угљоводоници су хемијска једињења састављена само од угљеника и водоника. Њихова испарљивост опада са порастом молекулске масе тако да се у атмосфери могу појавити једињења са једним до четири Ц-атома.Остали угљоводоници (до 12 Ц-атома) се јављају у мањим количинама али су знатно токсичнији и опаснији по околину.У атмосфери може бити присутан велики број угљоводоника тако да се у урбаним срединама може наћи и преко стотину различитих угљоводоника.

Њихови представници су: Метан(ЦХ4),етан(Ц2Х6),пропан(Ц3Х8),бутан(Ц4Х10),метил(ЦХ3-), етил(ЦХ2-ЦХ3), Са становишта аерозагађења, најважнији су гасовити и испарљиви (волатилни) угљоводоници. То су једињења која у свом молекулу имају до 12 Ц-атома. Од волатилних органских једињења у атмосфери се у највећем обиму појављује метан са концентрацијом у урбаним подручјима и до 6 ппм.

3.Гасно загађење

Својом делатношћу човек је изменио и још увек мења првобитни састав атмосфере, земљишта и воде. Загађујуће материје из многих извора загађења, неизбежних пратилаца урбаног живота, у облику гаса, дима, прашине, пепела, чврстог отпада и отпадних вода убацују се у ваздух, земљиште и воду мењајући их. Повећана је топлота земљишта и смањена количина падавина. Падају киселе кише. Загађује се земљиште и плићи водоносни слојеви. Остећује се биљни свет а тиме омета процес самопречисћавања ваздуха. Сваку промену у саставу и стању ваздуха, која прелази границу прилагодљивости људског организма и доводи до његовог оболевања, називамо аерозагађењем. Извори загађења атмосфере су

9

различити. То су пре свега процеси сагоревања угља и нафте у електранама, топланама и индивидуалним кућним ложиштима , процеси у индустријским постројењима (нафтна, хемијска, металурска, прехрамбена), издувни гасови саобраћајних возила и тешких машина, процеси на депонијама отпада и смећа итд. Најчешће загађујуће материје су ЦО2, ЦО, СО2, азотни оксиди, разна органска једињења (угљоводоници, бензоли, фреони), олово и др. До сада је идентификовано више стотина различитих загађујућих материја, а треба истаћи могућности стварања нових, до сада непознатих једињења, под утицајем сунчевог зрачења и електричног пражњења. На квалитет ваздуха на једном подручју, поред концентрације загађујуцих материја из извора загађења и удаљености извора, велики утицај имају метеоролоски елементи: стање ваздушног притиска, правац и брзина ветра, вртложна струјања, одсуство ветра, влажност ваздуха, присуство магле, количина падавина, температура ваздуха и температурне инверзије. Највећа концентрација загађујућих материја распростире се водоравно у правцу ветра. У периодима "тишине" - одсуства кретања ваздуха све загађујуће материје остају у насељу. У доњим слојевима атмосфере ваздух је топлији и креће се ка горњим хладнијим слојевима што омогућава нормалну дисперзију. Међутим у условима наглог расхлађивања земље долази до температурне инверзије. Приземни ваздух је хладнији од оног у вишим слојевима па је дисперзија онемогућена. Низак ваздушни притисак, одсуство ветра, велика влажност ваздуха, магла и температурна инверзија смањују распростирање загађујућих материја у висину и даљину, задржавају их у приземним слојевима и концентришу у близини извора загађења. Може доћи до стварања "смога" са једињењима која су изузетно отровна и опасна по здравље људи. Ниво концентрације загађујућих материја утврђује се мерењем. Концентрација загађујућих материја у ваздуху, на одређеном месту, којом се изражава квалитет ваздуха, зове се емисија.

4. Глобално загађење

4.1.Промена концентрације ЦО2 и температуре и њихове последице

Ефекат стаклене баште

Део рефлектованог зрачења са Сунца се апсорбује у гасовима стаклене баште(ЦО2, Н2О, ЦХ4, ХФЦ, ПФЦ, СФ6). То је значајан механизам одржања температуре атмосфере (без тих гасова температура би била 30 степени нижа). Данас је већ са сигурношћу познато да се концентрација ЦО2 значајно повећала током последњег века, па је готово сигурно да је то последица људске активности.Постоје дакле и природни извори промене концентрације ЦО2 међу осталим и вулканске ерупције. Земља је динамички а не статички систем. Међутим, све је више очигледно да постоји јака веза између концентрације ЦО2 и просечне глобалне температуре. Земља се загрејала за 0.5°Ц у току прошлог века. Процењује се да ће се глобална температура ваздуха на Земљи повећати за отприлике 1-3.5°Ц до 2100. године. То је најбрже мењање климе у последњих

10

10000 година. Загревање оваквих размера утицаће на промену температуре и расподелу падавина. То ће проузроковати пораст нивоа мора и промене у расподели снадбевања воде за пиће,што ће узроковати велике миграције становништва из приобалних подручја ка унутрашњости. Такође ће утицати на здравље људи, виталност шума и других природних области, као и на пољопривредну производњу, храну. Због више воде у атмосфери биће више кише и снега, што ће узроковати поплаве, ерозију тла и огромне штете. У другим областима Земље биће суша. За последњих 100 година ниво мора порастао је за 10-25цм. Топљење глечера широм света допринело је повећању нивоа мора. Топљење и загревање тундре (Сибир, Аљаска) доводи до распадања органских материја и ослобадање угљеника, стварајући додатни извор гасова стаклене баште.

Слика 3. Промена концентрације угљендиоксида(ЦО2) мерене у атмосфери од 1870.  

11

Слика 4. Промена просецне годисње температуре од 1860.г. до 2000.г

Феномен глобалног загревања темељи се на готово неприметном порасту температуре на Земљи, највећим делом услед човекове делатности. Видљиви учинци тог тренда повећања температуре огледају се у глобалним променама климе и последицама типа појаве суше и несташице воде, односно катастрофалних поплава, урагана и пожара. Све се то одражава и на промјене у екосаставу у смислу измена састава и бројности флоре и фауне. Процењује се да је температура у раздобљу од 100 година (до 1990.) порасла за око 0.5 оЦ.Осим загадјења атмосфере гасовима стаклене баште пореклом од индустрије и промета, уништавање тропских шума сечом и спаљивањем повећава концентрацију ЦО2 те укупан албедо тј. реемисију зрачења од површине Земље. Све актуелнији еколошки проблем глобалног загревања тумачи се тзв. ефектом стаклене баште, као један од феномена промене стања атмосфере на Земљи. Природна равнотежа која се одржавала у атмосфери угрожена је људском активношћу у последњих 200 година. Интензивна индустријализација и сви други облици употребе фосилних горива повећали су концентрацију ЦО2 и других, тзв. гасова стаклене баште у атмосфери, с 265 ппм на почетку 19. ст. на 380 ппм (податак за 2000. год.).

12

Један од узрока повећања концентрације метана и угљен диоксида је интензивна пољопривредна производња, нарочито узгој домаћих животиња. Претпоставља се да је количина метана у протеклих 100 година порасла за најмање 100%. Споменути плинови упијају инфрацрвене зраке (топлину) које зрачи површина Земље у атмосферу, што омогућује повољну температуру за живот на Земљи али и све израженије загревање атмосфере и последично климатске промјене. Како клима постаје топлија, поједини делови Земљиног екосастава постају сушнији, што угрожава узгој културних биљних врста а погодује ширењу отпорних коровских биљака.

Тло се контаминира загађивачима из воде (~80%) и зрака (~13% које чине гасови и аеросоли у близини великих градова, хемијских, металних и енергетских постројења). Аерозагадјење гасовима (ЦО2, СО2, Н2О) у облику киселих киша изазива оштећења тла и вегетације па се све чешће спомиње као узрок одумирања шума. Дио примењених захвата везаних за пољопривредну производњу ризично је за околину због: емисије у ваздух НХ3, Н2, ЦХ4, СО2 и ЦО2; емисије у воду НО3

-, НХ4

+, К+, Х2ПО4-, СО4 .

Након што су запажена оштећења озонског омотача Земље, све чешће проучава штетно деловање ултравиолетног УВ-Б зрачења (290-320 нм) на људе и животиње, али и фотобиолошки учинак на биљке и њихову продуктивност.

Накупљање тешких метала у површинском слоју тла може бити последица загадјења

људском активношћу, али и природним биогеолошким процесима, односно биљке таквих станишта усвајају кореном велику количину из дубљих слојева и премештају те елементе у оранични слој. Тешки метали преко биљака улазе у ланац исхране и у организму животиња и човека могу имати разорне последице. Подстицање потрошње безоловног бензина смањило је прогресију загадјења оловом, иако је концентрација раније депонованог олова и других тешких метала у телима уз саобрацајнице и у урбаним подручјима потенцијална опасност за узгој прехрамбених биљака, нарочито коренастог поврћа. Загадјење околине може имати локални учинак али и изазвати штетне промене на глобалном нивоу.

Порастом светске популације вишеструко се повецала потреба за земљишњим обрадивим површинама. Интензивна пољопривреда, испаша и интензивна

13

употреба подземних вода у иригационим системима довела је до нагле деградације земљишта у многим областима.Област јужне Шпаније је један о многих примера угрожености земљишта десертификацијом. Промене у намени коришцења земљишта делују на климатске параметре као што су температура и влажност датог региона, али са друге стране, ова систематска регионална промена има ефеката и на глобалну климу.Од поцетка индустријске револуције глобални шумски фонд, који је данас углавном распоредјен у тропском кишном појасу, замењен је другим култивисаним површинама. Поред интензивне пољопривреде, и друге активности као што су гајење стоке, које такодје захтева велике количине воде, мењају животну средину. Поред испаше која се одвија у дивљем животињском свету, људи су значајно променили учесталост, и распрострањеност испаше стоке која се гаји у сточним газдинствима и домаћинствима. Поред пољопривредног искоришцавања земљишта, нарочит ефекат има и крчење шума ради обезбеђења огревног дрвета..Урбанизација

Познато је да урбанизација доприности климатским променама. Данас, у 21.веку урбано становништво чини скоро пола светске популације. Процењује се да град од милион становника ствара око 25000 тона ЦО2 и око 300000 тона отпадних водасваког дана. Концентрација разноврсних активности и емисије које потичу из урбаних средина довољне су да модификују локалну атмосферску циркулацију око градова. Ова модификација је толико знацајна да може утицати на промену регионалне циркулације, која са своје стране утице на глобалну циркулацију. Ако се овакав утицај настави, дугорочни утицај на глобалну климу постаће све израженији. Електромагнетно загађење Електричне уређаје користимо од ИИ Светског рата и сваке четири године, електромагнетно поље (ЕМФ) које нас окружује се учетворостручи. До данас је ЕМФ поље порасло око 100 пута око нас. Јако електромагнетно поље(ЕМФ) са циклусом од 50 до 60 Хз (херца) и везана електромагнетна радијација (ЕМР) су веома ЕМР постоји око каблова, свих електричних уређаја, наравно код неких уређаја је јаче. Нарочито су опасни мобилни телефони,ТВ,ЦРТ монитори... Нажалост све чешће се око нас емитују микроталаси. Што је таласна дужина краћа, талас зрачи више Обично, окидач наредба је хемикалија у телу или електромагнетно поље! Ова хемикалија издаје наредбе о мировању, фотосинтези, одбацивању лишца и сл.Многи научници и даље тврде да микроталаси нису опасни, али све више је оних који тврде супротно! Наша планета, тј. природа има своју Сцхуманн-ову фрекфенцију од 7.8 Хз и свака ћелија у сваком живом организму користи је као референтни систем. Људско биће емитује од 7 до 9 Хз. Када смо здрави и ментално стабилни емитујемо 7.9 Хз. Замислите човека у средини где је референтни, тј. систем за поређење загађен. То значи тровање и управо се томе све више свакодневно излажемо. Поред природних електромагнетних таласа, таласи које је произвео човек су милијарду пута јачи, једне правилне

14

фрекфенције, поларизовани и модуловани. Све ово наводи да утичу на ометање биолошких система. Радари у северној Канади који су мотрили Совјетске авионе, су убили шуму у којој су били! Северни Беч, храстова шума се сасушила од радара, такоде шума код Франкфуртског аеродрома... Индиције показују да су руски радари убијали биљке на суседним острвима хиљадама километара даље, а управо те фрекфенције је преузела и користи војска УСА као најефикасније за радаре.

Термално Загађење

Сва постројења која испуштају воду, пару, хемикалије које у реакцијама ослобађају топлоту или на неки други начин мењају околну природну температуру стварају ову врсту загађења. Овде спадају и пасивни загађивачи, тј. људске творевине које мењају температутру околине. То су огромне површине под бетоном, бране и огољено од шума пољопривредно земљиште... Обе врсте активно или пасивно праве своју микроклиму, која је толико несавршена и неусклађена са околном природом да прави поморе биљног и животињског света. Мора се инсистирати да сви активни загађивачи користе сиситеме хлађења(канали, кондензатори паре и сл.) док код пасивних треба извести пошумљавања, тј. усклађивања са околином. Термално загађење за собом повлачи велики низ проблема и стога треба бити схваћено крајње озбиљно.

Сл.5. Помор рибе услед термалног топлотног загађења    Термално загађење најчешће погађа водене системе на три начина:1. Смањује ниво кисеоника у води 2. Убија организме осетљиве на колебања температуре 3. Утиче на хемијске процесе, рецимо разлагање материја у води...Убијањем само једне врсте или старосне доби врсте (рибља млађ осетљива на промене температуре) дестабилизује се и оштећује читав екосистем, а тиме и скуп екосистема ...биосфера  

15

5. Уместо закључка

Једна термоелектрана снаге 1.000 мегавата за годину дана потроши око 2,5 милиона тона угља и произведе осам милиона тона угљен-диоксида, 40 милиона тона сумпор-диоксида, шест милиона тона прашине и пола милиона тона летећег пепела.

Слика 6. Коп поврсинског угља

Типичан пример,који чак штависе налазимо у нашој држави је да сваке године на сваки хектар у кругу полупречника од 100 километара око Термоелектране "Никола Тесла" пада по 326 килограма сумпорне киселине. Светски научни експерти сматрају да већ 30 килограма сумпорне киселине по једном хектару годишње води у еколошку катастрофу, те се онда у кругу полупречника од 100 километара око ТЕ Никола Тесла одвија једанаест еколошких катастрофа истовремено.

Слика 7. Приказ термоелектране у раду

16

Сматра се да је ваздух загађен, ако му је састав измењен, нарочито ако му је смањен проценат кисеоника. Обично је максимална дозвољена граница за кисеоник 17%.Главни утицај једињења загађивача је на органе за дисање. ЦО се везује са хемоглобином у крви који преноси кисеоник. Од азотних једињења најопаснији је азот-пероксид (НО), који лако прелази у азот-диоксид (НО2).

Загађење атмосфере је већ декадама уназад узело велики залет и не показује тенденцију смањења или стагнације,већ само,на жалост , константног напретка. Цену тог загађења плаћају и тек ће плацати сви становници планете без обзира имали они или не удела у томе. Индустрија , саобраћај ,топлане , термоелектране чине ненадокнадиву штету. Пропорционално томе,све је већи број и прородних непогода и катастрофа. Резултат је лако уочљив на више страна... 

17

6.Коришћена литература

- Подаци са интернет страница :

www.wикипедиа.орг

www.екоатлас.цо.yу

www.6yка.цом

Др Јован Дјуковић, Хемија атмосфере

Јанковић, М., Ђорђевић, В: Примењена екологија, Научна књига, Београд, 1981.

Ђукановић, Мара: Еколошки изазов, Београд, 1991.

18