5/20/2018 an Ruse - Princeza de Klev

1/4

an Ruse: Oblik i znaenje

#Princeza de Klev

Ruse odluuje da odgovori na nekoliko problema koje je kritika iz 1680. uoila: verovatnost

i pria, digresije, raspored prie, autorovo prisustvo ili odsustvo u njegovom pripovedanju. Ovo su, kae, polazne take, jer savremeni razvoj misli o umetnosti romana omoguuje da seanaliza pomakne malo dalje.

Savremenici gospoe de Kafajet prisustvovali su preobraaju narativnih tehnika: dobro suuoili prekid jedne tradicije i jedne umetnosti koju su negovali glasoviti pisci, od Oread'Ifrea do gospoice Sikderi i to kroz dva bitna vida: nov odnos prema stvarnosti i obnovaromanesknih formi.

ini im se da se vie ne stvara roman, ime se podrazumevaju velike prethodne fikcije, negoneto sasvim razliito, to oeleavaju imenom noveleiliprie. Segre ve 1656. stavlja novelunasuprot romanu: roman izmilja, prikazuje stvari onako kako ih naa mata zamilja, doknovela treba malo vie da se dri istorije i obine stvarnosti.

Isto tako gospoa de Lafajet1tvrdi, u jednom od retkih poverljivih kazivanja o Princezi deKlev, da to nije roman, nego da su to memoari, tj. savreno podraavanje dvorskog ivota i

tamononjeg naina ivljenja.

Autor, meutim, nije obian istoriar, priznaje mu se izvesnaautonomija: istorija daje okvir,romanopisac ga oivljava, ispunjavajui ga svim onim to istoriar nije zadrao u svojojmrei: privatni razgovori, lini gestovi, skirveni povodi strasti.

Ruse na primeru Sen Realovog Don Karlosa objanjava kako je on vie romanopisac negoistoriar, a da je ta izjava jo tanija za gospou de Lafajet. Ona izmilja svoje glavne junakeu celosti, a na istoriju se poziva tek naknadno, i to u umetnike svrhe. Stoji ipak da nije

roman tesno pripada tom novom tipu istorijskeprie.

1. Kontrapunkt i naizmeninost

Fikcija dobija pre svega time to e biti zajemena istorijski potvrenom stvarnou s kojome fikcija biti pomeana, no ta vrlina zajednika je svim priama tog tipa, i jednoduno je

priznata od strane Kritiara. Ono to je osobeno za Princezu je to to istorijski okvir imaisto romaneskne funkcije. Uspeh gospoe de Lafajet potie od vetine sa kojom onaorganizuje odnose izmeu istorije i fikcije, dekora i drame.

Kraljevske pustolovine to se ocrtavaju u pozadini prie, obogauju ovu diskretnimkomentarom i povremenim arabeskama, to udvostruuje osnovno izlaganje: kraljeva

1njegova prijateljica, a moda i uenica.

5/20/2018 an Ruse - Princeza de Klev

2/4

ljubomorna strast prema vojvotkini de Valantinoa, tajna kraljiina strast premabiskupovom zameniku, u emu se razaznaju, u vidu odjeka, osnovne temetajne i ljubomore,neodvojivih od strasti.

To nije sve: Lafajet pribegava isotrijskoj pozadini, dovrskom drutvu, da bi izgradila

kontrapunkt.to se tie najvanijeg, njega pria odvija rast skrivenih oseanja; stast njeneglavne junakinje unutar jedne zatvorene svesti. Presecajui tu neprekidnu potku kratkimdozivanjima linosti iz pozadine: kralj, kraljica, prestolonaslednikovica, klan Gizovih,naratorka povremeno menja perspekitvu i prebacuje svog itaoca iz unutranjeg prostora uspoljanji, iz srca u ponaanje.Time ona menja nae vidno polje i oseanja koja stiemo ostvarnosti: nalije, tajna, dvorski ivot sveden na tihi razogovor kod prestolonaslednikovice... povratak na dogaajesrca, italac posle toga doivaljava kao povratak u realnost.

Imaginarni svet je taj koji se namee kao opinjavajua realnost, svodei istorijsku realnostna ulogu beznaajanog dekora i smenih svetkovina.

U gusto tkanje romana, naratorka e, dakle uvesti naizmeninost lica i nalija, drugimreina: situacije u kojima se princeza pojavljuje u drutvu, pod pogledom drugih, i trenutkeusamljenosti i razmiljanja kada moe sebe da gleda i da se prepozna.

Taj prelaz is spoljanjeg u unutranje, kako napreduje sve vie ide u korist unutranjeg, svedo potpunog ukidanja isotrijske pozadine u poslednjem delu romana, predstavlja svaki put

prelaz od lanog ka istinitom, od iluzije ka buenju, od slepog ponaanja do zgranutepronicljivosti bia koje se otkriva zahvaeno strau.Odatel potiu sistem naizmeninosti ivremesnkih pomeranja, naputanja i obnvljanja misaonog solilokvija koji upravljaju

pripovedanjem.

... unutranje poznavanje koje ovek moe imati o sebi, nesigurno i zbrkano poznavanje.Lafajet objavljuje, kroz svoje romane, da se u sopstveno srce ne prodire, a da je jednini

otroumni pogled, pogled drugog. Ako Neimur i Klev bolje poznaju junakinju pre nje i boljeod je, to je stoga to oni ne upravljaju njenim razlozima da se zaslepljuje i zavarava: kada jere o njihivoim strastima, oni nisu nita manje slepi i nemoni dokaz je sam Klev.

Samom svojom strukturom, roman predstavlja savreni prikaz da objektivno saznanje imaprednost nad unutranjom spoznajom.

Ideja nije nova da ovek o sebi ima nejasnu svest, od Montenja nadalje, mogobrojni su onikoji u 18.v. to reito tvrde: Paskal, Malran, Nikol, Rasin, La Rofuko ...

Nemojmo preterano pourivati da u ovom romanu vidimo biser jedne jasne vesti i lucidevolje. Svaki put kada priceza de Klev uini radnje koje je obavezuju, to je uvek protiv svojevolje,a da to nije znala, a da joj to gotovo nije bila namera. Delati znai sebe izdati.

5/20/2018 an Ruse - Princeza de Klev

3/4

Kada strast cepa neko bie ono vie ne moe da ivi. Ovo iskustvo se slae sa jednimestetskim zahtevom po kojem je neki optimistiki kraj neshvatljiv.

sigurno poznavanje jedinstva tona kao i slaganje jednog oblika sa jednim znaenjem.

2. Nemogui dodirVeliki deo kritike 17.v. bio je uperen na odnose izmeu dela i stvarnosti. Osnovninedostatak tog sumnjivog kriterijuma, to je to sree panju sa dela i dovodi u opasnost dase previde sutinske vrline njegove unutranje povezanosti.

Ocena Nemurovog ponaanja u jednom od sredinjih prizora knjige, pruie za toizopaenje dobar primer i posluie kao tipian sluaj. Poznato je da priznanje Princezesvome muu bilo u sreditu rasprave i uglavnom osueno kao neverovatno i nastrano, ak iod strane vatrenih oboavalaca romana.ak i kada se desi da je prizor pohvaljen (Fontnel),onda se cenzurie prisustvo Nemura kao nevidljivog sluaoca: to mirie na roman.

Ako se jednio drimo riterijuma veorvatnosti, mora se priznati da je ova podudarnostpomalo sumnjiva. Ruse smatra da je razlog u postojanom stavu Neimurovog lika: celom

duinom romana on zauzima ulogu indiskretnog posmatraa. Stalni posmatra gospoe deKlev, posto mu ona uskrauje svaki usret, a osim toga skriveni posmatra, poto se onasklanja od tog pogleda od kojeg strepi, stalno sanjajui da je vidi a ne pokuavajui da bude

vien.

3. Digresije

episode koje se ine da prekidaju tok pripovedanja. Problem je znaajan, usko vezan zapreinaavanje optih struktura ovog romana.Postoje etiri prie utkane u roman. Uglavnomih kritika loe prima. Velenkur, pa ak i Fontnel, tu vide samo digresijei sporednajela, kojinepotreno skreu panju sa osnovne radnje.

ti isti itaoci su navikli na mnogo gore sa dugim umetnutnim priama u desetotomnimromanima Skideri (1641) nalazi neke lepote u raznim priama. Meutim, u Princezi,satelitske prie su retke i kratke, autor se studi da ih vrsto povee, i to savim oigledno saglavnom radnjom.

Odkud ona ovakva reakcija kritike? To je stoga to su oni vrlo jasno uviaju da su suoenisa sasvim drugim tipom pripovedanja, koji se podvrgava drugaijem kompozicijskomnaelu; u ovoj novoj fakturi, prirodno je da se epizoda, ak i vrlo kratka i dobro spojena,uini kao digresija, jer ona nije iste prirode kao uglavljeneprie Siderija ili La Kalprendea.

Ruse porediZaidusa Princezom: vidi se da postoji bitna razlika izmeu epitzoda u Zaidi ilivelikim romanima i sporednih pria u Princezi: prve su retrospektivne, one prikupljajucelokupnu prolost naracije koja zapoinje blizu kraja; one iz Princeze mogle bi dakle

5/20/2018 an Ruse - Princeza de Klev

4/4

izgledati nepotrebne, poto nam je prolost protagonist poznata, a episode samo uvodestatiste: Anu Bolen, gospou de Valantinoa, gospou de Turnon; kao i ostale novele togdoba, Princezase ne pokorava umetnikim propisima, tj. epskom rasporedu; ona poinje odpoetka; pripovedanje sledi vremeski tok. Tada su u tome videli dvostruki napredak:jasnost naracije, istinitost u naturalistikom smislu, poto pripovedanje, potujuivremenski tok, podrava stvarnost.

U prilog nestanku umetnutih pria, Di Plezir vidi jo jednu prednost: jedinstvo takegledita u naraciji; ova uvek izvire, u neposrednoj liniji, iz samog autora, koji vie ne ustupasvoje mesto nekim umetnutim kazivaima. Nema vie poverenika koji bi priao o svomegospodaru, autor uzima na sebe. Re je ovde o zahtevu za kontinuitetom i jedinstvom, kao ijasnou. Vie se ne meaju take gledita, pria prestaje sa brkanjem treeg i pr vog licakoja redom uzimaju re.

odustajui od obrnute kompozicije i od umetnutih pria koja je ta kompozicija zahtevala,

novella je usvajala tehniku povezanog prianja i hronolokog naperdovanja, to je imalodvostruku prednost da se ta tehnika podesi prema unutranjoj vokaciji novele.

Dokazivanje gospoe de Lafajet void obrtanju stavova gospoice de Skideri: ljubav jeiracionalna, poznavati i voleti ni u kom pogledu nisu sinonimi.

4. Autorovo prisustvo i odstusvo

Di Plezir: autor treba da nestane, on se mora uzdrati od toga da pokae da se divi svojimlinostima ili da ih osuuje; njegova uloga se satoji u tome da nestane iza njih,

ograniavajui se na to da ih pokree iza kulisa; nema uesnitva niti popustljivosti.

eli da se obezbedi itaoeva sloboda naspram pritiska pisca poto nema drugug autorado stvarnosti, od romanopisca se oekuje da se ponaa kao obian izveta o dogaajima zakoje se on pravi das a njima nema nikakve veze, tako da bi italac imao iluziju da se nalazipred samom stvarnou.

Ovde se pojavljuje potekoa: Lafajet se pre svega interesuje za tajne promene svojihjunaka: ako se prihvata stav istoriara koji se dri na distance od svojih linosti, i za koja sesmatra da ih vidi samo spolja, kako e onda ona otkriti njihovu unutranju stranu? Reenjebibiblo ili dnevnik, ili autobiografija u prvom licu modern reenje 19. i 20. v. ili liniiskaz.

To je stoga to u autoru imamo posrednika koji vie zna no i najinitmniji oboavalac; Nijegospoa de Klev ta koja iz zbrke oseanja izdvaja ljubomoru, i koja joj daje to vime, to ininaratorka koja nju bolje poznaje no ona sama, i kao unapred razaznaje ono to e junakinjasa zakanjenjem videti.