завет мирка ш н а ј д е р а

Драгољуб Јанојлић

Заве

т М

ирка

шна

јдер

аД

раго

љуб

Јано

јлић

СТВАРНОСТ

Драгољуб Јанојлић

ЗАВЕТ МИРКА ШНАЈДЕРА

СТВАРНОСТ2013.

Драгољуб Јанојлић

ЗАВЕТ МИРКА ШНАЈДЕРА

Издавач:

СТВАРНОСТ - Аранђеловац

www.stvarnost.rs

За идавача:

мр Драган Тодоровић

Лектор:

Зорица Грујић Милојевић, професор

Коректура:

мр Драган Тодоровић

Графичка припрема, обрада фотографија:

Милош Јанојлић

Штампа:

''Дигитал дизајн'' д.о.о.

Тираж:

300 примерака

3

Идеја за ову књигу зачела се на путу за Свету Гору. Тада сам први пут срео Миодрага Прибојевића. „Ја сам Мирко шнајдер“ - представио се. Са Јапанцем Василијем, студентом славистике у Бечу, преноћио је код Жике Бисенића у Голобоку. Били смо у истој групи коју је сеп-тембра 2010. године у посету Хиландару предводио Бојан Ђурђевић из Смедеревске Паланке.

У то време био сам дописник франкфуртских „Вести“. Миодрагова радна и животна биографија, посебно његова посвећеност Правосла-вљу, учинила ми се занимљивом за напис у новинама па сам га замо-лио за интервју на шта је радо пристао. Већ из првих његових речени-ца наслутио сам да има и потке и основе за књигу о његовом животу.

То сам му и напоменуо кад смо се, после службе и ручка у древној светињи, пешице запутили у грчки манастир Есфигмен. „Причаћемо и о томе“ - одложио је разговор за неку другу прилику. После тога смо се неколико пута срели у Смедеревској Паланци, једанпут сасвим слу-чајно у мегамаркету.

Било је лето, седели смо у башти једног кафића и разговарали. Под-сетио сам га на ранији договор око рада на књизи о њему и његовом животу. „Да оставимо то кад поново дођем из Беча“ - предложио је. Сложио сам се и чекао нову прилику. Одржао је реч и крајем октобра 2012. године стигао у Смедеревску Паланку. „Дођи сутра код мене у Пожаревац да разговарамо о раду на књизи“ - позвао ме.

Посетио сам га у његовој кући. Сели смо, укључио сам касетофон и разговор је кренуо. Потекла је занимљива прича о детињству, де-чаштву, момачким данима, занату, женидби, одласку у војску, раду у Француској и Аустрији. Иза поднева кренули смо у његово родно село Вуковић. Били смо и на гробљу. Са сузама у очима китио је гробове цвећем и палио свеће родитељима и рођацима.

Пред полазак у Смедеревску Паланку пружио ми је неколико фо-тографија из породичног албума: „Нека ти се нађу, пиши и немој да журиш.“

Аутор

ОД ИДЕЈЕ ДО КЊИГЕ

Увод

5

Увод

МИ

ОД

РАГ

ПРИ

БОЈЕ

ВИ

Ћ 4

0 ГО

ДИ

НА

НА

ПРИ

ВРЕ

МЕН

ОМ

РА

ДУ

У И

НО

СТР

АН

СТВ

У

Наврш

ило

се

40

годи

-на

од

када

је

Мио

драг

П

рибо

јеви

ћ на

пуст

ио

родн

о се

ло

Вуко

вићи

, ко

д Ра

бров

а, и

кре

нуо

у св

ет у

по

траз

и за

већ

ом з

арад

ом и

бо

љим

жив

отом

. Две

год

ине

је р

адио

као

кро

јачу

Фра

н-цу

ској

, пот

ом с

е за

посл

ио у

Бе

чу, г

де в

ећ 1

0 гг

один

а уж

и-ва

пен

зију

. Има

о је

сам

о 14

го

дина

кад

а је

поч

ео д

а уч

и за

нат

код

Драг

ета

бож

ића,

а

17 к

ад је

пос

тао

крој

ач.

- С

обз

иром

на

то

да

имам

а бр

ата,

ко

ји д

анас

жив

и у

инос

тран

ству

, от

ац ј

е од

лучи

о да

ме

да у

кућ

у, та

ко

да

сам

у мл

адим

го

дина

-ма

пос

тао

приз

етко

-

прич

а на

м М

иодр

аг. -

Годи

не

1968

. от

ишао

сам

, ка

ко с

е то

онд

а го

вори

ло,

на п

ри-

врем

ен р

ад у

ино

стра

нств

о.

Има

о са

м ср

ећу

да с

ам к

ао

мајс

тор-

крзн

ар б

рзо

наш

ао

поса

о. Д

обро

сам

зар

ађив

ао.

Успе

о са

м да

саг

ради

м ку

ћу

и си

ну з

анат

ску

ради

ониц

у из

међу

Вук

овић

а и З

елен

ике.

Ул

ожио

сам

тад

а 1,

2 ми

лио-

на м

арак

а. К

упио

сам

и н

е-ш

то з

емљ

е. П

лаћа

о са

м 60

0 ма

рака

по

ару.

Пло

дна з

емљ

а је

у т

о вр

еме

имал

а це

ну,

Када

је и

спун

ио с

коро

све

пл

анов

е, д

есил

а се

тра

геди

ја:

пре с

едам

годи

на у

мрла

му

је

супр

уга

Мир

осла

ва.

Пос

ле

тога

се

посв

етио

уну

цима

. М

алђи

га

је з

амол

ио д

а уз

ме

ауст

ријс

ко

држ

ављ

анст

во.

''Дед

а,

урад

и то

, да

не

бу-

дем

слуг

а оц

у и

брат

у!'' -

ка-

зао

је.

Пос

лу-

шао

га

је и

сад

а су

у Б

ечу

сви:

син

, сн

аха,

об

а ун

ука,

њ

ихов

е ђе

не и

пра

унуч

ићи.

- С

ваки

чо

вк

ђиви

за

св

оје

пото

мств

о, п

а та

ко и

ја

- п

редо

чава

Мио

драг

. - у

ђи

воту

сам

мис

ло н

а св

е, н

а ст

арос

т по

себн

о. У

Пођ

арев

-

цу с

ам 1

984.

год

ине

купи

о ку

ћу. Т

аст,

отац

мој

е су

пруг

е се

љут

ио. Г

овор

ио ј

е: ''

Сам

о ба

рабе

има

ју к

ућу у

Пођ

арев

-цу

!'' А

ја и

суп

руга

смо

пла

-ни

рали

да

пенз

ију

трош

имо

у П

ођар

евцу

. Н

ађал

ост,

ње

виш

е нем

а и м

ени

се са

да ђ

и-во

т, па

и т

име и

сви

план

ови,

би

тно

пром

енио

.М

иодр

аг в

ели

да м

у да

нас,

када

се

нађе

у р

одно

м кр

ају,

најт

еже

пада

то

што

у р

оку

од 2

4 са

та,

пош

то ј

е др

жа-

вљан

ин А

устр

ије,

мор

а да

се

приј

ави

поли

цијс

кој

стан

и-ци

. У д

руги

м др

жав

ама,

на-

глаш

ава,

стр

аном

држ

ављ

а-ни

ну је

за т

о да

то т

ри д

ана.

- Ка

д не

мам

држ

аву,

онда

ми

не

треб

а ни

имо

вина

у

њој

- к

аже

Мид

раг.

- Ку

ћу

сам

покл

онио

уну

ку,

оста

-ло

син

у и

сад

сам

прол

етер

на

зап

аду.

Кад

сам

рани

је

одла

зио

у П

ожар

евац

, св

о-јо

ј кућ

и са

м се

обр

аћао

као

ж

ивом

ств

ору.

Гово

рио

сам:

До

бар

дан,

кућ

о, д

ошао

ти

газд

а! В

ећ с

леде

ћег

дана

сам

се

опр

ашта

о с

њом

: Збо

гом,

ку

ћо, о

де т

и га

зда!

Мио

драг

је

одлу

чио

да у

Ау

стри

ји о

стан

е до

суд

њег

да

на.

Сво

јима

је

оста

вио

у ам

анет

да

га п

осле

смр

ти с

а-хр

ане

у ро

дном

мес

ту, п

оред

оц

а и м

ајке

.

Д

. ЈАНО

ЈЛИЋ

Крој

ач п

оста

о м

орна

рМ

одра

г При

боје

вић,

пос

ле п

рела

ска

из Ф

ранц

уске

у А

устр

и-ју

, ниј

е од

мах

наш

ао п

осао

у с

труц

и. Б

ио је

при

мор

ан д

а дв

е го

дине

про

веде

на

раду

у а

устр

ијск

ом б

рода

рств

у ка

о м

орна

р.- Н

а бр

оду

је б

ило

лепо

, доб

ро с

е за

рађи

вало

, али

сам

од

лучи

о да

нап

усти

м т

ај п

осао

- пр

ича

Мио

драг

. - З

нате

как

о је

, на

брод

у је

као

у в

ојсц

и - ј

ака

дисц

ипли

на. А

ја с

ам в

олео

ж

ивот

, она

ко и

з сн

аге.

Доб

ро с

а пр

олаз

ио и

као

кро

јач.

Стра

на 8

.

С У

Д Б

И Н

Е

ВЕ

СТИ

■ Ср

еда,

6. О

ктоб

ар 2

010.

Гово

ри п

ет је

зика

Мио

драг

гов

ори

пет

јези

ка, п

оред

ост

алих

, пољ

-ск

и, ф

ранц

уски

и н

емач

ки.

- Пољ

ски

знам

као

мат

ерњ

и, с

рпск

и је

зик

- наг

ла-

шав

а М

иодр

аг. -

Рад

ио с

ам с

а П

ољац

има

равн

о 25

го

дина

. Међ

у њ

има

сам

био

једи

ни С

рбин

. Од

прво

г да

на р

ада

са њ

има

захт

евао

сам

да

гово

ре п

ољск

и,

како

бих

сав

лада

о њ

ихов

јез

ик.

Чест

о од

лази

м у

П

ољск

у и

ко н

е зн

а да

при

пада

м с

рпск

ој н

ациј

и,

увер

ен је

да

сам

Пољ

ак. К

ад м

е уп

итај

у од

акле

сам

и

каж

ем д

а по

тиче

м и

з Ср

бије

, про

сто

не в

еруј

у.

- С

обз

иром

на

то

да

имам

а бр

ата,

млад

им

годи

на-

ма п

оста

о пр

изет

ко -

узме

ау

стри

јско

др

жав

љан

ство

. ''Д

еда,

ур

ади

то,

да н

е бу

-де

м сл

уга

оцу

и бр

ату!

'' - к

а-за

о је

. П

ослу

-ш

ао г

а је

и с

ада

су у

Беч

у св

и: с

ин,

Мио

драг

у на

јтеже

пада

ш

то у

отаџ

бини

мо

ра д

а се п

рија

ви

поли

цији

јер и

ма

ауст

ријск

и па

сош

ФОТО: Д. ЈАНОЈЛИЋ

НЕ

ВРАЋ

АМ

СЕ

У ЗА

ВИЧ

АЈ:

Мио

драг

П

рибо

јеви

ћ

Заинтересовао медије - Текст о Миодрагу Прибојевићу у 'Вестима''

6

Увод

Писмо Миодрага Приибојевића аутору књиге

7

Прибојевићи су староседелачка фамилија Вуковића. Према истра-живањима Предрага Даче Мирковића, новинара и аутора више књига, њен далеки предак звао се Филип. Он је рођен 1767. године. Имао је сина Илију, који је свет угледао 1787. године. Илија Филипов се спо-миње у Тефтеру чибучком 1827. године. Тада је имао 36 оваца и спадао у добре домаћине. Његови синови били су: Макуљ, рођен 1807, Павле 1811, Јанко 1819. и Мијаило 1825. године. Потомке је имао само Мија-ило, чији су се синови звали Прибој, који је рођен 1853. и Стева 1856. године.

Прибојеви потомци презивају се и данас Прибојевићи, а Стевини су задржали старо презиме Михаиловић. Прибој је имао сина Дујку, а Дујка сина Ђуру. Ђурини синови су Миодраг и Бранислав. Миодраг има сина Драгана, а Драган Владана и Горана. Бранислав има ћерку Љиљану и сина Зорана. Владан има сина Милоша и ћерку Марјану, а Горан сина Филипа.

Стевин син звао се Петко, а Петков син је Десимир. Десимирова ћерка Драгица узела је у кућу Радисава Марковића. Драгица и Радисав имају ћерку Јасмину, која се удала у Кучево.

КОРЕНИ ПРИБОЈЕВИЋА

Увод

9

Прибежиште Прибојевића – Тумански Црни врх

Огњиште старо два и по века – Миодрагова родна кућа у Вуковићу

Увод

10

Миодраг Прибојевић

Увод

11

Завет Мирка шнајдера

Миодраг Прибојевић, међу пријатељима и рођацима познатији као Мирко шнајдер, од кад је у Бечу стекао пензију, упорно поку-

шава да сабере минуле године свог живота. И што се више труди, све му је теже да најзначајније датуме и догађаје сложи оним редом којим су се збивали. При том се боји да не изостави нешто што је у његовој животној и радној биографији било важно и плодоносно. По нешто од тога би записао, чисто да остане траг, али при сваком покушају да то и уради, одустајао је уз наду да за то још има времена.

Кад би могло комплетан мозаик живота дао би у једној речи. Сабио би га у орахову љуску. Тако би, уверен је, најбоље осликао тескобу и тегобу свог живота. Свестан је да се много тога наталожило и спепе-лило у кори памћења. Иза њега су деценије свакојаког живота и за то се трудио, ма колико му понекад тешко падало, да памти само лепе, а потискује ружне догађаје. Било је у његовом животу и једних и других. Вагао их је понекад, али ни данас још не зна којих је било више.

Рано детињство и дечаштво памти по много чему. Тај период жи-вота сматра најблиставијим, уколико се изузму ретки несташлуци и родитељски прекори. Време момковања као да није ни било. Родитељи су га рано оженили комшиницом. У првом браку није доживео сања-ну срећу. Дубоко разочаран вратио се родитељској кући. И уместо да коначно сам бира животну сапутницу, отац је одлучио да га поново да у кућу. Тако је, уместо да разгорева прадедовско огњиште, кућио и срећио тазбину.

Зрачак наде обасјао га је кад се пружила прилика да оде у ино-странство. Поставши гастарбајтер у Паризу, увидео је како му се ука-зује хоризонт среће. Све му се тада приказивало као на длану. Отва-рале су се лепе могућности да ради и заради. А он је, тих првих дана у туђој земљи, вазда сањао родну кућу и завичајно небо. И чим би отво-рио очи, покушавао је да протумачи ноћашњи сан и схвати његову поруку. Знао је добро да пут којим сада хода није посут бисерима и да се налази пред многим искушењима.

Оно чему га је дотле научио живот, доживљавао је као поуку. До-

ТЕСКОБА И ТЕГОБА ЖИВОТА

12

Драгољуб Јанојлић

бро је знао да сваки франак или шилинг мора залити знојем. То му није тешко падало, јер га је ка замишљеном циљу водило уверење да му ни код куће, у далекој отаџбини, не би било много лакше. Овде, где сада ради, броје ребра, али и снаже његову наду да ће после кише из-грејати сунце. У то се и сам уверио недељу дана после запослења кад је прве франке ставио у џеп.

И кад му је било најтеже, никад му није пало на памет да спакује кофере и заувек се врати кући. Трпео је и гутао сву горчину живота који је неизбежно протицао на броду и у мемљивим кројачким радио-ницама. Сазнање да у рукама има златан занат, хранило је његову наду у успех и добру зараду. Био је некако веома сигуран у своје руке и кро-јачко знање које је стицао код више мајстора у завичају. Чини му се да је тек сада, кад је игла почела да га храни хлебом, опростио оцу што га је више силом него милом отерао да учи за шнајдера.

Напуштајући село и тастову кућу, заветовао се да никог не обрука: ни себе, ни родитеље, ни мајсторе који су му, уводећи га у тајне кро-јачког заната, у ствари дали парче хлеба у руке. Добро је знао да се за своје место под сунцем мора изборити вредноћом, поштењем и мај-сторским умећем. Никада није поклекао ни пред једном препреком. Умео је да „чита“ људе из свог окружења, да мери сваку њихову реч, па и да прећути ако му баш нешто није по вољи. Непогрешиво је, међу људима које је сретао, препознавао пријатеље и оне који то никако не могу бити.

Раније, а поготову сада када ради и зарађује у иностранству, не може да се ослободи помисли о могућем проклетству. И колико је за-хвалан деди Лалку, мајчином оцу, што га је с радошћу примао у кућу и заклањао од тешких послова, толико је и несрећан што је он некада као јатак служио хајдуцима и сецикесама. Био је готово сигуран да деда од њих није имао велике користи, али сама помисао да је скривао оне који су туђу муку уносили у његову кућу, бринуло га и оптерећивало до крајњих граница.

Као човек и као верник, који се заветовао поштењу и личној части, прибојавао се могуће Божје казне и за то се, увек кад би се нашао у цркви, молио да опрости могуће грехе његовом деди Лалку, али и они-ма који су, можда, били изазвани да чине зло. Из књига које је читао, сазнавао је по нешто и о хајдуцима и њиховим харамбашама, па и то да неки и нису драговољно постали то што су били. И деда Лалко, мада је ретко кад говорио о хајдуцима, причао је понекад како је неке, које је на конак примао и који су му за столом седели, у шуму и злочин гонила

13

Завет Мирка шнајдера

неправда и понижење.Лично је искусио нељудски однос своје тазбине. Ноћима није мо-

гао да заспи, преврћући се уморан у кревету, призивајући у помоћ Свевишњег и све свеце да га спасу од грубог малтретирања и свакоја-ког омаловажавања. Такву осуду, добро је знао, није ни са чим лично заслужио, изузев ако то што му се тада дешавало, није Божји гнев због деда Лалковог служења хајдуцима. Размишљајући о томе, често је за-кључивао да ни по чему не треба да буде одговоран за недела која су други чинили. Небројано пута се пред славском иконом зарицао да се никад неће огрешити ни о земаљске ни о небеске законе.

Бринуо је посебно о чистоћи руку и душе и никад није посегнуо за туђим нити је икоме пожелео зло. Још као дете одабрао је хришћански пут, заветујући се православљу и Светом Сави. Цркву је доживљавао као највећу светињу. Ретко је кад пропуштао благдане да не оде у храм и помоли се Господу да живима подари добро здравље и сваку срећу, а мртвима вечни мир. Посебно је поштовао гробове предака. О заду-шницама и пред крсну славу одлазио је на гробље да им припали свећу. Над њиховом вечном кућом заклињао се да ће учинити све да на њего-ву душу не падне ни трунчица греха.

Оног тренутка кад се заимао, обилато је помагао тазбину. Рачунао је, пошто је дошао жени у кућу и добио наследника, да је куцнуо час да полако увећава иметак, купује машине и ствара домаћинство које би могло бити пример у селу. Није жалио тешко зарађен новац, јер је готово био сигуран да улаже у будућност своје породице. Мислио је да је био на исправном путу, радовао се сваком педљу купљене земље и свакој новој алатки и машини. Није се много обазирао на приче по селу о томе како подиже и богати туђу кућу. Добро је знао да има посла са злурадима, а у суштини несрећним људима.

Оно што није могао да поднесе, управо је био тастов нељудски од-нос према њему. Узнемиравала га његова незајажљивост и незахвал-ност. Штогод да је уложио у домаћинство, никад му није било доста. То би још некако и поднео, али његову нарав није могао никако. Колико се само пута, одлазећи у Беч, зарицао да ни стопарац његов нико више неће видети, а камоли толике гомиле тешко зарађеног новца. А како је време одмицало, хришћански је праштао и веровао да ће једнога дана све доћи на своје место. Једино чему је остао доследан, било је зарица-ње да тасту никад неће на гробу запалити свећу.

Супрузи, која је, док је он радио у Бечу, остала у родитељском дому, слао је дуга писма. Обавештавао је о сваком свом кораку, обелодањи-

14

Драгољуб Јанојлић

вао планове и неретко писао како му је жао што син одраста далеко од његовог скута. Веровао је у судбину и ону народну: „Човек снује, Бог одлучује.“ Та вера га одржавала и духовно јачала. Посету цркви дожи-вљавао је као безграничну љубав према Богу и православљу. Једном, одлазећи у свети храм, сетио се мисли великог песника Јована Јовано-вића Змаја: „Изашао из цркве, мирише му душа...“ И сам је доживео то искуство. Увек кад се из цркве враћао у стан, осећао је неко чудно олакшање и неку необјашњиву енергију. Корак му је био лак и често му се чинило као да не корача плочником, већ да просто лети.

Цркве и манастире је, уверен у благонаклоност и заштиту свих светих, богато даривао. У више наврата је путовао на Свету Гору. Хи-ландар га је очарао и зато се зарекао да ће тамошњем братству и вели-кој православној светињи одлазити у походе доклегод се буде кретао. Ходочашће је одувек доживљавао као узвишени чин и потребу стал-ног приближавања господару неба и земље.

У животу га је увек водила лична амбиција. Жеља да у селу подигне лепу кућу, била је толико јака да никад није зажалио ни за једним утро-шеним динаром. Био је, наиме, свестан да за живота гради задужбину у коју су се слиле све његове мисли и жеље. Веровао је да оно што је с муком зарадио треба и да се види. Није при том много марио шта ће други рећи, јер он је испуњавао свога срца жеље. Тако је, уз лепу кућу, подигао и сервис за поправку моторних возила, наменивши га сину јединцу. У међувремену је у Пожаревцу купио кућу у којој, нажалост, ретко борави. Рано је остао без супруге, па у завичај све ређе долази.

У себи је дуго носио идеју да свој живот преточи у речи, да њима испуни књигу свог завештања, да она сведочи о њему, његовој муци и ретком радовању, да она обасја путеве Господње којима је ходао. Бог га је, уверен је, научио како да оствари тај свој наум, на који начин да остави траг о себи и другима, знајући при том да нема теже смрти од заборава. Странице које следе засејане су сновима у којима ће вечно да светли плодно зрно његовог живота.

113

Шта рећи о роману “Завет Мирка шнајдера,” књижевника Дра-гољуба Јанојлића до: једна прича спонтана, топла, народска и

општељудска. Дакле, прича без јаког сензибилитета, на први поглед, да би тај исти сензибилитет прерастао у онај унутарњи, који се, по природи ствари, ћ у т и. Писац је непристрасан. Код њега је присутна она стара реалност, у ново “рухо” одевена. Просто се осећа она гли-шићевска, сремчевска, веселиновићевска, реалност, коју је у Јанојлић трансформисао у савремену реалност.

Ликови у овој новели-роману, изнад свега, чувају своје огњиште и нипошто се не одричу своје наклоности према породици, васпитању и свега што је надградило човека, оног српског човека и непрестано га упућује на своје корене и постојање. Е, то је оно савремено од чега, пред страхом од сиромаштва, и у жељи за што лагоднијим животом, многи беже увијајући се у своју непробојну чауру, не слутећи да тиме затиру своје корене, исконски чисте и овосрпске. Овде нема лутања, што се писца тиче. Писац, децидно издваја ликове деде по мајци Ми-одраговој, Лалка. По оцу, баба-Јовану, мајку му Латинку и оца Ђуру, који се, на свој начин, издваја, а могао би бити и маргинална личност.

Шта је то што Миодрага Прибојевића (Мирка Шнајдера), осавре-мењава, доводи и ставља у неисцрпну ситуацију посртања, у полазак странпутицом у одабиру оног лакшег и борба писца да се то “модерно и савремено,” код Срба, потисне? То је, несумњиво, она српска мука и беда, од памтивека, која тера човека на стицање иметка, али не по сваку цену. Ипак, “казан неједнакости”, гура нашег човека у лагодност, у лакоумност и на крају, као по правилу, он губи све и постаје непо-вратни губитник.

Мирко Шнајдер, се бори против предрасуда, настоји да сачува здраву памет и да реално доноси животне закључке. Мада, његовом личношћу провејава, понекад, онај српски инат, не дозвољава да га гурне у никад и заувек, у негативном контексту. Мирко свесно бежи из иностранства (Француске) да се не би упустио у компромис са сум-њивим људима, да ни у једном моменту у њему самом не прораде пре-

Спонтана, општељудска прича

Рецензија

114

драсуде и комплекси. Од једног зла, вечито, одлази у друго, али они морални моменти, поунутрени и свеукупни, њега преобраћају и дају му чудан мир и спокојство. Значајно је то што се Миодраг Прибојевић, веома често осврће на став и речи свога, деде по мајци, Лалка, који је пропатио оне здушне тренутке, када, у Другом светском рату остаје без сина јединца, Милисава, којем се ни гроб не зна. Разум је и тад владао њим, деда Лалком. Она благост којом га је грлио, опомињао и праштао, у Миодрагу су оставили дубок печат и остали неизбриси-ви. Када овоземаљским неправдама није могао да се сам супростави, окренуо се оностраном и духовном миру.

Међутим, ни мајчина кајања, због неправде коју је учинила заједно са мужем Ђуром, према старијем сину, нису остала незапажена. Оно људско кајање и молба Богу упућена да им опрости грех, су спонтани и ненаметљиви. То су изливи које мати само може да да. Они, сами по себи, не могу бити, ни пред ким, занемарени и избрисани. Неоспорно је да је Мирко Шнајдер много стекао у иностранству, од сиромаштва до изобиља, али је неупоредиво и изгубио: породицу, љубав, топлину, празничке вечери, породична окупљања, држање у крилу својих уну-чића, њихову приврженост, и на крају, схвата, да његов иметак ничему не вреди када остаје пуст, нетакнут, неупотребљен, јер је отуђеност попримила ТО ПОМОДАРСТВО које је, у разарању породице, неса-гледиво.

Писац нам отвара нове видике, овим романом-новелом, сведоче-њем, да човек не може бити сам, асоцијалан, а самим тим, дезорјен-тисан и одбачен. Такав, наш човек, не може бити срећан нити имати својих жеља које ће остваривати и бити потпун. Писац, Јанојлић, ту трагику живљења апострофира и прича толико спонтано и ненаме-тљиво, као, да из даљине чујете топао и присан глас Проте Матеје Не-надовића, чија се реч лако не заборавља. Да, тачно је то да је новац, код нас Срба, проклета ствар. Када га немате, нисте сигурни и ничему не вредите; када га имате, још сте мање сигурни и на крају схватите да сте узалуд живели.

Писац је дивно осликао оне унутарње немире које су носили, под-једнако тешко, и Миодраг, и његов деда Лалко. Оно што их поистове-ћује и даје искидане душевне немире је несолидарисање са околином и они, у тренуцима расцепа личности, поунутрени, објављују унутарњи рат са владајућим моралом, призивајући оно свето, најјаче, духовно, о шта се, данашњи свет саплео. Своје судбинско слово туге, траже у заслузи својих предака. То тражење иде чак од IX века. Они не траже

Рецензија

115

утеху у пороцима: вину, дувану, нити блаже душу песмом и тиме се свете оном што, свако понаособ носи у себи, а околина не препознаје и не уме препознати. Зато, та двојица бивају сједињена у једно, а њи-хове жеље остају потиснуте и не добијају одјек песме и свирке у циљу заборава. Њих двојица доживљавају живот као непрекидни процес, а Драгољуб Јанојлић тај њихов, животни процес, води кроз причу као процес против сваког човека и тиме даје широки дијапазон у схватању живота уопште.

Према томе, идејна порука романа, “Завет Мирка шнајдера” и јесте у томе да је човеку немогуће да се отме од невидљивих и тајанствених сила и читав живот протиче, како рекох, у неком сталном и непрекид-ном процесу. Деда Лалка, два пута сахрањују, а много пута он умире током живота да би, неочекивано, свој смирај нашао онде где се не би смирио, по заповести других. Грешка је исправљена. Његов унук, Миодраг, бива тај који, не само да поштује хришћанску етику, већ и делом својим упућује свако разумно биће на величину хришћанског праштања и мирења и стишава оно што се у човеку јавља као изазов и освета. Миодраг, на сваком свом кораку потврђује ту етику коју му је деда Лалко, усадио у душу још док је био мали, боравећи на Лалковом имању као једини будући, мушки, наследник свега. На крају романа, писац, доказује да је човек у бесконачном времену, у бесконачној ма-терији у бесконачном простору издвојен као мехурић-организам, да би се мало одржао у том простору и да би на крају пукао. То “коло” се непрекидно окреће и представља Миодрагов биланс, и свачији биланс.

Дакле, Миодраг је, одавно, одболовао своју младост између фран-цуских и аустријских планина, раскриљен између свог завичаја и ње-гових предела. На крају схвата да је и он само мехурић, али који побе-ђује зло добрим, баш онако како и хришћанска етика налаже. Оставља траг, оставља оно најбитније, а то је измиреност свих зала у човеко-вој подсвести за лаким и безбрижним животом. Као и многи други, Миодраг је био гурнут у борбу за одржање голог живота, али је он, најсавесније бежао од анималних нагона, поступака и акција. Био је, не својом кривицом, гурнут на друштвено дно и није изгубио своју чи-стоту ни белину патријархалног, које даје узор сваком, па и младом чо-веку. Он се није, речима, згражавао над нарави свога таста. Потражио је “спас” на други, безболнији, начин, да се не огреши о хришћанску етику. Успео је. Али је и писац, својим умећем, у XXI веку, дао мотив и тему, који почињу да се заборављају. Миодраг је свестрано осветлио тај мотив, а писац, без сумње, присно и искрено исповедио у роману.

Рецензија

116

Остаје жаљење и празнина, чини ми се, што живот Миодрага Прибо-јевића, није био испуњен љубављу и топлином, оличен у жени, а то је, можда, и једини сан. Остаје само хладна и груба свакидашњица, која је, можда једина, његова свакидашњица. Као да је и сами Бог мислио на његове патње и овоземаљски пакао, те га, несебично и свесрдно, води напред у светло и чистотом окупано, Хришћанство и Цркву. На тај начин, Миодраг остаје победник, а живот га награђује чврстином и моралном етиком.

Зато је овај роман веома битан у српској литератури као истинито сведочење и код теме која се све чешће отвара: “Да ли ће имати ко Ср-бију да сахрани?”

проф. Зорица Грујић Милојевић

Рецензија

117

Ово је десета књига Драгољуба Јанојлића.

Пре ње, објавио је ове:

Сведоци из куће смрти (1997),

Ожиљци из жице (2000),

Заточеник официрске части и

Тишина смрти (2001),

Лошињска замка (2003),

Плуг и престо (2004),

Трагом снова (2006)и

Јаук душе (2006) и

Милочер краљице Марије (2009).

Драгољуб Јанојлић је члан Удружења књижевника Србије.

Од истог писца

САДРЖАЈ:

Од идеје до књиге ………….………….….……………….……………. 3

Корени Прибојевића ……….….……………….………………………. 7

Тескоба и тегоба живота ………….…………….………………………. 11

Лалко удаје ћерку Латинку …….….………….………………………. 15

Прво па мушко ……………………….………………………………… 25

Мобилизација и опет рат ………….….………………………………. 33

Милисаву се губи траг у Босни ………….……………………………. 41

Одлазак код деде у Зеленик …………..……………………………… 47

Лалкова кућа се празни ………….…….……………………………… 53

Латинка и Ђура жене сина ……….…….………………………………. 61

Тежак живот код таста Светислава ….…….……………………………. 69

Миодраг одлази у Париз …………….….……………………………… 75

Беч као нова шанса ……………….…….………………………………. 83

Поуке игумана Саве ……………….…………………………………… 95

Спонтана, општељудска прича ….…….……………………………… 113

Од истог писца …………………….…….……………………………. 117

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

821.163.41-312.6

ЈАНОЈЛИЋ, Драгољуб, 1951-Завет Мирка Шнајдера / Драгољуб Јанојлић.- Аранђеловац : Стварност, 2013 (СмедеревскаПаланка : Дигитал дизајн). - 117 стр. :илустр. ; 21 cm

Тираж 300. - Стр. 113-116: Спонтана,општељудска прича / Зорица Грујић Милојевић.- Од истог писца: стр. 117.

COBISS.SR-ID 196919308

СТВАРНОСТ

Заве

т М

ирка

шна

јдер

аД

раго

љуб

Јано

јлић

СТВАРНОСТ