ITIJE I UDESA SVETOG PROROKA

ITIJE I UDESA SVETOG PROROKA

ILIJE TESVIANINA

Pristupajui izlaganju itija svetog Ilije, bogovidca i slavnog revnitelja za Boga, izobliitelja bezakonih careva, karatelja odstupivih od Boga ljudi, kaznitelja lanih proroka, divnog udotvorca kome se stihije potinjavahu, koga nebo sluae, velikog ugodnika Bojeg koji dosad boravi u telu i koji e doi na zemlju pred drugi dolazak Hristov, - radi jasnijeg dokaza njegove revnosti kojom on porevnova za Gospoda Boga, mi emo ukratko izloiti one dogaaje koji se zbie pre njega.

Izabrani ljudi Boji, koji se od dvanaest sinova Izrailjevih razmnoie u dvanaest plemena, spoetka svi sainjavahu jedno nedeljivo, zajedniko, jednomisleno carstvo, kojim je upravljao jedan vo, poinjui od Mojsija i Isusa Navina pa preko sudija Izrailjskih sve do cara Davida i Solomona. A kada po smrti Solomona stupi na presto njegov sin Rovoam, i kao mlad ne drei se dobrog saveta iskusnih staraca ve sluajui rav savet sebi slinih mladia, postade teak podanicima svojim, jer ih optereivae prekomernim dabinama i radovima, i kanjavae ih batinama i progonstvom, tada se deset plemena Izrailjevih odvojie od njega, i izabrae sebi drugoga cara, po imenu Jerovoama. Jerovoam ranije bee sluga Solomonov. Jednom kada Solomon htede da ubije Jerovoama zbog neke krivice njegove, ovaj pobee u Egipat, gde i ostade do smrti Solomonove. Meutim, posle smrti Solomonove on se vrati u zemlju Izrailjsku, i bi izabran za cara od strane deset plemena koja se odvojie od Rovoama. I sin Solomonov Rovoam carovae u Jerusalimu samo nad dva plemena - Judinim i Venijaminovim; a sluga Solomonov Jerovoam carovae nad deset plemena Izrailjskih, ivei u gradu Sikimu koji on iz ruevina obnovi.[1] Dva plemena koja ostadoe verna Solomonovom sinu, bie nazvana carstvo Judejsko; a deset plemena koja preoe k sluzi Solomonovom, nazvae se carstvo Izrailjsko.

No poto sva plemena Izrailjeva, iako se razdelie na dva carstva, ipak sva zajedno sluahu jednome Bogu, satvorivem nebo i zemlju, i ne mogahu imati drugog hrama sem jerusalimskog, podignutog Solomonom, i druge svetenike sem postavljenih Bogom, zbog toga u svako vreme mnotvo ljudi iz carstva Izrailjskog odlaahu u Jerusalim radi poklonjenja i prinoenja rtava Gospodu Bogu svome. Videi to, car Izrailjski Jerovoam se uznemiri i pomiljae u sebi: Ako ovi ljudi svagda budu tako odlazili u Jerusalim radi poklonjenja Bogu, onda e oni zaeleti da ponova preu svome prvome caru, sinu Solomonovom, a mene e ubiti.

Razmiljajui o tome, on stade traiti naina na koji bi Izrailjce odvratio od Jerusalima, da ne idu u Jerusalim. I smisli da ih najpre odvrati od Boga. I ree: "Oni ne mogu ostaviti Jerusalim, ako najpre ne ostave Boga". Znajui pak da je taj narod, Izrailjci, sklon idolopoklonstvu i svakom prljavom bezakonju, Jerovoam izmisli za njihovo bogoodstupnitvo ovakvu zamku: sali od zlata dve mlade junice, kao to stari Izrailjci po izlasku svom iz Egipta salie sebi u pustinji zlatno tele, kome se i poklanjahu umesto istinitom Bogu (2 Moj. 32, 1-35). Sazvavi k sebi sav narod Izrailjski i pokazujui im te dve junice, Jerovoam ree: "Evo tvojih bogova, Izrailju, koji su te izveli iz zemlje Egipatske; ne idite vie u Jerusalim, nego se ovim bogovima klanjajte".

I namesti Jerovoam te dve junice u raznim mestima: jednu u Vetilju a drugu u Danu, podigavi im divne hramove, ustanovivi u njihovu ast praznike i mnoga rtvoprinoenja, i odredivi im reeve; pa ak i sam vrae dunost reca. Radi to vee sablazni greholjubivih ljudi Jerovoam naredi, da se kraj tih od zlata salivenih junicolikih idola vre raznovrsna bezakonja o njihovim praznicima. I tako ovaj bezboni car radi privremenog carovanja sam otpade od Boga, i svih deset plemena Izrailjevih odvrati od Njega. Posle ovoga cara i drugi carevi Izrailjski sa svima podanicima svojim drahu se tog istog bezbonog idolopoklonstva, kako se tome nauie i navikoe pri Jerovoamu.

Meutim, svemilostivi Gospod, ne ostavljajui ljude koji su Ga ostavili nego itui njihovo obraenje, slae Izrailjcima Svoje svete proroke, da izobliavaju njihove zablude i da im savetuju, da se izvuku iz avolske mree i ponovo vrate na pobono potovanje Boga istinoga. Izmeu drugih proroka, u razna vremena iljanih Bogom k Izrailju, bi poslan i veliki meu prorocima sveti Ilija, o ijem emo ivotu i govoriti.

Otaastvo proroka Bojeg bee Galadska pokrajina, s one strane Jordana, koja granii s Arabijom; a grad u kome se rodio, zvao se Tesvit,[2] zbog ega je i prozvat Tesvianin. On se rodi od plemena Aronova, od oca Savaha. Kad se Ilija rodi, otac njegov Savah vide angele Boje oko deteta, kako ognjem dete povijaju i plamen mu daju da jede. Uplaen takvim vienjem, Savah ode u Jerusalim i ispria svetenicima o vienju. Tada jedan od njih, mu prozorljiv, ree Savahu: "Ne boj se, ovee, tog vienja o detetu tvom, ve znaj da e to dete biti obitalite svetlosti blagodati Boje; re njegova bia kao oganj silna i dejstvena; revnost njegova za Gospoda bie velika; ivot njegov bie blagougodan Bogu, i on e suditi Izrailju maem i ognjem". - Takvo bi pri roenju svetog Ilije znamenje i predskazanje, koje ukazivae na to kakav e on biti kada postane zreo ovek.

Poto bee iz svetenikog plemena, Ilija dobi vaspitanje i obuenje meu svetenicima. Od samog detinjstva predavi sebe Bogu on zavole devstveniku istotu, i prebivae u njoj kao aneo Boji besprekoran pred Bogom, ist duom i telom. Volei da se bavi bogorazmiljanjem on se esto povlaio u pustinju, i tamo u tiini dugo besedio nasamo s Bogom toplom molitvom, kao serafim gorei plamenom ljubavlju k Bogu. A i sam bee ljubljen Bogom, jer Bog ljubi one koji Njega ljube. I udostojavae se Ilija milostive besede s Bogom, i zbog ravnoangelnog ivota svog on stee veliku slobodu pred Bogom: i sve to iskae od Boga, on dobijae, kao onaj koji je naao veliku milost pred Njim. Sluajui i gledajui bezakonja koja se ine u pokvarenom Izrailju, careve koji borave u bogomrskom bezboju, sudije i stareine koji tvore nepravdu, ljude koji slue gadostima idolskim i valjaju se u raznovrsnim prljavtinama bez straha i bojazni od Boga i prinose svoje sinove i keri na rtvu demonima; a s druge strane gledajui gde revnosni potovaoci istinitoga Boga trpe razna nasilja i gonjenja, zlostavljanja i predavanja na smrt, - zbog svega toga prorok Boji silno paae u srcu i plakae: plakae i oplakivae pogibao bezbrojnih dua ljudskih, tugovae zbog ljutog gonjenja pravednih, a naroito stradae duom i paae i setovae zbog ruenja istinitoga Boga od strane bezbonika, i sve se vie i vie ispunjavae revnou za istinu i slavu Boju. I pre svega Ilija moljae Boga, da grenike obrati pokajanju. Ali poto Bog zahteva od grenih ljudi dobrovoljno obraenje, a kod okorelih srcem Izrailjaca ne bee ni najmanje takvog stremljenja ka dobru, to prorok Ilija u silnoj revnosti za slavu Boiju i za spasenje ljudi moli Boga da privremenom kaznom kazni Izrailjce, da bi se makar na taj nain opametili. No znajui da ovekoljubivi i dugotrpeljivi Gospod nije brz na kaznu, Ilija iz svoje velike revnosti za Boga usudi se moliti Boga da mu dopusti da on kazni zakonoprestupnike, moda e se ljudi obratiti pokajanju kada ih kanjava ovek. I ne prestade sa takvom molitvom Bogu dok ne dobi od svemilosrdnog Gospoda ono to je traio. Jer svemilostivi Gospod, kao edoljubiv otac, ne hte oalostiti ljubljenog slugu Svog koji Mu sinovski slui i nije ni najmanju zapovest Njegovu naruio; nego kao to Ilija bee u svemu posluan Njemu i nikada Ga ni najmanje ne oalosti, tako i On usliavae molitve vernog sluge Svog, da ga ne bi oalostio.

U to vreme carovae u Izrailju bezakoni car Ahav, imajui presto u gradu Samariji.[3] Ahav se oeni Jezaveljom, erkom cara Silonskog Etvala. Kao neznabokinja, Jezavelja donese sa sobom u svoju novu postojbinu sidonskog idola boga Vala.[4] Ahav sagradi za njega u Samariji idolite, postavi u njemu rtvenik, i sam se klanjae Valu kao bogu, a i sav Izrailj privoae na poklonjenje Valu. Time car Ahav razgnjevi Gospoda Boga vinjega vie od svih careva koji behu pre njega u Izrailju, jer silno razvi idolopoklonstvo u svome carstvu. Stoga i doe k ovome caru prorok Boji Ilija, pun revnosti za Boga, i izoblii ga za zabludu, to se on, ostavivi Boga Izrailjeva, sam klanja avolima i sa sobom vue u pogibao sav narod. No videi da car ne slua njegove prekore, sveti prorok reima dodade delo, predavi kazni cara bogoprotivnika i njegove podanike. On ree: Tako da je iv Gospod Bog Izrailjev,[5] pred kojim stojim, ovih godina nee biti rose ni dada dokle ja ne reem (3 Car. 17, 1).

Rekavi to, Ilija ode od Ahava, i odmah se na prorokovu re zakljua nebo i nastade sua: ni jedna kap kie ili rose ne pade na zemlju. Sua izazva nerodicu plodova zemaljskih, te nastupi glad. Jer kada sagrei sam car, gnev Boji dolazi na sve ljude, kao to i ranije zbog greha jednoga Davida postrada celo carstvo.[6] Prorok Boji Ilija oekivae da car Izrailjski Ahav, budui kanjen, uvidi svoju zabludu i obrati se k Bogu s pokajanjem, i sa sobom izvede na pravi put i razvraeni narod. No kada sveti Ilija vide da Ahav, slino Faraonu, ostaje tvrdovrat i ne pomilja da ostavi neznaboje, ve naprotiv sve vie i vie srlja u ponor zla, i goni i ubija ljude koji pobono slue Bogu, onda on produi kaznu na drugu i na treu godinu. Tada se ispuni re prvoga bogovidca, svetog proroka Mojsija, reena Izrailju: Nebo nad glavom tvojom bie od bakra, a zemlja pod tobom bie od gvoa (5 Mojs. 28, 23); jer zbog zakljuanog neba, zemlja ne imaae vlage i ne davae svoga ploda. Poto vazduh bee vreo i svaki dan silna sunana ega, to uvenu cvee i posui se sva trava i drvee, propadoe svi plodovi zemaljski, opustee bate, njive i polja, te na njima ne bee ni oraa ni sejaa. Pored toga i izvori vodeni presahnue, male reke i potoci sasvim prestadoe, a u velikim rekama voda se smanji, i sva zemlja postade bezvodna i suva, te od gladi umirahu ljudi, stoka i ptice. Ova kazna zahvati ne samo Izrailjsko carstvo nego i okolne zemlje. Jer kada se u gradu zapali jedna kua, poar se proiri i na susedne kue. Tako se dogodi i u podnebesju: jedan narod Izrailjski navue na sebe gnjev Boji, a stradae vaseljena.

No sve ovo bi ne toliko od gneva Boja koliko od prorokove revnosti. Jer svemilosrdni i ovekoljubivi Gospod, videi nevolju ljudi i pomor svih ivotinja, bee gotov, po dobroti Svojoj, da poalje dad zemlji, ali se uzdra od toga, da bi ispunio prorokovu volju i da se ne bi pokazale lane prorokove rei: Tako da je iv Gospod, ovih godina nee pasti na zemlju dad ni rosa dokle ja ne reem!

Prorok koji izgovori ove rei bee toliko obuzet revnou za Boga, da ni sebe sama nije tedeo, jer je znao da e i on sam, kad nestane hrane na zemlji, trpeti glad kao i ostali ljudi. Ali on nije mario za to, jer je radije voleo umreti od gladi nego pomilovati neraskajane grenike koji neprijateljuju protiv Boga. A ta radi svemilosrdni Gospod? On alje proroka Iliju u neko usamljeno mesto, daleko od ljudi, govorei mu: Idi na istok, i sakrij se kod potoka Horata[7] prema Jordanu. I iz onoga potoka pij vodu, a gavranima sam zapovedio da te hrane tamo (3 Car. 17, 3-4).

Ovo uradi Gospod zato, da bi sauvao proroka od ubilakih ruku Jezaveljinih, i da prorok ne bi umro od gladi, i da bi pomou gavrana izazvao u proroku saaljenje prema ljudima koji propadaju i umiru od gladi i ei. Gavrani su po prirodi prodrljiviji od drugih ptica; oni nemaju saaljenja ak ni prema svojim tiima, jer vrana im izlegne svoje tie, odmah ih naputa i odlee, ostavljajui ih da pocrkaju od gladi. Samo promisao Boji, koji se brine o svakom stvorenju, hrani naputene tie: jer im alje iz vazduha muve, te im uleu u usta. I kada po nareenju Bojem gavrani doletahu svaki dan k proroku, donosei mu hranu, izjutra hleb, predvee meso, Bog kroz to svaki put na tajanstven nain govorae prorokovom srcu: Pogledaj kako se gavrani, po prirodi divlji, lakomi, prodrljivi, mrzitelji svojih tia, brinu o tvojoj ishrani: sami su gladni, a tebi donose hranu! Meutim ti, ovek, nema saaljenja prema ljudima, i hoe da pomori glau ne samo ljude nego i stoku i ptice.

Isto tako, kada prorok vide da kroz izvesno vreme presahnu potok, Bog mu ree: Ve je vreme da se smiluje na muenu tvar i da joj poalje dad, da i ti sam ne bi umro od ei. - Meuhim, revnitelj Boji se krepljae, molei Boga o suprotnom: da ne bude dada dok ne budu kanjeni oni koji su jo nekanjeni, i dok se ne istrebe sa zemlje neprijatelji Boji. Tada Gospod opet, premudro privolevajui slugu Svoga na saaljenje, posla ga u Sareptu Sidonsku,[8] koja ne bee pod vlau cara Izrailjskog, k siromanoj eni udovici, da bi on razmislio u sebi, kakvu nesreu nanese on ne samo ljudima bogatim i branim nego i bednim udovicama, koje ne samo u vreme gladi nego i u vreme izobilja i plodnosti esto nemaju svakodnevnu hranu.

Kada prorok doe k vratima grada Sarepte, on ugleda udovicu sa dve obramnice drvaca; jer ona ne imaae brana vie sem jedne pregrti u zdeli i neto ulja u kragu. Gladan, prorok zatrai od nje pare hleba. Udovica mu ispria o svojoj krajnoj bedi u kojoj se nalazi u poslednje vreme, i kaza mu da ona eli da poslednji put zgotovi obed sinu i sebi od brana to ga ima, pa da onda umru od gladi. I ovo je moglo da potrese Bojeg oveka, te da se saali na sve bedne udovice; ali velika revnost njegova za Boga nadvlaivae sve, i on ne obraae panju na propadanje tvari, elei da proslavi Tvorca i pokae svoj vaseljeni Njegovu svemonu silu. Imajui pak po meri svoje vere blagodat udotvorstva od Boga, prorok uini te brana i ulja ne nestade u udoviinoj kui; i njega hranjae udovica dok ne prestade glad. Prorok i umrlog sina udoviina vaskrse molitvom i trokratnim duvanjem na njega, o emu govori Sveto Pismo. Postoji predanje o ovom vaskrsnutom sinu udoviinom, da mu je ime bilo Jona, i da se on u zrelim godinama svojim udostojio prorokoga dara, i bio poslan Bogom u Nineviju da propoveda pokajanje; no progutan u moru kitom, i posle tri dana iziav iz kita, on je postao praobraz trodnevnog vaskrsenja Hristovog, kao to se o tome podrobno kazuje u prorokoj knjizi njegovoj i u itiju njegovom.[9]

Po isteku triju bezdadnih i gladnih godina, sveblagi Bog, videi gde se Njegovo sazdanje potpuno unitava glau na zemlji, saali se i ree sluzi Svome Iliji: Idi, javi se Ahavu, jer hou da se smilujem na delo ruku mojih, i reju usta tvojih poaljem dad sasuenoj zemlji, napojim je i uinim plodorodnom. A eto, i Ahav ve naginje k pokajanju, trai tebe i gotov je da te poslua u svemu to mu naredi.

Prorok odmah krenu iz Sarepte Sidonske u Samariju, prestonicu Izrailjskog carstva. U cara pak Ahava bejae upravitelj dvora neki Avdija, ovek koji se veoma bojae Boga i verno Mu sluae. Jer kad Jezavelja ubijae proroke Gospodnje, Avdija sakri sto proroka, po pedest u jednu peinu, i hrani ih hlebom i vodom. Ovog svog caredvorca prizva k sebi car Ahav (jo pre dolaska proroka Ilije k njemu) i posla ga da potrai kraj presahlih potoka trave, da bi prehranili to neto malo preostalih u ivotu konja i druge stoke. A kad Avdija izae iz grada, srete svetog proroka Iliju, pokloni mu se do zemlje i kaza mu da ga je Ahav briljivo traio po celom carstvu svom. Sveti Ilija ree Avdiji: Idi, kai gospodaru svome: evo ja, Ilija, idem k njemu. - Avdija odbijae govorei: Bojim se, kad ja otidem od tebe, Duh e te Gospodnji preneti u drugu zemlju, pa u ja ispasti laov pred gospodarem mojim, i on e se razgneviti i ubiti me. - Ilija odgovori: Tako da je iv Gospod, pred kojim ja stojim, danas u se pokazati Ahavu. Tada se Avdija vrati i kaza caru. Ahav pohita u susret oveku Bojem. A kad ugleda Iliju, on se zbog prikrivene u sebi zlobe prema proroku drznu rei proroku teku re: Jesi li ti onaj to kvari Izrailj? - Na to prorok Boji neustraivo odgovori Ahavu: Ne kvarim ja Izrailj, nego ti i dom oca tvoga ostavivi Gospoda Boga svog i pristavi za poganim Valom.

Posle toga prorok Boji, kao onaj koji ima u sebi silu pomoi Boanske, stade sa vlau nareivati caru, govorei: Sada polji i saberi k meni svih deset plemena Izrailjevih na goru Karmilsku,[10] i dovedi etiri stotine i pedeset bestidnih proroka Valovih i etiri stotine i pedeset odvratnih proroka koji slue drugim poganim idolima na visokim gorama, i svi jedu za stolom Jezaveljinim; neka oni stupe u spor sa mnom o Bogu, pa emo videti koji je Bog istinit.

Car odmah posla glasonoe po svoj zemlji Izrailjskoj, sabra bezbrojno mnotvo naroda, i sve pogane proroke i rece sazva na goru Karmil, pa i sam tamo doe. Tada revnitelj Boji Ilija, stavi pred svima, ree caru i svemu narodu Izrailjskom: Dokle ete hramati na obe noge svoje? Ako Gospod Bog, koji vas krepkom rukom izvede iz Egipta, jeste Bog, zato onda ne idete za Njim? Ako li pak Val jeste bog va, onda idite za njim.

Na ove prorokove rei narod utae, a i ne mogae nita odgovoriti, jer svakog Izrailjca izobliavae sopstvena savest zbog zablude njegove. Tada prorok Ilija produi: A sada, da biste poznali istinitoga Boga, uradite to vam budem naredio. Vi vidite da sam samo ja ostao prorok Gospodnji u svemu Izrailju, a sve ostale proroke vi pobiste. Vi isto tako vidite kako je ovde mnogo proroka Valovih. Dajte nam dakle dva junca za rtvu, jednog meni a drugog recima Valovim; no ognja nam ne treba. Na iju rtvu spadne oganj s neba i spali je, bog toga i jeste istiniti Bog, i svi se imaju pokloniti Njemu, a protivnici da se predadu na smrt.

Sasluavi ove rei, sav narod pohvali predlog proroka Bojeg i ree: Neka tako bude! dobar je tvoj predlog!

Kada dva junca bie dovedena usred skupa, sveti Ilija ree bestidnim prorocima Valovim: Izberite sebi jednoga junca, i vi prvi prigotovite rtvu, jer vas je mnogo, a ja u prigotoviti posle, poto sam jedan. A kada poloite junca na drva, oganj ne potpaljujte, nego se molite vaem bogu Valu, da on s neba polje oganj i saee vau rtvu.

Bestidni proroci tako i postupie. Bacivi kocku oni uzee junca, nainie rtvenik, nareae na njemu mnogo drva, zaklae junca, isekoe ga na delove, poloie ih na rtvenik preko drva, pa se stadoe moliti svome Valu, da polje oganj na njihovu rtvu. I prizivahu ime Valovo od jutra do podne viui: Uslii nas, Vale! uslii nas! - No ne bi ni glasa, ni odgovora. I skakahu oni oko svog rtvenika, ali sve uzalud. A kad bi u podne, stade im se prorok Boji Ilija rugati, i ree: Viite jae, da bi vas uo bog va! valjda se neto zamislio, ili je u poslu, ili s nekim razgovara, ili piruje, ili spava; viite dakle to jae, da biste ga probudili! - I vikahu lani proroci iza glasa, i po obiaju svom parahu sebe noevima, a drugi bievahu sebe do krvi.

Poto proe podne i dan naginjae k veeru, a besramni reci nita ne uspee, ree im sveti Ilija Tesvianin: Umuknite jednom i prestanite! ve je vreme da ja prinesem rtvu. - I umukoe potovaoci Vala. Tada prorok Ilija, obraajui se narodu, ree: Pristupite k meni! - I pristupie k njemu svi. I uze Ilija dvanaest kamena prema broju plemena Izrailjevih, naini od njih rtvenik Gospodnji, naredi drva na rtvenik, isee junca na komade, metnu ih na drva, iskopa rov oko rtvenika, i naredi ljudima da etiri vedra vode izliju na rtvu i na drva. I oni tako uradie. Ilija im ree: Uinite jo jednom! - I oni uinie jo jednom. Ilija im opet ree: Uinite i treom! - I oni uinie treom, te voda potee oko rtvenika, i rov se napuni vode. I zavapi Ilija k Bogu, gledajui u nebo, i ree: Gospode Boe Avramov, Isakov i Jakovljev! uslii sada mene, slugu Tvoga, i polji s neba oganj na rtvu, da bi svi ovi ljudi danas poznali da si Ti jedini Gospod Bog u Izrailju, a ja - sluga Tvoj, i Tebi prinesoh ovu rtvu! Uslii me, Gospode, uslii me, da bi se srca ovih ljudi opet obratila k Tebi!

I pade s neba oganj od Gospoda, i spali rtvu i drva i kamen i prah, i vodu u rovu popi; - sve uniti oganj. A narod kad to vide sav popada niice, kliui: Vaistinu Gospod je jedini Bog, i nema drugoga Boga osim Njega. - Tada Ilija ree narodu: Pohvatajte proroke Valove da ni jedan ne utee. - Narod ih pohvata, i sveti Ilija ih odvede na potok Kison, koji se uliva u Veliko More,[11] i tamo ih pokla svojom rukom, i neiste leine njihove pobaca u vodu, da ne bi poganili zemlju i smrad njihov kuio vazduh.

Posle toga sveti Ilija ree caru Ahavu da to bre jede i pije, pa upregne konje u kola i pouri na put, jer e pasti silan dad i pokvasiti sve. Kada Ahav sede da jede i pije, Ilija se pope navrh Karmila. Sagnuvi se k zemlji, on metnu lice svoje meu kolena svoja i moljae se Bogu da polje dad na zemlju. I odmah se molitvom njegovom kao kljuem otvori nebo, i pade silna kia, koja pokvasi sve i bogato napoji ednu zemlju. Tada Ahav, uvidevi svoju zabludu, oplakivae grehe svoje na putu za Samariju. A sveti Ilija, opasavi bedra svoja, peke iae ispred Ahava, radujui se o Gospodu Bogu svom.

Kada za sve ovo doznade gadna carica Jezavelja, ena Ahavova, ona se strahovito razbesne zbog pogubljenja njenih bestidnih proroka i posla poruku svetome Iliji, kunui se bogovima svojim, da e ga ona sutradan ubiti u onaj as u koji on pobi proroke Valove. I uplai se sveti Ilija smrti, jer i on bee ovek sa slabostima svojstvenim prirodi ljudskoj, kao to je i reeno o njemu: Ilija bee ovek kao i mi (Jak. 5, 17). I pobee iz straha od Jezavelje u Virsaveju,[12] u carstvo Judejsko, i otide u pustinju sam. Putovavi kroz pustinju dan hoda, on sede pod smreku da se odmori. Ophrvan tugom, on stade moliti od Boga smrt sebi, govorei: "Gospode! dosta sam ve iveo na zemlji; uzmi sad duu moju; eda li sam bolji od otaca svojih?"

Ovo prorok ree ne zbog muke od gonjenja nego kao revnitelj Boji, ne trpei zlou ljudsku i beeenje Boga i huljenje presvetog imena Gospodnjeg: njemu smrt bee laka nego sluati i gledati ljude bezakonike koji preziru i odbacuju Boga, Tvorca svoga. Molei se tako, sveti Ilija lee i zaspa pod drvetom. I gle, aneo Gospodnji taknu ga i ree mu: "Ustani, jedi i pij". Probudivi se, Ilija ugleda kraj svog uzglavlja vru hleb i krag vode; i ustavi jede i pi, pa opet zaspa. No aneo Gospodnji doe po drugi put, i taknu ga govorei: "Ustani, jedi i pij, jer ti je put dalek".

I ustavi Ilija jede i napi se vode; pa potkrepljen time on putova etrdeset dana i etrdeset noi dokle doe na goru Boiju Horiv.[13] Tamo se nastani u peini. Tu mu sagovornik bi sam Gospod, koji mu se javi u blagom lahoru koji tiho duvae u istom vazduhu. Kada se Gospod pribliavae k njemu, ispred Gospoda iahu strana znamenja: najpre nastade silna oluja koja brda razvaljivae i stene razlamae; zatim iae oganj, ali Gospod ne bee u ognju; a iza ognja glas tanane svetlosti, i tu Gospod. A kad Ilija u prolaenje Gospoda, on zakloni lice svoje platom i iziav stade pred peinom; i u glas Gospoda koji mu govorae: ta ti tu radi, Ilija? - On odgovori: Revnujui porevnovah veoma za Tebe, Gospoda Svedritelja, jer sinovi Izrailjevi ostavie zavet Tvoj, rtvenike Tvoje razvalie, i proroke Tvoje pobie maem; i ja ostah sam, pa trae duu moju da mi je uzmu. - A Gospod, teei Iliju u njegovoj tuzi, otkri mu da nije sav Izrailj odstupio od njega, nego On ima sedam hiljada tajnih slugu Svojih koji ne preklonie kolena svoja pred Valom. Ujedno s tim Gospod obavesti Iliju da e ubrzo poginuti Ahav i Jezavelja i sav dom njihov; i naredi da unapred odredi za cara nad Izrailjem jednog dostojnog oveka, po imenu Juja, koji e istrebiti sav rod Ahavov; pored toga naredi da i Jeliseja pomae za proroka.

Uteivi tako slugu Svoga Gospod otide od njega. A ugodnik Boji po nareenju Gospodnjem otputova odande, i nae Jeliseja sina Safatova gde ore sa dvanaest pari volova, baci na njega plat svoj, kaza mu volju Gospodnju, nazva ga prorokom i naredi mu da ide za njim. A Jelisej ree svetom Iliji: Molim te, pusti me na kratko vreme da se oprostim sa ocem mojim i majkom mojom, pa u poi za tobom. - Sveti Ilija mu ne sprei to. Jelisej onda ode doma, zakla par volova sa kojima je orao, priredi ugoenje susedima i roacima, pa se oprosti sa roditeljima, i ode za svetim Ilijom pratei ga svuda i sluei mu kao sluga i uenik.

U to vreme car Ahav, pod uticajem svoje nevaljale ene Jezavelje, svojim ranijim bezakonjima dodade novo bezakonje; i to ovo: Jedan Izrailjac po imenu Navutej imaae vinograd do imanja cara Ahava u Samariji. Ahav predloi Navuteju: Ustupi mi svoj vinograd da nainim od njega gradinu, jer je blizu do dvora moga; a ja u ti dati za njega bolji vinograd, ili ako voli, dau ti u novcu ta vredi. - Navutej odgovori: Sauvaj Boe da bih ti dao naslee predaka svojih.

Tada se Ahav vrati kui svojoj zlovoljan i ljutit zbog Navutejeva odgovora, i od muke ne mogade jesti hleba. Doznavi razlog Ahavovog neraspoloenja, Jezavelja mu se nasmeja, i ree mu: Zar je takva vlast tvoja, care Izrailjev, da ak i prema jednom oveku nisi u stanju pokazati volju svoju? Nego prestani sa tugom, jedi hleba i priekaj malo, pa u ti ja sama dati u ruke Navutejev vinograd.

Rekavi to, ona napisa naredbu u carevo ime najstarijim graanima Izrailjskim i udari na nju carski peat. U naredbi bee napisano, da oni oklevetaju Navuteja kako je tobo hulio Boga i cara, da privedu lane svedoke, pa da zbog toga zaspu Navuteja kamenjem izvan grada. I bi izvreno ovo nepravedno ubistvo prema bezakonom nareenju. A posle pogubljenja nevinog Navuteja, Jezavelja ree Ahavu: Sada uzmi bez novca vinograd Navutejev, jer Navuteja ve nema meu ivima.

uvi da je Navutej ubijen, Ahav se malo oalosti, pa zatim poe u Navutejev vinograd da ga prisvoji. Na putu ga, po nareenju Bojem, srete sveti prorok Ilija i ree mu: Poto si nepravedno ubio nevinog Navuteja i oteo njegov vinograd, zbog toga ovako veli Gospod: Na mestu na kome psi polizae krv Navutejevu, na tom istom mestu psi e polizati tvoju krv; takoe i enu tvoju Jezavelju pojee psi, i sav dom tvoj bie istrebljen.

uvi ove rei Ahav zaplaka, zbaci sa sebe carsku odeu svoju, obue se u vreu i naloi na sebe post. I to tako malo pokajanje Ahavovo pred Gospodom uini, te izvrenje kazne izreene domu Ahavovom bi odloeno za vreme posle njegove smrti. Jer Gospod ree proroku Svom Iliji: Poto se Ahav tako ponizi preda mnom, neu navesti ono zlo na dom njegov za ivota njegova, nego u dane sina njegova.

Posle toga poive Ahav tri godine, pa bi ubijen u ratu. Sa bojita ga na kolima povezoe u Samariju, i njegovu krv koja je tekla s kola polizae psi, kao to predskaza prorok Boji. Isto tako i sve ono to bee proreeno o Jezavelji i o celom Ahavovom domu zbi se potom u svoje vreme, po uzeu svetog Ilije na nebo (sr. 4 Car. 9, 22-37).

Po smrti Ahava na njegovo mesto zacari se Ohozija sin njegov. I on se pokaza kako naslednik oeva prestola tako i naslednik oeva mnogoboja, jer sluajui bednu mater svoju Jezavelju on sluae i prinoae rtve poganom Valu, te time veoma razgnevi Gospoda Boga Izrailjeva. Jednom usled nesmotrenosti Ohozija pade sa prozora svoga doma i teko se razbole. I on uputi poslanike lanom bogu Valu, ili tanije - demonu koji ivljae u idolu Valovom i davae lane odgovore onima koji mu se obraahu pitanjima. Tome demonu on i posla da pita za svoje zdravlje, da li e ozdraviti od bolesti. Kada poslanici Ohozijini iahu putem ka Valu, srete ih, po nareenju Bojem, prorok Boji Ilija i ree im: Eda li nema Boga u Izrailju, te idete da pitate poganog Vala? Vratite se i recite caru koji vas je poslao: Ovako veli Gospod: nee se dignuti s postelje na koju si legao, nego e umreti na njoj.

Vrativi se, poslanici saoptie bolnome caru ove rei. Car ih upita: Kakav bee na oi taj ovek koji vam to ree? - Oni odgovorie: Bee kosmat i opasan konim pojasom. - Car na to ree: To je Ilija Tesvianin. - I posla pedesetnika sa njegovom pedesetoricom, da uhvate Iliju i dovedu k njemu. Oni odoe i naoe Iliju na gori Karmilu, jer bee navikao da najvie boravi tamo. Ugledavi Iliju gde sedi na vrh gore, pedesetnik mu ree: ovee Boji! sii ovamo, car nareuje da ide k njemu. - Sveti Ilija odgovori pedesetniku: Ako sam ovek Boji, neka sie oganj s neba i prodre tebe i tvoju pedesetoricu. - I tog asa sie oganj s neba i sagore ih u pepeo. Car onda posla drugog pedesetnika s njegovom pedesetoricom, no i njih snae to isto: pade s neba oganj i prodre ih. Tada car posla i treega pedesetnika s njegovom pedesetoricom. A ovaj pedesetnik, doznavi ta se dogodi sa njegovim prethodnicima, doe k svetom Iliji sa strahom i smirenjem, klee na kolena svoja pred njim, moljae ga govorei: ovee Boji! Evo dua moja gotova je pred tobom, i due ovih slugu tvojih to su sa mnom; smiluj se na nas; doli smo ne po svojoj volji, nego smo poslani k tebi; ne pogubi nas ognjem, kao nae prethodnike.

I potede prorok doave sa smirenjem; a one pre njih ne potede zato to behu doli s gordou i vlau, i imaahu nameru da ga uhvate kao zarobljenika i vode sa beeem. I naredi Gospod svetom Iliji da bez bojazni ide k caru sa ovim treim pedesetnikom da mu kae isto to i ranije. Tada ovek Boji poe s gore sa pedesetnikom i njegovim ljudima. Doavi k caru on mu ree: Ovako veli Gospod: zato to si slao poslanike da pitaju Vala o ivotu tvom kao da nema Boga u Izrailju da bi ga pitao, nee se dignuti s postelje na koju si legao, nego e umreti.

I umre Ohozija po rei Gospodnjoj, izreenoj ustima proroka. Posle Ohozija zacari se brat njegov Joram, poto Ohozija ne imaae sina. Na ovome Joramu zavri se dom Ahavov, jer bi istrebljen gnevom Bojim u dane svetog proroka Jeliseja, kao to o tome pie u njegovom itiju.[14]

Kada se priblii vreme u koje je Gospod hteo da uzms k sebi Iliju iva u telu, iahu Ilija i Jelisej iz grada Galgala u grad Vetilj. No znajui po otkrivenju Bojem da mu se priblii uzee na nebo, Ilija htede da ostavi Jeliseja u Galgalu, smirenoumno skrivajui od njega svoje proslavljenje koje mu je predstojalo od Boga; i on ree Jeliseju: Ostani ti ovde, jer mene Gospod alje do Vetilja. - A sveti Jelisej, koji je takoe po otkrivenju Bojem znao ta se ima dogoditi, odgovori: iv mi Gospod i iva mi dua tvoja, neu te ostaviti.

- I obojica odoe u Vetilj. A sinovi proroki[15] koji ivljahu u Vetilju pristupie nasamo k Jeliseju i rekoe mu: Zna li da e Gospod uzeti gospodara tvog od tebe? - Jelisej odgovori: Znam i ja, no utite. - Potom sveti Ilija ree Jeliseju: Ostani ti tu, jer mene Gospod alje u Jerihon. - Jelisej mu odgovori: iv mi Gospod i iva mi dua tvoja, neu te ostaviti. - I oni obojica odoe u Jerihon. A sinovi proroki koji bejahu u Jerihonu pristupie k Jeliseju, i rekoe mu: Zna li da e danas uzeti Gospod od tebe gospodara tvoga? - Jelisej odgovori: znam, utite. - Sveti Ilija opet ree Jeliseju: Ostani ti tu, jer me Gospod alje na Jordan. - Jelisej odgovori: iv mi Gospod i iva mi dua tvoja, neu te ostaviti. - Tako otidoe obojica. Za njima pooe i pedeset ljudi izmeu sinova prorokih, pratei ih izdaleka. A kad oba sveta proroka stigoe na Jordan, Ilija uze svoj plat, savi ga i udari njime po vodi; voda se rastupi tamo i amo, te preoe obojica suvim. A kad preoe Jordan, ree Ilija Jeliseju: Iti od mene ta hoe da ti uinim, dokle se nisam uzeo od tebe. - Jelisej odgovori: Molim da duh to je u tebi, bude dvostruko vie u meni. - Ilija ree: Zaiskao si teku stvar; ali ako me vidi kad se uzmem od tebe, bie ti tako; ako li ne vidi, nee biti.

I kad iahu dalje razgovarajui se, gle, iznenada se pojavie ognjena kola i ognjeni konji i rastavie ih, pri emu Ilija bi u vihoru uzet na nebo. A Jelisej gledajui to vikae: Oe, oe! kola Izrailjeva i konjica njegova! (Ovim reima on kao da govorae: Ti si, oe, bio sva sila Izrailjeva; svojom molitvom i revnou ti si vie pomagao Izrailjskom carstvu nego veliko mnotvo ratnih kola i naoruanih konjanika). - I Jelisej vie ne vide Iliju; onda dohvati svoje haljine i razdra ih od tuge. Utom pade kraj njega plat baen odozgo Ilijom; on ga uze, stade na bregu Jordana, udari platom po vodi i, razdelivi njime vodu kao Ilija, pree po suvu, i postade naslednik blagodati koja delovae u njegovom uitelju.

Sveti prorok Boji Ilija, ognjenim kolima uzet na nebo sa telom, iv je sve do sada u telu, uvan Bogom u rajskim naseljima. Njega videe tri sveta apostola u vreme preobraenja Gospodnja na Tavoru; i opet e ga videti obini smrtni ljudi pred drugi dolazak Gospodnji na zemlju. I on koji je izbegao smrt od maa Jezaveljina, postradae tada od maa Antihristova (Otkr. 11, 3-12). I posle toga on e se ne samo kao prorok nego i kao muenik udostojiti u liku svetih vee asti i slave, nego sada, od pravednog nagradodavca Boga, Jednoga u Tri Lica, Oca i Sina i Svetoga Duha, kome ast i slava sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.[16]

SPOMEN SVETIH OTACA NAIH:

ILIJE, patrijarha Jerusalimskog, i FLAVIJANA, patrijarha Antiohijskog

Veliki revnitelji vere i branitelji Pravoslavlja. Umrli obojica u izgnanstvu, kuda ih progna jeretiki car Anastasije. Tano provideli smrt cara Anastasija i svoju. Istovremeno pisali su oni jedan drugom, iz udaljenih mesta: "Anastasije car danas umre, poimo i mi na Sud Boji s njim". I posle dva dana oba svetitelja skonaju, 518 godine.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAEG

AVRAMIJA UHLOMSKOG

Ovaj prepodobni otac na, izmalena zavolevi Boga, doe k velikom Sergiju udotvorcu[17] i primi od njega monaki postrig. Zbog vrlinskog ivota svog on bi udostojen svetenikog ina, posle ega se sa jo veim trudoljubljem podvizavae. Odlikujui se krajnjim smirenjem, on ostavi obitelj prepodobnog Sergija i, udaljivi se u pusta mesta Galikog kraja,[18] on tamo osnova mnoge obitelji.[19] I doe na jedno mesto blizu gore, i satvori molitvu lijui silne suze. Utom on u sa gore glas koji mu govorae: "Avramije! popni se na goru; ovde stoji ikona Matere moje".

Prepodobni se pope na goru, i ugleda gde na jednom drvetu stoji ikona Preiste Bogomatere sa Predvenim Mladencem. Pavi niice, on se stade moliti sa suzama, i ponova u glas koji mu govorae: "Avramije, ustani!"

On ustade, i gle, ikona sama sie na njegove ruke, nikim ne noena. Svetitelj onda na tom mestu naini sebi najpre keliju i dugo vreme provede u toj pustinji; a posle mnogo godina on na tom mestu podie manastir, sabra mnotvo uenika i mnogo se podvizavae u postu i uzdranju. Saznavi zaranije vreme svoga odlaska k Bogu, on sazva bratiju svoje obitelji, izgovori im pouke korisne po duu, priesti se Telom i Krvlju Gospoda Hrista, i prestavi se u vene obitelji dvadesetog jula 1375 godine.[20] Bogu naemu slava, sada i uvek i kroza sve vekove.