Житије у српској књижевности

Садржај:

Житије као жанр У старословенској и преводној књижевности Прва српска оригинална хагиографска дела У делима Доментијана и Теодосија Архиепископ Данило II и његов ученик Писци страног порекла у српској житијној књижевности Патријарх Пајсије Литература и музика

Житије као жанр

Житије или хагиорафија је основни прозни жанр, који се уз богослужбену поезију јавља у византијској и јужнословенској књижевности.

Настаје из првих краћих или дужих записа, мартирија, о страдању првих хришћанских мученика.

Прво дело, у којем је коначно обликован житијни жанр је Житије преподобног оца Антонија, од Атанасија Александријског.

Поетску композицију обележава метафизички историзам. Као прозни жанр може обухватати и друге песничке и прозне жанрове:

молитве, похвале, слова, беседе... Функција житија огледа се у стварању и ширењу култа одређене личности, али

и у литургијској и монашкој обредности. Поджанрови:

Пролошка или синаксарска – читају се на богослужењу. обимна – читају се у манастирским трпезаријама.

Житије у старословенској и преводној књижевности

Прва житија настала на тек створеном словенском књижевном језику су: Житије светог Ћирила и Житије светог Методија, од непознатог писца.

Ова два житија међусобно су комплементарна и у многоме прате византијску житијну схему, уносећи у њу и многе оригиналне мотиве.

Без обзира на све своје особености, нису много утицала на животописање Срба.

Многа дела средњовековне књижевности настала на грчком и латинском језику, превођена су на српски језик и тако била заступљена у јужнословенској књижевности.

Међу житијима то су: Житије Алексија божјег човека, Житије св. Ђорђа Кападокијског, Житије св. Павла Кесаријског, Житије св. Ђорђа Кратовца.

Почеци српске оригиналне књижевности

Почеци књижевног рада међу Србима, јављају се још у X, XI и XII веку са Барским родословом и Житијем краља Владимира, чији је аутор непознати Зећанин.

Са стварањем државе Немањића и радом св. Саве можемо говорити о оригиналној српској књижевности.

Св. Сава најпре пише једну житијну белешку, кратко Житије св. Симеона, у оквиру Хилаландарског типика. Касније, у Стденичком типику пише ктиторско житије оснивача Студенице, Житије св. Симеона.

Култу св. Симеона придружио је и његов старији син, Стефан Првовенчани, Житије св. Симеона. То је право византијско, опширно житије које има владарски концепт и може се посматрати као историјски извор. Новина је систематско излагање чудеса која нису историјски основана.

св.Симеон Стефан Првовенчани

У делима Доментијана и Теодосија

Доментијан – српски светогорски монах

Пише прва житија на Св. Гори:Житије св. Саве – у Карејској испосници, на захтев краља Уроша.Житије св. Симеона – у кули Преображења, такође по жељи краља Уроша.Карактеристичан је високи стил, стил “плетеније словес”.Поетика у овим житијима је богатија у примени реторских и песничких фигура, сложенија у композицији.

Теодосије Хиландарац

Живот проводи у Хиландару где је написао:

Житије св. Саве – последње житије у култу св. Саве и Симеона, а извор му је истоимено Доментијаново житије.Житије Петра Коришког-

- једно од најлепших и најуспелијих у српској књижевности.Карактеристичан је наративни стил.Приповедање је екпресивније и топлије од Доментијановог.

Архиепископ Данило II и његов ученик

Архиепископ Данило II саставио је зборник у који су ушла житија краља Уроша, Драгутина, Милутина, краљице Јелене, архиепископа Арсенија I, Јоаникија I и Јеваститија I.

Зборник представља врсту књижевног мозаика, крупну целину од мањих житијних текстова.

Карактеристично је “плетеније” композиције.

Заступљени су многи жанрови: молитве, плачеви,похвале…

Исихазам – главни идеолошки и поетски знак.

Ученик Данила II сматра се и његовим настављачем, јер је Данилов зборник допунио Житијем Стефана Дечанског, Житијем краља Уроша и Житијем архиепископа Данила II .

Он спаја одлике Даниловог стила са традицијом Теодосијеве наративне експресивности.

Писци страног порекла у српској житијној књижевностиГригорије Цамблак

Његово књижевно дело поред бугарске и руске, задужује и српску књижевност.Аутор је Житија Стефана Дечанског.У овом делу, први пут се ставља акценат на осликавање психолошког портрета главног јунака.Житије настаје убрзо након Косовског боја и њиме је успостављен духовни континуитет између државе Немањића и Лазарове Србије.

Константин Филозоф

Један од писаца који стварају на двору деспота Стефана Лазаревића.Пише Житије деспота Стефана.У њему се средњовековно житије удаљава од хагиографије и приближава световној биографији.Ослања се на античку традицију и историографију.Користи византијске реторске фигуре и акростих (чак три у житију).Географски описи и градови добијају посебан простор у књижевности.

Патријарх Пајсије

. Пише Пролошко житије Симоново и

Житије цара Уроша. Житије цара Уроша обухвата

родословна и летописна казивања у духу народне традиције.

Спаја житијно са фолклорним, песничко са историјским.

У житију је резимирана цела средњовековна српска историја, а Пајсије се тим својим делом представља као један од последњих средњовековних историчара и хагиографа. цар Урош Нејаки

Литература и музика:

Димитрије Богдановић – “Историја старе српске књижевности”, СКЗ, Београд, 1980.

Ђорђе Трифуновић – “Азбучник српских средњовековних књижевних појмова”, Нолит, Београд, 1990.

Коришћена музика: Дивна Љубојевић - Царју небесни

Аутор: Јелена Ристановић