DOPUNJENO IZDANJE

’Zrenjaninski rani radovi’’ govore o ''začudnim i prevratnim godinama'' od 1968. do 1978., kada su u ovom gradu započete, začete, relalizovane ali i prekinute izuzetne književne, pozorišne, likovne, zapravo uzbudljive, socio-kulturološke promene i karijere. Ovo štivo pruža uvid u ta već daleka vremena avangardnog umetničkog presedana u ovom gradu. Reč je o eksperimentu koji se još nije u tom obimu ponovio.

Stari Dom omladine u Zrenjaninu , prostor i okruženje u kome su se odigrali skoro svi znajniji događaji tih nestvarnih godina.

VREME PAMFLETA

Na ovom kolažu Gabrijele Parigros, Milan D. Vukotić I Radivoj Šajtinac predvode glumačku ekipu ‘’Ćelave pevačice’’ E. Joneska. Od koje je su ZRR prakti;no I krenuli.

Po mnogo čemu neočekivano, period neposredno pre, kao i pola decenije posle, Studen tskih nemira 1968. obeležen je u Zrenjaninu značajnim avangardnim umetničkim pojavama. To je vreme koje sledi neposredno posle studentskog bunta, a zahvata i period srpskog liberalizma, talasanja u okviru vladajuće komunističke doktrine. Vreme iskušavanja granica umetničkih slo boda u ne tako dubokoj vojvođanskoj provinciji. Tih se godina događao nesvakidašnji spoj umet ničke i intelektualne avangardnosti i hrabrosti pojedinaca, sa nekarakterističnom fleksibilnošću pojedinih lokalnih ustanova. Zahvaljujući tome, unutar dve institucionalizovane organizacije, Do ma omladine i Narodnog pozorišta, ali i časopisa ''Ulaznice'', odnosno Kluba mladih pisaca, konačno i Centra za kulturu, u rasponu od skoro osam godina, traje vreme razigrane mašte, osva janja umetničkih sloboda i avangardne književnosti, provokativnog teatarskog eksperimenta i likovnih iskakanja. I povremenih pokušaja da se iskaže generalni umetnički stav o stanju sloboda u gradu, pokrajini i državi. Kroz umetnost do slobode stvaralaštva. I slobode uopšte! Te začudne godine, za koje naš sugrađanin profesor Nebojša Popov kaže: ''Danas, s razdaljine od četrdeset godina, studentski pokret '68. ostaje u sećanju kao jedini učesnik složenih, dugih i dramatičnih društvenih sukoba koji je vredan trajnije pažnje'', nikada se nisu ponovile. Po količini i kakvoći drske umetničke prakse, a naročito po broju novih autora. U Zrenjaninu taj početak ''periklovske epohe'' kao da se nagoveštava još 1967. pokretanje

časopisa ''Ulaznica'', koji će u narednim decenijama biti stožer antiprovincijalnog pevanja i mišljenja. U narednoj 1968. pojavljuju se znameniti ''Pamfleti'' u, u politički krajnje nepovoljnim,

ili možda naprotiv - najboljim i najprovokativnjim uslovima. Osvanjuje tanka knjižica, crno-belih korica, ispunjena sadržinom avan garde, literarne subverzivnosti, drskosti, nadrealne slojevitosti ali i duboko i dobro skrivene romantike i naivnosti. Desetak, tada mladih literarnih junoša, iz neodoljivog osećanja da ih lokalni književni i društveni život s kraja šesdesetih guši, ometa i zamajava, izdadoše brošuru provokativno crnih korica, ograni čenog tiraža i punu duha, svežine, slobode i igrarija umetničkih. U slavu otpora konvencijama provincije. Verovatno na užas

branitelja malograđanskog mira, socrealističkog reda, i policajaca duha, zaplašenih studentskom pobunom i Titovom taktikom. U toj je sveščici, o kojoj se naravno više pričalo nego što se čitala, bilo je i naivnosti, privlačne površnosti ali nedvosmisleno i pravih satiričnih iskaza, brilijantnih književnih početaka, pravog bunta protiv svakodnevnog, Bio je to, sve u svemu, pamflet protiv svega onog što je u našim ondašnjim životima bilo anahrono, zabeto nirano, učmalo i preteće.

Dakle, pre tridesetak godina zrenjaninske Pamflete, sa pogle dom u budućnost, napisali su i potpisali Vujica Rešin Tucić, pisac i danas, Jovica Aćin, esejista, izdavač, urednik od ugleda, Miodrag Mar tinov, reditelj i anfanteribl, već previše dugo upokojen, Milorad Milen ković, kasnije poznat kao Šum, svojevremeno jedini dosledni pisac erotske proze u ovom gradu, Vojislav Despotov, potonji veliki pesnik i prozaista, Radivoj Šajtinac, jedan najkarakterističnijh živih vojvođan skih književnika, Sonja Kapeler, nekdašnja poetesa a sad lekar, i kona čno Ivan Vojin, bibliotekar koji je iz pisanja "pobegao" u služenje knji zi. Napisaše te 68-me: "Brošure edicije Ful Maks izlaziće savremeno u različitoj naravi". I naravno, drugi broj Pamfleta nije nikada izašao. A ove je godine četrdeseta godišnjica tog iskoraka.

Todor Manojlović

1968. godine I u pozorištu 'Toša Jovanović'' započinje jedna krat kotrajna, burna, po mnogo čemu ekstatična, avangardna, sa mnogih stra na osporavana, ali i veoma zanimljiva epizoda pomalo preuranjene "bite fovštine", u kojoj je glavni akter, zamajac, inspirator, mistifikator i možda i žrtva, bio reditelj Jovan Bata Putnik. U tom pozorišno-artističkom preokretu, kome je skoro jedina mana bila to što je deceniju preuranio, pamte se naslovi ''Vetrovi kora čaju'' Žarka Vasiljevića, ''Cveće i smrt sta rog luke'' Radivoja Šajtinca i ''Centrifugalni igrač'' Todora Manojlovića. U Domu omladine, koji je bio i domaćin Klubu mladih pisaca, koji je izdao

''Pamflete'', odigrana je tada Joneskova ''Ćelava pevačica'' u realizaciji tandema Martinov - Vukotić. Godina je 1969. Bila je to izuzetna predstava koju je nažalost u senku potisnula još avangardnije i samosvojnije ostvarenje istog tandema, ‘’Romeo u Đu lijeti’’.

ZBIVANJA U JORGAN SALI

Zrenjaninski umetnički ''rani radovi'', koji su se odigravali u godinama koje slede posle ''studentskih gibanja'' 1968. kao prethodnica svojevrsnog srpskog liberalizma, više su podsećali na ono što je činio Žilnik u svom istoimenom filmu (Rani radovi) a znatno manje na Marksov izvorni koncept. Premda je ''Estetika'' znamenitog profesora Ivana Lerika, objavljena 1972. znat no bliža potonjem. To izdavanje njegove "maestralno" zakasnele Estetike, koja se u štampanom i integralnom obliku pojavila, skoro dvadeset godina posle ideološko-estetičke polemike realista i modernista, kada je i napisana, u kojoj je njen autor učestvovao (ni njeno blagovremeno štam panje ne bi Leriku obezbedilo "pobedu" ali bi mu svakako omogućilo ravnopravniji tretman), predstavljalo je svedčanstvo antiprovincijalne i nedogmatske svesti mladih zrenjaninskih intelek tualaca. Istih onih koji su pokrenuli ''Ulaznicu'' i izdali ''Pamflete''. Lerika su nekritički cenili a za njegovu estetiku osim, Jovice Aćina, nisu baš imali previše razumevanja.

Tih godina dok je ovdašnji ko munizam tražio odgovore na sve teža pitanja epohe, u staroj zgradi kasine, na obali Begeja, pored Parnog kupa tila i bašte Plankert, formirana je rad na organizacija Dom omladine. Vero vatno sa namerom da omladini profe sionalno organizuju vanškolske akti vnosti i zadrže je u zagrljaju sistema. I da je zabavi pod okriljem društvene pažnje. Na to se odlučila gradska omladinska organizacija, posle par godina ne baš uspešnog forumskog obavljanja sličnih aktivnosti. Za prvog direktora postavljuju Boru Halaseva, čoveka naizgled neadekvatnog, izvan odgovarajuće struke. Međutim, baš zahvaljujući njemu, osobi dobrih namera i sretne ruke, Dom omladine je godinama uspevao da bude mesto na kome su se razvijale pozitivne umetničke i zabavne vibracije. U proleće 1972. godina list ''Mladost'' piše: ''Dom omladine može mladima pružiti pravi teren za stvaranje kulture u kojoj su eksperiment, avangarda i nemirenje sa starmalošću česti i evidentni.

Dom omladine postaje embrion zrenjaninske avagardne umetnosti i omladina našeg grada sve više gleda na Dom kao svoju instituciju. U gradu nema svežije umetnosti od one koja se ovde stvara''. Uz kreativnu saradnju mladog pesnika Radivoja Šajtinca, u ovoj se instituciji pre svega razgoreva teatarski eksperiment. Prvo nastupa pominjana Joneskova ''Ćelava pevačica, u režiji buntovnog i talentovanog Miodraga Martinova. U kojoj igraju Mirjana Mijatov ( Šajtinac), Andrija Štajn, Branka Novaković (Jajić), Ljiljana Herceg, Milenko Pavlov i Jovan Caran. Osim izbora, nesvakidašnjeg, za ono vreme, teksta, skoro ništa ne nagoveštava temeljnu provokativnost i destrukciju rutine koju će, međutim, izazvati naredni projekat na pozornici koja se poluzvanično zvala ''Jorgan sala heroja''. Ime puno raznih aluzija i konotacija ali potpuno u duhu umetničke prakse koju zagovaraju reditelj Dživ Martinov i Milan Vukotić Vuka, slikar, scenograf, majstor neočekivanih atrefakata i gegova. Budući autor i promoter širom zemlje popularnih ''Rastibuđilizovanih klej bezabli'', ironične, posprdne i nadasve unebesno duhovite urbane ''kaže'' o ondašnjem vremenu i ukusu.

Ovaj je univerzalni autor likovnost u praksi pretvorio u svojevrstan hepening, Taj ''ples na ivici dozvoljenog'' Martinova i Vukotića, ali i mase mladih teatarskih i uopše umetničkih zaljublje nika, sa raznolikim ''naivno-političkim i erotskim provokacijama'', kako piše ondašnja štampa,u predstavi ''Romeo u Đulijeti'' dostiže vrhunac, katarzu i krah. U toj smeloj preradi Šeksipa, sa ni zom svakojakih dramskih, likovnih, parapolitičkih provokacija igrali su i Dragan Caran, docnije radio novinar u Beogradu, Milenko Pavlov Menato, danas poznati glumav i zabavljač, Tihomir Mačković- Mačak, kasnije brilijantan lutkar, Jovan Caran Denis, glumac, lutkar, reditelj, pasio nirani fotograf, pisac za decu, i naravno famozna Ljilja Herceg alijas Đavo, čija je nagost dodatno provocirala gradske čistunce. U tom projektu čiste žilnikovštine igrali su i budući glumac Milan Kočalović, novinarka Branka Jajić kao i masa ondašnje zrenjaninske ''dobre de ce''.

Pojava obanažene Ljile Đavo. na pozornici ''Jorgan sale heroja'', kasnije u Novom Sadu i na drugim mestima, kao i još niz radikalnih teatarskih ''inovacija'' konačno izazivaju žestok odgovor konze rvativnog Zrenjanina. Sva ta ''buka i bes'' završa se odlaskom Miodraga Martino va iz grada. Time se, sa malim odstupanji ma, i završava jedan avangardni i burni period ander graund scene koju je iznedrio Dom omladine. Bez obzira što je predstava ''Romeo u Đulijeti'' proglašena u ''Startu'' za jednu od najzanimljivih predstava te godine u Srbiji. Odmah posle ''Kose''. Bio je to dramski

''incidenta'' čija su se poneka rešanje kasnije viđala i na Bitefima. Prejak za duhovno-političku izdržljivost provincije u doba komunizma. Dživovi i Vukini istomišljenici, scenski polugoli, namerno bosi, ekespresivni i glasni, kasnije su postali skoro normalni građani. Martinov i Vukotić su međutim otplovili dalje! ( Vratili su se posle desetak godina ali tada je to već bilo iz druge ruke). Prva je bitka izgubljena. Bunt još traje. Konačan obračun je, međutim rezervisan za književnike.

PISCI I GLUMCI ROKERI, MUZIČARI SVIRAJU POP

Prvi disko klub u Zrenjaninu otvoren je početkom sedamdesetih, naravno, bio je u tadaš njem Domu omladine, i zvao se ''Tetka Ana'', kao i istoimena rok grupa, ali i kao majka Milana D. Vukotića, ekstravaganta i verovatno inspirativna osoba koja je i tada bila gradski etalon za nes vakidašnje. I potonja rokgrupa i disko ime su dakle dobili po gospođi Ani. Njen sin, inovator, umetnički ''provokator'' i realizator pozorišnih i likovnih atrakcija i ''instalacija'', to je činio, u pozorištu ''Dečiji bič'' uz slikarsku asistenciju Slavka Konculova. Spomenuti Milan Vukotić, bavi se, sporadično, i štafelajnim slikarstvom. Retka platna iz sedamdesetih godina govore o njego vom nesvakidašnjem likovnom rukopisu, nikada do kraja definisanom. Takva je i slika '' Žena bez ruke, i riba''.

Iz drugog plana, zbog mladosti, u svim ovim ali i ostalim eksperimentima, kao muzičar i crtač, učestvuje i Milorad Grujić, danas afirmisan književnik. koji i dalje neguje ludizam kao na čin svog delovanja. U prelomnoj predstavi ''Romeo u Đulijeti'' on svira u grupi ''Cor''. Vojislav

Laletin, istaknuti ''obrazovni'' tv. urednik u ovoj je predstavi asistent režije, dok se karijera ugled nog glumca, tada talentovanog amatera, Milenka Pavlova tek kasnije ubrzava. Sa Rucanteovom 'Mušicom''.

Posle uspona i strmoglava pozorišnog ''šoka'' s kraja šezdesetih zrenja ninska teatarska off scena nasta vlja svoj život sa mnogo manje dramatike. Sa novim optimiz mom ali bez izraženije smelosti da se provincijski mir iznova re meti.

Tačno četrnaest godina kasnije, Vojislav Despotov će,

sećajući se tih raskolničkih vremena, zapisati: ''Duh konkreti zma, alternativizma, vizuelizma i, posebno, pamfletizma, počeo je da se uv lači, preko malih i velikih mostova, u grad. Na brzo sklopljenu scenu neobič nih multimedijalnih projekata stao je smisleni pokušaj da se ukine tradicio nalni odnos prema pisanju i knjizi, prema samom životu, na kraju krajeva.... Bez mehanizma strpljivog čekanja i principa mlitave nade.'' Uz sopstveni tale nat i mladićku drskost, u tome su uh podržavali časopis ''Ulaznica'' koju je vodio Luka Hajdu ković, profesor Tihomir Savić, slikar Zdravko Mandić i umni humanista Ivan Lerik. Svi oni, sle deći zavet Todora Manojlovića da treba stići '' bliže velikom suncu''. Pero Zubac, potonji proslavljeni pesnik ''Mostarskih kiša'' i Milutin Ž. Pavlov, pesnik i prozaista, u mnogome su parti cipirali zrenjaninski boemski duh ali i stvaralačku svest ovih raskidnih godina, međutim u trenucima '' velikih potresa'', svojevrsnog ''praska'' već su bili u Novom Sadu.

Znatno više od kurioziteta deluje i podatak da se u plaketi ''Na sunčanoj strani zemlje'', iz 1964. koju je autor ovog teksta dobio kao "uspešan učesnik Literarnog konku rsa Kluba pisaca - Zrenjanin" sa potpisom predsednika kluba - Milorada Milenkovića Šuma, neočekivano, mogu pronaći dve sasvim posebne pesme danas renomiranog scenografa Miodraga Tabačkog.

Uz ovu zrenjaninsku umetničku radionicu ''zudnje za razlikovanjem'', gradska muzička, zabavna, scena u kontinutitetu je produkovala orkestre i muzičare koje je od velike jugoslovenske scene odvajalo samo odsustvo kreativne drskosti. Po svim naknadnim poređenjima kvalitet, muzike koja se slušala na igrankama u Domu omladine, velikoj sali Ekonomske škole, na terasi DTV Partizan, u izvođenju Komba 6, Omega, Meteora, Tihuane 7, Pa šta onda, i ostalih ''elek tričara'', bila je često bolja od one uz koju su igrali Novosađani ili Beograđani. Zrenjaninci jedino nisu stvarali sopstvenu muziku, do kraja su ostali samo fenomenalni ''skidači'' svetskih hitova.

I skoro niko nije uspeo trajni je i ubedljivije da pre korači zvučnu barijeru banatskih prostora. Razlog je mozda bio ležao i u žanru muzike koju su Zrenjaninci svirali: pop je u to vreme bio rašireniji od roka koji je po definiciiji robusniji i prodorniji. Građanski Zrenjanin, sa ukusom pur gerskog, bio je jači od onog radnič kog, koji najčešće regrutuje rokere, i fudbalske navijače. Muzička škola, mnoštvo klavira, dugo opstajanje duvačkih instrumenata, možda i rav ničarska sklonost ka baladi, pored

socijalnih preduslova prouzokovali su ovakav profila, inače bogate i zapažene, muzičke matrice u Zrenjaninu u godinama raznovrsnih individualnih kreativnih gejzira

Nekako na samom početku šesdesetih, budući zrenja ninski i prestonički glumac, tada još učenik, Branko Miliče vić, kasnije poznat i kao ''Kockica'', pokreće u gradu prvi ''gi tarski'' orkestar ''Elektroni''. On i brat Aleksandar, i ostali, pod velikim uticajem ''Šedousa'' započeli su epohu fine zabavljač ke, pop muzike koju je samo sporadično remetio opori zvuk rok end rola. Negde na isteku te prve dekade svirki i igranki, dopadljivih i u osnovi benignih mladalačkih uzleta, za razliku od književnih i pozorišnih raskid nih i jeretičkih ekeplozija, pevač Komba 6, Vladimir Grubanov priređuje zapažen solistički kon cert, jedan od retkih, ako ne i i jedini, koje je neki zrenjaninski pevač priredio u svom gradu.

Dok pisci samouvereno i raskidno gaze pravim rokerskim korakom, a teatarski zaljubljenici i žive taj pogled na svet, posvećujući se čak sve više nje govoj ''koreografiji '' a manje suštini, protagonisti zabavno-muzičke scene više se okreću zabavljačkoj strani muziciranja. U opojnom i ušuškanom zvuku ''šlagerske'' pesme, takozvanog Pop-a, sa malo Roka i Džeza, izuzetno kvalitet no, profesionalno odrađuju svirke po kultnim mestima zrenjaninske zabave. U drugoj polovini te dekade, u gradu se javlja i masa pravih rokerskih sastava koji muziciraju negde na margini. Bez subjektivne i objektivne šanse da se afirmišu

i opstanu. Sa tek po nekim, kratkotrajnim, izuzetkom. Ali to je već neka druga priča.

DOK MUZIKA SVIRA: PRVE KNJIGE I POLIT. AFERE

Na samo početku sedamdesetih dramska avangarda je razbijena, barem kao celina koja proizvodi umetnički nemir. U fragmentima će trajati još izvesno vreme. Vukotić i Martinov su u Beogradu, zrenjaninskom pozorišnom životu vratiće se posle više godina, na kratko i bez mladalačkog bunta. Ali i tada, već dosta prilagođeni jer ih je sistem na neki način posvojio. Neki od ''pobunjenih'' glumaca nastavljaju kao profesionalci u pozorištu ''Toša Jovanović''. Pavlov, Maković, Kočalović, Ružica Cvijetić. Pisci, međutim, još deluju sa ''anarhističkih'' pozicija iako ih buduća rutina nazvana ''prva knjiga'' već vreba.Vreba ih i politika. Već iza prvog ugla. Samo oni

ne mare... Sve vreme, međutiim, u pominjanom Domu

omladine traju i ostale, ne manje značajne, kul turno-zabavne aktivnosti. To je period kada su gospodarile igranke. U sali i bašti. Sa živom mu zikom koja je animirala na stotine mladih Zrenja ninaca. U stručnoj i organizatorskoj ulozi veli kog animatora ove zabave javlja se, takođe muzičar, pevač, vokalni solista, Vlada Grubanov. U godinama koje će se pamtiti on sugrađanima obezbeđuje svirku, više nego kvalitetnu. Stalno, svakonedeljno

nastupaju: grupa ''Kombo 6'', ''Omega'', sa Bojanom Grujin, Rodoljubom Popo vim, Dragim Jablanov, Vladimirom Nikolićem i Velimirom Mišom Kozarevim. Tu su i ''Meteori'', Ljube Granić,

'Pa šta onda'', koje predvodi Vese lin Vuji čić, kao i ''Džambo džet''. Oni imaju tih godi na status lokalnih zabavljačkih veliči na. Zanimljvo je da je muzičar Aca Đerić u to vreme prvi snimio i ploču. Njihove svirke prate, igraju uz tu muziku, redovno preko hiljadu mladih. Sa rekordom jedne subote od čak 1.600 prodatih karata. Kada u prvoj polovini osamdesetih igranke postaju demo dirane, Dom u igru uvodi i diskoteku. Dva imena disk-džokeja ostaju u pamćenju: Imre Kovač i Mića Janković Fleš. Od kojih ovaj drugi, kroz decenije u kojima traje, postaje

naprosto zaštitni znak muzike koja je sam život. U to vreme u Zrenjaninu gostuju i Korni grupa, grupa Had, Yu grupa, Pro arte. Od domaćih muzičara gitarskog opredeljenja pamte se kantautori Đoka Vojnović, Velimir Agić Aga, Milan Bojanić Riza i Dragiša Zubanov Kraša. Kao medijator svih muzičkih aktivnosti izdvaja se nekadašnji bubnjar Miša Kozarev.

U obnovljenom dramskom studiju, sada umesto Martinova rad organizuje Vlada Gru banov, stasavaju glumica i recitatorka Ljilja Bogdanović, kao i recitatorka Gordana Uzelac. Dram ska produkcija nije više tako provokativna i ekskluzivna kao što je to u doba Martinova i Vukoti ća, ali nižu se kvalitetna ostvarenja: ''Iznad čerge nebo plavo'', ''Beleške jedne Ane'' i '' Jel vidiš šta si uradio Kolumbo''. U njima glume Radovan Luković, Jovica Jašin, Dragiša Kosara, Dragan Rajaćić, i zvezda tih godina Ljilja Bogdanović, kao nezaboravna Kaporova ''Ana''.

Posle prevashodno literarnog šoka koji su uzazvali ''Pamfleti'', njihovu različitost i drskost zrenjaninska sredina je naizgled previdela i odnosno ignorisala, jer u stihovima i prozi pomenute knjižice, naime, nije bilo izrazene i eksplicitne politike, pojavljuje se niz knjiga koje potpisuju neki od''pamfletista'', ali i pisci izvan tog kruga.

Zapravo, kao da je časopis ''Ulaznica'' ujedinio različite generacije zrenjaninskih književnika i pomogao im da objave svoja dela. Knjige, prve, sa nagoveštenim potencijalom i samosvojnim izrazom, dolaze u nizu. Prvi se javlja 1970. Vujica Tucić pesmama ''Jaje u čeličnoj ljusci''. Te iste godine Ra divoj Šajtinac objavljuje ''Oružje ljudski ranjeno'', a Milorad Milenković Šum štampa pesme u zbirci ''Letilica''.

U toj godine izlazi i knjiga drama pisca starije generacije Milana Tuto rova ''Krajputaš za troje''. 1971. donosi pesme Jovice Aćina ''Unakrst divljina pamćenja'' i roman Vojislava Zorića ''Na ljuljašci'', dok 1972. godine Zoran Slavić publikuje pripovetke pod naslovom ''Samoća'' a Vojislav Despotov svo ju zbirku nesvakidašnjeg imena i još neobičnije sadržine i forme - ''Prvo, tj. pesmina slika reči''. Ova je knjiga, mozda najmanje sama sobom, iako je zbog svoje ironijske petlje bila za korak ispred onog što se očekuje, izazivala ne samo književne nesporazume već je indirektno učestvovala u prvom pravom umetničko-političkom skandalu u gradu. Koji je već počeo da zaboravlja ''dramske izazove malograđanštini'' ali je definitivno bio načet neodogmatizmom unutar komunističke epohe. Čiji se prvi udarac odi grao sa protagonistima iz ''Jorgan sale heroja''. Utisak je da je ovaj ''slučaj'' sam grad izazvao dok mu u potonjim skandalima mnogi potpomažu. A zapravo, promocija prve knjige pesama Vojis lava Despotova ''Prvo, tj. pesmina slika reči'', nije ni bila neposredan povod političkog sukoba sa mladim književnicima. Kako se, inače, decenijama priča. Iako je po svojoj suštini i ona mogla sasvim da ''odgovori'' toj svrsi. Predstavljanje Despotova je, zapravo, održano istog dana, 9. Juna 1972., ali u ranim večernjim časovima, i to na ''Tribini mladih'' Radničkog univerziteta. Sa skoro istim akterima koji će u disko-sali Doma omladine, na književnoj večeri Vujice Rešin Tucića, biti učesnici nečega što se izrodilo u pravu vojvođansku polit. aferu. Na kojoj je Despotov pri sustvovao, ali ne kao autor knjige ''Prvo,tj. pesmina slika reči''. Bio je tamo kao nezavisni intelektualac, pisac i prijatelj V.R.Tucića. Čija sažeta verzija tog događaja glasi:

''U Domu omladine, u 21 čas održao sam nešto modifikovan program nazvan ''Pokazana stvarnost''. Čitao sam odlomke iz romana ''Strahote podzemlja'' Reprodukovao infor maciju o suđenjima piscima u Novom Sadu. Najavio Ljubu Nikolića i Vojislava Despotova, kao goste. Nikolić je bio pijan i dosta naporno i uz mnogo buke i batrganja realizovao je pro jekat otkrivanja spomenika (figure-robota) na kojem je bilo moje

ime. Figura je bila okružena novosadskim političkim i kulturnim institucijama. Posle otkrivanja, Nikolić ih je, sve skupa sa bistom, slupao. Depa je dirigovao malim ho rom. Govorio sam pesme iz Jajeta u čeličnoj ljusci. Za to vreme, Ljuba me je uspešno ometao. Ipak sam istrajao i završio veče po planu. Međutim, ubrzo je, izbio skandal''.

Već sutradan je krenula halabuka. Prvo kroz dnevnu štamu. Oči gledno navijački. Bučno, sa elementima farse i političke groteske, poči nje novo doba raskida idiličnog odnosa države i partije naspram nedo gmatskog, drskog, nekomformističkog i samosvojnog umetničkog delo vanja. Tucić i Despotov su označeni kao pojedinci koji ruše opštu poli tičku idilu. Oni koje treba što surovije sankcionisati. Čak i pretnjom robije. Obojica napuštaju grad. Skoro proterani. Jedan se vratio, kao pravi moderni klasik. Posle više od trideset godina. Doduše, već kao legenda. Kome sabiraju dela. Drugi, svraća u njega, poluinkognito. Ne

krišom, već u očekivanju izvinjenja. Te 1972. svi Zrenjaninci, ili skor svi, mirno su primili ovaj pogrom umetnika. I nastavili kao da se ništa nije desilo. A desiće se, iznova. I drugima.

BILO JEDNOM U ZRENJANINU

Pored autohtone, veoma personalne ali i generacijski uvezane talentovanosti i latentne izuzetnosti, mlada zrenja ninska umetnička avangarda nesumnjivo je bila podstaknuta i ''šezdesetosmaškim'', nikada ne dosanjanim, snovima. Koji se nisu ostvarili jer nisu bili mogući unutar komunističke dokt rine. I što je još bitnije, utopije i postoje da se nikad ne obisti ne! Zapravo, i probuđeni liberalizam, unutar titovskog, već skoro potrošenog, političko-državnog koncepta, umeo je da izazove i pronađe protivnike na neočekivanim mestima. Valjalo bi analizirati koliko je ta nova ekonomsko-tehnok ratska politička misao bila u suštinskoj diskrepanciji sa

zbivanjima unutar sfere duha i umetnos ti. Jer, Martinov, Vukotić, Despotov, Tucić i ini, nisu činili ništa što pravo demokratsko društvo ne bi moglo da podnese. Ironija je da su ubrzo i srpski liberali likvidirani na sli čan način kao što su i sami odnosili prema nepoželjnim umetničkim pojavama.

Slika Milana D. Vukotića Kasnije će određena okapa nja sa lokalnom i širom poli tičkom nomen klaturom ima ti i Jovica Aćin, kao i Vojislav Zorić, čiji ''slučaj'' navodne upletenosti u emigrantsko-ćosićevsku ''rabotu'' i do dan danas ostaje enimgatičan, premda je u jednom periodu, doba probuđenog naroda, ''čitan'' i drugačije.

Kad je talas umetničke gerile u Zrenjaninu utihnuo, od ''neprilagođe nih,'' deluje samo još Milorad Grujić, dru štvena zbivanja se preba cuju u institucije. 1973. Godi

ne gradske vlasti odlučuju da Dom omladine integrišu sa časopisom ''Ulaznica'', Tribinom mladih Radničkog univerziteta, Kamernim orkestrom, Gradskim horom i Koncertnom poslovnicom. Početkom 1974. počinje da radi ova nova radna organizacija pod imenom Centar za kulturu.

Za direktora je postavljen profesor Zoran Slavić, tada i urednik ‘’Ulaznice’’, dok iz prethodnih us tano vanastavljaju da rade Radoslav Ristović, sekretar i glavni administrator Doma omladine, kao i književnik Radivoj Šajtinac i animator zabave Vlada Gruba nov. Mlada instituci ja, kadrovi željni afir macije i trenutna podrška društvene sredine dovode do niza uspešnih rezulata, čak u jugoslovenskim razmerama. Pored dalje ekspanzije zabave, u Centru se veoma afirmiše izdavačka delatnost i organizacija letnji programa pod nazivom ''Zrenjaninsko leto''.

U amfiteatru Narodnog muzeja, od 1975. na otvorenom, odvijaju se ekskluzivni kulturni i zabavni programi koji godinama opku pljaju velik broj Zrenjaninaca. Na 470 sedišta znalo je da sedne preko 600 duša željnih letnjih atrakcija. Zapravo, taj amfiteatralni scenski prostor, u lapidarijumu Narodnog muzeja, bio je preteča eks panzije letnjih umetničkih priredbi u Srbiji.

Pre Beograda, Novog Sada... Prvih godina prikazuje se monodrame, nagrađene i popular ne (sa Petrom Kraljem, Ivom Serdarom, Petrom Božovićem, Fabijanom Šovagovićem, Mirom Banjac), da bi se kasnije prešlo na i gostovanja ansambla i muzičkih sastava iz zemlje i inostran stva. Grad postaje respektabilni letnji centar kulture. Sve to lepo i uzlazno traje do 1977. godine. Tada, međutim, u jednoj analizi rada Centra za kulturu, upućenoj gradskim upravlja čkim strukturama, čitamo: ''Prošlo je pune tri godine rada Centra za kulturu i za to vreme realizovano je oko 1200 različitih progra ma, susre ta drugarstva i manifestacija na jugoslovenskom nivou održanim u našem gradu. Centar je bio organizator akade mija, seminara, pružao je stručnu pomoć radnim organiza cijama, mesnim zajednicama, seli ma, priređi vao koncerte ozbilj ne muzike, kombinovane umetničke večeri, spektakle, sni mao specijalne emisije, organizovao rad filmske tribine, organi zovao posete pozorištima, bio uključen u rad sa omladinom preko specijalizovanih programa ( igranke, disko-večeri, šou-programi, sekcije, amaterske dramske predstave i sl). U izda nju Centra za kulturu za ove tri godine izašlo je 21 broj časopisa ''Ulaznica'' i 40 knjiga u ediciji ''Ulaznica''.

Ali posle ovako pozitivnog uvoda, po logici političke prakse, dolazi rastre žnjuće finale: '' Iako je Centar kako smo videli, svojim programima i akcijama ušao u sve strukture društvenog života kod nas, moramo reći da nije istovremeno teklo i njegovo samoupravno, normativno i kadrovsko rešavanje...''. Posle toga sledi smena direktora centra, a nešto kasnije i likvidacija ove ustanove. Neki skeptici, međutim, misle da sve mu nije krivo nerazvijeno samoupravljanje i ''zapostavljanje duvačkog orkestra'', već da je pad i krah ove poletne institucije proizvela knjiga ''Dva života jedne Živke'', koju je Centar izdao, a u '' u kojoj se lažno predstavlja naša radnička klasa'', što je, istini za volju, bilo manje važno od činjenice da su negativni junaci ovog romana isuvi še ličili na neke aktuelne političke moćnike. Koji su iskoristili aktuelnu hajku na ‘’Li berale’’da, preko svojih provincijskih poslušnika, obave neke personalne obračune. U zemlji je tada okončan obračun sa ''liberalima'', dogma se ponovo zahuktava a provi ncija izvršava političke domaće zadatke revnosnije nego što to Beograd i Novi Sad i traže. U na rednim godinama, stvaralačka umerenost i institucijalna disciplina pos taju obrazac. Bunt i avangarda mladih u budućim vremenima moraće da pronađu nove stvaralačke izraze primerene opštoj demokratizovanoj slici stvarnosti. Ova priča o usponima i padovima zrenja ninske avangarde, mladalačkog bunta, pokušaja da se institucije otvore za novo vreme, želje da se iskorači iz provincije, u kon tekstu našeg tadašnjeg komunizma, paradigmatična je i, ko zna, možda i poučna. Jedino je sigurno da iz današnje perspektive te stvaralačke igre i iskoraci deluju romantično i nostalgično, bez obzira koliko su akterima izgledali dramatično i značajno. Zoran Slavić

Nailazi period u kome će komunizam prvo da sahrani svog doživotnog predsednika, potom da tuguje a zatim, po hitnom postupku, i da nestane. Da se izvrgne u nacionalizam, prelije u rat i svakojako raspadanje. Zabava, kultura i socijalne delatnosti mladih naći će se ponovo u složenim i protivrečnim, ali i znatno drugačijim okolnostima i organizacio nim oblicima. Iz koji se intenzivnija i obimnija individualna stvaralačka produkcija javljala samo kao izuzetak. Različita od one koja je obeležila početak sedamdesetih. Odakle nas Vojislav Despotov još pita: Kad biste se ponovo rodili, da li bis te ponovo živeli?

Rukopis nastao u leto 2006. Redigovan januara 2011. Copyright by Zoran Slavić