Download pdf - Pregled Istorije Hriscanske Crkve Srpska Crkva Grigorije Mikic

8/3/2019 Pregled Istorije Hriscanske Crkve Srpska Crkva Grigorije Mikic

http://slidepdf.com/reader/full/pregled-istorije-hriscanske-crkve-srpska-crkva-grigorije-mikic 1/59

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ

ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ

II. СРПСКА ЦРКВА

Издавач:

СРПСКА МАНАСТИРСКА ШТАМПАРИЈА

СРЕМСКИ КАРЛОВЦИ

1936.

САДРЖАЈ

А ................................................................................................................................................. 3

Историја српске православне Цркве и њена подела ............................................................. 3

Б .................................................................................................................................................. 3

Дохришћанска вера наших предака........................................................................................ 3

ПРВИ ДЕО ................................................................................................................................ 5

I. Крштавање Срба................................................................................................................ 5

II. Ученици свете браће Ћирила и Методија међу Србима .............................................. 6

III. Прве црквене организације на српском земљишту..................................................... 7

IV. Доба Немањино .............................................................................................................. 8

а) Верске прилике у доба Немањина доласка на власт................................................. 8

б) Богумилство.................................................................................................................. 9

в) Немања и православна вера ....................................................................................... 10

V. Свети Сава ...................................................................................................................... 11

а) Младост и монаштво.................................................................................................. 12

б) Немањин силазак са власти....................................................................................... 13

в) Хиландар ..................................................................................................................... 13

г) Савин повратак у отаџбину ....................................................................................... 14

Други део ................................................................................................................................. 15

VI. Самосталност Српске Цркве ....................................................................................... 15

а) Оснивање и уређивање српске Цркве....................................................................... 15

б) Охридска архиепископија и самосталност српске.................................................. 17Цркве — одлазак св. Саве у Свету Земљу ................................................................... 17

в) Савин силазак са архиепископске катедре и његова смрт ..................................... 17

г) Наследници св. Саве на архиепископској катедри.................................................. 18

VII. Патријаршија ............................................................................................................... 19

а) Проглас српске патријаршије.................................................................................... 19

б) Устројство пећке патријаршије ................................................................................ 20

в) Вере и Цркве у Немањићкој држави ........................................................................ 20

г) Свештенство, просвета, хришћански живот ............................................................ 22

На основу мишљења Главног просветног савета С. Бр. 1876/35. од 3.

VII. 1936. и одлуке Светог архијерејског Син. Бр. 7045/35. одобрио је

господин Министар просвете одлуком својом С. Н. Бр. 25125. од 13.

VII. 1936. да се ова књига може употребљавати у средњим школама.



II.Српскацрква

2 | С т р а н и ц а

д) Дужности српске Цркве према држави и друштву ................................................. 23

VIII. Сукоб српске Цркве са грчком ................................................................................. 23

IX. Важније Немањићке задужбине.................................................................................. 24

X. Прилике у српској Цркви после распада..................................................................... 26

царевине и после косовске битке ...................................................................................... 26

а) Избор патријарха Јефрема ......................................................................................... 26

б) св. Кнез Лазар ............................................................................................................. 26в) Последице Косовске битке за Цркву и народ.......................................................... 27

г) Деспот Стеван Лазаревић .......................................................................................... 28

XI. Наша стара црквена књижевност................................................................................ 28

XII. Даљи живот пећке патријаршије ............................................................................... 30

а) Укидање пећке патријаршије .................................................................................... 30

б) Обнављање пећке патријаршије ............................................................................... 30

в) Коначно укидање пећке патријаршије ..................................................................... 32

ТРЕЋИ ДЕО ............................................................................................................................ 33

I. Црквени живот Срба у Угарској, Славонији и Хрватској........................................... 33

пре велике сеобе под Арсенијем III. ................................................................................. 33

а) Живот у Угарској........................................................................................................ 33

б) Верске прилике у Славонији и Хрватској................................................................ 34

II. Српска Црква у Хабзбуршким земљама...................................................................... 36

после велике сеобе 1690. г. ................................................................................................ 36

а) Велика сеоба под патријархом Арсенијем III. ......................................................... 36

б) Борба патријарха Арсенија са унијом ...................................................................... 37

в) Патријарх у даљој борби организује Цркву............................................................. 38

г) Крушедолска (карловачка) митрополија.................................................................. 39

д) Београдско-карловачка митрополија........................................................................ 39

ђ) Сеоба под Арсенијем IV. Шакабентом .................................................................... 40

III. Унутрашњи живот карловачке архиепископије........................................................ 41

у прво доба .......................................................................................................................... 41

а) Црквена управа ........................................................................................................... 41б) Књиге и школе............................................................................................................ 42

IV. Подвлаштење српске Цркве држави........................................................................... 43

а) Митрополит Павле Ненадовић.................................................................................. 43

б) Државне уредбе за српску Цркву ............................................................................. 44

V. Темишварски сабор — 1790 г. — и живот карловачке.............................................. 47

митрополије после тога сабора ......................................................................................... 47

ЧЕТВРТИ ДЕО ....................................................................................................................... 48

I. Православна Црква у Црној Гори.................................................................................. 49

II. Православна Црква у Далмацији.................................................................................. 50

III. Православни црквени живот у Босни и Херцеговини .............................................. 52

ПЕТИ ДЕО .............................................................................................................................. 54

Српска Црква у краљевини Србији и ............................................................................. 54Старој Србији и Македонији ............................................................................................. 54

ШЕСТИ ДЕО........................................................................................................................... 56

Уједињење српске Цркве и обнова патријаршије, .......................................................... 56

данашње стање уједињене српске Цркве ........................................................................ 56

Историјски удео српске православне Цркве у културном, ............................................ 58

политичком и националном животу нашега народа ....................................................... 58



ГригоријеМикић–Прегледисторијехришћанскецркве


А

Историја српске православне Цркве и њена подела

Историја српске православне Цркве саставни је део опће црквене историје и има да

покаже

1) у каквим приликама су Срби примили хришћанство и како су примљено хришћанство кроз своју самосталну Цркву међу собом учвршћивали и у свој живот

уносили;

2) кроз које је унутрашње и спољашње промене српска Црква у току времена

пролазила и шта су били узроци и последице тих историјских промена:

3) како је Црква у свом народу засновала и развијала хришћанску националну

културу;

4) у каквом је одношају српска Црква бивала према својој држави и према другим,

неправославним, црквама, државама и верама;

5) како се старала за политички и национални живот свога народа у временима када

је народ остао без своје државе и у крајевима где је живео у туђим државама.

Историја српске Цркве дели своја излагања на више делова.

У I. своме делу говори о верском и црквеном животу нашега народа до оснивања самосталне српске Цркве.

У II. о животу наше самосталне Цркве до њеног укидања. У томе времену су

најважнији догађаји само добијање самосталности, дизање архиепископије на степен

патријаршије) утрнуће патријаршије при пропасти државе, обнављање патријаршије и

њено укидање.

У III. делу говори о верском животу Срба и самосталној српској архиепископији и

митрополији у Славонији, Хрватској и у Угарској све до уједињења Цркве.

У IV. о животу наших покрајинских Цркава у Далмацији, Босни и Херцеговини и о

самосталној архиепископији и митрополији црногорској.

У V. делу своме говори историја наше Цркве о црквеном .животу нашем у Србији од

ослобођења амо и о црквеним приликама у старим српским земљама, које су до

балканског рата биле под Турцима.VI. део говори о уједињењу српских покрајинских Цркава, о устројству и садањем

стању српске Цркве.

Б

Дохришћанска вера наших предака

Дохришћанска вера Јужних Словена, наособ Срба, врло нам је мало позната.

Свакако је морала бити врло сродна са вером осталих Словена, западних и северних. Из

онога што знамо о тој заједничкој вери свих Словена можемо понешто закључити о

старој српској вери, а понешто из оних остатака српског многобоштва који су још и

данас живи, или су до скора живели у нашој народној празноверици и народним обичајима. Но све је то тако мало да се не може саставити неки систем. или митологија

наше старе вере.

Поуздано је да је међу вишим силама које су наши стари, веровали био Перун.

Можда су од тога имена остали називи за село Перун крај Сплита, за брдо Перун у

Истри и за биљку перунику. По називима за град Велес, за брдо Велес у западној

Србији и за село Велестово у Црној Гори мислимо да су веровали у Велеса или Волоса

којега су Руси поштовали као заштитника стоке. У народној причи је очувано име

Дабога или Дажбога, а памти се и Стрибог и др.





У песми, причи и своме наслеђеном веровању сачувао је наш народ веру у виле које

живе под облацима, у језерима, на изворима и високим планинама. Оне се мешају са

људима, помажу им у бојевима, видају их, али им и пакосте (зидање Скадра). По

планинама им се налазе игралишта — вилина кола. Наши су стари давали по вилама

називе изворома; у свим нашим крајевима има и данас вилиних вода и водица. Уз виле

које су у главном добре, веровало се и верује се у вештице, које су зле. Оне се, како то

народ верује, претварају у лептирице и друге животиње те сишу људима крв и једу им срце. То веровање има свакако основа у старој нашој вери.

У вери наших предака било је и поштовања животиња — зоолатрије. Они су у

неким животињама гледали виша бића која, добро или зло, утичу на људски живот.

Гаврани су по том веровању носиоци кобних вести, а буљине слуте смрт. Ласта и

ласица су свете и не смеју се убијати. Медвед је човек који је за казну претворен у

животињу. Веровало се да нека мала црна змија која живи у кућама штити кућу. Деци

се давала животињска имена: Вук, Лабуд, Соко. Овамо спада и веровање у аждаје, хале

и ватрене змије.

Код јужних Словена, па јамачно и код старих Срба, било је можда веровања и у

божанство астрономских тела. Налагање бадњака, ивандањске ватре или кресови

вероватно потичу од старог поштовања ватре. Наша стара вера је била и

фаталистичка. Још и данас живи прича о Усуду, који свакоме при рођењу одређује

судбину. Са причом живи и само веровање у судбину, као што сведоче речи: суђеник,

суђеница и суђено је.

Срби су, као и остали Словени, замишљали да је загробни живот наставак земаљског

живота. Веровали су да се неки људи по смрти повампире, потенче или повукодлаче и

да као тенци или вукодлаци чине штету људима и стоци. Сумњиве мртваце су копали из

гробова, пробадали их глоговим коцем и спаљивали их. Већ у Душаново доба

прописана је казна за то празноверје, али се оно још дуго држало у нашем народу.

Мртве су сахрањивали под гомиле или у обичне гробове. Гробове су обележавали

тешким каменим плочама, коцкама или стубовима. То су ками и билизи ( билиг ). Можда

су мртве и спаљивали. После погреба су држане даће са играма и бојним покличима.

На жртву су приносили животиње. У песмама се говори да се неке веће грађевине нису могле довршити док у њих није узидана људска жртва, коју траже више силе.

Жртва се звала треба, а место где се жртвује требиште или требник. То је отребљено

или искрчено место у шуми.

Са хришћанством је наше старо многобожачко веровање у многом затрвено, али је

из њега много прешло у нову веру. Неки су светитељи примили у народном веровању

понешто из нашег паганства, као што видимо из митолошког круга народних песама

(Богородица, свв. Илија и Јован). Нека стара веровања су очувана у хришћанским

верским обичајима и груписала су се око већих празника. Наши наслеђени божићњи обичаји и обредна јела имају више везе са паганством него са хришћанством. Веројетно

је да су наши стари са празновањем Божића спојили култ духова својих предака. На то

упућују јела мед , орах , грах, за које се и код других старих народа веровало да их

покојнички духови радо једу. У неким нашим крајевима домаћин наслеђеним речима позива своје мртве о Божићу да дођу на гозбу, а домаћица их исто тако после Божића

испраћа. — У божићње обичаје је увучен и стари култ животиња: гатање из овнујске

плећке, обвођење вола, или говечета уопће око огњишта, божићњи колач украшен

животињама од теста. — Сечење колача је јасно приношење жртве и црквени чин

обавља тај обред као жртву.





ПРВИ ДЕО

I. Крштавање Срба

1. Хришћанство је дошло на Балкан још у апостолско доба. Ту је дуго и брижљиво неговано из три жаришта, из Солуна , Салоне и Сирмиума. Сеоба народа учинила је на

Балкану пустош, али хришћанску културу ипак није уништила без трага. Када су се

наши пређи населили на Балкан, било је ту још цркава, манастира и епископија. Остало

је и нешто старог хришћанског становништва. Доста га је било у Приморју где се већ

крајем седмога века дигла чувена архиепископија сплитска на месту разорене

салонитанске (602. г.). Наши стари су, дакле, имали прилике да се одмах по сеоби

упознају са хришћанством, па и да га примају. Уз тако случајно упознавање са

хришћанством, свакако им је оно одмах по сеоби и проповедано. Византија је увек

помагала ширење своје вере међу дошљацима који су ушли у њене границе.

2. Србима насељеним на Балкан проповедали су за први мах хришћанску веру

мисионари које им је слао Рим. Јамачно су били упућивани из западних приморских

градова или из Солуна, где је седео викар римскога епископа. Мисли се даје то било у VII. веку за време византијског цара Ираклија.

Ма да су наши стари били насељени у византијским областима те су од Византије

политички зависили, упућивала им је проповеднике црквена власт из Рима. Разлог је у

томе што је у доба нашег насељавања граница римске црквене власти ишла на Балкану

од Солуна преко данашњег Ђустендила и Софије према Видину на Дунаву. Ми смо се,

дакле, настанили, у главном, на римском црквеном подручју. За саму веру је било

споредно одакле нам долазе проповедници јер хришћанска Црква тада још није била

подељена.

Успех те проповеди био је слаб. После тако великог догађаја као што је била сеоба

народ се није дуго стишао и сталожио, те није било погодаба за мењање вере. Можда се

наш народ и зато одлучно држао вере својих старих, што је нову веру помагала државна

власт из Византије. Наши стари су слутили да би примајући веру од Византије још

више потпали под њену власт. Они су у проповедницима хришћанства гледали

претставнике те власти, те су их протерали одмах чим су почетком IX. в. дигли под

Властимиром устанак против Византије у области Таре, Пиве, Лима и Ибра.

3. По други пут су дошли Србима проповедници из Византије. То је било око 880. г,

када се Властимиров наследник Мутимир покорио византијском цару Василију I.

Македонцу, а са њиме и српски крајеви у Приморју. Тада је маса нашега народа

примила хришћанство, па и Неретљани који су му се највише опирали. Крштени Срби

су дошли већ од 732. г. под византијску црквену власт.

Свим Србима, па и приморскима, донето је хришћанство у овај мах са истока стога,

што су се границе између источне и западне Цркве у току времена помериле. Када је

византијски цар Лав Исавријанац у VIII. в. повео борбу против поштовања икона сукобио се он и са римским папом. Да би папу због упорности казнио излучио је цар

732. г. испод његове власти оне крајеве Балкана који су дотле били у склопу западне

Цркве и подложио их је цариградском патријарху. Папи је оставио Истру и Далмацију

са сплитском архиепископијом. Тада је цела западна пола балканског полуострва, тзв.

Источни Илирик, потпала под цариградску Цркву. То су били крајеви где су се Срби

настанили. Тиме је огромна већина наших предака за сва потоња времена дошла под

утицај источне Цркве и у вери и у култури уопће. Мањи њихов део, настањен на





земљишту сплитске архиепископије, остао је под верским и културним утицајем

западне Цркве и Запада уопће.

II. Ученици свете браће Ћирила и Методија међу Србима

1. Срби су хришћанство које им је донето из Рима и Византије примили површно, јер

мењање вере не успева са првим покушајима и у првим нараштајима. Код Срба је тако

било и стога што су учитељи нове вере дошли са туђинском просветом и књигом која

није имала никаквих додирних тачака са нашим примитивним народним животом.

Наши преци су почели присније да примају хришћанство тек кад су међу њих дошли

као учитељи и свештеници њихови људи — Словени. То је било у оно време када су

сарадници и ученици свв. апп. Ћирила и Методија били прогнани из Моравске и

Паноније. Неки од њих нашли су уточишта на Балкану. Они су за свој апостолски рад

носили са собом словенско богослужење са словенском књигом и писмом. Тиме су се

они разликовали од дотадањих проповедника и тиме су били способнији да код Срба

утврде тек посејано хришћанство.

Ученици Методијеви Горазд , Климент , Наум , Анђелар и др. бише после мучења по тамницама прогнани из Моравске. Неке су купили као робље неки Јевреји и одвели их

у Венецију, где их је откупио један византијски легат и послао их у Цариград цару

Василију I. Цар их је лепо примио, али није све задржао у својој служби. Неки од њих

су отишли у Бугарску. Други ученици Методијеви доспели су у Бугарску преко

Београда. За свв. Климента, Наума и Анђелара каже легенда да су доспевши до Дунава

липовом ликом повезали три дрвета и прешли на том малом сплаву, уз Божју помоћ, до

Београда који је тада био под Бугарском. Старешина града их је упутио у престоницу

Преслав своме владару кану Борису — Михаилу. Борис је словенске учитеље вере лепо

примио и упутио их је на запад, у Македонију, у област Кутмичевицу. У ту је област

спадао Охрид и околни крајеви. Ти крајеви су били недавно ушли у састав Борисове

државе, но у њима су живели чисти Словени. Туранских Бугара ту није било изузев,

можда, по кога властелина. Тако су словенски учитељи доспели у своју националну средину и ту су могли да окушају свој хришћански просветитељски рад. Борис се

постарао за успех тога рада, дао је Клименту и Науму све што им је било потребно за

живот и рад. Словени међу које су доспели словенски просветитељи били су у

непосредном суседству Србима Рашанима и Приморцима.

2. Рад свв. Климента и Наума био је пре свега у усменом утврђивању хришћанске

вере и морала. Они су народ неуморно поучавали, исправљали незнање, ублажавали

суровост, искорењивали многобоштво, уводили ред и питомост у породични живот.

Народ тога краја, као и по другим странама, не беше још привикнут речи Божјој.

Климент је образовао себи сараднике и тиме је својим просветитељским радом захватао

све даље. Кроз његову школу је прошло око 3500 ученика. Њих је Климент слао у

народ као свештенике, ђаконе и чатце. Учио је и децу књизи. Св. Климент је врло

много писао, већином кратке и јасне поуке о светитељима и о добром хришћанском животу. Састављао је проповеди да их говоре још неуки свештеници. Бринуо се и за

благостање народа у коме је живео: поручивао је из Византије племените воћке и садио

их, да покаже колико је боље оплемењено воће од дивљег и вером просвећен човек од

непросвећеног.

3. Средиште Климентова рада био је Охрид, ма да није стално боравио у томе граду.

Из Охрида су ишли словенски мисионари на север у Рашку и на северозапад у српско

приморје и преносили су словенску књигу и хришћанску просвету и међу наше претке.

Ишли су и у Бугарску. Њиховим радом је на крају IX. и почетком X. в. хришћанство





код балканских Словена, а код Срба напосе, ухватило у толикој мери корена да се код

њих у то доба већ замеће хришћанска култура и књижевност.

Расадници или школе из којих је разношена вера, а са њоме просвета и књижевност,

били су манастири и цркве које је Климент градио. Главни манастир му је био у

Охриду. Са Климентом, дакле, почиње и наша грађевинарска уметност, уз коју је

јамачно ишло и сликарство.

4. Цар Симеон, син кана Бориса, видећи велике успехе Климентова рада наместио га је за епископа у Велици или Дремвици. То је место било по свој прилици негде око

Кичева. По Велици се св. Климент назива Величким. Ту је светитељ наставио свој

апостолски и књижевни рад као први епископ словенског језика на Балкану. — Пошто

је међу македонским Словенима живео и радио скоро 30 година умро је Климент 27.

јулија 916. г. Тело му је положено у Охриду у његову цркву. — Када је Климент постао

епископ преузео је учитељски посао његов главни сарадник св. Наум и водио га је

даље. Наум је сахрањен у своме манастиру на јужној обали Охридскога језера. За

Анђелара и Горазда, који су такође били ученици свв. словенских апостола, каже

предање да су сахрањени у саборној цркви у Берату.

Уз Климента и Наума деловао је међу македонским Словенима Константин презвитер, назван Панонац. Он је преводио грчке проповеди на словенски језик и сам

је био добар беседник.

5. Рад словенских учитеља је код наших предака брзо показао своје плодове. Већ

крајем X. в. и у XI. в. има међу нашим прецима хришћана који се своје душе ради и

Бога ради одричу света и себе. То су Јован Рилски , Прохор Пшињски , Јоаким Осоговски , Гаврило Лесновски. Они су наши први светитељи - после Климента и

његових другова. Подвизавали су се на планинама између Врање, Штипа, Разлога и

Софије. — Осим тих монаха имамо ми у X. в. и једног свеца на владарском престолу,

посред светске вреве и крвавих борби. То је зетски владар св. Јован Владимир, први

светитељ међу нашим владарима. Владао је Зетом у оно време када је цар Самуило

ширио границе своје државе према Јадрану.

III. Прве црквене организације на српском земљишту

1. Када су Срби крштени, подвргнути су под власт оних црквених средишта која су

се већ од пре налазила у крајевима које су они заузели. Срби у Приморју дошли су под

архиепископију сплитску и драчку које су се сучељавале код Котора. Под том влашћу

су били свакако и за време Чаславове државе. За Србе у Рашкој не знамо под који су

црквени центар у први мах потпали. Док су били у Самуиловој словенској држави

потпадали су под самосталну македонску Цркву. После пропасти Самуилове државе,

када је српским земљама опет овладала Византија, остали су приморски крајеви под

Сплитом и Драчем, а Рашка под охридском архиепископијом.

2. Охридска архиепископија. У великој Самуиловој словенској царевини (976-

1018.) постојала је самостална патријаршија. Седиште јој се мењало у току времена, а када је Охрид постао престоница царевине, дошла је тамо и патријаршија. Када је

византијски цар Василије II. 1018. г. срушио охридску царевину (Јован Владислав),

оставио је он у њој стари поредак, па јој није укинуо ни црквену самосталност. Једино

ју је учинио нижом по достојанству, одузео јој је наслов патријаршије и назвао је

архиепископијом. Цар Василије дао је охридској архиепископији врло широко подручје

у којем је било око тридесет епископија од Епира на југу до Срема на северу. Та

архиепископија је живела до 1767. г.





3. Не дуго после смрти цара Василија II. а у половини XI. в. ослободио се

византијске власти зетски кнез Стеван Војислав. У борби са Византијом подвргао је он

под своју врховну власт готово све околне српске земље. Тако је Зета постала средиште

српског народа, чије је тежиште сада прешло у Приморје. Ни једно од три црквена

средишта под којима је наш народ дотле био није лежало у тој новој држави — ни

Сплит, ни Драч, ни Охрид. Уз то је сплитска архиепископија била под римским папом,

а драчка и охридска су биле у вези са Византијом. За нову државу је то било врло незгодно, јер су Цркве тада биле на врхунцу међусобне борбе која је завршена

расцепом (1054). На Балкану су предмет те борбе биле области у којима су Срби

живели, а које су у време иконоборства одузете од римске Цркве. Војиславов наследник

Михаило старао се да у држави уведе само једну црквену управу. Са Византијом је био

у непријатељству и стога се у томе послу обратио на Рим. Учинио је тако већ и стога

што му је језгро државе било у верским и црквеним везама са Римом. Римска столица је

заиста основала за све крајеве његове државе архиепископију дукљанско-барску у време

владе краља Бодина (1089.) г. За седиште јој је одређен Бар, а дукљанском је названа да

би се у том називу обновила стара Диоклејска митрополија која је некада била у Дукљи

код Подгорице, а пропала је у метежима сеобе народа.

Папа је целу ствар брзо решио, јер је тиме добио ново упориште на Балкану за даљу

борбу о крајеве који су му пре неких 300 година одузети.

Дукљанско-барска архиепископија је, дакле, настала из тежње Михаилове да у својој

држави створи чвршће унутрашње јединство и из вековне жеље папске да пренесе своју

власт на Исток.

Римска црква је са том архиепископијом владала у српској држави око 50 до 60

година, док нису настале друге политичке прилике. Архиепископија барска је ипак

живела и даље и постоји и данас.

IV. Доба Немањино

а) Верске прилике у доба Немањина доласка на власт

1. На ужем српском земљишту хришћанство још ни за Немање није било опћа вера

свега нашег народа. Још и тада је било доста потајних и јавних старовераца.

Колико је при првим покушајима да се наши преци крсте сметало народно узрујање

после сеобе, па онда неповерење према мисионарима туђинцима, толико је даљем

напретку хришћанства међу њима много сметала велика борба и трвење међу двема Црквама — римском и византијском. На српском земљишту су се сучељавале обе

црквене области и ту је та борба морала јако упадати у очи.

2. Уз питање источног и западног хришћанства постојало је међу Србима у

Немањино доба још једно верско питање, које је исто толико, ако не и више, ометало

учвршћивање хришћанства. То је била богумилска јерес која је међу Србе донета из

Бугарске. Са догматским смутњама и богослужбеним отступањима носило је богумилство и опаке друштвене назоре.

Потпуном примању хришћанства сметала је , дакле , код Срба борба двеју Цркава и богимилска јерес.

Све то сметало је и заснивању српске државе под Немањом.3. Окупљању српских земаља у једну државу сметале су многе прилике, па и то што

су главне српске земље припадале двема верама и то због свог географског положаја. У

Рашкој је имало превагу источно хришћанство, док је у Зети већина исповедала западно

хришћанство. Како је римска Црква у то време била велика светска сила, то су се наши





покрајински владари, кад им се није ишло у државну заједницу, користили борбом у

којој су Цркве биле: прилазили су Риму, папа их је признавао за законите владаре и уз

његову помоћ су чували своју покрајинску самосталност према Рашкој. (Михаило)

За Немању је , дакле , и као за оснивача државе било понајважније питање вере.

Одлучивши се за православље утврдио је Немања међу Србима хришћанство и основао

им је сталну и трајну државу.

б) Богумилство

1. Богумилство је огранак старе гностичке и манихејске јереси. Пренео га је са

истока на Балкан тадањи живи саобраћај и мешање народа у сталном ратовању. Можда

су га донела и јеретичка племена која су византијски цареви пресељавали из Сирије и

Мале Азије у јужне балканске крајеве.

Нешто пре половине X. в. а за време цара Петра, јавила се та дуалистичка јерес у

Бугарској. Названа је, ваљда, по имену попа Богумила који ју је са успехом сејао међу

Бугарима. Бугарска је била згодно земљиште за богумилство. Бугари су се тек неколико

десетина година раније крстили, и то силом, па је стара вера код њих била још толико

жива да су против хришћанства дигли и устанак. И они су били неповерљиви према

свему што долази из Византије.

2. Богомилско верско учење разликовало се од хришћанског већ на основним

догмама. 1) Они су веровали да вечно и напоредо постоје два бога — добар и зао.

Доброга су звали богом, а злога сатанаилом или ђаволом. Признавали су, истина, да је

Бог тројичан али нису признавали да су Син и Дух Свети равни Оцу. 2) По богумилској

космогонији небо и земљу и све што се види није створио Бог, него је све то, па и

човек, настало по вољи ђавољој, а Бог је творац духа и невидљивог света. 3) Човек је

дакле по телу створ злога духа, а по души је створ Божји, но душа је његова од Бога

отпала; тачније: људске душе су душе анђела који су пали с неба, камо ће се опет

вратити (сравни са Лучом Микрокозма). 4) Богумили су веровали да је све што се у

свету до Спаситеља догађало у главном од злога духа. Према томе, Мојсије, пророци и Јован Крститељ били су слуге сатанаилове. Због тога они нису примали Стари Завет. 5)

За Сина Божјег су веровали да је дошао да поведе борбу са сатанаилом, но тело његово

сматрали су само привидним, јер да је било стварно било би зло као и све што је

створено. 6) Нови Завет, књигу рада Спаситељева и његових ученика, држали су за

дело Божје и то им је била једина верска књига. 7) Богородицу су сматрали за чистог

анђела. 8) Нису признавали ни једну свету тајну, нису поштовали светитеље, нису

имали символике јер су ненавидели крст и икону.

3. Богумилска заједница, богослужење и живот. По богумилском мишљењу и

Црква је зла, јер се за време цара Константина помешала са државом и искварила се. Но

богумили су веровали да је још од апостолског доба било и таквих хришћана који се

нису мешали са оним што је зло, и да су они (богумили) наследници тих правих

хришћана, а њихова заједница да је права црква Христова.Јерархије у православном смислу нису имали али су им општине ипак имале своје

старешине. Доцније се те старешине код нас називају: дед, старац, гост, стројник.

Општине су биле једна с другом у тесној вези. Друштво им се делило на верне и

савршене. У заједницу се примало полагањем еванђеља и старешинских руку на главу

катихумена који је доспео до примања.

Богумили нису имали нарочите храмове нити су за култ употребљавали какве

предмете. На молитву су се састајали по шумама, или по домовима где је једини





намештај био сто са белим застирачем и на њему Нови Завет. Једина молитва им је била

Оче наш. У једноставном богослужењу су се служили народним језиком.

Богумили су били озбиљни и радени; често су носили дугу одећу као монаси.

Хранили су се биљном храном. Себе су називали хришћанима и добрим људима. Где

их је било мало нису се делили од православних.

4. Богумилска начела за друштвени и државни живот била су превратна. Они су

говорили да су Богу мрски они који служе цару и његовим доглавницима, грдили су богате, мрзили су свештенике, ругали се старешинама и властима. Така начела су им у

оном времену привлачила присталице, но владари су их због таких начела морала

сузбијати.

Верски систем богумилске јереси и њихов поглед на државни живот по мало се

мењао (Босна), мењао им се и култ.

Неке тачке богумилског учења, њихова устројства и култа потсећају на познији

протестантизам.

5. Ширење богумилства. Богумилство се ширило из Бугарске даље по Балкану. У XI.

в. има га већ у Цариграду. У првој половини истога века прешло је у Дукљу. Позније

једно житије каже да га је тамо сузбијао Јован Владимир. Немањина је држава била

близу богумилској Македонији, природно је да је та јерес прешла и у њу. У Немањино

време је у Србији било толико богумила да су имали свог посебног начелника.

Богумилска јерес, гоњена из Бугарске, Византије и Србије, нашла је уточишта у

Босни и Хуму. Ту је са њоме војевала папска столица и римокатоличка Мађарска.

Са Балкана је богумилство пренето и на Запад. У половини XII. в. велики део Запада

је заражен том кривом вером: Италија, Француска, Немачка. У Италији су се називали

патаренима, у Француској и Немачкој катарима. Звали су се и албигензима по граду

Алби у јужној француској где су се понајчвршће држали. Сви су били у сталној вези са

својом колевком у Бугарској. Које због криве вере, које због начела о држави гоњени су

и на Западу. Најзад их је нестало, али су оставили трага на духовном развоју Европе.

в) Немања и православна вера

1. Немања је основао српску државу и утврдио је у њој православну хришћанску

веру. Та два његова дела иду упоредо и у присној су вези међу собом. Стеван Немања

није био наш први владар који је окупио српске земље у једну државу, но он је умео да

својој држави даде трајније основе него што су то учинили Часлав и Бодин. Међу тим

трајним основама државе на првом је месту хришћанска вера и православна Црква.

Када је Немања прегао да од племена начини народ и од покрајина државу, имао је

пред собом читав низ јаких снага које су народ разједињавале и којима се није ишло у

државни ред: 1) разрожне покрајинске тежње, 2) многобоштво, 3) богумилство, 4)

борбу двеју Цркава, 5) неукроћеност и сировост народа и племенских старешина. Све је

то народ и разједињавало и чинило неспособним за бољи друштвени живот. У таким

приликама је Немања, као прави државотворац, морао желети неку велику снагу и организацију која народ питоми и унутрашње изједначује и сједињује. Ту је снагу

осећао у хришћанској вери и православној Цркви. Због тога је била главна Немањина

државничка брига да у свом народу утврди православну веру и да јој даде маха за

развој.

2. Тиме је Немања српску државу и друштво ставио на духовне , верске и моралне основе, а то је био огроман посао. У тај је посао Немања уложио, пре свега, велики

пример свог личног живота: »прво је собом показао шта је права вера, а затим је и

друге томе научио«. Уложио је у тај посао, како је песма запамтила, велике материјалне





жртве »све градећи Србма задужбине«. Своје наредбе и уредбе је подешавао према

потребама Цркве и вере. И када је силазио са власти, наредио је Немања својим

наследницима да се брину за цркве и да не забораве правовернога закона, што га је он

установио. Последњи благослов својој земљи завршио је клетвом на онога ко отступи

од тих његових установа. Све је то Немања чинио у толикој мери да је тешко рећи шта

је био више свом народу — владар или верски просветитељ.

2. Немања и богумили. Да би дао што више маха православљу Немања је прво богумиле истребио из земље. Они су били подједнако опасни и правој вери и држави.

Богумилско питање је решавано на земаљском сабору и било је око њега борбе, јер су

многи од властеле и сами били богумили. На сабору је решено да се против јеретика

употреби сила. Богумили су на тај саборски закључак одговорили устанком и у

Немањиној земљи је избила верска борба. Победио је Немања. Богумили су које

изгинули, које избегли, а неки су се притајали. У Немањиној држави се више нису

појављивали.

3. Затим је Немања приступио решавању питања двеју цркава у својој држави.

Решио га је тако што је узео православље за државну веру. Тако је решење било

потпуно правично, већина његових поданика били су православни. Римску Цркву

окупљену око барске архиепископије оставио је Немања на миру. Толика правичност у

питању вере није за оно доба била обична појава. Када је тако у младој српској држави

питање вере било решено у корист православља, ваљало је православље што више

утврдити и дићи. Немања се стога дао на градњу манастира, јер су у средњем веку

манастири били жаришта верске просвете. Носиоци верске просвете били су

свештеници и калуђери. Тако је било и на Западу, а особито у Византији на коју се

Немања угледао. Са Немањом почиње градња великих манастира у Србији.

3. У Немањиној држави је било манастира још из времена када је Балканом владала

Византија. Ти су манастири били у сеоби народа порушени, осиромашили и опустели.

Немања је неке од њих обновио, те се сматра њиховим ктитором. Таки је нпр. манастир

св Арханђела у Скопљу и св. Пантелејмона у Нишу. Осим неколико таких манастира

што их је обновио, основао је Немања у Србији четири нова манастира.

Први је Богородичин манастир за калуђерице, код данашње Куршумлије. Затим,недалеко од њега манастир св. Николе за »црнце«. Трећи његов манастир Ђурђеви Стубови јесте његова заветна задужбина. Када је у борби са браћом допао тамнице,

заветовао се Немања св. Георгију (пљенних свободитељ) да ће му послужити целога

века, ако га светац избави од невоље. Пошто се избавио, сазидао је манастир са две

куле — Ђурђеве Стубове на северозападу од Новога Пазара. Око 1191. г. довршио је

Немања градњу свог главног манастира Студенице.

4. Уз градњу манастира из којих ће се хришћански живот у народ расађивати

постарао се Немања да дигне углед оних који ће то радити, тј. углед свештеника, а

нарочито калуђера. Они су имали да се брину за духовне основе на које је Немања положио своју државу. Немања је за време своје владавине »у сласт« слушао епископе,

поштовао је свештенство, а према монасима је био пажљив до болећивости. Но

духовном сталежу, особито калуђерима, дигао је Немања углед највећма тиме, што се он, први српски владар, покалуђерио, а пре њега је исто учинио његов најмлађи син. По

томе примеру постао је у српском вишем друштву као неки бољи и лепши обичај да се

чланови династије и властеоских породица калуђере.

V. Свети Сава





Немањино велико дело око утврђивања православне вере и Цркве међу Србима

прихватио је и довршио његов најмлађи син Растко — Сава.

а) Младост и монаштво

1. Растко се родио око 1174. године као трећи син старога Немање и његове жене Ане. Од оца је наследио религиозну природу, истрајност у намислима, државничке

способности и друге велике душевне особине. Можда га је Немања и због тога бригом

и нежношћу издвајао од друге своје деце. Расткова религиозност се правилно развијала,

јер му је отац давао леп пример, а и дух владарске породице је био искрено религиозан.

Он се није одушевљавао витештвом и забавом што је било главно занимање тадањих

владарских и великашких синова, него је заволео повучен живот и књигу. Свакако је

већ из детињства знао грчки језик и на њему читао књиге верске садржине, у првом

реду житија светих. На њима се његово верско одушевљење потпуно развило, те се

заносио калуђерским животом испуњеним молитвом, самоодрицањем и службом Богу.

2. За Растка таки живот није био нешто давнашње што се среће само у старим

књигама. Атос — Света Гора, била је у његово време земља у којој таки живот цвета.

Из тајанствене Свете Горе ишли су гласови о живим свецима, а долазили су и сведоци

њихова светачког живота. Поједини атонски калуђери су се у то време често

задржавали по домовима побожних и дарежљивих велможа и владара. Они су им

доносили вести из широкога света, у првом реду из свога краја. Таки се један калуђер

нашао око 1192. г. у Немањину двору. Растку је тада могло бити око седамнаест година,

а беше дошао родитељима у походе из краја који му је био предан на управу.

Светогорски гост је био из манастира св. Пантелејмона у коме су живели руски

монаси. Његова лепа причања о животу у Светој Гори Растка су силно занела и он

одлучи да преким путем оствари своје побожне снове. Пошао је једног дана у хајку на

јелене, обмануо је своју пратњу и том приликом је побегао са светогорцем на Атос.

Отац је послао за њима потеру која их је у руском манастиру и стигла, но ипак није

Растка одвела натраг. Потерници су те ноћи на дугом бденију заспали, а за то време је Растко на манастирском пиргу пострижен за монаха Саву. Обманута потера однела је

родитељима световно одело, пострижене власи и дирљиво писмо младог монаха Саве.

Пирг. Средњевековни манастири су бивали утврђени да би се могли бранити од

разбојничких и непријатељских напада. У утврде су спадале и куле. На тим кулама

бивао је уређен и мали храм. Таке куле се звале пиргови.

3. Набрзо је Сава прешао из свога пострига у грчки манастир Ватопед. Ту је живео

аскетски Богу и својој души. Строго је постио, обноћ је бдио, молио се Богу и

размишљао о својим недостацима; босоног је походио светогорске манастире. — Од

родитеља су му стизали богати дарови за његове потребе и за манастир. Он је својим

новцем даривао убоге и обновио је манастир Ватопед. Дигао је нове ћелије за свога оца

кога је наговарао да дође у Свету Гору. Био је и иначе манастиру од користи — одлазио

је у Цариград да са властима решава манастирске послове помоћу свога угледа и родбинских веза.

4. Аскетски живот Савин у Светој Гори није био празно опонашање живота

пређашњих и тадањих монаха. Напротив, Сава се у том отсеку свога живота развио

како треба за свој потоњи рад. Његов живот у самоћи, тишини и ћутању био је

савршена прилика да продре у дубину оних верских истина и начела, којима се као

младић заносио. До таког дубоког разумевања се не долази у светској вреви. — II

аскеза му је била од велике користи. Велике душевне снаге и способности морају

стајати под јаком дисциплином, иначе неће много створити. Савиним способностима је





било намењено да учине нешто велико и трајно, и њима је, дакле, била потребна

дисциплина. Така унутрашња дисциплина над собом стиче се аскезом. Најзад, никакав

рад за друге не може се ни замислити без самоодрицања, нарочито не рад оних размера

и последица какав је рад извео Сава. А и самоодрицању се мора човек за времена

научити.

б) Немањин силазак са власти

Док је Сава тако на Атону живео, догађале су се у Србији велике политичке промене

од којих је било последица за верски и црквени живот у земљи. Старац Немања, пошто

је вером у Бога сачувао нерасуту земљу и умножио је у дужину и ширину, намислио је

да сиђе са престола и да се по своме завету покалуђери. То је и учинио. Немања се на

Благовести 1195. г. пред сабором народних и црквених старешина одрекао власти и

предао је свом средњем сину Стевану. У том великом часу ставио је на срце свом

наследнику да се брине о црквама и свештенству. И властели је препоручио цркве и да

не заборављају на милостињу. Тада је отишао у Студеницу где га је замонашио рашки

епископ Калиник. Узео је име Симеон. У исто време се покалуђерила и његова жена

Ана која је названа Анастасијом. Симеон је провео у Студеници скоро две године, па је

онда отишао сину Сави у Свету Гору.

в) Хиландар

1. Уз грчке манастире имали су у Светој Гори и други православни народи своје

манастире. Нпр. Ђурђијанци (Ивери), Руси и Бугари. У тим се манастирима живело и

радило као и у грчким манастирима који су чували православље и ширили просвету.

Симеон и Сава желели су и за Србе тако једно место. У осталом, неприлично је било да

српски владар и његов син, ма и замонашени, живе под туђим кровом. Они су, дакле,

потражили и добили од визаитијског цара дозволу да на рушевинама старог манастира Хиландара дигну нов, српски манастир. Тако је 1198. г. дигнут у лепом крају, на

североистоку Атоса, српски манастир Хиландар. Новац и раднике за градњу беше

послао из Србије жупан Стеван. Он се постарао и за издржавање хиландарских монаха,

те је обдарио нови манастир селима и имањем у Србији.

2. Хиландару су његови оснивачи били наменили велики, историјски задатак. Атос је

био жариште православља, а њему на домак био је Цариград, средиште тадање високе

просвете. Ту је било најзгодније место да се образују српски монаси, па стечену

просвећеност да носе у манастире по Србији, а из њих у свој народ. Хиландар је заиста

и постао така школа, а српски су калуђери тако чинили. Поред образовања младих

српских монаха у Хиландару су превођене са грчког многе књиге. Многи хиландарски

игумани су постајали српски архиепископи и епископи, а калуђери су постављани за

игумане другим манастирима. Српски владари стално су водили бригу о Хиландару као о високој школи српске јерархије. Највише га је пазио цар Душан. — Он га је толико

обдаривао да је Хиландар постао први међу светогорским манастирима и имао највећа

властелинства у Србији и Византији.

3. Симеон — Немања склопио је очи у тој својој задужбини 1200. г. Ту је

привремено сахрањен, а већ после годину дана проглашен је за свеца због заслуга за

православну веру, због побожна живота и због необичних појава на његовом гробу

(мироточивост).





г) Савин повратак у отаџбину

1. Сава је после очеве смрти остао још осам година у Светој Гори. За то време је

рукоположен у Хиландару за јерођакона и јеромонаха, а потом је у Солуну произведен

за архимандрита. У отаџбини су, међутим, настали озбиљни догађаји, те је Сава морао

оставити Атос и вратити се кући да помогне спасавати државу.

Ствар је била у овоме: када је Немања 1195. г. сишао са власти поремећен је у

Србији ред наследства. У место прворођеног Вукана дошао је на престо Немањин

млађи син Стеван. Тако су донеле државне потребе. Алексије, отац Стеванове жене

Јевдокије, постао је 1195. г. византијски цар и за Немањину државу било је боље да

пређе у руке царском зету. Вукан је, оцу за љубав, некако па то пристао. Он је утврђен

као наследни кнез у Зети. Но нешто кашње почеле су прилике да се мењају. Мађари су

освајали према Зети и заузели су Хум. Запостављени Вукан видео се у стисци и

потражио је ослонца код папе Инокентија III., а са Мађарима се нагодио. Таки корак му

није падао тешко, јер је његова Зета и онако била претежно римокатоличка. Папа је

Вукану помогао, дао му је наслов краља и потврдио је самосталност барске

архиепископије. Тако је настао у Немањиној држави раздор и довео је дотле да је Вукан

уз мађарску помоћ свргао са престола свога брата Стевана (1209).2. Када је Вукан збацио Стевана са власти признао је он папску власт над Црквом у

Србији и постао је вазал мађарског краља. Тако је за кратко време ојачала у Србији

папска власт. За кратко време, јер је Стеван набрзо (1203) заузео свој престо у Рашкој.

У то време пада Савин повратак у Србију. Осим државних неприлика и црквених

послова гониле су га са Атоса и тамошње тешке прилике. Крсташи су били заузели и

Свету Гору и тамо наместили свога епископа. Полазећи у отаџбину понео је Сава и

мошти светога Симеона Мироточца и положио их са великим свечаностима у

спремљену гробницу у Студеници (1208). — Већ од тога времена почиње у нашем

народу велико поштовање посвећеног Немање и вера да он и даље води бригу о држави

коју је основао.

3. Сава је остао у отаџбини као игуман манастира Студенице радећи на добру вере и

државе. Коначно је измирио Вукана са Стеваном, па је у земљи настао мир. Умео је да од земље отклони ратну опасност (Срез) и био је сталан саветник Стевану. У Србији је

још и у то доба било трагова богумилства, било је и староверских обичаја и помешаног

учење обих Цркава. Сава је обилазећи земљу све то искорењивао својом поуком и

строгошћу. Градио је цркве где од камена, где од дрвета и уводио је у њих

богослужбени ред. На распућима је дизао крстове. У то време је са братом Стеваном

саградио и манастир Жичу. Међу монасима је заводио дисциплину, сирову властелу је

учио да врши власт са човекољубљем, помагао је сиротињу.

4. Србија се брзо средила и преболела недавне не-мире. Но суседи су је баш зато

гледали преким оком. Србија је тада била скоро једина балканска држава у којој није

признавана папска власт. Но у томе је лежала велика опасност за њу. На папину жељу

могли су је свакога часа напасти Латини из Византије, Бугарски цар који је из Рима

примио круну, Мађари који су хтели да узму неке српске земље и Млечићи који су желели да се утврде на српском Приморју. Сви су они могли да покрију своје освајачке

намере верским разлозима. У тим тешким приликама узео је Стеван за жену унуку

млетачкога дужда, пошто се већ раније развео са својом првом женом, па је затим повео

са папом преговоре да Цркву у Србији потчини Риму и да од њега прими краљевску

круну. Увређен таким радом свога брата остави Сава Србију и врати се у Свету Гору.

Стеван је 1217. г. примио краљевску круну из Рима.

Отпор у Србији. Када је Стеван са својом политиком окренуо према Западу

архиепископија барска је јамачно проширила своју власт и мисију дубље у српску





државу, у Рашку. Тешко да је имала успеха јер Стевановој политици није се опро само

његов брат Сава, него и свеколико православно свештенство са својим народом.

Немањини манастири су дотле век учинили своје, а ни десет година Савина рада нису

остале без трага. Православна вера је међу Србима била већ јака. Уз то су све балканске

народе, па и Србе, одбијали од римске Цркве крсташи. Они су тада насилно владали у

Цариграду, где су сновали даље политичке планове и одакле су кретали на пљачкашке

походе. Све су то чинили, тобоже, уиме вере и Цркве. Нарочито су били омражени у Светој Гори, жаришту православља. Сава се по одласку из Србије тамо склонио и

оданде је подржавао политичко незадовољство у Србији. У таким приликама није

Стеван могао остати дуго на путу којим је пошао. После две године увидео је да су

најправилније оне основе које је држави дао његов отац и на којима је радио његов брат

Сава.

Други део

VI. Самосталност Српске Цркве

После свега што се за последњих двадесет година у Србији догађало, после

Вуканова устанка, надирања римске Цркве у Србију и Стеванова колебања, Сава је био

подједнако забринут и за државу свога оца и за православље у њој. Једно је ишло са

другим.

а) Оснивање и уређивање српске Цркве

1. Сави је било још јасније него Немањи да у Србији треба једна вера и једна Црква.

Но јасно му је било и то да православље може код Срба бити само тако снажно, ако

буде имало своју посебну, народну организацију — самосталну Цркву.

Епископи што их је дотле слао Цариград и Охрид међу Србе и друге балканске

народе нису имали присне љубави према својој пастви. Паству су сматрали

»варварском« а службу своју, подаље од културних византијских крајева, теретом. Они

Су у својим областима, свакако, водили грчку државну политику и гледали у главном

да се од пастве што више помогну. Сава је само као владарски син и брат имао угледа

пред рашким епископом и могао је да и у таким приликама нешто уради за народну

просвету. Но није се могао надати да ће грчки епископи међу Србима водити неку

озбиљнију хришћанску просвету кад он једнога дана склопи очи.

2. Зато је Сава у споразуму са братом Стеваном отишао 1219. г. у Никеју да изради

српској Цркви самосталност. Време је за таки потхват било врло подесно. Византијска

патријаршија је била заједно са царевином на љутој невољи. У Цариграду су владали Латини и утврђивали су папину власт на Истоку. Цар је са патријархом био у Никеји

где је прибирао снагу и чекао време да обнови своју државу. Савин долазак у Никеју

био им је, дакле, врло добро дошао. Јер његова молба за оснивање и признавање

самосталне српске Цркве ишла је у корист и православљу и никејском царству. Зато је

Србији и призната црквена самосталност као бедем против силнога латинства које је

притеснило Цариград и верски и политички. За првог архиепископа самосталне српске

Цркве посвећен је Сава, већ познати и поуздани борац за православље.





При повратку у домовину задржао се Сава у Солуну где је руководио превођење

потребних црквених законика са грчког.

3. Уређење српске Цркве. Прва је задаћа самосталне српске Цркве била да у држави

потпуно утврди православље и да га рашири и у оне крајеве где је била надмоћна

римска Црква или богумили. За ту задаћу требало је Цркву одмах с почетка добро

организовати. Сава је то заиста и учинио. У договору са братом Стеваном и властелом

поделио је он Рашку и Зету на епископије. Међу монасима који су се васпитали под његовом руком одабрао је најдостојније по спреми, поштењу и савесности и разаслао

их на епископска места. Тако је наш народ добио пастире своје крви, који су имали

љубави за посао на који су послани. Свака епископија је добила потребне законике за

управу и књиге за богослужење. Епископи су се постарали да се те књиге за њихове

епархије тачним преписима умноже, а где је дотле било погрешних преписа да се

исправе.

4. До Саве је у средишњим српским областима била само једна православна

епископија са седиштем у Расу, код данашњег Новог Пазара. Сава је у Рашкој основао

пет нових епископија, а по једну у Зети и Захумљу. Већ сам тај број епископија

показује да смишљен рад Цркве међу Србима почиње са Савом. Најзначајније су оне

Савине епископије којима је било намењено да штите православље и да га у држави

даље шире. — Ово су те истакнуте епископије:

1) Захумска, у Стону на полуострву Пељешацу, на домак Дубровнику где није било

много православних. 2) Зетска , са седиштем на Превлаци , код римокатоличког

Котора. 3) Дабарска, у Бањи крај Прибоја, према босанској граници да пречи надирању

богумилства из Босне у Србију и 4) Будимљанска, на граници Рашке и Зете , у

Ђурђевим Стубовима код данашњег Берана.

Осим тих епископија основане су тада 5) Хвостанска , у Малој Студеници близу

Пећи. 6) Топличка , код данашње Куршумлије и 7) Моравичка , у Ариљу, недалеко од

Ужица. 8) Рашка епископија је већ од X. в. била при цркви св. Петра и Павла у Расу. 9)

Призренска епископија ушла је у састав самосталне српске Цркве, пошто је у то доба

призренска област ушла у састав српске државе. Са те епископије смењен је дотадањи

епископ Грк и намештен је Србин.Тај основни број епископија самосталне српске Цркве мењао се током векова.

За архиепископско седиште изабрао је Сава манастир Жичу. И друге епископије

имале су своја седишта у манастирима, а где догле манастира није било, подигнут је

сада за епископију, као на Превлаци и у Стону.

Епископије су биле подељене на протопопијате, а ови на парохије.

5. Православље државна вера у Србији. Одмах на почетку, када је тако

организована Црква имала да отпочне свој рад, објавио је Сава на којим основама она

почива. То је учињено на црквеном и државном сабору у Жичи. Ту је он са

свештенством, владарем и властелом исповедио догме источне православне Цркве и

признао све њене уредбе и обичаје. Нарочито је нагласио оне верске истине и црквене

уредбе које нису признавали богумили и оне по којима се западна Црква разликује од

источне. Тиме је православна вера прихваћена за државну веру.6. Задаци светосавске православне Цркве. Сава је задаћу Цркве, којом она људе

просвећује вишим духовним животом, осећао и као свештеник и као син свога народа.

Он је у том правцу радио већ онда када је у Хиландару руководио васпитавање младих

српских монаха. Радио је на томе и као студенички архимандрит. Као архиепископ је ту

задаћу прихватио удвојеном снагом и радио је са већим успехом, јер је стајао на челу

многих епископа и свештеника.

Било је и време да међу нашим прецима таки рад отпочне. У оним немирним и

ратничким приликама било је све српско друштво, и властела и народ, далеко од





уљуђености и без много воље за заједнички живот. — Сава је у своме народу утврђивао

моралне обичаје и узакоњивао добре нарави. Путовао је по народу и држао са

властелом зборове на којима је учио како ваља по вери живети. Лично је исповедао

људе. Његови изасланици, протопопи, пролазили су земљом и уређивали, пре свега,

породични живот у народу. Јер је у уређеном породичном животу основа даљег

уредног и уљудног живота. А међу Србима је било много невенчаних бракова у којима

се живело без сталних обвеза према деци и брачном другу. Протопопи су таке венчавали, те је породични живот постајао светиња.

Сава је нарочито настојао да одомаћи правду. Стога је властели стављао на срце да

не чини насиље и неправду незаштићеном и сиромаху. Учио их је да се ни у рату не ослањају на своју силу , него на праведну ствар , за коју се једино сме ратовати. Силнике је корио и претио им да ће одговарати пред Судијом коме су сви људи

једнаки. Учио је да сиромаха треба помоћи и да не ваља бити обестан. Укратко,

одомаћивао је међу Србима хришћанске врлине — просвећивао их хришћанством.

Нема сумње да су исто чинили и епископи, а занос мисионарског рада младе Цркве

свакако је захватио и остало свештенство.

б) Охридска архиепископија и самосталност српске

Цркве — одлазак св. Саве у Свету Земљу

Пошто је замонашио брата Стевана (Симон) непосредно пред његову смрт (око 1227

г.), а сина његова Радослава венчао краљевском круном, отишао је Сава. убрзо из

Србије на пут у Свету Земљу.

Један од узрока Савина одласка из Србије у ово доба била је црквена политика

новога краља. Чим је Сава основао самосталну српску Цркву устао је против њега

Димитрије Хоматијан, охридски архиепископ. Он је написао Сави писмо пуно прекора

у коме је тврдио да је Сава тим својим делом повредио права охридске архиепископије

и да самостална српска Црква није законито основана. Тај спор је некако легао и био је

на миру све док није дошао на краљевски престо Радослав. Мати његова била је Гркиња

и он је васпитан у грчком духу. Уз то је Радослав био зет Теодора, деспота једне нове грчке државе која је настала у Епиру после пада Цариграда у латинске руке. Теодорова

је држава била тако јака да је изгледало да ће му пасти руку и сам Цариград. Због свега

тога је Радослав водио своју државу тако како је желео његов таст и жена. У његовој

држави се није с тиме нико слагао. У Тодоровој држави је била охридска

архиепископија; Теодоров главни саветник је био Димитрије Хоматијан, који Србима

није могао да заборави њихову самосталну Цркву. Радослав је био с њиме ступио у везе

и повео је и црквену политику у корист Грка а на штету самосталности српске Цркве.

Наравно да је тиме дошао у сукоб са својим стрицем Савом. Због тога се Сава склонио

из Србије и отишао је у Свету Земљу.

в) Савин силазак са архиепископске катедре и његова смрт

1. Савин повратак кући пада у 1230. г. Три године после тога Радослав је био збачен

са престола, а на његово место је дошао његов брат Владислав. За време свог кратког

боравка у Србији оженио је Сава синовца Владислава кћерком бугарског цара Асена.

2. Године 1233. сишао је Сава коначно са архиепископске катедре, па је преко

Јадрана и Италије поново отишао у Свету Земљу. На своје место је поставио свога

ученика Арсенија, Сремца. Обилазећи света места у Сирији, Палестини, Египту и

Синају походио је Сава и сва четири васељенска патријарха. Мисли се да је са њима





водио разговоре, у име свога пријатеља бугарског цара Асена, о признавању

самосталности бугарске Цркве, јер та се Црква за неко време била подложила папи, те

је источне Цркве нису признавале за закониту. Враћајући се у отаџбину изнурен и

болешљив ударио је Сава путем преко Бугарске. Ту је почетком 1235. г. у престоници

Трнову дочекан са великим почастима. Последњу свету литургију је служио на Крстов-

дан. Умро је 14. јануара 1235. г. У Трнову је и сахрањен.

3. Још од одласка Савина из Србије владало је тамо пригушено незадовољство. То незадовољство је отворено избило на вест о његовој смрти у туђини. Било је уперено на

краља Владислава. (Сава је, изгледа, због њега отишао коначно из земље). Стога је

Владислав напрегао све силе да барем мртвога стрица пренесе што пре у отаџбину.

После дугог преговарања са Бугарима успео је најзад да пренесе Савино тело и да га

смести у своју задужбину манастир Милешеву (6. маја 1237. г.) Ту је лежало и уживало

све веће народно поштовање до 1594. г. када су га Турци пренели у Београд где га је на

Врачару спалио Синан паша.

г) Наследници св. Саве на архиепископској катедри

1) Први прејемник св. Саве на архиепископској катедри био је Арсеније, родом

Сремац. Управљао је Црквом 30 година. Жича је била на војнички истакнутом месту,

па су је Кумани при свом упаду у Србију поробили. Стога је Арсеније дигао манастир

св. Спаса у Пећи. Тамо је кашње, за Милутинове владе, пренета архиепископија.

Арсеније је пред смрт дуго боловао па су га на богослужења носили на рукама. Умро је

1266. г. Сахрањен је у Пећи. Проглашен је светим. Нарочито га штује Црна Гора.

2) Арсенија је наследио синовац св. Саве, а трећи син Стевана Првовенчаног,

Предислав који се закалуђерио у Хиландару као Сава (II). Монаховао је у Јерусалиму,

Светој Гори и у Србији. Прво је био епископ захумски, па затим седам година српски

архиепископ. Умро је 1272. г., а сахрањен је у Пећи.

3) Јоаникије, друг и ученик Саве П., био је игуман хиландарски пре него што је

постао архиепископ. Због политичких; смутњи у земљи није до краја живота остао на архиепископској катедри. У борби што ју је водио Драгутин са својим оцем Стеваном

Урошем I. био је он на страни свог законитог владара, па се са њиме повукао са свога

положаја. Сахрањен је у Сопоћанима заједно са својим краљем, који се у монаштву

назвао Симеун.

4) Ни Данило I. није до своје смрти остао на архиепископској столици. Он је дигнут

на тај положај када је дошао на власт Драгутин, па је са њиме и отступио.

5) Евстатије, Зећанин, бивши игуман хиландарски, дошао је на своје место после

династичке борбе. Признат је за светитеља. Мошти му почивају у Пећи.

6) Јаков.

7) Евстатије II.8) Сава III.

9) Никодим , бивши игуман хиландарски. Бавио се књигом. Поверавани су му државнички послови.

10) Данило II . Био је властеоског рода, васпитан је за војника и државника, али се по

примеру св. Саве замонашио. И он је био игуман у Хиландару и храбро је бранио свој

манастир од гусара. Као игуман почео је да пише Животе српских краљева и архиепископа. То су дело допунили други писци животима потоњих владара и

патријараха и тако је постао Родослов или Цароставник. Имао је и неимарских

способности, па је оправљао и украшавао оронуле манастире и руководио је градњу

манастира св. Стевана у Бањској. За време Милутиново био је чувар краљевске





ризнице. Имао је смисла и за економију, те је настојавао да се што више одомаћи

воћарство и по манастирима и другде. Крунисао је Душана за краља.

11) Последњи архиепископ, за чијег времена је српска. Црква дигнута на степен

патријаршије, био је Јоаникије , бивши логотет Душанов.

VII. Патријаршија

а) Проглас српске патријаршије

1. Српска Црква је доживела своје највеће дане у доба када је српска држава најјаче

развила своју снагу. То је било за време цара Душана.

Душан је био и у одбрани и у ширењу своје државе сретнији од својих претходника.

И за државни и за црквени живот највише су значила његова освајања на југу. На тој

страни је Душан узео Арбанију и Епир, а од разривене Византије Македонију и

Тесалију. Тиме је ушла у састав његове државе цела стара охридска архиепископија са

својим Грцима, полугрцима и старим Словенима. За државни и црквени живот било је још важније што је у Македонији протегао своју власт до самог Солуна, а према истоку

до Филипија, првог места у Европи где је проповедано хришћанство. У освојеним

областима била је и Света Гора и много чисто грчких митрополија и епископија које су дотле биле под влашћу цариградског патријарха.

2. Када је Душан 1345. г. освојио град Серез имао је намеру да у своје време освоји и

сам Цариград и да преузме власт византијских царева. Како је у то доба био већ

господар доброга дела византијских земаља прогласи се он те године у Серезу за цара

своје велике српско-византијске државе. С тим дизањем владарског достојанства на највиши степен у вези је и дизање српске архиепископије на степен патријаршије.

У средњем веку било је, и на Западу и на Истоку, сваком владару потребно да га

призна и освешта црквена власт. Круна и владарско помазање добијало се из црквених

руку. Тек тиме је владарска власт била потпуно узакоњена и опће призната у самој држави и код других држава. За дотадашње краљевско достојанство у Србији било је

довољно да га освештава архиепископ. Но царско достојанство, које је Душан узео,

ваљало је да освешта већи црквени достојанственик од архиепископа, а то је патријарх.

Душан није могао ни мислити на то да признање свога царства тражи од византијског

патријарха. Он се стога решио да српску архиепископију дигне на степен патријаршије,

па да из руку српског патријарха прими царску круну.

3. Целу зиму 1345/6. године провео је Душан у својим новим крајевима, већином у

Серезу. Ту се трудио око грчких епископа и митрополита, који су доспели под његову

државну власт, да и они пристану на проглашење српске патријаршије. Пристанак

грчке јерархије, која је дотле била под цариградском патријаршијом, вредео је за

Душана врло много. Тражио је затим и пристанак светогорских калуђера, јер се до

њихове речи много држало у целом источном хришћанском свету, а особито у Византији. Душан је у томе успео. Успео је и код охридске архиепископије, чије су све

области такође биле у његовој проширеној држави. Осим тих важних чинилаца у

православној Цркви дао је свој пристанак на проглас српске патријаршије и бугарски патријарх.

4. Свечано проглашење српске патријаршије обављено је о Цветима (9. априла) 1346.

г. на државном сабору у Скопљу. На томе су сабору учествовали српски епископи,

игумани главнијих манастира и властела, па онда бугарски патријарх Симеон и

охридски архиепископ Никола са својом пратњом, затим изасланство атонских





манастира и претставници грчких митрополија из освојених грчких области. — За

патријарха је проглашен Јоаникије II. дотадањи архиепископ српске Цркве и бивши

Душанов логотет.

5. Одмах о Ускрсу (16. априла) исте године крунисали су два патријарха и један

архиепископ Душана за цара Срба и Грка а сина његова, десетогодишњег Уроша, за

краља. — Тиме је српска држава и Црква ушла у нов отсек свога живота: држава за

врло кратко време, а Црква и за потоња времена.6. У Душановој држави која је била држава Срба и Грка биле су две самосталне

православне Цркве: стара грчка охридска архиепископија и српска пећка патријаршија. Охридској архиепископији је Душан признао њену област и права још

приликом својих освајања. Једино је морала српској патријаршији признати првенство

у достојанству. Уз те две самосталне православне Цркве живеле су, у извесној

зависности од пећког патријарха, грчке митрополије у освојеним грчким областима на

истоку и југу Душанове државе.

б) Устројство пећке патријаршије

1. На истом сабору на коме је проглашена патријаршија учињене су и неке промене у

устројству српске Цркве. По примеру источних патријаршија установљене су и у

српској митрополије, као власти и достојанства која стоје између патријарха и

епископа. На ту част је дигнут по један епископ из четири важније државне покрајине:

рашки , зетски , призренски и скопљански. Скопљанска митрополија је добила и наслов

првопрестолне митрополије (прототронос), јер је била у државној престоници. Тиме је

скопљански митрополит дошао по части одмах после патријарха. — Тада су основане и

неке нове епископије.

2. Пећка патријаршија се називала и Великом Црквом, као што се звала и

цариградска патријаршија. Патријарх се писао: Божјом милошћу патријарх и

архиепископ свих српских и поморских земаља. Бирао га је редован државни сабор

састављен од властеле и вишег свештенства. У државним пословима био је патријарх главни царски саветник, те га је цар позивао на савет и у свој војни логор. Указивано му

је врло велико поштовање: цар је излазио пред њега гологлав и прихватао је коња под

њим. Патријарашкој канцеларији стајао је на челу логотет. Он је чувао патријаршиски

печат и састављао је важније црквене списе.

3. Епископе у српској патријаршији бирао је чисто црквени сабор састављен од

епископа. Игумани царских манастира постављани су владарским саизвољењем и

одлуком братства. Они су управљали манастирским добром и водили послове у

споразуму са својим калуђерима.

Парохијских цркава било је по селима и градовима и при дворовима велике властеле.

Над животом и радом парохијских свештеника водили су надзор виши духовници; прво

су се називали протопопима, а доцније егзарсима. Закони о раду и одговорности

свештенства уопће били су врло строги.

в) Вере и Цркве у Немањићкој држави

1. У Немањићкој држави било је православље државна вера и једино је оно било

потпуно под државном заштитом. Јерес је била прогоњена већ и због тога да се заштити

државно јединство. Западно , латинско , хришћанство , строго узевши, није сматрано за

јерес него више за непотпуно хришћанство, полуверство. У Немањићкој држави је





положај римокатолика бивао и врло повољан јер су неке српске владарке биле са

Запада, а поједини српски владари су имали са папом политичких и верских веза. У

Србији је било доста повлаштених римокатолика. То су били становници приморских

градова, па дубровачки трговци који су се стално бавили у унутрашњости државе и

многи Саси рудари, који су имали нарочите повластице. Стога је латинско хришћанство

до Душана добило у Србији толиког маха, да Душан постаје према њему строжији и

узима у заштиту православље. Душанов Законик није, истина, латинско хришћанство забранио, али је стао на пут његову ширењу на рачун државне вере. Зато је била

забрањена латинска пропаганда и прелаз из источног хришћанства у западно, а тако

исто и бракови између припадника двеју Цркава. Да би се сузбило дотадашње ширење

латинства биле су по градовима уређене нарочите мисије да враћају у православље оне

који су прешли у западну Цркву. Душан је на махове из политичких разлога и оштрије

поступао са римокатолицима. Но никада није са њима поступао тако оштро као што се

у то време у другим европским државама поступало са онима који нису припадали.

држаној вери. У Пољској су нпр. у то доба били закони против православних више

строги.

2. Богумилства није потпуно нестало ни до Душанова доба, нарочито га је било на

југу у новоосвојеним областима. Надирало је такође из Босне и Хума. Са богумилима и

другим јеретицима поступало се врло строго. Богумили су били жигосани; и прогањани

из земље, а имања су им одузимана. Кажњавани су и они који су се са њима мешали.

3. Православна Црква са својим манастирима и вишим свештенством била је у

нашој средњовековној држави посебан, повлаштен, сталеж. Владарска власт и државни

поредак почивао је на сталежу властеле и на Цркви. Бивало је прилика, као и у

западним државама, да се владар могао поузданије ослонити на своју духовну властелу

него на световну. Патријарх, епископи и игумани већих манастира били су чланови

државног сабора.

4. Преставници наше старе јерархије участвовали су у вођењу државе већ тиме, што

су били чланови државног сабора. Но способни појединци из јерархије преузимали су,

када је била прилика, и неке нарочите унутрашње и спољашње државне послове и

слати су као преставници државе на страну. Значајно је за таке наше првосвештенике политичаре, да тај свој рад никада нису схватили као прилику у којој би се црквена

власт могла истаћи пред световну у вођењу државног живота. Они су тиме своје

способности, на махове, стављали у службу државних потреба и ништа више. Тако је

чинио већ св. Сава. Таки јерарх, државник био је и Накодим , девети наследник св. Саве

на архиепископској столици († 1325). У времену када су се биле завргле династичке

распре и борбе између краљева Драгутина и Милутина радио је он са успехом на томе

да се браћа измире. Ишао је, послан од сабора и краљева, у Цариград као дипломата да

склопи уговор о миру. У његово време се Стеван дигао на свога оца Милутина. Та

борба са својим тешким и жалосним појединостима завршена је ипак помирењем оца и

сина. До тога помирења је дошло настојањем Никодимовим.

5. Као нарочито повлаштен сталеж и ступ државе добијала је српска Црква почевши

још од Немање, а особито за Душанове владе, многа имања у баштину и уживала је разне повластице. Цркви се баштина по праву није могла одузети. Да би Црква била

заштићена од ма чије самовоље било је узакоњено да црквено имање надзире само

владар, патријарх и логотет, иначе никоја световна власт. Закони су штитили и

свештенички углед, па су увреде учињене свештенику кажњаване строже него иначе.

6. У средњем веку је уз властелинску баштину ишло и право дељења правде — право суда. Тако право је имала и Црква: епископи и игумани су судили људима на

манастирском добру за преступе који нису потпадали под државни суд. По градовима

су црквени судови решавали и неке грађанске спорове, јер су у средњем веку и код нас





свештеници били чувари и тумачи писаних закона. Свештена лица су потпадала само

под црквени суд. Једино црквени суд је решавао и брачне спорове и преступе против

вере. У тим случајевима је црквени суд судио по црквеним законима, а не по државним,

и у то судовање се није могла мешати никоја друга власт.

Патријарашки двор, као и царски, имао је право уточишта.

7. Владарске грамате којима су добиване баштине и повластице звале су се

хризовуље — златом печаћене повеље, а чуване су у манастирима. — Када је Душан доводио у ред своју државу, утврдио је у своме Законику и права Цркве. Како је Душан

православну Цркву сматрао главном основом државе, он јој је у своме Законику дао

већа права него што је имала дотле. (Законик је прихваћен на сабору у Скопљу 1349. г.,

а проширен је на сабору у Серезу 1354. г.). Душанов Законик се састоји из 201 члана, а

прва и највећа група тих чланова (38) говори о православној вери и црквеним

пословима. И у даљим својим члановима враћа се Законик на Цркву.

г) Свештенство, просвета, хришћански живот

1. Епископи, архимандрити и игумани већих манастира били су често из властеоских

породица. Световни свештеници били су већином из меропског реда. Но било је

свештеника и из властеоских породица, а многи су због заслуга дизани у ред властеле.

Чиновници по нашим државама средњег века излазили су обично из писмених

свештеничких породица (Поповићи).

2. Епископи су се издржавали од имања својих манастира. Уз то су њихови егзарси

убирали од народа и свештенства црквени порез — димницу и врховину. Парохијски

свештеници су живели од свог имања. Већином су се бавили ратарством, сточарством и

пчеларењем. Који није имао свога имања добијао је, по закону, три њиве од села, града

или свога властелина. И свештеницима је народ давао сталан принос који се звао бир, а

састојао се од пољских и сточарских производа.

Просвета и писменост. 1. Када је св. Климент почео своју мисију мећу нашим

старима, основао је он и школу за образовање свештеника и других црквених служитеља. Наше прво свештенство је, дакле, било и писмено и спремно за свој позив.

Друкчије и није могло бити кад се хришћанско верско учење налази у књигама, из

књига се обавља богослужење, а и црквени закони су у књигама.

У време Немањића није било нарочитих богословских училишта, али је свештенство

и тада морало бити и писмено и спремно за свој позив. Свети Сава је захтевао од

свештеника и епископа да добро проучавају црквене законе и уредбе и да народ

упућују и усмено и писмено.

2. У првим вековима српске Цркве неговали су писменост више световни

свештеници него калуђери. Тако је било све до XIV. в. Но већ у томе веку, а нарочито у

XV. баве се књигом више калуђери него световно свештенство. Боље образовани

свештеници примали су у своје домове по кога властеоског сина, по кога младића који

се спрема за свештеника, па су их заједно са својим синовима учили књизи. Народна песма памти да је Краљевић Марко учио код призренског протопопа Недељка. Ту су

учили и црквено појање, а знали су га не само будући свештеници него и властеоски и

владарски синови. Обављање обреда и других пастирских дужности учили су

свештенички кандидати обављајући ниже црквене дужности уз епископа, по

манастирима или код кога свештеника.

3. Уз читање и обично писање учило се код свештеника и лепо писање које је било

потребно за преписивање књига. Са том писарском вештином ишло је и сликање

минијатура и шарање почетних слова, као и прављење мастила и боја, топљење злата,





препарирање коже, резање пера, прошивање и коричење књига и сл. Све се то до XIV.

в. учило код световних свештеника, а доцније по манастирима.

Хришћански живот. Из Душанова Законика видимо да је Црква још и у то време

имала да се бори са старом навадом невенчаних бракова код властеле и код народа.

Постојала је још и отмица девојака. Било је и празноверја. Веровало се у вукодлаке,

прекопавали су гробове да их нађу и да спаљују лешине. Закон је за таку радњу строго

кажњавао. Мађионичари, врачари и отровници кажњавани су по црквеним законима.Лепа је одредба Законика да се сиротица опрашта од дажбина, а сиромах да има пред

судом свога бранитеља. То је, свакако, утицај хришћанског морала на државне законе.

Иначе је у то време и код Срба било мазија или Божјих судова којима су осумњичени

доказивали своју невиност. (Ношење угријаног железа од црквених врата до олтара и

сл.).

д) Дужности српске Цркве према држави и друштву

За повластице и добра што их је наша Црква у средњем веку уживала обављала је

она ове дужности према Богу, народу, владару и држави:

а) Прва и природна дужност Цркве јесте да у народу негује религију и морал. За

наше старе владаре била је то и државна дужност. Јер за њих су земаљске сврхе државе привремене , пролазне , а праве сврхе државе су духовне и надземаљске. За те

духовне сврхе државе бринула се Црква.

б) И наша држава у средњем веку, као и друге, бранила је земљу од непријатеља и

чувала је ред и мир међу поданицима. Просветне и културне задаће није могла узети

на себе. Те задаће обављала је Црква. У она немирна времена могао се тај посао

обављати само на мирним местима, заштићеним крстом, — у манастиру и у

свештеничком дому крај цркве. Са тих се места културни утицај ширио у редове

властеле и у народ. Отуда наша народна култура има тако много верских и моралних

елемената.

в) Као власница великих имања и проповедница милосрђа узела је Црква на себе и бригу за сиротињу , инвалиде и сирочад. У тадањим ратним временима било их је врло

много. Држава јој је то нарочито ставила у дужност и надзирала је да ли више

свештенство и манастири ту дужност исправно врше (Д. Зак. 28.).

г) Цркве и манастири били су дужни да се моле Богу за живот својих оснивача владара и осталих ктитора , а после смрти за њихове душе (»да се њему поје

литурђија, овог света као и онога«). У тим молитвама су наши побожна владари,

властела и сав народ имали силан извор и потстрек за свој рад.

д) Црква и православна вера биле су најјачи ослонац држави , поретку у њој и

владарској власти. Свештеници, који су у црквеној организацији свикли на велику

покорност реду и закону, давали су и властели и народу пример како треба поштовати

ред у држави.

Благо издато на задужбине — није , дакле , било похарчено.

VIII. Сукоб српске Цркве са грчком

1. Када је Душан 1350. ушао у рат са Босном употребила је Византија ту прилику да

врати оно што јој је он узео, те га је напала. Душан је Византинце одбио. Но том

приликом је откривена по јужним градовима велика грчка завера против његове

државе. Међу завереницима је било више и ниже свештенство у Македонији. Душан је





непоуздане грчке митрополите и епископе прогнао из државе, а њихове катедре је

предао Србима епископима. У исти мах је митрополије нових крајева излучио испод

власти цариградске патријаршије и потпуно их сјединио са српском патријаршијом. Од

тога доба почиње патријарх Јоаникије да се пише: патријарх Срба и Грка. Душан је

имао права да оствари то присаједињење. Могао га је извести већ 1345. г. јер по

црквеним законима црквене области у једној држави не могу потпадати под врховну

управу која је ван те државе. Међутим, цариградски патријарх Калист сматрао је да га је Душан тим поступком неправедно оштетио у његовим правима, те 1352. г. баци

анатему на цара Душана, на патријарха Јоаникија и на све учаснике скопскога сабора,

на коме је проглашена српска патријаршија. Та анатема је имала у првом реду да поруши углед српске царевине и законитост њенога цара који је крунисан за владара Срба и Грка.

Анатема је лежала на српској Цркви двадесет и три године.

2. После свега што се догодило, било их је и међу Србима који се нису слагали са

Душановим државничким и црквеним радом. Многи су држали да је за Србе доста оно

што је остало од св. Саве: краљевина и архиепископија. Сви ти незадовољници схватили

су Калистову анатему врло озбиљно и она је у народу одјекнула болно. Зато је већ

Душан покушао да измири своју Цркву са цариградском. У томе га је спречила смрт

патријарха Јоаникија 1354. г. а већ 1355. г. умро је и сам. После његове смрти почело је

нагло да пропада све што је он за свога живота стекао, па и оно што је наследио.

3. Девет година после Душанове смрти покушао је исти Калист који је српску Цркву

проклео да се са њоме измири. Но умро је посред преговора са царицом којој је тим

послом био дошао у Серез. Затим је покушао да Цркве измири деспот Угљеша и са

његових крајева је анатема заиста и скинута, но под тешким уветима.

4. Потпуно измирење Цркава извео је после Урошеве смрти кнез Лазар. Као

најугледнији међу осталим српским православним владарима сазове он 1374. г. сабор

да се решава о измирењу Цркава. На сабору је била и царица Јелена као монахиња

Јелисавета. На сабору је било предато Србима Светогорцима да изврше измирење.

Српско изасланство је у Цариграду било лепо дочекано и преговори су са успехом

завршени. Цариградска је патријаршија признала српску патријаршију за закониту.Скинута је клетва са свих живих и мртвих чланова сабора у Скопљу. Свечаност

измирења обавили су изасланици цариградске патријаршије почетком 1375. г. у

манастиру св. Арханђела, над гробом цара Душана, недалеко од Призрена.

IX. Важније Немањићке задужбине

У земљама из којих је српска држава постепено састављена било је и пре Немањића

калуђера и манастира. Најмање их је било у Рашкој, доста у Зети, а највише у

Македонији. Због тога Немањићи и нису дизали манастире по Македонији и Зети, него

су ту оправљали и обдаривали старе. Нове оснивају они у Рашкој, где из времена пре

њих знамо само за један значајнији манастир. То је црква свв. апп. Петра и Павла,северно од Новога Пазара. Ту је било седиште рашког епископа пре оснивања

самосталне српске Цркве и средиште свега рашког верског живота. Предање каже да је

ту цркву зидао један од ученика ап. Павла — Тит или Тимотеј.

Архитектура Немањићких задужбина. Наше средњевековне црквене грађевине

зидане су у главном у два стила — у романском и византијском. На Србе који су били

тек пошли путем културе утицао је и Запад и Исток. Но Срби су дали у току времена

тој уметности своје обележје. — Тако је, уосталом, било са свим нашим духовним

животом: између латинског и грчког културног света развили смо ми трећи — свој.





Романски стил су пренели међу Србе неимари из Приморја, или са даљег запада, из

Италије и Француске. Византијски је дошао са истока. Грађевине романског стила

грађене су код нас помније и савршеније. По брижљивој изради могу се такмичити са

сличним радовима свога доба у Италији и Француској. Унутрашњост тих наших

романских храмова удешена је за православно богослужење.

Студеница је четврта задужбина Стевана Немање. Дигнута је у планини, мало

подаље од ушћа речице Студенице у Ибар. Посвећена је Богородици. Немања ју је одредио да у њој монахује и да му буде гробница. Међу краљевским задужбинама;

стајала је Студеница на првом месту и по времену и по важности. Њеном игуману је

припадало увек прво место међу осталим игуманима у Србији. Биран је и постављан

неком врстом инвеституре: у споразуму са владаром, који му је лично предавао управу

дајући му штаку и пољубац. Типик, или правилник за живот и ред у манастиру, написао

је Студеници сам св. Сава. Други манастири су се угледали на студенички ред. Уз

Дечане и Грачаницу остала је Студеница понајвише сачувана од времена и турског

насиља. У њој се кандило није гасило.

Стил у коме је Студеница грађена у главном је романски. Споља је сва оплаћена

углачаним мраморним плочама, већином белима. И изнутра је за један метар и пола

обложена великим мраморним плочама. На овој цркви су са великом уметношћу

израђени довраци — портали — западних и јужних врата и трочлани прозор на

олтарској апсиди. И портали и прозор леже на витким стубовима, а оперважени су

романском резбаријом у камену. Од источњачког обичаја одудара рељеф Богородице

над западним вратима и рељефи апостола на оба довратка истих врата. — Првобитно

кубе цркве је срушено, садашње је из прошлога века.

Жича је задужбина Немањина сина и наследника Стевана. Зове се Дом Спасов јер је

посвећена Вазнесењу Господњем. Лежи на Ибру, јужно од некадашњег Карановца, а

данашњег Краљева. Градњу Жиче је надзирао св. Сава. За његово време било је ту

седиште архиепископије. Амо је доцније пренето и тело Првовенчанога које је прво

лежало у Студеници. Већ у време Савина наследника Арсенија пренета је

архиепископија из Жиче у Пећ, но и потом су архиепископи становали наизменце у оба

манастира. За време кнеза Лазара вратио се старешина српске Цркве поново у Жичу.Према повељи коју јој је оснивач издао требало је да се у Жичи крунишу српски

краљеви и постављају архиепископи. Тако је у почетку и било.

У бурним ратним временима Жича је рушена и остајала пуста. Сада је потпуно

обновљена. — По своме неимарском склопу је романскога стила. Основа јој има крст са

једним дужим краком. При зидању доцнијих цркава из доба Немањића угледало се на

Жичу.

Манастир свв. апостола у Пећи. Градња му је везана за име другог српског

архиепископа Арсенија. Подигнут је у првој половини ХШ. в. Лежи на један километар

северно од вароши Пећи. По том новом средишту српске Цркве називају се наши

патријарси пећким патријарсима, а Црква Пећком Патријаршијом.

Пећка црква се састоји из три упоредне цркве, које су изнутра потпуно одељене

једна од друге. Свака од њих има своје кубе, а паперта им је заједничка. Споља црква није лепа, али јој је унутрашњост врло пријатна.

Грачаница лежи јужно од Приштине на речици Грачаници. Постојала је још у време

првих Немањића. Из основа ју је обновио краљ Милутин 1321. г. Посвећена је

Богородици. Очувана је у целини. Грађена је у византијском стилу. Има пет кубета.

Зидана је наизменично редовима тесаног камена и опеке са дебелим слојевима белога

малтера и то јој даје необичну живост. Грачаница у својој једноставности даје примерак

савршене неимарске лепоте. Једино је ружи паперта која је дозидана у XVI. в.





Бањска лежи у рушевинама на 15 км. од Косовске Митровице. Дигао ју је себи за

гробницу краљ Милутин. Грађена је по узору Студенице. Градњу је надзирао

архиепископ Данило П. Манастир је био посвећен св. првомученику Стефану. То је

била најлепша романска грађевина на српском земљишту.

Дечане је дигао себи за гробницу краљ Стефан Урош III. отац цара Душана. Он и

данас у њима почива и по њима се зове Дечанским. Дечани леже јужно од Пећи на

неких 15—20 км. Црква је посвећена Пандократору — Богу Сведржитељу. Турци су Дечане одмах после Косовске битке поробили и попалили, но доцније су их оставили

на миру. Кроз дуге векове стицали су се у Дечане поклоници из свих српских земаља.

Дечанска је црква по основи и спољашњости базилика са три брода. Бродове деле

један од другога стубови и ниска камена преграда. Сваки је брод посебна црква са

својим олтаром у посебној апсиди. Стубови су резани у романском стилу и високи су

преко седам метара. Иконостас средњега брода је рађен од белога мрамора. Од мрамора

је и краљевски сто. Над средњом лађом се диже округло кубе до висине од 25 метара.

Градња Дечана је трајала осам година. Сва четвора врата имају широке довратке

(портале) сведене високим луковима. Портали су од белога мрамора, украшени

резбаријом. Споља су зидови обложени плочама углачаног белог и црвенкастог

мрамора. У дечанској паперти налази се велика слика целе лозе Немањића. Дечане је

градио неимар из Котора, града краљева.

X. Прилике у српској Цркви после распада

царевине и после косовске битке

а) Избор патријарха Јефрема

Прва озбиљнија незгода после распада царевине јавила се у српској Цркви када је

требало изабрати наследника патријарху Сави IV. Тек пола године после његове смрти

састао се изборни сабор. На сабору је било много неспоразума, те да би се скратили жалосни сукоби, буде изабран за трећег по реду српског патријарха пустињак старац Јефрем. Тај свети и слаби старац управљао је Црквом нешто мање од пет година. Онда

се вратио у своју испосницу. Његов наследник Спиридон умро је у најнезгодније време,

одмах после косовске битке, када се није могао састати сабор. У тим незгодним

приликама враћен је Јефрем опет на патријарашку столицу. Остао је на њој док 1393. г.

није изабран за патријарха Данило III .

б) св. Кнез Лазар

Са Косовском битком почиње вековно страдање српскога народа и његове Цркве. Но

у том великом догађају, како га је схватио наш побожни народ, лежала је велика утеха

и уздање у потоњим црним временима. Косовски догађај ушао је у народну религију.

1. Своје докосовске недаће осећао је наш народ као заслужену коб која га је снашла

због греха његових и његове господе. Косовску битку са поразом побожног и

најчеститијег свог владара, кнеза Лазара, наш народ није могао да схвати само као

заслужену Божју казну. Јер, Лазар је био »честито колено«, није се отимао ни о

краљевство ни о царство, одржао је верност своме нејаком цару и није неправедно

освајао туђе. Стога је народна вера у великом сукобу једног нехришћанског народа са





хришћанским видела борбу божанског поретка са нечим нижим, борбу небеског царства са царством земаљским. Лазар се могао са Турцима нагодити и признати

власт нехришћана над хришћанима. О томе, по народној легенди, преговарају са њиме

пре битке небеске силе. Оне му мећу на савест питање: да или ћеш царству земаљскоме , да или ћеш царству небескоме? Но Лазару је живот и земаљско владање

била мала цена да призна власт и поредак нехришћана над хришћанима. Он иде у борбу

као претставник божанског поретка на земљи, коме је дошао ред да страда. Зато његова последња вечера личи на вечеру коју држи Христос Спаситељ пред своје

страдање. Тако изгледа косовски догађај у народној вери.

То је веровање монахиња Јефимија , удовица деспота Угљеше, увезла у покров

честитоме кнезу овим дирљивим речима: »Јуначким срцем и жудњом благочастивости

изишао си на змију и супостата божанских цркава, расудивши да ти срце не може поднети да гледаш како над хришћанима твога отачаства господују Измаилићани, па

ако то не постигнеш, а ти да оставиш трулу висину земаљског господства, да се

обагриш својом крвљу и да се сјединиш с војницима небескога цара.«

Турци се у нашим старим књигама и записима називају Измаилићанима и

Агарјанима по робињи праоца Аврама Агари и њиховом сину Исмаилу, за чије су

потомке иначе сматрана нека арапска племена.

Верујући за себе и свога кнеза да су на Косову пострадали у име небескога царства,

народ је пет стотина година чекао да то царство победи, а са њиме и он који је за њега

пострадао.

2. После погибије било је Лазарево тело сахрањено у Приштини, а две године

доцније пренето је у његову задужбину Раваницу у Ресави. Пренос је обављен свечано

како приличи владару и мученику. У сеоби Арсенија III пренето му је тело у сремски

манастир Врдник.

3. Св. кнез Лазар је дигао две задужбине. Прва је манастир Раваница на путу између

Ћуприје и Сењскога рудника. Ту му је била гробница све до сеобе под патријархом

Арсенијем III. Други је манастир Горњак или Ждрело који лежи у дивљем и лепом

крају на горњем току речице Млаве. Неимарски је значајна његова црква Лазарица у

Крушевцу. У потоњим временима служила је она као узор при градњи наших манастира. Лазар је и иначе помагао Цркву, па није заборавио ни Хиландар, а чинио је

и другим светогорским манастирима.

в) Последице Косовске битке за Цркву и народ

Прве тешке последице Косовске битке за нага народ биле су то, што су сви владаоци

српских земаља доспели у турско вазалство. Као вазали морали су, по невољи, да уз

своје господаре војују на цареве хришћанске. Како им је било тешко то »необично

војинства слугованије« каже нам Краљевић Марко пред битку са влашким војводом

Мирчом на којега је кренуо са Бајазитом: »Ја велим и молим Бога да хришћанима буде

помоћник, а ја први нека будем мећу мртвима у овом боју.« И би тако. (1394.).Друго понижење хришћанске свести било је то што су се српске владарске кћери

морале удавати за султане. Византијске и бугарске чиниле су то и пре. Прва је од

српског рода попла тим путем млађа кћи Лазарева Оливера, »да би се Христово стадо

спасло од вука који га погубљује.«

Уз све то осетила је српска Црква у новом времену и иначе штете. Дотле су српски

владари изузимали црквена имања од сваког терета, а после Косова расписују и на

црквена имања и турски данак и порез на војску.





За историју српске Цркве и народа најзначајнија је последица Косовске битке

исељавање православног живља у јужне крајеве Угарске. Тако су државни губици на

југу донекле накнађени тиме, што су доњи крајеви Угарске добили нашу верску и

националну ознаку.

г) Деспот Стеван Лазаревић

Време св. Стевана Лазаревића јесте за српску државу време сутона пред потпуну

пропаст. Ни српској Цркви није тада живот био лак, али за њу се не може рећи исто

што и за државу. Добар део јужних крајева наше Цркве био је, истина, под Турцима,

али су се њене границе шириле на север. Код наших насеобина у јужним крајевима

Угарске почиње ускоро после Косова црквени живот: дижу се манастири, преписују се

књиге, оснивају се епископије. Угарски краљ Матија признаје српску Цркву у својој

земљи.

2. И у своме унутрашњем животу стоји Црква тога времена доста добро, барем у

полуслободним крајевима. Кнегиња Милица и као монахиња Јевгенија води бригу о

држави и о Цркви. Она је дигла лепи женски манастир Љубостињу, близу данашњег

места Трстеника, и ту је монаховала са Јефемијом, удовицом деспота Угљеше. Ту је и

сахрањена. Старала се и за Дечане који су до данас сачували неке њене дарове.

Помагала је и Хиландар.

3. Стеван Лазаревић је необична владарска личност, али не само по витештву и

јунаштву, ни по владарским способностима. Он је као владар тим већи што у

најстрашнијим временима наше историје није заборавио духовни живот свога народа..

Лазарев син зна за још једно царство осим земаљскога.

Манасија. Најважније дело деспотово за Цркву јесте његова задужбина манастир

Манасија или Ресава. Грађена је од 1407. до 1418. г. на обали речице Ресаве код

Деспотовца. Та грађевина је заправо тврђава са манастиром. Са уметничке стране је

Ресава скоро ремек-дело. Набрзо после смрти деспота Стевана заузели су манастир

Турци. После пропасти српске деспотовине ускоро је сасвим запустео. У његовом граду је становала турска посада. За нашу историју важна је Ресава стога, што је у њој;

отпочео један важан књижевни и културни покрет. То је рад ресавске школе чији

утицај траје од почетка XV. в. до у XVIII в.

4. Стеван Лазаревић је био далеко чувен као милосрдан владар, те су му долазили

убоги и из далеких крајева — из Приморја и Бугарске. Милостињу је радо чинио тајно

и ноћу. Када је у својој новој престоници Београду подигао митрополијски манастир и

још две цркве, уз једну је дигао болницу и склониште за старце.

Према промењеним приликама Стеван је обдаривао Цркву више новцем него

земљом и људима. Тако је чинио и његов наследник деспот Ђурађ Вуковић.

Деспота Стевана Лазаревића уврстила је наша Црква у ред светитеља због његових

заслуга за црквени живот, због његове побожности и хришћанског милосрђа. (1927.).

XI. Наша стара црквена књижевност

1. Најстарији наши црквени споменици писани су старим словенским језиком којим

су писала св. браћа Ћирило и Методије и њихови ученици. То је био, јамачно, језик

оних Словена на Балкану међу којима су се света браћа родила и међу којима су

изабрали своје ученике. Прво словенско писмо била је глагољица, а ускоро затим, још

за живота Методијева, појавила се и ћирилица. Код Срба и Бугара писало се





глагољицом до XI. в. Истим језиком и истим писменима писао је св. Климент и његови

сарадници. Већ у X. и XII. в. дотерују наши писци тај стари језик на свој народни

изговор, те настаје српско-словенски књижевни језик. У Бугарској и Русији догодило се

слично са старим словенским језиком. Чувено Еванђеље кнеза Мирослава из друге

половине XII. в. писано је српско-словенским језиком.

2. Наша књижевност у средњем веку није имала једно средиште. Главни рад је,

истина, рађен у Хиландару, све до краја XVII. в. али је много рађено и у самој Србији по манастирима и уз цркве, а писано је и по властеоским и владарским дворовима.

3. Свети Сава писао је словенским језиком већ дотераним према српском. Први

његов спис је Типик ораховички или карејски. То су правила живота за монаха који је

хтео да борави у испосници што ју је св. Сава дигао за себе у Кареји (Ораховици), где

се предавао појачаној аскези и ћутању. Од њега су добили своје Типике и манастири

Хиландар и Студеница. Први је рађен по угледу на типик једног цариградског

манастира, а други по угледу на први. — Потпуно самостално дело Савино је Житије св. Симеона. Њему је написао и службу.

4. Из XIII. в. су познати још и ови наши писци: а) Стеван Првовенчани који је такође

саставио Живот св. Симеона; б) Савин ученик хиландарски калуђер Доментијан , који

је написао посебно животе св. Саве и св. Симеона. Лепше и боље Житије од његова

саставио је (по њему и другима) в) Теодосије. Његово дело је по нашим манастирима

преписивано и читано све до XIX. в. — Обим светитељима је Теодосије саставио и

службу.

5. Важно је дело из XIV. в. Животи краљева и архиепископа српских. То дело потиче

од архиепископа Данила II. (1324-37). Та је књига позната и под називом Цароставник.

Књига Цароставник није остала само на оном што је у њу написао Данило II., него су је

наставили и допунили његови ученици и други.

6. У почетку XV. в. радио је код нас Григорије Цамблак који је доспео у Србију око

1407 г. Управљао је Дечанима и описао је живот св. Стевана Дечанскога. Затим је

отишао у Русију и постао је митрополит кијевски (1415).

Србљак. Скоро сви наши бројни светитељи добили су своје службе. Главни део тих

служби сакупљен је у црквену књигу Србљак.Ресавска школа. 1. Под утецајем византијске калуђерске књижевности трудио се у

XV. в. трновски патријарх Теодосије да код Бугара дигне врло ниско пали морални

живот и да створи добар ред у књижевном раду. Јер бугарски преводници нису знали

честито ни грчки ни словенски, па је у њиховим књигама било места без смисла, па и са

јеретичким смислом. Тај је рад развио његов ученик трновски патријарх Јефтимије

који је реформисао бугарски правопис. Његови помагачи и ученици чине Трновску школу.

2. Када је пала бугарска царевина (1393-6) прешао је велики број бугарских калуђера

и књижевника у Србију, а са њима и идеје Трновске школе. Њих је прихватио

просвећени деспот Стеван и отпочео с њима и другим способним калуђерима, у својој

задужбини Ресави, преводнички и преписивачки рад. Тим радом је руководио

Константин филозоф, један од најспремнијих бугарских избеглица Јефтимијеве школе. Он је израдио правила новог српског правописа. Тако је настала чувена

Ресавска школа.

Преписи и преводи Ресавске школе сматрају се узорнима и по њима се мерило у

потоња времена да ли је који рукопис добар (до у XVIII. в.). По ресавским правилима

радило се у Љубостињи, Хиландару и другде. Утецај Ресавске школе ишао је дубоко у

Македонију, Бугарску и Русију.





Главно књижевно дело Константиново је Житије и жизн приснопомнимаго словоуштаго благочстиваго господина деспота Стефана и т. д. То је најважније дело

његове школе, а уједно наша најбоља биографија из средњег века.

Штампарије. Штампарска вештина у Европи почела је у доба пада Смедерева, а ми

већ крајем тога века имамо својих штампаних црквених књига. Турска ратовања и

пустошења уништила су нам црквене књиге, па се зетски господар Ђурађ Црнојевић

одлучио да ту празнину попуни. Поручио је у Млецима прву српску штампарију, којом је управљао калуђер Макарије. Штампарија је била смештена у цетињски манастир. Од

године 1493 до 1495 штампане су у њој три важне црквене књиге: Октоих у две свеске,

Псалтир и Молитвослов. Те су књиге доспеле у многе наше манастире у околини па и

даље, нпр. до Хиландара. Радови те штампарије су лепши од свих познијих. — Друга

српска штампарија је основана у Млецима. Власник јој је био Црногорац, војвода

Божидар Вуковић од Подгорице. И после њега и његова сина рађено је за наше црквене

потребе у Млецима, али су штампарије биле у рукама иновераца.

У својој невољи и сиротињи довијали су се наши калуђери свакојако, па су у

Рујанском манастиру на реци Биосци и сами резали од дрвета слова и штампали књиге

(1537). У то време је подигнута штампарија и у Грачаници, у Милешеву и у Горажди. У

половини XVI в. имали смо штампарију и у Београду. Њу је уредио кнез Радиша

Дмитровић. После његове смрти прихватио ју је Дубровчанин Трајан Гундулић. Ту је

1552. г. штампао једно Еванђеље калуђер Мардарије из Мркшине Цркве.

XII. Даљи живот пећке патријаршије

а) Укидање пећке патријаршије

У великој народној пометености после пада Смедерева утрнула је, не знамо тачно

када, и самосталност српске Цркве. Охридска архиепископија добила је постепено све

српске епархије под Турцима у своју власт и управу. Многи наши епископи и више свештенство били су против охридске власти. Нерасположење према Охриду узело је

већег маха после 1525. г. Због тога је охридски архиепископ Прохор сазвао црквени

сабор (1528-9) како би повратио ред и васпоставио своју власт у свима епархијама. У то

време јавља се смедеревски епископ Павле као најозбиљнији и најупорнији противник

охридске цркве. Уз помоћ епископа који су му били одани и који су га изабрали за

архиепископа прогласио је он отцепљење пећке Цркве од Охрида. Павла су по свој

прилици помагали Турци и борба његова са охридском архиепископијом је трајала

једанаест година. Ни када је свргнут Павле није та борба завршена (1541). Завршена је

тек обнављањем пећке патријаршије.

б) Обнављање пећке патријаршије

1. Пећка патријаршија је обновљена 1557. г. Узроци тог великог догађаја у српској

црквеној и политичкој историји лежали су нешто у самом српском народу, а нешто у

тадањим приликама турске царевине.

а) Са пропашћу државе није код Срба пропала и воља за самосталан живот. Ту вољу

су одржавале јаке успомене на св. Саву и свете Немањиће уопће, очувани и порушени

манастири, свете мошти, многобројне слике старих владалаца и сва богата традиција





српске Цркве. Црква је, дакле, била стожер народног живота. Чим се наш народ

снашао у турском поданству покушао је са својим свештеницима да бар тај стожер

учини својим и самосталним. Колико је воље за то било видимо из рада Павла

митрополита смедеревског.

б) Но и прилике су у Турској биле таке да је српска Црква могла да оствари своје

тежње. У врховној државној управи било је доста потурчених Срба. За време великог

везира Мехмеда Соколовића сачињавали су балкански потурчењаци половину везирског савета, а султанска канцеларија се служила и српским језиком. Природно је

да су неки од тих државника нагињали својем народу, бар кад је био у сукобу са неким

другим (Пећ — Охрид). Свакако су ишли и за тим да Србе за турску царевину

расположе и вежу. Тада је то држави много требало. У Европи је био хук против

Турске: папа, Млеци, Шпанија, Аустрија помишљали су на ослобођење хришћанских

народа испод Турака и њихови повереници су већ и међу Србима потпиривали

незадовољство.

2. У таким приликама, а на заузимање великог везира Мехмеда Соколовића, који је

као дечак одведен из манастира Милешева и потурчен, дозволио је султан да се

успостави пећка патријаршија. На чело јој је постављен Макарије, блиски рођак

великог везира Соколовића.

Тако је српска Црква ипак нашла начина да и под туђом власти живи и колико је

могуће напредује.

Обновљена пећка патријаршија обухватила је све Србе у турској царевини, а безмало

све Србе уопће. Како су Турци у времену док је српска Црква била у саставу охридске

(1463-1567) покорили Славонију, део Хрватске и већи део Угарске где су се Срби већ

пре настанили, то је пећка патријаршија била сада простором већа него у време цара

Душана. Она се простирала од јужне линији Улцињ — Велес — Штип на север под

Карпате, а од источне линије Ниш — Оршава — Темишвар — Арад на запад до

хрватског приморја и Словеначке. Наравно, што даље на запад и север била су српска

насеља ређа.

3. На широком простору своје Цркве прегао је »добри, прави и кротки човек«

Макарије да подигне многе огореле и опустеле манастире. Обилазио је све крајеве своје Цркве, попуњавао је празне епископије и оснивао нове, нарочито с леве стране Саве и

Дунава. Тиме је зановљен верски живот нашега народа, а све нити тога живота стецале

су се у Пећ. Срби су се тако нашли у једној , својој , организацији и осетили су се једно.

Осећај јединства им је давао снагу. Наравно, живот под Турцима није био лак. Највише

је Цркву тиштао велики данак што га је морала држави плаћати и поступци несавесних

турских чиновника.

4. Српска црквена организација под Турцима имала је и једну политичку црту.

Турци су поглаварима автокефалија признавали и нека световна права. Црквене

старешине су биле у неку руку политички поглавари својих народа, тзв. милет-баше. То

је право признато и српском патријарху. Он је могао у своме народу делити правду,

заступао га је пред државом, одговарао је за њега, плаћао за њега данак и управљао

народним животом уопће. Патријарси су, дакле, били и политичке старешине свога народа.

Патријарх Макарије управљао је српском Црквом око 17 година. Заменио га је његов

и Мехмедов рођак Антоније, који му је и дотле помагао у управи. Иза њега су дошли

патријарси Герасим и Саватије, такође блиски рођаци везирови и пређашњих

патријараха.

5. После обновитеља патријаршије Макарија први знаменитији патријарх је био

Јован. У његово време ради наша Црква свесно на томе да се народ ослободи од

Турака. У другој половини XVI. в. настале су у Турској тешке прилике. Један за другим





су се ређали неспособни султани. Због тога је у држави завладала непоштена управа

коју је било тешко подносити. Због таких прилика овладало је међу балканским

хришћанима бунтовно расположење, а на Западу су веровали у скору пропаст Турске.

Стога су Шпанија. Аустрија, папска курија, на махове и Млеци стајали са Србима у

вези и наговарали их на устанак. Када је Турска 1593. г. заратила са Аустријом заиста

су избијали местимични устанци међу Србима и Арнаутима.

Да је наша Црква учествовала у тим устанцима и да је у њој владала једна мисао од Пећи до Темишвара казују нам устанци из 1594 г. Те је године био душа устанка у Пећи

патријарх а истовремени устанак у Банату водио је, уз остале, вршачки владика Тодор.

Свакако је оба водио дух Светога Саве, јер Синан-паша, коме је било поверено да

угуши банатски устанак, спаљује светитељево тело на Врачару крај Београда 1594 г.

Патријарх Јован (1592-1614) водио је лично припреме за тзв. устанак војводе Грдана.

Био је у преговорима са папом Климентом VIII., са аустријским двором и другим

европским дворовима. Устанак је заиста избио 1614 г. у Црној Гори, али није успео. —

Патријарх Јован је докончао живот у Цариграду.

6. Наследник Јованов био је патријарх Пајсије. Он се држао према Турцима

помирљиво, јер су због дотадањих немира били према Цркви неповерљиви. На тај

начин је поправио положај српске Цркве у држави. Пајсије је седео најдуже на

патријарашкој столици од 1614-1647 г. Трудио се да шири писменост, а и сам је писао.

Написао је живот и службу цара Уроша.

Већ у Пајсијево доба почиње уздање наше Цркве и народа у православну Русију, а не

у Запад као што је дотле било. Пајсијев наследник Гаврило Рајић ишао је лично у

Русију и тамо је провео две године дана. Кад се вратио Турци су га погубили.

7. За време патријарха Арсенија III Чарнојевића (1674-1690) ратовали су Турци са

Аустријом. У томе рату су учествовали и Срби. Како је рат у јужној Србије несретно

вођен, иселио се Арсеније са многим народом у аустријске земље. Ускоро после

Арсенијеве сеобе заузео је његово место Грк Калиник. После њега значајно је за нашу

Цркву време управе патријарха Арсенија IV. Шакабенте. Тада је Аустрија опет ра-

товала с Турцима и Срби су поново били на аустријској страни. И овај је рат несрећно

вођен, те се патријарх Арсеније IV. са много народа преселио у Аустрију 1737 г.После ове сеобе ређају се на патријарашкој катедри наизменце Грци и Срби, већ

према томе да ли Срби имају више или мање поверења код Турака. Грци који су

долазили на престо српских патријараха чинили су нашој Цркви многа зла. Јоаникије

који је наследио Арсенија IV. просто је пљачкао и отимао што је могао. Најзад је

побегао из Пећи и понео из ње све осим, светих моштију које су тамо лежале. Ти Грци

су водили политику цариградског патријарха која је ишла за тим да се укине пећка

патријаршија. Они су Цркву бездушно задуживали, гонили су Србе епископе и

намештали Грке. Радили су на ширењу грчког духа у српској Цркви и на томе да се она

материјално упропасти. Успело им је да је укину за време патријарха Грка Калиника II.

1766. г.

в) Коначно укидање пећке патријаршије

Цариградски патријарси су и под Турцима водили своју политику — и црквену и

државну. И они су предвиђали пропаст Турске и желели су да се на њеним рушевинама

дигне грчка држава. Радили су издаље на томе да укину све црквене самоуправе у

Турској, да покрајинске и националне Цркве подвргну под своју власт, па да

православне народе на Балкану помоћу своје јерархије и књиге јелинизују, или да их

барем свикну на грчки дух. Тиме би у часу распада Турске имали готов и прилично





уједначен народ за обнову своје државе. На пећку самосталну Цркву су положили своју

руку већ тиме што су јој слали за патријархе своје људе из Цариграда. Укинули су је

1766. г. Тада је био цариградски патријарх образовани и одлучни Самуило I . Турке је

имао за себе, а неког већег отпора од Срба није се морао бојати, јер је српска

патријаршија била изгубила свако поверење код Турака, језгро српског народа се у две

сеобе иселило, на многим епископијама су већ седели Грци као и у самој патријаршији

пећкој. При укидању је ипак очувана нека законита форма: пећки патријарх Калиник II.поднео је са седам митрополита у Цариград молбу да се српска патријаршија прикључи

цариградској да би, тобоже, у њој дошло до реда. Цариградска је патријаршија,

наравно, ту молбу уважила.

Срби епископи су прогнани са својих места, а заменили су их Грци који су заједно са

Турцима бездушно глобили наш народ.

Готово у исто време и на сличан начин је уништена и охридска архиепископија

(1767).

ТРЕЋИ ДЕО

I. Црквени живот Срба у Угарској , Славонији и Хрватској

пре велике сеобе под Арсенијем III.

а) Живот у Угарској

1. Од времена Маричке и Косовске битке па до коначног пада српске државе селили

су се Срби, властела и народ, из своје постојбине у крајеве с леве стране Дунава, те су

тако населили данашњи Банат, Бачку, Барању и Срем. Срба је у тим јужним крајевима

Угарске било толико да је мађарски краљ Матија после пада деспотовине у Србији,

могао да обнови српску деспотовину на своме земљишту. Ту деспотовину је предао као

феудум Вуку Гргуровићу, унуку деспота Ђурђа Бранковића (1471). Деспотска су

седишта била, у току времена, места Сланкамен, Купиново, Беркасово, Моровић.

Када су Турци узели Београд (1521), а пет година после тога и цео Срем, појачане су

српске насеобине у јужној Угарској толико да је та земља сматрана српском. Мађари су

се повукли даље на север. Српских насеља је било и у горњој Угарској (Будим,

Сентандреја, Стони Београд, Коморан, Јегра, Велики Варадин итд. У Сентандрији има

до данас седам православних цркава).

2. Исељеници су, како то обично бива, понели собом велику љубав према својој вери

и Цркви, те се већ у XV в. у јужној Угарској развија наш црквени живот. У време

деспота Ђурђа Бранковића (1427-1456) било је средиште тог црквеног живота у

београдској митрополији , јер је Београд са Мачвом био у мађарским рукама. Мађарски

краљ Матија је признао српску Цркву у својој држави. За наш црквени живот у Угарској заслужни су наши деспоти. Они су од старих владара наследили осећај

дужности према својој Цркви, па су се за њу старали. Можда су ти наши полувладари

учинили сразмерно и више од старих владара — јер су много мање имали.

3. Породица деспота Стевана Слепог. Стеван Слепи се нешто пре пада Смедерева

склонио у Зету. У Скадру се оженио Ангелином , кћерком Ђорђа Аријанита, а рођаком

Ђурђа Кастриота. Затим је отишао својој сестри Катарини Цељској и настанили су се у

фриаулском (фурланском) Београду, на млетачком земљишту. Имао је два сина: Ђорђа и Јована. После очеве смрти дошла су оба са матером у Угарску (1486) и добила су у





власт деспотовину. Ма да су обојица дуго живели у чисто римокатоличкој средини,

били су и они и мати одани својој вери и Цркви. Ђорђе се одрекао деспотства и

закалуђерио се под именом Максима. После смрти брата Јована отишао је за неко

време са матером у Влашку. Као влашки митрополит бавио се и важним државним

пословима. После се вратио у Срем и постао сремски митрополит (1508). Седиште му

је било у његовој задужбини манастиру Крушедолу. Мајка Ангелина подигла је код

Крушедола женски манастир. Сви су чланови те деспотске породице проглашени за свете. Када су Турци 1716 г. спалили Крушедол, изгорела су и њихова тела. Успомена

на мајку Ангелину и њене синове очувана је у лепој народној песми Смрт Јова Деспотовића.

У Барањи и горњем Срему чува се успомена на Стевана Штиљановића , кога народ

такође сматра деспотом. Родом је из Паштровића, а у Срем је дошао за време турског

надирања. Забележено је да је у гладним годинама делио народу храну из својих

житница. И он је проглашен за светога. Тело му лежи у манастиру Шишатовцу у

Фрушкој Гори.

Манастири. Најстарији Фрушкогорски манастири су подигнути у деспотско доба.

Крушедол и Хопово су из XVI. в. Остали су подигнути кад су Турци овладали Сремом

и угарским крајевима. Неки су постајали још пре него што је обновљена патријаршија,

а сви постоје пре сеобе под Арсенијем III. Исте су старине и наши манастири по

Банату, Бачкој и у крајевима данашње Угарске. На број их је до четрдесет.

Епископије. Када је Угарска пала под Турке основано је за тамошње Србе већ у

XVI. в. неколико епископија. У том ш XVII. в. помињу се поред епископа у Будиму

епископи у Мохачу и Сигету, у Јегри и Сегедину, у Вршцу и Бечкереку, Темишвару,

Јенопољу, Араду, Вел. Варадину.

Наши манастири и епископије у крајевима Угарске имали су двоструку историјску

задаћу: да одрже у народу православну веру и да му очувају националну свест. Обе су

задаће добро извршили.

б) Верске прилике у Славонији и Хрватској

1. Наша насељавања у Славонији и Хрватској почињу такође-у деспотско доба. Но

док су то биле оређе насеобине, сталне и веће се ту јављају кад су тим крајевима

овладали Турци (1534). Турци су ту на место католичког становништва које је изгинуло

или избегло населили своју православну рају из Босне и Србије. Та раја је из тих

крајева ускакала у Хрватску која није била под Турцима (Карловачки и Вараждински

генералат или Хрватска и Словинска крајина), или је тамо прелазила по уговору, да

брани границу од Турака. — Тако су Срби током XVI—XVII. в. населили оне крајеве

Славоније и Хрватске у којима и данас живе.

Већ половином XVI. в. било је толико Срба у турској и ћесарској Славонији и

Хрватској да су и они могли засновати средишта за свој верски живот. И са њима су се

селили и калуђери, а често су их и водили. Занимљиво је да је наш верски живот раније почео и боље успевао под Турцима у Славонији него под хришћанском власти у

Хрватској. Та чудна појава долази отуда што је пећка патријаршија после обнављања

могла слободно да ради по целој турској царевини, а у Хрватској, по државним

законима, није могло бити друге Цркве и вере мимо римокатоличке.

2. Православни Срби су у турском делу Славоније имали пожешку епископију са

митрополитом на челу већ у другој половини XVI. в. Средиште српског верског живота

је био у турској Славонији манастир Ораховица ( Ремета ). Основан је у половици XVI.

в. Лежи на северу од Пожеге под планином Папук. — У Ораховици су преписиване





књиге и по ресавским правилима, сликало се и ковали се племенити метали, све по

узору из старе државе. Наша Црква је и у оним временима, и у новој земљи, чувала

успомене на стару државу: чим је ораховичка црква сазидана , украшена је сликама Немањића.

У Лици и северној Хрватској били су нам ови манастири жаришта за чување вере:

Рмањ на утоку Унца у Уну. Моштаница у Поуњу, Гомирје у ћесарској Хрватској. Сви

су из XVI в. а из истог је времена и манастир Лепавина у северној Хрватској.Многи наши манастири фрушкогорски и у Хрватској били су у сталној вези са

руском Црквом. Калуђери су одлазили у Русију и доносили оданде милостињу у новцу,

утвари и, што је главно, књиге. Тако се већ од XVII в. код нас уз српско-словенски

одомаћује рускословенски језик у црквеној употреби.

Марча. 1. У својој бризи за православни народ и ван турске царевине именовао је

пећки патријарх у првим годинама XVII. в. епископа Србима у ћесарској Хрватској.

Седиште му је било манастир Марча, основан крајем XVI. в. у Хрватској, измећу

Иванића и Чазме, а под брдом Марчом. Са оснивањем те епископије почиње упорна

борба нашег народа против уније у том крају и траје читав један век. То је прва тачка

где смо дошли у сукоб са унијом.

2. Манастир Марча и један део њене епархије потпадао је под феудалну власт

загребачког римокатоличког епископа. Ослањајући се на своје феудално право и на

државни закон о једној вери и Цркви, скрхао је загребачки епископ већ првог

марчанског епископа Симеона Вретањског да оде у Рим и да од папе прими благослов

за своју епископску службу. Од тога доба (1611) пуних шездесет година чинили су

марчански епископи исто и покоравали се наоко загребачком епископу, да би избегли

неравну борбу. Но при свем том су свој народ очували у православљу и нису се никада

одрицали пећког патријарха.

3. Латинска јерархија је видела да јој пропаганда на тај начин неће успети и

постарала се бар за кашњи успех: основала је у Загребу васпиталиште у коме ће се

српска сирочад запајати унијом и однети је у народ.

4. Последњи марчански епископ који је ишао у Рим, а остао веран православљу, био

је Гаврило Мијакић. Нису му веровали. Кад је била откривена завера Зрињског и Франкопана ухвате и њега као завереника. Осуђен је на доживотну тамницу. У то време

био је већ дорастао за чисто унијатског епископа први васпитаник загребачке школе и

болоњски ђак Павле Зорчић (1671-1685). Рукоположен је у Риму и тешком се клетвом

одрекао и православља и пећког патријарха. — Народ га је дочекао оружаном побуном,

која је у крви угушена. Тада су четрнаест марчанских и лепавинских калуђера са

гомирским игуманом осуђени, као потстрекачи, на вечиту робију. Докончали су своје

мученичке животе на острву Малти, где су веслали на галијама и вукли камен за

тврђаву. Зорчић се после тога крио од народа, но у један мах умало није погинуо. —

Основао је у Загребу унијатску богословију.

Верска пропаганда у царским земљама. Срби у доњој Славонији, у Срему и

Угарској живели су до великог рата (1683) под Турцима на миру у својој вери. Када су

Турци из тих крајева потиснути имало је православље и ту да издржи навалу уније.У Риму је 1822. год. основан Collegium de propaganda fide, новцем, знањем и влашћу

снабдевена установа за обраћање православних у унију. Набрзо после свога оснивања

дала се та установа на унијаћење православних поданика Аустрије. Први су јој

подлегли карпатски Русини и Малоруси (1649). Уз државну помоћ радила је пропаганда

и мећу Румунима у Ердељу, од којих ће јој један део подлећи већ 1700. г. Осокољена

тим успесима кренула је пропаганда и на православне Србе у Угарској, Срему и

Славонији, чим су ти крајеви прешли у аустријске руке. Већ 1688. г. задобијен је за





унију сремски епископ у Хопову. У исто време вођена је унија у околини Осека и по

Барањи око манастира Грабовца.

Таке су биле верске и црквене прилике у земљи у коју је Арсеније Чарнојевић

прешао са својим народом у јесен 1690. г.

II. Српска Црква у Хабзбуршким земљама

после велике сеобе 1690. г .

После наше црквене историје која се одиграла у нашој самосталној држави на

Балкану најважнија је историја српске Цркве под аустро-угарском власти. Ту је, посред

напорне и неравне борбе са туђом државном власти и државном вером, изведена

широка организација наше Цркве. Наша Црква је на том земљишту стекла своје имање

па је у својим нижим, средњим и вишим школама могла да негује и духовну и световну

просвету. Ту је дошла у сплет политичких и културних идеја западне Европе. На

махове је у тој држави наша Црква била важан политички и војнички чинилац. Тиме су

крајеви Аустро-угарске у којима смо живели добили наше верско и народно обележје.

а) Велика сеоба под патријархом Арсенијем III.

1. Пошто су Турци већ давно били покорили Угарску, поново су предузели при крају

XVII в. да заузму Беч. Када су 1683. г. од Беча одбијени, успео је најзад папа римски да

оствари против њих Свети савез (Пољска, Млеци, Аустрија) и рат је настављен.

Аустрија се није могла поуздати једино у своју војску, те је дизала на устанак против

Турака балканске народе. Срби на старом огњишту обрадовали су се прелазу

хришћанске војске у своје крајеве и пришли су јој.

2. За овај рат се залагала највише папска столица мислећи да православне народе на

Балкану ваља прво ослободити, па тек онда прићи њихову сједињавању са западном

Црквом. Зато су главни потстрекачи овога рата били римокатолички свештеници, а и

новац за рат дао је Аустрији у главном папа. Та је политика већ на почетку рата била јасна: у стопу за царском војском ишло је римско свештенство и гонило је наш народ да

прими унију.

Патријарх Арсеније знао је добро за аустријске намере и због тога се држао по

страни од Аустрије. Кад је пак и Русија ушла у рат, тражио је он од ње и помоћи против

Турака и заштите против латинских мисионара. Аустрија је пресекла његове везе са

Русијом, те се ипак морало с њоме радити.

3. Већ у јануару 1690. г. била је аустријска војска поражена и почела је да се

повлачи. За њом је кренуо испред извесне пропасти патријарх са свештенством,

народни прваци и многи имућнији народ. Тада је бечки цар Леополд I. покушао да Србе

поново крене на устанак, те им је 6. IV. 1690. г. упутио писмен позив да помогну

његовој војсци. Обећао им је многе повластице, па и верску слободу, кад потпадну под

његову власт. До поновног устанка није могло доћи и српски се бегунци нађоше у лето

1690. г. под Београдом.

4. Патријарху и народним првацима било је јасно да ће Турци даље напредовати и да

се народ мора склањати на север, преко Саве и Дунава, као што је већ и чинио. Било им

је јасно и то да ће бар неко време остати под влашћу бечког цара, а и то да ће им се

насртати на веру. Стога је патријарх, чим је стигло царево позивно писмо, прегао да

јасније доведе у ред одношај своје Цркве према аустријској држави. 18. ју-нија 1690. г.

одржао је у Београду сабор вишег свештенства и народних првака и послао је цару





Леополду I. свога и народног повереника јенопољског епископа Исаију Ђаковића да

углави погодбе, под којима ће православни Срби живети под његовом власти.

Патријархови захтеви су ишли за тим да српска Црква у новој земљи добије дајбуди

онај положај што га је имала под Турцима. Стога је тражио за свој народ потпуну слободу верског и црквеног живота. Нарочито је важно било што је тражио да му се

призна власт не само над Србима у старој постојбини коју треба од Турака тек

ослободити, него и над Србима који су и дотле живели у аустријским крајевима.Тражио је, дакле, народну целокупност.

5. Срби су били цару због турске опасности преко потребни. Само је тако Исаија

успео да од цара добије одговор који се у главном слагао са Арсенијевим захтевима. Тај

одговор је садржан у царској привилегији од 21, августа 1690. г. У њој је православној

Цркви признато скоро све што је патријарх за њу тражио.

Преко воље призната је патријарху и власт над свима Србима где их заиста има.

Уз права верске и црквене природе признао је цар Србима и друга. Узео је у заштиту

њихова добра и поседе, ослободио их је ратних намета, пореза и десетка који се плаћао

римокатоличкој Цркви, изузео их је испод власти мађарског племства и спахија којима

су сељаци били подложени као кметови.

За та права и повластице имали су Срби да ратују са аустријском војском против

Турске. То су заиста вољно чинили, јер се радило о ослобођењу њихове земље. Прва

значајна прилика у којој се истакла српска војска била је битка код Сланкамена 1691 г.

где су Срби (10.000 војника) са својим подвојводом Јованом Монастерлијом отели

преко тридесет турских барјака. У исто време ратовали су српски ратници са Турцима и

на другим бојиштима. Но ратовали су за Аустрију, већ у то време (1694), и на западним

бојиштима против Француза. У време царице Марије Терезије сачињавале су српске

чете најбољи део аустриске војске.

6. Од дана када је примио »обрадователну царску привилегију« па до своје смрти

провео је патријарх живот бранећи права своје Цркве која му је цар њоме зајамчио. Јер

скоро нико у држави није хтео да та права призна. Пре свега цар их је неискрено дао, па

их је према приликама сужавао, ширио или порицао. Друго, у аустријским земљама

није царска реч била сама по себи закон. Ту су имале покрајине, жупаније, римска Црква и властела своје старе самоуправе и права, па су их бранили и од царске воље. А

права што их је цар дао Србима често су се косила са тим старим правима. Тако су

српска права газили не само римокатолички свештеници него и пореске власти,

жупаније, спахије. Што је главно, сви су их које лепим које ружним силили на унију.

Наш је народ живео тада у великој беди и невољи, презрен и гоњен. Српске старешине

су се жалиле узалуд у Бечу.

На патријархову тужбу потврдио је цар привилегију већ на крају 1690. г. а проширио

ју је идуће године.

б) Борба патријарха Арсенија са унијом

1. Арсеније III., а још више његов саветник Исаија Ђаковић знали су шта хоће, кад

су од цара Леополда тражили за патријарха власт над православним Србима у Срему,

Славонији, Хрватској и Угарској. Ту је међу пређе насељеним Србима већ од почетка

рата озбиљно увођена унија. Зато је патријарх, чим је примио привилегију, објавио

народу у тим крајевима да је власт над њим узео у своје руке.

2. У данашњој Барањи и северно од ње било је много Срба већ примило унију.

Патријарх је отишао у тај крај' и ту је остао три месеца. За то време је потпуно уништио

унију у томе крају. После тога је 1692. г. кренуо у Хрватску, где војне и црквене власти





нису хтеле ни да чују за патријарха и привилегију. Арсеније се упутио управо у

марчанску епархију. У манастиру Лепавини, на домак и Загребу и Марчи, провео је два

месеца. Ту је окупљао око себе свештенике и народ и утврђивао их у православљу.

3. Патријархова појава у томе крају охрабрила је народ. Патријарх је умео да се држи

владарски. Кад је ишао у походу вараждинском генералу пратило га је до 300 оружаних

коњаника и пешака. Тако држање је и код власти и код народа дизало поштовање према

његову достојанству. Отмено се држао и према загребачком епископу. Јавио му је писмом којим је послом дошао у тај крај. Због пречих послова није доспео да га

походи. Вратио се у Угарску.

Последице патријархова боравка у марчанском крају биле су велике. Народ је

запретио марчанском епископу да ће једног дана осванути мртав, ако остане у вези са

Загребом. Тако се онда водила верска политика.

в) Патријарх у даљој борби организује Цркву

1. Патријарх је морао журити да среди црквено стање, јер је пропаганда почела у

Срему да ради живље. Сремски епископ Петроније Љубибратић беше 1694. г. примио

унију и намештен је у манастиру Хопову. Арсеније га је одатле прогнао и наместио је

тамо поуздана епископа Стевана Метохијца. Затим је уз старе епископе који су се

затекли у новој земљи рукоположио и неколико нових и одредио им места у крајевима

који су били угрожени од уније. Ово су епископије како их је Арсеније заокружио: а)

Темишверско- јенопољска са крушедолском архимандријом. б) Горњо-карловачка- зриноиољска. в) Сегединско- јегарска. г) Стонобеоградска и Будимска. д) Мохачко-сигетска. ђ) Вршачка. е) Великоварадинска- јегарска. У свему шест. Њихов списак је

поднео патријарх цару на потврду.

Цар је и против воље својих саветника потврдио 1695. г. патријархове епископе, са

неким изменама. Патријарху је одредио за архидијецезу Срем са Славонијом, а оставио

му је на вољу да живи у славонском манастиру Ораховици или у сремском Врднику.

Међутим патријарх ни даље није имао сталнога седишта, него је према потреби живео у Сечују код Мохача, у Сентандреји више Будима , у Сирачу у Славонији и другде.

2. Привилегија од 1695. г. којом је цар потврдио епископије и епископе, како их је

патријарх предложио, била је најважнија од свих привилегија. Њоме је призната и потврђена организација наше Цркве у царским земљама. Така је организација у тим

крајевима остала у главном до данас.

3. Када је 1699. г. у Карловцима склопљен мир са Турцима била је решена и судбина

Арсенија III. и оних хиљада српских породица што су се с њиме 1690. г. склониле у

царске земље. Срби нису имали куда из Аустрије. Са њима се сада почело поступати

сасма отворено.

Пошто је Петроније Љубибратић истиснут из Срема основана је за њега унијатска

епископија у Пакрацу. Патријарх је на то разаслао по Славонији своја писма. Набрзо се

народ тамо побунио против Љубибратића. Због тога је цар патријарха склонио из Славоније (1701) и заточио га у Сентандреју , одузео му је патријарашки наслов и

ограничио му права и берива. Скоро све православне Србе је подвргао под католички епископат. Тада се око 1000 наших породица вратило натраг под Турке. У тим тешким

временима писали су сремски калуђери за помоћ руском цару Петру Великом, а и сам

патријарх је неколико пута тражио од њега помоћи. Српске војне старешине су молиле

руског цара да их прими у своју војску, па да му служе и без плате, само за љубав

православља.





4. Већ 1703. г. букнуо је у Угарској устанак кнеза Фрање Ракоција II. против

Хабзбурговаца. Ракоци је позвао и увређеног патријарха да са народом пристане уз

њега, али је патријарх држао своју реч чвршће него цар. Срби су ушли у крв са

Мађарима на царевој страни. Патријарх је искористио ту прилику те је вратио натраг у

православље пакрачког унијатског владику и основао је у Пакрацу православну епископију.

5. Нови цар Јосиф I. био је на невољи те је свечано потврдио српске привилегије.Патријарху је дао на издржавање село и имање Даљ код Осека на место одузетог Сечуја

и Сирача. То имање до данас припада српској патријаршији. Исте године 1706. октобра

26. — преминуо је Арсеније III. у Бечу. Тело му је пренето у манастир Крушедол где и

данас почива.

г) Крушедолска (карловачка) митрополија

1. Годину дана и нешто више по смрти патријарха Арсенија III. састао се по царској

дозволи сабор у манастиру Крушедолу да бира старешину српској Цркви. У Бечу су

том приликом желели двоје: прво, да на сабору буду заступљени само Арсенијеви досељеници , а нипошто и Срби који су пре велике сеобе живели у Хрватској. Тако би

хрватски Срби били излучени из своје црквене заједнице и пропаганда би међу њима

имала одрешене руке. Желели су, затим, да тај сабор бира Србима у Угарској

самосталног патријарха , који не би био у вези са пећким; тиме би српска Црква била

уопће ослабљена.

2. Крушедолски сабор је одржан о св. Јовану 1708. г. и смрсио је обе бечке жеље. На

сабору је учествовао изасланик Личана и Хрваћана и без дозволе државних власти. Он

је ту, уз отпор царског изасланика, са осталима бирао и изабрао Исаију Ђаковића , за

старешину свих православних Срба под царском власти. Тиме је спасено јединство

Срба у царевини. Друго, тај сабор није изабрао Исаију за патријарха, него за првог и началног митрополита , а Исаија је одмах положио заклетву да ће пећког патријарха

признавати за свога старешину у духовним пословима. Тиме је очувано јединство српске Цркве уопће.

Епископи су положили заклетву да ће новога митрополита слушати докле год остане

у православној вери.

3. Још пре самог избора одредио је сабор да царски , свети и свештени манастир Крушедол буде митрополитска столица за сав српски народ под влашћу бечког цара.

Тако је основана, заправо обновљена, крушедолска митрополија. Пећки патријарх ју је

признао 1710. г.

Исаија је о своме избору известио и рускога цара Петра Великог као »нашег

православног цара«.

Митрополија је била у Крушедолу до 1713. г. Тада је пренета у Карловце те се за

даља времена назива карловачком митрополијом.

Исаија је умро исте године — у Бечу, као и Арсеније.За наследника му је изабран Софроније Подгоричанин епископ славонијски. Он је

умро већ после годину дана. У народу се пронео глас да наше митрополите неко трује.

д) Београдско-карловачка митрополија

Српска православна Црква се стално старала да што више свога народа одржи на

окупу. Зато су онако широке границе Макаријеве патријаршије, зато је и Арсеније III.





тражио да добије власт над свим Србима у царевини. И начин како је биран први

крушедолски митрополит казује исто. Та тежња наше Цркве показала се и после

пожаревачког мира којим је завршен рат што га је водила Аустрија са Турском од 1716.

до 1718. г.

1. Пожаревачким миром добила је Аустрија од Турске Тамишки Банат, нешто

босанске посавине и један део Србије у коме је била београдска митрополија и

ваљевско владичанство. Природно би било да је тада православни народ освојеног Баната и Србије дошао под духовну власт карловачке митрополије, но државним

властима није ишло у рачун јачање српске Цркве. Београдска митрополија са

банатским епископијама, вршачком и темишварском, остала је самостална.

Но ипак су се ујединиле митрополије карловачка и београдска. Када је умро

карловачки митрополит састао се 1726. г. народно-црквени сабор у Карловцима и

сјединио је обе митрополије под београдским митрополитом Мојсијем Петровићем.

Бечке власти су попустиле пред одлучном вољом народа.

2. После смрти митрополита Мојсија Петровића изабрао је карловачки сабор

Вићентија Јовановића за митрополита свим Србима под царском влашћу (1731).

Уједињена београдско-карловачка митрополија је живела до 1739. г. докле је трајала

аустријска власт у Србији — дакле тринаест година.

3. Време у коме су нашом Црквом управљали митрополити Мојсије Петровић и

Вићентије Јовановић било је за нашу Цркву тешко и значајно. Пожаревачки мир још

није био ни потписан, а у Србију су већ били послани језуити да раде на унији. Године

1726. установљена је београдско-смедеревска римокатоличка епископија. У Србији је

владајућом вером сматрана римокатоличка, а православна је била само трпљена вера.

Пропаганда је радила и школом, те је у Београду уа основну школу отворена и

језуитска гимназија.

Упоредо са радом мисионара почеле су и државне власти да српској Цркви

одузимају и ограничавају она права која су им призната у привилегијама. 1729. г.

издата је царска Деклараторија којом су се тобоже објашњавала наша привилегијска

права, а у ствари је тај царски акт ишао за тим да их уништи. — Ограничени у својим

правима имали су наши стари да од уније много издрже. У Поморишју је било дошло и до устанка.

4. Осим неприлика које су долазиле од тућина било је за време митрополита Мојсија

и Вићентија много и домаћега зла. Митрополити су крај свег напрезања, просипања

новца и обијања прагова по Бечу, били немоћни да заштите народна права, а народ је у

свом узрујању сву кривицу бацао на њих. И најплеменитије њихове намере изгледале

су народу сумњиве. Обојица су били прегли да уведу ред у Цркви и међу

свештенством, па су се у том послу лаћали и оштрих мера. Које због неуспеха у

одбрани привилегија, које због тобожњих новотарија у Цркви, сумњао је народ и на

Мојсија и на Вићентија да су прешли потајно у унију и да ће превести и сам народ. Та

народна неоправдана сумња пратила је Вићентијево име све до новијег доба, па је ушла

и у нашу књижевност (Лаза Костић: Пера Сегединац).

Оба ова митрополита су заслужна што су дизали неуко и запуштено свештенство и што су ударили темеље нашој школској просвети у новим крајевима.

ђ) Сеоба под Арсенијем IV. Шакабентом

1. У време када је умро митрополит Вићентије Јовановић (1737) био је руско-турски

рат у који је ушла и Аустрија. С тим несретним ратом је у вези друга велика сеоба Срба

у Аустрију, под патријархом Арсенијем IV. Шакабентом. На позив бечког цара опет се





српски народ дигао на оружје, но кад се аустријска војска почела да повлачи, поновили

су се догађаји од 1690. г. Турци су патријарха били ухватили, но он им је умакао,

покупио је у Пећи неке црквене драгоцености и прешао је са свештенством и нешто

народа у Карловце. То је било у јесен 1737. г. У том несретном рату и сеоби имали су

Срби врло много губитака. Изгледа да патријарху није била мирна савест што је

заталасао народ: једном је у Бадњој ноћи имао виђење у коме је Бог од њега тражио

одговор за 80.000 изгинулих Срба.2. Како је Арсеније IV. и дотле био врховни старешина свих православних Срба,

прихватило га је свештенство и народ карловачке митрополије као свог законитог

старешину. Нешто доцније (1741) утврдила га је и царица Марија Терезија у том

достојанству. — Као човек који је одрастао и радио у Турској није Арсеније био

довољно упућен у прилике карловачке митрополије и државе у коју је дошао и није се

много старао за ред у Цркви. Ипак је одлучно бранио привилегије.

III. Унутрашњи живот карловачке архиепископије

у прво доба

а) Црквена управа

1. Патријарх — митрополит. У време прве велике сеобе стајао је на челу српској

Цркви патријарх. Како је пећка патријаршија после те сеобе добила новог патријарха,

носили су Арсенијеви наследници у новој земљи наслов митрополита. Изузетак чини

Арсеније IV. који је прешао у аустријске земље као патријарх.

Нарочита ознака власти наших патријараха од Макарија амо јесте то, што су уз

духовну власт над својим народом имали и световну власт. Нешто те власти им је

остало из феудалног устројства Немањићке државе, нешто им је дао султан, а нешто

признао сам народ. Аустријски цар је старешини српске Цркве признао сву његову

дотадању духовну власт, а световну му је, можда, и проширио. Старешина српске Цркве био је пред бечким властима caput nationis.

У нередовним приликама какве су биле за време сеобе и нешто након ње било је

оправдано да сва власт над Црквом и народом лежи у рукама једног јаког човека.

Доцније је та неправилност довела до сукоба између епископа и митрополита, па и

народа и јерархије. Тим сукобима се користила државна власт.

Када је постало јасно да се Срби неће вратити на своја огњишта, сузио је Беч власт

нашег црквеног старешине на чисто духовне послове, а и духовна власт му jе све више

крњена. Световна власт му је одузета да би се народ политички обезглавио, а духовна

да се даде унији више маха.

2. Сабори. Још од Немањиних времена решавали су наши стари своје државне и

црквене послове на саборима. Патријарси су и под Турцима, кад је било могуће,

окупљали народне старешине и свештенство на договор. Патријарх Арсеније III. jе

уочи самог прелаза у Аустрију одржао под Београдом сабор народних првака и

свештеника. Прва Леополдова привилегија признала је Србима у Аустрији право на

одржавање сабора и тиме jе и ту узакоњен један наш стари ред и обичај. Сабори су се

састајали да бирају митрополита , да им се прогласи потврда привилегија када нов

владар ступи на престо и да се постарају о црквеним и политичким пословима народним.





Тако су у карловачкој митрополији, за та и потоња времена, сабори са епископатом

били врховна црквено-народна власт. Сабори су сазивани по царској дозволи а на

њихов рад је пазио царски повереник. Највише их је одржано у Карловцима.

3. Уредбе. У време Арсенија III. и у прво време после њега није било за управу

Црквом никаквих нарочито писаних уредаба. Архиепископ и епископи су наређивали,

управљали, судили и кажњавали по начину који су наследили на Балкану. Радили су

каткад и по самовољи којој су се такође тамо научили. После свега што је наш народ пре сеобе и у њено време пропатио, разумљиво је да је у верском и породичном животу,

у богослужењу, у свештеничком понашању и у реду око црвеног имања било много

нереда. Митрополит Мојсије Петровић. почео је први да уређује те прилике. За њим је

то чинио његов наследник Вићентије Јовановић.

б) Књиге и школе

1. Кад се наш народ после велике сеобе у царским земљама већ смирио, биле су

Цркви пре свега потребне књиге. Што се књига ту нашло било је већ дотрајало, а

држава је нашој Цркви подметала унијатске књиге. Због тога су за нас доношене

црквене књиге из Русије и продаване су на великим вашарима, но држава је томе стала

на пут. Нешто наших књига је штампано у Римнику у Влашкој. Неке су резане на

бакарним и дрвеним плочама и тако су умножаване.

У царским земљама су први наши радници на књизи били калуђери подринског

манастира Раче , који су се и у своме манастиру бавили преписивањем књига, а прешли

су у великој сеоби у Угарску. Једни од њих су обновили манастир Беочин. Међу

Рачанима главни је био Кипријан Рачанин. Он је у Сентандреји водио праву школу у

којој су преписиване књиге за наше оскудне цркве. Најврснији ученик Кипријанов био

је Гаврило Стефановић- Венцловић. Неко време је био војни свештеник у Коморану.

Оставио је у рукопису шест књига проповеди и светитељских житија. Та дела није

писао тадањим књижевним језиком, него онако како их је говорио, народним језиком.

Код нас се, дакле, још пре Доситија и Вука писало народним језиком. Писао је и против уније.

2. Школе. Чим је Арсеније III. прешао у Угарску осетио је колико је Србима од

штете што међу њима нема школованих људи. Јер са бечким двором и државним

властима могао се дописивати само латински и немачки, а борба са римском

пропагандом била је мучна уз неуко свештенство. За прве преговоре са Бечом

испомагао је свој народ врло учени »деспот« и гроф Ђорђе Бранковић , ердељски

Србин, који је за време сеобе био заточен у Бечу. Кашње су за народне послове

наимани и скупо плаћани тзв. агенти, увек туђини, а често људи неискрени, па је од

њих било више штете него користи. Стога је патријарх набрзо после сеобе тражио да

може у месту Сечују у Барањи подићи манастир, а уз њега штампарију и средњу школу

по примеру римокатоличких школа. Дозволу није добио, а Сечуј му је одузет. Срби су и

даље тражили начина да дођу до својих нижих школа. Заиста су их кроз цео XVIII. в. на све стране и отварали и таворили са неуким учитељима. Ради вишег образовања слали

су децу нарочито у протестантске школе.

Све је то било мало и просвета нам је у половини XVIII. в. јадно стајала. Нарочито је

било опасно што су нам свештеници били неуки. Неписмен калуђер и полуписмен

свештеник били су у то доба обична појава. Било их је таких чије је »читање« личило

више на вређање Бога него на молитву.

3. Смишљен рад око школе почиње са митрополитом Мојсијем Петровићем. Као

београдски митрополит после пожаревачког мира видео је сву опасност од безобзирне





римске пропаганде која се служила и школом. У Србији су биле цркве порушене, није

било ни књига ни одежда, свештеници су били потпуно неуки, а у исто време су језуити

у Београду отворили гимназију. Зато се он у два маха обраћао руском цару Петру

Великом и дирљиво га молио да помогне српској Цркви и да пошаље два учитеља који

би отворили латинску и словенску школу. На те молбе, које су ишле кришом од

аустријских власти, послат је из Русије, на рачун руске Цркве, Максим Суворов

Теренчевић. Донео је собом у Карловце 400 словенских буквара, 70 граматика и друге књиге. Тако је у Карловцима 1727. г. отворена као нека нижа гимназија у коју се

скупило до 124 ученика. Ту се учило руско-словенској књизи и граматици и помало

латински. За ученичку сиромаш је митрополит отворио семинар.

Крај све бриге митрополитове ова је школа слабо радила. Обично се мисли да је

томе било криво свештенство које је школу и просвету омаловажавало и чувало српску словенштину. Но неуспеху је био, у главном, разлог то што учитељ није свој посао

радио са онолико преданости колико је признања и награде тражио и добијао.

Са школом Суворова појачан је руски књижевни утицај на наш духовни живот. Знак тога утицаја је потискивање српско-словенског језика из наше књиге и богослужења и одомаћивање руско-словенског језика као црквеног и књижевног језика. Неки ученици

те школе отишли су у разна места и радили у истом смеру. — Иначе је школа Суворова

наша прва средња школа.

4. Бригу митрополита Мојсија Петровића за школу прихватио је његов наследник

Вићентије Јовановић. Незадовољан понашањем Суворова замолио је из Русије нове

учитеље. Из Кијева су му послали пет врло образованих људи на челу са Емануилом Козачинским (1733). Они су радили у Карловцима до 1737. г. и створили су гимназију

тадањег облика. Ова је школа имала много више успеха него прва. Њоме је потпуно утврђен руски утицај на нашу Цркву и књигу. У Београду је за то време радила грчка и појачка школа. Та је школа потиснула остатке српског начина појања које је сматрано

простачким и уводила је код нас грчки начин појања. У исто време је постојала и у

Карловцима и у Новом Саду школа за недоучене свештенике, а неки наши млади људи

су одлазили и у Русију на науке.

5. Вићентије Јовановић је прописао за наше цркве московске и кијевске књиге, а наше старе србуље су изишле из употребе.

Када је митрополит Вићентије оболео, страдала је и карловачка школа. По доласку

патријарха Арсенија IV. разишли су се руски учитељи. Због несретног рата с Турцима и

поновне сеобе била нам је Црква у врло тешком стању и није било кога да се брине за

школу.

IV. Подвлаштење српске Цркве држави

а) Митрополит Павле Ненадовић

1. После Мојсија Петровића и Вићентија Јовановића зваменит је карловачки

митрополит Павле Ненадовић. Он је као јака личност провео своју Цркву са што мање

штете кроз једно врло тешко време. У његово је време државна власт у Бечу безобзирно

настојала да управу нашом Црквом узме у своје руке. Првих година владавине царице

Марије Терезије постао је Павле Ненадовић епископ горњокарловачки, а за

митрополита је изабран 1749. г. Управљао је Црквом скоро двадесет година. Рођен је у

Будиму и био је добро школован. У црквену управу и државне прилике био је врло

добро упућен. Још као епископ основао је у Плашком Централно училиште, а у





Залужници у Лици сличну богословско- учитељску школу, јер му је у борби са унијом

требало школовано свештенство.

2. Док је Ненадовић био митрополит претрпела је Црква и доста штете. Од ње је

силом откинут и унијатима предат крај Жумберак, а одузет јој је и манастир Марча.

Осим тога многи се наш народ иселио из Потисја и Поморишја у Русију. Он то није

могао да спречи, али је ипак много учинио за Цркву. Уредио је манастирски живот ,

положио је основе црквеном новчаном иметку и обновио је школе.3. Манастири. У хришћанском монаштву је начело да манастирско имање није

ничије од братства, него га иноци заједнички раде, заједнички од њега живе и

одржавају манастир. У фрушкогорским манастирима се у току времена одомаћио други

ред. Калуђери су добијали сваки свој део земље на обраду, те је сваки имао свој алат,

стоку, па и своју кухињу. Са својом течевином је сваки располагао по вољи. Таки

манастирски поредак зове се осопштина. Живот у таким манастирима је био без реда и

дисциплине и без користи за Цркву. Павле Ненадовић је дао пописати шта који

манастир има и шта који калуђер има и укинуо је осопштину једном за свагда. Отпор је

био јак, али је ред ипак заведен.

4. Школски фонд. Наше ниже школе по разним местима издржавали су или ђачки

родитељи или општина. За школе у Карловцима старали су се митрополити. Павле

Ненадовић је желео да карловачку средњу школу стави на поузданије основе. Зато је

1749. г. с помоћу манастира, свештенства и сремских црквених општина основао фонд

(сталну новчану залиху) из кога ће се та школа издржавати. Назвао га је Клирикалним фондом. Он је дао у њега највећи прилог и обнављао га је сваке године. На то је

обвезао и друге. До тога времена ношен је по нашим црквама тас за прилоге далеким

манастирима у Светој Гори и даље. Митрополит је те прилоге унео у школски фонд. Ти

манастири су имали и својих кућа у Карловцима, Новом Саду и другде. Све је то

продато, а утржак унет у Клирикални фонд. Кашње је у њега уношена и половина

омртвина свих епископа. Тако је тај фонд још за живота оснивачева могао да издржава

карловачку школу, а кашње и богословије у Вршцу, Пакрацу и друге школе. До

светског рата био је Клирикални фонд главни извор за издржавање свих нижих,

средњих и виших школа карловачке митрополије.5. Неприкосновени фонд. По томе примеру основан је одмах по смрти Павла

Ненадовића још један фонд за друге црквене потребе. То је Неприкосновени фонд. У

њега су ишли приходи митрополита и епископа од њихове смрти па док им се не

поставе наследници. Основ тога фонда је посмртнина Павла Ненадовића у износу од

12.000 сребрних форината.

Та два фонда су до краја била главно новчано имање карловачке митрополије.

6. Карловачке школе које су за време друге сеобе свеле свој рад на најмању меру

обновљене су за време митрополита Ненадовића и дошле су до великог угледа. У њих

су долазили ученици из наших најдаљих крајева.

Овај митрополит је сазидао данашњу карловачку саборну цркву и обновио је из

темеља манастир Гргетег, који је тада спадао у митрополитско имање.

б) Државне уредбе за српску Цркву

1. Од половине XVII. в. развијале су се европске државе у централистичком правцу.

За време владавине царице Марије Терезије и њеног сина Јосифа II. (1740-80-90)

уређивана је централистички и Аустрија. Државним покрајинама су одузимане

дотадање самоуправе, а установама повластице. Сва власт над свим животом

држављања имала се стећи у један центар — у Беч. Под то државно начело дошла је и





римокатоличка Црква у Аустрији, јер су међу свим установама њена права и

повластице биле највеће, а у њеним рукама су биле све школе. Њене су уредбе сад

подвргнуте државним потребама и над њену управу се ставила државна власт. Таки

поступак са Црквом зове се секуларизовање власти. У Русији га је већ раније извео

Петар Велики.

Под така начела имала је да падне и српска Црква у аустријским земљама, јер и она

је била самоуправна установа са својим посебним правима.2. Када је царица Марија Терезија у својој држави уводила централизам поступала је

она по државничком духу тадањега времена. Но за ограничење, па и укидање,

самоуправе српске Цркве имала је царица и својих посебних разлога. Она је хтела да

управљајући српском Црквом и надзирући живот те Цркве једном за увек прекине ослањање аустријских Срба на Русију , и то са два разлога. Први је био државно-политички: од Арсенија III. па даље ослањали су се карловачки архиепископи на руске

владаре, а народ наш се у њих уздао. Имена руских владара спомињана су у нашим

црквама при богослужењу, кад су прилике биле тешке слали су и архиепископи и

манастири молбе и жалбе у Русију, а руски владари и дипломатија посредовали су код бечког двора да олакшају положај Срба у Аустрији. То мешање једне стране велике

силе у унутрашње послове њезине државе сматрала је царица неприличним, па и

опасним, бојала га се, па је хтела да га прекине строгим надзором над радом српске

Цркве.

Други разлог за таки поступак био је верско-политички: царица се надала да ће код

Срба попустити верска упорност када их одвоји од православне Русије, те да ће их тако

лакше превести барем у унију, ако већ не у чисто католичанство. Царица је, при свем

секуларизовању, била својој вери врло одана, а друге вере није трпела. А била је добро

уочила шта за Србе у вери значи помоћ из Русије. Наши свештеници су одлазили у

Русију, руски трговачки каравани су редовно обилазили наша насеља од Ердеља до

Јадрана и снабдевали су наше цркве и домове књигама, утварима и иконама. Оданде су

нам долазили учитељи и школске књиге. Тамо су нам се склањали они којима у

Аустрији није било останка. То ослањање на Русију сметало је дакле јако пословима

уније.Због свега тога је царица сва самоуправна права наше Цркве у својој земљи скоро

потпуно скршила, а власт над њом је узела великим делом у своје руке. Постигла је то

да нам је везе са Русијом у многоме прекинула и да нас је знатно излучила испод руског

културног утицаја. Но своју крајњу намеру, да српску Цркву разбије и поунијати, ипак

није ни изблиза остварила.

3. Државне власти и уредбе за српску Цркву. Марија Терезија није хтела да

потврђује закључке наших сабора који су сами желели да среде прилике у својој Цркви,

него је при своме двору основала посебно министарство које ће уређивати нашу Цркву

у њено име. То је била Илирска дворска комисија, кашње депутација. У тој депутацији

није било ни једног нашег човека. Њојзи је царица поверила да сачини за нашу Цркву

сталне законе и уредбе и да састави план по коме би се православни Срби већ једном

поунијатили.Наш народ је у Аустрији називан прво рацким, па онда илирским народом. Реч Рац

долази од речи Rascianus а значи Рашан. Вера нам је називана грчко-несједињеном, па и

шизматичком.

а) Српска штампарија у Бечу. Српски сабори и митрополити су тражили дозволу

да оснују своју штампарију за црквене и школске књиге. Дозволу нису добили него су

упућивани да узимају књиге из унијатске штампарије у Трнави. Наши стари то нису

чинили него су узимали руске књиге. Да би се тој трговини стало на пут уредила је

Илирска дворска депутација 1770. г. у Бечу штампарију за наше потребе. Књиге које су





у тој штампарији штампане биле су врло помно прегледане. Брисано је из њих све што

је потсећало на Русију, у тексту је подметано неправославно учење итд. Народ се тих

књига бојао и одбијао их је.

б) Реформа календара. Бечке царске власти су при реформисању целог државног

живота хтеле да дигну и народну привреду. Како је и католичко и православно

становништво светковало врло много празника, укинуле су државне власти многе

римокатоличке празнике, прогласивши их обичним радним данима, па су прешле и на реформу српског православног календара. Дотле би се ствар могла и разумети и

правдати.

Но власти при укидању наших празника није било стало само до тога да наш народ

добије што више радних дана, него и до тога да затре наше националне и црквене

традиције. Илирска дворска депутација је укинула празновање свих Срба светитеља,

до једног св. Саве. Ружно је било у тој ствари то, што су из Беча приморали наше

епископе да за укидање празника узму на себе одговорност пред народом. Уз Србе

свеце брисани су из календара и руски свеци. Од преосталих празника укинуо је цар

Јосиф још петнаест. Наш календар како је тада преудешен прешао је у све крајеве

нашег народа и остао је у употреби до данас. — У то време нам је и почетак године

пренет на први јануар (1776), јер је за нас по византијском стилу година почињала

првога септембра. У Русији је то учињено још раније.

в) Жумберак и Марча. На западу од Загреба протежу се између Хрватске и

Словеније Ускочке или Жумберачке горе. Хрватска падина тих гора зове се Жумберак.

Ту се од половине XVI. в. налази наша најзападнија насеобина. У време Марије

Терезије било је ту нешто око 4.000 православних душа. Тај се народ са својим

домаћим свештенством дуго и упорно опирао навалама уније. Најзад су у Жумберку

послове уније узели у своје руке аустријски генерали и обавили су их на начин како

никада и нигде није вера ширена. Велика напрезања митрополита Павла Ненадовића и

владике Данила Јакшића да тај део наше Цркве спасу остала су без успеха. Њима и

свем нашем свештенству је забрањено да се мешају у послове уније. Жумберак је за

нашу Цркву и народ изгубљен око 1761. г. Данас износи број унијата у Жумберку преко

7.000 душа.Марија Терезија је докрајчила и наш вековни спор са унијатима око манастира

Марче. Она је 1753. г. Марчу одузела од православних и предала га једном католичком

монашком реду.

г) У терезнјанска насиља према нашој вери и Цркви спада и покушај да нам се

подметне катихизис са неправославним учењем вере. Тај су покушај уз јаку борбу

осујетили наши епископи помоћу ковиљског архимандрита ученог Јована Рајића.

д) Крај Илирске дворске депутације. Када је нашем народу већ дозлогрдило

насиље над вером, избиле су побуне против свега што је дотле учинила Ил. двор.

депутација. Народне побуне су избиле у Новом Саду и у Вршцу. Народ се дигао против

својих епископа мислећи да они вољно примају бечке наредбе и да тиме издају своју

веру. На то је царица укинула то српско министарство 1777 г.

4. Јован Рајић је рођен у Карловцима 1726 г. Учио је код Козачинског па се онда отиснуо у свет на науке. Био је по мађарским школама а затим је отишао пешице у

Кијево, где је учио три године. Ишао је у Хиландар да скупља грађу за српску историју.

Био је учитељ у Карловцима и Новом Саду. Закалуђерио се у манастиру Ковиљу и ту је

и умро као архимандрит. У неуморном раду је написао и превео око двадесет

богословских дела. За Цркву је најважнији његов Катихизис који се употребљавао у

школи сто година. Рајић носи почасни назив оца српске историје, јер је написао прву

нашу историју од најстаријих времена. Значајно је да је то уједно историја Бугара и

Хрвата. Писао је и песме.





V. Темишварски сабор — 1790 г . — и живот карловачке

митрополије после тога сабора

1. Године 1790. одржан је народно-црквени сабор у Темишвару. Поред своје

политичке стране значајан је темишварски сабор и због тога, што на њему постаје јасно

да су у живот нашега народа, за сто година непосреднога додира са Западом, ушле

културне идеје западних народа, па да су продрле и у наш црквени живот. У XVIII. в. је

западним народима коначно овладао духовни покрет познат под називом Просвећеност

(Aufklärung). Просвећеност се на Западу трудила да потисне културу коју је дотле

водила Црква, а на њено место да стави световну напредну културу, разумну културу.

У том послу је бивала према Цркви и вери и неправична. Тај је дух водио и просвећеног

апсолутисту Јосифа II. У време темишварског сабора било је већ доста наших синова

образованих у духу Просвећености и на том сабору се осетио њихов глас. На том је

сабору нпр. јако наглашавано питање народних школа. Заиста се после тога сабора

набрзо отвара гимназија у Карловцима, а за њом богословија, па гимназија у Новом

Саду. После тога сабора световњаци траже све више места у управи Црквом; што

даље црквени се закони све више посветовњачују; чују се гласови да манастире треба укинути.

Наша књига и култура имала је дотле своје основе и узоре у византијско- руској

књизи и култури и била је, у главном, црквенска. Од тада узима угледе у западној'

филозофији Просвећености и престаје бити црквенска. Први је носилац тога правца код

нас бивши хоповски монах Доситије Обрадовић. И на развоју наше уметности,

сликарству и неимарству, даде се пратити како су наше везе са Истоком, са кога смо

дошли, попустиле и како смо у то време већ подлегали западним утицајима.

Наскоро после темишварског сабора признато је Србима у Угарској и Хрватској

држављанско право, а епископи су примљени за чланове државних законодавних тела.

2. На темишварском сабору је изабран за митрополита млади будимски владика

Стеван Стратимировић , највећи јерарх карловачке митрополије. Рођен је у Кулпину у

Бачкој 1757. г. После доброг школовања одлучио је да се замонаши и тада је учио богословске науке код нашег најученијег богослова Јована Рајића. На челу митрополије

стајао је 46 година. Умро је 1836. г. Сахрањен је у карловачкој саборној цркви.

За дуго време своје управе увео је Стратимировић сталан ред у својој Цркви и чврсту

дисциплину међу свештенством, која је остала и за потоња времена. Почевши од

његова времена полаже се све више на образовање свештенства. Митрополит

Стратимировић је основао у Карловцима српску гимназију (1791) за коју је дао

материјална средства грађанин Димитрије Анастасијевић Сабов и други карловачки

грађани. 1794. г. отворио је Богословију. Уз те две школе основао је Благодјејаније у

коме су се хранили сиромашни ученици. Данашња патријарашка палата у Срем.

Карловцима такође је саграђена из Стратимировићевог новца. За митрополитску

библиотеку је набавио 3602 дела. Одбио је бечке предлоге да усвојимо јулијански

календар и да се одречемо ћирилице. Одлучно се борио против уније која је радила и у доба Просвећености и верске трпељивости.

Митрополит Стратимировић се бавио и опћенародним пословима. Био је у вези са

Карађорђем и помагао га је. Руском цару Николају I. послао је нацрт о васпостављању

српске државе. Бавио се и науком.

У новијој историји карловачке митрополије важнији су догађаји ово:

1. Када су Мађари 1848. г. дигли буну против Хабзбурговаца одржао је наш народ у

Карловцима Мајску скупштину, која је решила да се зарати са Мађарима. На

скупштини је митрополит Јосиф Рајачић проглашен за српског патријарха и





постављене су народне војничке власти. Иначе је то време велике сарадње Хрвата и Срба. Леп знак народног јединства био је када је патријарх Јосиф у Загребу увео у

власт и част хрватског бана барона Јосифа Јелачића (в. песму П. Прерадовића).

Старешине карловачке митрополије носиле су од тада наслов патријарха.

На Благовештенском сабору 1861. г. донете су уредбе за Српску војводину, која је

била кратко време посебни наш териториј у склопу Аустрије.

На сабору од 1864/5 г. преустројена је дотадања црквена управа. Световњаци су у свим гранама црквене управе добили превагу над јерархијом, изузев чисто духовне

послове. Тада утврђени начин управе остао је све до уједињења српских Цркава.

Сукоб народних првака и јерархије постао је врло јак за време патријарха Германа Анђелића. Иако вређан и сумњичен патријарх Герман је један од највећих народних

добротвора. Он је са својим братом Стеваном подигао лепу зграду гимназије у Срем.

Карловцима.

Међу велике патријархе Карловачке Цркве спада и Георгије Бранковић, који је,

можда, највећи добротвор свога народа. Подигао је богословски семинар у Срем. Карловцима, учитељску школу у Сомбору, основао је фонд св. Саве, оставио је иза себе

врло велику новчану оставину. Био је добротвор и Српског сокола. За његово време је

преустројена Карловачка богословија.

2. У Карловачкој митрополији и патријархату негован је црквени научни рад врло

много. Архимандрит Иларијон Руварац је оснивач наше научне историје. Његов брат

Димитрије најобилнији је наш историк. Историју Цркве су озбиљно обрађивали прота

Мане Грбић, епископ Иларијон Зеремски, прота Милутин Јакшић, а и данас ради на њој

Радослав Грујић и Филарет Гранић универз. професори. Међу песнике озбиљног гласа

иде епископ Лукијан Мушицки, а међу говорницима се високо истичу епископи

Никанор Грујић и Теофан Живковић. Међу школским раденицима на првом је месту

бивши професор и ректор Богословије карловачке прота Јован Вучковић.

По свим школама ове митрополије много је неговано црквено појање, нарочито у

Богословији и учитељским школама. Због тога је ту појање у народу јако одомаћено.

Нема већег места у коме не би било једно или два црквена певачка друштва (грађанско,

занатлијско, сељачко). На уметничком неговању црквене песме су радили много Корнелије Станковић, који је први почео да ставља у ноте и хармонизује наше црквене

песме, па онда Тихомир Остојић, Иса Бајић, Душан Котур и т. д.

Мећу многобројним старијим и новијим иконографима најважнији су ови уметници:

Константин Данил , Теодор Крачун , Павле Симић , Стеван Алексић , Паја Јовановић ,Урош Предић.

3. У уједињену српску Цркву унела је карловачка митрополија епископије: пакрачку ,горњокарловачку , бачку , темишварску , вршачку , будимску и архидијецезу сремскокарловачку. Унела је, даље, двадесет и седам манастира са имањем, старинама и

моштима (св. цара Уроша у Јаску и св. кн. Лазара у Врднику); фондове којима је

издржавала своје школе, цркве и епископе. Затим, Карловачку богословију и гимназију,

новосадску гимназију, учитељске школе у Сомбору, Пакрацу и Горњем Карловцу, више

девојачке школе у Панчеву и у Новом Саду и многе основне школе. Љубав народна према својој Цркви огледа се у тој митрополији на лепим храмовима по свим њеним

градовима и селима.

ЧЕТВРТИ ДЕО





I. Православна Црква у Црној Гори

У доба нашег насељавања на Балкану носила је Црна Гора назив Диоклеја и по томе

Дукља, а од XI. до XV. века звала се Зета.

1. Када се наш народ настанио у Дукљи доспео је под утицај западног хришћанства,

колико га је после сеобе народа ту остало, и под непосредни утицај верске мисије из

Рима. Од 732. г. дошао је и под утицај Византије, а кашње се упознао и са

хришћанством на националној основи које се развијало у Далмацији. Стога тај крај није

био верски и црквено уједначен.

Римска Црква је имала, нема сумње, превагу. На основу таког стања је зетски владар

Михаило своју земљу, одмах по деоби Цркава, потчинио папи, а у Бару је обновљена

бивша диоклејска архиепископија под називом дукљанско-барске. Тиме је у тој земљи

надмоћ хришћанства у латинском облику још порасла. Када је новорођеног Немању

требало крстити није се у околици Рибнице (код данашње Подгорице) нашао ни један

православни свештеник да то учини. И Вукан се само на основу таке верске сразмере

смео одлучити да Зету у црквеном погледу подложи Риму. Ипак су у Зети словенске

ознаке хришћанства и у таким приликама биле очуване, а исто тако и обичаји и уредбе

источне Цркве (свештенички брак).2. У својој тежњи да народ верски уједначи обратио је св. Сава Зети нарочиту

пажњу. Зетска епископија коју је основао спада међу истакнуте светосавске

епископије, које су дигнуте у крајевима где је православље било угрожено. Седиште те

епископије било је крај Котора, на Превлаци у манастиру св. арханђела Михаила. За

време цара Душана појачан је рад на учвршћивању православља толико да је Зета тада

добила потпуно православни карактер. Када је проглашена српска патријаршија

дигнута је зетска епископија на степен митрополије.

3. После смрти цара Душана узела су власт у Зети браћа Балшићи у своје руке. Како

су били притешњени од Турака, они су се, по примеру босанских владара, обраћали за

помоћ папској курији, нудећи прелаз у римску Цркву, ма да је у Зети народ био у већем

делу православни.

И после битке на Косову остала је зетска Црква у саставу пећске патријаршије, да кашње заједно с њоме доспе под власт Охрида.

У Зету су спадали и делови Албаније са Скадром, Бока Которска, делови Хума. Тај

се обим сужавао и мењао па је зетска митрополија према тим променама граница

мењала своје седиште.

4. Зетска митрополија је у XV. в. склонила своје седиште испред Млечића са

Превлаке у Будву, а доцније у манастир Свете Пречисте у Крајини, ниже Скадра, но

православни народ у Боки остао је под, њом. Митрополија је остала у Крајини и када су

Млечићи узели Скадар са тим крајем. Но када је тај крај допао Турцима, пређе

митрополија у манастир Врањину, па онда на Обод у Ријеци Црнојевића. У времену

митрополита Висариона усталила се најзад митрополија за потоња времена у

цетињском манастиру (1485). Цетињски манастир је подигао у част Богородице зетски

владар Иво Црнојевић, како се заветовао док се био склонио у Италију испред Турака.И он се настанио на Цетињу и снабдео је манастир свим што му је било потребно за

живот. Његов син Ђурађ уредио је у том манастиру прву српску штампарију. Из ње је

1494. г. изишла наша прва штампана књига Осмогласник. Штампане су тамо и друге

књиге, као Псалтир и Требник. За даљи верски живот у Зети била је од значаја борба

браће Црнојевића о власт. У тој борби се потурчио млађи син Ивана Црнојевића

Станиша да би себи осигурао султанову заштиту. Назвао се Скендер-бегом. Уз њега се

истурчило још доста Црногораца, а када је пред половину XVI в. Сулејман паша разорио цетињски манастир, турчење се и наставило. Тако се у Зети одомаћио и





Ислам. Црква је патила од насилних потурчењака, владикин рад је био отежан, а

братства су се крвила. У таким приликама су владике ипак успеле да у Црној Гори

остваре једну врсту теократије , по којој су уз своју духовну власт имали над народом

и световну власт. Владарска ознака владичанског положаја јесте и то, што се од 1697. г.

владичанско достојанство усталило у једној породици — Петровића Његуша. Владику

је наслеђивао обично његов синовац.

5. Први је владика из куће Петровића Његуша Данило. Рукоположио га је у Сечују у Угарској патријарх Арсеније III. год. 1700. Данило је увидео да до независности од

Турака може доћи само тако ако уништи »зло домаће« — потурице. Тако се по свој

прилици при крају 1707. г. одиграо у Црној Гори догађај опеван кашње у Горском

Вијенцу. Десет година иза тога победио је Турке на Цареву Лазу (1712).

6. Знаменит је био владика Василије Петровић (1750-66). Он се још више од

претходника ослањао на Русију. Одлазио је тамо и пословима пећке патријаршије, а

водио је младе Црногорце у Русију на образовање. При цетињском манастиру је

основао школу. Својом духовном и световном влашћу је сузбијао зли обичај крвне

освете. Написао је први покушај историје Црне Горе.

7. У велике владике црногорске иде и Петар I. Петровић (1784-1830). Нешто пре

њега укинута је пећка патријаршија, но црногорска се Црква није подвргла цариградској, него је наставила живот као самостална Црква , коју је признала руска

Црква. Рукоположен је у Карловцима. Први писан закон за Црну Гору његово је дело.

Тукао је Турке и проширио је земљу. Мирио је братства. За његово време излучена је

Бока из састава црногорске Цркве. По вери и чојству иде Петар I. мећу најбоље Србе.

Проглашен је светитељем. Тело му лежи у цркви цетињскога манастира.

8. Велики је у нашој народној историји његов синовац и наследник Петар П . Петровић Његуш. Завладичен је у Русији и за његово време су везе Црне Горе са

Русијом присне. Он је наш највећи песник-филозоф. Главна су му два спева Горски Вијенац и Луча Микрокозма. Умро је 1851. г. Сахрањен је у црквицу коју је себи дигао

на врх Ловћена,

9. Године 1852. престаје световна власт црногорских владика. Синовац и наследник

Петра II. кнез Данило није се завладичио, — црквена власт је одељена од световне.Старешина црногорске Цркве носи од тада наслов митрополита, а владар кнеза, па

после краља.

Већ за кнеза Данила преузела је држава сва црквена имања, а с њима и бригу за

материјалне потребе Цркве.

10. Последњи митрополит самосталне црногорске Цркве био је заслужни

Митрофан Бан (1885.-1920.). За његове управе је преуређена Црква; уређено је питање

свештеничког школовања и издржавања и питање верске наставе у школама.

1878. г. проширена је Црна Гора херцеговачким областима за које је основана

епархија захумско- рашка у Острогу, а кашње у Никшићу. После балканског рата 1913.

г. обновљена је епархија у Пећи за области које су тада припале Црној Гори.

II. Православна Црква у Далмацији

1. Крај који данас зовемо Далмацијом био је до 1805. дељен на две области. Доњу је

област сачињавала, отприлике, Бока Которска, а горња област била је остали део

данашње Далмације. Бока је од XII. до XV. в. била у саставу српске државе и у њој је

било православног народа из тих времена. Права пак Далмација била је потпуно

римокатоличка. И ту се јављају српска насеља већ у XIV. в. али их је више после пада

Србије, па затим Босне и Херцеговине, у турске руке. Када су Турци заузели





унутрашњи део Далмације (1540) они су на место ишчезлих староседелаца населили

своје српске поданике из других крајева. Док је Далмација била под млетачком и

дубровачком републиком, које нису трпеле друге вере осим римокатоличке, пећки је

патријарх залуду покушавао да своју власт протегне и на тамошњи православни народ.

Како су Млеци због политичких и трговачких разлога били попустљивији добили су

далматински Срби у XVI. в. ипак свог старешину. У Млецима је постојала јака грчка

колонија, а било је Грка местимице расутих и по Далмацији и острвима. Тим Грцима је цариградски патријарх дао епископа, који је носио наслов филаделфијског митрополита , и тај је преко својих викара, Срба, управљао верским животом Срба

Далматинаца. Викари су били обично архимандрити далматинских српских манастира

којих ту има већ од XIV. в. Латински притисак на православне био је у Далмацији врло

јак, па су неки од тих викара морали да бегају чак у Русију. Како православни нису

имали никакве заштите у законима, римокатоличке власти су дизале у православним

храмовима латинске олтаре. Тако није било ништа необично да се у православним

храмовима у исто време или наизменце служе литургије оба обреда. Као и по другим

нашим крајевима Русија је и далматинске Србе снабдевала црквеним књигама и

утварама. Искрено уздање тамошњег народа у Русији било је врло силно. Ушло је и у

књижевност. (С. Матавуљ).

2. Када је млетачка република у наполеонским војнама пропала доспела је Далмација

под Аустрију (1797) и карловачки митрополит Стратимировић је почео да у Бечу ради

на томе, да далматински Срби добију своју епископију. Но добили су је тек кад су

потпали под Французе (1805). Године 1808. наредио је Наполеон да се за Далмацију

оснује православна епископија, да се уреди духовна власт (конзисторија) и да се отвори

богословска школа, све на државни трошак.

3. Први далматински епископ са седиштем у Шибенику постао је Венедикт Краљевић (1810). У Боци која је том приликом излучена испод цетињске митрополије

намештен је за викара архимандрит Герасим Зелић. Већ 1814. г. сменила је француску

власт у Далмацији поново аустријска власт и ставила је шибеничку епископију под

карловачког митрополита.

Венедикт Краљевић је био по оцу Грк, а по матери Бугарин. Имао је необично немирну прошлост. За време француске владавине јако се замерио Аустрији, те сада

заплива унијатским водама да би спасао свој положај. У Бечу су његову намеру радо

прихватили и послали су му за богословију учитеље унијате из Галиције. Православни

народ се на то јака узнемирио, те је убио управитеља школе и једног учитеља, док је

Венедикт умакао. Многи су Срби тада допали тешке тамнице. Епископов протосинћел

Кирил Цветковић је осуђен на двадесет година робије. Краљевић се склонио у Млетке

где је и умро.

4. Знаменит је епископ тога времена Јосиф Рајачић, потоњи патријарх српски. Он се

снажно опирао латинским насртајима на православље. Отворио је 1833. г. богословију

у Шибенику. — Унија је у Далмацији радила врло ружним средствима. Така рећи

куповала је душе гладног народа, служила се неваљалим свештеницима које је Рајачић

свргао, а државна власт је ради уније чинила нашем свету груба насиља. Рајачић је успехе уније свео на најнижу меру. И у то доба су због уније падале главе и ишло се у

тамнице. Рајачићу је помагао и митрополит Стратимировић. Тако је ишло до половине

XIX. в.

5. Године 1841. пренето је седиште епископије далматинске у Задар. Тада је пренета

и богословија која је због борбе са римским свештенством много пазила на

васпитавање својих ученика све до светскога рата. У Задру се неговала и богословска

књижевност.

Године 1870. добила је Бока са Дубровником свог засебног епископа.





6. Када је 1867. г. Хабзбуршка монархија преуређена у двојну монархију Аустро-

Угарску остала је Далмација у аустријској поли државе. Тада је далматинска Црква

излучена из карловачке и постала је саставни део буковинско-черновичке митрополије

(1874), која је основана за све православне народе у аустријској поли државе.

Један од последњих и најзнаменитијих епископа задарских био је Никодим Милаш

(1915). По својим радовима из области црквеног права познат је у европском научном

свету.7. У Далмацији и Боци има једанаест православних манастира. Неки су из времена

старе српске државе, неки из турскога доба, а за неке каже предање да потичу из

римског доба. Скоро у свима има старина из врло давних времена. По положају и

градњи ваљда је најлепши манастир Савина у Боци Которској. Предање га доводи у

везу са св. Савом. У северној Далмацији су важни манастири Крупа , Крка и Драговић.

Ти су манастири васпитали наше Далматинце у љубави према Цркви и верској

упорности каква се ретко где срета.

Наше далматинске цркве су грађене у свом нарочитом стилу.

После светскога рата заузела је Задар Италија. Тамошња богословија је угасла, а

епископско седиште је прешло опет у Шибеник.

III. Православни црквени живот у Босни и Херцеговини

1. У времену када је св. Сава оснивао самосталну српску Цркву носила је

Херцеговина назив Хум и спадала је у српску државу. Св. Сава се побринуо за

православни верски живот у Хуму тиме, што је за тај крај основао епископију у Стону

на полуострву Пељешцу. — Босна у то време није била у саставу српске државе. Но св.

Сава је имао на уму православни народ у тој земљи када је на њеној граници основао

дабарску епископију. — Захумска или стонска епископија је половином XIV. в. прешла

у задужбину Немањина брата Мирослава манастир св. ап. Петра и Павла на Лиму.

Изгледа да је наскоро за тим опустео и стонски манастир, јер је тај крај доспео под

власт Дубровчана, а у њиховом подручју није уз римокатоличку веру трпљена која друга.

Дабарски су епископи у XVI. и XVII в. мењали своје седиште док се у почетку

XVIII. в. нису усталили у Сарајеву. Сарајевска митрополија се од тада назива дабро-босанском.

2. И политичка и верска историја тих земаља била је све до пада под Турке врло

немирна. Босна је била предмет политичких тежњи римокатоличке Угарске, а

богумилство које се ту јако развило као народна вера и црква свраћало је на се папину

пажњу. Тако је та земља била стално нападана од Угарске и узнемиривана истрагама и

прогонима папских повереника. Богумилство је било ту све до Турака главна вера.

Можда се у одбрани земље од римокатоличких туђина и учврстило као домаћа и

народна вера. А ти туђини свакако нису правили у својим поступцима неку нарочиту

разлику између православних хришћана и јеретичких богумила.3. Када су Турци заузели Босну и Херцеговину догодиле су се ту велике верске

промене. Један део властеле и богумила примио је Ислам. — Под турском власти било

је доста трвења између источне и западне Цркве. То је време када је фрањевачки

монашки ред стекао великих заслуга за утврђивање и чување римокатоличке вере у

Босни.

4. Када је укинута пећка патријаршија доспела је босанско-херцеговачка Црква под

власт цариградског патријарха. У то време су у том крају биле три епископије, односно

митрополије: сарајевска, зворничка и мостарска. На њихове катедре су од тада





долазили већином фанариоти. И овде су они више држали са Турцима него са својом

паством.

5. У тако тешким временима живела је вера у нашем народу од манастира који су

подигнути у добрим временима. Источним делом Босне владао је у своје време краљ

Драгутин и по предању је више Зворника дигао манастир Папраћу. И друга његова

задужбина, манастир Рача, на горњем току Дрине вршила је своју верску мисију у

источној Босни. За његове синове кажу да су дигли манастир Тамну у североисточном углу Босне. Осим тих манастира имала је Босна и других, тако у крајини према Лици

Рмањ , Гомионицу и Моштаницу. У Херцеговини су били требињски манастир,

Житомислић , Дужи и с десне стране Лима Милешево , гробница св. Саве. Ти су

манастири били довољни да са честитим монасима очувају у народу веру поред

небриге фанариота.

6. На основу закључака Берлинског конгреса Босна и Херцеговина су 1878. г. дошле

под управу Аустро-Угарске и остале су у њеној власти све до ослобођења. Пошто је

законима одређен положај Цркве према држави (1880) уређен јој је и одношај према

цариградској патријаршији.

Босанска и херцеговачка Црква је остала и надаље у саставу цариградске

патријаршије, али је добила право да се сама стара за своје послове, а право именовања

митрополита је прешло на бечког цара. — Цариградској патријаршији је држава

плаћала уговорени годишњи износ у новцу у име отштете за приходе што их је

патријаршија дотле имала од. Босне и Херцеговине. Према томе наша Црква у Босни и

Херцеговини није била самостална него самоуправна. — Одмах после постигнутог

споразума са патријаршијом уступила су три затечена митрополита Грка своја места

Србима и Црква је почела да се уређује. За вођење црквених послова именовани су,

постепено, уз митрополите црквени судови или конзисторије. Г. 1882. отворена је у

Рељеву , крај Сарајева, богословија са семинаром. Г. 1900. основана је и четврта

митрополија у Бањалуци. Митрополити су били издржавани из земаљских средстава, а

били су по части и власти једнаки. — У сарајевској земаљској штампарији су штампане

и црквене књиге.

7. Организовање босанско-херцеговачке Цркве није прошло на миру. Како је у Босни и Херцеговини наш национални живот био доста спутан, па и угрожаван, гледали су

народни људи и родољубиво свештенство у својој Цркви установу за националну

самообрану и за развој националног живота уопће. Стога су радили на томе да народ

добије што више удела у управи Црквом. После упорне борбе, у којој је нападана и

виша јерархија, признато је најзад из Беча босанско херцеговачкој Цркви устројство

слично устројству карловачке самосталне Цркве. По томе устројству од 1905. г. није

народу, истина, признато право да бира вишу јерархију, али му је признато право да у

јакој мери учествује у управи Црквом и вероисповедним школама и да сам себи бира

свештенике. Чисто духовни послови су остали у власти јерархије. Тако је свака

митрополија добила уз чисто духовне Епархијске црквене судове посебне Епархијске управне одборе и Просветне савете у којима су световњаци били заступљени са две

трећине чланова. Над тим епархијским властима стајао је за сву самоуправну Цркву Велики црквени суд без световњака, и Велики управни и просветни савет са превагом

световњака. Црквене општине су биле организоване у својим Скупштинама и

Црквеним одборима. — Све те власти су добро управљале црквеним животом, а

нарочиту су пажњу обраћале народној просвети. У Босни и Херцеговини је пред

светски рат било преко 100 вероисповедних школа и много просветних задужбина.

У уједињену Српску цркву ушла је босанско-херцеговачка са митрополијама: 1)

дабро-босанском (Сарајево); 2) захумско-херцеговачком (Мостар); 3) зворничко-

тузланском (Тузла); 4) бањалучко-бихаћком (Бањалука).





Ушла је у црквену заједницу и са часном успоменом једне велике душе која је равна

душама хришћана првих, пожртвовних, векова — са успоменом на Кнеза Ива од Семберије. Имала је, дакле, и честита Босна светитељског духа.

ПЕТИ ДЕО

Српска Црква у краљевини Србији и

Старој Србији и Македонији

1. По коначном укинућу пећке патријаршије (1766) прешла је власт над српском

земљом на фанариоте и остала је у њиховим рукама све до 1831. г., барем у кнежевини

Србији. Верски, морални и просветни живот нашега народа много је пао за то време.

Тешко је рећи са кога више, да ли са Турака или са небриге полуписмених и грабљивих

епископа Грка, који су стајали ближе Турцима него својој српској пастви. Како је пред

крај XVIII. в. било изгледа да ће се Србија опростити Турака, старало се о томе и наше

отреситије свештенство. За време аустро- руско-турског рата (1787-91) водио је уз

остале народну бригу троношки архимандрит Стеван Јовановић. Ишао је у Беч цару, а обраћао се за помоћ и српском сабору у Темишвару. Најзад је као родољуб изгубио и

живот. Из доба устанака опевана су и запамћена имена честитих свештеника проте Матије Ненадовића , хаџи Ђере и хаџи Рувима , поп Луке Лазаревића и т. д.

2. Још док је Црква у Србији била под Цариградом постарао се кнез Милош са

народним првацима да јој даде уредбе којима је хтео да стане на пут самовољи грчких

владика и уцењивању народа у име вере. Год. 1822. установљен је за Србију први

црквени суд у Крагујевцу. Кнежеви покушаји да добије Србе епископе нису успели, ма

да му је било много стало да се опрости Грка епископа. Год. 1830. признао је султан

Србији самосталну унутрашњу управу. Тада је привремено решено и српско црквено

питање. Цариградски патријарх је пристао на то да му кнез предлаже епископе, а он да

их потврђује. Тако је 1831. рукоположен у Цариграду архимандрит Мелентије Павловић за београдског митрополита. За епископа ужичког рукоположен је Нићифор Максимовић. По повратку из Цариграда рукоположио је нови митрополит са

дотадањим митрополитом Грком Антимом архимандрита Герасима Ђорђевића за

пожаревачког епископа. Антим је отишао из Србије. Набрзо после тога, већ 1832, г.

склопила је Србија са цариградском патријаршијом споразум о самоуправи српске

Цркве.

3. Митрополит Петар Јовановић. — Када је Петар Јовановић постављен за

митрополита дошла је Црква у Србији до бољег уређења. Он је био кнежев секретар

(Павле) и постао је митрополитом непосредно из световњачког сталежа, а по савету

карловачког митрополита Стевана Стратимировића. Управљао је српском Црквом од

1833. до 1859. г. Митрополит Петар је био врло добро образован, упућен у филозофију

и у богословље. У свом раду се угледао на уредбе карловачке митрополије у којој се родио, живео и радио пре него што је прешао у Србију.

4. Већ Доситије Обрадовић је покушао да у Београду оснује богословију, но право

оснивање те школе извео је Петар Јовановић. Прве јој је учитеље довео из карлорачке

митрополије. За даље наставнике побринуо се тако што је слао младе људе у Русију на

богословске науке. За Петровога времена подељена је црквена област у Србији на

четири епископије. У свакој су засновани духовни судови за брачне спорове и

свештеничку дисциплину. У Београду је био велики духовни суд који је стајао над





епархијскима. По његовој наредби почеле су се и у Србији водити књиге рођених,

венчаних и умрлих (матице).

Митрополит Петар Јовановић није остао до краја живота на челу Цркве у Србији.

Кад су настале борбе међу двема династијама (1859.) он је као против Обреновићевац

отишао у карловачку митрополију и постао је епископ горњокарловачки. Као такав је

умро, а сахрањен је у Крушедолу.

5. После Петра Јовановића дошао је на чело митрополије српске Михајло Јовановић, један од првих руских ђака из Србије. Он је управљао Црквом, с прекидом, од 1859. до

1898. г. За његово време је Србија проширена нишким и пиротским крајем, а тиме је

проширена и област српске Цркве нишком епархијом. Године 1878. призната је Србије

потпуна самосталност, а годину дана кашње и автокефалност српске Цркве.

У време проглашења Србије краљевином предузето је поновно уређење Цркве у

Србији. Државна власт је том приликом и сувише самовласно захватала у црквену

управу. Митрополит Михаило се није с тиме могао да сложи и стога је свргнут (1881) и

он, и епископи шабачки и неготински. Нашао је уточишта у Русији, а 1889. г. је враћен

на своје место. Тада је почела мирна сарадња Цркве и државе.

6. Српска Црква и држава старале су се о оним нашим крајевима који су до

балканског рата остали под Турцима.

Цариградска Црква, која је већ после укидања пећке и охридске Цркве узела под

своју власт православне Словене у Турској није правилно обављала своју задаћу међу

тим својим верницима. Она се у главном дала на политички рад у њиховим областима:

потискивала је словенске ознаке тамошњега православља, словенски језик при

богослужењу и народне верске обичаје, а на епископска места је постављала само Грке.

То је била стара политика цариградске патријаршије — политика јелинизовања. Но

када је у Србији са постепеним стицањем државне самосталности национализована и

црквена управа, нашао је тај успех одјека код Словена који су остали у политичком

саставу турске царевине, а у црквеном животу под цариградском патријаршијом. И они

су почели да траже своја национална права у своме верском и црквеном животу. У

првом реду Словене првосвештенике и словенски језик у цркви. У току борбе око тога,

а због упорности цариградске патријаршије, дошло је до већег захтева: да се словенски крајеви и њихов православни народ уопће излуче испод власти цариградске

патријаршије.

Тај је покрет помагала нарочито Русија, а и Србија (митрополит Михаило), те је

1870. г. султанским актом основана, од цариградске патријаршије независна, словенска

македонска егзархија са седиштем у Цариграду. У њен састав су имале ући епархије у

Бугарској, која је била у политичкој полузависности од Турске, а по Македонији и

Старој Србији оне епархије, у којима то зажеле две трећине народа. Кривицом Србије

постао је тај егзархат одмах чисто бугарска црквена организација. Егзархијска црква је

успела да захвати под своју власт и многе српске крајеве. Као оруђе велике бугарске

политике у Старој Србији и Македонији била је она према нашем народу у тим

крајевима нетрпељива и насилна. Затирала је споменике наше старе државе и Цркве.

Егзархијски свештеници, учитељи и школе затирали су трагове наше старе културе,наше националне обичаје (крсно име) и сл., све због тога да се у тим крајевима

прошири и ојача бугарско име и бугарска свест. Због свега тога су се многи вратили

под власт цариградске Цркве, која је почела да дозвољава словенско богослужење.

Сав тај рад био је врло штетан нашим националним правима у тим крајевима. Зато

су се потрудиле српске државе Србија и Црна Гора да ту поправе српски положај. Уз

помоћ Русије приволеле су оне цариградску патријаршију да преда епископска места у

Призрену, Скопљу и Дебру Србима, како је то тражио и наш тамошњи народ. Те српске

епископије почеле су, уз помоћ Србије, свој рад у тим крајевима Црквом, школом,





културним и просветним установама, у којима је радило родољубиво свештенство и

учитељи. Заиста су и окупиле око себе народ и читави крајеви су се сада оцепили од

егзархије и пришли њима. После тих успеха прешла је бугарска национална пропаганда

на терор.

За образовање српских свештеника и учитеља у тим крајевима старала се од 1863. г.

Србија. У Србији су младићи из Старе Србије и Македоније спремани за свештенике и

учитеље, па су се враћали на рад у своју постојбину. 1871. г. отворена је у Призрену Богословско-учитељска школа, задужбина Симе Игуманова. Уз основне школе

отваране су за Србе у Турској гимназије у Скопљу, Битољу, Солуну и Цариграду. На

свим тим школама радили су родољубиви просветни радници из краљевине Србије и из

других српских крајева. Многи свештеници и учитељи су и животом платили свој

родољубиви рад, нарочито за време светскога рата, када је и митрополит скопски

Вићентије Крџић спаљен.

После другог балканског рата (1913.) уродио је сав тај труд плодом. Србији је

припала Стара Србија и Македонија. Православне епископије тих крајева ушле су у

састав српске Цркве у краљевини Србији.

7. Црква у Србији ушла је у сједињену српску Цркву са овим епархијама: 1)

београдском архиепископијом, 2) епископијом нишком, 3) жичком, 4) тимочком, 5)

шабачком, 6) велешкодебарском, 7) рашко-призренском и 8) митрополијом

скопљанском. Унела је у њу све очуване и временом порушене »наших славних цара

задужбине« са великим уметничким благом и гробове наших светитеља, архиепископа

и владара.

Парохијско свештенство је у Србији добијало своје образовање у Богословији св.Саве. Више образовање стицали су српски богослови у Русији, у Черновицама

(Буковина), а неки и на старокатоличкој богословији у Берну.

Истакнути богословски писци новијег времена у Србији јесу: митрополит Михаило,

Стеван Веселиновић, Никанор Ружичић, митрополит Фирмилијан, проф. Стеван

Димитријевић, епископ Николај. — За црквену уметност је највише учинио Стеван

Мокрањац, композитор и Ђорђе Крстић, сликар.

8. Последњи митрополит београдски † Димитрије Павловић био је на челу Цркве у Србији у време кад су јој се, после балканског рата, прикључиле епархије ослобођених

крајева. Дочекао је велику част да после светског рата постане први патријарх

обновљене српске патријаршије. Живео је и радио у немирним временима. Као нишки

епископ захвалио је на своме месту и отишао је у Париз где је допунио своје

образовање. Када се вратио натраг, постао је епископ шабачки, а 1905. г. митрополит

београдски. Старао се за ред у Цркви, а бавио се и књижевношћу.

ШЕСТИ ДЕО

Уједињење српске Цркве и обнова патријаршије ,

данашње стање уједињене српске Цркве

1. После свршеног светског рата ујединиле су се наше народне покрајине у једну

државу. Тада су се ујединиле у једну Цркву и наше автокефалне Цркве у Црној Гори,

Угарској и Троједници, у Србији и полусамосталне црквене покрајине далматинска и

босанско-херцеговачка. Пред уједињење српских Цркава излучена је на законит начин

наша далматинска Црква са своје две епархије из буковинске митрополије (22. XI.

1919.), а цариградска патријаршија се одрекла својих права на епархије босанско-





херцеговачке и старосрбијанске. Ван граница наше државе остало је у Угарској

будимско владичанство и у Румунији делови владичанстава вршачког и темишварског.

И једни и други остали су у потпуној заједници за српском Црквом.

2. Сједињење наших покрајинских Цркава у једну Српску Цркву прогласио је Краљ Александар I. својим актом од. 17. јунија 1920. Тиме је остварено оно на чему су преко

једног столећа радили сви делови наше Цркве и наши најбољи људи. Исте године на

дан св. Стевана Милутина изабран је у Београду за патријарха уједињене наше Цркве Димитрије (Павловић) дотадањи архиепископ српски и митрополит београдски.

3. Патријарх уједињене српске Цркве носи наслов: Архиепископ пећки , митрополит београдско-карловачки и патријарх српски. Патријарх се бира између епископа српске

Цркве, а бира га изборно тело у које улазе сви епископи, архимандрити који управљају

манастирима, по један прота из појединих епархија, преставници највиших грађанских

и војних власти, преставници највиших просветних и културних установа у земљи. То

је тело у нечем слично средњевековним нашим државним саборима на којима је биран

патријарх.

4. Патријарх је претставник српске Цркве у земљи и ван ње. Он рукополаже

изабране епископе и освећује св. миро за сву нашу Цркву. Води бригу о верским

потребама владарског дома. Спољашње ознаке његовог високог достојанства јесу бела панакамилавка са крстом и панагија са ликовима свих српских светитеља. Та панагија

је дар наше државе српском патријарху. Патријарха су дужни спомињати сви наши

епископи у молитвама када служе литургију. Ословљава се речју — Ваша Светости.

5. Основа за управу српском Црквом налази се у Закону о српској православној

Цркви од 8. XI. 1929. и у Уставу српске православне Цркве од 16. XI. 1931.

Српска Црква се управља саборно, а највиша јој је власт Свети архијерејски сабор,

који се састаје редовно једампут годишње. У име његово решава текуће послове Свети архијерејски синод који је стално на окупу, а састоји се из четири епископа и патријарха

као председника. Врховна судска власт је у нашој Цркви Велики црквени суд, пред који

излазе пресуде у брачним споровима, пресуде свештеничких кривица и сл., које су

донели епархијски Црквени судови.

6. За послове око црквеног имања, око издржавања црквених школа и чиновника,састаје се повремено Патријаршијски савет. У име тога тела састаје се двапут

годишње на свршавање управних послова Патријаршијски управни одбор. У оба та

тела су заступљени и световњаци. У појединим епархијама имамо исте те власти нижег

степена са епископом на челу. Исто је и по парохијама где управним телима стоји на

челу свештеник. — Надзор над свештеничким радом и над радом парохијских управних

установа врше архијерејски намесници који имају под собом по неколико парохија.

7. На подручју наше Цркве образују се парохијски свештеници у богословијама које

се налазе у Срем. Карловцима , Сарајеву , Битољу , Призрену и на Цетињу. За више

богословско образовање отворен је 1920. при београдском универзитету православни

богословски факултет. За образовање монаха постоје две монашке школе — у

манастиру Раковици код Београда и у Дечанима. Црквене власти се старају и о црквеној

уметности, појању, сликању и архитектури.8. У подручје наше Цркве спадају ове епархије: 1) београдско-карловачка

архидијецеза, 2) пакрачка, 3) загребачка митрополија, 4) горњо-карловачка, 5) банатска,

6) бачка, 7) шабачка, 8) тимочка, 9) браничевска, 10) нишка, 11) жичка, 12) охридско-

битољска, 13) рашко-призренска, 14) злетовско-струмичка, 16) бањалучка митр., 16)

дабробосанска митр., 17) зворничко-тузланска митр., 18) захумско-херцеговачка митр.,

19) црногорско-приморска митр., 20) далматинско-истарска, 21) скопљанска

митрополија.





Ван наше државе налазе се ове православне области које су у саставу наше Цркве: 1)

будимско владичанство у Угарској, једно од наших најстаријих владичанстава ван

средњевековне Србије. Седиште му је у Сентандреји више Будимпеште. Епархију

сачињавају српска села око Будимпеште и део Барање који је остао у Угарској; 2)

делови вршачке и темишварске (сада банатске) епархије који су остали у Румунији.

Положај наше Цркве у Румунији биће уређен нарочитим уговором наше државе и

Румуније.Под духовну власт српске Цркве спада српска православна Црква у Канади и

америчким државама. Седиште епископије је Чикаго у Либертивилу. Верници су

сиромашни исељеници који су се тамо нашли пре светскога рата. Спада под ту власт и

а) нова, православна чешка епархија која је настала из послератног покрета у

Чехословакији за прелаз у православље. Епископ седи у Прагу; б) Мукачевско-прјашевска православна епархија у Прикарпатској Русији. Ова епархија је образована

из тамошњег народа који се почео враћати из уније у православље. То су Русини који

су се поунијатили половином XVII. в.

За све те епархије поставља епископе Свети архијерејски сабор српске Цркве и стара

се за њихов верски живот.

Историјски удео српске православне Цркве у културном ,

политичком и националном животу нашега народа

Прва и главна задаћа сваке Цркве јесте да у своме подручју сеје и утврђује веру коју

је Христос донео свима народима и да је негује с колена на колено. С вером у вези има

Црква да прицепи и уобичаји Христов морал и да морални живот у повереном народу

диже на све виши степен. Радећи то брине се Црква за вечни живот свога народа, а за

то је и основана.

Српска Црква је ту задаћу у нашем народу часно извршила у тој мери да је он увек

био вољан приволевати се небесном царству и за крст часни крвцу пролевати, и да је

учио потомство рађе губити главу него своју огрешити душу.

И код других народа и код нас је Црква вршила још једну задаћу у природној вези са својом главном задаћом.

Како је усвајање Христове вере и живот по његовом моралу већ сам по себи

смишљено неговање људске природе, отпочео је код свих младих европских народа са

крштењем и развој унутрашње, хришћанске културе. Тако је било и код наших старих

који набрзо после крштења имају светитеља, т. ј. вером и моралом култивираних људи.

Но Црква је носећи у младе народе хришћанство носила и оне делове велике грчко-

римске и оријенталске културе које је и сама прихватила и очувала од пропасти. Тако

смо и ми православни Срби посредовањем наше Цркве (којој је мати Црква

византијска) примили у наш живот културне елементе грчке, делом латинске, па и даље

оријенталске.

Наша Црква није нама културу само донела него ју је кроз цео наш средњи век и

неговала. Писани, сликани и грађени споменици, или остаци споменика, наше културе верски су и црквени тако рећи до краја ХVШ. в. И велику културну тековину —

штампу пренела је у наш народ Црква. Када се сетимо колико је векова наш народ

живео под некултурном управом, а без своје државе, ми не знамо шта би било са нашом

културом да нисмо имали своју Цркву. Ако Црква у неким временима и није могла

културу развијати, доста је што је задржавала наглу пропаст њених остатака. И то је

био културни рад.

Српска Црква је извршила још једну посебну историјску задаћу, какву Цркве на

другим странама нису имале, барем не у толикој мери. Када смо остали без своје




државе наша је Црква, чим се снашла у новим приликама, преузела воћство свога

народи, не само верско него и политичко. — Она је одржавала наш народ на окупу где

га је год било, а тај је простор био шири од некадање наше државе. Тако је остала жива

свест о народном јединству. Материјалне и усмене традиције које је Црква чувала

одржале су у народу успомену на велику државну прошлост, на велике владаре и на

бољу будућност. Камо год је наша Црква селила са својим народом носила је собом те

традиције.Научивши народ на безусловну оданост својој вери и верским обичајима оделила га

је Црква од других народа међу којима се нашао. Тим упорним делењем од других

сачуван је наш народ од однарођивања и тамо где смо били оређе насељени. Врло је

значајно да у непосредној околици мађарске престонице још и данас живе наша

национално свесна насеља. Сва су у главном из времена пре Арсенијеве сеобе. У току

времена су смањена, али изумирањем а не однарођивањем. — Ако смо у прошлости где

где имали одрођивања, увек му је претходило напуштање старе вере.

На основу таког рада наша је Црква велики чинилац у делу народног ослобођења и

уједињења. Она је очувала национални материјал за дан ослобођења свестан и вољан да се уједини.