1

www.skripta.info

2

www.skripta.info

Tomas Bernhard

GETE

na sssamrti

pripovetke

Prevela s nemačkog Bojana Denić

BEOGRAD/MMXI

3

Sadržaj

Gete na sssamrti…………………………………………………………………………………………….4

Montenj. Priča……………………………………………………………………………………………....9

Ponovni susret……………………………………………………………………………………………...13

Izgorela. Putopis nekadašnjem prijatelju…………………………………………………………………..21

Napomene………………………………………………………………………………………………….24

Beleška…………………………………………………………………………………...………………...25

4

Gete na sssamrti

Uoči moje posete Geteu, zakazane za dvadeset drugi u pola dva, tog prepodneva upozorio me je Rimer da

s čovekom, koji i dalje slovi za velikana nacije, najvećeg među svim Nemcima do dana današnjeg,

razgovaram tiho, ali ne suviše tiho, budući da on trenutno nešto čuje zaprepašćujuće jasno, a nešto skoro

uopšte više i ne, i nejasno je šta čuje, a šta ne, i premda ono najteže u razgovoru sa čovekom na samrtnoj

postelji, nepokretnim genijem koji sve vreme manje-više gleda u pravcu prozora, predstavlja pronalaženje

prikladne jačine glasa u sopstvenom govoru, ipak, moguće je, zahvaljujući pre svega veoma izoštrenim

čulima, u ovom odista sve tužnijem razgovoru, pronaći primerenu sredinu koja bi odgovarala duhu, a to je

sada već svima jasno, pristiglom do svog finala. Tokom poslednja tri dana on, Rimer, razgovarao je sa

Geteom u više navrata, dva puta u prisustvu Krojtera, kojeg je Gete preklinjao da bespogovorno i do

poslednjeg trenutka ostane s njim, konačno i nasamo, jer Krojter je, navodno, usled iznenadne mučnine

izazvane ulaskom Rimera, sobu Geteovu na prečac napustio, pri čemu je Gete smesta, kao u stara

vremena, s Rimerom poveo razgovor o sumnjivom i nesumnjivom, baš kao prvih dana marta, kada bi se,

tvrdi Rimer, Gete iznova vraćao toj temi, iznova i iznova, i to s najvećom budnošću, pošto se, tvrdi Rimer,

krajem februara gotovo sasvim, uz svakodnevne jutarnje vežbe s Rimerom, dakle, bez Krojtera, i dakle,

bez onoga što vreba nad, Geteovom samrtnom posteljom, kojeg Rimer iznova naziva Neduhom, bavio

Logičko-filozofskim traktatom i Vitgenštajnovu misao uopšte uzev označavao kao najednom najbližu misli

njegovoj, kao onu što na mesto misli njegove stupa; misli koju će, upravo tamo gde je pala odluka između

onoga što je Gete za života bio primoran da uvidi i prihvati kao Ovde i onoga Onde, Vitgenštajnova misao

na kraju krajeva verovatno zakriti, ako ne i sasvim prekriti. Getea je s vremenom ta misao do te mere

opsedala da je namolio Krojtera da Vitgenštajnu naloži da dođe, da ga po svaku cenu, koštalo šta koštalo,

dovede iz Engleske u Vajmar, i to što je pre moguće, i Krojter je, zaista, Vitgenštajna mogao da nagovori

da potraži Getea, i to, začuđujuće, baš tog dvadeset drugog; Rimer tvrdi da je Gete na ideju da

Vitgenštajna pozove u Vajmar došao već krajem februara, a ne početkom marta, kako tvrdi Krojter, a

Krojter je bio taj koji je o Ekermanu saznao da je Ekerman, po svaku cenu, hteo da spreči Vitgenštajnovu

posetu Geteu u Vajmar; Ekerman je Geteu, tvrdi Krojter, o Vitgenštajnu izneo toliko toga uvredljivog da

je Gete, tada potpuno u vlasti svojih snaga, po prirodi stvari i onih fizičkih, svakog dana bio u stanju da

odlazi u grad, napuštajući, dakle, Frauenplan,1 pa pored Šilerove kuće sve do Vilandovog kraja, Gete je,

tvrdi Rimer, Ekermanu zabranio da reč više izusti o Vitgenštajnu, dostojnog počasti najviših, kako se Gete

doslovce izrazio, Gete je Ekermanu rekao da na njegove usluge, koje je on, Ekerman, njemu, Geteu, do

sada vazda i pružao, od dana današnjeg, tog svakako najtužnijeg trenutka u istoriji nemačke filozofije,

apsolutno više ne računa; on, Ekerman, neoprostivo je zgrešio u Geteovim očima time što je Vitgenštajna

perfidno pokušao da ocrni, te ima smesta sobu da napusti, Gete je rekao sobu, sasvim suprotno svojoj

sklonosti, budući da je svoju spavaću sobu isključivo zvao odaja, najednom, tvrdi Rimer, reč soba

Ekermanu je pomutila misli da je na trenutak potpuno zanemeo, nije izgovorio ni reč, tvrdi Rimer, te je

Getea i napustio. Hteo je da mi oduzme ono što mi je sveto, Gete je rekao Rimeru, on, Ekerman, koji meni

ima da zahvali na svemu, kojem sam dao sve i koji bi bez mene, Rimeru, bio jedno veliko ništa. Ni sam

Gete, nakon što je Ekerman napustio odaju, nije bio u stanju da izusti ni reč, samo je ponavljao Ekerman, i

to zaista toliko često da se Rimeru učinilo Gete će da poludi. Ali, Gete se, potom, pribrao i sa Rimerom

prozborio, ni reči više o Ekermanu, već samo o Vitgenštajnu. Njemu, Geteu, sreću najveću predstavlja

spoznaja o najbliskijoj, duši mu u Oksfordu najsrodnijoj, a samo kanal ih deli, tvrdi Rimer, koji mi

naročito u ovoj priči deluje prilično ubedljivo, a ne kao inače, zanesenjački neubedljivo; Rimerov izveštaj

dobio je, najednom, na autentičnosti, što mi je u njegovim izveštajima, inače, oduvek nedostajalo, Gete je

rekao - Vitgenštajn u Oksfordu, Gete u Vajmaru, kakva srećna misao, Rimeru dragi, ko još da pretpostavi

može težinu ove misli, osim mene samog, te misli koja me čini najsrećnijim. Rimer je u više navrata

naglasio kako je Gete nekoliko puta ponovio najsrećniji. U vezi sa Vitgenštajnom u Oksfordu. Kada je

Rimer rekao u Kembridžu, Gete će na to, Oksford ili Kembridž, to je najsrećnija misao života mog, a život

ovaj beše pun misli najsrećnijih. Među svim tim mislima, srećnijim od srećnih, najsrećnija je misao o

5

postojanju Vitgenštajna. Rimer najpre nije znao kako da uspostavi vezu između Getea i Vitgenštajna, o

čemu je razgovarao sa Krojterom, koji, poput Ekermana, o Vitgenštajnovom pojavljivanju u Vajmaru nije

želeo ništa da zna. Dok je Gete, a što znam iz Geteovih obraćanja lično meni, Vitgenštajna želeo da vidi

što je moguće pre, Krojter je bez prestanka ponavljao da Vitgenštajn ne treba da dolazi, ne pre aprila, da

je mart najnezgodnije vreme, o čemu Gete ništa ne zna, ali on, Krojter, zna, Ekerman nije u mnogo čemu

grešio odgovarajući Getea od Vitgenštajna, što je, naravno, bila besmislica, rekao mi je Krojter, jer

Ekerman Getea nikad ni od čega nije mogao da odgovori, ali Ekerman je imao dobar predosećaj, rekao mi

je Krojter, upravo dok smo prolazili pored Vilandove kuće; biće da je Ekerman baš tog dana preterao,

kada je Gete izričito zahtevao da mu dovedu Vitgenštajna lično, njegovog sledbenika takoreći, on,

Ekerman, tog dana jednostavno je pogrešno procenio fizičke i psihičke snage Geteove, baš kao i svoju

kompetentnost, i Gete se zbog Vitgenštajna, i ni zbog čega drugog, rastao sa Ekermanom. Pokušaj žena

odozdo (koje su stajale u predvorju!) da nagovore Getea da promeni stav, usled njegove namere, koja se

formirala u konačnu odluku, Ekermana da najuri zbog Vitgenštajna, i to zauvek, izjalovio se, što žene,

naravno, nisu mogle da razumeju; Gete je, koliko ja znam, u naredna dva dana u odajama potpuno

zabranio ženske posete, i to baš Gete, rekoh Rimeru, koji sve dok je živ bez žena nije u stanju da provede

ni dan; Ekerman je stajao sa ženama dole u predvorju, izbezumljen, kako je Krojter kasnije rekao, žene su

ga spopale i za problem krivile sveukupno loše stanje Geteovo, tvrdeći da se respektivni problem, u svojoj

kompleksnosti, ne sme doživljavati ozbiljno, u svakom slučaju ne tako ozbiljno, kako ga je Ekerman

trenutno doživljavao, a neka od žena, ne sećam se više ni koja od svih tih silnih žena u predvorju, otišla je

gore do Getea da se zauzme za Ekermana, ali Gete se više nije dao razuveriti, rekao je da ga nijedan čovek

nikada nije na tako uvredljiv način pogodio kao Ekerman, i da ne želi nikada više da ga vidi. To Geteovo

nikad više moglo se često čuti u predvorju, čak i pošto je Ekerman već davno napustio Geteovu kuću i od

kada ga, zapravo, više niko nije video. Niko ne zna gde je Ekerman danas. Krojter je dao da se slučaj

istraži, ali sva dalja istraživanja ostala su bez rezultata. Rimer tvrdi da je alarmirana bila i žandarmerija u

Haleu i u Lajpcigu, i da je Krojter vest o Ekermanovom nestanku, tvrdi Rimer, poslao i u Berlin i u Beč.

Krojter je zaista, tvrdi Rimer, više puta pokušavao Getea da odvrati od ideje da Vitgenštajna pozove u

Vajmar, i nije bilo sigurno, kako tvrdi Krojter, da li će se Vitgenštajn odazvati u Vajmar, pa čak i na poziv

Getea, nemačkog velikana, budući da je Vitgenštajnova misao ovu izvesnost nesumnjivo dovodila u

pitanje, kako je Krojter doslovce tvrdio, Krojter je, tvrdi Rimer, Getea nadasve smotreno upozorio na

Vitgenštajnov dolazak u Vajmar, pri tom, ispalo je i diskretno, a ne onako trapavo kao sa Ekermanom,

koji je u vezi sa Vitgenštajnom jednostavno otišao predaleko, budući da je bio siguran, budući da nije znao

da, kada su Geteove predstave i misli u pitanju, čovek nikada i ni u kojem slučaju ne može da bude

siguran, što dokazuje da Ekerman do samog kraja nije mogao da se nosi sa ograničenjima sopstvenog

duha, koja su nam o Ekermanu znana, tvrdi Rimer, ali ni samom Krojeru nije pošlo za rukom da Getea

odgovori od ideje da Vitgenštajna pozove u Vajmar. Čoveku takvog duha ne šalje se telegram, rekao je

Gete, čoveku takvog duha ne šalje se pozivnica telegramom, čovek bi u Englesku morao da pošalje

glasnika od krvi i mesa, rekao je Krojteru Gete. Krojter ništa nije odgovorio, i kako je Gete bio odlučan

Vitgenštajna da sretne licem u lice, a kako je Rimer patetično prepričao, buduči da je Krojter to ispričao

baš tako patetično, Krojter je konačno, mada mu je to teško padalo, morao da se povinuje Geteovoj želji.

Gete je rekao da je iole boljeg zdravlja, lično bi otišao u Oksford ili Kembridž sa Vitgenštajnom da

porazgovara o sumnjivom i nesumnjivom, on ne bi imao ništa protiv da Vitgenštajnu krene u susret, čak i

kada Nemci takvu misao nikako razumeti ne umeju, on je, Gete, preko toga jednostavno prešao, kao što je

oduvek prelazio preko svega što su Nemci mislili, što mu je da izgovori bilo veoma prirodno, baš zbog

toga što je i sam Nemac, rado bih otputovao u Englesku pred sam kraj života, rekao je Gete Krojteru, ali

mi snage to ne dozvoljavaju, te sam stoga primoran da Vitgenštajnu predložim da me poseti. Naravno da

će, rekao je Gete Krojteru, Vitgenštajn, moj filozofski sin takoreći, tvrdi Krojter, koji se kune u doslovce

takvu izjavu Geteovu, živeti u mojoj kući. I to u najudobnijoj sobi koju imamo, uzviknuo je Gete. Soba

ima da se uredi onako kako bi se, verujem, Vitgenštajnu dopala. Pa ostao makar i dan-dva, šta se lepše

poželeti može! Krojter je, tvrdi Rimer, bio zaprepašćen tako artikulisanom željom Geteovom. Na trenutak

se izvinio i napustio Geteovu sobu, ne bi li žene u predvorju i dole u kuhinji, tvrdi Rimer, obavestio o

Geteovom planu da Vitgenštajna pozove u svoj dom. Krojter je, tvrdi Rimer, Rimeru rekao da ženskadija,

6

naravno, nije imala pojma ko je Vitgenštajn. Pomislile su da je Krojter poludeo. Taj Vitgenštajn je

odjednom Geteu najvažnija osoba, rekao je Krojter ženskadiji u kuhinji, zbog čega su one pomislile da je

skrenuo. Krojter je prolazeći Geteovom kućom govorio, Vitgenštajn je Geteu najvažniji, i svi koji su to

čuli hvatali su se za glavu. Austrijski mislilac! doviknuo je Krojter lekaru koji je Getea negovao i obilazio

dva puta dnevno, na šta je doktor (njegovo ime ne bih navodio da me ne bi tužio!) Krojteru rekao da je on,

Krojter, poludeo, na šta je Krojter doktoru rekao da je on, doktor, pošašavio, na šta je doktor odgovorio da

je Krojteru mesto u sanatorijumu Betel, na šta je Krojter doktoru odgovorio da je njemu mesto u

sanatorijumu Betel i tako dalje. Krojter je naposletku pomislio, Gete mora da je u međuvremenu pribrao

svoje misli u vezi sa pozivom Vitgenštajna u Vajmar, i to u svoj dom, i nakon izvesnog vremena stupio je

opet u Geteovu sobu. Genije je, tvrdi Rimer, dok je stajao na prozoru posmatrajući u bašti promrzlu daliju,

Krojteru rekao: vidite, Krojteru, ovu promrzlu daliju! uzviknuo je Gete gromkim glasom, od pamtiveka

takvim. To je sumnjivo i nesumnjivo! Gete je nakon toga dugo ostao da stoji kraj prozora i Krojteru

naložio da pronađe Vitgenštajna u Oksfordu ili Kembridžu (zaista je svejedno gde!) i da ga pozove u

goste. Kanal je, pretpostavljam, zaleđen, što znači moraćete da se zaodenete pravim krznom! rekao je Gete

Krojteru. Zaodenite se u pravo krzno i potražite Vitgenštajna i pozovite ga da dvadeset drugog marta dođe

u Vajmar. Krojteru, životna želja mi je da sretnem Vitgenštajna baš dvadeset drugog marta. Ne želim ništa

više. Da su Šopenhauer i Štifter još uvek živi, i njih bi sa Vitgenštajnom pozvao u goste, ali Šopenhauer i

Štifter nisu više među živima, te u goste pozivam samo Vitgenštajna. I kad bolje razmislim, Gete će na to

kraj prozora, desne ruke oslonjene o štap, Vitgenštajn je najveći od svih. Krojter je, tvrdi Rimer, Getea

upozorio na poteškoće putovanja u Englesku u ovo hladno i neprijatno doba, preko pola Nemačke pa

preko kanala do Londona i dalje. Krojter je, tvrdi Rimer, uzviknuo, Gete, pa to je strahota! a Gete će na

to jednakom silinom: Putuj, Krojteru, putuj! Nakon čega Krojteru, kako je Rimeru u njegovoj zluradosti i

dolikovalo, ništa drugo ni preostalo nije nego da se udalji i krene na put. Žene su napravile veliki cirkus.

Iznele su mu nekolika krzna iz Geteovog fundusa, skoro dva tuceta, među kojima i putno krzno, koje je

Gete čuvao još od Kornelije Šelhorn2 i koje iz pijeteta nikad nije nosio, među kojima je, tvrdi Rimer, i

jedno krzno Katarine Elizabet Šulthajs,3 pa još jedno koje je Ernst Avgust4 nekom prilikom zaboravio kod

Getea, i Krojter se, na kraju, odlučio baš za to, jer je, tvrdi Krojter, a i Rimer, upravo ono bilo savršeno za

put u Englesku. Krojter je, naposletku, u roku od dva sata bio na stanici i otputovao. Kod Getea je

konačno i na Rimera došao red, kako je i sam rekao, i Gete je njemu, Rimeru, poverio mnogo toga o

Krojteru, ali i o Ekermanu i o drugima, što respektivne i nije baš prikazivalo u najrespektabilnijem svetlu.

Gete se između ostalog, u skladu sa Rimerom, žalio na Krojtera, odmah nakon njegovog odlaska u

Englesku, kako ga je on, Krojter, Getea, uvek zapostavljao. Gete nije išao u detalje, kao što ni Rimer nije

u razgovoru sa mnom, ali Gete je Rimeru u vezi sa Krojterom bez prestanka ponavljao reč zapostavljen.

Pa i to da je Krojter gluperda, često je Gete govorio Rimeru. Ekerman je još gluplji. Ernst Avgust nije bio

onaj veliki Ernst Avgust kakvim ga danas smatraju. Bio je daleko gluplji, Gete je rekao, pokvareniji no što

se misli. Za Ulrike5 je takođe izjavio da je glupa. Kao i za gospođu Štajn6 i njen serkl. Klajsta je uništio i

nimalo zbog toga nije žalio. Rimer nije znao šta bi s tim, dok sam ja bio ubeđen da znam šta je Gete

mislio. Vilanda i Herdera cenio je mnogo više nego što je pokazivao. U vetru zveket vetrokaza,7 Gete je

rekao, odakle li je to? Rimer nije imao pojma, Helderlin, rekao sam ja, Rimer je samo odmahnuo glavom.

Gete je, tvrdi Rimer, rekao, on, Gete, upropastio je Nacionalni teatar, on, Gete, uopšte uzev, uništio je

nemački teatar, ali ljudi će to shvatiti tek za dvesta godina. Ono što sam spevao bilo je bez svake sumnje

najveće, kao i to što sam trajno satro nemačku književnost. Bio sam, dragi moj, rekao je Gete Rimeru, taj

koji je satro nemačku književnost. Svi su naseli na mog Fausta. Na kraju je sve, veliko koliko jeste, bilo

samo izliv mojih najdubljih osećanja, makar dela njih, kako Rimer izveštava, ali nisam nikako bio

neprikosnoven. Rimer je pomislio da Gete govori o nekom sasvim drugom, nikako o sebi, kada je Rimeru

rekao: Tako sam obmanuo Nemce, koji su tome skloniji od bilo koga. I to u kakvom stilu! uzviknuo je on,

genije. Pogrbljen i sasvim ozbiljan, posmatrao je Gete Šilerov portret na svom noćnom stočiću i ustvrdio:

Njega sam dokrajčio, svom silinom, potpuno svesno sam ga upropastio, najpre oslabio, a potom I

dokrajčio. Hteo je isto. Jadničak! Kuća u Esplanadi,8 poput moje na Frauenplanu! Kakva zabluda! Žao

mi ga je, Gete je rekao, nakon čega je na duže utihnuo. Dobro je, rekao je Rimer, što Šiler ovo nije

doživeo da čuje svojim ušima. Gete je prineo Šilerovu sliku i rekao: Žao mi je svih slabića koji za veličinu

7

kadri nisu, budući da za istu petlju nemaju! Nakon toga je Šilerovu sliku, koju je za Getea izradila

Vilandova prijateljica, ponovo odložio na noćni stočić. Teško onom nakon mene, Gete je potom rekao.

Krojter je u tom trenutku već bio daleko. Ništa nismo čuli o njemu osim da je u Magdeburgu nabavio

nekakvu Bahovu relikviju, nekakav uvojak kantora Crkve Sv. Tome, koju je Geteu nameravao da donese s

puta. Krojteru mora da prija što se na neko vreme sklonio iz Geteovog okruženja, rekao je Rimer. Sad

možemo sasvim neometano da razgovaramo, a i Getea je konačno napustio taj neduh i nečovek. Rastao se

sa Ekermanom, tvrdi Rimer, rastaće se i sa Krojterom. A žene, tvrdi Rimer, ne igraju više nikakvu ulogu u

njegovom životu. Filozofija je sad ta, ne poezija. Viđaju ga sve češće na groblju, kao da traži mesto, uvek

ga sretnem na istom mestu, po mom mišljenju, najboljem. Zaštićenom od vetra, potpuno izolovanom.

Nisam imao pojma, kako Rimer sada tvrdi u Esplanadi, na koju se iznenada nadnela prepodnevna tišina,

da su Geteovi dani već odbrojani. Kada večeras ponovo budem s njim, rekao je Rimer misleći na Getea,

nastaviću naš razgovor o sumnjivom i nesumnjivom. Odabraćemo temu, Gete je umeo da kaže, prići ćemo

joj i razložićemo je. Sve što je do sada pročitao i promislio ništavno je u odnosu na Vitgenštajna, ili, u

najmanju ruku, predstavlja skoro pa ništa. Ni sam više ne zna šta ili ko ga je uputio na ili spram

Vitgenštajna. Jednostavna knjižica crvenih korica, izdavačke kuće Zurkamp, rekao je Gete jedared

Rimeru, možda, ni sam više nisam siguran. Ali, to je bio moj spas. Nadam se, Gete će Rimeru, tvrdi

Rimer, Krojterovom uspehu u Oksfordu ili Kembridžu i Vitgenštajnovom skorašnjem dolasku. Nije mi

preostalo još mnogo vremena. Gete je danima sedeo u odaji, navodi Rimer, čekajući Vitgenštajna. I jeste

tako, on još samo iščekuje Vitgenštajnov dolazak, koji je za njega najveći i ono najveće, tvrdi Rimer.

Traktat mu leži pod jastukom. Tautologija nije uslovljena istinom, budući da je ona bezuslovno istinita; a

kontradikcija ni pod kojim uslovom nije istinita, često je on, Gete, tih dana ponavljao, citirajući

Vitgenštajna. Od uprave iz Karlsbada9 pristigle su želje ozdravljenja, kao i iz Marienbada,10 a iz divnog

Elenbogena11 poslali su mu čašu sa motivom Vitgenštajna i njega. Niko pojma nema odakle oni u

Elenbogenu znaju da su Gete i Vitgenštajn jedno, tvrdi Rimer, ali na čaši jesu jedno. Lepa čaša. Sa

Sicilije, iz Agriđenta, javio se izvesni profesor, pozivajući Getea da ga poseti i pogleda kolekciju Geteovih

rukopisa. Gete je u pismu odgovorio kako nije više u stanju da prelazi Alpe, iako mu je njihova blistavost

draža od šuma mora. Gete se, tvrdi Rimer, sasvim posvetio korespondenciji, nekoj vrsti zaveštajne

filozofske prepiske. U Pariz, izvesnoj Edit Lafonten, koja mu je poslala pesme tražeći njegovo mišljenje,

odgovorio je neka se obrati Volteru, kome je ustupio da vodi prepisku sa literarnom sirotinjom. Vlasnik

hotela Pup u Karlsbadu obratio se Geteu, ne želi li možda on, Gete, da kupi njegov hotel za osamsto

hiljada talira, kako u pismu stoji, bez osoblja. Uostalom, iz dana u dan, na Frauenplan pristizala je

uobičajeno neukusna i nepristojna pošta, koju su sekretarice sortirale, a Gete potom bacao, ne lično,

naravno, već Krojter ili ja, tvrdi Rimer, a najbolje od svega bilo je to što smo imali puno velikih peći u

koje smo bacali tu bezvrednu, bezočnu i potpuno besmislenu poštu. Čitava Nemačka, bez izuzetka,

najednom je poverovala da može pismeno da se obrati Geteu, Ekerman je svakog dana nosio ogromne

korpe pune pisama do svakovrsnih peći. Tako se Gete najveći deo vremena grejao poštom koju je dobijao

tih poslednjih godina. No, vratimo se Vitgenštajnu. Krojter je, kako me je Rimer upravo izvestio, zaista

stigao do Vitgenštajna. Ovaj je, dan pre nego što će ga Krojter pronaći, umro od raka. On, Krojter, tvrdi

Rimer, Vitgenštajna je video samo još na mrtvačkom odru. Suvonjavog čoveka upalog lica. U

Vitgenštajnovom okruženju, prema Krojterovom izveštaju, niko za Getea nije ni čuo. Tako je Krojter

deprimiran otputovao. Postavljalo se važno pitanje, tvrdi Rimer, da li Geteu saopštiti vest o

Vitgenštajnovoj smrti ili ne. Upravo ovog časa, rekao sam Rimeru, dok smo prolazili pored Šilerove kuće,

vraćajući se Geteu na samrti, koji je sada apsolutno bio pod nadzorom brižnih žena, upravo ovog časa,

trebalo je da odem po Vitgenštajna na železničku stanicu. Rimer je pogledao na sat, dok sam nameravao

da kažem sledeće: niko osim Getea nije toliko čeznuo za Vitgenštajnovom posetom kao ja. Bio bi to

vrhunac moje egzistencije, rekao sam egzistencije, na mestu na kojem bi Gete rekao život. Tamo gde bi

Gete uvek rekao život, ja bih rekao egzistencija, tako je bilo u Karlsbadu, u Rostoku, u Frankfurtu, u

Elenbogenu, na Rigenu.12 Da su Vitgenštajn i Gete, dok bi sedeli ili stajali jedan naspram drugog, sve to

vreme, pa bilo ono i najkraće, makar ćutali, a da sam tome bio svedok, bio bi to najlepši trenutak koji se

zamisliti može. Rimer je rekao da je Gete Traktat postavio iznad svog Fausta i iznad svega što je napisao

i promišljao. Gete ume da bude i takav, rekao je Rimer. Čak i takav. Kada je Rimer poslednjeg jutra,

8

dvadeset prvog, dakle, stupio u Geteovu sobu, kako je sada tvrdio, u kojoj je na njegovo, Rimerovo,

iznenađenje, stajao Krojter koji je Geteu, udešenom još samo za javna prikazivanja, oslonjenom u krevetu

na četiri jastuka koje je Ulrike postavila pod njegovu glavu, upravo podigavši desnicu, pomalo skvrčenu i

s tri fanatično ispružena prsta, što je zastrašujuće bezobzirno trebalo da znači: da mu je, Geteu, preostalo

još samo tri dana, ni dana više (u čemu se on, Krojter, naposletku prevario!), Gete je isprva samo rekao da

je kriv Gikelhan,13 Gete je više puta ponovio: Kriv je Gikelhan. Krojter je, još uvek zanesen svojim

nalogom u Engleskoj, kako Rimer tvrdi, lanenu oblogu potopio u hladnu vodu koja je stajala u lavoru kraj

prozora, na maloj kuhinjskoj stolici ofarbanoj u belo, i toliko je dugo cedio tu lanenu oblogu nad lavorom

da je Rimeru vreme trajalo kao večnost, koje je Krojter, kako tvrdi Rimer, zaista razvukao u nedogled.

Dok je Krojter nad lavorom cedio lanenu oblogu, Gete je već dosta slabašan, tvrdi Rimer, kroz otvoren

prozor gledao u baštu, dok je on, Rimer, sve vreme stajao pred vratima Geteove odaje. Geteu da saopšti

kako Vitgenštajn neće doći, nije imao snage, tvrdi Rimer, a i Krojter se ustručavao Geteu da saopšti tu

jezivu vest, obojica nikada ne bi izgovorila: Vitgenštajn je već mrtav. Iako je ljudima oko Vitgenštajna

Gete bio nepoznat, Krojter je, ne bi li Getea poštedeo, više puta, budući da je bio priupitan, Geteu

odgovorio: Gete je svima, ama baš svima poznat. Čime je Gete bio većma dirnut. Gete isprva nije primetio

Rimerov ulazak u odaju, i sasvim tiho rekao je Krojteru, kada bi sada bio u prilici da bira koga bi od svih

koje je upoznao u svom životu (ne: u svojoj egzistenciji!), zaista svih, sada poželeo da vidi kraj svog

kreveta, mogao bi jedino da izgovori Ekermanovo ime, što nas je, mene i Krojtera, tvrdi Rimer, po prirodi

stvari, iznenadilo. Pri pomenu Ekermanovog imena koje je Gete najednom izgovarao sasvim smireno,

Krojter je ustuknuo i Geteu okrenuo leđa. Meni je ova primedba, kao takva, delovala kao da dolazi od

nekog kome se pomračio um, tvrdi sada Rimer. Krojteru, nije li to Rimer? Gete je najednom rekao,

uperivši pri tom pogled ka meni, tvrdi Rimer, dakako, drugačije nego uobičajeno. Bilo mi je jasno da je taj

dvadeset drugi - Geteov poslednji dan. Do tada, prošao je već osmi dan od Vitgenštajnove smrti. A sada će

i on, pomislio sam. Krojter mi je kasnije priznao da je i on u tom trenutku pomislio isto. Krojter je potom

Geteu brže-bolje stavio hladnu oblogu na čelo, i to na tako odbojno teatralan način, kakav je, tvrdi Rimer,

nama o Krojteru znan. A i o Ekermanu. Na to je, tvrdi Rimer, Gete rekao da je, stvarajući od sebe veličinu

kakva je danas, on u potpunosti uništio sve oko sebe. On Nemačku, uistinu, nije uzneo, već razneo. Ali oči

sveta slepe su to da uvide. On, Gete, sve ih je zaveo ne bi li ih uništio, i u potpunosti unesrećio.

Sistematski. Nemci me obožavaju, iako sam im, kao malo ko, naneo toliko štete za buduća pokolenja.

Krojter se kune da je Gete ovo sasvim smireno izjavio. Činilo mi se, tvrdi Rimer, time što se Gete na kraju

krajeva vezao za Krojtera, kao da je angažovao nekog glumca Nacionalnog teatra da ga neguje, i pomislio

sam, posmatrajući Krojtera kako obigrava oko Getea, kako pritiska oblogu na Geteovo čelo, Krojtera kako

stoji, kad Gete reče: Ja sam uništitelj nemačkog duha! i odmah zatim: Ali nemam grižu savesti! kako

Geteovu ruku, jer ovaj sam za to više nije imao snage, postavlja nešto više na prekrivaču, Krojter, kao

poklonik esteticizma, kako tvrdi Rimer, ali Geteove obe ruke, ipak, nisu bile postavljene kao u nekog

pokojnika, što je i sam Krojter morao da primeti da je neukusno, potom Krojtera kako nekom maramicom

briše grašku znoja s Geteovog lica, i uopšte uzev, nad taj dan nadvila se tako odvratna snishodljivost, koja

je njega, Rimera, trebalo, u najmanju ruku da dotakne, ako ne i povredi; da će uopšte duhu kakav je Gete,

kojeg moramo razumeti kao velikog, ako ne i najvećeg, na kraju odgovarati baš propali Krojter, koji će

svoju perfidnost i svoje šarlatanstvo upravo kod takve duhovne veličine kakav je Gete, kada se približi

svom kraju, biti u stanju da uzdigne do apsoluta. Do izdaje najvišeg stepena, tvrdi Rimer. Neće

Vitgenštajn da odseda u hotelu Elefant, ponavljao je Gete ležeći na samrtnoj postelji, već u mojoj kući, u

odaji odmah pokraj moje. Ne postoji niko ko je tome dorastao. Želim Vitgenštajna kraj sebe! rekao je Gete

Rimeru. Kada je Gete potom izdahnuo, i to baš dvadeset drugog, smesta pomislih: kakav splet sudbine da

je Gete baš tog dana pozvao Vitgenštajna u Vajmar. Kakav nebeski znak. Gete je kao pretposlednje

izgovorio sumnjivo i nesumnjivo. Dakle, jednu Vitgenštajnovu misao. I odmah potom one dve reči,

njegove najpoznatije: Svetlosti više! No, uistinu, Gete kao poslednje nije izgovorio Svetlosti više, već Ništa

više!14 Samo smo Rimer i ja - i Krojter - bili prisutni. Mi, Rimer, Krojter i ja, složili smo se da svetu

saopštimo kako je Gete kao poslednje izgovorio Svetlosti više, a ne Ništa više! Zbog ove laži u vidu

obmane, patim još i danas, budući da su Rimer i Krojter od iste već davno umrli.

9

Montenj priča

Od svojih roditelja i svojih mučitelja, dakle, sklonio sam se u kutak kule, bez svetla i bez komaraca što me

izluđuju, uzeo iz biblioteke knjigu, za koju se nakon nekoliko pročitanih rečenica ispostavilo da je

Montenjova, a sa kojim sam, kao ni sa kim drugim, delio tako iskonsku i odista prosvetiteljsku bliskost.

Na putu ka kuli, kao da mi je u tome ležao jedini spas, izvukao sam sa polica biblioteke u potpunoj tami

neku knjigu, nemajući ni najmanju predstavu o kakvoj knjizi je reč, osim da je, pomislih, najverovatnije

filozofska, budući da su moji, vekovima već, u levom krilu biblioteke gomilali isključivo te, takozvane,

filozofske knjige i ja, po prirodi stvari, i sasvim promišljeno, ipak, nisam iz desnog krila biblioteke

izvukao, takozvanu, knjigu iz redova beletristike, već iz levog krila, dakle, nikako neku iz redova

beletristike, već neku iz redova filozofije, čak i kada, izvukavši je sa polica iz levog krila, nisam smesta

mogao da znam o kojoj filozofskoj knjizi je reč, budući da je, zapravo, mogla da bude i neka sasvim

druga, a ne ona koju sam najzad izvukao, ne Montenjova, pre Dekartova, Novalisova ili Šopenhauerova.

Na putu ka kuli u kojoj, kao što rekoh, zbog komaraca nisam palio svetlo, bio sam veoma usredsređen pre

svega na to da pogodim koju sam knjigu mahinalno izabrao sa police, ali, od imena filozofa koji bi mi, pri

tom, mogli pasti na pamet, ređali su se gotovo svi, samo ne Montenj.

Budući da iz biblioteke niko više nije zalazio u kulu, glava mi se ubrzo uplela u stotinu paučina, te sam na

kraju, pre no što sam uopšte i stigao do kule, stekao utisak da na glavi imam kapu od paukove mreže; eto,

koliko se gusto paučina na putu od biblioteke ka kuli obmotala oko moje glave; činilo mi se da su paukove

mreže na mom licu i na mojoj glavi nekakav zavoj, koji sam na putu od biblioteke ka kuli obmotao sebi

oko glave, utoliko pre što sam užurbano hodao i nekoliko puta se osvrtao, u strahu da su moji, na putu ka

kuli, već mogli da me spaze, što pri ulasku u biblioteku, što pri izlasku iz biblioteke. Bilo mi je teško čak i

da dišem.

Pored straha od gušenja, što me je usled slabosti mojih pluća morilo već godinama, pojavio se, eto, još

jedan strah, izazvan paučinom oko moje glave, još strašniji. Moji su me čitavo popodne maltretirali

raznim pričama, i prigovarali mi time što bi mi neprestano upadali u reč, ili me skoro sasvim ignorisali

kada je, pak, postojala tema za razgovor. Kako sam ih unesrećio, kako sam razvio svoju metodu okretanja

protiv njih i njihovih prilika, protiv njihovih zanimanja i njihovih stavova, koji su, uostalom, i moji.

Kako mi je prešlo u naviku da do apsurda razlažem njihovu misao, da im se rugam, da ih uništavam i da ih

ubijam. Kako sam se sav ustremio na to da ih rastavim i uništim i ubijem. Kako mi se samo to danonoćno

mota po glavi, i kako se, čim ustanem, čitavim svojim bićem obrušim na njih. Nisam ja bolestan i slab,

govorili su, bolesni i slabašni su oni, ja vladam njima, a ne obratno: ja sam njihov tlačitelj, nisu oni protiv

mene, već sam ja protiv njih.

Ali, to slušam od kada postojim. Protiv njih sam još od svog rođenja, još kao nevaljalo dete koje nije

umelo ni da govori, već ih je sve vreme samo pogledom fiksiralo i prebacivaio im sopstveno postojanje,

perfidnu monstruoznost takve egzistencije. Već i prvi pogled upućen detetu potresao ih je, budući da je

ono njima bilo suprotstavljeno. U meni se, već u prvim trenucima, instinktivno, sve okrenulo protiv njih, a

što sam postajao svesniji, to je bivalo sve odlučnije i bezobzirnije.

Ja sam njihov uništitelj, ponovili su i danas, a ja sam, pak, njima sve vreme stavljao do znanja da su oni

moji uništitelji, da su se bavili mojim uništenjem još od trenutka kada sam začet. Savest vam nije čista,

kažem u svemu što kažem, dok će oni obratno, u svemu što kažu i pomisle ili, pak, čine, kako meni savest

nije čista. Rodili su me u tako lepom okruženju, tako lepoj kući, i svetu me podarili, govore stalno, a ja ih

sve vreme ismevam i prezirem.

10

U svakoj mojoj izjavi, naime, nema ničeg drugog do podsmeha i prezira, a to će ih jednog dana i

dokrajčiti, a ja, pak, mislim kako će mene jednog dana dokrajčiti njihov podsmeh i njihov prezir. Na putu

iz biblioteke ka kuli, pomislih kako za četrdeset dve godine nisam uspeo da pobegnem od njih, iako

četrdeset dve godine ništa drugo nisam ni imao na umu, već kako da pobegnem od njih; da se sklonim od

njih nikada nije bilo moguće, pa makar i na kratko, a ukoliko bih se od njih i sklonio, bilo je to kobajagi, a

o bekstvu na koje se više nisam usuđivao ni da mislim, da i ne govorim. Njihova briga oduvek je bila

najbrižnija, njihova pažnja oduvek najpažljivija, a njihova beznadežnost u vezi sa mnom, ujedno,

najbeznadežnija.

Prokrčili su mi toliko puteva, a ja nisam krenuo ni jednim od njih, ponovili su i danas. Svi putevi, koje su

mi pokazali i prokrčili, bili su za mene najbolji, već su me videli kako svim tim putevima koračam, ali ja

sam im, pa time i sebi, sve te puteve još od samog početka uspeo da zatrem. Da nikada neću poći nekim

od tih puteva, nekom prilikom sam im već rekao, ali njihovo nerazumevanje, koje pratila je zavera da

drskija ne može biti, okoreli bezobrazluk, navelo me je da smesta spoznam besmisao svoje izjave, te se

primedba da nikada neću poći nekim od tih puteva, nije više ponovila. Sve moje primedbe upućene njima

oduvek su nailazile na nerazumevanje, a sa nerazumevanjem i na bezobrazluk, ruku pod ruku. Kako su

decenije odmicale, govorio sam sve manje, pa konačno više ništa, a njihovi prekori postajali su sve

bezobzirniji.

Otišao sam u biblioteku i nasumice izabrao filozofsku knjigu, svestan da činim zločin, budući da je u

njihovim očima i samo stupanje u biblioteku predstavljalo zločin, a činom uzimanja filozofske knjige sa

polica zločin je bivao još veći, pri tom se i samo moje povlačenje tumačilo kao zločin. Govorili su kako su

kupili kuću u Enknahu, renovirali je, a onda je za godinu dana prodali za desetostruko veći iznos, kako su

od dva poljoprivredna imanja kod Rucenmosa napravili jedno, i tako, preko noći, zaradili trideset miliona,

rekli su. Moramo biti preduzimljiviji kada su slabi najslabiji, govorili su za stolom, inteligentne, govorili

su, preduhitriti još bezobzirnijom inteligencijom, još perfidnijom perfidnošću. Nisu neposredno

razgovarali o poslovima, već posredno, kao da pričaju o nečemu, po njihovom mišljenju, filozofskom, o

Šopenhauerovom solipsizmu, kojeg su, naime, koliko znam, celog pročitali, ali ništa nisu razumeli, no,

pričali su, ipak, samo o svojim poslovima, kako inteligenciju treba izraditi još visprenijom visprenošću.

Posrkali su supu i stali u zaštitu psa koji je ugrizao nekog prolaznika i, u duhu te pseće hipokrizije,

nastavili da razgovaraju isključivo još o svojim poslovima. Moji roditelji, kao i braća mi i sestre, bili su

oduvek složni, oduvek u zaveri protiv svih, pa i protiv mene. Oduvek smo te voleli, ponovili su i danas

roditelji, a moja braća i sestre bespogovorno bi se u svemu slagala s njima, dok sam ja mislio kako su me

celog života samo mrzeli, kao što sam i ja celog života samo mrzeo njih, ako ćemo već iskreno, kao što

umem i bez laži, protiv kojih se već duže vreme borim. Mi i kažemo da volimo svoje roditelje, a zapravo

ih mrzimo, jer ne možemo da volimo svoje roditelje, budući da nismo srećni ljudi; na nesreću nas nisu

nagovorili kao što jesu na sreću, kojom se svakodnevno bodrimo, ne bismo li uopšte smogli hrabrosti da

ustanemo i da se okupamo, da popijemo prvi gutljaj, progutamo prvi zalogaj.

Zato što nas roditelji svako jutro, hteli mi to ili ne, podsećaju da nas, precenivši se strašno u

megalomanskoj zabludi o začeću, zapravo, i jesu začeli i gurnuli u ovaj, ipak, mnogo više gnusan, gadan i

poguban no radostan i koristan svet. Svojim roditeljima ima da zahvalimo na svojoj nesnalažljivosti, na

svojoj nespretnosti, na svim poteškoćama svojim, s kojima za života nećemo izaći na kraj. Najpre je

glasilo, ne smeš da piješ ovu vodu, otrovna je, potom, ne smeš da čitaš ovu knjigu, otrovna je. Ako popiješ

ovu vodu, gotov si, govorili su, a potom, ako pročitaš ovu knjigu, gotov si. Vodali me u šume, gurali u

mračne dečije sobe, s namerom da me unezvere, predstavljali me ljudima koje sam smesta prepoznavao

kao svoje uništitelje. Pokazivali mi predele koji su na mene delovali fatalno. Gurali u škole kao u

podzemne tamnice, i konačno, dušu mi istrgli, dozvoliviši joj da, u njihovoj gadosti i pustoši, usahne.

Tako su mi srce, već od malih nogu, izbacili iz svog uobičajenog ritma, dok se, na kraju, kako doktori

kažu, nije ireverzibilno razbolelo, budući da mu nikad nisu dali mira.

Navlačili mi zelenu odeću, a hteo sam crvenu, tanku, a trebalo je debelu, ako mi se šetalo, morao sam da

trčim, ako mi se trčalo, morao sam da šetam, ako sam hteo mir, na miru me ostavljali nisu, ako mi se

vrištalo, zapušili bi mi usta. Oduvek sam ih posmatrao, od kada me sećanje služi, proučavao i uviđao

njihovu proračunatost, i iznova im ponavljao da su propali, što oni nisu hteli da prihvate, dok su oni, sve

11

vreme tokom mog posmatranja pa do dan-danas, bili svesni da su ništa drugo do propali. Da su drski, to su

oduvek poricali, beskrupulozni, po društvo opasni. Tada su me, takoreći, optužili za istinu. No, kada bih, s

vremena na vreme, i priznao da su dobri, inteligentni, da, eto, kažem i istinu, optuživali su me za laž. Tako

su me celog života optuživali, jednom za istinu, jednom za laž, a veoma često i za istinu i za laž, i u

suštini, optuživali su me celog života za istinu i laž, kao što sam i ja celog života njih optuživao za laž i za

istinu.

Šta god govorio, optuživali su me ili za istinu ili za laž, i često im nije bilo jasno optužuju li me sada za

istinu ili za laž, kao što ni meni veoma često nije bilo jasno optužujem li ja njih za laž ili za istinu, budući

da sam u svom mehanizmu optužbe, koji je poprimao razmere bolesti optužbe, nisam više mogao da

razlučim šta je istina a šta laž, kao što ni oni više, u vezi sa mnom, nisu mogli da razluče šta je laž a šta

istina. Ako sam se ranije smrtno plašio da uzmem kocku šećera iz tegle u terpezariji, danas se smrtno

plašim da uzmem knjigu iz biblioteke, a prepadnem se na smrt kad je, kao sinoć, neka filozofska.

Montenja sam oduvek voleo kao malo kog. Oduvek sam hrlio svom Montenju, kad god bi me spopao

smrtni strah. Montenj me je usmeravao i navodio, pa i vodio i zavodio. Montenj je oduvek bio moje

spasenje i moje izbavljenje. Kada sam na kraju u sve druge izgubio poverenje, u svoju nepregledno veliku

filozofsku porodicu, koju bih jedino mogao da opišem kao nepregledno veliku francusku filozofsku

porodicu, u kojoj je oduvek prisutna bila samo nekolicina nemačkih i italijanskih rođaka, koji su, moram

reći, svi rano preminuli, kod svog Montenja oduvek sam bio kao kod kuće.

Nikada nisam imao ni oca ni majku, ali Montenja zato jesam, oduvek. Moji roditelji, koje nikada neću

zvati ocem i majkom, odbacili su me još od prvog trenutka, a posledice njihovog odbacivanja osetio sam

veoma rano, te sam otrčao u zagrljaj svom Montenju, to je istina. Montenj, oduvek sam smatrao, ima

veliku, nepreglednu filozofsku porodicu, ali te članove filozofske porodice nikada nisam voleo više od

svog Montenja, glave porodice.

Na putu ka kuli, u biblioteci nužno zamračenoj zbog najezde komaraca, oslobodivši se iz kandži

roditeljskih, grčevito sam želeo da se uhvatim isključivo za jednog člana te francuske filozofske porodice,

ali nikad nisam pomislio da ću, čak i u dubokoj tami, s takvom sigurnošću posegnuti i pronaći svog

Montenja. Moji su roditelji podjednakom halapljivošću, koja mi je oduvek bila odbojna, jeli svoju supu i

svoje meso; način na koji prinose kašiku ustima o njima govori više nego bilo šta drugo, način na koji

seku meso na tanjiru, iz činije vade salatu. O tome kako piju iz svojih čaša i kidaju hleb, a tek o tome kako

nešto izgovaraju, čemu se podsmevaju i šta ozbiljno shvataju, što mi je oduvek bilo odbojno i čega sam se

stideo, da i ne govorim. Oduvek sam mrzeo zajedničke obroke, ali sam celog života bio prinuđen da

budem s njima, usled svoje bolesti da budem upućen na njih.

Bilo bi potresno komentarisati da najveći deo vremena bez njihovog nadzora i nije bio moguć, ni izvan

radijusa od sto koraka, kada me od tog zaključka ne bi podilazili žmarci. Sve na njima i u vezi s njima (a u

vezi sa mnom) bilo bi potresno komentarisati, kada me od tog zaključka, kao ni od čega drugog, ne bi

podilazili žmarci. Stavili su me najpre u inferiornu poziciju, a potom su mi celog života prebacivali da

zavisim od njih. Od trenutka kada iz te inferiorne pozicije više nisam mogao da se izvučem, postala mi je

prirodna, jezivo prirodna. Jedina mogućnost, morao sam to sebi u određenom trenutku da kažem, jeste da

budem s njima.

Želimo da bežimo, da pobegnemo, ali više ne možemo. Oni su (a i mi smo sami) zazidali sve prolaze ka

slobodi. Najednom, uviđamo da su nas (kao što smo se i mi sami) zazidali. I samo još čekamo trenutak

kada ćemo se ugušiti. Potom, često razmišljamo - nije li bolje biti slep, biti potpuno neodgovoran spram

drugih bolesti koje nas parališu, budući da osim spoznaje da su one smrtonosne, ništa više i ne vidimo,

ništa više i ne čujemo, ali nam se najednom i to učini kao pogrešan zaključak. Oduvek smo tražili

isceljenje, gde isceljenje, budući da ono više nije bilo moguće, nismo ni mogli da očekujemo. Oduvek smo

želeli da pobegnemo, ali bekstvo više nije bio moguće.

Moji su prekasno uvideli da su stvorili nikog drugog do svog razrušitelja i uništitelja. A prekasno sam

shvatio i ja. Shvatio sam kad je da se shvati bilo prekasno. Koliko često su govorili - draže bi im bilo da

imaju psa, pas bi ih čuvao i manje ih koštao od mene, koji ih samo posmatra i ruga im se i razara ih i

rastura i uništava.

12

Odeš li do bunara, ubićemo te, govorili su, kada sam imao četiri ili pet godina. Uđeš li u biblioteku,

videćeš, govorili su, a na umu nisu imali ništa drugo nego da me ubiju. Tako sam kao četvorogodišnjak ili

petogodišnjak oduvek krišom odlazio do bunara, a kao odrastao, takoreći, oduvek krišom u biblioteku.

Oduvek su mi stavljali do znanja da će na bunaru prevagnuti težina i da ću se survati bez izgleda za spas. I

oduvek su mi stavljali do znanja da će u biblioteci, u potrazi za određenim, nisu direktno rekli filozofskim

knjigama, prevagnuti težina, i da ću se survati bez izgleda za spas. Od kada sam, pre četiri godine ili pre

pet godina, prvi put krišom ušao u biblioteku, a krv mi se ledila u venama, sada već godinama ulazim u

biblioteku krišom, takoreći, iza njihovih leđa.

Svaki put mi se čini kao da upadam u klopku, budući da su mi oduvek govorili i stavljali do znanja da je

biblioteka (kao i bunar) za mene klopka. Imam četrdeset dve godine i ulazim u biblioteku kao u klopku.

Klopka će škljocnuti i zatvoriće se, govorili su, čim prvi put kročiš u biblioteku. Svaki put kad kročim u

biblioteku pomislim - sad će da škljocne i zatvori se. Mogao je da bude i Dekart, pomislio sam, a i Paskal.

Bože, pomislih, koliko volim sve te filozofe, volim ih kao nikoga na ovom svetu! Ali bio je Montenj, moj

nadasve obožavani Montenj! Smestio sam se u najudaljeniji kutak kule, i čitao sam i čitao, i mogao sam

da zaplačem od milošte, da sebi već davno neverovatnost tog čarobnog prepuštanja nisam uskratio

sledećom mišlju: ukoliko se nesputano isplačemo, a pri tom sebe ne vidimo i o sebi tom prilikom ne

promislimo, bedniji smo no što već jesmo, dakle, zagledao sam se u sebe kako plačem i promislio tu

činjenicu, a da se zaista, zapravo, nisam ni zaplakao.

Čitao sam svog Montenja kraj zatvorenog prozora, krajnje uzaludno, budući da je bez osvetljenja čitati

bilo gotovo nemoguće, sve do rečenice: Samo da mu se ništa nije desilo! Ova rečenica nije poticala od

Montenja, već od mojih, koji su me zabrinuto tražili podno kule.

13

Ponovni susret

Dok sam ja oduvek preglasno, a pre svega, reč teskoba izgovarao oduvek previše glasno, tebi je, rekoh,

oduvek bilo svojstveno da sve izgovaraš pretiho, što je sve vreme opterećivalo naše prijateljstvo, a

ponajpre kada smo, što nam je s kraja zime bio običaj, odlazili u šumu svaki dan, kao što sam otvoreno

naglasio, potpuno nemo, u sporazumu po sebi razumljivom; sviknuti na osobeni ritam hodanja, rekoh, koji

je pratio ritam naših osećaja i misli, ali mnogo više ritam mojih osećaja i misli nego tvojih, i shodno tom

ritmu hodanja razvili smo apsolutno prikladan ritam govora, najpre u planinama, u koje smo toliko često

odlazili sa svojim roditeljima, a koji su to činili dva puta godišnje, i vazda nas terali da idemo s njima,

premda smo planine prezirali. Ti si planine prezirao poput mene, i u početku našeg odnosa upravo nas je

prezir prema planinama i zbližio, a potom godinama i decenijama vezivao. Već i pripreme naših roditelja

za odlazak u planine nahuškale su nas protiv njih, a time i protiv planina, protiv svežeg vazduha i protiv

mira za kojim su naši roditelji večito žudeli, a za koji su verovali da ga mogu pronaći u planinama i u

planinama samo, ali ga, kao što znamo, nikada kao tamo pronašli nisu; već i to kako su razgovarali o

predstojećem boravku u planinama, kako su pakovali svoju planinsku opremu, a nas suočavali sa

pakovanjem njihove planinske opreme, nahuškalo nas je protiv njihovih planinskih namera i protiv

njihovih planinskih strasti i, konačno, protiv njihovog planinskog ludila, i odvratne bile su nam njihove

planinske namere i planinske strasti, odvratno njihovo planinsko ludilo. Tvoji roditelji su gajili više strasti

prema planinama od mojih, rekoh, i to sam opet rekao zanjega preglasno, biće da zato od njega nije

usledio nikakav odgovor, te nastavih, tvoji roditelji su oduvek nosili čarape od ovčije vune drečavozelene

boje, a ne poput mojih, drečavocrvene, tvoji su nosili drečavozelene vunene čarape, kako u prirodi koju su

otkrivali nikako ne bi bili primećeni, dok su moji nosili svoje drečavocrvene kako bi u prirodi bili smesta

primećeni; tvoji roditelji su oduvek insistirali na tvrdnji kako im je namera da u prirodi ostanu

neprimećeni, dok su moji roditelji oduvek insistirali na tvrdnji da u prirodi budu primećeni; tvoji roditelji

su oduvek ponavljali da oni nose drečavozelene čarape kako u prirodi ne bi bili primećeni, moji roditelji

su oduvek ponavljali da oni nose drečavocrvene kako bi u prirodi bili primećeni, i tvoji roditelji su

pravdali značaj svojih drečavozelenih čarapa istovetnom upornošću kao i moji značaj svojih

drečavocrvenihe. I malo-malo pa su naglašavali kako su te drečavozelene i drečavocrvene čarape ištrikali

sami, tvoju majku sam oduvek viđao kako štrika drečavozelene čarape, rekoh, a moju drečavocrvene, kao

da u sumrak ništa drugo i nije imala na pameti, moja majka, rekoh, nego da štrika drečavocrvene čarape, a

tvoja drečavozelene. A uz drečavozelene čarape, tvoji roditelji su oduvek nosili drečavozelene kape,

rekoh, a moji - drečavocrvene. Istina je da oni što u planinama nastradaju u drečavocrvenim čarapama i sa

drečavocrvenim kapama, ipak prolaze bolje nego oni drugi, rekoh mu, ali nije mi odgovorio. Tvoji

roditelji su me oduvek gledali s nepoverenjem, rekoh, oduvek su me sa dozom nepoverenja puštali u kuću,

i usled njihovog nepoverenja oduvek mi je bilo neprijatno da te potražim, ali su podjednako nepoverljivi

bili i moji roditelji prema tebi, i stoga su tvoji roditelji tako često sprečavali da te potražim, a moji, pak, da

ti potražiš mene, a ja, osim tvoje posete ništa više nisam priželjkivao, budući da sam te čitavog detinjstva,

a i dosta kasnije, doživljavao kao svog spasitelja iz roditeljskog mardelja, koji je po mene oduvek bio

koban. Znam da je i tebi sa tvojim roditeljima bilo isto, da je tvoja porodična kuća bila istovetna tamnica.

Nismo slučajno naše porodične kuće u međusobnom saglasju oduvek i isključivo zvali sivi dom. I sve dok

smo boravili u porodičnim kućama, bili smo, zapravo, zatočeni u dve tamnice, i kada bi jedan od nas

verovao da je tamnica u koju je zatočen strašna, onaj drugi bi mu namah predočio još goru, budući da je o

svojoj tamnici pričao kao o daleko strašnijoj. Porodične kuće predstavljale su oduvek tamnice, i samo

šačica uspeva da se oslobodi, rekoh mu, a većina, što u skladu sa mojim procenama znači devedeset osam

odsto, ostaje doživotno zatvorena u tamnici, u toj tamnici kopni, i naposletku, ruinirana u toj tamnici,

zapravo, i umire. Ali ja sam pobegao, rekoh mu, pobegao sam iz tamnice u šesnaestoj, i otada sam u

bekstvu. Tvoji roditelji su mi oduvek pokazivali kako roditelji umeju da budu svirepi, kao što su tebi moji,

pak, kako roditelji umeju da budu grozni. Kada smo se sretali na putu između dve porodične kuće, na

14

klupi ispod tise, sećaš li se, rekoh, razgovarali smo o našim porodičnim tamnicama i o tome kako je odatle

beg nemoguć, kovali planove, ali smo ih, usled apsolutne bezizlaznosti, smesta odbacivali, i uvek iznova

razgovarali o pooštravanju porodičnog kaznenog sistema, kojem se nikakvim sredstvima nije dalo

suprotstaviti. Tvoji roditelji su mi oduvek prebacivali što sam prisutan, rekoh mu, kao što su tebi

prebacivali tvoji roditelji, kažnjavali me time što su me neprestano zvali Uljez, koji je zaustavio njihov

bračni i stoga ljudski razvoj i koji ih je na kraju i uništio, rekoh, kao što su tebi tvoji oduvek govorili da si

ih uništio ti. Kada si dolazio kući, dočekivali su te isključivo optužbama, kao što su mene moji, kada sam

ja dolazio kući, oduvek dočekivali nekakvom optužbom, pre svega, onom smrtonosnom, kako sam ja

njihova smrt. Nismo mogli da znamo da su nas stvorili svojevoljno, rekoh, a kada sam to spoznao, bilo je

suviše kasno da to iskoristim u svoju odbranu. Roditelji su malo po malo pokušavali da me zatvore u

samicu, rekoh, kao ito su i tebe malo po malo zatvarali tvoji. A proreze za vazduh, koje smo u početku

imali, malo po malo su zazidavali. Na kraju, nismo više mogli da dišemo, rekoh. Zidovi koje su podigli

oko nas postajali su sve deblji, uskoro ništa više nismo čuli, budući da kroz debele zidove ništa više iz

spoljnjeg sveta nije dopiralo do nas. Tvoja je majka oduvek nosila sasvim puštenu kosu, rekoh, a moja

oduvek čvrsto zategnutu. Kako je vreme odmicalo, prebacivala mi je sve sumanutije stvari, najsumanutije

moguće, rekoh mu, a kad bih joj rekao da je ne razumem, kažnjavala me je. Naš odnos zasnivao se

isključivo na kaznenom principu, te sam vremenom u njenom prisustvu sve više saginjao glavu. Poput

tebe, rekoh, koji si u prisustvu svoje majke oduvek saginjao glavu, neprestano strepeći od udarca po glavi

ili proklinjanja đavolom. Nedeljom, koja je uvek važila za mirnu, kod kuće smo imali pravi pakao, rekoh.

Već i samo buđenje nije bilo ništa drugo do pogled u pakao, rekoh, kada sam se kupao, strepeo sam da

nešto ne radim kako treba, te mi je sapun često izmicao, rekoh, i puzao sam po podu u potrazi za sapunom

drhteći, znaš, čitavim telom. Nisam čak mogao ni da se očešljam, jer nisam mogao da se smirim. Tokom

oblačenja stalno sam strepeo da bi majka mogla da uđe i opali mi šamar, iz razloga meni nepoznatog, bilo

zbog toga što sam kaiš oko struka previše zategao ili ga previše olabavio, što zbog otpalog dugmeta na

košulji, što zbog izgužvane falte na pantalonama, ili zato što sam uplakan. Za doručkom sam oduvek

delovao iscrpljeno od života, skoro pa kao sasvim uništen čovek. Sedao sam za sto kao bruka i sramota

porodice. I smesta su mi, da slučajno ne propuste, stavljali do znanja kako jesam bruka i sramota porodice,

razmišljao sam veoma često zašto su mi uopšte i dali ime kada su od samog početka mogli da me zovu

Bruka i Sramota, što sam oduvek bio i ostao. I kada pomislim na to, rekoh mu, vidim da ni tebi nije bilo

drugačije, ti si, verovatno, o tome pričao manje nego ja, rekoh, oduvek si o tome pričao manje nego ja, ali

i ti si prolazio kroz isto, rekoh, kod vas je bilo isto kao i kod nas, kad si ti u pitanju, odnosno, kad sam u

pitanju ja. Moja majka je nemuštost, što mi je dušu oduvek duboko morila, rekoh, oduvek

zloupotrebljavala. Nemuštost je bilo sredstvo moje majke kojim me je smrtno morila. Otac je oduvek

ćutao kao zaliven, trpeo te strahote, i bio svedok majčinog uništavanja mene. I kad se samo setim, sa

tvojom majkom i tvojim ocem bilo je isto. Živeli su dobro, rekoh, ali svoju su egzistenciju potvrđivali tako

što su me uništavali. I sve dok su tebe uništavali tvoji roditelji, živeli su zaista dobro u svojoj kući, koja je

za tebe bila isključivo tamnica, iz koje za života nisi pobegao, budući da, za razliku od mene - koji jesam,

ti nikada nisi pobegao, jer za to nikada nisi smogao snage. Punili su, zatim, svako svoj ranac, rekoh, i

naslađivali se prezirom, koji sam im tom prigodom upućivao. Mrzeo sam sve što su pakovali u ranac,

rezervne čarape, rezervne kape - kako su govorili - kobasice, hleb, puter, sir, zavoje i tako dalje. Moj otac

bi na kraju oduvek spakovao i Bibliju, iz koje je potom čitao u planinskoj kolibi. Oduvek isti deo, oduvek

u istom tonu, sećaš li se? A mi smo morali da slušamo i ništa nismo smeli da kažemo. Tokom svih

boravaka u planinama, ništa nismo smeli da kažemo. Kada bismo nešto i rekli, smatralo se to

bezobrazlukom i neumitno je sledila kazna. Potom smo svaki put morali sve brže uz planinu, sve brže niz

planinu, i, u zavisnosti od prilika, budući da smo moć govora izgubili, ili zabranu govora prekršili, što je

do te mere bilo golemo, zauzvrat nam je sledovala kazna - ništa da pijemo kada ožednimo, ništa da

jedemo kada ogladnimo. Grubijanstvo svoje majke, njenu neumoljivost, mogao sam, pre svega, da osetim

tokom tih boravaka u planinama. Otac je oduvek bio samo svedok njenog grubijanstva, njene

neumoljivosti, ne sećam se da je moj otac, makar jednom, nekim komentarom za ili protiv nje, prekinuo

svoju opservaciju, a o tome da joj protivreči da i ne govorimo. Majka je bila nemilosrdna, otac svedok tog

nemilosrđa, rekoh, kao što su, uostalom, bili i tvoji roditelji. Ni tvoj otac ništa nije govorio kada te je tvoja

15

majka rečima maltretirala, ili te udarcima štapom skoro pa ubila. Očevi su majkama, u njihovom

destruktivnom ludilu, dopuštali da rade šta hoće i nisu se mrdali. Umirali smo u svojim roditeljima, rekoh.

Ali kod tebe je sve bivalo još gore nego kod mene, budući da sam pobegao, oslobodio se, a ti nikad nisi, ti

si se samo odvojio od svojih roditelja, svojih stvoritelja i krotitelja, i svojih mučitelja, ali oslobodio se nisi.

No, sa šesnaest je skoro pa kasno, rekoh, onda svetom, koji prstom na njega upire, budući da ga još iz

daleka razaznaje, hodi još samo upropašćen čovek. Svet postaje bezobziran kada ugleda čoveka kojeg su

roditelji upropastili, rekoh. Ja sam pobegao i hteo sam da bežim što je moguće dalje, ali ubrzo sam se

skrhao, rekoh. Obojica smo hteli da pobegnemo, rekoh, samo sam ja smogao snage, a ti nisi. Ispostavilo se

da je porodična tamnica za tebe večna. Potom si bezvoljno sedeo u svojoj sobi, rekoh, i zurio u slike koje

su ti okačili u sobu, vredne, ali ipak kobne. Dozvolio si da te zaključaju u svoju sobu i hodao si naokolo

samo još u lancima, a na kraju, samo još od obroka do obroka, to je istina. Decenijama. Nagodio si se sa

svojim čuvarima. Naučili su te kako se čitaju knjige i gledaju slike, kako se sluša muzika. Naučili su te

kako se u šumi viče, ne bi li se proizveo odgovarajući eho, a ti se nisi bunio. Tako decenijama već zuriš u

slike tim otupelim pogledom, baš kao što su te roditelji naučili, i jednako otupelo čitaš knjige, i

podjednako otupelo slušaš muziku, baš kao što su te roditelji naučili. O Goji govoriš isto što su i tvoji

roditelji večito govorili o Goji, Getea čitaš isto kao i tvoji roditelji, i Mocarta slušaš isto kao oni, na

najbanalniji način. Ja sam se, pak, osamostalio, budući da sam u presudnom trenutku iskoristio priliku,

rekoh, i oslobodio se, i slušam Mocarta kako ja hoću, a ne kao moji roditelji, ne kao moji uništitelji, Goju,

dakle, gledam onako kako ja hoću, a ne kao moji roditelji-uništitelji, Getea čitam, ako ga uopšte i čitam,

onako kako ja hoću. Na kraju su, kako to već dolikuje ljudima tananog sluha, pre nego što su izlazili iz

kuće, svako za svoj ranac stalno vezivali i citru i trubu. Kako to već dolikuje ljudima tananog sluha,

oduvek je ponavljala moja majka, što me je čitave noći proganjalo u krevetu i čega nisam mogao da se

otarasim. Svirala je citru, budući da je njena majka isto svirala citru, otac je svirao trubu, budući da je

njegov otac isto svirao trubu. I kako je njegov otac u planinama crtao, crtao je i moj otac u planinama, i u

svom rancu oduvek je čuvao blok za crtanje. Kao Segantini, vazda je govorio, kao Hodler, kao Valdmiler.

Pronalazio je vrh stene, sedao tako da mu sunce bije u leđa, i crtao. Na kraju su sve sobe u našoj kući bile

pune njegovih crteža, nigde više nije bilo praznog mesta, u kući smo imali na stotine, ako ne i na hiljade

planinskih pejzaža, i da ih ne bih gledao morao sam bez prestanka da piljim u pod, ali to me je vremenom

izludelo, rekoh. Nacrtao je Ortler sto puta ili ga izradio u akvarelu, stotinu puta Tri Vrha, i uvek iznova

Monblan i Materhorn. Veliki majstori, oduvek je govorio, slikaju ili crtaju uvek jedno te isto. Veliki su

samo zato što uvek crtaju i slikaju jedno te isto. Ali to što je slikao moj otac bilo je odvratno, rekoh.

Talenat njegovog oca, moga dede, u njemu je potpuno zakržljao, ali to ga nije sprečilo da izrodi crteže i

akvarele u neverovatnom broju. Najgore od svega bilo je, rekoh, to što su razna udruženja kulturnih

delatnosti organizovala izložbe njegovih artefakata, i to što su novine o njegovim crtežima i akvarelima

pisale isključivo afirmativno, i time ga podsticali na još veću produkciju. A njegovo je okruženje zaista

oduvek bilo saglasno u mišljenju da je on umetnik, mnogi su o njemu oduvek govorili kako je veliki

umetnik, konačno je i sam poverovao u tu gadost i besmislicu, i nastavljao da živi u tom ludilu

obožavanja. Kada bi trebalo dokazati šta je kič, rekoh, bilo bi dovoljno priložiti samo nekolicinu očevih

crteža ili akvarela. Moja kuća je stalna postavka moje umetnosti, govorio je otac, i na nekoliko nedelja po

zidovima kačio, tačnije, lepio druge crteže i akvarele, a u podrumu ih je nagomilao već na hiljade, rekoh.

Ja sam ekspert za planine, govorio je o sebi, dospeo sam dalje od Segantinija, dalje od Hodlera, čiju sam

umetnost davno već ostavio za sobom. Čak je i po kuhinji kačio crteže, uveren da je zaista moguće da

upravo kuhinjska isparenja upotpunjuju njegova dela. Kada svoje radove nedeljama izložim kuhinjskim

isparenjima, govorio je, pre svega tokom zimskih meseci, a posebno tokom Božića, listovi dobiju

neverovatnu čar. Skupljao je zatim kamenje, rekoh, sećaš li se? Tome se nije dalo protivrečiti, mislio sam,

budući da je sve to kamenje bilo unikatno, a čak ga je sam dovlačio kući. Na hiljade ih još uvek leži

naokolo. No, u toj količini, unikatni kakvi već jesu, nije ih, rekoh, bilo moguće izdržati. Čitavu hrpu

kamenja, oblika ljudskog tela, rekoh, pretežno ženskog, pronalazio je, pre svega, u švajcarskim rečnim

koritima, u Engandinu. Za izvesni kamen oduvek je tvrdio da nije moguće utvrditi radi li se, zaista, samo o

kamenu brušenom milionima godina, ili o ranom umetničkom delu, priroda nije u stanju da stvori takve

grudi, oduvek je ponavljao, držeći kamen prema svetlu, takvu produhovljenu glavu. Sećam se, rekoh, kako

16

ti je moj otac nekom prilikom pokazao taj kamen. To je skulptura, uzviknuo je, stara hiljadu godina,

nikakav proizvod prirode, već umetničko delo. Oduvek su sve zaključavali tvoji roditelji, kao i moji, za

razliku od mene, koji sve uvek drži otvoreno, ja se grozim zaključanih vrata, gde god da sam, nikada ih ne

zaključavam. Oduvek su sve odmah vraćali na svoje na mesto, jedva da sam neki predmet odložio,

sklanjali bi ga, čime su u našoj kući sistematski i u potpunosti onemogućavali ljudski razvoj, rekoh,

oduvek u strahu da kuća najednom ne oživi kroz sestru i mene. Sve lično su, ako ne odmah, a ono ubrzo,

ukidali, te smo porodičnu kuću oduvek doživljavali kao mrtvu. Reč disciplina, koja se u našoj kući

najčešće izgovarala, onemogućavala je bilo kakav razvoj. Kada sam dolazio kući, sve je opet bilo kao što

je bilo i kada sam ustao, rekoh mu. Mrtvačnica, kako smo moja sestra i ja oduvek zvali porodičnu kuću,

bivala je ponovo uspostavljena. Niko se ovde neće isticati, često je govorila moja majka, rasklanjajući po

kući razbacanu odeću, razbacane cipele i tome slično. Sećaš li se, rekoh, teških cipela koje su nam

obuvali? Teških kapa koje su nam stavljali? Teških kabanica koje su nam navlačili? Žaluzine su sa tri

strane kuće bile zatvorene tokom cele godine, rekoh, osim tamo gde je za očeve crteže i akvarele bilo

neophodno, tamo su bile otvorene. I na tvojoj porodičnoj kući sve su oduvek bile zatvorene, i leti i zimi,

kao što je već rečeno, leti - zbog komaraca i muva, zimi - zbog hladnoće i nervne groznice tvoje majke,

sećaš li se? Zato si tokom čitave zime i bivao bled u licu, kao da si smrtno bolestan, rekoh. Samo kada

smo sa roditeljima išli u planine, lica bi nam preplanula, ali ne kao kod roditelja, već su crvenela. Mi, za

razliku od roditelja, ne bismo preplanuli u licu, naša lica su smesta crvenela, a usne pucale, te nedeljama,

usied opekotina od sunca, nismo mogli da spavamo. Zato su nas roditelji i mrzeli, zato što nam lica, na

planinama, ne bi ravnomerno preplanula, već crvenela i oticala. Naše su oči oduvek mesecima patile usled

jezivog sunčevog zračenja na planinama, te dugo ništa nismo mogli da čitamo, sećaš li se? Oči su nas

bolele, i u školi bismo, usled hronične upale očne, dobrano zaostajali, i u tom smislu, mada, ne samo u

tom, izleti u planine sa našim roditeljima oduvek su na nas imali pustošeće dejstvo. U vezi sa našim

roditeljima, sve je, u suštini, oduvek bilo sirovo, sirovi i bezobzirni bili su prema nama čitavog života,

rekoh, a nastojali su oduvek da budu isključivo i samo obazrivi, brižljivi. Majka je stalno treskala vratima

za sobom, otac je u svojim starim cipelama za planinarenje klaparao po kući. Dva puta godišnje, odlazili

su u pianine u potrazi za mirom, ali, gde god da su dolazili, donosili su svoj nemir sa sobom, doline u koje

su odlazili, bile su, zaista, mirne, samo dok oni ne bi stupili u njih, šume - mirne sve dok oni ne bi zašli u

njih, a vrhovi planina - mirni sve dok ih oni ne bi osvojili. I planinske kolibe na koje su nailazali, po

prirodi stvari, bile su mirne, sve dok ih ne bi zaposeli moji roditelji, rekoh. Na kraju krajeva, i naša

porodična kuća, po prirodi stvari, bila je najmirnija kada roditelji nisu bili tu, rekoh. Ljudi poput naših

roditelja nikada ne pronalaze mir, rekoh, budući da su sami po sebi nemir, i taj nemir vlada svuda gde su

oni, i pojavljuje se svuda gde i oni. Traže mir u prirodi, ali ga, prirodno, ne pronalaze, budući da su sami

po sebi nemir, kreću u potragu za mirnim mestom i svojom pojavom to mirno mesto pretvaraju u nemirno,

ono najmirnije u najnemirnije. Ovde je baš mirno, govore, i osvrću se, a ono je, u stvari, nemirno mesto,

jer su oni na njega kročili. Kada je otac govorio da hoće svoj mir, to je bio apsurd. Kao i kada je to

govorila moja majka. Konačno, kao i kada sam to govorio ja, budući da smo sve troje bili nemir po sebi,

roditelji, otkad me pamćenje služi, a kroz njih i ja. Roditelji su me onespokojili, i ja nikada neću pronaći

mir, rekoh, kao što ga nećeš pronaći ni ti, budući da su tebe onespokojili tvoji roditelji. Prvobitan čovek

predstavlja mir, rekoh, njega onespokoje jedino roditelji, roditeljski sistem, koji, na kraju krajeva, slovi za

sistem funkcionisanja sveta svakog pojedinca. Stoga, po prirodi stvari, ne postoji miran čovek, rekoh, svi

su onespokojeni, i kada traže mir, to je prava ludost. S vremena na vreme, svi zapadnu u istu ludost,

tražeći mir, a mir ne postoji, budući da čovek predstavlja nemir, i gde god da dođe, nemir je tu, a tamo gde

ne dođe, ne može ni da ga nađe. Tražiti mir, najveća je ludost, rekoh. Stalno tražimo mir i, naravno, ne

pronalazimo ga, budući da smo sami po sebi nemir. Izleti u planine, dva puta godišnje, predstavljali su

roditeljske zablude, budući da su mislili da će u planinama pronaći mir. U planinskoj kolibi. Na

planinskom vrhu. A, u stvari, izleti u planine produbljivali su još više nemir u svima nama. Kada smo bili

ubeđeni da dosežemo mir, bili smo najnespokojniji, rekoh, razumeš? Roditelji to, naravno, ne razumeju,

budući da se čitavog života brane od promišljanja. Zamerali su, ali nisu razmišljali, zameranje su večito

brkali sa razmišljanjem, a na svetu postoji gotovo isto onoliko Zamerala koliko i ljudi, ali jedva

Razmišljala. Zabluda da je moguće pronaći mir, samo je jedna od mnogih u koju su moji roditelji verovali

17

i koju su negovali, rekoh. Obuvali su drečavocrvene čarape i stavljali drečavocrvene kape, i kretali u

potragu za mirom. Pretpostavljali su da je mir oduvek u planinama, u Švajcarskoj ili u Južnom Tirolu, kod

Merana, u blizini Sajzer Alma, na Ortleru, na Mon Blanu, u blizini Materhorna, ili na Mrtvoj planini.

Obuvali su drečavocrvene čarape, stavljali drečavocrvene kape, vezivali citru i trubu za ranac, i odlazili u

potragu za mirom. Ali nisu ga pronalazili. I na kraju sam, rekoh, ja bio kriv što ga nisu pronašli. Ja sam

bio prepreka, pra-greh. Ja, baš kao i moja sestra, uništavali smo njihove planove. Kada su mesecima

uzajamno jedno drugog hipnotisali mantrom hoću svoj mir, pakovali su svako svoj ranac, i kretali u

potragu za mirom. Kupovali su neophodne vozne karte i kretali pravac - mir. Svaki put su bili ubeđeni da

će pronaći mir u nekoj švajcarskoj dolini ili na nekom planinskom obronku ili na nekom vrhu u Južnom

Tirolu. Hodajući sve brže, penjući se sve više. Vezujući na kraju konopac i pijuk, citru i trubu. Ali mir

pronalazili nisu. Oduvek su mislili da je lako pronaći mir, no, potom su uvideli da je to ono najteže. Za

svoje neuspehe u pronalaženju mira počeli su da optužuju mene. Isprva bojažljivo, dok su ih nedoumice

morile u gostionici, na ivici planinske šume, i iznenada, na granici iznemoglosti i na korak od totalnog

razočaranja, nasrtali su na mene, iskonsku bruku i sramotu, iskonsku nesreću, što ih čak ni u planinama ne

ostavlja na miru. A i tvoji roditelji su, rekoh, na tebi praktikovali isto. Mene su roditelji vodili sa sobom u

planine oduvek i samo iz jednog razloga, ne bi li na mene svalili odgovornost za svoje neuspehe u potrazi

za mirom, kao što su me oduvek smatrali odgovornim za sve što se ispostavilo kao naporno i strahotno.

Obraćali su mi se isključivo u trenucima kada su na meni želeli da iskale svoju mržnju prema svemu, tada

sam bio tu, njima na usluzi. Tako sam s njima morao i na najviše planinske vrhove, rekoh, ne bi li im se

našao pri ruci, i njihovim smrtonosnim namerama; nisu zazirali da me teraju da se penjem na Ortler kako

bi na vrhu mogli da me okrivljuju za svoju nesreću. A tvoji roditelji su tebi priređivali isto, rekoh. Tvoj

otac je svoj bes iskaljivao na tebi, taman kad smo stizali podno glečera na Glokneru, iznureni, rekoh, na

izdisaju. Sećaš li se? Za nevreme što se navuklo, kriv sam bio ja, za lavinu što se pokrenula, pokrenuo sam

je, kako su tvrdili, ja. Planinski vrh predstavljao je ujedno i vrhunac mržnje naših roditelja prema nama,

rekoh, prema njihovom neuspelom proizvodu, kako je moja majka često govorila, prema bruci i sramoti.

Hoću svoj mir, govorio je moj otac i pakovao svoje cipele za planinarenje i svoj blok za crtanje, a majka je

pakovala svoj ranac, i u kuhinji je, budući da joj se tamo činilo najpogodnije, štimovala svoju citru, a

mene su grdili što tako sporo pakujem svoje stvari, i sećam se neke dosadne knjige Novalisovih pesama, i

žurili smo na železničku stanicu u sumrak, ne bismo li s planinarenjem otpočeli već u svitanje. Bio sam

iscrpljen i pre početka planinarenja, rekoh, a bio si i ti, o mojoj sestri da i ne govorimo. Morali smo da

hodamo ćutke, bez pogovora. Sve dok se otac ne bi odvojio od grupe, budući da je bio najizdržljiviji, i

zamakao daleko ispred nas pa, konačno, prvi stigao na vrh. Moja majka bila je očajna. Moja sestra je

cmizdrela, ništa nije pomagalo. Otac je određivao rutu. Majka ga je ga pratila ćutke, još uvek se sasvim

tačno sećam zvuka žica citre, okačene o njen ranac. Rečenica Hoću svoj mir odzvanjala je neprestano,

iako je niko nije izgovarao, ta rečenica nije mi izbijala iz glave, oduvek čujem to njegovo - hoću svoj mir.

Otac nas je prestizao svojim ogromnim koracima, u skladu sa svojom rečenicom hoću svoj mir, ali s tom

rečenicom nije se moglo uskladiti, uvek je izmicala. Bila je tu kad smo bili nadomak vrha, i još uvek tu

kada smo bili na vrhu i iscrpljeno posmatrali pejzaž ispod nas. Svet mi nikada nije delovao tako opasno i

preteće kao sa planinskog vrha. Dok je moj otac ponavljao: kakav mir, ovim vrhom vlada veličanstven mir,

rekao je, a u suštini je pucao od nemira, budući da je nemir tamo gde se očekuje najveći i apsolutni mir,

najveći i najapsolutniji od svih, i više puta kinjio je sebe izjavom kako je trenutno dosegao najveći mir,

rekao je, a rekao je i nama kako smo svi dosegli najveći, zapravo, apsolutni mir, mada ga nismo čuli,

rekoh; terao je majku da neprestano govori i prizna kako smo trenutno dosegli najveći i apsolutni mir, i

majka je nekoliko puta rekla kako smo dosegli najveći i apsolutni mir, i kako je tiho, kako je ovde mirno,

sve je mirno, rekla je, ovde vlada najveći mir. I budući da trenutno nisam bio istog mišljenja kao roditelji,

rekoh, terali su me da kažem kako ovde, gore, na vrhu vlada apsolutni mir i tako sam, ne bih li stao na put

njihovim pretnjama i rekao da ovde gore, na vrhu, vlada najveći mir, apsolutni mir. Da kojim slučajem

nisam rekao to, već istinu, da na vrhu, naime, vlada najveći nemir, apsolutni nemir, ozbiljno bi me

povredili, rekoh. Tako sam ih zadovoljilo, time što sam nekoliko puta ponovio reči najveći i apsolutni mir.

Pošto smo se šćućurili u neki kutak i zaštitili od vetra, moja majka je bila u prilici da sa ranca skine citru i

zasvira. Oduvek je loše svirala citru, za razliku od moje bake koja je citru umela da svirala bolje od bilo

18

kog, ali tada, na vrhu, njeno sviranje bilo je prava katastrofa, rekoh. Otac joj je naredio da prestane, rekoh,

nakon čega je sa ranca skinuo trubu i zasvirao. Vetar je besno razbucao tonove i ubrzo mu pokvario radost

sviranja. Zaglavio je trubu između dve stene i uzeo od majke dva parčeta hleba na koje je sam stavio

nekoliko komada šunke. I meni su dali da jedem, ali nisam mogao da progutam ni zalogaj, kao što je već

rečeno. Kakav mir, ponovio je moj otac nekoliko puta.

Vetar će se uskoro pretvoriti u mećavu, rekoh, i pomislili smo, zaledićemo se na mestu. Šćućurili smo se u

kutak stene i zurili napolje. Mećava je dobar znak, rekao je moj otac. Jeste, rekoh, rekla je moja majka.

Uspon je trajao osam sati. Roditelji su se u kutku stene čvrsto priljubili jedno uz drugo i čitavim telom

drhtali. Mećava je tako zavijala da sam jedva razumeo kada je moj otac rekao: kakav ovde vlada mir. I on

je, poput majke, bio potpuno iscrpljen. Za sebe samo znam da ne znam ni sam kako sam uopšte bio u

stanju da ih pratim. Izuli su cipele za planinarenje, ispružili noge i stopala, i jedno drugom masirali prste

na nogama. Sve to kao da mi se priviđalo, rekoh. Od tada mrzim Ortler, rekoh. Ali na Ortler se išlo skoro

svake druge godine, rekoh, zašto, ne znam. I tvoji roditelji su tebe svake druge godine vodili na Ortler. I ti

si mesecima potom bio iscrpljen i ukočen, sećaš li se, rekoh. Roditelji se nikad nisu povlačili s knjigom da

bi čitali, kako su oduvek tvrdili, rekoh, to je oduvek bio izgovor da nas se klone. Tako su se, uostalom, i

tvoji roditelji ponašali prema tebi. Pustite nas na miru! imalo je jednu jedinu svrhu, da se neometano

raspravljaju, satiru, kako je to moja majka često i veoma precizno opisivala. Otac je u svojoj sobi tražio

mir, da bi zatim u svojoj sobi bio još u većem nemiru, poput majke u svojoj. Kada je otac odlazio u baštu

ne bi li ovladao mirom, kopao je, plevio, potkresivao grane, unosivši se sve dublje u svoj nemir, kao i

kada je odlazio u grad ili kuda god da je odlazio, rekoh. Poput majke, koja je neprestano želela mir, a

upadala je u sve veći nemir, sve dok ne bi počela da pakuje svoj ranac, uvidevši da je otac svoj već

zapakovao. A zatim se jedino još postavljalo pitanje da li u Švajcarsku ili u Južni Tirol. U Švajcarsku su

odlazili iz kompleksa superiornosti, a u Južni Tirol iz perfidnosti, lažne sentimentalnosti. Tvoji roditelji su

oduvek odlazili sa mojim roditeljima, i planinarili, rekoh, tvoji oduvek sa mojima, nikad obratno, a mi

smo morali sa njima i samo sa njima da planinarimo. I umesto da se oporave, naši roditelji su se iz

švajcarskih ili južnotirolskih planina oduvek vraćali potpuno iscrpljeni, a na nas, mrtve bolesne, nije

moglo da se računa manje-više mesecima, rekoh. Moju sestru je to najviše pogađalo, budući da je među

nama ona bila najfragilnija, i ni najmanje nije umela da se brani. Bilo je sasvim očekivano što je umrla u

dvadeset prvoj, rekoh, ubili su je roditelji; ona, za razliku od mene, nije umela da umakne njihovim

ubilačkim namerama. Roditelji prave decu i čitavim svojim bićem ustreme se da ih unište, rekoh, moji

roditelji baš kao i tvoji, kao uostalom i svi roditelji. Roditelji priušte sebi luksuz da imaju decu i ubijaju ih.

I svi imaju svoje najrazličitije, najadekvatnije metode. Naši roditelji su nas uništili time što su nam stalno

prebacivali da smo mi krivi zbog njihovog nemira i, na kraju krajeva, zbog svega što ima veze s njima.

Naši roditelji su svu krivicu svaljivali na nas, to je istina. Stoga se sumnja, nisu li nas roditelji, uostalom, i

stvorili iz jednog jedinog razloga - da glumimo njihovu krivicu - ne da tako lako opovrgnuti, rekoh, u

svom životu, verovatno, niti smo bili, niti jesmo, ništa drugo do oni koji glume njihovu krivicu, zarad koje

nas i pozivaju na odgovornost. Zato su nas roditelji stvorili, rekoh, iz jednog jednog razloga - da na nas

istresu i svale svu svoju krivicu. Kada je otac bio nervozan, ja sam bio uzrok, kad je moja majka bila

napeta, ja sam bio razlog njene napetosti. Ukoliko je vazduh u kući bio zagušljiv, ja sam bio kriv. Ako su

vrata noću ostala otključana, ja sam bio taj, mada, dobro sam znao da to nisam mogao biti ja. Da mi je da

se konačno odmorim od vas! otac je često podvikivao mojoj sestri i meni, a onda su nas vodili u planine sa

sobom, umesto da idu sami, opet, verovatno, iz jednog jedinog razloga - ne bi li svu krivicu mogli da svale

na nas. Ako smo kasnili u gostionicu ili u planinsku kolibu, mi smo bili krivi, sećaš li se, rekoh, ako bi se

hleb nakvasio u rancu, ja sam bio kriv. I na hiljade primera u prilog takvom ponašanju, rekoh, koje je

zaista bilo jezivo prema meni, tačnije, nama, kao što je, uostalom, i ponašanje moje sestre i mene prema

njima bilo jezivo. Ako su moga oca tokom noći mučili komarci, krivio je mene, da sam ja bio u njegovoj

sobi i da sam kraj otvorenog prozora upalio svetlo, što ne samo da je bilo najstrože zabranjeno, već se

samo po sebi i podrazumevalo. I baš kao što su tebe tvoji, i mene su moji oduvek zvali hipohondrom - u

vezi sa mojim bolestima, šarlatanom - u vezi sa mojim životnim pokušajima, čak i u vezi sa mojim

kasnijim pisanjem, sećaš li se, rekoh. Mnogo toga mi se razjasnilo, rekoh, time što su čitave decenije u

potpunosti iščezle iz mog sećanja. 1 to baš ono užasno, ono jezivo, rekoh, što se niko više ne bi ni usudio

19

da izgovori, budući da su inspiratori davno već mrtvi. Ali odvažio sam se da, najednom, izgovorim sav

užas i svu jezu, rekoh. Čak mi je išlo od ruke. Nikad dovoljno užasno, nikad dovoljno jezivo. Po povratku,

istinski su me kažnjavali zbog mog ponašanja u planinama. Kao što su, uostalom, i tebe. Tačno se sećam.

Prebacivali su mi moje nedopustivo ponašanje u Švajcarskoj, u Engadinu ili Južnom Tirolu, na Ortleru,

sve bi mi zaračunali i osmislili perfidno izvršenje kazne. Prebacivali su mi da nisam dovoljno daleko, niti

dovoljno dugo posmatrao divan pejzaž, da sam se protivio njihovim naredbama, i da ima da spavam danju

a ne noću, kao što priliči, kako je moj otac često govorio. Takođe i to da imam pogrešan odnos prema

prirodi, da nemam oko za velelepnost stvaranja, niti uho za poj ptica, za žubor potoka, šapat vetra, te da

me ništa ne može zapanjiti. Potom su mi skraćivali vreme za obroke i potpuno svesno sa jelovnika ukidali

moja omiljena jela. Nisam smeo da izlazim nedeljama i morao sam da nosim omraženu mi odeću. I ti si se

po povratku tvojih roditelja osećao istovetno, rekoh. Otac je širio svoje crteže i akvarele po sobi, a ja sam

o svim crtežima i akvarelima morao da kažem šta predstavljaju i kako su najbolji. Ukoliko, i pored

najbolje volje, nisam uspevao da se setim takozvanog prirodnog položaja, on bi pobesneo. Tvoj otac ti je

čitao pesme koje je pisao tokom izleta u planinama, rekoh, ali ti nisi slušao ili jesi, ali o tim pesmama nisi

umeo ništa da kažeš, rekoh, zbog čega te je otac kažnjavao. Tvoj otac je objavio tri zbirke pesama, rekoh,

moj otac je toliko puta izlagao svoje crteže i akvarele; očevi su verovali da na taj način mogu da se izvuku,

usredsredivši se isključivo na ono najlakše, nameravali su da se, takoreći, spasu, okolišajući o umeću

hodanja, što im baš i nije prolazilo. Naprotiv, ti crteži, akvareli i pesme, uz sve to, u svetlu javne

promocije, uzoholile su ih. Razmetali su se, rekoh, ohološću svojom, a razmeću se i dan-danas, iako su

odavno mrtvi. Ukoliko bi mom ocu propao neki crtež, krivio je mene, kako sam mu zaklanjao svetlo,

rekoh, da sam jednom rečju njemu upućenoj razvejao, kako je on to oduvek nazivao, njegovu intuiciju. Ja

sam, uostalom, oduvek bio uništitelj njegove umetnosti. Sin na svetu postoji samo da bi bio uništitelj

umetnika, što njegov je otac, rekao je jednom moj otac, sećaš li se, rekoh. Slikao je daleko gore nego što je

crtao, rekoh, slikao je i crtao, kao što je i majka svirala citru, nažalost, ništa bolje, ali on je stalno pričao o

svojoj umetnosti, a s vremena na vreme i o porodici umetnika, misleći na našu. Kao što se, uostalom, tvoj

otac izdavao za pesnika, rekoh, iako kvalitet njegovih pesama nipošto nije mogao da opravda taj status,

budući da su u pitanju bile rimovane budalaštine, kao što i sam znaš. U povezu, u prodaji, delovale su

daleko trivijalnije nego kod kuće za radnim stolom, rekoh. I sve dok je moj otac bio živ, ni red nisam

napisao. Tek kad je umro, oprobao sam se u skici njegovog mrtvog lica, rekoh. Ta skica mi je uspela. Ali,

potom, godinama ništa nisam uspeo da uradim. Sve same besmislice, sve klimavo, prolazno, bezvredno. A

ti si tek pošto ti je otac umro otišao od kuće, rekoh, ražestio si majku, što je, takoreći, bio vrhunac tvog

života. Otrgao si joj se, ali zbog toga još i sad patiš. Ja nikada nisam patio zbog toga što sam napustio

svoje roditelje, oni su mi, sve dok sam bio pod njihovom vlašću, nanosili fatalne povrede, rekoh, nikada

mi nisu dali povoda da zbog njih osećam grižu savesti, kao što si je zbog svojih roditelja osećao i ti. To je

razlika, rekoh. To što sam ja pobegao iz tamnice, a ti nisi. To što sam je ja ražestio već sa šesnaest, a ti tek

kao mator čovek. To je istina. U svojoj pedeset drugoj, nisi ništa drugo do mator čovek. Ogorčen i ništa

drugo. Svet te je zaboravio, rekoh, pregazio te. Neugledan si, rekoh. Još uvek si, kao što vidim, u očevom

kaputu, onom pohabanom, izlizanom, četrdeset godina starom, i ne samo u bukvalnom smislu, već i u

onom prenesenom, takozvanom duhovnom okrilju očevom. Ugušio si se u očevom kaputu. Pod

prismotrom tvoje majke, koja na to nije imala šta da kaže, rekoh. Koja je oduvek samo posmatrala, sve

dok je mogla, kako kopniš u očevom kaputu. A da si, uistinu, propao čovek, u to nema sumnje, rekoh. Ali

ti, verovatno, za razliku od mene, nikada nisi imao priliku da pobegneš, a da ražestiš roditelje morao si da

dočekaš očevu smrt, ne bi li ti se u vezi sa majkom razdanilo da je, naime, i ona poput tvoga oca, tvoja

uništiteljka. Tvoje priče o njenim patnjama odvratne su mi, rekoh. Lažna sentimentalnost oduvek mi je

bila odbojna, a ti o njoj uvek pričaš pun lažne sentimentalnosti, kao što si to oduvek i činio. Nikada se nisi

oslobodio lažnog, patvoreno-sentimentalnog karaktera svog porodičnog doma. Sve što kažeš je lažno i

patvoreno, od laži i patvorine si i poprimio to pogureno držanje u kaputu svoga oca, rekoh. Ja nikada ne

bih obukao ništa od očeve odeće, nikada, a ti, u pedeset drugoj, još uvek nosiš pohaban očev kaput. To je

davno trebalo da te potakne na razmišljanje kako čovek nikada ne treba da spadne na roditeljsku odeću. A

ti si očev kaput jednostavno navukao i u njega se zavukao. Tvoje jadikovke su odvratne, rekoh. Ja se

grozim detinjstva. Svega u vezi sa detinjstvom i svega što se uvek iznosi pred sud života. Sve je to

20

odvratno, rekoh. Pomisao na takve roditelje nije ništa drugo do odvratna. Ti ljudi nemaju nikakvo pravo

da počivaju u miru, rekoh. Kao što ga ni za života nisu našli, rekoh. Hoću svoj mir, kada bi to izgovorio

moj otac (kao i tvoj), zvučalo je kao čista perverzija. Verujem, rekoh, kada si sam kod svoje kuće, u kući

svojih roditelja, da u sumrak obuvaš očeve drečavozelene čarape i, dok sediš na ivici kreveta, zamišljaš

kako se upravo penješ na Materhorn. I na glavi nosiš drečavozelenu kapu koju je ištrikala tvoja majka, a

ištrikala je tuce drečavozelenih kapa, kao što je i moja - tuce drečavocrvenih. Drečavocrvene, ne bi li

drugopomenute, u slučaju nesreće, smesta primetili, nisam li u pravu, rekoh, a drečavozelene, ne bi li

prvopomenuti vešto ostali neprimećeni. Kakav neukus, rekoh, sediš na ivici svog kreveta, jezika

oklembešenog, rekoh, i na sebi imaš drečavozelene planinske čarape i drečavozelenu planinsku kapu, i

zamišljaš kako se penješ na Materhorn, ili još delikatnije, rekoh, na Ortler. Igraš se Materhornom na svoj

način, rekoh, Ortlerom, a tvoja se majka, verovatno, pridružuje igri. Mogu da zamislim kako tvoju majku,

pri tom, obuzima zanos. A na vrhu, kroz viku, samo prigovarate jedno drugom, i to pravo u lice. Ti si iz

porodice drečavozelenih čarapa i drečavozelenih kapa, rekoh, a ja iz porodice drečavocrvenih. Kako su mi

roditelji umrli, u jednoj škrinji i dvema komodama pronašao sam ništa drugo do na stotine drečavocrvenih

planinskih kapa, rekoh, i drečavocrvenih planinskih čarapa, što ištrikala ih je moja majka. U

drečavocrvenim kapama i u drečavocrvenim čarapama, roditelji su mogli hiljadama godina da idu u

planine. Spalio sam sve drečavocrvene kape i drečavocrvene čarape, rekoh. Stavio sam jednu od stotinu

identičnih drečavocrvenih planinskih kapa, a sve ostale sam tokom spremanja zapalio, smejući se, smejući

se, neprestano se smejući, rekoh. I tvoja majka je, verovatno, ištrikala isto toliko drečavozelenih kapa i

drečavozelenih čarapa, kao uostalom i moja, samo što ti još uvek nisi smogao hrabrosti da ih potražiš, no,

u vašoj kući, potrebno je samo da otvoriš ovu ili onu fioku, i na stotine njih krenuće da naviru, rekoh.

Naše su majke decenijama štrikale kape i čarape. Sigurno se sećaš kako su oduvek štrikale kape i čarape,

rekoh, sećaš se, zar ne? Oduvek sam, kada god bih bio kod vas, gledao tvoju majku kako štrika

drečavozelene čarape i drečavozelene kape, rekoh, te kape i čarape su sigurno još uvek tu negde. Na

stotine drečavozelenih kapa i drečavozelenih čarapa, rekoh, za života ištrikanih. Oduvek sam gledao tvoju

majku kako štrika drečavozelene kape i drečavozelene čarape. Sećaš li se, upitah ga. Na to mi je on

odgovorio da se ne seća. Krenuo je vozom u šest, i ovde, na stanici Švarcah-Sent Veit,1 propustio

presedanje. Skroz je mokar, rekao je, i pažljivo sam ga pogledao i video da je, uistinu, skroz mokar.

Nismo se videli dvadeset godina, rekoh, još uvek se veoma jasno sećam kako si izgovarao reč teskoba,

rekoh. I kako sam ja oduvek pričao glasnije nego ti. Nismo pričali mnogo, ali ja sam oduvek pričao

glasnije nego ti, rekoh. Rekoh mu da ustane i da pođe sa mnom u restoran, gde je zasigurno toplo. Ne,

rekao je, ne želi, sedeće na kiupi dok ne sačeka voz. Rekoh mu kako sam najpre prepoznao njegov kaput,

znan mi kaput njegovog oca. Sećaš li se kako smo prenoćili u Flimu, upitah ga. Odmahnuo je glavom. Ne

sećaš se, upitah ga. Ne, odgovorio je on, a zatim veoma smireno i veoma tiho dodao: ničega se ne sećam.

21

Izgorela Putopis nekadašnjem prijatelju

Ja sam, kao što znate, u bekstvu već duže od četiri meseca, ali ne put Juga, kao što sam Vam nagovestio,

već put severa, i nije me na kraju privukla toplota, već hladnoća, ne arhitektura, dragi moj arhitekto i

neimaru, već priroda, i zapravo, ta sasvim osobena priroda severa, o kojoj sam Vam toliko često govorio,

takozvana priroda polarnog kruga, kojoj sam pre trideset godina posvetio jednu studiju, jednu od mnogih

tajnih, tajanstvenih studija, koje nikada nisam imao nameru da objavim, već jedino da oskrnavim, budući

da odnedavno opet imam nameru da živim, i da svoju egzistenciju ne samo produžim, već da je, dragi moj

arhitekto, dragi moj neimaru, dragi moj površni šarlatanu, u potpunoj razuzdanosti nastavim. Sasvim

tajno, u epohalnoj tajnosti, takoreći, dragi moj gospodine. Namah sam mislio da Vam nikada i ni pod

kojim uslovima više ne pišem, budući da mi se godinama već činilo da se naš odnos, uistinu, neopozivo

istrošio, istrošio se duhovno, pre svega, i namera mi je bila da s Vama nikad više ne stupim u kontakt, da

Vam, po prirodi stvari, ne uputim više ni redak, svaki potencijalni redak Vama upućen, već dugo mi

izgleda kao potpuna besmislica, upućen čoveku koji je nekad decenijama bio prijatelj, duhovni saputnik, a

naposletku, decenijama već samo još neprijatelj, neprijatelj mojih misli, neprijatelj mog mišljenja,

neprijatelj moje egzistencije, koja je ništa drugo do duhovna. Iz Beča i Madrida, pa i iz Budimpešte i

Palerma sročio sam više pisama, ali Vam ih nisam poslao; sve ih, uistinu, jesam adresirao i frankirao, ali,

nisam ih poslao kako ne bih postao žrtva prostote i neukusa. Uništio sam sva pisma i zakleo se da Vam ne

napišem više ni redak, ni redak više, nikome više, pa ni Vama. Zabranio sam sebi svaku vrstu

korespondencije. I tako godinama već putujem Evropom i Severnom Amerikom, verovatno u nekakvom

izlišnom ludilu, kako biste Vi to nazvali, bez kontakata, bez korespondencije, budući da je moja strast ka

izveštavanju najednom zamrla, pošto sam je sebi godinama uskraćivao. Povukao sam se u sebe, takoreći, i

iz sebe se više nisam izvukao. Ali, ne mogu da kažem da mi je to vreme prošlo uludo. Jednom rečju,

napisao sam nekoliko članaka za Times koji, po prirodi stvari, nisu objavljeni, budući da ih na adresu

Timesa nisam ni otposlao, nakon što sam se u Oslu skrasio, i to u pravom smislu te reči. Oslo je dosadan

grad i tamošnji ljudi su neproduhovljeni, potpuno su neinteresantni, kao, verovatno, i svi Norvežani, to je

saznanje do kojeg sam, naime, došao tek mnogo kasnije, nakon što sam stigao daleko, čak do Murmanska.

Osim saznanja da im je hrana loša, a umetničke aspiracije ništavne, saznao sam za potpuno novu rasu

pasa, takozvanog šauflera, koja je u srednjoj Evropi sve do dan-danas potpuno nepoznata. Jedna potpuno

nefilozofska zemlja u kojoj svaka vrsta mišljenja u najkraćem roku usahne. Oprobao sam se u ulozi

bolničara u staračkom domu u Mušenu,1 gradiću siromašnih ljudi, u kojem se razonode tako što sviraju

klavir; u Mušenu, navodno, svaka druga porodica ima klavir, i sam sam u kući u kojoj sam proveo, tačnije

preživeo prvu noć, video i slušao kako je svirati na izvesnom Bezendorferu,2 koji je bio toliko raštimovan

da je i najbljutavija muzika, Šubertova, recimo, na njemu zvučala interesantno; zahvaljujući svojim

raštimovanim klavirima, ljudi iz Mušena su, cenim, i Norvežani uopšte, zapravo, i stekli smisao za

takozvanu aktuelnu modernu muziku, kako da kažem, manje-više sami od sebe, budući da o istoj nemaju

nikakvog pojma. Nisu norveška iskustva, koja gotovo da su me lišila svih izgleda za budućnost i koja su

se, uistinu, iscrpljivala u brojanju krznenih šapki, filcanih papuča i filcanih čizama i, kao što rekoh,

najperverznijih klavirskih varijacija, bila ta što su me navela da Vam uputim ove redove. Sanjao sam san,

a budući da ste Vi kolekcionar snova, ne želim da Vam uskratim san koji sam sanjao u Roterdamu, budući

da sam, kao što znate, bezuslovni pokrovitelj i bezuslovni poštovatelj nauke, a Vaše pogotovo, i

jednostavno, preći ću preko potpuno zahladnelih odnosa naših i izvestiću Vas o tom snu koji sam sanjao u

Roterdamu, nakon što sam napustio Oslo, i izvesno vreme proveo u Libeku, Kilu i Hamburgu; a nekoliko

nedelja i u odvratnom Brižu, u kojem sam se, kao i u Norveškoj, oprobao u ulozi bolničara, tamo, doduše,

kao bolničar u sanatorijumu, sanjao sam, dakle, i zapamtio, jer kao što znate, ja sanjam svaki dan, ali

snove koje sanjam - ne pamtim. Koliko malo je snova, od svih koje sam sanjao, a da ih se zaista sećam!

22

Kao što znate, pobegao sam iz Austrije u okruženje bolje od austrijskog, pre mnogo godina, i ni pod kojim

uslovima ne želim da se vratim u Austriju, to je moj trenutni stav, osim ukoliko me silom na to ne prisile.

Tako i putujem, bolje reći, lutam Evropom, i kao što znate, Severnom Amerikom godinama već, u nameri

da pronađem mesto u kojem bih ostvario svoje namere, a o kojima sam Vam, najpre u Južnom Tirolu, pa i

na Ritenu, pričao nadugačko i naširoko sve dok niste više mogli da me slušate. Budući da nisam želeo da

postanem um sa Oksforda, pa ni um sa Kembridža, sebi sam stalno s velikim naporom ponavljao - dalje

od svih univerziteta, i kao što znate, godinama već uskraćujem sebi sve knjige univerzitetskog sadržaja,

izbegavam filozofiju, kad god mogu, književnost, kad god mogu, i kompletno štivo, kad god mogu, iz

straha da od tog štiva ne izludim, ne poludim, i konačno, ne ugušim se. Odatle i potiču poteškoće mojeg

kretanja Evropom i Severnom Amerikom. Azije sam se oduvek veoma plašio, a moje putovanje Indijom

završilo se totalnim fijaskom, kao što znate, budući da sam, kao što takođe znate, slabe telesne

konstitucije. Latinska Amerika ušla je u modu i to je odvratno, cela Evopa odlazi tamo i petlja se se pod

izgovorom socijalnog i socijalističkog angažmana koji, zapravo, i nije ništa drugo do odvratan izrod

evropske, hrišćansko-socijalne predusretljivosti. Evropejci se smrtno dosađuju i mešaju se svuda u

takozvani Treći svet, ne bi li se rešili smrtne dosade evropejske. Misionarstvo je nemački porok koji je

svetu do dana-današnjeg donosio isključivo nesreću i koji je vazda ceo svet gurao u krize. Crkva je svojim

odvratnim Bože blagi zatrovala Afriku, a sad je na korak od toga da zatruje i Latinsku Ameriku. Katolička

crkva je trovačica sveta, uništiteljka sveta, razrušiteljka sveta, to je istina. I Nemac, već sam po sebi,

neprestano truje ceo svet izvan svojih granica, i skrasiti se neće dok čitav svet ne bude fatalno zatrovan.

Tako sam se davno već povukao u sebe, iz svoje megalomanske zavisnosti da pomažem ljudima u Africi i

Južnoj Americi. Ljudima na našem svetu pomoći nema, budući da je svet već vekovima prepun licemerja.

Pomoći nema, kako svetu, tako ni ljudima, budući da i svet i ljudi skroz-naskroz jesu oličenje licemerja.

Ali to o meni znate, a o tome i nije reč. Reč je o tome da samo želim da Vam napišem, dakle, saopštim, o

čemu sam danas sanjao, budući da je to Vama, stičem utisak, od koristi. Sanjao sam Austriju, i to veoma

intenzivno, budući da sam odande utekao, Austriju kao najružniju i najbedniju zemlju na svetu. Sve što su

ljudi u toj zemlji vazda smatrali lepim i divljenja vrednim, zapravo, ružno je i bedno, vazda odvratno, i u

toj Austriji nisam našao ni jednu jedinu stvar koja bi uopšte bila prihvatljiva. Svoju zemlju doživeo sam

kao perverznu pustolinu, kao strahovitu zadrtost. Sve sami grozomorno unakaženi gradovi, zastrašujući

predeo i ništa drugo, a u tim unakaženim gradovima i tom zastrašujućem predelu, ljudi - prosti, prevrtljivi

i podli. Nije moguće utvrditi šta unakažava te gradove, šta zemlju pustoši, a šta ljude čini prostim i

podlim. Predeo je, morate znati, bio toliko prost kao i ljudi, toliko unakažen, toliko podmukao, jedno

poput drugog, toliko da je to zastrašujuće, sasvim smrtonosno. Kada bih ugledao ljude, umesto lica video

bih samo njihove primitivne grimase, a kad bih otvorio novine, povraćalo mi se od štampanih zadrtosti i

podlosti, gadilo mi se sve što bih video, sve što bih čuo, sve što sam morao da primetim. Bio sam, morate

znati, osuđen da nedeljama slušam i gledam tu odvratnu Austriju, dok konačno, iz očajanja, usled tog

kobnog slušanja i gledanja, nisam sasvim smršao i postao kost i koža; iz gađenja prema Austriji nisam

mogao da progutam više ni zalogaj, da popijem više ni gutljaj. Svuda gde bih pogledao, video bih samo

ružnoću i prostakluk, ružnu, prevrtljivu i prostu prirodu, ružne, proste i prevrtljive ljude, ono najprljavije,

najprostije i najpodlije. I nemojte misliti da sam video samo vladu i takozvani viši sloj Austrije, sve

austrijsko bilo mi je najednom najružnije, najgluplje, najodbojnije. U stanju ozbiljne poremećenosti, kao

što biste Vi rekli, smestio sam se, konačno, morate i to znati, na stenu, nakon što sam nekoliko puta na

sebi svojstven način, sve do poslednjeg daha, prošao tom ružnom, prostom i glupom Austrijom, i to na

salcburškom Haunzbergu, sa kojeg sam gledao na Salcburg, sasvim otupeo od svojih stanovnika, sasvim

uništen od arhitekata, Vaših kolega, gledao na grad što još uvek pirjani se u svojoj perverznoj

megalomaniji. Šta su samo, a za samo četrdeset ili pedeset godina, Austrijanci napravili od tog evropskog

dragulja, pomislio sam, sedeći na steni. Ništa drugo do arhitektonsku nakaradu, u koju hrlilo je na desetine

hiljada Salcburžana, u svojim jezivim nošnjama od kože i sukna, katolika i nacionalsocijalista, što mrze

Jevreje i strance. Na steni, na salcburškom Haunzbergu verovatno sam, svetom iznuren zadremao, moj

gospodine, jer probudih se najednom na bečkom Kalenbergu. I zamislite samo, dragi moj arhitekto i

neimaru, šta sam sa Kalenberga, nakon što sam se probudio imao da vidim, ne sedeći, dakle, na

salcburškom Haunzbergu, već na nekoj truloj, drvenoj klupi, iznad takozvane Himelštrase: čitava Austrija,

23

što još samo smrdi ko beštija, odvratna, sa svim svojim ljudima, prostim i podlim, i svojim svetski

poznatim crkvenim, manastirskim i pozorišnim zdanjima, zapalila se meni pred očima i izgorela.

Zapušenog nosa, ali širom otvorenih očiju i načuljenih ušiju, i neizmerno se naslađujući, posmatrao sam

kako lagano gori, što je na mene ostavilo najsnažniji pozorišnji utisak, gledao sam kako gori sve dok se

nije pretvorila u najpre žutocrnu, a potom u sivocrnu smrdljivu smesu lepljivog pepela i ništa više. A kada

sam u tom smrdljivom, sivocrnom zgarištu od austrijske vlade koja je, kao što znate, vazda bila najgluplja

vlada na svetu, i od austrijskog katoličkog klera koji je vazda bio najprevejaniji na svetu, ugledao još samo

ostatke, kao i još jedva prepoznatljive hrišćansko-socijalne, katoličke i nacionalsocijalističke ostatke,

odahnuo sam sa olakšanjem, sve i pored kašlja. Odahnuo sam s takvim olakšanjem da sam se probudio. U

Roterdamu, na svu sreću, u gradu koji mi je, kao što znate, najbliži, dakle, najomiljeniji od gradova svih, a

iz razloga već poznatih. Iako ta bedna Austrija decenijama već, i ni u kom slučaju ne zaslužuje da se o njoj

priča, ipak, verujem, ono jeste interesantno Vama, moj gospodine, što sam nakon toliko decenija opet o

njoj sanjao.

www.skripta.info

24

Napomene prevodioca

Gete na sssamrti 1 Trg u Vajmaru gde se nalazi Geteova kuća. 2 Cornelia Scheilhorn, Geteova baba. 3 Katharina Elisabeth, Geteova majka. 4 Pretpostavka da je reč o vojvodi Ernstu Avgustu II Konstantinu, čiji je sin, Karl Avgust, Getea pozvao u

službu u Vajmar. 5 Pretpostavka da je reć o Ulrike von Levetzovv, devojci u koju je Gete bio zaljubljen. 6 Charlotti von Stein, u koju je Gete, takođe, bio zaljubljen, napisao je više od 1500 pisama, mada ju je

svakodnevno viđao. 7 Fridrih Helderiin, Polovina života, preveo Branimir Živojinović (Nolit 2009.). 8 Ulica u Vajmaru. 9 Nemački naziv za Karlove Vari; banja u Češkoj. 10 Nemački naziv za Marijine toplice; banja u Češkoj. 11 Nemački naziv za Loket. 12 Najveće ostrvo u Nemačkoj. 13 Brdo na severu tirinške šume gde je Gete napisao llber allen Gipfeln ist Ruh. 14 U originalu „Mehr Licht!“ i „Mehr Nicht!"

Ponovni susret 1 Sveti Vid.

Izgorela. Putopis nekadašnjem prijatelju 1 Mosjөen, izvorni oblik. 2 Bösendorfer: marka klavira.

25

L'ecrivain provocateur

Beleška budućem čitaocu

Pisanje - ne bi li se izbegla smrt,

ili pričanje - ne bi li se izbegla smrt,

verovatno je zanimanje

jednako staro koliko i reč.

Mišel Fuko

Susret Tomasa Bernharda i Zigrfrida Unzelda u Beču, 17. januara 1985, protekao je - ako je suditi po

beleškama izdavača - u „fantastičnom raspoloženju". Pisac je bio uveren da će za nekoliko nedelja dovršiti

Stare Majstore, roman koji će svetlo dana zaista ugleđati do kraja te godine. Unzeld je, tom prilikom,

pribeležio Bernhardovu želju: „Veoma mu je stalo do zbirke pripovedaka Goethe schtirbt. Zbirka bi

sadržala sledeće naslove: Goethe schtirbt (Gete na sssamrti), Wiedersehen (Ponovni susret), Montaigne

(Montenj) i Und zwei Stiicke, die noch keinen Titel haben (Dva komada, još uvek bez naslova). Ove

pripovetke, napisane početkom osamdesetih godina prošlog veka, a publikovane u novinama i časopisima,

nisu u željenom vidu objavljene za života Tomasa Bernharda, koji je otprilike u isto vreme dovršavao

rukopis romana Ausldschung, pozorišni komad Heldenplatz, te intenzivno replicirao na skandal koji je

potonji izazvao: jedan od likova u komadu zaključuje da je princip nacionalsocijalističke misli u Austriji

još uvek aktuelan, što je nesumnjivo bio odgovor autora na ondašnja zbivanja u zemlji, a takođe, deo

aktuelne debate - suočavanja Austrije sa sopstvenom nacionalsocijalističkom prošlošću. Od planiranog

rukopisa Und zwei Stiicke, die noch keinen Titel haben završio je samo pripovetku Izgorela. Putopis

nekadašnjem prijatelju.

Elfride Jelinek (povodom smrti Tomasa Bernharda): „Morao je da zabeleži dah, koji mu je večito

nedostajao. Stoga je njegova književnost - književnost govora [...] Dokle god govorim, postojim [...] Iako

je bilo jasno o čemu je u njima pisao - Bernhardova dela, ako je suditi po melodioznosti, zvučnosti, ritmu i

strukturi rečenice, poput kakve beskrajne sinusne krive, bila su nedostižna.“ (Elfride Jelinek: Bez daha I

Atemlos, Die Zeit IX, str. 57/58.)

Otvorite li bilo koju knjigu - roman, pripovetku ili dramu Tomasa Bernharda, pre ili kasnije, suočićete se

sa rečenicom koja kao da žuri da sustigne sopstveni dah, ne bi li na neizvesnom kraju svom za trenutak

utihnula, ali samo da bi ponovo udahnula i nastavila dalje... Forma monologa, Bernhardu omiljena, ogleda

se u monomaničnom govoru njegovih likova - osamljenih i usamljenih individua koji o svojoj osami,

samoći i čamotinji ne prestaju da pričaju - i upravo je ritmičan govor, pun izrazite melodioznosti i visoke

zvučnosti glavno obeležje Bernhardovog stila, a kao takav - neodvojiv je od stilizacije i ironije, autorskog

pečata njegove zamamne poetike.

Uslovnost Bernhardove dramaturgije počiva na simbiotskom a kompozitnom identitetu Habzburške

monarhije: kako katoličkog i dvorskog dekoruma i ceremonijala, tako i beskrajno komplikovanog

birokratskog aparata i protokola.

Bernhardovi likovi: intelektualci, aristokrate, najčešće muškarci, žrtve porodičnog psiho-terora, žive i rade

u izolovanim prostorima, u svetu lišenom vitalne potentnosti, a Bernhard tako privilegovanoj poziciji

suprotstavlja još dekadentniju - verbalnu potentnost. Njegovi junaci su antijunaci, ako su uopšte junaci, ili

pre: periferni, večito skrajnuti likovi. Ne, dakle, pripovetka o Ludvigu Vitgenštajnu već o njegovom

nećaku u Vitgenštajnovom nećaku, i ne, dakle, roman o Bahu u Gubitniku već roman o izvođaču Baha, i

svakako ne roman o Tintoretovoj slici u Starim majstorima već o impresijama i ćaskanju o majstorima i

slici. Njegove likove ne pokreće strast, njih u životu jedino još pokreće retorički mehanizam - odreda svi

su istinski jezički virtuozi, virtuozi svakodnevnog govora. Svi njegovi likovi pate od gubitka sigurnosti i

gubitka poverenja u jezik, stoga se i trude da ga na svaki mogući i nemogući način zadrže, produže,

neštedimice trošeći njegove enormne monološke kapacitete. Bernhardova sintaksa nalikuje muzičkoj

26

partituri u kojoj princip repeticije generiše identitet i stvarnost. Muzika Bernhardovog jezika ne poseduje

samo svoja elemantarna svojstva već istovremeno i ona duboko utemeljana u gramatici i semantici:

zahvaljujući gusto isprepletanoj sintaktičkoj mreži, opsesivnim repeticijama, varijacijama, permutacijama,

aberacijama, kontrastima, kontradikcijama, upotrebi hiperbola, superlativa i sl., ispreda se neraskidivo

bernhardovsko jezičko tkanje.

Na primeru monološkog fragmenta u filmu Tri dana, nastalog 1970. u saradnji sa režiserom Ferijem

Radaksom, Tomas Bernhard objašnjava svoj nadasve ambivalentan stav prema jeziku i stvaralačkom

procesu: „[...] Priče suštinski mrzim. Ja sam priča uništitelj, ja sam tipični pričouništitelj [...] U svom radu,

gde god ugledam obrise priče [...] ja ih raznesem [...] Tako je i sa rečenicama, i skoro da me zabavlja

pomisao kako rečenice, čitave rečenice, koje bih eventualno mogao da stvorim, unapred mogu i da

raznesem. A opet, s druge strane [...] “

U pripovetkama koje ova zbirka nudi - kao okamenjeni svet u minijaturi - pred nama je pozno stvaralaštvo

Tomasa Bernharda, dakle, sve ono što finalno karakteriše Bernhardov opus magnum: njegov stil, njegove

motive, njegove teme - kao i pridružene antiteme i antiteze.

Pripovetka po kojoj je naslovljena čitava zbirka - Gete na sssamrti - nastala je 1982. povodom

obeležavanja 150 godina od Geteove smrti. Ova groteska, u kojoj Bernhard spaja dvojicu umova

nespojivih u vremenu, budući da između Geteove smrti i Vitgenštajnovog rođenja leži pedesetak godina,

predstavlja ujedno i slobodno aranžiranu jezičku i stilsku vežbu zasnovanu na premisi Vitgenštajnove

filozofije - granice moga jezika su granice moga sveta. Bernhardova pripovedačka tehnika već u startu

podriva autentičnost - sve izrečeno prenosi se indirektno, i na taj način dodatno komplikuje, tvoreći

narečeno gusto jezičko tkanje. Što se narativ sve više rastače, a uloga pripovedača u šizofrenim izmenama

vizura sve više gubi - neko priča o nekome ko, pak, priča o nekom trećem - to anonimni pripovedač izbija

u prvi plan i približava se poziciji autora, što se potom (upotrebom konjuktiva) opet relativizuje...

„Tokom poslednja tri dana, on, Rimer, razgovarao je sa Geteom u više navrata, dva puta u prisustvu

Krojtera, kojeg je Gete preklinjao da bespogovorno i do poslednjeg trenutka ostane s njim, konačnio i

nasamo, jer Krojter je, navodno, usled iznenadne mučnine izazvane ulaskom Rimera, sobu Geteovu na

prečac napustio, pri čemu je Gete smesta, kao u stara vremena, s Rimerom poveo razgovor o sumnjivom i

nesumnjivom, baš kao prvih dana marta, kada bi se, tvrdi Rimer, Gete ponovo vraćao toj temi, ponovo i

ponovo, i to s najvećom budnošću, pošto se, tvrdi Rimer, krajem februara gotovo sasvim, uz svakodnevne

jutarnje vežbe s Rimerom, dakle bez Krojtera, i dakle bez onoga što vreba nad, Geteovom samrtnom

posteljom, kojeg Rimer iznova naziva Neduhom, bavio Logičko-filozofskim traktatom i Vitgenštajnovu

misao uopšte uzev označavao kao najednom najbližu misli njegovoj, kao onu što na mesto misli njegove

stupa.“ Cinizam tako svojstven Bernhardu (kako u formiranju naracije, tako i u tretiranju diskursa)

prisutan je već u samom naslovu. Dugo smo razmišljali o tome kako na srpski prevesti produženo i nikako

slučajno ’sch' u schtirbt (ne stribt, kako bi pravopis nalagao) i budući da smo produženje ’sch’ protumačili

kao piščevo autoironijsko insistiranje na tišini, poziv da svi utihnu i ućute, i kao izvesnu pseudozavodljivu

- mantri nalik - uspavanku, odlučili smo da konsonantskoj grupi ’sch’ u srpskom dodelimo multiplikovan

’sss’ identitet, tačnije, da schtirbt pretočimo u: (na) sssamrt(i).

Bernhardovo istraživanje Šopenhauera, tačnije, dela Svet kao volja i predstava inspirisalo je autora da

artikuliše središnje teme svog opusa - nemogućnost da se kaže istina i/ili nemogućnost da se savlada

ljudska egzistencija - a predstavlja i neizbežnu filozofsku referencu, evidentnu i u poznavanju

Vitgenštajna i Montenja. Baš kao što se i Montenj za života povlačio u kulu - to isto čini i narator ove

pripovetke. U pripoveci Montenj - Bernhard varira motive odrastanja, melanholije, zatočenosti,

usamljenosti, izolovanosti, što je prisutno u gotovo u svim njegovim delima, a najznakovitije u pripoveci

Amras. Ambivalentnost, takođe ključno obeležje autorovog stila, jasno se može razaznati već u sledećem

citatu: „Šta god govorio, optuživali su me ili za istinu ili za laž, i često im nije bilo jasno optužuju li me

sada za istinu ili za laž, kao što ni meni veoma često nije bilo jasno optužujem li ja njih za laž ili za istinu,

budući da sam u svom mehanizmu optužbe, koji je poprimao razmere bolesti optužbe, nisam više mogao

da razlučim šta je istina a šta laž, kao što ni oni više, u vezi sa mnom, nisu mogli da razluče šta je laž a šta

istina.“

27

Bernhardova fikcija je autobiografska u meri u kojoj je njegova autobiografija - fikcija. U pripoveci

Ponovni susret, nailazimo na ponovno variranje uobičajenih motiva: sazrevanje, nasleđe, navike, mržnja

prema roditeljima i mržnja prema Austriji. Ponovni susret je manično-monološka lavina jednog od dvojice

prijatelja koji njihov slučajan, ponovni susret koristi kao povod za ponovno proživljavanje roditeljskih

opsesija, prisećajući se porodičnog terora - zabrana, prebacivanja krivice, kažnjavanja. „Mene su roditelji

vodili sa sobom u planine oduvek i samo iz jednog razloga, ne bi li na mene svalili odgovornost za svoje

neuspehe u potrazi za mirom, kao što su me oduvek smatrali odgovornim za sve što se ispostavilo kao

naporno i strahotno. Obraćali su mi se isključivo u trenucima kada su na meni želeli da iskale svoju

mržnju prema svemu, tada sam bio tu, njima na usluzi. Tako sam s njima morao i na najviše planinske

vrhove, rekoh, ne bi li im se našao pri ruci, i njihovim smrtonosnim namerama; nisu zazirali da me teraju

da se penjem na Ortler kako bi na vrhu mogli da me okrivljuju za svoju nesreću. A tvoji roditelji su tebi

priređivali isto, rekoh. Tvoj otac je svoj bes iskaljivao na tebi, taman kad smo stizali ispod glečera na

Glokneru, iznureni, rekoh, na izdisaju. Sećaš li se?“ Kontrast između duhovne i fizičke dinamike

naglašava destabilizovan odnos proživljene, zapamćene i predstavljene realnosti, tačnije, prošlosti,

sadašnjosti i budućnosti.

Izgorela. Putopis nekadašnjem prijatelju tematizuje ne samo apokalptičan san o Austriji već i poznate

Bernhardove stavove, koje je neskriveno, ne štedeći nikoga i ništa, iznosio u svojim pismima, intervjuima,

feljtonima. „Sanjao sam Austriju, i to veoma intenzivno, budući da sam odande utekao, Austriju kao

najružniju i najbedniju zemlju na svetu. Sve što su ljudi u toj zemlji vazda smatrali lepim i divljenja

vrednim, zapravo, ružno je i bedno, vazda odvratno, i u toj Austriji nisam našao ni jednu jedinu stvar koja

bi uopšte bila prihvatljiva. Svoju zemlju doživeo sam kao perverznu pustoš, kao strahovitu zadrtost. Sve

sami grozomorno unakaženi gradovi, zastrašujući predeo i ništa drugo, a u tim unakaženim gradovima i

tom zastrašujućem predelu, ljudi - prosti, prevrtljivi i podli. Nije moguće utvrditi šta unakažava te

gradove, šta zemlju pustoši, a šta ljude čini prostim i podlim. Predeo je, morate znati, bio toliko prost kao i

ljudi, toliko unakažen, toliko podmukao, jedno poput drugog, toliko da je zastrašujuće, sasvim

smrtonosno."

* * *

Tomas Bernhard rođen je u Holandiji 1931. Studirao je muziku, režiju i glumu na Akademiji Mocarteum u

Salcburgu. 1957. godina predstavlja zaokret u karijeri. Dotadašnji novinar postaje pisac, dramatičar i

pesnik. Za života napisao je jednu zbirku pesama, četiri zbirke pripovedaka, devet romana i osamnaest

dramskih komada. Dela su mu prevedena na skoro sve svetske jezike. Njegov opus karakteriše opsesija

monarhističkom nostalgijom, provincijalizmom, kritikom austrijske nacionalsocijalističke prošlosti. Umro

je u Austriji 1989.

Bojana Denić i Periša Perišić

www.skripta.info