Tek tada sam razumela šta taj zaključak zaista znači – da u nama dobra nema...

Koji stih iz Tanaha ovo potvrđuje?

1. Mojs. 8:21 – Nikad više neću prokleti zemlju zbog čoveka, jer je čovekovo srce zlo /skono zlu/ od njegove mladosti

4. Mojs. 15:39 - I imaćete rese zato da se gledajući ih opominjete svih zapovesti Gospodnjih i tvorite ih, i da se ne zanosite za srcem svojim i za očima svojim, za kojima činite preljubu; (*Naše oči i srce nas navode da budemo neverni Bogu, a ako u nama bez Boga ima dobra, onda bi naše srce trebalo da nas ka Bogu vodi, a ne od Njega)

Osija 6:4 - Šta da ti učinim, Jefreme? Šta da ti učinim, Juda? Jer je dobrota vaša kao oblak jutarnji i kao rosa koja u zoru padne, pa je nestane. (*Eto koliko traje naša, prirodna, dobrota)

Isaija 40:6-8 - Glas govori: Viči. I reče: Šta da vičem? Da je svako telo trava i sve dobro njegovo kao cvet poljski. Suši se trava, cvet opada kad duh Gospodnji dune na nj; doista je narod trava. Suši se trava, cvet opada; ali reč Boga našeg ostaje doveka.

Isaija 48:8 - Niti si čuo ni znao, i pre ti se uši ne otvoriše, jer znadoh da ćeš činiti neveru, i da se zoveš prestupnik od utrobe materine. (*Ako je čovek po prirodi dobar, kako je ovo moguće?)

Isaija 64:7 - Nikoga ne bi da priziva ime Tvoje, da ustane da se Tebe drži, jer si sakrio lice svoje od nas i rastopio si nas bezakonjem našim.

Jeremija 2:22 - Da se izmiješ salitrom i uzmeš mnogo sapuna, opet će se poznavati bezakonje tvoje preda mnom, veli Gospod Gospod. (*Mi ne možemo sebe da operemo, šta god da uradimo.)

Jeremija 22:21 - Govorih ti u sreći tvojoj, a ti reče: Neću da slušam; to je put tvoj od detinjstva tvog da ne slušaš glas moj.

Psalmi:

14:1-3 (*može i ceo psalam, kao i 53:1-3) - Reče bezumnik u srcu svom: „Nema Gospoda“. Nevaljali su, gadna su dela njihova; nema nikoga da dobro tvori. Gospod pogleda s neba na sinove čovečije, da vidi ima li koji razuman, traži li koji Boga. Svi su zašli, svi se pokvarili, nema nikoga dobro da tvori, nema ni jednog.

16:2 – Ti si Gospod, nema dobra osim tebe.

19:12-13 – A ko će svoje greške uvideti? Od greha kojih nisam svestan, očisti me. I od dela oholih čuvaj slugu svoga, ne daj da ovladaju mnome. Tad ću biti besprekoran i čist ću ostati od prestupa mnogih.

51:5 – Gle, u bezakonju rodih se / Gle, grešan sam rođen (*Ako u čoveku ima dobra koje nije Bog sam, kako se onda beba rađa grešna?)

51:10-12 Učini mi, Bože, čisto srce, i duh prav obnovi u meni. Nemoj me odvrgnuti od lica svog, i Svetog Duha svog nemoj uzeti od mene. Vrati mi radost spasenja svog, i duh postojan obnovi u meni. (*Ovo što je iskošeno je deo 12. stiha čiji se prevodi dosta razlikuju jedan od drugog i od originala. Ali, šta god da uzmeš, jedna je poruka – neko ko nema ovakvo srce i ovakav duh, traži to od Boga, a ne pokušava da se sam za to izbori, trudeći se da drži Toru)

58:3 (*može i ceo psalam) - Zli su izopačeni od utrobe majčine...

86:11 – Gospode, pouči me putu svome. Hodiću u istini tvojoj. Daj mi srce nepodeljeno, da bi se bojalo imena tvoga.

143:1-2 - Gospode, usliši molitvu moju, primi moljenje moje po istini svojoj, usliši me po pravdi svojoj. I ne idi na sud sa slugom svojim, jer se neće opravdati pred Tobom niko živ. (*Kako to da se ne možemo opravdati, a možemo sami da držimo Toru?)

Priče

20:6 - Najviše ljudi hvali se svojom dobrotom; ali ko će naći čoveka istinitog?

20:9 - Ko može reći: „Očistio sam srce svoje, čist sam od greha svog?“

22:15 - Bezumlje je privezano detetu na srce.

Propovednik 7:20 - Doista nema čoveka pravednog na zemlji koji tvori dobro i ne greši. (*Obrati pažnju na boldovano u stihu ispod)

Jeremija 9:24 - Nego ko se hvali, neka se hvali tim što razume i poznaje mene da sam ja Gospod koji činim milost i sud i pravdu na zemlji, jer mi je to milo, govori Gospod.

Svim navedenim stihovima se mogu dodati i oni koji su posredni dokaz. Kada se god pominje da ljudi slušaju svoje srce i idu za mislima svog srca, uvek je to u kontekstu odvajanja od Boga i neposlušnosti Bogu. Evo samo nekih primera:

Jeremija 11:8 - Ali ne poslušaše i ne prignuše uha svog, nego hodiše svaki za mislima zlog srca svog; zato pustih na njih sve reči ovog zaveta, koji zapovedih da vrše, a oni ne vršiše.

Jeremija 13:10 - Tog naroda nevaljalog, što neće da sluša moje reči, što hodi po mislima srca svog i ide za drugim bogovima služeći im i klanjajući im se; i biće kao taj pojas, koji nije nizašta.

Jeremija 16:12 - A vi još gore činite nego oci vaši, jer eto idete svaki po misli srca svog zlog ne slušajući mene.

Jeremija 17:9 - Srce je prevrtljivo više od svega i podmuklo, ko će ga poznati?

Jeremija 18:12 - A oni rekoše: Nema ništa od toga, nego ćemo ići za svojim mislima i činićemo svaki po misli srca svog zlog.

Jeremija 23:16 - Ovako veli Gospod nad vojskama: Ne slušajte šta govore proroci koji vam prorokuju; varaju vas, govore viđenja svog srca, ne iz usta Gospodnjih.

5. Mojs. 30:6 - I obrezaće Gospod Bog tvoj srce tvoje i srce semena tvog, da bi ljubio Gospoda Boga svog iz svega srca svog i iz sve duše svoje, da budeš živ. (*Bog mora da promeni naše srce kako bismo mogli da Ga volimo i da uopšte možemo da budemo živi.)

1. Samuilova 10 – pomazanje Saula. 10:9 - I kad se okrete (*Saul) da ide od Samuila, Bog mu dade drugo srce; i svi se oni znaci zbiše onaj dan (*počeo je da prorokuje, tj. da govori o Bogu, jer piše u 10. stihu „i dođe na njega Božji duh, i prorokova među njima“).

1. Carevima 3:9 - Daj dakle sluzi svom srce razumno da može suditi narodu Tvom i raspoznavati dobro i zlo. Jer ko može suditi narodu Tvom tako velikom? (*Ovo kaže Solomon. Ako je dovoljno da Solomon samo čita i u svojoj sili drži Toru, zašto traži od Boga srce razumno da može da raspoznaje dobro i zlo? Kad smo već kod Solomona, kako to da je posle toliko iskustva na Božjem putu sa tog puta skrenuo, ako je bio dobar po svojoj prirodi?)

Jeremija 24:7 - Jer ću im dati srce da me poznaju da sam ja Gospod, i biće mi narod i ja ću im biti Bog, jer će se obratiti k meni svim srcem svojim. (*Prvo Bog daje novo srce, pa se onda narod vraća Bogu i sa tim novim srcem se obraćaju ka Bogu.)

Jeremija 32:37-40 - Evo, ja ću ih sabrati iz svih zemalja u koje ih razagnah u gnevu svom i u jarosti svojoj i u velikoj ljutini, i dovešću ih opet na ovo mesto i učiniti da nastavaju bez straha. I biće mi narod i ja ću im biti Bog. I daću im jedno srce i jedan put da bi me se bojali uvek na dobro svoje i sinova svojih nakon njih. I učiniću s njima zavet večan, da se neću odvratiti od njih čineći im dobro, i daću im strah svoj u srce da ne odstupe od mene. (*Dakle, sve će Bog uraditi, daće novo srce, pa tek onda će biti sve ostalo. Ovde je i odgovor o povratku u Izrael, kao i u stihovima ispod.)

Jezekilj 36:24-32 - Jer ću vas uzeti iz naroda, i pokupiću vas iz svih zemalja, i dovešću vas u vašu zemlju. I pokropiću vas vodom čistom, i bićete čisti; ja ću vas očistiti od svih nečistota vaših i od svih gadnih bogova vaših. I daću vam novo srce, i nov ću duh metnuti u vas, i izvadiću kameno srce iz tela vašeg, i daću vam srce mesno. I duh svoj metnuću u vas, i učiniću da hodite po mojim uredbama i zakone moje da držite i izvršujete. I nastavaćete u zemlji koju sam dao ocima vašim, i bićete mi narod i ja ću vam biti Bog. I oprostiću vas svih nečistota vaših, i dozvaću žito i umnožiću ga, i neću pustiti na vas gladi. I umnožiću rod na drvetima i rod na njivi, te nećete više podnositi sramote među

narodima sa gladi. I opomenućete se zlih puteva svojih i dela svojih koja ne behu dobra, i sami ćete sebi biti mrski za bezakonja svoja i za gadove svoje. Neću vas radi učiniti, govori Gospod Gospod; znajte; posramite se i postidite se puteva svojih, dome Izrailjev.

Isaija 6:5 - I rekoh: Jao meni! Pogiboh, jer sam čovek nečistih usana, i živim usred naroda nečistih usana, jer Cara Gospoda nad vojskama videh svojim očima. (*Ako Isaija drži Toru, a to je očigledno pošto ga Bog šalje kao proroka, zašto o sebi govori kao o čoveku nečistih usana kad je video Boga? Da li to Isaija zagovara „Total Depravity“, s obzirom da sebe smatra nečistim? Da li i pravedni Jov zagovara „Total Depravity“ kada kaže za sebe da je ništavan pošto je video Boga (40:3-4 i 42:5-6))

Jedno od osnovnih pravila, koje je logično i razumno je da se ne sme sletati u sred stiha i uzimati koncept, osim u slučaju da se ne naruši kontekst datog odeljka. To je možda i lajt motiv ove poruke, kao što ćeš moći da vidiš.

Iako nema potrebe da analiziram svaki stih pojedinačno, učiniću to, uprkos ne uzimanju u obzir konteksta, dokazivanju nečega što je slično tezi, ali nije sama teza, jer vidim da ti uopšte ne razumeš šta sam Tanah kaže po pitanju dobra i zla.

Naše oči i srce nas navode da budemo neverni Bogu, a ako u nama bez Boga ima dobra, onda bi naše srce trebalo da nas ka Bogu vodi, a ne od Njega)

Ni na trenutak nisi stala i razmislila o tome da li možda i ja imam konzistentan stav o ovom pitanju, stav koji je utemeljen na Tanahu. Jer da jesi, znala bi da zastupam ono šta prorok Jeremija kaže: “Srce je varljivije od svega i na sve je spremno. Ko može proniknuti od njega?”

Jedna od tehnika koje se koriste u raspravama je da sagovorniku staviš u usta nešto što on nije rekao, dokažeš da to nije tačno i onda ispada da si ti u pravu, a druga strana ne.

Druga tehnika je dokazivanje nečega što je slično tezi, ali nije sama teza. Na taj način, stiče se utisak da je strana koja to čini u pravu. Uporedi - da u nama dobra nema – ono što sam doveo u pitanje…… saako u nama bez Boga ima dobra, gde se očigledno slažem sa tvojim razmišljanjima.

Svako dobro u nama je od Boga i to je ono što Tanah jasno uči. Stvar je više nego prosta. U svakom od nas, tokom celog života, postoji dobro i zlo. Mi konstantno vršimo izbor – da li ćemo odabrati put zapovesti i vere, ili ćemo ići za zlom. Da li iza tog zla stoji hasatan, anđeo kog Bog šalje, ili nas naše srce vuče za zlom, od sekundarne je važnosti.

Dakle, u nama ima dobra, čak i u najvećim ludacima postoji tračak dobra (možda postoji i ljudi koji pređu neku granicu i postanu nesposobni za bilo kakvo dobro), jer je Bog tu uz nas, čeka nas, prati nas, savetuje nas da činimo dobro. Druga je stvar što se mi oglušavamo o glas zapovesti i biramo zlo, jer nam Bog dopušta. Znam, sve ti je ovo čudno, jer situaciju posmatraš kroz filter NZ-a, učenja o Satani i sl. No, to nema činjenicu da je koncept dobra i zla u Tanahu vrlo jednostavan.

Posmatraj to ovako. Zamisli jednu kuću od drveta, koja sadrži termite. Kad tad, kuća će se srušiti, ali to ne znači da je naša kuća bila ruševina od početka. Činjenica je da će se vrlo brzo srušiti, ali isto tako mi možemo poučeni iskustvom da budemo oprezni i ne dozvolimo da nam u kuću ponovo uđu termiti.

Inače, ideja o prvobitnom grehu (Original sin) potiče od Avgustina, ali su je neki protestanti kasnije preuzeli.

Primer sletanja u odeljak, uzimanja onog šta ti odgovara, bez obaziranja na kontekst je zaključak na osnovu Isaije 48:8. O čemu se govori u tom poglavlju? O licemerju Izraela, koji se zaklinje Božijim imenom, a tvori nepravdu. Opet vidimo da se Bog obraća Izraelu kao jednini, kome je data posebna uloga, ali su njihova srca postala tvrda. Ovde se ne govori o univerzalnom stanju čoveka koji se tek rodi! Tema ovog odeljka uopšte nije grešnost individualca, već nacije Izrael. Značenje ovog stiha je da je Izrael večito pravio problem, još od svog začeća, od Avrama pa nadalje.

Pogledaj recimo Jov 31:18 – „I od kako sam izašao iz utrobe majčine udovicama sam pomagao“. Da li ovaj stih govori da je ljudska priroda u stvari dobra? Sam ovaj stih je dovoljan da obori tvrdnje koje izvlačiš iz ovih stihova, ali kad već pišem ovoliku poruku, reći ću sve što mi je na umu. :)

Ova doktrina je jako važna za NZ i Crkvu. Ako čovek može verom i držanjem zapovesti da bude spašen, gde je tu vera u Mesiju? Naravno, sa aspekta Tanaha, odgovor na ovo pitanje je jednostavan (Jezekilj 18)

Pogledaj, recimo, šta Pavle radi u Rim 10:8. Citira 5. Moj 30:14, ali ne do kraja, jer izbacuje jedan važan deo.

5. Moj 30:14- Nego ti je vrlo blizu ova riječ, u ustima tvojima i u srcu tvojem, da bi je tvorio.

Rim 10:8 - Ali šta govori pismo? Blizu ti je riječ u ustima tvojima i u srcu tvojemu, to jest riječ vjere koju propovjedamo.

Pavle namerno izostavlja suštinski važan deo ovog stiha da bi kod neznabožačkih čitalaca stvorio utisak da ono što on priča i tvrdi ima uporište u Tanahu. Kako očekuješ da neki jevrejin prihvati NZ kad vidi kako se njegovi pisci ophode prema Tanahu? Jasno je da ovo može da prođe samo kod onih ne provere na šta se Pavle i ostali pozivaju.

Ovo je isto kao da pokušaš da na osnovu Psl 14:1 – „Nema Boga“ praviš neka učenja i izvlačiš zaključke, bez da citiraš ceo stih.

Stihove kojima ne impliciraš da nisam u pravu neću dodatno komentarisati, jer nema potrebe, zato što se u tom slučaju slažem sa tvojim zaključkom :).

Isaija 40:6-8 – Tačno, u odnosu na Boga smo ništa.

Isaija 64:7 – Stvarno ne razumem šta pokušavaš dokazati ovim stihom. Iz aviona se vidi da je ovaj stih, kao i ceo odeljak, izraz pokajanja i poniženja pred Bogom, Ocem i Grnčarom. U stihu pre toga se kaže da smo „postali kao nečisti“ (znači nisu bili pre toga)

Jeremija 2:22 – Opet ista priča – seciranje stihova i to je očigledno hroničan problem. Ako pročitaš ovo celo poglavlje, videćeš da Bog pita Izrael zašto je tako tvrdovrat i poredi ga sa mladom devojkom, kojoj je džabe da se spolja licka i macka, kad je iznutra prljava.

Jeremija 22:21 – Na osnovu ovih stvari vidim da si negde pokupila stihove, da ih nisi sama pronalazila, jer bi XXX koju poznajem dobro pročitala prethodne stihove (od 11 pa nadalje) i znala na koga se odnosi ovaj stih i znala bi da se ovde Bog preko proroka obraća konkretnoj osobi.

Psl 14:1-3 – Opet se iz aviona vidi da se odnosi na konkretnu generaciju, na grupu ljudi koja je zla, na grupu bezumnika (sinove ljudske). U 5. stihu se kaže da je Bog sa pravednicima. Dakle, postoje bezumnici koji ne tvore dobro i pravednici koji se drže zapovesti. To se odlično vidi i u 53:5, jer govori o neprijateljima Davida (i Izraela).

Psl 51:5 – Ovaj stih se isto tako može prevesti ovako: “U grehu sam načinjen i u grehu me je začela moja majka.” Pročitaj šta piše pred početak ovog psalma. Ovo nije teološki traktat o grešnoj prirodi čoveka, već tužna pesma pokajanja, gde se koriste hiperbole. Velika je greška kad se ne uzima u obzir situacija u kojoj je pisan neki odeljak, kao i vrsta spisa u kojoj se ti stihovi nalaze. Opet bih te podsetio na Jova 31:18.

„Grešan sam rođen“. Mislim da ovo nije dovoljno precizan prevod. Hebrejska reč koja se ovde koristi je „beavon“, što doslovno znači u grehu. Pogledaj 1. Moj 19:15 - „da ne bi poginuo u grehu (zbog greha) ovog grada“ Ovde se ne misli da je sam Lot bio grešan, već da se nalazio „u sred greha“. Vrlo je moguće da je to i značenje ovog stiha, jer je David rođen u svetu greha, gde su rđavi ljudi u većini.

Druga važan izraz se jasno odnosi na njegovu majku, koja je isto tako podložna grehu. David je tužan jer je zgrešio i lamentira nad svetom u kom ima greha, slično kao i Solomon kasnije.

Vrlo je moguće da se ove reči figurativno stavljuju u usta deteta koje je dobio sa Vitsavejom. Kako god, ovim stihom se uopšte ne kaže da je dete samo po sebi grešno, već se kaže da je majka ta koja ga u grehu rodi. To je kao kada bi neka žena rekla da ju je muž prebio kad je bio pijan, ili da dete kaže da ga je otac istukao u besu. Naravno, niko neće shvatiti da se pijanstvo i bes odnose na ženu ili dete, već na onog ko im to čini.

Nigde u Bibliji nemamo stih da se Adamov greh prenosi, već samo fizička smrt. Nigde se na kaže da je Adam posle pada imao potpuno zlu i iskvarenu prirodu, koja se prenosi poput kletve. Takvih odeljaka u Bibliji nema! Sada imamo moć da poznajemo i dobro i

zlo i da izaberemo, što nije bio slučaj pre isterivanja iz Edena. Ovu ideju koju ti zastupaš je razvio Avgustin u raspravi sa pelagijancima, i njegovi zaključci su kroz srednji vek stigli in toto do Kalvina, koji ih je u tom obliku preneo dalje.

Mnogo stihova Biblije bi moralo da pokaže tri stvari: da je Bog stvorio čoveka moralno savršenim, da je greh onemogućio Adama da sluša Boga i da se ta osobina prenosi na potomke.

Ono što nam Biblija jasno govori je da sinovi neće nositi grehe svojih očeva (Jezek 18:20), da ljudska grešnost i sklonost ka zlu se pojavljuje u mladosti, a ne pri rođenju. Čak i NZ uči da bismo trebali da budemo kao deca! Duh koji dobijamo od Gospoda pri rođenju je čist, jer dolazi od Onoga ko je čist, a ne od naših roditelja. Deca imaju sirove emocije, i zato su često preiskrena i sklona krajnostima – krajnjoj čistoti i dobroti, ali i znaju da budu jako gruba i zla.

51:12 – Opet te ovaj stih odaje da postupaš poput ptice koja se okomi na plen, uzme ga i odleti. Poznata ti je situacija sa Davidom i Vitsavejom. Ono što je tako očigledno, što je više nego jasno je da David moli da ga Bog ne odbaci sad kad je zgrešio, i da ga vrati na put pravde. Što se tiče ovog poslednjeg dela, to je jako važna tema, o kojoj ću kasnije detaljno govoriti. To je jedna od suštinskih razlika Tanaha i NZ.

58:3 – Klasika. Opet se govori o grupi ljudi, o Davidovim neprijateljima, a ne ljudskom rodu, ali ti vadiš stih i tumačiš ga kako hoćeš.

86:11 – David traži da mu Bog pomogne da ne odstupi od Tore.

143:1-2 – Psalm 146:8 – Bog voli pravednike. Pravilniji prevod stiha koji si citirala je „niko živ ne može pravedan pred tobom biti“. Čekaj, ako niko nije pravedan, kako onda Bog voli pravednike? Ispada da Bog voli kategoriju koja ne postoji… Ili će biti da koncept ljudske pravednosti kako ga ti shvataš nije isto što i ono kako Bog u Tanahu to vidi.

Bog prašta čoveku i milostiv je. Šta je Noju rečeno – “jer sam video da si pravedan među ovim naraštajem” (7:1 i 6:9). Njegova pravednost se upoređuje sa pravednošću njegove generacije. Isto tako, čovek nikada ne može da dostigne savršene Gospodnje puteve i standarde. Uzimajući u obzir ljudska ograničenja i upoređujući ga sa drugim ljudima, pojedinac može biti nazvan “pravednim”. Stoga, njegova pravednost je uslovna, a ne apsolutna.

Još jedna stvar. Ključna reč u 143:2 bi možda tačnije značila da se niko neće opravdati, a ne da niko nije pravedan. Opravdati u smislu da niko ne može da se svađa sa Bogom, da mu kaže da ta i ta zapovest nije dobra, da je ovde Bog pogrešio i sl. To je poenta, a ne da niko ne može biti pravedan pred Bogom. Na stotine mesta vidimo da Bog naziva ljude pravednima.

Priče 20:6 – A ko kaže da ne postoji nijedan veran čovek? Osnovni smisao ove poslovice je da pokaže da hvalisavost ne vredi ništa, već vernost Bogu, što je uvek bila retka, ali i najvažnija osobina za čoveka.

20:9 – Nijedan čovek to ne može učiniti. Ali čovek može biti pravedan, a pravednost ne podrazumeva savršenstvo i to jedna od jako važnih novina koje Pavle i ekipa uvode. Dva stiha pre toga piše – „Pravednik (cadik) živi besprekorno.“ Pravednost je dinamična. (Psl 84:7), a pravedni stalno napreduju kroz svoja pravedna dela. „Ali staza je pravednikova kao blistava svetlost koja sve jače svetli dok ne bude potpuni dan“ (Priče 4:18). Već iz ovih par stihova možeš videti da je pravednost u Božijim očima nešto ostvarljivo „samo“ vernošću koja se vidi kroz tvorenje zapovesti, i da se tu NZ i Tanah razlikuju, ali detaljnije o tome kasnije.

22:15 – Bezumlje, tj. ludost, kako glasi tačniji prevod ove reči, se koristi samo u ovoj knjizi. Ako pogledaš ostala mesta gde se ova reč koristi, videćeš da se ludost vezuje za neke konkretne osobine, poput nestrpljivost, lakomislenosti, lajavosti... A kakva su deca? Zar često nisu nerazumna? U nastavku stiha koji nisi citirala vidimo lek za to – disciplina, nema nikakvog govora o ideji da smo svi zli, niti da tu ludost uklanja Mesija. Na kraju krajeva, ne piše od rođenja, već od mladosti.

Prop 7:20 – U Tanahu, greh nije nešto što smo nasledili padom naših praroditelja, već je stav da „nema čoveka koji tvori samo dobro i ne greši“ (imaš i 1. Car 8:46). Ovaj stih bi podržavao tvoj stav da se rečenica završava posle reči „zemlji“. Ipak, to nije slučaj i vidimo da je ovo rečenica kojom se tvrdi da pravedni POSTOJE, ali da čak i oni greše. A to i jeste jedna od glavnih tema ove knjige. Okreni-obrni, svako ponekad padne, što zna biti i jako bolno, sa ozbiljnim posledicama, a često takvo stanje prati i osećaj da smo glupavo postupili, bez razmišljanja, i upravo je to jedna od misli koje se Solomonu motaju po glavi dok piše ove stihove.

Zato mu zaključak i jeste:Prop 12:13-14: „Boj se istinitog Boga i drži se njegovih zapovesti. Jer to je sva dužnost čoveku. Jer će istiniti Bog doneti sud o svakom delu i o svemu što je skriveno i reći će da li je ono dobro ili zlo.“

Jer 9:24 – Jasno, Bog je taj koji sve kontroliše i svaka dobra pomisao je od njega. Na nama je da li ćemo da poslušamo Njegov glas ili da se oglušimo o njega.

Svim navedenim stihovima se mogu dodati i oni koji su posredni dokaz. Kada se god pominje da ljudi slušaju svoje srce i idu za mislima svog srca, uvek je to u kontekstu odvajanja od Boga i neposlušnosti Bogu. Evo samo nekih primera:

Svoj stav o tome da „treba slušati svoje srce“, kao što vele mnogi pevači i glumci , sam već rekao.

Ako je Bog poslao u čoveka u svet gde od njega traži da voli dobrotu i da je čini, zašto bi nas tako opteretio i stavio nam na pleća teret prvobitnog greha na putu ka dobru? Ako

čovek deluje samo pod direktnim vođstvom Boga, kako onda Bog može da mu sudi i da ga nagradi ili kazni? „Kada bi im srce uvek bilo takvo da se mene boje i da izvršavaju sve moje zapovesti! Tada bi bilo dobro i njima i njihovim sinovima doveka.“ (5. Moj 5:29)

5. Mojs. 30:6 - I obrezaće Gospod Bog tvoj srce tvoje i srce semena tvog, da bi ljubio Gospoda Boga svog iz svega srca svog i iz sve duše svoje, da budeš živ. (*Bog mora da promeni naše srce kako bismo mogli da Ga volimo i da uopšte možemo da budemo živi.)

Toliko si citirala stihova iz Jeremije, a nisi primetila 4:4 – „Obrežite se Bogu, obrežite srce svoje narode Judin i stanovnici Jerusalima....“

Jedan stih iz Božije perspektive, jedan iz naše ljudske. Naravno da je svako dobro od Boga, ali mi sami biramo da li ćemo slušati Boga ili ne, that's the satch ;). Kad slušamo Boga, „odrešujemo mu ruke“ da može još bolje da nas uči pravednosti.

Znam da sam dosadan, ali kontekst ovog stiha je pokajanje i obnova Izraela, kada će Bog ispisati Zavet na srca svih ljudi, kada više neće biti potrebe da druge učimo o tome ko je Bog (Jeremija 31).

Reč koja se koristi za srce nije ista u svim primerima koje koristiš. Više je reči koje se koriste da označe taj tako širok pojam u Bibliji, koji se pojavljuje mnogo stotina puta. Npr, reč „leb“ se pojavljuje u raznim oblicima 593 puta i prevodi se na najrazličitije načine.

1. Car 3:9 – Opet je problem što sve posmatraš iz Pavlove perspektive i zato su ti takve stvari čudne i neshvatljive. PRAVEDNOST NE PODRAZUMEVA SAVRŠENO DRŽANjE TORE, VEĆ ODNOS PREMA BOGU! To što neko zgreši ne znači da ima faličnu prirodu, već da nije Bog, nego stvorenje koje pada i ustaje.

Jeremija 32:37-40; Jezekilj 36:24-32 – Na ovo sam već delom odgovorio, ali sad ću dodati još da se ovde govori o mesijanskom dobu, kad će SVAKO znati za Boga, i to nema veze sa odnosom prema Zavetu i Izraelu, kao što impliciraš, ali, dobro, to i ne čudi, jer ti je koncept Mesije i mesijanskog doba o kojem proroci uče nepoznat. No, to ću u sve kasnije detaljno objasniti.

Isaija 6:5 - I rekoh: Jao meni! Pogiboh, jer sam čovek nečistih usana, i živim usred naroda nečistih usana, jer Cara Gospoda nad vojskama videh svojim očima. (*Ako Isaija drži Toru, a to je očigledno pošto ga Bog šalje kao proroka, zašto o sebi govori kao o čoveku nečistih usana kad je video Boga? Da li to Isaija zagovara „Total Depravity“, s obzirom da sebe smatra nečistim? Da li i pravedni Jov zagovara „Total Depravity“ kada kaže za sebe da je ništavan pošto je video Boga (40:3-4 i 42:5-6))

Stvarno se nekad začudim kako ne uzmeš u obzir zašto je uopšte rečeno to što je rečeno. Da li se Isaija tu bavi pitanjem da li je svaki čovek rođen grešan, ili je možda doživeo stres i strah, što mu je Bog ukazao takvu čast. Čovek zna da se oseti niskim kad vidi drugog izuzetnog čoveka, a zamisli tek kad vidi Boga u slavi! Šta si očekivala da će reći?

„Ma, video sam i bolje?“ Nego šta nego je nečistih usana, kao i svi mi ostali, u odnosu na čistotu i slavu Božiju.

Iznova i iznova, slećeš u odeljke, zanemaruješ kontekst, i što je najvažnije – ideš unazad, jer potvrdu za stavove koje si već stekla pokušavaš naći u Tanahu.

Ti se možeš ljutiti ili ne, ali učenje o ovoj temi, koje ti zastupaš, je čist kalvinizam. Uzmi pogledaj šta je Kalvin pisao o tim temama i videćeš da si tu ideju pokupila od njega. Mnogi hrišćani odbacuju ideju o prvobitnom grehu, jer nije biblijska. Ne bih ulazio u to da li ovako nešto uči i NZ, ali takvim idejama nema mesta u Tanahu i taj koncept je judaizmu jako stran.

Kad Tora nije opterećenje i kad je tako lako i jednostavno držati Toru, zašto Bog kaže da nema nijednog pravednog na zemlji (Propovednik 7:20 i Mihej 7:2) i da nema nijednog koji tvori dobro (Psalmi 14:2-3, 53:2-3) i da se Boga niko ne drži (Isaija 64:7)? Ako dobro živi u ljudima i bez Boga, i ako je lako držati Toru, kako to da su svi ljudi otpali od Boga?

Da sam pravoslavac, sad bih se prekrstio i levom i desnom. Šta je sledeće, reći ćeš da nema Boga, jer tako piše u jednom psalmu? Zapazi da ništa od ovoga nije rekao Bog, već ljudi i to u određenom kontekstu koji nema veze sa time da je teško da se drži Tora. Primere iz Propovednika i Psalama sam već objasnio, za Miheja mislim stvarno da nije potrebno objašnjenje, ali hajde. „Veran čovek je nestao sa zemlje (znači da ga je bilo pre) i među ljudima nema čestitog čoveka. Svi vrebaju da proliju krv. Svako mrežom lovi svog brata“.

Evo, molim te da mi objasniš kako je moguće da se ovaj stih primeni na celo čovečanstvo od Adama pa na ovamo? Ako je već tako, onda pretpostavaljam da će mi biti potrebna mreža, a i tebi :). Šalu na stranu, stvarno sam začuđen da tako naivno pristupaš tekstu. Nemoj zbog želje da meni dokažeš da nisam u pravu i želje da odbraniš ono što smatraš istinom potežeš ovakve argumente, hrišćanstvo ima i mnogo ozbiljnije adute.

Isaija 64:7 – Već sam rekao o ovom stihu dosta, ali da kažem još nešto. Je l' potrebno da citiram uopšte stotine stihova koji govore o osobama koje se drže Boga? Ili da samo kratko kažem da je ovaj stih deo odeljka koji govori o jednom zasebnom delu istorije, bilo da se ponavlja tokom istorije ili ne?

Zašto Bog preko Isusa Navinovog (24:19) kaže celom narodu da oni ne mogu služiti Gospodu? Isus Navinov kaže da je Bog svet i da zahteva da se odanost iskazuje isključivo njemu, tj. da se drži Tora. Ako Tora nije opterećenje, onda će je narod lako držati, a vidimo da Bog poručuje potpuno suprotno.Bog je pred ulazak u Obećanu zemlju Jevrejima preko Mojsija jasno poručio da zna da će se pokvariti (5.Mojs 31:24-29). Zašto, ako je Tora bila laka za držanje?

Zašto Bog tom istom Isusu Navinu onda kaže kako treba da bude slobodan i hrabar i da drži sve u Tori i da će tada biti slobodan i sretan, ako je to bila nemoguća misija? Ispada onda da ga je Bog obmanuo, da ne kažem da se zavitlavao sa njim.

Isus Navin - 1:6 Budi slobodan i hrabar, jer ćeš ti predati tome narodu u nasledstvo zemlju za koju sam se zakleo ocima njihovim da ću im je dati. 1:7 Samo budi slobodan i hrabar da držiš i tvoriš sve po zakonu koji ti je zapovedio Mojsije sluga moj, ne odstupaj od njega ni nadesno ni nalevo, da bi napredovao kuda god pođeš. 1:8 Neka se ne rastavlja od usta tvojih knjiga ovoga zakona, nego razmišljaj o njemu dan i noć, da držiš i tvoriš sve kako je u njemu napisano; jer ćeš tada biti srećan na putovima svojim i tada ćeš napredovati. 1:9 Nisam li ti zapovedio: budi slobodan i hrabar? ne boj se i ne plaši se; jer je s tobom Gospod Bog tvoj kuda god ideš.

5. Moj 30:11 Jer zapovest ova koju ti ja zapovedam danas niti je visoko ni daleko od tebe; 30:12 Nije na nebu, da rečeš: ko će nam se popeti na nebo da nam je skine i kaže nam je, da bismo je tvorili? 30:13 Niti je preko mora, da rečeš: ko će nam otići preko mora, da nam je donese i kaže nam je, da bismo je tvorili? 30:14 Nego ti je vrlo blizu ova reč, u ustima tvojima i u srcu tvojem, da bi je tvorio.

Bog sam kaže da je lako držati Toru, nema tu priče.

Psl 19:7 Zakon je Gospodnji svršen, krepi dušu; svedočanstvo je Gospodnje verno, daje mudrost neveštome.

Ceo 119. psalm

Tora nije opterećenje. Zato i ne možeš da nađeš nijedan stih u Tanahu gde se to tvrdi, već iskrivljuješ tekst da bi se uklopilo u teološke ideje Pavla i ostalih.

Što se tiče konkretno ove situacije iz Isusa Navina, stvar je jasna i prosta. Od 14. stiha 24. glave, Bog preko Isusa Navina nudi Izraelcima da izaberu kome hoće da služe. Dakle, obraća se toj generaciji, koja je kao i prethodna, pravila toliko problema. Jasno im kaže da takvi kakvi su sada ne mogu služiti Bogu, jer su im još uvek u glavi idoli i lažni bogovi. Narod to odbacuje i tvrdi da će biti uz Boga, i tu se još jednom potvrđuje Zavet. Pogledaj šta im kaže u 23. stihu – „Zato sada uklonite tuđe bogove među vama...“ Eto objašnjenja zašto ne mogu služiti Bogu. Uviđaš li koliko je razumno i logično da se Isus Navin obraća tim ljudima tamo (gle čuda), a da mu ni na kraj pameti nije da priča o tome da su svi ljudi rođeni grešni i da implicira da nema smisla držati Zavet, kad će ga i onako upropastiti, jer im priroda ne da budu pravedni?

Kako je moguće da nisi pročitala nekoliko narednih stihova? Jedino objašnjenje mi je da si čula od nekoga ovaj argument, nekoga ko isto ovako citira stih bez konteksta, i da nisi proverila o čemu se to ovde govori, ali ti se objašnjenje učinilo dobrim.

Na koji način ti misliš da držiš Toru, ako to nije uspelo pripadnicima Božjeg naroda koji su uživo gledali Božju slavu u Hramu?

Ko kaže da Isus Navinu, Jezekiji, Davidu i mnogim drugima nije uspelo da drže Toru? Stara priča – držanje Tore nije jednako i nepogrešivost, već je reč o odnosu prema Bogu, o odnosu poštovanja. Da se meri na kantar, Saul bi bio pravedan, David ne.

Štaviše, čak i da nisu uspeli, Bog nas poziva da je držimo i kaže da je to milina i nešto najdivnije.

Hrišćanstvo ne uči da ako si slučajno pogrešio – gotov si, pa samim tim ja to ne zastupam.

Preskočila si pitanje. Pravednost =/= savršenstvo, to je ono što sam rekao u ovoj rečenici. Cela ideja hrišćanstva je da nam je Mesija potreban zato što ne možemo da budemo pravedni i ono što mene zanima je gde je takva ideja u Tanahu?

Nije tačno da je obrezanje bio uslov za ulazak u savez sa Bogom. Prvo obećanje koje Bog daje Avramu je u 1. Mojs. 12:1-3. Savez se sklapa u 15:18, a obrezanje je tek kasnije – 17:9-14Znam da Pavle kaže da je obrezanje ništa, a i neobrezanje je isto ništa, ali to nije razlog da se ovaj čin potcenjuje u Tanahu. Naravno da nije odmah sa njim učinio savez do kraja, ali se na kraju, kada se sve zaokružilo, svelo se na to DA MORA DA SE OBREŽE kao i svaki Jevrej koji želi biti u savezu sa Bogom. Zašto Bog zamalo nije ubio Mojsija zbog toga što nije obrezao sina? Da je po Pavlu, mogao je reći: „kakve veze ima, obrezanje je ništa, neobrezanje je ništa, bitno je srce“ :). Zašto Jezekilj 44:9 kaže: „Ovako veli Gospod Gospod: nijedan tuđin neobrezana srca i neobrezana tela da ne dolazi u moju svetinju, nijedan od svih tuđinaca koji su među sinovima Izrailjevim.“

Koji je danas kriterijum na osnovu koga određuješ ko je došljak i tuđin?

Razumem da si zbunjena, ali Tanah je po tom pitanju jasan, za razliku od NZ gde to nije ni bitno, gde se i Zavet i sve što ide uz to relativizuje.Jevrejin je onaj koji je obrezan i drži svu Toru. Što se tiče došljaka i tuđina, tu je problem u našim prevodima, jer se tu stvari izmešane, ali pokušaću ukratko da objasnim.

Ako bi u teokratskoj državi neki stranac došao i obrezao se i postao Jevrejin, i dalje je bio došljak, jer nije imao zemlje koja je ranije podeljena. Tuđin je, naravno, neki najamnik, koji nema želje da postane Jevrejin, ali se može angožovati kao radnik. Postojala je i

treća grupa koja se nije obrezala, ali nije bila ni tuđin, no ipak i dalje učila o Bogu. Dakle, niti su pagani, niti Jevreji, već nešto kao bogobojazni.

Stranac (ger) je obavezan da praznuje praznik Beskvasnih hlebova (2.Moj 12:19) – čak i neobrezani, ali ne sme da slavi Pashu (2.Moj 12:48-49). Stranac mora držati Šabat (2.Moj 20:10), Jom Kipur (3.Moj 16:29) i ostale praznike. Ne sme jesti krv (3.Moj 17:10), ali nije dužan da jede isključivo čiste životinje.

Možeš i pogledati analizu svih reči koje se tiču ove teme na: http://www.karaitejudaism.org/talks/Ger_Naker_Goy.pdf

A, tek šta si uradio jadnom apostolu Pavlu. Pročitaj ponovo ovo boldovano i obrati pažnju da na osnovu ovoga što si napisao može da se zaključi da je Biblija (tj. NZ) izvor liberalizma i moralnog raspada društva.

Mislio sam na stihove gde Pavle priča o obrezanju, o tome da nije bitno ko je Judejac, a ko je Grk i slično. U Pavlovoj teologiji nema države Izrael, nema Zaveta. To se možda tebi ne sviđa, ali je tako. Zato se hrišćanska crkva tako brzo i „očistila“ od Jevreja.Još jedna stvar. U Tori onaj ko je neobrezan NE MOŽE da jede pashu niti da bude u Božijem Hramu, dok u NZ „novi Jevrej“ može, a i ne mora biti obrezan, niti je to posebno važno, jer krštenje faktički potiskuje i menja obrezanje. A i sama znaš šta su kriterijumi za Pashu, tj. „Gospodnju večeru“, kako je Pavle naziva, u njegovim spisima. Samo me zanima na koji način se određuje duhovna čistota i dostojnost ili nedostojnost...

Zašto je jadan? Zato što je učio prve hrišćane da nije bitno ni ženiti se, jer se Isus uskoro vraća? Bolje pitanje je šta je on uradio Tanahu? Preskočila si 2 primera koje sam naveo, ali podsetiću te na njih i navesti još mnoge druge.

Ako ovo što si napisao izvodiš iz Pavlovih poslanica, onda tvoje stanovište nije ništa bolje od stavova upravo liberalnih hrišćana koji Pavlove reči interpretiraju onako kako oni hoće, a ne onako kako ih je Pavle napisao. Nije Pavle kriv što su hrišćani rešili da se odvoje od Boga, pa koriste njegove reči kojima daju svoje značenje.

Ok, da li onda Zavet podrazumeva da se čovek obreže ili ne? Tanah kaže da ko hoće da bude u Zavetu sa Bogom mora to da uradi. Šta kaže Pavle?

Jedna sjajna izjava pomenutog autora: „Pavle nije menjao nijednu od ovih zapovesti. On je držao Zakon i uvek ga je branio.“ (Treći tekst, pretposlednji pasus).

Odlično ako je tako, jer onda taj autor govori kako bi čovek trebalo da se obreže i da drži svu Toru. Ono što tada nisam uviđao (ili nisam hteo da uvidim) je da Pavle ne misli tako. Za njega je to nebitno i prevaziđeno.

1. Mojsije nije imao vremena da se ženi drugi put. Imao je previše posla u kratkom periodu, da bi stigao i da se ženi...

U to vreme Mojsiju ne bi palo na pamet da se ženi.

Dobro je što si sve ovo analizirala, ali znaš i sama da tvoj utisak ne može da se uzme kao ozbiljan dokaz. Isto tako ja mogu reći da mu je bilo potrebno pola sata da se oženi i ko je onda u pravu?

2. Zašto bi se čovek od 80 godina ženio, ako je sa jednom ženom koja je bila Madijanka već imao decu?

Moram priznati da isprava nisam shvatao na šta ciljaš, ali shvatio sam kad sam proverio Daničićev prevod :). Stvarno si me nasmejala :) :). Pa što barem ne proveri šta kaže novi prevod, nego se oslanjaš na Daničića, koji je ionako radio taj prevod da bi dobio ruku kćerke Vuka Karadžića? :) :) (ne znam da li si znala za to, i ja sam skoro saznao).

Da si se konsultovala sa novim prevodom, uštedela bi sebi dosta vremena, ali onda ne bi imala razlog da mi kontriraš, što celu situaciju čini simpatičnijom :) :) Ne, nije reč o još jednoj Midijanki, već o ženi iz Husa, tj. Etiopljanki – „hakušit“.

Pazi, čak i da jeste Midijanka, očigledno je da su Aron i Marija iskoristili tu njegovu novu ženidbu da kao povod da dovedu u pitanje njegov autoritet. Otkud baš tad da se sete da je Mojsije oženjen Madijankom?

3. ...Zar misliš da bi Mojsije prošao drugačije da je isto učinio? Pa, Mojsije se ne bi nanosao glave da je tako nešto uradio.

Vidiš valjda da je problem u sitaciji sa Finesom bio što su te žene navodile Izraelce na blud i idolopoklonstvo. Očigledno da u tom trenutku, kada nacija Izrael nije postojala (jer kako mogu biti nacija bez svoje države; do tada su samo narod) nije postojala zabrana ženidbe sa ženama koje su prihvatale Boga Izraela i potpuno odbacile idolopoklonstvo.

Dakle, Sefora nije žena iz Husa, već je Midijanka, a znamo da je Midijan jedan od 6. sinova koje je Avram imao sa trećom ženom, Keturom. Sefora potiče od Avrama, a Midijanci su samim tim semiti. Za razliku od nje, žena iz Husa potiče od Hama.

Trenutak Mojsijeve ženidbe se može utvrditi na osnovu 4. Moj 33:17 (poglavlje o putanji Jevreja kroz divljinu) i 11:35, jer okružuju priču o incidentu koji su napravili A & M. Ima i slika http://www.teachinghearts.org/dr0imapexodus.gif

Neki istoričari (poput J. Flavija) beleže da je bio oženjen i etiopskom princezom, a možda se i na osnovu teksta može reći da je imao dve žene Madijanke. Pogledaj 4.Mojs. 10:29-32 i Sudije 4:11. Ima tu još mnogo pitanja, jer neki smatraju da je ovo kontradikcija u Tanahu, da su dva sloja u pitanju i sl, ali nema potrebe da razglabamo o tome. Sećaš se da sam ti pričao da sam izučavao Isavove žene? U paketu su mi „došle“ i Mojsijeve, pa sam zato dobro upoznat sa celom situacijom :)

5. Za Mojsijevu prvu ženu ima i kako se zove, koja je inače ostala kod oca, a ova druga bi morala da se vadi iz polu-izjave. Misliš li da bi Bog propustio da kaže nešto tako važno poput: „I oženi se Mojsije drugi put ženom Madijankom...“?

Što je polu-izjava? Najjače je što baš tako i piše, samo što umesto Madijanke piše Etiopljanka :)

Da li ovo znači da Tora dopušta da se čovek oženi svojom sestrom ili samo priča da je to bilo, da je Avram bio oženjen svojom sestrom, jer Tora ne skriva čovekove mane i ne priča o nekim ljudima koji su bili savršeni?

Tad Tora nije postojala u obliku pre Sinaja, a zabrana o ženidbi bliskih srodnika nije postojala. Avram nije prekršio zapovest, jer ona tad nije bila na snazi. Ona je tek ustanvljena na Horivu. Drugim rečima, Avram ne može biti kriv ex posto facto. To bi isto značilo da su Adamovi potomci bili osuđeni na greh, jer su morali da se žene sestrama. No, jasno je da je Tora nešto što se razvija, nešto dinamično, sve do Sinaja, ali i posle, zbog same prirode ovog sveta.

Propisi su propisi i oni su jasno dati na Horivu.

Amin! Mnogo drugih stvari Tora zabranjuje, ali poligamiju ne. Nije idealno, ali za te žene je bilo bolje da budu druga, treća ili peta žena, nego da prose i prostituišu se. Ono što je činjenica, i to nisi ni pokušala da osporiš, je da mužu nikad ne bi smela reći da krši Toru ako bi doveo još jednu ženu, držeći se, naravno, svih zapovesti.

Ponavljam, ja sam za monogamiju, ali je stvar u principu i tome da se jasan Božiji stav želi omalovaživiti.

Kakav je karakter čoveka, koji prvo tajno legne sa devojkom, pa samo ako ih uhvate, oženiće se kad ga budu naterali? Da li je to uzor ponašanja koji bi trebalo da slediš?

Naravno da nije, ali Tora se bavi konkretnim situacijama, nesavršenim ljudima, i Bog poručuje kako presuditi u tim slučajevima.

Ovim stihovima se ne može dokazati opravdanost poligamije jer je suština u pristupu. Ako neko hoće da se ženi, on onda ima NAMERU da se oženi i SVOJOM VOLjOM ulazi u brak. Suprotno tome, pomenuti stihovi Tore govore o slučaju kada je muškarac legao sa devicom i zbog toga je NATERAN da plati odštetu i da se ženi, i to ako njen otac na pristane. Ovde je jasno da nije u pitanju dovođenje druge žene u kuću, već situacija u kojoj mora da se koriguje problematično ponašanje muškarca.

Čekaj, zar nije postojala normalna poligamija, gde čovek dovede drugu ženu, bez da je legao sa njom pre toga i sl?

Problem je što ljudi koji nisu upoznati sa jevrejskom istorijom i kulturom ne poznaju kako su tada stvari zaista odvijale. Ne znaju da su postojale sudije, koje su detaljno

ispitivale svaki od tih slučajeva, da to nije bilo samo da neko sačeka da devojka ostane sama, zaskoči je i rešio je svoje probleme. Pogledaj 5.Moj 17:8-13. Konačnu odluku je donosio Bet Din, ili vrhovni sudija (seti se Solomona i dve majke).

Moraš da posmatraš stvari malo realnije, jer ljudi su daleko od idealnih, ali je potrebno štititi pravdu i oštećenu stranu, kao i uklanjati bezakonje.

U 5. Moj 22:28-29, izraz „uhvati i legne sa njom“ nije silovanje i nevoljan odnos po devojku! Ova fraza se upotrebljava i u 1. Moj 39:12, kada se opisuje pokušaj Petefrijeve žene da ga zavede. Može li žena da siluje muškarca? Naravno, očigledno je da se u stihu u 5. Moj misli na poziv muškarca devojci da legnu zajedno, na koji ona pristaje. Ponavljam, za silovanje sledi smrtna kazna.

Dakle, za predbračni seks kazna je 50 šekela srebra, i ona se plaća ocu, pod čijom zaštitom se nalazila ta devojka i čija je čast tim činom povređena. Ipak, on može da zabrani taj brak i da poništi sve njene zavete (4. Moj 30). Po nekim proračunima, to je 42 hiljade dolare odštete. Da je danas na snazi takav zakon, pitanje je koliko bi bilo predbračnih odnosa .

Da li je i žena ratni plen isto ulazila u brak svojevoljno?

Jezekilj 33:13 - Kad kažem pravedniku da će doista živeti, a on se pouzda u pravdu svoju pa učini nepravdu, od sve pravde njegove ništa se neće spomenuti, nego će poginuti zbog nepravde svoje koju učini.Pogledaj i 14. i 15. stih. Nije bitno šta će čovek konkretno uraditi. Bitno je da li je to pravedno ili nepravedno u Božjim očima.

Netačno.

Pogledaj stih pre toga.„Onog dana kad sagreši, pravednika neće izbaviti pravednost njegova, niti će onaj koji je zao stradati zbog svoje zloće onog dana kad se odvrati od svoje zloće, kao što ni pravednik neće ostati živ zbog svoje pravednosti onog dana kada sagreši (doslovno ovo sagreši znači u dan njegove pobune; u dan kad bunotovnički prestup počini).

To ne znači da je prekršaj bilo koje stvari isto kao i da si ubio i silovao nekoga. To samo znači da Bog ne gleda kroz prste nikome, i ako 20 godina živiš pravdno i onda najednom odlučiš da siluješ i ubijaš, to ne znači da imaš bilo kakve olakšavajuće okolnosti. Jer, ako si na kraju odlučio da činiđ zlo, važiće i za tebe Zakon kao i za sve druge.

Ispada da je lakše da ti se oprosti nameran od nenamernih greha. Ko je pokrivao nenamerne grehe?

E, tu je problem što veruješ da za oproštenje svakog greha mora da se prolije krv, ali o tome više kasnije :).

Sam Bog. Isaija 43:25 - Ja, ja sam brišem prestupe tvoje sebe radi, i greha tvojih ne pominjem.

Postoji tu jedna stvar koju nisam pominjao, ali ću je sada objasniti:Pogledaj 4. Moj 5:6 i dalje.Ovde se govori da je to žrtva za prestup (ašam) ali postoje i žrtve za greh (hata).

Iako za njih važi potpuno isti zakon, to su dve različite grupe žrtava i prinose se različite životinje u zavisnosti od situacije.

Ašam je za prevare, krađu, gubu, nazirejski prestup, spavanje sa sluškinjom koja nije otkupljena itd itd i uglavnom su to hotimični gresi, a hata je za nenamerne grehe.

4. Mojs. 15:30 - Ali ko namerno zgreši između rođenih u zemlji ili između došljaka, on ruži Gospoda; neka se istrebi duša ona iz naroda svog.

Gde vidiš životinju ovde? :) Žrtva u Hramu nije potrebna da bi se greh oprostio, već je suština u pokajanju.

protiv takvog ponašanja naširoko i nadugačko priča onaj „liberal“ i „slab poznavalac Tanaha“ Pavle , a to pričaju i Jakov i Juda),

Ako je već poznavao jako dobro Tanah, što preskoči ona dva primera kad izvrće Tanah da bi potvrdio neke svoje ideje? Nažalost, u njegovim spisima ima još brdo takvih primera i cela njegova teologija je zasnovana na tim izvrtanjima.

Pa, i starozavetni ljudi koji su prinosili žrtve za greh su prihvatali opravdanje verom.

Tačno, ali šta ćemo raditi sa onim što je sirotan, pa samo brašno ima da donese za prinos? Ko će platiti za njegov greh, kad nema životinje koja proliva krv? Ili će biti da Bog pokriva te prestupe?...

Samo da dodam na ovo deo teksta pomenutog autora, Nikole Jelačića: „Pavle ne kaže da je moralni aspekt Zakona ukinut, i da je on sam osuda. On kaže da Sveti Duh, čija se blagodat dobija verom, oživljava pisanu reč Zakona, koja, ako se pokuša držati bez vere (i bez Duha), zaista donosi smrt (kletva Zakona).Pavle takođe u osmom poglavlju poslanice Rimljanima kaže da oni koji poveruju u Mesiju, vođeni Duhom, više nisu pod osudom Tore, jer sada kad su spašeni, od njih se očekuje da je drže. Nije Zakon ukinut, već je to veo (uzaludan pokušaj da se drži Tora bez vere), koji nestaje verom u Isusa.“ (Treći tekst)Šta da ti kažem, kupio sam fazone od Lutera i hteo da uklopim Pavla sa činjenicom da je Tora večna, ali vidim da to ne ide :). Gde li sam u Tanahu našao princip o osudi Tore, a i ova ostala učenja? :) Ali sam to prerastao i usudio se da vidim šta to Biblija zaista kaže i koliko stoji ta priča o konzistentnosti Tanaha i NZ.I da, sam sa sobom se ne mogu raspravljati, toliko blesav baš i nisam :) :) :)

Pročitaj 9:1-3, a razlozi su 9:4,5 i 9:6 - Jer nam se rodi dete, sin nam se dade, kome je vlast na ramenu, i ime će mu biti: divni, savetnik, Bog silni, otac večni, knez mirni.

Pre svega, potrebno je reći da tema ovog poglavlja nije Mesija, kao što se ni ličnost iz 9:6 ne poistovećuje sa Mesijom.

Čim se pogleda stih, vidi se da Isaija govori o detetu koje je već rođeno (julad). Kad god se ta reč koristi u Tanahu, odnosi se na prošlost, a ne budućnost udaljenu 7 vekova. Isti je slučaj i sa njegovim imenima, jer se kaže da je nazvan, a ne biće zvan (vajikra).

Važno je reči da bi se ovaj stih mogao potpuno korektno prevesti sa “Divni savetnik, Moćni Bog ga je nazvao princem mira”. Kako god, to što neko u imenu sadrži Božije ime, ne znači da je ta ličnost Bog. Npr, u 1. Moj 33:20 Jakov je nazvao oltar “Bog, Bog Izraela”; 2. Moj 17:15, Mojsije naziva oltar “Bog je moja zastava”; Sud 6:24, Gedeon naziva oltar “Gospod je mir”. Vidimo da nije stvar u tome da su te stvari Bog, već da one opisuju neku Božiju osobinu. Jeremija 33:16, gde se Jerusalim naziva “Bog je naša pravednost”. Ista stvar je i sa mnogim drugim imenima u Bibliji (seti se Jezekije), koja opisuju neke druge osobine Boga.

Pogledajmo poglavlje od početka. Vidimo da Isaija kaže da su Jevreji u velikoj opasnosti, ali da su videli svetlost. U 4. stihu se ovo oslobođenje poredi sa “danom propasti Midijana”. Na šta se misli? Ovde Isaija misli na oslobođenje u doba Gedeona (Sudije 6 i dalje) i kaže da će ova čudesna priča u Isaiji 9 biti poput pobede u doba Gedeona.

Koje je to oslobođenje o kojem Isaija priča?

2. Carevima 18 i 19. Vidimo da je situacija dramatična i da je car Senahirim, koji je raselio 10 plemena, krenuo na Judu. Ipak, Jezekija se moli Bogu i On mu odgovara u 2. Car 19:20 i kaže da je čuo njegovu molitvu. U stihovima 29-31, Bog daje znak i dalje znamo šta se desilo.

Jasno je zašto Isaija poredi situaciju sa Gedeonom, jer je ovde anđeo Božiji pobio skoro 200 hiljada ljudi. To dete o kom Isaija priča u 9:6 je Jezekija. Kako to znamo? Pored svega, još jedan fantastičan detalj definitivno potvrđuje o čemu je ovde reč.

Kraj 7. stiha – “To će učiniti revnost Gospoda nad vojskama”, Jako neobičan izraz, koji se pojavljuje samo na još 3 mesta. 2. Car 19:31 – isti izraz. Dakle, jasno je da postoji direktna veza između događaja o kom priča Isaija i ove situacije u knjizi o Carevima. Isaija 37:32 koristi isti izraz, kada opisuje događaja u vreme vladavine cara Jezekije.

Sve ovo je jako logično i jednostavno, kada se pogleda cela situacija. Sletanje u sred teksta, i uzimanje onoga što nam se čini odgovarajaćim, jednostavno nije ozbiljno, štaviše, nerazumno je i nepošteno.

Možeš da pročitaš celo 42. poglavlje zbog konteksta, pa obrati pažnju na ono što je izdvojeno. Ove naredne stihove posmatraj zajedno, iako su jedan ispod drugog, jer se sve ovo odnosi na tog slugu.

Zašto ne nastaviš dalje da čitaš? Isaija 43:10 – Vi ste MOJI SVEDOCI i moj SLUGA kog sam izabrao… U istoj rečenici jednina i množina. Što je i normalno, jer se Izrael naziva Božijim sinom, prvencem, i sluga je metafora celog naroda, a ne neka zasebna ličnost, niti Mesija.

Da li si ikada proveravala kako Isaija koristi reč sluga, naročito u tzv “devteroisaiji”, tj. Poglavljima 40-66?

41:8-9 – Jasno da je reč o Izraelu. Zašto je sad u 42. taj sluga najednom neka posebna ličnost? U 42:6 imamo izraz “librit am” – zavetni narod. Doslovno tako piše. To znači da je taj sluga zavetni narod, a to samo može biti Izrael. Vratiću se na ovaj detalj uskoro. Je l' Isus bio slep i gluv? Pogledaj 42:19.

44:1,2,21 (obrati pažnju i na 24. stih, važno zbog 49. glave) – Nikakve sumnje da se radi o Izraelu. 45:4, 48:20 – ista priča.

49:3 – zicer, kada se pogleda novi prevod. Kod Daničića piše – „ti si sluga moj, U Izrailju ću se tobom proslaviti“. Ipak, hebrejski tekst je jasan i on kaže: „ti si moj sluga, Izraele, na tebi ću pokazati svoju lepotu“.

49:8 ima isti izraz kao i 42:6 – iz aviona se vidi da je to Izrael. 50:10 – uporedi sa 42:19. Vrlo je moguće da Isaija i ovde misli na sebe, ali se odmah nadalje vraća i priča o Izraelu.

54:17, 56:6, 63:17, 65:8-9;13, 66:14 – Izrael ili verni ostatak.

Ostali su 52:13, 53:11. Od 31 puta, 29 puta se reč sluga sigurno odnosi na Izrael (možda samo u jednom slučaju Isaija misli na sebe). Velika je verovatnoća da se i u ova preostala dva slučaja ova reč se opet odnosi na Izrael.

Obrati pažnju na još jednu činjenicu. Prorok Jeremija takođe priča o Izraelu u trećem licu jednine.

2:14,15:” Da li je Izrael sluga? Da li je rob rođen u kući. Zašto je postao plen. Mladi lavovi na NjEGA riču….” Pogledaj i Jeremija 30:10, 46:27,28. Isto je i sa Jezekiljom. 28:25, 37:25. U ovom drugom stihu opet vidimo da se paralelno koristi jednina i množina, kao i Isaiji 43:10.

Sve i da nema ovih prethodnih stihova, mislim da bi svako ko je živeo u Izraelu, ko je živeo uz Hram, mogao da zna šta je Božji plan na osnovu stihova 52:13 do kraja 53. glave.

Opet ću te pitati isto. Da li si ikada detaljno istraživala Isaiju 53? Da li si gledala šta kaže original? Da li znaš da je to jedno od najzloupotrebljavanih poglavlja Biblije? Pre nego što počnem, reći ću samo da čak i da se govori o nekom sluzi čoveku, Mesiji, to ne znači da je Isus to sve ispunio, jer imam tu dosta elemenata koji se ne mogu uklopiti sa njim, ako pažljivo pogledaš ;).

Tačno, podela na 52. i 53. glavu nije odrađena prirodno. Jasno je da reč o celini.

Na osnovu čega znaš da se ovde govori o Mesiji? Da si čitala ovaj tekst 50 godina pre rođenja Mesije, da li bi čim bi videla rekla – “Da, ovde se govori o Mesiji, to je jasno”? To je, drugim rečima, i ono što si i ti sama rekla.

Pre svega, proročanstva o Mesiji, za koja i svi hrišćani smatraju da se odnose na Mesiju, govore o tome da je reč o caru. Ovde je reč o Božijem slugi, koji, kao što smo mogli videti, za Isaiju znači Izrael. Ovi stihovi su u suprotnosti sa ostalim odeljcima koji govore o Mesiji.

Vratimo se na ovo što si rekla da je svakome bilo jasno da se ova poglavlja odnose na Mesiju i Žrtvu. Pogledajmo onda Matej 16:16. Petar tvrdi da je Isus Mesija. 21. stih. Isus priča o tome kako će morati da postrada. Naravno, Petar na to odgovara – “Pa da, ti si Sluga iz Isaije 53, znamo da ćeš postradati za nas”. Ili ne? Ista situacija je i u Marku 9:31-32.

Nikom nije ni padalo na pamet da je Isaija 53 mesijansko proročanstvo, zato što to i nije odeljak o Mesiji. (za razliku od, recimo, Isaija 11)

Čak i da ovo jeste proročanstvo o Mesiji, kako znamo da se ovo odnosi na Isusa? Kako može neko da proveri da je Isus platio grehe? Jevrejski i koncept Mesije u Tanahu je da su znaci VIDLjIVI. Opet je na delu kružno rezonovanje. Prihvatiš prvo da je Isus Mesija, ulaziš u Tanah i vidiš sličnost – to je to, ovo je proročanstvo o Isusu. Zabadanje strele i crtanje mete oko nje, kao i kod svih drugih proročanstava o Isusu.

Zapazi još jednu jako važnu stvar. Nigde se u ovom poglavlju, niti bilo gde drugde, ne kaže da je potrebno verovati u Mesiju. 52:1 – vidimo da Bog lično govori, sve do kraja poglavlja. Tada, od 53:1, subjekat više nije Bog, već neko drugi, - neznabožački vladari. To je jako važno da zapazimo.

53:3 – “Bio je prezren i ljudi su ga izbegavali…” Da li bilo koji drugi stih govori da će Mesija biti odbačen? Naravno da ne.

E sad, uporedi to sa novozavetnim izveštajima. Marko 3:7-9, Luka 2:52, 4:14-15 (ovde čak kaže da su ga SVI hvalili). Dakle, jevanđelja opisuju Isusa kao nekog ko je jako popularan (sem navodnog izveštaja o Jevrejima koji su se okupili da ga odbace i osude), dok Isaija 53 priča o nekome koga svi mrze, celog života.

Isto je i sa nastavkom stiha, gde se sluga opisuje kao neko ko se celog života mučio, a ne neko ko je u jednom trenutku svog života preživeo mučenje. Svi mi ostimo bol i patimo u jednom delu svog života – ovde je reč o nekome čiji se život sveo na mučenje (a man of pains, patnik).

Što se tiče toga da nije činio nasilje, ne bih tu mnogo zalazio, ali obrati pažnju na Luku 19:27, na situacije sa smokvom i svinjama (gde nepotrebno nanosi štetu prirodi, što Tora zabranjuje), na bičevanje u Jvn 2:14.

53:10 – “videće svoje potomstvo i produžiće svoje dane”? Zar je Isus imao decu? Zar je dugo živeo? Ne, potomstvo nije “duhovno”, već je u Bibliji kao i obično – reč o konkretnim stvarima i konkretnim konceptima. Potomstvo je seme, direktni naslednici. (1. Moj 15:2-4, Isa 45:11,19). To ne mogu biti učenici, vernici i sl. Reč koja označava duhovno potomstvo u hebrejskom može biti “ben”. Izraz “produžiće svoje dane” (ja’arih jamim) se uvek i isključivo odnosi na dug zemaljski život, nikad na večni.

Vidimo da je daleko od toga da je Isaija 53 u detalje, precizno, opisuje Isusa.

Tvrdnja da neko mora da umre za nas se najviše zasniva na 5. stihu. Opet moramo konsultovati original. U svim hrišćanskim prevodima piše da je “probododen ZA naše prestupe”, ali to je netačan prevod. Tačan prevod glasi: “proboden je ZBOG naših prestupa”, jer su mu taj bol naneli subjekti ovog poglavlja. Daću ti primer. Zamisli imaš nekog štrebera koji se stalno javnja na času i nervira svu ostalu decu. Posle časova, velike su šanse da će ga ostala deca tući. Da li on pati ZA njihovo ponašanje, ili ZBOG njihovog ponašanja. Jasno je da dobija batine zato što ga druga deca muče, kao što su i Jevrejima kroz istoriju skoro svi narodi zagorčavali život na razne načine.

53:8 – Nije ON kažnjen, već ONI. Reč “lamo” se odnosi na 3. lice množine. Jasno je da je sluga neko ko se označava kao jedan entitet, ali ko se sastoji od množine (to smo već mogli da vidimo).

53:10 – Obrati pažnju na AKO. Sluga može svesno da bira, i može da odbije misiju.

53:11 – Svojim će ZNANjEM moj pravedni sluga mnogima doneti pravednost… Znanjem? Sa NZ tačke gledišta, ovde bi verovatno trebalo da piše krvlju. Da li ti je ikada prošlo kroz glavu da Pavle praktično uopšte i ne citira Isusa niti njegova učenja? Ne pominje ni njegovo čudesno rođenje, samo ga interesuje njegova smrt i njen značaj. Uostalom, Jevrejima poslanica tvrdi da nema oprosta bez krvi. Džaba ti da sve zapovesti držiš, sva učenja koja je Isus saopštio na Gori, ako ne veruješ da je on Žrtva, gotov si. Za Pavla i NZ pisce Isusova smrt je suština, znanje je od sekundarne važnosti.

Jedna jako važna stvar, a tiče se kraja 52 poglavlja. Vidimo da Bog kaže da će Njegov sluga biti uzdignut i da će to šokirati svetske vladare. Ono što je malo teže zapaziti je da je Isus najgori mogući kandidat da ispuni ovo proročanstvo. Na šta mislim?

Ako bih ti rekao da ovde Bog misli na Vuka Karadžića, da je on taj sluga i da će on biti uzdignut, da li bi se iznenadila? Naravno da bi, jer to niko ne očekuje. Zamisli situaciju da se Isus sutra vraća. Da li bi to šokiralo sve? 2,5 milijardi hrišćana i 1,5 milijardi muslimana. Neka četvrtina od njih zna da bi Isus trebalo da se vrati. To nikoga ne bi iznenadilo. Svi očekuju Isusa. On je jedna od najpoznatijih ličnosti u istoriji. Manje ljudi bi bilo iznenađeno da se vrati Majka Tereza. Ali Isus možda najmanje od svih ličnosti u istoriji odgovara ovom opisu.

Nadalje, ko će se iznenaditi? Jevreji ne očekuju Isusa, već nejevreji i hrišćanski jevreji. Ovde ne piše da će se Jevreji iznenaditi, jer bi za njih to zaista bio šok i iznenađenje. Ne, svetski vladari će da stave ruku preko usta, isti oni koji žele da unište Izrael i zatru Jevreje, kad vide kako Bog obnavlja svoju zemlju.

Ova dva poglavlja jesu mesijanska, ali ne zato što se odnose na ličnost Mesije, već zato što se odnose na mesijansko doba. 52. poglavlje jasno govori o Izraelu (obrati pažnju na 10. stih, gde je spasenje Izraela vidljivo, kao što je i uvek u Tanahu, za razliku od NZ, gde je važna duhovna dimenzija). 54. glava isto govori o Izraelu (zanimljiv je 17. stih i izraz “Božije sluge”). Sva 3 poglavlja govore o tome šta će se događati kada Mesija dođe i kada počne mesijansko doba. To je nešto što i sve ostale proročke knjige tvrde.

Da se vratimo ponovo na kraj 52. poglavlja. Svi očekuju da će na kraju istorije, Jevreji priznati da su bili u krivu. Ali, to nije ono što ovi stihovi tvrde. Naprotiv, događa se suprotno i svet će biti više nego iznenađen. Kaže li gde Biblija da će Jevreji u budućnosti da se iznenade? Da će da shvate da je Isus Mesija? Ili će svi da priznaju da su Jevreji bili u pravu? (Isaija 60:14-15; 62:2-3; 61:9;60:1-3, 6-7; 41:11… Jeremija 16:19… Mihej 7:15-16)

Kada imamo na umu da u 53. poglavlju nacije i vladari govore o Izraelu, svim onim pravednim Jevrejima koji su se držali Boga (Sofonija 3:13-20), sve ima smisla i sve je tako logično. Ceo Tanah govori o tome da je Izrael sluga Božiji.

Svi izrazi pred kraj 52 se odnose na Izrael i to je tako logično i razumno objašnjenje. Nezanbožački kraljevi će biti u šoku, začepiće usta (uporedi Mihej 7:10). Ne mogu da veruju šta se dešava i konačno shvataju da su mu (sluzi – Izraelu) kroz celu istoriju nanosili i zlo i da je sluga patio zbog njihove zlobe. (Jeremija 16:19-20, Isaija 61:5, a pogotovu 49:23). Priznaju da su bili kao ovce koje ništa ne znaju, ali i kažu da je Izrael poput ovce odveden na klanje (uporedi sa Psl 44:12, Jer 50:17). Ali Bog će vratiti Izrael i učiniti da se umnože (uporedi sa Zah 10:8, Jez 36:37, 5. Moj 30:5, kao i Isa 65.22, Zah 8:4). Znanje i činjenica da poznaju Boga, dovešće mnoge narode u Izrael (Jer 31:34, Mih 4:2).

Proćiću još jednom sve stihove ovog poglavlja i izneti neka važna zapažanja.

53:1 – Kome se otkrila Božija ruka? Pogledaj 52:10. Isti izraz se koristi i u 5. Moj 5:15 kada se govori o tome kako je Bog izbavio Izrael iz strane zemlje.

53:2 – Prorok kaže da se Izrael pojavljuje iznenada, iako su mnogi mislili da je gotovo sa njim, i tako je bilo mnogo puta tokom istorije. Ni po čemu se Jevreji ne ističu fizički, a tokom cele istorije ih porede sa svinjama, majmunima, a tako je i danas u arapskim zemljama.

53:3 – Ako znaš da ovde neznabožački vladari govore o Izraelu, sve postaje tako razumno i logično, i što je najvažnije, istorijski tačno.

53:4 – Narodi priznaju da su mučili slugu, ali da su mislili da ih Bog kažnjava, jer su raspeli Sina Božijeg, pa su oni samo mislili da vrše Božiju volju. Može delovati da se ovde govori o Isusu koji nosi grehe, ali sledeći stih ne dozvoljava takvu mogućnost.

53:5 – Jedan od primera zloupotrebe i navlačenja biblijskog teksta ne bi li se uklopio u NZ učenja. Velika je razlika između toga da li je neko poginuo za mač ili od mača. Predlozi prave razliku, a to je slučaj i sa ovim stihom. Kao što sam već rekao, pravi prevod ovog stiha glasi: On je ranjavan ZBOG naših prestupa, lomljen je ZBOG naših grega. Na njemu je bila kazna zbog našeg mira i zbog njegovih rana smo izlečeni. Obrati pažnju i na to da je reč o trajnom vremenu, a ne nečemu što je prošlo.

53:6 – Kraljevi shvataju da su grešili. Shvataju da su bespotrebno progonili Izrael, koji je Božijim dopuštenjem ispaštao.

53:7 – Tačno, Izrael je često bio nem pred svojim tlačiteljima, a i danas retko uzvraćaju vatrom na vatru. Da li je Isus ćutao? Ne baš, kao što se može videti u jevanđeljima.

53:8 – Ovaj stih je jako teško prevesti. Pomenuo bih dve stvari. Istrgnut je iz zemlje živih. Reč “istrgnut” se koristi u Jezekilju 37:11, u kontekstu Izraela. Jzk 26:20. Stih koji govori o uništenju Tira, posle kojeg će Bog vratiti slavu Izraelu. Izraz zemlja živih može da znači i biti živ, ali i Izraelova zemlja. Sasvim je logično pretpostaviti da se ovaj izraz odnosi na Izrael. Druga stvar je mnogo važnija. “Kažnjen je za prestupe mog naroda” je netačan prevod ovog dela, jer se reč “lamo” odnosi na grupu, a ne na pojedinica. Gramatički netačno je prevesti to u 3.l.j.m.r, ali se to menja da bi se uklopilo u hrišćanske ideje. Stoga bi tačan prevod bio – zbog prestupa mog naroda (paganske nacije), smrt je došla na njih (Jevreje). (because of the transgression of my people, a plague befell them ). U Bibliji, moguće je govoriti o naciji u jednini, ali ne može se govoriti o jednoj osobi u množini.

53:9 – Ponovo jako težak stih za prevesti. Prva stvar koju bi trebalo napomenuti je da sluzi grob nije dodeljen, već ga je on dao. Aktivna radnja. No, čak i da jeste, Isusova grobnica nema veze sa zločincima, jer je Josif iz Arimateje smatran za pravednika. Drugo, reč smrt (prevedena u novom prevodu “kad umre”) označava više od jedne smrti i pojavljuje se samo na ovom mestu u celoj Bibliji. Šta uopšte znači ovaj stih i kako ga prevesti? “I dade (načini) grob sa zločincima, i bogatima sa njihovim vrstama smrti, jer nije počinio nasilja i prevara se ne nađe u njegovim ustima.”Ono što Isaija verovatno misli je da je sluga iskusio kako izgleda biti zločinac i bogataš, jer su to dve grupe ljudi koje stalno osećaju strah i moraju da se osvrću preko ramena.

Zločinac se plaši da ne bude uhvaćen i kažnjen, dok se bogataš boji da ne bude opljačkan. Mislim da to ima dosta smisla.

53:10 – Ponovo je na delu namerno navlačenje prevoda. Izraz “žrtva za prestup” je je “ašam”. Reč ašam je usko povezana sa krivicom, a ne nužno sa prinosom. Drugim rečima, ovo bukvalno znači da ako sluga prizna krivicu, videće svoje potomstvo i živeti dugo. Dodatni problem je reč “ako”, o čemu sam već govorio.Svih 205 puta reč potmostvo – zera – se odnosi na fizičko potomstvo, nikad na duhovno. Obrati pažnju kako Bog ispravlja Avrama u 1. Moj 15:1-6.

Ono što možemo da vidimo je da stihovi koji su više nego jasni očigledno ukazuju na Izrael, dok se nekolicina ne baš najjasnijih delova možda odnose na Isusa. Sama razmotri dokaze, pažljivo izmeri ko je i koliko bliži istini.

Žrtveni sistem jasno upućuje da neko mora da umre umesto nas zbog našeg greha, kako bi nama bilo oprošteno.

Floskula koja se često ponavlja, a koja nema utemeljenje u Tanahu. Jevr 9:22 – Bez prolivanja krvi nema oproštenja. Kao dokaz, koristi se 3. Moj 17:11. Ponovo je na delu sletanje u sred stiha i odeljka, bez obaziranja na kontekst. Stihovi od 10 pa na dalje uopšte ne govore o oproštenju greha, već o zabrani jedenja krvi, gde se navodi razlog zašto se krv ne sme konzumirati. Tu se uopšte ne kaže da bez prolivanja krvi nema oproštenja, a ovaj stih iz Tore to čak i ne implicira. Krv je jedan od načina za pomirenje na oltaru, ali ne i jedini, kako to navodi pisac Jevrejima poslanice.Kad se već Jevrejima poziva na Lev 17:11, zašto se ne pomene da je za žrtvovanje neophodan i oltar? Ali, Isusova krv niti je prineta na oltar, niti je to učinio sveštenik, niti je spaljen, niti je žrtva bilo biće bez fizičke mane i još mnogo toga i sve to skupa znači da žrtva nije bila košer. O kakvom “ispunjenju” Tore i Proroka pričamo, kad se ta žrtva oglušava o bukvalno svaki aspekt Tanaha?

Žrtve su najslabiji oblik oproštenja greha. Prvo i prvo, žrtve su za nenameran greh. Naravno, postoje i za prestupe (3.Moj 5,6), ali one mogu dovesti do pomirenja samo ako se osoba iskreno pokajala i vratila ono što je otuđeno, pre nego što je prinela žrtvu. Ipak, namerni gresi, poput čoveka koji je skupljao drva na Šabat (4.Moj 15:32) ili situacije sa Davidom i Vitsavejom, ne mogu biti pokriveni žrtvama, jer je to „guranje prsta u oko Bogu“, sa očiglednom namerom da se zgreši. Za njih može da postoji pokajanje. Žrtve su tu više da čovek oseti po džepu udarac, kao spoljna manifestacija unutrašnje promene. Najvažnija stvar je pokajanje i unutrašnja promena. Ako čovek koji želi da se izvine, donese poklon, a u srcu je i dalje isti kao i ranije, koliko vredi njegov poklon? Zar se to neće smatrati gadom? Suština je u tome da je žrtva spoljašna manifestacija unutrašnje promene i da su žrtve najslabiji oblik pomirenja i pokrivanja greha.

Šta ćemo sa žrtvama zahvalnicama? Za koji greh se one prinose? Ako je već Isus Žrtva, kako može da pokrije namerne grehe, za koje i ne postoje propisi u žrtvenom sistemu? Bog izričito zabranjuje ljudske žrtve, u bilo kom obliku. To je neverovatan gad u Božijim očima. Zato su pagani i prinosili decu, koja su nevina, da bi njihova čistota umilostivila

bogove. Jezekilj 18:20-23 jasno kaže da ne može niko drugi da odgovara za tuđe grehe, već samo za svoje. Seti se šta je Bog rekao Mojsiju kad mu je ovaj tražio da bude ubijen umesto naroda koji se klanjao teletu. Bog je jasan – svako za svoj greh odgovara.

Zar ne misliš da je Bog mislio na one koji su siromašni, na one koji nemaju životinju koju će priložiti? Prvo, tu su oni koji su prinosili dve grlice, a zatim su tu još siromašniji, koji su dužni da donesu desetinu efe brašna! (Lev 5:11). 13. stih kaže da će MU BITI OPROŠTENO, jer Bog pokriva te grehe i oni se zaboravljaju. Ili situacija iz 2.Moj 30:11-16, pa jarac za Azazela 16:21-22, koji ostaje živ i gde nema prolivanja krvi. Milost (Priče 16:6), poslušnost (1. Sam 15:22) i molitva (Osija 14:3) su važniji od žrtvi. Solomon u 1. Car 8 kaže da kad ne bude bilo Hrama, sve što je potrebno uraditi je pokajanje, jer se žrtve ne prinose van Hrama!

Jedna od najčudnijih stvari, o kojoj ljudi uopšte ne razmišljaju, je zašto se Isusova žrtva povezuje sa Pashalnom žrtvom. Prvo i prvo, jagnje (ili koza) se 10. dana prvog meseca unosilo u kuću, gde je tretirano kao kućni ljubimac. To je još jedan od Božijih obračuna sa egipatskim bogovima, koji su obožavali ove životinje. Ovo što su radili Izraelci je bilo bogohuljenje za Egipćane. Potom su spalili i pojeli ostatke njihovog boga, čisto da začine situaciju. Dakle, pashalna žrtva nije žrtva za greh, naprotiv, reč je o nečemu potpuno drugom! Da ne pominjem da nigde u Tanahu nema ni naznake da je ta žrtva u stvari slika Boga, raspetog Mesije i nekog ko plaća za grehe. Bog je na Sinaju prebivao u vatri, narugao se lažnim bogovima. Božiji sin (Izrael) je preživeo Pashu. Bog je pobednik, a jagnje je simbol gubitnika, tj. paganskih božanstava. Sad te pitam: kakve veze ima tvrdnja iz Jvn 19:36 sa Mesijom? Bog je rekao da se pashalnom jagnjetu ne slomi kost, i to je bila zapovest a ne proročanstvo!

Opet ću se osvrnuti na činjenicu da pashalni obrok mogu jesti samo obrezani i da Pavle potpuno drugačije tumači ovaj praznik – proslavu oslobođenja, i uspostavlja kriterijume koji nemaju veze sa Tanahom. Šta znači biti nedostojan? Zašto ne pominje obrezanje neznabošcima? Za njega je to nešto nevažno (1. Kor 7:18-21), i ponovo se oglušuje o uputstva o pristupanju neznabožaca izraelskom narodu.

Mnogo je logičnije da je Jovan izabrao žrtve za Jom Kipur, ali verovatno je da je usled činjenice da je Isus ubijen u vreme Pashe, pisac jevanđelja odlučio da poveže njegovu smrt sa Pashom. Zanimljivo je da 3 preostala jevanđelja uopšte ne povezuju Isusovu smrt sa Pashom. Verovatno zato Isus u Jovanu umire uoči Pashe, 14. Nisana, ali o tome ću više kasnije, kao i tome šta je oproštenje u Tanahu i koliko je taj koncept izmenjen u NZ.

Idemo dalje.

Hajde da proverimo koliko su validna ispunjenja proročanstava koja Matej navodi.

1) 1:23 – Devičansko rođenje – detaljno obrazloženo.

2) 2:6 – Vitlejm – pričali smo o tome već jednom, pa da se ne ponavljam ovom prilikom jer sam tada, čini mi se, rekao najvažnije argumente, mada imam još dodatnih informacija

na tu temu, ali za sada nema potrebe da detaljnije analiziram, dovoljno je i ovo već postojeće.

3) 2:15 – Sin iz Egipta. Tu smo.

Mat – „... da bi se ispunilo : iz Egipta sam pozvao svog sina“. Ovde se poziva na Osiju 11:1 – „Kada je Izrael bio dečak, voleo sam ga, i iz Egipta sam pozvao svog sina.“

Odmah vidimo da je Matej lukavo uzeo samo poslednji deo ovog stiha. Prvo bi trebalo reći da ovo uopšte nije proročanstvo, a kamoli proročanstvo o Mesiji! Jasno se vidi da je Izrael taj o kome se govori u ovom stihu. Po logici koju koristi Matej, ovo „voleo sam ga“ se može izvući i primeniti se da se dokaže da je bilo šta i da je bilo ko Mesija.Bog jasno kaže da je Izrael Njegov sin, njegov prvenac. (2. Moj 4:22), i svakom ko ima gram mozga je očigledno da Osija misli na Izlazak, jer kaže da je u vreme dok je jevrejski narod bio mlad, bez države, Bog ga je voleo i izveo iz Egipta. Celo 11. poglavlje priča o narodu Izraela.Znam. Iznenađena si, kao i ja što sam bio. Nikad to nisam uzeo da proverim. Ali, sada kad i ti jesi, pitam te šta je razumno i logično objašnjenje? Da li ti je malo jasnije što do 1. veka više nije bilo jevrejskih hrišćana i što Jevreji danas ne prihvataju Isusa?4) 2:18 – „Glas u Rami začuo se, plač i veliko naricanje. To je Rahela plakala za svojom decom i nije htela da se uteši, jer ih više nema.“Poziva se na Jeremiju 31:15.Ostavićemo po strani ozbiljne probleme sa istorijske strane, jer niti jedan dokaz niti nagoveštaj nema o ovom pokolju u Vitlejemu i okolnim gradovima. Zanemiraćemo i da jedan Josif Flavije koji 40-ak strana svoje knjige troši na Iroda uopšte ne pominje ovaj navodni masakr.Ovo je prosto. Čitaj samo posle 16. stiha i sve će ti biti jasno. Vidiš? Rahela plače jer joj deca nisu tu, koja su u izgnanstvu, ali će se vratiti, a ne zato što su ubijena!!! Dakle, Matej se poziva na ovaj stih, koji nit govori o ubijanju dece, niti o Mesiji, i primenjuje ga na Isusa.Sad bi ovde trebalo da dođe zaključak iz prethodnog odeljka.5) 4:15-16 – Isaija 9:1-2. Ovo sam već detaljno obradio, a što se tiče baš ova dva stiha, 3. i 4. stih ruše ideju o ispunjenju u doba Isusa, jer se govori o blagoslovima koje će narod doživeti kad bude oslobođen.6) 2:23 - ? Proročanstvo o Nazarećaninu. Nema ga u Tanahu, ali postoji priča o tome da je to ispunjenje Isaije 11:1.Naravno, cela ta ionako klimava priča gubi tle kad se pročita treći stih gde se kaže da će ta osoba uživati u strahu Božijem. Ovo je proročanstvo o Mesiji, o poslednjem kralju, u čije će vreme doći do povratka u prvobitno stanje (stihovi 5-9). Em što se ništa od toga nije ispunilo u Isusovo vreme, em je jasno da se ovde govori o nekome ko je 100% čovek. 7) 11:10 – poziva se na Malahiju 3:1. Ponovo menja i umesto „preda mnom“ stavlja „pred tobom“. Tačno, ovo se odnosi na mesijansko doba, ali, ako pogledamo o čemu govori cela knjiga do kraja, videćemo da se ovde govori o obnovi Izraela, koji će u pravdi prinositi žrtveni dar i da se ništa od toga nije ispunilo tokom Isusovog života. Naravno, sad ćeš ti reći da se to odnosi na Drugi dolazak, Ipak, to ne govori ni sam Matej, jer jasno

primenjuje ovo proročanstvo na trenutnu situaciju, da ne govorim o tome da ideja o drugom dolasku Mesije ne postoji u Tanahu i da je to samo priznanje da u Prvom dolasku nije ispunjeno ono što Mesija, prema prorocima, mora da uradi. No, o tome ću detaljno kasnije.8) 4:15 – Matej dodaje „Galileja neznabožačka“, čega nema u jevrejskim spisima.9) 13:13-15 – Isaija 6:9-10. Matej to tumači da je prorečeno da će Isus koristi parabole koje neće moći da razumeju. Međutim, Isaija 6 uopšte ne govori o Mesiji niti o tome da će neko pričati u metaforama, već priča o konkretnoj situaciji, gde je Isaija glavni lik. Totalno promašen kontekst. Pazi, ako ćemo tako midraški i alegorijski vaditi stihove, kako možemo uopšte i proveriti nekog proroka?10) 13:34-35 se poziva na Psalm 78:2. Ovaj je lagan – vađenje iz konteksta. U ovom Psalmu pisac kaže kako se priča o Bogu i Tori prenosi sa kolena na koleno. Dalje, psalmista Asaf priča o Božijoj moći. Nigde u tekstu nema naznaka da govori o budućem Mesiji koji priča u parabolama.11) 8:16-17 – Isaija 53:4. O ovome sam već pričao, ali sad tek primećujem da Matej smatra da se to ispunjava tako što Isus lečio bolesne, što stvara dodatne probleme.12) 21:1-5 – Zaharija 9:9. Matej, za razliku od ostalih jevanđelista, ne konta da Zaharija primenjuje jedan od osnovnih načina hebrejskog poetskog izražavanja, a to je paralelizam. U želji da Jevrejima pokaže da je Isus prorečen u NZ, on shvata stvari naivno i bukvalno, pa mu je bitno da to budu dva magarca. Ostali jevanđelisti kontaju da je reč o jednoj životinji. Ovo jeste stih o Mesiji, samo što taj Mesija nije Isus, jer njegova vladavina neće biti u doba ere globalnog mira, ali se to lepo uklapa u ono što proroci kažu o Mesiji.U 8.23 se kaže da će deset ljudi tražiti od Jevreja da ih vode u Izrael u poslednjim vremenima. U stihovima 9:1-9 se kaže da će sve ove okolne zemlje da budu priključene Izraelu i da će i one postati mesto boravka Božije Slave. Toliko o kontesktu.U samom 9. stihu vidimo veliki problem za hrišćanstvo. „... Evo, dolazi ti tvoj kralj.! On je pravedan i spasen...“ Ne, nije spasava kao što piše u Daničiću, već je ע pasivan נוש[oblik13) 21:33-43 se poziva na Psalm 118:22-23. Ovaj psalm je pesma zahvalnica radi uspešnog povratka izraelskog kralja iz bitke. Pred Hramom, traži da uđe (19. stih). Potom se u 26. i 27. veliča Hram. 22. i 23. stih priča o ugaonom kamenu hrama, koji okolne nacije mrze, ali koji će postati još važniji. Nigde nema nikakve ideje o tome da se ovde govori o Mesiji. To tako tumače Dela i 1. Petrova, za razliku od Mateja, koji to primenjuje na premeštanje Božije milosti.14) 22:44 – Psalm 110:1. Jedna od stvari koje mi nikad nisu bile jasne, a koje pokazuju da Mateju nisu strane ni potpune izmišljotine. Objasniću.U navodnom razgovoru Isusa i fariseja, na pitanje čiji je sin/potomak Mesija, fariseji, normalno, kažu Davidov. Međutim, Isus im citira 110. psalm i zli fariseji ostaju bez reči. Baš im je pokazao.Ili ne?Svako ko iole poznaje hebrejski (a kamoli fariseji) zna koliko je ovo smešan argument koji je Isus navodno potegao. Psalm kaže: „Gospod je rekao mom gospodaru: sedi meni s desne strane...“

Prva reč za Gospoda je JHVH i to je jasno na koga se odnosi. Druga reč nije Gospod, niti JHVH, već „ladoni“. Nikad se ta reč u Bibliji ne koristi da označi Boga. Npr, u 1. Moj 24:54 se ta reč koristi za Avrama. (imaš i u 32:4).

Jasno je da se u ovom Psalmu kaže da je Bog rekao mom gospodaru (Davidu), jer te reči izgovaraju leviti koji pevaju ove himne i ode Gospodu.

Shvataš li sada zašto Jevrej ne može da prihvati NZ i Isusa? Kako verovati nekome ko izmišlja i hvata se za slamke? Naravno, ovakve stvari prolaze kod neznabožaca koji ne poznaju Tanah, pa zato i nema problema da u Mateju na oba mesta stoji reč „Kirios“, tj. Gospod.

15) 23:37 – Koje je to proroke jevrejski narod ubio?

16) 23:35 – Netačno, jer prorok Zaharija nije ubijen, već Zaharija, Jodajev sin.

17) 27:3-10 – Zaharija 11:13. Stara priča. Pročitaj samo poglavlje i videćeš da Isus nema nikakve veze sa onim što se dešava u ovom poglavlju. Sam Bog je pastir i njemu ide plata od 30 srebrnjaka koja se baca u riznicu. Znači, nije to neki izdajnik i zločinac, već neko ko štiti narod i pravi zavet sa njim. Tu se malo Matej zeznuo, jer jevrejska reč za riznicu je slična reči grnčar, pa onda pominje da je za te pare što je Juda vratio kupljena grnčareva njiva. Neću da budem nepristojan, ali ovo je čisto izmišljanje , kao i to gde navodi da je Jeremija onaj koji je ovo prorekao, ali ajde, nije to ni važno toliko.

18) 27:6-8 – „A sveštenički glavari su uzeli srebrenike i rekli: 'nije dozvoljeno da se ubace u svetu riznicu, jer su cena za krv.' I kad su se posavetovali, kupili su za njih grnčarevu njivu da se na njoj sahranjuju stranci. Zato se ta njiva zove 'Krvna njiva' sve do današnjeg dana.“

Pisac najjevrejskijeg od svih jevanđelja ne razlikuje Izrael i dijasporu, Hram i sinagogu, hramske sveštenike i rabine... Dok u dijaspori rabini vode računa o svim potrebama jevrejskih zajednica, pa se iz sinagogalne kase kupuju grobna mesta i sve ostalo što je potrebno, u zemlji Izrael, dok god je postojao Hram, njegovi sveštenoupravitelji ne samo da nisu vodili računa o groblju, nego im je bilo zabranjeno da na isto stupe. Mogli su se onečistiti obredom sahrane samo u slučaju najbližih srodnika, a prvosveštenik ni tada.Otkud onda ova priča o „Krvnoj njivi“? Na aramejskom se groblje zove „akel dim'a“, tj. dolina suzna - opšte ime za bilo koje groblje. U ondašnjem izraelskom govornom aramejskom se ajin često gubilo, pa je tako nastala sintagma akel dima, što još uvek, naravno, znači „dolina suzna“, ali neko ko aramejski poznaje knjiški, a ne kao govorni jezik, mogao bi pomisliti da akel dima znači „dolina krvna“ – čime se otvara prostor za izmišljanje antijudejske priče.Na drugom mestu, Petar je isti motiv (zasnovan na nepoznavanju izraelskog aramejskog, jer neko ko poznaje govorni aramejski zna da akel dima znači „dolina suza“ a ne „dolina krvi“) iskoristio za stvaranje druge antijudejske legende:„On je, naime, stekao njivu od plate za nepravedno delo, a zatim je strmoglavce pao, raspukao se po sredini i sva mu utroba prosula. To je postalo poznato svima koji žive u

Jerusalimu, tako da je ta njiva na njihovom jeziku nazvana Akel-dama, tj. Krvna njiva“. (Dela 1, 18-19)Još jedna kontradikcija? Možda, ako NZ govori istinu o istorijskim događajima. Ali, ako imaš u vidu da je u pitanju teološki pamflet, midraš Tanaha, onda ne samo da nema svrhe tražiti kontradikcije, nego se mogu uočiti tri karakteristike koje ova dva novozavetna odeljka dele: nepoznavanje propisa Tore, nepoznavanje govornog aramejskog i jak antisemitski naboj. To je što se tiče Mateja. Neke stvari sam pominjao, neke sam preskočio jer i onako je sve ovo više nego preopširno, ali i ovo je bilo dovoljno, barem za mene, da se debelo razmislim o svemu.

Da li je Jovan Krstitelj Ilija ili nije?

Luka 1:16 ga identifikuje kao Iliju iz Malahije, s tim da menja proročanstvo gde doslovno piše da će Ilija doći. Luka kaže da će Jovan biti kao Ilija, ali zato nema problem da mu pripiše ono što će Ilija uraditi, kao da on jeste taj Ilija koji je prorečen. U Mateju 17:12-13 se potvrđuje da je Jovan Ilija. Međutim, kada ga pitaju da li je on taj, Jovan odgovara da nije (Jovan 1:21). Čekaj, je l' jeste ili nije? Ko je u pravu? Neki će reći da je Jovan došao u Ilijinom duhu (neki to koriste da dokažu reinkarnaciju), ali Malahija jasno kaže da će to biti lično Ilija. Nema ni govora da je on iz skromnosti odbio da bude nazvan Ilijom, tako nešto je potpuno strano biblijskim prorocima, koji su javno objavljivali svoje misije.

Jedno od objašnjenja je da je Samuilo krio svoju misiju od Saula, pa je tako postupao i Jovan. Ipak, Samuilo je sve govorio Davidu, dok je s pravom krio informacije od Saula. Svojim negiranjem toga da je Ilija, samo je udario na autoritet svog prijatelja Isusa. Sad, jasno je da Jovan želi što više da gurne u kraj Krstitelja, jer je on nevažan u odnosu na Isusa, pa u tom svetlu bi trebalo posmatrati i ovu situaciju sa negiranjem toga da je Ilija.

To što je neko rekao da je Ilija, ne znači da i jeste. Tako bilo ko može da ispuni proročanstvo, ali Jovan nije ispunio ono što će Ilija uraditi (kraj Malahije).

Celo Jovanovo jevanđelje toliko odudara i od drugih jevanđelja i od Tanaha, da je to zaista neverovatno. More stvari su mi bile neobjašnjive, ali sam ih potiskivao i nisam smeo da se suočim sa istinom.

Pogledaj npr 10:34 i celu tu situaciju. Judejci smatraju da Isus huli što se naziva Bogom, a samo je čovek (što prema Tori i jeste hula), ali onda se on poziva na Psalm 82:6 gde Bog kaže: „Rekao sam – bogovi ste, i svi ste deca Svevišnjeg Boga.“. Ponovo izlazi na površinu da jevanđelisti blage veze nemaju šta je hebrejski, šta je Tanah, jer bi znali da elohim uopšte ne znači Bog, već neko ko je moćan. Tako elohim može da bude Mojsije, sudije (kao u ovom psalmu), anđeli i sl. Dakle, Isus ovde totalno promašuje poentu, jer sebi pokušava ovom izjavom dati legitimet zato što se naziva Bogom. Neverovatno naivno i glupo, jer su u sledećem stihu kaže da će umreti poput čoveka. Totalno nerealna situacija, nema šanse da je takve stvari istorijski Isus izjavljivao.

Jvn 13:18 se poziva na Psalm 41:9, ali o tome smo već pričali ;). 15:25 – Psalm 69:4. Zar je Isus bezuman? Grešan? Lepo piše na početku psalma o kome se ovde govori . 19:36 – Psalm 34:20. Em ovo nije proročanstvo, već pesma o pravednima i Bogu, em priča o svim pravednicima, em se vidi da govori o ljudima.

Sad dolazimo do jednog zanimljivog, koji sam lično smatrao za vrlo jak argument. Jvn 19:37 – „Pogledaše u onog kog su proboli“. Poziva se na Zahariju, koji kaže „pogledaće na mene...“ (י b cל eא) Jovan je to promenio, i tu je prvi veliki problem.

Ako pogledaš celo poglavlje, videćeš da se govori o budućnosti, o opsadi Jerusalima od strane svih nacija sveta. Da li je Izrael spasen od neprijatelja u doba Isusa? Da li je jevrejski narod snažan i moćan u doba Isusa? Da li su sve nacije došle da unište Jerusailim u Isusovo doba? Da li je Izrael naricao za Isusom? Ništa od toga se nije dogodilo. Kako se to ispunilo time što je neki rimljanin probo Isusa? Apsolutno to nikakve veze nema sa situacijom koju Jovan opisuje...

O čemu se onda govori u ovom stihu i kako glasi tačan prevod?„... i pogledaće na MENE ZBOG ONOGA KOG SU PROBOLI, naricaće za njim kao što se nariče za sinom jedincem...“

Dakle, nije na onoga, već zbog onoga, radi koga – etašer. Razliku pravi et. Da nema njega, bilo bi ovako kako hrišćanski prevodi tumače. Džef Bener to doktorski objašnjava http://www.youtube.com/watch?v=X4HezBaSlSs

Definitivan odgovor na to daje nastavak, gde se kaže da će naricati za njim, a ne na Boga („mene“) koji izgovara te reči. Dakle, Bog nije taj koji je propoden. Isus nije ubijen u ovoj apokaliptičnoj bici. Jovan greši.

Ono što se ovde najverovatnije kaže jeste da će prilikom opsade samo jedan čovek poginuti i da će zbog njega svi da počnu da nariču i da se kaju. Nadalje u 11. stihu se kaže da će biti veliko naricanje u Jerusalimu, kao naricanje u Adadrimonu u dolini Megido. Na šta se ovde misli?

Skoro svaka Biblija ima referncu koja vodi do 2. Car 23:29 i 2. Dnv 35:22. Vidimo da je jedan veliki Božiji sluga i kralj, Josija, poginuo kod Megida, kad je pokušao da ubije faraona. Proboden je strelama. Posle toga, usledilo je veliko narodno naricanje i tuga. Jasno je da reč o dva jako slična događaja, i da to nikakve veze nema sa situacijom oko Isusa.

1. Moj 3:15 – „staće zmiji na glavu“. Navodno, to se odnosi na Sotonu. Tanah nigde ne pominje ni Satanu, ni anđela, ali to vidimo u apokrifima i NZ, koji su pod uticajem paganskih filozofija. Elijahu je na ono osnovu onoga što sam ti pisao napravio 3 odlična teksta o tome i pitanju Satane u Tanahu. Da se vratim na ovo proročanstvo. Nikakve to veze nema sa Mesijom, već se jasno kaže šta će se nadalje dešavati. Zmija gmiže, čovek

je gazi, ali zna i ona da uzvrati i ujede. To će trajati sve do mesijanskog doba i povratka u izvorno stanje (Isaija 11:8;65:25).

Dela 2:17-20 – Joilo 2:28-32. Pogrešno tumačenje proročanstva koje se tiče poslednjih vremena. Ništa od svega onoga što se pominje u ovom poglavlju nije ispunjeno u doba apostola, mada su oni očekivali da će tako biti.

2:25-28 – Psalm 16. David priča o sebi. Bog ga je spasao od smrti, što je česta tema u Psalmima (33:19, 56:13, 116:8).

Dela 13:33 i Jevrejima 1:5, 5:5 – Psalm 2:7. Prvo i prvo, to što neko kaže da se ovo odnosi na Isusa, uopšte ne mora a priori da znači da je to tačno. Kako je to Isus ispunio ove reči? Koji kraljevi su se podigli na njega? Koji su to neprijatelji slomljeni? U 6. i 7. stihu se priča o zemaljskom vladaru, ali i o Izraelu, koji se isto naziva Božijim sinom.Još gore, Jevr 1:5 se poziva i na 2. Sam 7:14, gde Bog govori o Solomonu. Nikakve veze to nema sa Isusom i Mesijom, ali i o tome više kasnije.

Dela 13:41 – Avakum 1:5. Dovoljno je da pogledaš 6. stih.

Pređimo na „jadnog“ apostola Pavla, da vidimo kako on postupa sa svetim tekstom.

1)Rim 3:4 – Ti si pravedan u svojim rečima i pobedićeš kad ti budu sudili.Psalm 51:4 – A ti si pravedan kada govoriš i čist kada sudiš.

Citira Septuagintu, ne hebrejski original. Ako je Bog inspirisao i NZ, zašto onda pogrešan citat? Ovo je sitna greška, bez nekih većih posledica, ali je dobra kao uvod u ono što sledi.

2) Rim 1:17 – „A pravednik će živeti zbog vere“Avakum 2:4 – „A prevednik će živeti zbog svoje vere“

Zašto ima potrebu da izbaci tu jednu reč?

Izbacuje je jer se ne uklapa u njegova učenja. U Avakumu Bog kaže da će pravednik živeti zbog svoje vere, tj. da će živeti ako nastavi biti pravedan. Dakle, svoje lične vere, a ne vere uopšteno. To je jako bitna razlika. Vera („emuna“) je jednaka poslušanju zapovestima, uredbama i zakonima Gospodnjim. Ovim stihom se ne tvrdi da ako nepravednik želi da postane pravednik da mora da poveruje deklarativno Pogledaj i gde se ovaj izraz („be'emunato“) i njemu slični još koriste i videćeš da Pavle o nečemu drugom govori, o veri nezavisno od dela (Rim 3:21,22,28). Ono o čemu prorok Avakum govori jeste da vernost i pažljivo ispunjavanje Božijih moralnih principa Tore na kraju znače i spas, uprkos patnji u međuvremenu. Pavle zloupotrebljava taj stih da pokaže da vera u Isusa kao Mesiju, koji je platio za naše grehe, jeste ta vera o kojoj Avakum priča. Prorok nema na umu veru u Mesiju (što je koncept koji ne postoji u Tanahu), a suštinski je važan za veru NZ. Inače, njega je mučilo pitanje zašto Bog namerava da koristi

paganski narod da kazni Izrael i pitao se kakvo dobro to može da donese, pa u tom svetlu bi trebalo posmatrati ono što je on rekao. Ovo je sledeći korak. Nastavljamo dalje.

3) Rim 3:10-18. Kompilacija citata iz Psalama 14:1-3, 53:1-3, 5:9, 140:3, 10:7, Priče 1:16, Isaija 59:7,8, Psl 36:1.

Već sam detaljno analizirao praktično svaki od ovih primera. Tumačenja kakva Pavle primenjuje su, prvo, strana duhu Tanaha, drugo, potpuno nelogična, neobjektivna i neozbiljna. U 19. stihu on ovakvo čupanje stihova pravda činjenicom da smo svi pred i pod Zakonom. 20 stih je posebna priča.

I kao što za Davida nijedan bezumnik ne čini zlo, tako i pravednici idu uz Boga (5. stih), ali Pavle spaja „pravednika“ sa „nema nijednog“, iako to nije slučaj u Psalmu. U svim situacijama koje citira sa jedne strane stoje pravednici, sa druge nepravednici. Uzmi sama pa proveri još jednom sve, možda lažem, a možda to čini Pavle.

Ono što zaboravlja je da su svaka od ovih izjava koje je citirao date u određenom kontekstu, da se odnose na jednu grupu ljudi, da imaju neka svoja ograničenja. Kakvog smisla ima pomisliti da SVI varaju svojim zmijskim jezikom, kad u 140. psalmu David traži od Boga da ga spasi od zlikovaca? Znači nisu svi takvi, a Pavle kaže da jesu, ne bi li to uklopio u svoju priču o tome da ne možemo biti pravedni bez vere u Isusa Mesiju. Neverovatna zloupotreba teksta. Ne bi se trebalo čuditi zašto je imao prođu samo kod neznabožaca.

Što se tiče 20. stiha, ajde što ceo Tanah naziva na bezbroj mesta pravedne ljude pravednicima, nego imaš takve slučajeve i u NZ. Pogledaj početak Luke i Jovanove roditelje kako su nazvani. Ili kad Isus kaže da su „mnogi pravednici želeli da vide ono što vi sada vidite“.

Pokušavao sam to da opravadam, ali jednostavno to nije tako. Za Pavla je jedina svrha Zakona da okrivi čoveka pred Bogom. To je istina o Pavlu. Na drugim mestima će reći nešto pohvalno za Zakon. Jednostavno, Pavle se prilagođava svima – sa Jevrejima je Jevrej, sa Grcima Grk i spreman je na sve, da bi „spasao“ ljude. (1. Korićanima 9:20 – obrati pažnju i na to da naglašava da nije pod Zakonom, za razliku od judejaca). Već sam pričao o tome i govorio šta Bog kaže o tome koja je svrha Tore (5. Moj 5:29, 6:24-25).

Zar ne uviđaš da ovakav način razmišljanja znači da je Bog neki tiranin koji daje uputstva čoveku za koja zna da ne može držati, samo da bi se čovek ispunio osećanjem krivice i poniženja.

Pogledaj i 28. stih – čovek biva proglašen pravednim zbog vere, a ne zbog vršenja dela propisanih zakonom. Zašto bi se neko hvalisao? Pa to je upravo jedna od zabrana Tore. „Šta Bog traži o tebe sem da postupaš pravedno, da voliš dobrotu i hodiš skromno sa svojim Bogom“ (Mihej 6:8). S druge strane, Pavle pokušava da unizi Mojsija (2.Kor 3:11-13) i hvali se na par mesta, ali nije to toliko ni važno...

4) 4:7-8 – Psalm 31:1,2, ali i 4:3 – 1. Moj 15:5-6.U 6. stihu kaže da postoje ljudi koji su pravedni nezavisno od svojih dela. To je izjava je kontradiktorna Tanahu, to smo dosad apsolvirali, ali ću u sledećem delu poslanice i tu još nešto kratko reći. Zato i ne bi trebalo da čudi što apostol Jakov ispravlja Pavla i naglašava značaj dela.

Ipak, greška koju je napravio, umesto da do kraja razbije ova lažna učenja koja Pavle podmeće, je što je i Jakov, poput P, neprecizno citirao 1.Moj. Ipak, sigurno da je bolje učenje o veri sa delima, nego veri bez dela.

Rim 4:3 – „Avraham je verovao Bogu i on ga je zbog toga smatrao pravednim“.1. Moj 15:6 – „I on je verovao Bogu, i zbog toga ga je smatrao pravednim.“

Pavle i većina engleskih prevoda (a samim tim i novi) mora da doda i „on ga je“ posle zareza, jer u engleskom jeziku rečenica ne može da bude bez subjekta. Ipak, osnovna hebrejska gramatika i zdrav razum nam kažu da je u 6. stihu subjekat Avram i da se je on (Avram) smatrao da je Bog pravedan. Shvataš li koliko to menja stvari?

Jedno od pravila hebrejske sintakse je da ako je subjekat u prvoj zavisnoj rečenici u neodređenom obliku (npr u obliku zamenice), ogromne su šanse da on ostaje subjekat i u narednoj zavisnoj rečenici.

Još jednom, Pavle je uhvaćen in flagranta, jer zaboravlja na Pst 26:3-5, gde se jasno kaže zašto je Avram blagosloven. Nigde ga ne hvali zbog vere, niti je Avram pukom verom opravdan, kako Pavle tvrdi, već delima. Stoga, celo ovo poglavlje Rimljanima je nebulozno, pogotovu 13. stih.Fascinantno mi je i kako u stihovima 11 i 12 navlači da pokaže da je obrezanje nebitno i sekundarno. Šta da je Avram odbio da se obreže? Da li bi i dalje bio blagosloven?

Laž je da Zakon donosi samo Božiji gnev. Tora donosi život, dobro, pravednost, blavoslove, milost i mir. Pavle to propušta da pomene.

Takođe, ono što pokušava da dokaže u stihovima 16-22 je neodrživo, jer svako ko se ne obreže, a Avramovov je potomak, krši Savez. To znači da će biti otac mnogih naroda, a ne da će tu upasti i neobrezane nacije.

5) Rim 5:20 i tvrdnja da je Zakon dat da bi se prestup umnožio (još jasnije pokazao) je hula i uvreda za Toru koja je savršena, u kojoj ljudi uživaju i uvek 100% pozitivno govore. Ali ne i Pavle.

Pogledaj kakvo poređenje pravi u Rimljnima 11:4-6. Neverovatna naivnost u prilazu tekstu. Jedino tačno u svemu tome je da je Bog sačuvao ostatak. Ništa više. Pa valjda su ti ljudi odbili da se poklone, što liči na dela. Još opasnija je ideja o predestinaciji koju je prihvatio i objasnio u detalje u 9. poglavlju, ali i o tome malo više kasnije. Njemu je važno da to ne bude nikakvih dela, a da bude milosti. Milost i Tora su neodvojivi. Niko ne kaže da smo mi zaslužili da nas Bog nagradi, već je stvar u tome da su to blagoslovi

poverenja koje imamo u Njega. Nema milosti bez dela! Milost i dela nisu međusobno isključiva, kako to Pavle tumači.

„Milost i slavu Bog daje. Bog neće uskratiti nikakvog dobra onima koji žive besprekorno“ (Psl 84:11)

„Ali ljubav Božija ostaje oduvek i zauvek na onima koji Ga se boje... na onima koji se drže Saveza Njegovor i koji pamte naredbe njegove da bi ih izvršavali.“ (Psl 103:17-18)

Pogledaj i 2. Moj 20:5-6.

Uopšte cela ideja da je „Starom“ Zavetu nedostajala milost i da je isti bio zasnovan na delima Zakona, za razliku od „zakona milosti“ koji je sada na delu. (11:6) A ta milost je jedino prihvatljiva ako prihvataš Isusa. U suprotnom, bićeš osuđen.

Milost postoji i u Tanahu i to je jedan od najvažijih izraza koji se koristi u objašnjavanju odnosa Boga prema Izraelu. U 2. Moj 34:6-7 dva puta se kaže da je Bog milostiv. Psalm 103, stihovi 8-14 proširuju ovu izjavu na divan način, kao i psalm 130:3-4, čuveni 119. psalm 29-32.

Ono što je važno zapaziti je da milost ne briše ljudsku odgovornost. Čovek mora da se pokaje i počne da drži zapovesti (Jzk 18:21). Bez pokajanja nema milosti, jer ako se oprosti onome ko se nije pokajao i pokaže mu se milost, neće se naučiti pravednosti (Isa 26:10). Dakle, milost je nešto dobro, ali ona sama po sebi ne znači pravednost.

Kod Pavla je to drugačije. On uči da je milost, nasuprot Zakonu, dovoljna da se živi pravedno. Dakle, nema discipline i držanja zapovesti. Pavle pokušava na to pitanje da odgovori u 6. poglavlju, ali se svodi na želje, iz kojih će doći ono što nam je potrebno: ako smo mrtvi grehu, to ćemo i biti i sl. U Tanahu nema zamene Zakona milošću, već su i milost i Tora važni. Znam, ti se slažeš ovde sa mnom, ali pogrešno veruješ da i Pavle tako misli.

Pavle uči da je greh vlada čovekom, ali ono što nas Tanah uči jeste da čovek može da vlada grehom. Nigde se ne kaže da smo potpuno nemoćni protiv greha, ali je tačno da je kroz Adama došla smrt, ne i prvobitni greh.

I povrh svega, Pavle povezuje milost isključivo sa ličnošću Isusa. Mi kao Jevreji ne odbijamo milost, već odbijamo tvrdnje hrišćanstva o Isusu i tome da je Mesija.

6)Rimljanima 9

Sećaš se da onda kad sam TD pogrešno nazvao predestinacijom da sam rekao da znam da ti ne zastupaš taj koncept. I dalje isto mislim, i slažem se sa tobom, ali ne i Pavle. Dokaz tome je 9. glava poslanice Rimljanima.

Uzmi sama i pročitaj novi prevod. Vuk nije jasan. Znam da kad sam čitao da dosta stvari ne mogu da shvatim, ali ovaj novi je druga priča. Pogledaj sama stihove 10 -24:

„Ali nije samo tada dato obećanje, nego i kad je Rebeka začela blizance s jednim čovekom, s našim praocem Isakom. 11 Dok se još nisu rodili niti učinili kakvo dobro ili zlo - da bi Božja namera o izboru i dalje zavisila od onoga koji poziva, a ne od dela - 12 bilo joj je rečeno: „Stariji će služiti mlađem.”* 13 Kao što je napisano: „Jakova sam voleo, a Isava zamrzeo.”* 14 Dakle, šta ćemo reći? Ima li kod Boga nepravde? Nipošto! 15 Jer Mojsiju kaže: „Smi lovaću se onome kome želim da se smilujem, i biću milostiv onome kome želim da budem milostiv.”* 16 Dakle, to ne zavisi od onoga ko ima želju niti od onoga ko se trudi, nego od Boga, koji pokazuje milosrđe. 17 Jer Pismo za faraona kaže: „Ostavio sam te da živiš, da na tebi pokažem svoju moć ida se moje ime objavi po celoj zemlji.”* 18 Dakle, nekima pokazuje milosrđe jer tako želi, a nekima daje da budu tvrdokorni jer tako želi.19 Na to ćeš mi reći: „Zašto onda Bog okrivljuje ljude? Pa ko se može odupreti njegovoj volji?” 20 Čoveče, ko si ti da prigovaraš Bogu? Zar će delo reći svom tvorcu: „Zašto si me ovakvim napravio?” 21 Zar grnčar nema vlast nad glinom da od iste gline napravi jednu posudu za časnu upotrebu, a drugu za nečasnu upotrebu? 22 Pa šta ako je Bog, iako je hteo da pokaže gnev i da obznani svoju moć, s puno trpljenja podnosio posude gneva spremne za uništenje, 23 da bi obznanio bogatstvo svoje slave na posudama milosrđa, koje je unapred pripremio za slavu, 24 naime na nama, koje je pozvao ne samo između Judejaca nego i između neznabožaca?

Evo, molim te objasni mi ti da ovde Pavle ne uči predestinaciju, kad ne samo ja i svi ostali Jevreji, već i kalvinisti kojima je Pavle autoritet uviđaju nešto što je očigledno.

Pavle kaže da se niko ništa ne pita. Niti „od onoga ko ima želju, niti od onoga koji se trudi“, nego od Boga koji pokazuje milosrđe i onda objašnjava taj stav činjenicom da je Bog faraonu otvrdnu srce! Pa nije mu otvrdnuo iz čista mira, nego je ovaj 100 puta pogrešio, prešao crtu i Bogu utiče na njega da nastavi praviti loše i pogubne odluke.

Sve je stvar lutrije – da li ćeš biti „voljen“ ili „prezren“ od strane Boga, sve zavisi od Božijeg izbora kome će pokazati milost a kome ne. I naravno, Pavle kaže da tu niko ne sme da se buni. Ovo ne da nije koncept Tanaha, već je ultra nepravedno.

I ne, Pavle ne govori o određenom broju ljudi, već generalno o svakom čoveku. Na par mesta vidimo da postavlja sam sebi pitanje koji bi mu postavile osobe koje ga slušaju, jer zna da ono što priča jeste slika Boga koji je nepravedan. Tad je lagano mogao da kaže da je mislio samo na određenu grupu ljudi i to je to, ali nije. Štaviše, nastavlja da citira Mojsija, pominje faraona, Isaiju, Jeremiju, pokušava da nas zaplaši izjavama „Čoveče, ko si ti da prigovaraš Bogu.“ (Ne, Pavle, mi prigovaramo tvom rezonovanju, ne Bogu ;) )

Kako može Bog smatrati nekog grešnim ako se čovek ništa ne pita? Pavle to nigde logički ne objašnjava, ali pokušava da citira Tanah da podrži svoja učenja.

a) Jakov i Isav

Zar nije očigledno da Pavle kaže da je mrzeo Isava pre nego što se rodio? Zbog toga i kaže ovo što kaže u 14. stihu. Citati iz 12. i 13. stiha deluju da su tu, jedan kod drugog u Tanahu, da su celina, izgovoreni istom prilikom. Ipak, prvi je i 1. Moj 25:23, a drugi iz Malahije Malahije 1:3.

U stihu iz Postanja Bog ne pominje Jakova i Isava kao individue, već kao nacije i narode. Ni stariji sin nije proklet, jer će i on biti otac nacije. Malahija priča o I&J hiljadu godina posle njihove smrti. Bog je mrzeo Edomce zbog neposlušnosti i bezobrazluika. Ali, pre nego što se sve to desilo, Bog je voleo, blagoslavio i pazio Isava i njegove potomke stotinama godina. Pogledaj šta Bog kako je Izraelci trebalo da postupaju sa Edomcima kad uđu u Obećanu zemlju. (5. Moj 2:4,5).

Vidimo da Isav nije bio prezren pre nego što se rodio. Pavlovo čupanje i sklapanje stihova je van svake logike.

b) citat MojsijaPavle ne odgovara na pitanje kako Bog može pravedno da osudi čoveka pre nego što je rođen, a kamoli kako to može biti slučaj sa nacijama.

Poziva se na 2. Moj 33:17-18. Nema tu šta mnogo da se priča. Obraća se direktno i samo Mojsiju, u trenutku kad treba da vidi lično Boga. To nije svakodnevna zgoda. Slična konstrukcija stiha se nalazi i u 1. Moj 22:15-17, kada Bog hvali Avrama zbog poverenja u Boga. Obe situacije su „vanredne“, svojevrsni dupli blagoslovi koji se jezički izražavaju na taj način. Totalno je bezveze primeniti ovo na svakog čoveka kroz istoriju.

v) faraonOvde je Pavle još i najbliži da ubode poen. Citira 2. Moj 9:16. Naravno, opet pravi grešku zaključujući da Božije postupanje sa faraonom važi za celo čovečanstvo. Ovde nemam šta posebno da ti objašnjavam, jer sam već ono suštinski važno rekao, a i znaš ti dobro i sama da Bog ne krši našu slobodnu volju. Pogledaj stihove 16-18 i dobro razmisli šta Pavle pokušava da dokaže tim rečima.

g) grnčar i glinaPre ovoga, skrenuo bih ti još jednom pažnju da Pavle sam sebi zadaje fatalan udarac u 19. stihu, jer ne daje logičan i razuman odogovor na to pitanje, već se poziva na Božiji autoritet i suverenitet. Jadno.

Pavle se prvo poziva na Isaiju 45:9, o čemu smo već govorili. Jasno je da se Bog lično obraća Kiru i samo njemu, kog je iskoristio da vrati svoj narod u Izrael.

U stihu se ispod se citira Jeremija 1:6. Deluje kao da Bog kaže da su ljudi poput gline koju Bog oblikuje kako god on hoće, bez da se glina išta pita. Ipak, ako nastaviš čitati dalje do 10. stiha, videćeš da Bog kaže da se „glina“ tj. narod pita, tj. da su sami

odgovorni za ono što im se dešava, jer mogu da biraju dobro ili zlo. Nema predoređenja, Pavle ponovo greši.

Šta ćemo sa stihovima 21-23? Pavle kaže da je Bog stvorio neke ljude samo da bih ih uništio i tako pokazao svoj gnev i mog?! Zar Boga mora da čini zlo pre nego što pokaže svoju dobru stranu? Ali dobro, Rimljanima ideja o kapricioznim osvetoljubivim bićim koji se sa ljudima igraju kao sa lutkama nije strana. Sve ovo ima i dosta veze sa Filonom Aleksandrijskim, koji je verovatno pripadao istoj grupi fariseja kao i Pavle, ali o tome neki drugi put.

7) 10:1-8 i 16-21:a) Pomenuću samo da problem Jevreja nikad nije bio što ne znaju tačno šta je Božija volja. Ponovo Pavle pokušava tu da ugura svoju ideju o milosti umesto Zakona i potrebi da se veruje u Isusa. Ne, problem je bio što nisu držali zapovesti i što nisu slušali. (Psl 81:12-14). Sve što bi trebalo da urade jeste da se pokaju, nikad od njih niko nije tražio da veruju u Mesiju.

U stihovima 6-8 Pavle pribegava nečemu što se zove midraš. Alegorijski tumači i primenjuje 5. Moj u nekom 10. smislu. To je kao da iz priče o 10 ovaca zaključiš da se tu u stvari govori o 10 zapovesti. Na osnovu čega on tumači da „ko će se popeti na nebo“ znači „ko će dovesti Hrista dole“. Gde se u tim stihovima pominje Mesija? Ovde se govori o tome da Bog od nas ne traži ništa što prevazila naše mogućnosti. Isto važi i za ovo u 7. stihu. Lukavi Pavle namerno izbacuje „da bi po njoj postupao“ jer ta reč Tora, a ne „reč vere koju propovedamo“. I umesto odeljka koji govori o pravednosti delima, dobijamo „dokaz“ o tome da se opravdavamo verom. Dakle, ok je da neko radi midraš nekog stiha, ali nije u redu da se izvrće i pogrešno citira Tora, i da se krši osnovno značenje datog odeljka. Ovo sam te već pitao u prethodnoj poruci, ali nisi odogovorila, pa te pitam opet: kakva je ovo teologija? Da li je ovo jasna i precizna Božija reč, ili prvoklasna muljaža?

b) Evo, uzmi pogledaj svaki od citati u stihovima 16-21. Ono što on radi je na granici krivičnog dela. Već sam ti pričao i naveo primer kako bi izgledalo da neko postupa tako sa tvojim rečima.

U 16. stihu citira Isaiju 53:1 gde carevi zemaljski počinju svoj govor. O tome sam već detaljno pričao. Nikakve to veze nema sa „jevanđeljem“. U 18. stihu se poziva na psalm 19:4, u kom se govori da nebesa prenose slavu Božiju. Ponovo Pavle tumači nešto van konteksta da bi podržao svoje tvrdnje o Isusu. U 19. stihu citira Mojsijevu pesmu iz PZ 32:21. Ponovo, narod neće stradati zbog nevere u Mesiju, već zato što krše zapovesti. Bog jednostavno kaže da će koristiti druge narode da šiba svoj i to je sve. Nisam siguran da tačno razumem šta Pavle hoće da kaže. Stihovi 20 i 21 su iz Isaije 65:1-2. Pavle citira Septuagintu, gde piše „našli su me“, dok u hebrejskom tekstu piše „da Bog traže“ (tj. nisu ga našli). Opet je tu stari dobri problem konteksta.

Sad primetih i ovo. Pogledaj kako u 11:8 ponovo izvrće Toru da bi dokazao ono što mu je potrebno. Pominje stih iz 5.Moj 29:3-4, gde Mojsije kaže da nisu videli do tog dana. To

je već bilo i to nije nikakvo proročanstvo. Ili možda citira Isaiju 29:10? U tom slučaju je dodao citatu „sve do današnjeg dana“. Šta reći za 9. stih? :( Kako ima obraza da Psalm koji govori o Davidovim neprijateljima i kletvi upućenoj istima primeni na Izraelce koji ne veruju u Isusa? 26 stih sam već pominjao i prošli put. Rabini ne menjaju same stihove Tanaha.

*Kako se 14:13 uklapa sa Torom, kad Bog kaže da se svinja ne sme NIKAD jesti?

Posle ove silne priče o Rimljanima, dotaćiću se još nekih Pavlovih poslanica i nekih važnih momenata u njegovim spisima. Ponavljam, ovo je samo deo onoga što bih imao da kažem, ali ću probati da ovom prilikom pomenem neke ključne stvari.

Korinćanima 15:3-4: Molim te, kaži mi gde to piše u Pismima? Mi jevreji ne nađosmo nigde potvrdu za tako nešto.

Kad smo već kod izmišljenih ispunjenja, da pomenem i Mar 9:13, 14:21,49; Luka 18:31-33, 24:25, 46-47; Jvn 17:12, 2:19-22; Dela 17:2-3.

Galatima 2:16: „... čovek se ne proglašava pravednim zbog vršenja dela propisanih Zakonom“.

Ponovo, Bog kaže drugačije u 5. Moj 6:25: „I uračunaće nam se u pravednost ako savesno postupamo po svim zapovestima...“

Tora nije kletva, niti uopšte postoji ideja da je potrebno držati Toru bez greške i da je to ta kletva. Ne, kletva je jedino kad se prekrši Zakon.

Nemojmo se lagati – Pavle u poslanici Galatima jasno uči da je obrezanje u najmanju ruku nebitno, a naziva ga i sakaćenjem! (5:12; uporedi i Filipljanima 3:2 gde obrezanje naziva zlom).

Još jedna značajna stvar koju Pavle tvrdi u 3:10, gde citira 5. Moj 27:26.Galatima - „Proklet da je svako ko se ne drži svega što je napisano u svitku Zakona i ko to ne vrši“Mojsije – „Neka je proklet onak ko ne izvršava reči ovog Zakona i ne postupa po njima“.

I sama uviđaš sitnu, ali drastičnu razliku. Problem je što Pavle citira Septuagintu i pravi učenja na osnovu iste. Veliko je pitanje da li je uopšte i poznavao hebrejski jezik. Malo je menjao i ovu reč u italiku, ali nećemo na to trošiti vreme. U svakom slučaju, jako bitna razlika. Ko zna, da je Pavle možda znao šta kaže original, možda ne bi učio takve stvari...

3:12 – A Zakon nije zasnovan na veri, nego „on znači život onome ko ga drži“. Citira 3. Moj 18:5 – „Držite se mojih odredaba i mojih zakona, jer one znače život onome ko ih se drži. Ja sam Bog.“ Zašto tako često ne citira ceo stih, nego samo deo koji iseče i pokuša da uklopi u neke svoje zamisli? Poruka 3. Moj je jasna – držite zapovesti i budite živi, a ne da su Tora i vera razdvojeni.

3:13 i učenje o prokletstvu. Misli na 5. Moj 21:22-24: „Ako neko učini greh zbog kog je zaslužio smrtnu kaznu pa bude pogubljen i obešen na drvo, neka njegovo telo ne ostane na drvetu preko noći, već ga sahranite istog dana, jer je proklet pred Bogom onaj ko je obešen. Nemoj skrnavati svoju zemlju koji ti Gospod daje u nasledstvo.“

Stručnjak je da iščupa stih i da obmane čitaoce iz neznaboštva.

Da li je Isus grešio? Kako može da bude proklet nevin čovek koji je obešen? Ko zna koliko Jevreja je nepravedno raspeto za vreme Rimljana i niko ne smatra da su oni zato prokleti. “Kletva“ je bila na zemlji i ona je uticala na žive koji bi ostavili telo da truli, na taj način vređajući Bogam ako bi leš ostao duže nego što je Bog zapovedio, jer i to telo koje visi je stovreno po Božijem obličju. Kletva je bila na živima u smislu da je ta zemlja prokleta, a ne leš.

Mnogo, mnogo problema ima sa Pavlom. Poruka koju on šalje je toliko različita od Mojsija i proroka, toliko je to sve novo što on uvodi da to ne može da se pomiri. Žao mi je što nismo fizički bliže da analiziramo zajedno svaku poslanicu, svaki spis, da pregledemo koliko su validna njegova citiranja Tanaha, da sve ispitamo.

Evo, zašto u Galatima 3:19 izmišlja da su anđeli preneli Toru? Naravno, u pokušaju da potceni Božiji savršen Zakon, poziva se i na apokrife. U Fil 3:19-20 naružuje one koji su i dalje za obrezanje. U 1. Kor 1:22-23 laže, jer se zna da za Jevreje čuda nisu nikakav argument. (za razliku od hrišćanstva i jevanđelja, koje je prepuna čuda i koja su jedan od glavnih dokaza Isusovog mesijanstva).

Pavle nije bio nikakav farisej. On pojma nema o rabinskim metodama tumačenja teksta, ne poznaje njihovu logiku. Daću ti jedan primer. Rimljanima 7:1-6.Na osnovu prva tri stiha, značilo bi da je crkva oslobođena, smrću Tore, da se uda za Hrista. Ali, u nemogućnosti da isprati sopstveni tok misli, kod Pavla u stihovima 4-6 se tvrdi da žena-crkva mora da umre, a implicira se i da muž (Hristos) treba da umre. Kad već koristi ovakvo neprikladno poređenje, trebalo je da kaže da je Tora „umrla“. Ovako je totalno omašio sopstvenu poentu. Pored toga, pokušava da pokaže da čovek biva oslobođen zakona sopstvenom smrću, ali što onda pominje udovicu? Opet meša dve stvari i ne poštuje sopstvenu logiku.

Pavle nema pojma šta je hebrejski. Sve što on zna je grčki. On se odlično snalazi u svetu kini dijalekta, običnog građanskog govora. To je bio njegov maternji jezik. Mnogo je takvih primera, evo jednog od njih.

1. Kor 15:54 – Smrt je progutana u pobedi. Citat Isaije 25:8, gde piše: „Zauvek će uništiti (progutati) smrt“. U novom prevodu je pokušano da se sakrije da je Pavle pogrešno citirao jevrejski spis (kao i sa 1. Kor 2:9), pa je umesto reči „nikos“ (što znači pobeda) stavljeno zauvek, što piše u hebrejskom. Stvar je u tome da su reči pobeda i zauvek praktično iste u hebrejskom, pa je tu greška u Septuaginti.

Isto i ova dva stiha ispod i citat iz Osije 13:14. Kako je on na osnovu tog teksta u Osiji izvukao ovakav zaključak?

Pogledaj 1.Tim 1:8-11. Dok je u Tanahu Tora blagoslov i savršenstvo, ovde je Zakon neko pomoćno sredstvo, namenjeno zlima, dok Pavle i njegovi sledbenici slede „zdravo učenje“. U „Starom Zavetu“, Tora je data da bi „nam bilo dobro“, ovde je data da bi se uvećao gnev. Pavle predlaže napuštanje judaizma, napuštanje koncepta države Izrael, jer „gde nema zakona, nema ni greha“, a posle „ni gneva“. Tora donosi smrt (Rim 7:10, 8:2, 2. Kor 3:6-7), ali Bog kaže drugačije jer Tora donosi život. I na kraju, reci mi kako to proroci i Tora svedoče da se može biti pravedan nezavisno od Tore (Rim 3:21)? Gde su ti stihovi?

Jednostavno nema kraja problemima sa Pavlom. Rim 9:32 i kamen spoticanja. Pravednost koja proizilazi iz dela, koncept Tore, je kamen spoticanja? Citira Isaiju 8:14. Samo što je tu kamen spoticanja sam Bog, u smislu da je ugaoni kamen vernost Bogu, a ne odbijanje da se prihvati njegova vizija u Damasku i teologija koju je stvorio. Zar je Isaija učio to što Pavle kaže? Kako mu verovati, kad po ko zna koji put čupa stih iz konteksta, zanemaruje njegovo značenje i vara one koji čitaju njegova pisma?

Situacija je jasna: Bog kaže Isaiji da se drži zapovesti i da se ne plaši teške situacije koja preti Judi. Bog kaže da bi trebalo samo Njega da se boje i nikog više. U 8:14 Bog uverava proroka da će „biti sveto mesto“ onima koji veruju i „kamen spoticanja“ onima koji ne veruju i ne slušaju njegovu poruke preko proroka. Bog i njegova reč su kamen temeljac ovog „svetog mesta“ i oni štite Božiji narod od Asiraca.

Pavle ponovo briljira i u narednom, 33. stihu. Tu navodno citira Isa 28:16. Prvo pitanje koje se postavlja kad se uporede dva stiha jeste odakle mu ovo „stena posrtanja“? Toga nema u Isaiji. Drugo i mnogo važnije pitanje jeste da li u Isaiji piše da ko god veruje u njega, pošto Pavle smatra da je vera u Isusa taj kamen spoticanja za Jevreje.

Ako pogledamo većinu engleskih prevoda i sam hebrejski original, videćemo da Isaija kaže da „ko god veruje, neće biti uplašen“. Nema nigde u njega. Pavle ponovo menja proročke reči da bi ih uklopio u svoje ideje.

Priča koja stoji iza ovog stiha je da je Juda pregovarala sa Egiptom, ne bi li se udružili protiv Asiraca. Bog kaže da je potrebno samo verovati u njega i to je taj kamen temeljac, a ne prihvatanje Isusa ili opravdanje nezavisno od dela. Upravo suprotno, ta vera dolazi kroz poslušnost Božijim zapovestima. Evo, budi poštena i reci mi da li je Bog i Isaija koji ovo zapisuje ovde mislio da je kamen temeljac u stvari vera u Mesiju? Bukvalno ispade da je razlog posrtanja Božija Tora.

Još jednu stvar nije loše pomenuti. Jeronim u svom komentaru Biblije, na strani 318. kaže da je „Rimljanima 9-11... starno telo u poslanici, dodato kasnije od strane nepouzdanog autora“. Isto važi i za Galatima 3. poglavlje (sem 4 stiha), koji su dodati kasnije od strane nekog Pavlovog naslednika. To beleži Markion, koji je bio ljubitelj Pavlovih dela i poznato je da se taj umetak ne pojavljuje do 180. godine, kada ga Irinej pominje u

odgovoru na Markionov prvi Novi Zavet. I dok to malo oslobađa Pavla odgovornosti, odmah se poteže pitanje pouzdanosti. Koja razlika u odnosu na Tanah i njegovu pouzdanost...

Pogledaj Rim 2:24. Pavle ne citira, već prepričava i menja Isaiju 52:5. Reč je o poglavlju u kom se govori o tome da mora doći do obnove države Izrael. Isaija kaže da je porobljavanje i rasejanje Božijeg naroda među neznabošcima postalo hula na Njegovo ime (a ne sami Jevreji koji odbijaju Isusa). Ako je već Sveti Duh vodio Pavla, kako je moguće da proročku poruku o tome kako pagani zlostavljaju jevrejske zarobljenike i rugaju se jevrejskom Bogu jer ih ne izbavlja, transformiše u stav kojim se Jevreji krive za sve? Ako ovo nije izvrtanje Tanaha, ja ne znam onda šta je.

Rim 11:2-3 i 1. Sol 2:15, kao i jevanđelje po Mateju 23:37, pominju kako su Jevreji ubijali svoje proroke. Citira se 1. Car 19:10,14 i to, verovala ili ne, u kontekstu. Ipak, tu nije kraj priče. U vreme Ilije, Izraelom su vladali Ahav i paganka Jezavelja. Ona je gonila i ubijala Božije proroke. Svi ostali proroci su umrli prirodnom smrću, tj. nisu ih Izraelci pobili.

Ideja da će Izrael postati ljubomoran na neznabošce je posebna priča, ali meni su još zanimljiviji stihovi 11:30-32, gde se tvrdi da neposlušnost dovodi do milosrđa, da neposlušnost jednog naroda rezultuje nagradom i blagoslovom za drugi narod. Ispada da Bog vrednuje neposlušnost, a ne obrnuto.

Pavle je žestoko pobrkao lončiće u Gal 4:21-31. Zamenio je uloge žena. Sad Išmael simboliše Jevreje koji su pod „ropstvom“ Tore i Zaveta. Dakle, neko ko je rođen kao rezultat Avramovog nedovoljnog poverenja se izjednačava sa Jevrejima koji su primili Toru pod Sinajom, a ne sa Isakom, sinom obećanja. Pa valjda bi Jevreji trebalo da budu (kao što i jesu) potomoci preko Isaka. Sara i njeno potomstvo su sada slobodni neznabošci iz „nebeskog Jerusalima“. Sarin i Avramov potomak, s kojim Bog kasnije obnavalja Savez, jeste u stvari predstavnik pagana kojima Avramov Zavet nije ni otkriven? Ipak, Isak i njegovi potomci su kasnije nazvani „decom obećanja“, bez obzira na to što Pavle to primenjuje ne na jevrejski narod koji je prihvatio bezuslovni Avramov Savez sa Bogom, već na neobrezane pagane koji su odbili Toru, ali prihvatili Isusa.

Pritom citira i Isaiju 54:1. Već smo pričali o tome da se to odnosi na Izrael i na vreme obnove države, kada nekada pusti gradovi (nerotkinja) sada postaju ponovo naseljeni.

Ovaj stih nema nikakve veze sa Sarom i Agarom. Ispada da je „neplodnost“ Sare u stvari poslušnost Jevreja Tori, kao izraz vere u Boga. Naravno, ovaj stih veze nema sa poslušnošću zapovestima. Kako je moguće da je poslušnost zapovestima „neplodnost“ kada je ta neposlušnost i bila razlog zašto su Jevreji rasejani? Razmisli HHH, nelogičnosti su na sve strane.

Rim 9:25-26 i pozivanje na Osiju 1:10,2:1, 2:23. Pavle tvrdi da je ono što je Osija zapisao upućeno neznabošcima, a ne Jevrejima. Da li je to tačno?

Ako pogledamo Osijin život, videćemo da je on bio alegorija odnosa Boga i Izraela. Osijina neverna žena simbolisala je Izrael, a deca sa imenima „nije moj narod“ i „ona kojoj nije ukazana milost“ simbolisali su Božiji odnos prema Izraelu, a ne prema paganskim nacijama. Ipak, situacija se promenila i Bog je oprostio svom narodu, a Osija je vratio svoju ženu.

Svi ovi stihovi se odnose na Izrael, kome je sada oprošteno. Upravo u 1:10 gde se kaže da će „niste moj narod“ biti zamenjeno sa „Vi ste sinovi Boga živoga“ se ispunjava jedna od funkcija takvih imena Osijine dece. Pavle ponovo zloupotrebljava proročku reč.

Jednostavno nema kraja problemima sa Pavlom. Kada se situacija pogleda realnim očima, kada se kritički propuste kroz sito svi njegovi citati i učenja, dolazimo do zaključka da:- Pavle vadi tekstove i izraze iz jevrejskih spisa i daje im značenja koja su, u najboljem slučaju, neuočljiva na prvi pogled.- Tumači događaje koji mu se dešavaju u svetlu proročanstva Tanaha- Tehnike kojima to pokušava dokazati su citiranje van konteksta, korišćenje loših prevoda i netačno citiranje.- Ponekad su figurativni izrazi shvaćeni nepotrebno bukvalno i obrnuto.- U par slučajeva su izjave različitih pisaca, razdvojenih vekovima,koji su živeli na različitim mestima, stavljane i tumačene jedna do druge.- Često se dve ili više ovih metoda koriste uporedo u jednom citatu.

Pavle ili nije bio farisej, ili nije proganjao prve hrišćane, jer jedini koji su imali pravo da hapse ljude iz verskih razloga (rimljani su kontolisali civilni sektor) su bili čuvari Hrama, ne fariseji. Nije mogao ni biti učenik Gamalelila od detinjstva, jer je G učio samo odrasle, što ide u prilog činjenici da je Pavle bio paganski konvertit. Pavle nikad nije sreo Isusa. Zasniva svoje apostolstvo na viziji (iako Jeremija upozorava na lažne proroke i vizije u 14:14 i 23:26-27). Nikad ne citira nijedno Isusovo učenje. Samo ga interesuje činjenica da je Isus umro i vazneo se na nebo.

Toliko što se tiče Pavla. Rećiću nešto i o poslanici Jevrejima, koju je verovatno pisao neki Pavlov naslednik i učenik.

Odmah na početku, u prvom poglavlju, od 5. stiha, počinju pozivanja na Tanah u želji da se pokaže kako je Isus Sin Božiji.

U 5. stihu citira 2. Sam 7:14. Jesi li ikad proverala reference? Ako jesi, onda si mogla da vidiš da se tu Bog obraća Solomonu. (nešto slično imamo i u Psl 2:7, koji pisac JP takođe citira u 5. stihu- inače, Dela 4:25-26 potvrđuju da se tu misli na Davida).

Šesti stih sadrži netačan citat Psl 97:7. Reč elohim ne znači anđeli, već „onaj koji ima moć“. U ovom konkretnom slučaju, psalmista kaže da će se postideti svi idolopoklonici i da će mu se pokloniti svi (lažni) bogovi. Nikakve to veze nema sa Isusom ni sa anđelima, ali džaba kad pisac JP zna samo za Septuagintu, gde piše „pantes i angeli avtu“ (svi njegovi anđeli). Kako je moguće da Božiji Duh ovako pogrešno citira Tanah?

Osmi stih takođe primenjuje na Isusa. To je citat iz 45. psalma, 7. stih. Pored očigledne činjenice da se govori o konkretnom zemaljskom kralju, baš me zanima kako je moguće da samo 2 stiha posle više ne govori o Isusu, jer se kaže da su „kraljevske kćeri među tvojim dragim ženama“. Čitaj do kraja. Ne piše džaba pre ovog psalma „pesma o voljenim ženama“ .

13. stih i citat 110. psalma smo već obradili, ali eto, čisto da se napomene da pisac JP i tu greši.

Zanimljivo je i da u 2:6-8 pogrešno primenjuje Psl 8:5-7 isključivo na Isusa. Naravno, David kaže drugačije i iz teksta se jasno vidi da se izjave u ovom psalmu odnose na sve ljude, jer svaki čovek poseduje tu duhovnu dimenziju i mogućnost da vlada prirodom.

O Melhisedekovom „svešteničkom redu“ i tome da li je Avram ili nije dao njemu desetak, smo već pričali i to je ostao problem. Očigledno je da pisac JP ima potrebu da pokaže da je Isus naš prvosveštenik, ali ne „običan“ iz plemena Levija, već je u Melhisedeku našao novi, bolji i uzvišeniji „red“. Nažalost po njega, ta ideja ne postoji u jevrejskoj Bibliji.

7:18 – direktno kaže da je sveštenička služba Tanaha, ceo žrtveni sistem i sve što je Bog rekao „slabo i bekorisno“ i da je to sada prevaziđeno. U 27. stihu isto greši, ali o tome smo već pričali kada si analizirala Miroljubovu priču oko žrtve za Jom Kipur.

Sad dolazimo do važnog trenutka. U 8. poglavlju se govori o tome da je prvi Savez prevaziđen i da je sada vreme za novi. Kaže da je prvi savez bio faličan (7. stih). Sve su to strašne hule, ali, kao da to nije dovoljno, pisac JP nastavlja da briljira u 8. i 9. stihu. Nećeš moći da veruješ svojim očima kad budeš ovo videla.

Naime, tu citira Jer 31:31-32. Ako uporedimo to sa Jevr 8:8-9, videćemo da je sve ok, do samog kraja, kada kreće zloupotreba.

Jevrejima – „...pa više nisam mario za njih.“Jeremija – „... iako sam im ja bio muž“.

??? Šta je ovo? On se usuđuje da menja proročku reč i očekuje da ga ljudi shvate ozbiljno? Ja nisam mogao da verujem da je ovo moguće. Nikad to nisam proveravao, kao što nisi ni ti.

Kako je moguće da je NZ ono o čemu JP priča? Da li je došlo do povratka raseljenih plemena? Da li svi znaju za Boga, od malog do velikog? Zar ne vidiš da pisac JP pogrešno primenjuje ove stihove na Isusa? I da, novi zavet ne znači odbacivanje Tore (kao što se kaže u 13. stihu), već znači da će ona sada biti ispisana na srcima. Ponovo, NZ pisci žestoko greše.

Šabat je večan, Tora je večna, Savez je večan, sveštenstvo je večno. Kako onda može da stoji ono što kaže 8:13?

Na početku 9. poglavlja, pisac JP opisuje sadržaj Šatora od sastanka, ali se pažljivijim posmatranjem brzo uočava da je slabo čitao Toru i da ga sadržaj iste mnogo ne interesuje. Kako drugačije objasniti da kaže da je mana bila u Kovčegu Zaveta (a bila je ispred – 2. Moj 16:34), i da je Aronov štap unutar, kad 4. Moj 17:4 kaže da je ispred, ili što ne pominje Knjigu Zakona koja se nalazila ispred Kovčega? Pisac JP takođe zaboravlja na 1.Car 8:9.

Stihovi 16 i 17 iste glave su isto neobični. U Vukovom prevodu piše: „Jer gde je zavet valja da bude i smrt onoga ko čini zavet. Jer je zavet po smrti potvrđen: budući da nema nikakve sile dok je živ onaj koji ga je načinio“. I to je bolji prevod nego što je, u ovom slučaju, Jehovinih svedoka, koji ne smatraju da je Isus Bog, pa zato im je neprihvatljivo da isti onaj koji je uspostavio savez (tj. Isus-Bog) mora i da umre da bi zavet stupio na snagu i stoga prilagođavaju grčki tekst.

Ipak, grčki tekst je ovakav: Opu (gde) gar (zaista) diatiki (-postoji- savez), tanaton (smrt) ananke (-je- potrebna) fereste (da bi se uspostavio) tu (genitiv zamenice on, tj onoga) diatemenu (koji –ga- je uspostavio). Dakle, pisac JP tvrdi da Savez stupa na snagu tek kad onaj koji ga je uspostavio umre.

Sad, glavni problem je što je u ovom slučaju pisac smatrao da reč „diatiki“ znači isključivo testament. I tačno je da ova grčka reč može i na to da se odnosi, ali se uglavnom odnosi na savez, tj. ugovor između dve strane. Međutim, hebrejska reč „berit“ nikada ne znači testament! Nema potrebe da se mnogo objašnjava da Savez pod Sinajom nije takve prirode i da je bio obavezujući onog trenutka kad su Izraelci pristali na uslove. To znači da se slažu da će trpeti kaznu ako prekrše savez. Dakle, smrt se pojavljuje tek kad se prekrši savez. (Jer 34:18-20) Piscu JP se pomešao Savez, Isusova žrtva, grčki i hebrejski koncepti i otuda ovakva zbrka.

Novi Zavet o kom Jeremija 31 priča nije testament, već Savez između Boga i Njegovog naroda. Postoje i druge vrste Saveza koje ne uključuju smrt onog ko ga uspostavlja, npr brak. Pravo da ti kažem, ni sam ne razumem zašto je najednom „diatiki“ testament, a 2-3 stiha ranije je Savez (na Sinaju)... Verovatno pokušava da ubaci i Isusovu žrtvu u celu priču.

Pričali smo već o 9:19. U 2. Moj 24:5-8, nema krvi jaraca, bode, skerleta, vune i isopa. Mojsije nije ni poškropio sam svitak, već samo narod. Može biti da je koristio isop da škropi narod kao što si ti onomad pomenula (iako se to direktno ne spominje), ali opet ostaju sve ostale razlike. Ispade kao da je narod gubav, jer ovo liči na zapovest iz 3.Moj 14:4-8. Kao i u primeru o sadržaju Kovčega Saveza, ponovo vidimo da su mu „starozavetne“ zapovesti nevažne i „zastarele“, kao i „blizu nestanka“.

O 22. stihu sam već govorio u ovoj poslanici :). Sada bih hteo da dodam i brojne primere kada se ljudima oprašta bez prolivanja krvi. 1.Moj 4:15, 2.Moj 34:6-7, 4.Moj 14:19,

Psalm 51:15-17, 130:3-4, Priče 28:13, 2.Dnv 7:14, Neh 1:9Isaija 44:22, 55:7, Jer 2, 4:2, 24:7 Jezekilj 18, Osija 6:6,Joil 2:12, Mihej 7:18-19, Zah 1:3 i mnogo, mnogo drugih stiha. Pogledaj kako su se ljudi u Nineviji spasli. Nisu prinosili žrtve i prolivali krv, već su se pokajali. 4.Moj 16:47 – Aron je samo kadio. 4. Moj 31:50, Osija 14:1-2.

Odmah na početku 10. poglavlja se izriče još jedna neistina. Bezbroj stihova govori o tome da će svako onaj ko bude držao Toru biti blagosloven. Idemo sad do 5. stiha.

To je citat Psalma 40:6-8, gde ne piše da „si mi pripremio telo“, već „ti si mi uši otvorio“. Pazi, čak i da zaista piše da je telo pripremljeno (iako je mnogo logičnija masoretska varijanta), čime se želi implicirati da to upućuje na Mesiju (a kako znamo da je to baš Isus, je dodatno pitanje, ali nećemo zalaziti tu za sada), ovo je Davidova pesma, gde se zahvaljuje Bogu.

Naravno da je Bogu najvažnija poslušnost, a da su žrtve samo spoljašna predstava unutrašnje promene. To kaže i 1.Sam 15:22 – „... Znaj, poslušnost je bolja od žrtve i pokornost je bolja od ovnujskog sala.“ O tome priča i David, a ne o potrebi za ljudskom žrtvom u bilo kom obliku.

Obrati pažnju i kako umesto „i tvoja je Tora duboko u meni“ zaključio da „ukida prvo da bi uspostavio drugo“.

Stihovi 10:17-18 su u direktnoj kontradikciji sa Jer 33:17-22, Mal 3:3-4, Zah 14:20-21, Jez 40-48. Uvek sam pokušavao ovo da pomirim, izmišljao razloge da nema kontradikcije, ali očigledno je da ovo piše osoba koja živi u periodu posle uništenja Hrama i koja veruje da je levitsko sveštenstvo, koje Bog naziva večnim, sada nepotrebno.

12.18-21. Ponovo potcenjuje Savez. Upoređuje zabranu o prilasku životinje gori, sa time da sad imamo neograničan pristup milosti. Bog je uvek bio i biće tu za svakog 24/7, tako da je ovakva argumentacija neosnovana. Inače, zar i Isus nije rekao Mariji da ga ne dodiruje pre nego što dođe vreme? Naivno je izvlačiti neku zabranu i primenjivati je na ceo Savez i sve njegove mnogobrojne aspekte.

Takođe, pogrešno insinuira da se Mojsije uplašio za sebe. Ne, njega je bilo strah zbog neposlušnosti naroda (5.Moj 9:19).

Preskočiću neke od gnostičkih stvari koje izlaže u 12. i 13. glavi i na kraju pogledati 13:15. „Preko Isusa uvek prinosimo Bogu žrtvu hvale, tj plod usana koje objavljuju njegovo ime.“ Citira se Osija 14:2, gde piše „... a mi ćemo ti za uzvrat prineti žrtve/junce (u Septuaginti plod) svojih usana.“

Zašto je Septuaginta prevela junce kao plodovi? Malo sam gledao te reči u hebrejskom i mislim da sam pronašao odgovor. Na hebrejskom se junci kažu „parim“. Samo 6 stihova kasnije, pojavljuje se reč plod (peri, u ovom konkretnom stihu „periha“). Tu je LHH dobro prevela voće sa karpos, što je odgovarajuća grčka reč. Mislim da im je u 2. stihu

reč PaRiM bila slična sa PeRiM (množina od reči voće) i da su zato pogrešili. Opet se postavlja pitanje tačnosti NZ. Da li bi Sveti Duh ovako pogrešio?

Mogao bih danima da pričam o svim problemima koje NZ priča sadrži. Reći ću još nešto kratko o kontradikcijama u samim jevanđeljima i onda ću kratko izložiti šta je jevrejski koncept.

Što se tiče kontradikcija u jevanđeljima, koncentrisaću se samo na priče o raspeću.

1) Ko je nosio krst?Sinoptička jevanđelja kažu Simon iz Kirine, ali Jovan kaže da je Isus sam (Jvn 19:17).

2) Kada je raspet?Matej i Luka ne pominju tačno vreme. Marko kaže oko 9 ujutru (15:25), a Jovan podne (19:14-15)Hajde da pretpostavimo da se iskazi svedoka ne slažu doslovce, međutim...

3) Na koji dan je Isus raspet?Sinoptička jevanđelja kažu da je to bio prvi dan Pashe, ali Jovan kaže da je to bio dan pre Pashe, 14. Nisan (13:1, 29; 18:28; 19:14)Zamisli da imaš 4 svedoka koji govore o saobraćajnoj nesreći i trojica tvrde da se ona dogodila u petak, a četvrti tvrdi da je to bio četvrtak. Znači, neko nije u pravu.

Sinoptička jevanđelja tvrde da je Poslednja večera bio Pashalni obrok, što znači da se raspeće dogodilo na prvi dan Pashe, a ne uoči Pashe, na dan pripreme, kako Jovan tvrdi. Naravno, njemu je važno da se ispuni da je Isus Pashalno jagnje i zato pokušava da to sve uklopi i uskladi sa pričom o originalnoj Pashi.

Kod Jovana nema Pashalne večere, već samo scena sa pranjem nogu. Nema jedenja hleba i pijenja vina. Zašto bi u 13:29 učenici pretpostavili da je Juda otišao u žurbi jer želi da kupi sve što je potrebno za praznik, ako su već imali prazničnu večeru? Kako objasniti 18:28 i strah od onečišćenja, ako su već prethodno veče imali Pashalnu večeru?

Ozbiljan i neobjašnjiv problem.

4) Da li je Isus pio ono što su mu dali tokom raspeća?Matej i Jovan kažu da jeste, Marko da nije, Luka to ne pominje.

5) Šta su mu dali da pije?Matej kaže „vino pomešano sa žuči“ (27:34), Marko „vino sa opojnom smirnom“ (15:23), Luka i Jovan „uskislo vino“ (23:36;19:29-30).

6) Ko je od kriminalaca raspetih sa Isusom poverovao u njega?Matej i Marko kažu da nijedan nije poverovao (27:44, 15:32), Luka kaže da je samo jedan poverovao (23:39-43), Jovan to ne pominje.

7) Poslednje reči?Matej i Marko kažu „Moj Bože, moj Bože, zašto si me ostavio?“ (27:46;15:34), Luka „Oče, u tvoje ruke poveravam svoj duh“ (23:46), a Jovan „svrešeno je“ (19:30).

Obrati pažnju kako je kod Jovana sve planirano, jer je on Pashalno jagnje. Matej i Marko beleže drugačije emocije.

8) Kad je Marija kupila mirise?Matej to ne pominje. Marko kaže da je to urađeno posle Šabata (16:1), Luka da je pre Šabata (23:56), a Jovan kaže da je Nikodim kupio mirise, pre Šabata. (19:39)

9) Da li je svanulo kada su žene došle do groba?Matej – „u svanuće prvog dana u nedelji“ (28:1), Luka kaže da je već svanulo (16:2), Luka – „vrlo rano/u ranu zoru“ (24:1), Jovan kaže da nije svanulo, i da je Marija došla „dok je još bio mrak“ (20:1).

10) Koliko je dana i noći Isus bio u grobu?Sinoptička jevanđelja beleže 3 dana i 2 noći (28:1, 16:2, 24:1), a Jovan 2 dana i 2 noći (20:1).

Seti se da je Isus tvrdio da će biti 3 dana i 3 noći u grobu (Matej 12:40).

11) Koliko ljudi je došlo da vidi grobnicu?

Matej – 2 (Marija Magdalena i druga Marija – 28:1), Marko – 3 (MM, Marija Jakovljeva majka i Saloma – 16:1), Luka – 4+ (MM, M J. Majka, Jovana i ostale žene – 24:10), Jovan – 1 (samo MM – 20:1). Ostaviću rezervu da se ovde izveštaji o broju prisutnih mogu pomiriti, mada postoje brojni problemi. Npr, u Jovanovom jevanđelju, MM je u tom odeljku glavni lik i niko drugi sem nje se i ne spominje, za razliku od ostalih izveštaja.

12) Da li je kamen ispred grobnice bio sklonjen?

Marko, Luka i Jovan se slažu da jeste, ali Matej tvrdi da nije i da je to učinio anđeo pred njima (28:1-2).

13) Koliko anđela je bilo u grobnici i šta su radili?Matej – jedan anđeo, koji sedi na kamenu (28:2), Marko – jedan mladić, koji sedi zdesna (16:5), Luka – dva čoveka, koja stoje unutra pored ljudi koji su došli u posetu (24:4), Jovan – nema anđela kad je MM prvi put došla, ali kad se vratila, zatekla je dva anđela kako sede, jedan gde mu je bila glava, a drugi gde su bile noge (20:1-2, 12).

14) Šta anđeli poručuju osobama (osobi) kod grobnice?

Matej – 28:6-7 i Marko – 16:6-7 se uglavnom slažu i zaključuju da „Isus ide pred vama u Galileju“. Međutim, Luka (24:5-7) kaže da im je zapoveđeno da ne idu u Galileju već da

ostanu u Jerusalimu (24:49). Pogledaj i Dela 1:4, gde se ponovo potvrđuje da učenici ne smeju napuštati Jerusalim pre Pedesetnice. Čekaj, da idu u Galileju ili da ne idu?

Jovan kaže da su anđeli samo pitali „ženo, zašto plačeš?“. Marija se okreće i vidi Isusa. Ovde nema anđela koji objašnjavaju zbunjenoj MM šta se dogodilo, već je to učinio lično Isus. (20:13-17).

15) Da li Marija i ostali žele da kažu učenicima šta se dogodilo?

Svi osim Marka kažu da. (28:8, 16:8, 24:9, 20:18).

16) Pošto je videla anđele, koga je MM prvo srela, Isusa ili apostole?

Matej, Marko i Jovan kažu da je prvo srela Isusa (28:9, 16:9, 20:14), ali Luka kaže da su prvo srele učenike (24:4-9). Jasna kontradikcija, jer jedino Luka kaže dasu prvo sve ispričale učenicima, pa onda tek se i Isus pojavio (24:10).

17) Kome i gde se Isus prvo javio?

Matej – dve Marijama, na putu za Jerusalim, pošto su napustile grobnicu (28:9), Marko – samo MM, verovatno pošto je Marija krenula kući. (16:8-9), Luka – Kleopi i još jednom, na putu za Emaus (24:13-18). Marko tvrdi da kad su ova dvojica došla kod apostola, da nisu verovali (16:13), dok Luka tvrdi suprotno (24:34).

Jovan – samo MM, u grobnici (20:1, 11-14).

18) Smeju li Marija i ostali da dodirnu Isusa?

Matej kaže da (28:9), Marko to ne spominje, Luka isto kaže da su smeli, ali Jovan kaže da nije! (20:17).

19) Koliko puta se Isus pojavio posle vaskrsenja?

Matej – 2 puta (28:9-10, 17-20), Marko – 3 puta (16:9,12,14-18), Luka – 2 puta (24:13-31, 36-51), Jovan – 4 puta (20:14-17, 19-23, 26-29, 21:1-23).

Obrati pažnju i na Jovan 20:22. Tu su učenici odmah primili Sveti Duh, dok se u Luki to dešava tek na Pedesetnicu.

20) Pred kim i u kom redu se Isus pojavljivao?

Matej – Marijama (28:9), pa jedanaestorici apostola (28:16)Marko – MM (16:9), dvojici učenika (16:12), jedanaestorici apostola (16:14)Luka – Kleopi i još jednom učeniku (24:13), 11 apostola i ostalima koji su bili pristuni (24:33)

Jovan – MM (20:14), desetorici apostola (Toma nije prisutan), 11 učenika, Petru, tomi i dvojici Zevedejevih sinova, Natanailu i dvojici učenika (21:2)

Evo, mislim da je ovo dovoljno. Neću analizirati i mesta ovih susreta, neću ni pominjati detalje poput zemljotresa pri pomeranju kamena, navodnom masovnom vaskrsenju koje Matej pominje i sl.

Uzmi sama i pogledaj jevanđelja paralelno. Proveri sve što sam napisao. Mnogo toga se može propustiti ako čitaš jevanđelja zaredom. Recimo, da li si ikad primetila da u Matejevoj verziji priče, anđeo govori Mariji da je Isus vaskrasao i otišao u Galileju. No ipak, ona iz nekog razloga u Jovanovom jevanđelju misli da je neko ukrao telo. Zašto bi to uopšte pomislila, ako joj je anđeo pre toga rekao da Isus vaskrsao?

Matej kaže da pored toga što su je anđeli obavestili šta se desilo, Marija sreće vaskrslog Isusa, pre nego što je stigla da obavesti apostole. Ipak, Jovan nam kaže da je Marija stigla do učenika i da nema pojma šta se desilo. Kako je moguće da su oba izveštaja tačna?

Gde su čuvari čiji je zadatak bio da štite grobnicu da ne bi neko ukrao telo, kako Matej piše? Kako je Marija uopšte mogla da pomisli da je neko ukrao telo? Naravno, čuvari Jovanu nisu potrebni i zato ih i nema u priči.

I kad se vratila, Mariji i dalje nije bilo jasno gde je Isus (Jvn 20:13). I dalje veruje da ga je neko premestio, a potom pita i „baštovana“.

Kada je Marija srela Isusa po prvi put posle vaskrsenja, da li su joj anđeo/anđeli rekli da je Isus vaskrasao? Matej kaže da jesu, Jovan da nisu. Dve različite priče.

Kažem ti, moglo bi se ovako do sutra... Ono što je očigledno je da su ovo pisali ljudi koji su živeli decenijama posle Isusa, da to nisu očevici i da ove priče imaju sve odlike legendi i mitova. Ne zaboravi, čak i da Isus jeste vaskrsao, to ništa ne dokazuje, jer čuda ne daju nikakav kredibilitet (5.Moj 13)!

Zapitaj se koliko su validne kritike prema bilo kom kultu ili religiji, ako znamo da se Isus prikazao samo svojim učenicima, kao što se i Džozef Smit (Moromonska crkva) prikazao samo bližoj familiji. Zašto se Isus nije prikazao Jevrejima, Sanhedrinu, farisejima, sadukejima? Zašto svaki kult ima priču o tome kako se prikazuje samo „odabranima“?

Mnogo je Mesija bilo tokom istorije. Jedan od naročito upečatljivih je Šabataj Cvi iz 17. veka.

Godina je 1648. Jevreji su preživeli strašan masakr koji su počinili kozaci. Preko 100 hiljada Jevreja je ubijeno. Pored ovog velikog progona, mnogi mistici su predviđali da će se te godine pojaviti Mesija. Šabataj Cvi, poznati jevrejski učenjak, tvrdi da je Mesija. Dve stvari mu idu u prilog: Jevreji su u užasnoj situaciji, a to znači da su očajni i traže spase u Mesiji.

Cvi je živeo u Turskoj, ne u Izraelu. Mnogo ljudi je poverovalo da je on Mesija. Na hiljade ljudi ga je pratilo. Ono što treba zapaziti je da to što su verovali da je Mesija nije značilo da su „verovali u Šabataj Cvija“, već da će se vratiti u Izrael i pokrenuti poslednje događaje opisane u prorocima. Mnogo ljudi je prodalo svoje kuće i krenulo sa njim u Izrael.

1666. godine ga zarobljavaju i nude mu ili da pređe u islam, ili da ga ubiju. Cvi prelazi u islam. Neki su bili razočarani i bili su svesni da se sada moraju vratiti nazad u Tursku, gde će biti ismejani od strane prijatelja koji nisu pošli za „Mesijom“. No, mnogi nisu odustali, jer su uložili toliko sebe u tu ideju, da su nastavili da ga prate. Neki su smatrali da ta osoba koja je prešla u islam nije bio pravi Cvi, već dubler, a da je pravi Šabataj otišao na nebo i da će se uskoro vratiti da ih sve odvede u Izrael!

Dakle, usled poraza svoje ideje, morali su da pribegnu promeni uloge Mesije i cele te ideje, u odnosu na onu koja postoji u Tanahu. Kasnije su poverovali i da Mesija zaista mora da pređe u drugu veru, da je to sve nastavak Božijeg plana, i čak su nalazili stihove iz jevrejske Biblije koji su to navodno potvrđivali!

Ostalo mi je da ukratko izložim jevrejski koncept ponuđen u Tanahu.

Osnovni kriterijum judaizma je da svako učenje mora biti jasno i precizno i da mora biti potvrđeno odeljcima ili pojedinačnim stihovima, ali ne onim vađenim iz konteksta.

Kad smo već govorili o Mesiji, Tanah nas uči da će u vreme kada se on pojavi doći do:a) povratka izgubljenih plemena (5.Moj 30:3, Isaija 11:11-12 43:5-6, Jeremija 3:18 30:3, 32:37, Jezekilj 11:17, 36:24)b) obnove Hrama (Isaija 2:2-3, 56:6-7, 60:7, 66:20, Jezekilj 37:26-27, 40-44, Malahija 3:4, Zaharija 14:20-21)v) svetskog mira (Mihej 4:1-4, Osija 2:20, Isaija 2:1-4, 60:18, 65:25)g) toga da Mesija vlada Izraelom u vreme kad svi budu držali Toru (Jezekilj 37:24, 5.Moj 30:8.10, Jeremija 31:32, Jezekilj 11:19-20, 36:26-27).d) toga da će svi će znati za Boga (Zah 3:9, 8:23, 14:9,16; Isa 45:23, 66:23; Jer 31:33; Jez 38:23; Psa 86:9; Sof 3:9)

Mesija mora da bude direktan potomak Davida i Solomona, iz plemena Jude (1.Moj 49:10; 2. Sam 7:12-14; 1.Dnv 22:9-10). Loza se nastavlja samo sa oca na sina (4.Moj 1:1-18) i Mesija mora imati zemaljskog oca i biti čovek.

Vidimo da u ta poslednja vremena, Izrael prima nagradu i blagoslove za svu muku tokom dugog i mučnog izgnanstva (Isaija 2:1, 40:2, 51:17-23, 60:10,15,16, 61:3,7, 66:10-12, Jeremija 30:11, Mihej 7:8,9), svi neznabožački narodi se kaju što su progonili Jevreje (Isaija 2:1, 40:2, 51:17-23, 60:10,15,16, 61:3,7, 66:10-12, Jeremija 30:11, Mihej 7:8,9) i potpuno pomirenje sa Bogom, koje je toliko jako da postaju kanal preko kog Božija svetslost osvetljava sve ostale nacije (Isaija 52:10, 60:1,2,3,19,20, 61:11, 62:11,2, Jeremija 33:8,9).

Sve ovo je, recimo, lepo sjedinjeno u Jzk 37:24-28. Pročitaj svaki od ovih stihova u kontekstu. Nema vađenja i alegorijskog tumačenja, sve je tako jasno. Nisam naveo mnoge, ali možeš i sama pronaći ove odeljke. Proroci su ih prepuni.

Ideja o drugom dolasku je priznanje da Isus nije ispunio kriterijume Tanaha za Mesiju. To je čista racionalizacija neuspeha. Jer, niko nije video kad Isus „plaća grehe“, ali su svi videli da je ubijen. Dakle, vera u to da je položio svoj život kao platu postaje stvar vere, a veru ne možemo dokazati da je tačna ili netačna. Jasno je da takve ideje ne postoje u jevrejskoj Bibliji.

Mesija se samo jednom pojavljuje i tu je da ostane zauvek. Nema govora o nekom odlasku i povratku. Nema ni govora o tome da ćemo Mesiju prepoznati po čudima. To nije nikakav kriterijum.

U Mesiju nema potrebe verovati, jer će to biti očigledno. To je kao da kažeš:“Verujem da je Tomislav Nikolić predsednik Srbije“. Šta ima da se veruje kad je nešto očigledno??!! Kako suštinska razlika između Tanaha i NZ-a... Koji prorok govori o tome da večno spasenje zavisi od vere u Mesiju? Mesija uopšte nije centralna ličnost, jer je on samo sredstvo preko kog Bog radi i preko kog će dovesti do mesijanskog doba.

Bog od nas traži isto ono što je rekao Isusu Navinu. Samo da budemo slobodni i hrabri i da se držimo Tore. Tu nemam mnogo šta da pričam. Tora i ostatak Tanaha su nam dovoljni. Glavne ideje NZ-a nemaju utemeljenje u Tanahu.

Nigde u Tanahu ne postoji ideja da će ljudska/božanska žrtva da plati grehe za svakog od nas. Svako odgovara za svoje grehe! Mojsije je odbijen kad je pokušao nešto tako da predloži.

Mesija nije isto što i Spasitelj (Mošija). Kao da je došlo do mutiranja ta dva koncepta u Novom Zavetu, što se vidi kod Mateja. U Tanahu, spasenje je UVEK fizičko spasenje od neposredne opasnosti. Na stotine primera je širom Biblije. Izrael je spasen od Egipćana (2.Moj 14:30), Bog je spasenje Izraela (2.Moj 15:2). Zanimljivo je da Bog spasava svog pomazanika (Psl 20:6, Avk 3:13)

Bog traži od nas da se pokajemo i da se držimo Boga. On sam pokriva naše namerne grehe. Nema potrebe da iko plaća za to. Protivotrov za greh nije žrtva, već pokajanje, jer je Bog milostiv. Tanah je tako jednostavan.

U mnogim stvarima se slažemo, zato nemamo potrebe da pričamo o tome koliko je važna Tora.