123513906 Ljubavni Roman

Izlazi dvomesečno

ljubavniroman

dvomesečno

ljubavniljubavniljubavniljubavniljubavniromanljubavniromanljubavniromanljubavniromanljubavni

Izlazi dvomesečnoJulija

Mesec nad Teksasom

40 dinara1,20 KM

CG 0,50 €CHF 2.50EU 1.50 €

BROJ 66u prodaji od15. 4. 2011.

ulijaulijaJJulijaIzlazi

ulijaIzlazi

ulijaJulijaJJulijaJJulijaJulijaJulijaJJulijaJJJJJulijaJJulijaulijaulijaulijaulijaJulijaJulijaJJJulijaJJulijaJ Romantična ljubavna ispovest

CENA 20 DINARA! CENA 20 DINARA! CENA 20 DINARA! CE


20 DINARA! CENA 20 DINARA! CENA 20 DINARA! CENA 20 DINARA!


















































MOJA PRIČA





























NA KIOSCIMA SVAKOG 1. U MESECU!

POŠALJITE:• SVOJU LJUBAVNU ILI ŽIVOTNU PRIČU• PRIČU NEKOG OD NAJBLIŽIH• SVOJU FOTOGRAFIJU AKO ŽELITE (NIJE OBAVEZNO)• POPUNJEN UGOVOR SA STR. 50

Ako je vaša ljubavna ili životna priča uzbudljiva i rado biste je svima ispričali, a da pritom zaradite 800 dinara, naše novo izdanje ”Moja priča” pruža vam priliku da, ukoliko dosad niste bili dovoljno hrabri da to uradite, podelite svoje ljubavne ”zavrzlame” kao i

”slatke” tajne, bilo da su vaše ili vaših bližnjih i dragih ljudi.

Priče možete slati na adresu: ”Color Media Enigmatika”, Temerinska 102, 21000 Novi Sadsa naznakom ”Za časopis ’Moja priča’” ili na mejl: [email protected]

Uz priču pošaljite i svoju fotografi ju, ukoliko želite da ona bude objavljena, i popunjen ugovor sa strane 50. Svaku objavljenu priču honorarisaćemo iznosom od 800 dinara.

Cena 20 dinara!

OSVOJTE

800DINARA ZA

OBJAVLJENU PRIČU

NOVO! NOVO! NOVO! NOVO! NOVO! NOVO! NOVO! NOVO!

3............................................................................... ................................................................................Julija 4/11

E rnestina se udobno smestila u fotelju u dnevnoj sobi. Po-gledom je preletela po svakom komadu nameštaja koji je

sama izabrala i bila je veoma ponosna na sebe. Sve se savršeno uklapalo, do najsitnijih detalja. Uspela je da stvori dom u kojem se njena porodica prijat-no oseća. Trgnula se kada je zazvonio telefon.

– Halo? – javila se posle kratkog pre-mišljanja.

– Da li je to gospođa Fleming?Ernestina se namrštila. Ovako kasno

očekivala je da čuje glas svog supruga a ne ženski, samouvereni glas koji joj se nimalo nije dopao.

– Da, ja sam Ernestina Fleming – iz-govorila je polako. – A ko ste vi?

– Ja sam Glorija Ficpatrik – odgovo-rila je žena nadmeno. – Treba što pre da razgovaram s vama. Najbolje odmah, ako ste slobodni. Radi se o vašem mužu.

– Šta se dogodilo? Da li je on dobro? Da li je doživeo saobraćajnu nesreću?

– Ne, s njim je sve u redu – suvo od-govori Glorija. – Želim da razgovaram s vama pre nego što se on vrati.

– Ništa vas ne razumem – uzdahnu Ernestina. – Zašto želite da razgovarate sa mnom?

– Hoćete li da se nađemo u vašem ili u mom stanu? – nastavila je Glorija igno-rišući Ernestinino pitanje. – Ne verujem da biste voleli da nas Tod zatekne u vašoj kući kada se vrati, ali ako želite...

– U redu, dolazim – Ernestina je na brzinu zapisala adresu koju joj je žena izdiktirala pa je bez pozdrava spustila slušalicu.

Mada se sve u njoj bunilo, znala je šta će večeras čuti. Čudila se sebi zašto nije iznenađena. Duboko je uzdahnula i, na putu prema vratima, uzela svežanj klju-čeva i jaknu.

Otvorila je garažu, sela za volan i – prvi put je zaboravila da zatvori vrata garaže.

Dvadesetak minuta kasnije zaustavila se ispred zgrade i izašla je iz automobila.

Osetila je da joj kolena klecaju. Još uvek se nadala da je sve to neslana šala. Sve je bilo tako besmisleno i neverovatno a, s

MESEC NAD TEKSASOM

1. poglavlje

4 ............................................................................... ................................................................................Julija 4/11

druge strane, tako logično. Ako Tod zaista ima ljubavnicu, mnogi njegovi postupci u poslednje vreme sada dobijaju smisao.

Ušla je u zgradu i, ne čekajući lift, potr-čala uza stepenice. Zastala je pred vratima stana broj osamnaest. Pokucala je. Vrata su se istog trena otvorila kao da je neko stajao iza njih i čekao.

– Gospođa Fleming? – žena se ironično osmehnu i pomeri se u stranu. – Ja sam Glorija Ficpatrik. Molim vas, uđite.

Ernestina baci pogled na malo predso-blje, a onda se zagleda u ženu koja joj je otvorila vrata. Pred njom je stajala sme-đokosa mlada žena, ni ružna ni preterano lepa. Iz njenih očiju izbijao je led, imala je kratko ošišanu kosu i svetao ten.

– Gde je moj muž? – upita Ernestina oštro.

– Uđite – ponovila je Glorija. – Nas dve moramo da porazgovaramo, ali volela bih da Tod ne sazna za ovo.

– Za šta? – Ernestina sumnjičavo od-meri sagovornicu.

– Uđite, zaboga – žena joj rukom po-kaza da prođe u dnevnu sobu. – Ne želim da cela zgrada čuje naš razgovor.

Ernestina je shvatila da ništa neće sa-znati ukoliko ne popusti. Duboko je uz-dahnula i pošla za Glorijom kroz uzani hodnik do dnevne sobe. Stala je nasred prostorije i prekrstila ruke na grudima.

– U kakvim ste odnosima s mojim mu-žem, gospođice Ficpatrik? – odlučila je da odmah pređe na stvar.

– Nas dvoje smo u vezi – Glorija je pogleda s čudnim sjajem u očima. – U ljubavnoj vezi.

– Koliko dugo? – Ernestina se trudila da zvuči mirno.

– Osam meseci – Glorija sede u fotelju i prekrsti noge gledajući izazivački svoju suparnicu.

– Da li ste znali da je oženjen?

– Da – Glorija sleže ramenima. – Po-nekad nešto namerno radimo, a ponekad se to nešto, naprosto, dogodi.

Ernestina je bez reči preletela pogle-dom po prostoriji. Na stočiću pored sofe stajala je vaza puna tek procvetalih crve-nih ruža. Sigurno ih je doneo Tod, pomi-sli uzdahnuvši duboko. Bol je odjednom bio tu, prisutan poput noža zarivenog u njeno srce.

Osam meseci... Osam dugih meseci prevara i laži, a ona gotovo ništa nije slutila. Najgore od svega je to što se sve vreme osećala ušuškanom, zadovoljnom i sigurnom. Stegnula je pesnice osećajući da joj tutnji u ušima.

– Nemam ovde šta da tražim – rekla je i pošla prema vratima. – Treba da razgo-varam sa svojim mužem.

– Upravo to želim da sprečim – Glorija joj je preprečila put. – Zbog toga sam vas, uostalom, pozvala. Nas dve možemo da vređamo jedna drugu unedogled, ali to je besmisleno, zar ne? Ne vodi ničemu.

– Pretpostavljam da hoćete da me na-govorite da se razvedem od Toda da biste vas dvoje mogli da se venčate – ljutito se obrecnu Ernestina.

– Upravo tako – Glorija klimnu gla-vom. – I to mora da bude što pre pošto sam trudna. Moje dete će se roditi u bra-ku i što pre Todu date slobodu, to će biti bolje za sve nas.

– Mislila sam da bolje poznajem svog muža – Ernestina se gorko osmehnu.

– Nisam znala da je on čovek koji bi se sakrio iza ženinih, bolje rečeno, ljubav-ničinih leđa.

– On ne treba da zna za ovaj razgovor – u Glorijinom glasu osećala se pretnja. – Ovo je između nas dve.

– Ne mogu da shvatim – promrmlja Ernestina vrteći glavom. – Bili smo srećni pre nego što ste se vi pojavili i...

5............................................................................... ................................................................................Julija 4/11

– Još jedna vaša zabluda. Vi ste bili srećni, ali ne i on. Istina je da je vezan za vas, ali nije bio srećan. Ne bi bio sa mnom da je bio srećan.

Ernestina ništa nije mogla da kaže jer je to bio neoboriv argument. Ćutala je i konačno je smogla snagu da bolje osmo-tri suparnicu. Glorija nije bila ni lepa ni privlačna. Za njom se nijedan muškarac ne bi okrenuo na ulici.

Ernestina se okrenula i bez reči izašla iz stana, osećala je potrebu da što dalje pobegne. Sada joj je konačno postalo ja-sno da su Todovi učestali izlivi ljubomore u poslednje vreme bili samo paravan za njegove izlete van braka.

Moraće da ostane hladna i uzdržana, pomislila je startujući motor automobila. Biće joj potrebno mnogo snage i odluč-nosti da prevaziđe situaciju u kojoj se našla. I u jedno je bila sigurna: nije želela da ostane u braku s čovekom koji je vara.

Uključila se u saobraćaj i dopustila je sebi da joj misli odlutaju u pokušaju da pronađe rešenje za ovaj problem. Kra-jičkom oka ugledala je kamion koji joj se približavao velikom brzinom, ali već sledećeg trenutka obavila ju je tama.

***Velika kožna fotelja u advokatskoj

kancelariji gospodina Rasela bila je du-boka i meka. Ernestina je zamišljeno po-gledom preletela po prostoriji. Izgledala je potpuno isto kao i kada je prvi put kročila u nju, ali ona, Ernestina, više nije bila ista.

Nerado je razmišljala o svemu što joj se desilo za protekla dva meseca. Uspela je da se oporavi od saobraćajne nesreće u kojoj je izgubila bebu, a pre dve nedelje zvanično se razvela.

Nameravala je da napusti grad i negde daleko započne novi život, ali za to joj je bio neophodan novac. Kada bi njen advokat mogao da shvati koliko joj je važno da što pre pobegne iz ovog za-gušljivog grada...

Osmotrila je još jednom svoj odraz u staklu velike vitrine. Svoju crnu, gustu kosu podigla je u punđu ističući time liniju vrata. Elegantni laneni kostim bo-je belog vina savršeno joj je pristajao. Cipele s visokim potpeticama kojima je želela da prikrije nizak rast nisu joj mnogo pomogle.

Pogledala je na sat i duboko uzdah-nula jer je gospodin Rasel, kao i obično, kasnio. Prilikom razvoda dobila je deo imovine stečene u braku i sada je žele-la taj novac. Želela je da započne novi život daleko od Toda i njegove nove supruge.

Usne je stegnula u crtu gušeći bes, čvrsto rešena da ne menja odluku. Pri pomisli na scenu rastanka s Todom nje-ne zelene oči napuniše se suzama. Uz uvredu i poniženje, osetila je i olakšanje što je sve konačno završeno. Ipak, njen ponos bio je duboko povređen.

Gospodin Rasel je, po običaju, uleteo u kancelariju, ali ovoga puta u pratnji visokog, nepoznatog muškarca. Ernesti-na zaustavi pogled na strančevom licu; bilo je to odlučno, muževno lice oštrih crta, jake brade i nebeskoplavih očiju.

– O, Tina, žao mi je! Potpuno sam zaboravio na tebe! – uzviknu advokat i okrenu se nepoznatom. – Gospodine Džentri, dozvolite mi da vam predsta-vim Ernestinu Darsi.

– Dobar dan – osmehnu se Ernestina. – Mogu kasnije da dođem.

– Ne, ni slučajno! – uzviknu gospodin Rasel. – Samo ti sedi, brzo ću završiti po-sao s gospodinom Džentrijem.

6 ............................................................................... ................................................................................Julija 4/11

– Izvinite što vam kradem vreme – re-če čovek dubokim, baršunastim glasom.

Ernestina se trže i iznenađeno ga po-gleda. Iako mu je glas bio tih, nadjačao je buku ulične vreve. Bio je snažne građe, ali vitak i visok. Odgovaralo mu je sve što je imao na sebi: sportsko odelo od antilop--kože, skupe čizme od krokodilske kože i stetson šešir koji je držao u ruci.

Ernestina pomisli da je viši od Toda i rastuži je saznanje da i dalje sve muš-karce poredi sa svojim bivšim mužem. Ipak, u poređenju s ovim čovekom Tod je bio poput deteta, i to ne samo zbog visine i građe.

Gospodin Džentri je bio autoritativan čovek, siguran u sebe. Osećalo se to u svakom njegovom gestu, a bio je i veoma privlačan. Plavim očima zainteresovano ju je posmatrao i Ernestina se uplašila da bi on mogao da pročita njene misli.

– Neću vas uznemiravati – promr-mljala je pomalo zbunjeno. – Samo vi nastavite.

Povukla se u ugao sobe da bi im omo-gućila neometani nastavak započetog posla. Dok su njih dvojica razgovarali, Ernestina ih je krišom posmatrala i ose-ćala se suvišnom a, osim toga, neznančev pogled nije joj prijao, uznemiravao ju je.

Stekla je utisak da on razmišlja nešto u vezi s njom. Opet je ustala u želji da napusti kancelariju, ali ju je on zausta-vio neočekivano joj gurnuvši svoj šešir u ruke. Ernestina je zapanjeno stajala držeći šešir kao neku dragocenost, dok je on mirno nastavio da potpisuje papire.

– To bi bilo sve! – zadovoljno je rekao advokat nekoliko minuta kasnije. – Po-zvaću vas večeras i reći ću vam šta Gro-umen misli o vašoj ponudi.

– Odlično! Znate gde možete da me nađete – okrenuo se Ernestini i kratko klimnuo glavom. – Gospođice Darsi...

– Gospode, koliki čovek! – promrmlja Ernestina kada su se vrata za njim za-tvorila.

– I jeste veliki čovek – uzvrati gospo-din Rasel. – Ima dobro srce, veliki ranč u centralnom Teksasu, svoje izvore nafte, na hiljade grla stoke i značajan politički uticaj. Zaista je veliki čovek.

– Mislila sam na to što je krupan – nasmeja se devojka – a ne na njegovu imovinu.

– Da, da, prilično je visok – složi se advokat. – Verovatno zato pobeđuje na onim silnim rodeima.

Znači, neznanac je prava teksaska le-genda, pomisli Ernestina. Naftni magnat, rančer i pobednik rodea. Sve je to bilo in-teresantno, ali njoj nije bilo jasno kako su došli na tu temu. Samo je bila zapanjena njegovom visinom.

– I ti si mi neka Teksašanka! – uzviknu advokat videvši njen izraz lica. – Ovo je, draga moja, bio Šejn Din Džentri!

– Čuveni Šejn Din? – Ernestina zbu-njeno zatrepta.

– Da, petostruki pobednik rodea – ad-vokat klimnu glavom i nasmeši se. – Zar nisi videla znak na njegovom kaišu?

– Pa, jesam, ali nisam znala šta to znači – promrmljala je.

– Devojko, to je pobednički trofej! – objasni joj stari advokat. – Taj čovek je legenda! Naravno, sve se to događalo pre jedne decenije, kada je bio u tvojim godi-nama ili nešto mlađi.

– Koliko slavnih klijenata imate? – upi-tala je u šali.

– Ima ih podosta – odgovorio je neo-dređeno. – Ali ti si mi najdraži klijent. Šta mogu da učinim za tebe, Tina?

Ernestina primeti promenu u njego-vom ponašanju i to je uznemiri. Nije mogla da objasni zašto, ali obuzela ju je zla slutnja. Osetila je da nešto nije u re-

7............................................................................... ................................................................................Julija 4/11

du, ali je odlučila da odbaci to osećanje smatrajući ga posledicom svoje nervoze.

– Gospodine Rasel, došla sam radi imovine – počela je oprezno. – Ne bih da vas požurujem, ali volela bih da se to završi što pre. Novac mi je neophodan.

– Tina, ja... – stari advokat zastade du-boko uzdahnuvši.

– Nešto se desilo? – upitala je tiho dok su je zle slutnje ponovo obuzimale.

– Bojim se da jeste, ali to ipak nije smak sveta – odgovorio je brzo. – Mlada si, obrazovana, pametna i lepa. Život je pred tobom. Ne treba da brineš, rešićemo mi to. Nisi bez podrške.

– Šta se dogodilo? – Ernestina ga za-brinuto pogleda.

– Tod je kuću stavio pod hipoteku ali nije na vreme otplaćivao rate. Tvoji bolnički računi bili su visoki i... – stari advokat ponovo uzdahnu i polako nasta-vi: – Bojim se, dete moje, da ti ništa nije ostalo, čak ni da se pokriju svi troškovi.

Mada je to rekao blago, Ernestini se učinilo kao da čuje grmljavinu. Osetila je da joj se stomak zgrčio i da počinje da je obuzima panika. Sedela je bez reči, kao skamenjena.

– Ništa? – upitala je šapatom. – Baš ništa?

– Veruj mi, dete, učinio sam sve što sam mogao – gospodin Rasel raširi ru-ke. – Svoj honorar nisam uračunao.

Ernestina se trudila da zadrži suze. Nije bilo svrhe da kaže da joj je novac potreban za to da ode iz Dalasa, što dalje od Toda i uvrede koju joj je priuštio. Nije želela pred njim da zaplače niti da mu pokaže svoj bol.

Znala je da starom advokatu nije bi-lo lako da joj sve to saopšti. U jednom trenutku čak joj se učinilo da će oboje zaplakati. Prisilila je sebe na to da se osmehne i zaustavi suze koje su navira-

le, snagom za koju nije znala da je ima u sebi.

– U redu je, gospodine Rasel – proša-putala je. – Znam da ste učinili sve što ste mogli. Naći ću način da vam se odužim. Moraću prvo da se zaposlim i...

– Nisam očekivao da će te ovo toliko pogoditi – reče advokat ustajući. – Ako bi primila pozajamicu od mene...

– Ne! – Ernestina ga ponosno preki-nu. – Hvala vam, ne mogu da prihvatim novac.

– Možda bih mogao da ti pomognem u traženju posla – rekao je posle kraćeg razmišljanja. – Danas sam čuo nešto za-nimljivo. Šta misliš o poslu na jednom ranču? Radi se o podučavanju dece. Šta kažeš na to?

– Naravno da sam zainteresovana – uzviknu devojka oduševljeno. – Gde bih to radila i za koga?

– Sačekaj, to još nije konačno! – stari advokat se nasmeja njenom entuzijazmu. – Telefoniraću ti, možda još večeras.

Ernestina spontano zagrli gospodina Rasela i poljubi ga nežno u obraz. On je pocrveneo i mahnuo joj rukom umesto pozdrava ponovivši obećanje da će je po-zvati čim bude nešto saznao.

Kad je ušla u lift, raspoloženje joj se na-glo promenilo. Kako se lift spuštao, tako su njene novoprobuđene nade gasnule. Na putu do kuće uporno je ponavljala sebi da će sve biti u redu i da će joj stari advokat pomoći.

U kuću je ušla neraspoložena znajući da će uskoro ostati bez svega. Tužno se osvrnula oko sebe upijajući svaki detalj koji je pažljivo i s ljubavlju birala. Njen dom na kojem su joj prijatelji zavideli bio je farsa...

Sela je na sofu i duboko uzdahnula, činilo joj se da ju je sva snaga napustila. Setila se reči svoje majke da žena koja je

8 ............................................................................... ................................................................................Julija 4/11

sama mora da bude jaka, da se prilago-đava i da se bori. E, ona je sada bila sama na svetu.

Dohvatila je daljinski upravljač sa sto-čića i nezainteresovano počela da menja kanale. Bila je napeta poput strune sve vreme iščekujući da telefon zazvoni. Nije primetila kada je utonula u san.

2. poglavljeZvonjava telefona trgnula ju je iz ne-

uobičajeno dubokog sna u koji je pala u pokušaju da se odbrani od realnosti. Skočila je na noge tiho jeknuvši jer su je ukočeni mišići podsetili na neudobni položaj u kojem je provela noć.

– Halo? – javila se trljajući ukočeni vrat.

– Tina? – oglasio se gospodin Rasel s druge strane. – Možeš li da dođeš do mene oko podne?

– Naravno! – živnu devojka.– Sastanku će prisustvovati i tvoj, na-

dam se, budući poslodavac – naglasio je.Dok je pila kafu posle doručka, razmi-

šljala je o tome šta da obuče za sastanak. Želela je da izgleda ozbiljno i elegantno, a ne krhko i detinjasto. Ona mora da dobije taj posao!

Gospodin Rasel je pomenuo podu-čavanje dece mada joj nije bilo jasno o kakvoj je nastavi na ranču reč. Ipak, to je bio posao za koji se školovala i od kojeg je odustala kada se udala. Treba samo da se strpi do sastanka, onda će joj sve biti mnogo jasnije.

Nešto kasnije, u liftu poslovne zgrade Ernestina se pogledala u ogledalo i za-dovoljno je klimnula glavom. Delovala je poslovno u svetloj haljini i tamnom blejzeru, a kosa joj je bila uredno podi-gnuta u punđu.

Naravno, cipele s izuzetno visokim potpeticama bile su obavezni dodatak. Našminkala se diskretno, ali tako da prikrije svoj mladoliki izgled. Mada joj je bilo dvadeset osam godina, malo ko je bio spreman da u to poveruje. A sada je želela da ostavi što bolji utisak na budućeg poslodavca.

– Tačna si kao i uvek! – uzviknu gospodin Rasel kada ju je ugledao, i okrenu se čoveku koji je stajao pored njega. – Ovo je moj klijent Adam Brajs.

– Čujem da tražite posao – sedoko-si stranac ispitivački ju je posmatrao smešeći se. – Možda bih mogao nešto da vam ponudim.

– Ja sam nastavnik – odgovori Erne-stina poslovno i pomalo rezervisano.

– Možda bih mogao nešto da naučim od vas! – rekao je značajno stavljajući joj do znanja na šta tačno misli.

– Ne verujem – suvo primeti devojka odmerivši sagovornika od glave do pe-te. – Čini mi se da ste sasvim dovoljno obrazovani!

Stari advokat se diskretno nakašlja pokazujući time da mu je taj razgovor neprijatan. Osetivši njegovu zaštitničku ruku na ramenima, Ernestina hrabro uzvrati pogled sedokosom čoveku čije su se usne skupile od nelagodnosti.

– Juče si srela gospodina Džentrija – advokat je povede u stranu pokazujući nečiju nogu prebačenu preko naslona fotelje. – Sećaš se, zar ne?

Šejn Din Džentri nije se pomerio kada je ona ušla u kancelariju, pa to ni sada nije učinio. Ernestina brzo pogleda starog gospodina Rasela, a onda se zapanjeno zagleda u kauboja u izbledelim farmerkama i flanelskoj košulji. Nekoliko gornjih dugmadi na košulji bilo je raskopčano otkrivajući preplanuli vrat.

9............................................................................... ................................................................................Julija 4/11

Pod pogledom njegovih čeličnoplavih očiju zaledio se osmeh na njenim usna-ma. On nije rekao nijednu reč u znak pozdrava, što je još više uznemirilo Er-nestinu. Atmosfera u prostoriji postala je veoma neprijatna, a u pogledu tog kaubo-ja nije bilo ničeg ohrabrujućeg.

– Drago mi je što vas ponovo vidim – Tina se usiljeno osmehnu i pruži ruku.

– Sada vas ostavljam da se dogovorite, a Adam i ja odosmo na ručak – rekao je stari advokat značajno pogledavši de-vojku.

Ernestina mu je bila zahvalna što je prekinuo mučnu situaciju, ali je odmah zatim shvatila da je ostala sama sa svo-jim, možda, budućim poslodavcem. Da jučerašnji dan nije bio toliko iscrpljujući, verovatno bi se setila da bi ovaj sastanak mogao biti u nekoj vezi sa Šejnom.

Kada je ostala sama s njim, osetila se izgubljenom pod njegovim prodornim pogledom. Nije znala šta on očekuje od nje i da li uošte namerava da progovori. Kao da je namerno želeo da bude grub i ako uskoro ne prekine tišinu, moraće ona to da uradi.

Ernestina prkosno podiže glavu, priđe staroj kožnoj fotelji i udobno se name-sti u njoj. Nešto kasnije Šejn je konačno odlučio da je udostoji pažnje. Ležerno je ustao i, naklonivši se, prišao joj je.

U prolazu je bacio šešir na stolicu i nasmešio se kao za sebe. Zatim je seo na stolicu gospodina Rasela i podigao noge na njegov radni sto. Ovo je naljutilo de-vojku, ali pošto je on mogao da reši njene probleme, naterala je sebe da se obuzda.

– Dakle, želite da radite na mom ranču – rekao je iznenada.

– Da – odgovorila je ljubazno. – Samo mi nije baš najjasnije kakav posao nudite.

– Još uvek vam ništa ne nudim, gospo-đice Darsi – pogledao ju je iskosa. – Još

uvek nisam siguran da ste prava osoba za taj posao.

Ernestina stisnu pesnice i zaključi da je taj čovek grub i neotesan. Očigledno je želeo da je zbuni i testira. I, mada joj se njegov način nije dopadao, smatrala je da je u pravu.

– Tačno je da nemam radnog iskustva – nesigurno se osmehnula. – Ali, kako sam čula, vi tražite nastavnika, a za to sam kvalifikovana.

– Znam sve o vašim kvalifikacijama, gospođice Darsi – Šejn spusti noge na pod i nalakti se na sto. – Hal mi je pri-čao o vama i nemam primedbe na vašu stručnost. Međutim, vi ste rođeni i odrasli u gradu, a život na selu nešto je sasvim drugo.

– Shvatam! – oštro uzvrati Ernestina. – Hoćete da kažete da su gradske de-

vojke razmažene i slabe?– Tako nešto – podsmehnu se on.– Ko ste vi?! Dolazite ovamo puni nov-

ca i gledate na mene s visine! Mislite da mi je diploma pala s neba?! – skočila je na noge dajući oduška svom besu.

– Sedite, damo! – rekao je oštro.– Zbogom, gospodine Džentri! – zgra-

bila je tašnu i krenula ka vratima.– Rekao sam da sednete – zagrmeo je

glasom koji nije trpeo pogovor. – Oče-kujem od ljudi koji rade za mene da čine ono što im se kaže!

Ernestina ga zapanjeno pogleda pita-jući se da li je moguće da je odlučio da je zaposli. Sledećeg trenutka iznenađenje je ponovo preraslo u ljutnju i boja je počela da joj se vraća u lice.

Neki unutrašnji glas upozorio ju je na to da se čuva tog čoveka. Šejn Din Džen-tri je brzo menjao odluke i zato ga nije smela olako shvatati. Nešto u vezi s njim činilo ju je nespokojnom ali nije mogla da dokuči šta je to.

10 ............................................................................... ................................................................................Julija 4/11

– Još uvek ne radim za vas – rekla je naizgled mirno. – Niste mi čak ni obja-snili o kakvom se poslu radi.

– Na mom ranču je petoro malih Meksikanaca koji ne znaju ni jednu jedi-nu reč engleskog jezika – Šejn je počeo da objašnjava pažljivo je posmatrajući. – Nedavno sam poslao svog nadzornika u Meksiko da nabavi jednog bika, a on se vratio bez bika i doveo je ženu i pe-toro dece. Ta deca trebalo bi da počnu da se školuju i potreban mi je neko da ih nauči jezik i da ih pripremi za školu. Očekujem od vas da ostanete na ranču do kaja leta. Jeste li zainteresovani?

– Zasad jesam! – Ernestina je još uvek čula ono upozorenje negde duboko u sebi, a mnoga pitanja bila su bez odgo-vora. – Ali, zašto se vi osećate obaveznim da školujete tu decu?

– Niste baš taktični, ali ću vam odgo-voriti – prekrstio je ruke na grudima. – Njihov otac i ja smo prijatelji. Osim toga, smatram da je važno da ljudi ko-ji rade za mene budu zadovoljni jer to garantuje dobar rad.

– Naravno – devojka klimnu glavom osećajući se krivom što joj je to pitanje izletelo.

– Živećete u velikoj kući sa mnom i porodicom moje domaćice – nastavio je Šejn. – Raspolagaćete svojim slobodnim vremenom onako kako želite, a mislim da će ga biti previše. Moraćete sami da se pobrinete za zabavu. Ako to ne umete, bolje odmah odustanite.

– To neće biti problem – brzo je od-govorila. – A da porazgovaramo o mojoj plati?

– Nadam se da će vam plata odgova-rati – rekao je podsmešljivo.

– Da – promrmljala je zbunjeno jer joj se od sume koju je naveo zavrtelo u glavi.

– A sada mi recite da li prihvatate po-sao? – upitao je prodorno je gledajući.

Ernestina nije želela da on primeti njeno oduševljenje. Do jeseni će moći da uštedi priličnu sumu novca koja će joj omogućiti da započne novi život i imaće dovoljno vremena da nađe stalno zaposlenje.

– Zvuči primamljivo, gospodine Džentri – rekla je mirno. – Razmisliću i javiću vam.

– Moraćeš da požuriš, devojko, ne-mam vremena za tvoje prenemaganje.

Ernestina je bila zapanjena, zar je zaista očekivao da ona odmah donese odluku? Ipak, izraz njegovog lica govo-rio je da on baš to očekuje. Duboko je uzdahnula.

– Ali, ne mogu tek tako... – odmah-nula je glavom. – Toliko toga treba da obavim. Imam i neke poslovne proble-me, a tu je i pitanje prevoza...

– Za prevoz ne brini – Šejn je nestr-pljivo prekinu. – Polazak je sutra rano ujutro, a sve tvoje preostale probleme i poslove može da reši gospodin Rasel. Znači, ukoliko želiš ovaj posao, reci mi to odmah.

Ernestina je već bila spremna da odu-stane, ali je u tom trenutku shvatila da ona, u stvari, nema izbora. Uspela je da se savlada nadajući se da ne greši.

– U redu – rekla je naizgled mirno. – Prihvatam posao.– Doći ću po vas ujutro u šest – Šejn je

krenuo ka vratima. – Budite spremni! I još nešto: bilo bi dobro da ovde ostavite te vaše cipele i uske suknje. Ponesite ne-koliko pari pantalona, košulje i sportsku obuću, to će biti sasvim dovoljno.

Pre nego što je shvatila šta se događa, Ernestina je ostala sama u kancelariji. Usta su joj ostala otvorena a pogled uprt u vrata koja su se upravo zatvorila. Od-

11............................................................................... ................................................................................Julija 4/11

mahnula je glavom u neverici i ponovo duboko uzdahnula pitajući se na šta je to pristala.

Da je taj čovek imalo pristojan, po-mislila je, s njom bi se dogovorio o pripremama za put. U stvari, ljutila se na sebe što mu je dozvolila takvo po-našanje. Trebalo je da ga nagovori da odloži put za nekoliko dana. Ona čak nije znala kuda tačno ide niti kako će tamo stići.

Popodne joj je prošlo u sređivanju i pakovanju stvari koje će poneti. Sre-ćom, vremena je bilo malo a poslova mnogo pa Ernestina nije stigla da raz-mišlja o tome šta ostavlja za sobom.

Užurbano se pakovala. Nije znala ko-liko će biti prostora u kolima za njene stvari, nije čak znala ni kakav je prevoz Šejn Džentri organizovao.

Opet je osetila da je besna na njega. Taj čovek je zaista nemoguć. Preterao je, pomislila je duboko uzdahnuvši. A, što je najgore, sve se odvijalo onako kako je on hteo, kao da sve to nije baš ni u kakvoj vezi s njom.

Nemoćno je odmahnula glavom i na-stavila da se pakuje. Kada je konačno završila, bilo je veoma kasno. Pripremi-la je odeću za sledeći dan, poslednji put se istuširala u svom kupatilu, pokupila je kozmetiku i isključila svetlo. Kuća je utonula u mrak. Polako je pošla u spa-vaću sobu u kojoj je provela tolike noći verujući da je srećna.

Sela je na sredinu bračnog kreveta. Pomislila je na to s koliko je ljubavi uređivala tu kuću a sada mora da je se odrekne. Uzela je kutiju u koju je odla-gala drage stvarčice iz prošlosti. Podigla je poklopac i zagledala se u te pažljivo odabrane sitnice. Sva njena prošlost bila je na dnu te kutije. Duboko je uzdah-nula boreći se sa suzama. Konačno je

odložila kutiju, navila budilnik i opru-žila se u krevetu.

***Sledećeg jutra Ernestina se probudila

na zvuk budilnika i, još uvek bunovna, pokušala je da ga isljuči, a onda se svega setila.

Širom je otvorila oči pa je brzo ustala iz kreveta. Pola sata kasnije bila je spremna.

Gotovo joj je laknulo kada je ugledala srebrno-plavi kamionet kako se pribli-žava i zaustavlja pred njenom kućom. Za vozilo je bila zakačena neobično velika prikolica za transport životinja.

Videla je Šejna kako izlazi iz kabine kamioneta. Na sebi je imao izbledele far-merke i belu košulju, a njegova plava kosa blistala je na suncu koje se rađalo. Erne-stina duboko uzdahnu i izađe na trem.

– Dobro jutro! – prisilila je sebe da se osmehne.

– Dobro jutro! – Šejn joj klimnu gla-vom. – Drago mi je što si spremna za polazak.

– Rekli ste u šest sati – promrmljala je pitajući se zašto ju je ton njegovog glasa ponovo zbunio.

– Tako je – pogledao je na ručni sat i nasmešio se. – Tačno je šest! Oboje smo tačni, zar ne?

Rana jutarnja svetlost kao da je ublažila oštre crte njegovog lica i Ernestina zaklju-či da je to lice, u stvari, lepo. Gledao ju je pravo u oči i ona se uplašila. Činilo joj se kao da je u stanju da sagleda najskrivenije delove njene duše.

– Vidim, imamo društvo! – trudila se da joj glas zvuči veselo i odahnula je kada je njegov pogled skrenuo na prikolicu.

– Par bikova. Takve nisam mogao da nabavim u Meksiku – objasnio je.

12 ............................................................................... ................................................................................Julija 4/11

– Čudno, zar ne? Poslao sam svog čoveka u Meksiko po bika, a on mi je doveo ženu i petoro mršave, musave de-ce. A onda dobijem i nastavnika za tu decu. Da nisam došao poslom u Dalas, ne bismo se sreli, zar ne?

– Verovatno.Zasmetalo joj je to što je doživljava

isključivo kao nastavnika. A onda je shvatila da je smešna, jer ona to jeste. Nije bilo razloga da joj smeta to što on ne primećuje da je ona i žena.

Osim toga, i ona o njemu misli kao o svom poslodavcu. Veoma zgodnom i muževnom, doduše... Trgnula se upla-šena pravcem u kojem su njene misli krenule. Kao da joj propali brak nije bio dovoljna lekcija. Više se neće zavaravati bajkama o pravoj ljubavi.

– Vreme prolazi – primetio je.– Ako biste mi pomogli da uzmem

stvari...Naglo je ućutala jer je on krupnim

koracima već krenuo u kuću. Pošla je za njim, ali je shvatila da će morati da trči ako želi da ga sustigne. Osetila je ljutnju i čuđenje što on tako slobodno upada u njen dom.

– Da li je ovo sve? – upitao je zausta-vivši se pored njenog prtljaga u dnevnoj sobi.

– Da, ali pazite! – viknula je videvši da se mašio većeg kofera. – Taj kofer je užasno težak, pun je knjiga.

– Mislim da ću uspeti – podigao je kofer na rame i pružio drugu ruku da prihvati preostale dve putne torbe.

– Vratiću se po ostalo.Ernestina ga je zapanjeno posma-

trala impresionirana manifestacijom prave fizičke snage. Polako je spustio prtljag na trotoar i počeo da ga ređa u prtljažnjik kamioneta. Zatim se vratio po ostalo.

Ernestina je neodlučno stajala na vra-tima. Vreme je da pođe, ali osećala je da nešto nije bilo u redu. Ipak, u tom tre-nutku nije imala vremena da razmišlja o tome.

Instinktivno je pružila ruku da zatvori vrata mada je znala da će se ona sama zatvoriti i da se njoj nikada više neće otvoriti. Pred njom je stajao bleštavi ka-mionet koji će je odvesti u novi život. U njemu je bila sva njena imovina, ali i par skupih bikova i jedan grubi kauboj koji je bio previše komplikovan.

Polazila je u nepoznato i, za divno čudo, bila je uzbuđena i radoznala. Ne-primetno je slegnula ramenima, zalupila vratima za sobom i požurila jer ju je Šejn čekao. Osećala je čudno uzbuđenje, kao devojčica koja polazi na svoj prvi izlet.

Šejn je bez reči startovao motor čim je ona sela na suvozačevo mesto. Bio je potpuno koncentrisan na vožnju dok se vešto probijao kroz gradski saobraćaj. Jedva primetno se opustio kada su ko-načno izašli iz grada.

Kamionet je s lakoćom savladao uz-brdicu i počeo da se spušta niz padinu. Ernestina je radoznalo posmatrala pre-dele kroz koje su prolazili. Prvi put je putovala van Dalasa kolima. Iznenadilo ju je saznanje koliko je zemlja prostrana i lepa.

Što su dalje išli ka jugu, brda su po-stajala sve viša, a šume sve gušće. Dok je gledala prelepo prostranstvo koje ju je okruživalo, Ernestina je zaboravila na sve svoje probleme. Osvojila su je pro-stranstva Teksasa.

Šejn je uglavnom ćutao. Na njena po-vremena pitanja odgovarao je ljubazno i ona mu je zbog toga bila zahvalna. Po-vremeno ga je krišom posmatrala.

Pošto joj nije ostavio vremena za razmišljanje, ona je tu situaciju sasvim

13............................................................................... ................................................................................Julija 4/11

prihvatila. Odgovaralo joj je da on ću-ti i da je usredsređen na vožnju. Radio je tiho svirao i ona je počela da pevuši, međutim, osetivši da je on začuđeno po-smatra, prestala je. Čudne reakcije koje su njegovi pogledi budili u njoj bile su suviše uzbudljivi i ona je morala da pro-nađe način da ih spreči.

Ipak, sve češće je hvatala sebe kako krišom posmatra njegov profil, njegovu snažnu vilicu, odlučne usne... a onda je brzo okretala glavu u strahu da bi on to mogao da primeti.

– Jesi li gladna? – upitao je okrenuvši se prema njoj.

– Mislim da jesam – promrmljala je, srećna što je u tom trenutku gledala kroz prozor.

– Da li ti je okolina zanimljiva?– Zaista je divna – rekla je iskreno. – Potpuno me je osvojila.– Znači, u duši si seoska devojka – Šejn

se nasmeja.– Možda i jesam! – uzvratila mu je

osmeh setivši se lekcije koju mu je odr-žala juče.

– Uskoro ćemo biti u prilici da se uve-rimo u to – primetio je podsmešljivo. – Spreman sam da se opkladim da ćeš ubrzo poželeti da pobegneš. I ranije sam viđao devojke iz grada kako pokušavaju da se snađu...

– Zašto to kažete? – prekinula ga je pomalo uvređeno.

– Govorim to iz sopstvenog iskustva – namrštio se i ponovo usrdesredio pažnju na vožnju.

– Možda ste poznavali pogrešne žene – promrmljala je a onda se trgla primetivši da se njegovo lice smračilo do te mere da je poružneo.

– Možda – odgovorio je prodorno je posmatrajući. – Ako je ovo poziv, prihva-tam ga.

– Budite sigurni da nije! – uzviknu Ernestina.

Šejn je slegnuo ramenima i skrenuo pogled na put, a ona se povukla u ugao drhteći od besa. Nastala je mučna tišina. Nizali su se kilometri, moteli, restorani i Ernestina oseti da je veoma gladna.

Htela je da mu kaže da stane, ali je ipak tvrdoglavo ćutala. Odlučila je da mu neće pružiti zadovoljstvo time što će mu reći da je gladna. Nimalo joj nije prijalo kada je videla da napuštaju gradsko područje i zalaze u planine Teksasa.

Priroda je bila veličanstvena, kao iz bajke: jezera među visokim stenama, guste šume u kojima bi, s vremena na vreme, primetila jelene. Da je glad nije toliko mučila, poželela bi da putovanje potraje što duže, ili čak da se nikada ne završi. Iznenada se pred njima ukazalo malo naselje.

– Ostani u kabini – ošto je rekao Šejn zaustavivši se na benzinskoj stanici.

Poželela je da se pobuni ali je oćutala. Ljutio ju je taj njegov zapovednički ton i odlučila je da pokaže tom kauboju da gradske devojke nisu baš toliko neotpor-ne. Šejn je napunio rezervoar benzinom a zatim je otišao da plati.

Jedan kamion joj je za trenutak zaklo-nio vidik i Ernestina ga nekoliko trenu-taka kasnije ugleda kako prelazi ulicu i ulazi u mali restoran. Pomislila je da ide da jede bez nje, ali se postidela svojih misli jer se ubrzo vratio i dodao joj kese pune hrane koja je primamljivo mirisala.

– Imaš li nešto protiv da ručamo u pri-rodi? – upitao je ulazeći u kabinu.

– Zainteresovana sam za ručak bilo gde! – odgovorila je veselo.

Napustili su gradić i neko vreme vo-zili su se duž ograde velikog parka. Šejn konačno zaustavi kola i naže se da otvo-ri njena vrata. Čudan osećaj uzbuđenja

14 ............................................................................... ................................................................................Julija 4/11

prostrujao joj je telom u trenutku kada je njegova snažna ruka okrznula njene grudi, a ramenom se oslonio na nju.

U parku je bilo tiho i prijatno. Sunčevi zraci probijali su se kroz krošnje drveća, u čijoj je senci bilo nekoliko izletničkih stolova i klupa. Izabrali su jedan i počeli da vade hranu iz kesa.

– Ovo su najbolje pljeskavice u čitavom Teksasu – nasmeši se Šejn. – Uvek oglad-nim kada prolazim pored ovog restorana.

Sledećeg trenutka počeo je da jede i Er-nestina odahnu jer nije bila raspoložena za razgovor. Pomislila je da su pljeskavice zaista izvrsne, ili joj se to učinilo pošto je bila veoma gladna. Kada su završili, Šejn poče da skuplja ostatke.

– Ja ću to! – Ernestina pruži ruke da uzme kese.

Ruke su im se dotaknule, a pogledi sre-li. A onda, naglo kao što je počela, čarolija je nestala jer je bučan automobil projurio putem. Šejn se udaljio bez reči, a Ernesti-na ga je posmatrala misleći da je dobro što su razdvojeni, ali je osećala prazninu.

Bila je to ludost, naravno, i ona je to-ga bila veoma svesna. Međutim, uprkos svemu, nešto ju je prisiljavalo da ga gleda. Činilo joj se da je došao iz nekog drugog vremena dok ga je posmatrala kako stoji u senci drveta.

Bio je tako muževan... Njegovo držanje odavalo je čvrstinu kakvom su se sigurno odlikovali njegovi preci. Pripadao je ovoj zemlji a priroda je bila njegov pravi dom. Činio joj se tako dalek i nedokučiv. Ipak, nije se iznenadila kada se okrenuo i pola-ko pošao prema njoj. Zastao je, a onda je nagnuo glavu i nežno spustio svoje usne na njene.

Taj poljubac delovao je na nju kao ma-gija. Osetila je neslućeno zadovoljstvo. Ernestina se nije ni pomerila, bila je iz-gubljena u vremenu i prostoru, nespo-

sobna da reaguje na bio šta drugo osim na ono što su njegove usne budile u njoj. U trenu je oživelo čitavo njeno telo. Šejn je probudio u njoj osećanja koja ranije nije upoznala.

Šejn se polako odvojio od nje. Otvorila je oči i videla da je on gleda i blago se osmehuje. Odjednom ju je mukanje bi-kova u prikolici vratilo u stvarnost.

– Treba da pođemo – promrmljao je.Podigao je ruku da je pomiluje po kosi,

ali je odustao od te namere. Ernestina bez reči klimnu glavom i automatski pođe za njim. Duboko u sebi znala je da je Šejn muškarac kome neće moći da se odupre. Onaj uplašeni deo nje upozoravao ju je da se sve dešava previše brzo, da se ona tek oporavlja od nesrećne ljubavi, da ne-ma ničeg zajedničkog s tim muškarcem i da je još uvek ranjiva. Međutim, druga Ernestina znala je da laže samu sebe!

– Pričajte mi o svom poslu – rekla je prekinuvši mučnu tišinu.

Pogled koji joj je uputio jasno joj je re-kao da njen saputnik nije raspoložen za razgovor. Instinktivno je osetila da ga ne-što muči. Možda se kajao zbog poljupca, pomislila je pa je odlučila da se ponaša kao da se ništa nije dogodilo.

– Ima li vaše imanje neko ime? – upi-tala je osmehujući se.

– Da, ”Ringston” – odgovorio je kratko.– Lepo ime! – uzviknu Ernestina. – A

da li je veliko?– Osamnaest hiljada jutara – promr-

mljao je.– Pa, to je ogroman posed! – pogledala

ga je iznenađeno, ali pošto je on ćutao, polako je nastavila: – Pretpostavljam da imate mnogo stoke?

– Šta je ovo? – pogledao ju je iskosa namrštivši se. – Ispitivanje?

– Samo sam radoznala – zbunjeno pro-muca Ernestina. – Valjda vam ne smeta

15............................................................................... ................................................................................Julija 4/11

to što želim da znam nešto više o mestu na kojem treba da provedem nekoliko narednih meseci.

– To ćemo tek videti! – osmehnuo se ironično.

– Ako mislite da nisam dovoljno dobra za ovaj posao, zašto ste me zaposlili? – nije dobila odgovor pa je nastavila: – Ni ja nisam baš oduševljena ovim, ali nisam površna. Ako sam prihvatila posao, oba-viću ga na zadovoljavajući način do kra-ja. Zato, prihvatite ovu situaciju takvom kakva jeste!

– Da pokušam da prihvatim situaciju... s vama? – ponovio je kratko je pogledavši pre nego što je pažnju vratio na put. – Na-stavnice, i ti ćeš morati nešto da naučiš. Ako neko treba da prihvata situaciju ta-kvom kakva jeste, onda si to ti!

– Nisam tako mislila – pobuni se de-vojka. – Htela sam samo da budemo pri-jatelji.

– Ne misliš to što govoriš – nasmejao se ironično. – Prijatelje biram među ljudima sličnim sebi, a žene kao što si ti uzimam za ljubavnice ili ih ne primećujem. Mo-raćeš sama da se odlučiš za jednu od ove dve opcije.

– U tom slučaju, gospodine Džentri, nemojte me primećivati – rekla je ose-ćajući da crveni.

Povukla se u najudaljeniji ugao, što dalje od njega, još uvek zapanjena onim što je upravo čula. S tim čovekom zaista se ne može razgovarati. Jednom je ispala glupa i obećala je sebi da se to više neće ponoviti.

– A ti me, onda, nemoj navoditi na to! – odgovorio je Šejn imitirajući njen glas.

– Baš ništa nisam učinila! – prasnula je stežući pesnice.

Šejn se glasno nasmejao i ona je zaklju-čila da tog čoveka ništa ne može tako da oraspoloži kao njena ljutnja. Naredni sati

protekli su u tišini. Ernestina se trudila da uživa u predelima kroz koje su prolazili. Međutim, razgovor sa Šejnom učinio je da njen entuzijazam splasne.

Šejn je usporio vožnju jer su skrenuli na jug i produžili uzanim, neobično kri-vudavim putem. Na svakih desetak kilo-metara nailazili su na kapije na kojima su stajale table s natpisima.

Nešto kasnije naišli su na park u kojem je Ernestina primetila veliku spomen--ploču pa je pokušala da pročita natpis na njoj. Šejn je to primetio pa joj je objasnio da je to nemoguće jer je teren brdovit.

– Možda ćeš uspeti da se popneš do vrha – rekao je. – Ta stena bila je indi-jansko svetilište. Verovali su da na vrhu brda žive bogovi.

Iznenađena promenom u njegovom glasu, Ernestina pomisli da Šejn brzo menja raspoloženja. Ubrzo je skrenuo prema zapadu podižući za sobom veliki oblak crvenkaste prašine.

– Koliko još ima do vašeg ranča? – upi-tala je radoznalo.

– Već dobrih dvadeset minuta vozimo se po njemu – odgovorio je. – Ali, kuća je nešto dalje.

Ernestina je želela da postavi još mno-go pitanja, ali je iz iskustva znala da je bolje da ćuti. Posmatrala je put pred so-bom. Vozili su se uzbrdicom na čijem je kraju bila kapija ispod velikog luka koji su podupirali masivni stubovi. Iznad ka-pije isticala se drvena tabla na kojoj je velikim, belim slovima pisalo: „Ringston”.

Šejn pritisnu dugme i teška kapija se automatski otvori. Sledećeg trenutka pred Ernestinom se ukazao prizor iz bajke, pa-lata u španskom stilu oivičena kolona-dom stubova i vrtovi s divno uređenim alejama cveća. Njen uzvik oduševljenja verovatno je bio preglasan jer se Šejn na-glo okrenuo ka njoj.

16 ............................................................................... ................................................................................Julija 4/11

– Evo nas! – rekao je i pritisnuo sirenu. – Kod kuće smo!

– Dobor došli kući, gazda!Na zvuk tog glasa koji je zanosio na

španski Ernestina se okrete i ugleda neobično, krivonogo biće s kaubojskim šeširom oborenog oboda na glavi i u ka-ubojskim čizmama na nogama kako žuri prema njima.

– Zdravo, Pako! – pozdravi Šejn izlaze-ći iz kola. – Hajde, pomozi mi.

Obišao je kamionet i počeo da vadi prtljag. Ernestina je izašla i zastala kraj kamioneta sve vreme se zbunjeno osme-hujući bezubom čovečuljku koji je netre-mice buljio u nju. Bilo joj je neprijatno.

– A ko nam je ovo? – upita Pako nabu-sito, a onda se zapanjeno zagleda u svog gazdu. – I ti ode po bikove pa se vrati oženjen?!

– Pako, zaveži i ne pričaj gluposti! Gde su ti zubi?! – ljutito viknu Šejn i pogleda devojku. – Oprosti ovoj staroj budali. I ja sam pomalo kriv jer im nisam javio da dolazim s tobom. Ipak, to nije opravdanje za bezobrazluk.

Pako istog trenutka izvadi protezu iz džepa i strpa je u usta. Nasmešio se izvinjavajući se i, umesto crne rupe, iza njegovih usana zablistaše zubi. Ernestina se jedva uzdržavala da ne prasne u smeh.

– Odoh da javim gospođi – promrmlja Pako i požuri u kuću.

– Drago mi je što te je sve ovo nasmeja-lo – reče Šejn uhvativši je za mišicu.

– Sada ćemo ući u kuću da te predstavim.Poveo ju je kroz drvored i Ernestina

je tek tada videla da se kuća sastoji iz dva odvojena krila s visokim i širokim ulaznim delom koji ih povezuje. Na oba kraja ulaznog hola bila su visoka vrata i ona ugleda dvorište u središtu ogromne zgrade, popločano crvenim kamenim pločama.

Šejn ju je nežno gurnuo u ležaljku od crnog kovanog gvožđa obloženu žutim jastucima i tek tada je pustio njenu ruku. Bili su u unutrašnjem dvorištu, a preko niskog zida jasno je videla drugo dvori-šte s velikim bazenom koji je blistao na suncu.

U tom trenutku do nje su doprli glaso-vi. Bilo je to brbljanje na španskom koje je postajalo sve glasnije. Žena džinovskih razmera odjednom se ustremi na Ernesti-nu i zagrli je toliko snažno da ju je skoro ugušila.

– Dobro došli, dobro došli! – rekla je žena pustivši devojku iz zagrljaja i po-tapšavši Šejna po leđima. – Dobro doš-la, mala. Ja sam Lupe. Ti si, dete, strašno mršava!

– Zar su ovde svi zaboravili šta je lepo ponašanje?! – ljutito uzviknu Šejn.

– Kad smo kod lepog ponašanja... – Lu-pe prekrsti ruke na grudima i popreko ga pogleda – otkad je to red dovesti gosta u kuću a ne dati nam priliku da pripremi-mo doček.

– Znači, kad god nekog ovde zaposlim, treba sve redom da obavestim?! – obrec-nu se Šejn.

– Oh! – Lupe iznenađeno podiže obr-ve. – Oprostite mi, senjorita, nisam znala.

– U redu je, Lupe. Treba ja da se izvi-nim što sam ovako upala – Ernestina se nervozno osmehnu. – Došla sam da ra-dim s decom. Ja sam nastavnica.

Lupe klimnu glavom i prijateljski je potapša po leđima. Ernestina je hvatala vazduh na svaki udarac, ali bilo je jasno da ju je bar ta krupna Meksikanka pri-hvatila. Ipak, morala je da se zapita da li će preživeti izlive njenog prijateljstva.

– Smesti je u sobu pa posle možeš da nastaviš da je ispituješ. Pobrini se za to da Pako unese njen prtljag – naredi Šejn. – Ja odoh da se umijem.

17............................................................................... ................................................................................Julija 4/11

Lupe klimnu glavom i okrenu se de-vojci koja poslušno ustade. U tom tre-nutku jedan mršavi kauboj dotrča kroz kapiju zadnjeg dvorišta. Zaustavio se ispred njih, skinuo šešir i s neskrivenim interesovanjem pogledao Ernestinu.

– Šta se desilo? – oštro upita Šejn.– Gazda, imam problema u sektoru

tri – kauboj se trgnuo i brzo objasnio: – Polomila se mašina za baliranje sena. Baš je dobro što ste se vratili.

– Gde je Rod? – promrmlja besno Šejn.

– Prebacuje stoku u sektor pet.– A šta je s Rikom? – Šejn se još više

namrštio.– Popravlja ogradu u...– U redu – prekinuo ga je grubo. – Pi-

tam se zašto vas plaćam kad uvek mo-ram sve sam da obavim.

– Da, gazda – potvrdi kauboj gledajući devojku ispod oka.

– Ovo je gospođica Ernestina Darsi, naša nova učiteljica – predstavio ju je.

– A ovo je jedan od naših glavnih mo-maka Kris Logan. Pošto je gospođica Darsi svima predstavljena, možemo li na posao?

– Da, gazda – brzo odgovori Kris i blago se nakloni. – Oprostite, gospođice.

Šejn prevrnu očima mrmljajući nešto sebi u bradu i požuri za kaubojem. Erne-stina ga je zapanjeno gledala. On zastade na kapiji, okrenu se, uputi joj nedokučivi pogled i sledećeg trenutka nestade.

Tek što su njih dvojica otišla, Lupe sede na ležaljku dajući Ernestini znak da joj se pridruži. Na ležaljci je bilo do-voljno mesta za troje ljudi normalnih dimenzija, ali Lupe ju je sama ispunila pa je devojka sedela na ivici.

– Dobro ste putovali? – ne sačekavši odgovor, Lupe je veselo nastavila: – Jesi li udata? Možda verena? Ne, naravno da nisi! Ovde je lepo, svideće ti se. Le-

po ćemo te smestiti. Hoćeš li da ti Lupe spremi neki ukusni zalogajčić?

– Nemojte, hvala! Ručali smo pre sat vremena. Volela bih da vidim kuću i da se smestim u svoju sobu.

– Gde ovo da odnesem? – upita Pako noseći torbe.

– U ružičastu sobu – odgovori Lupe posle kraćeg razmišljanja.

Pako poče da gunđa na španskom, ali je bilo očigledno da se neće upustiti u pre-pirku s krupnom Meksikankom. Već sle-dećeg trenutka nestao je u unutrašnjosti kuće sve vreme mrmljajući sebi u bradu.

– Hajde da ti pokažem našu kuću – Lu-pe uhvati devojku za ruku i povuče je za sobom.

Obišle su celu kuću koja se, kako je Ernestina pretpostavila, sastojala od dva odvojena krila. U manjem krilu bila je ogromna kuhinja opremljena najsavre-menijim uređajima, trpezarija i prostra-ni stan za Lupe, Paka i njihovu kćerku Gloriju.

– Nisi mnogo starija od moje kćerke – reče zadovoljno Lupe. – Sigurna sam da će ona uživati u tvom društvu.

– To bi bilo lepo – složi se Ernestina.– Uverena sam da ćete se dobro slaga-

ti – nastavila je Meksikanka. – Glorija je dobra devojka. Veoma je lepa, možda je malo nagla i plaha, ali je dobro dete.

Drugo krilo kuće bilo je znatno veće. Sastojalo se od prostrane dnevne sobe u rančerskom stilu, opremljene ogromnim kaminom od prirodnog kamena i teškim, kožom presvučenim nameštajem, zatim, od nekoliko gostinskih soba, radne sobe, lovačke sobe, Šejnovih privatnih prosto-rija, sobe za Ernestinu i garaže.

Lupe joj nije pokazala Šejnove prostori-je, samo je objasnila da on ima kancelariju, malu trpezariju, dnevnu i spavaću sobu i kupatilo. Ernestina je pomislila da je čud-

18 ............................................................................... ................................................................................Julija 4/11

no to što je njena soba odmah uz Šejnove prostorije. Ipak, shvatila je da je taj smeštaj veoma dobar, a soba je imala zaseban izlaz u spoljno dvorište s bazenom.

Zidovi njene sobe bili su obojeni než-noružičasto, nameštaj je bio težak, od ružinog drveta. Veliki krevet prekriven je bledoružičastim pokrivačem, a od istog materijala sašivene su draperije na viso-kim, zasvođenim prozorima.

Na jednom kraju sobe bila je mala gar-deroba s ogromnim plakarom, a pored nje kupatilo čiji su pod i zidovi bili obloženi pločicama iste boje kao zidovi u sobi. Er-nestina je detaljno sve razgledala tražeći neki znak koji bi joj ukazao na to kome je ta soba pripadala.

Morala je biti nečija, možda je čak projektovana za nekoga. Imala je isuviše obeležja, detalja i verovatno je bila name-njena određenoj osobi. Bila je to soba neke žene...

– Umij se pa dođi u kuhinju – reče Lupe s vrata. – Dobićeš kafu i pitu sa sirom. Kad Glorija raspakuje tvoje stvari, moći ćeš da se istuširaš i presvučeš.

– Nema potrebe da Glorija to radi – po-bunila se. – Setite se da sam i ja ovde došla da radim. Volela bih da sama raspakujem svoje stvari.

– Svako od nas ima svoj posao u ovoj kući – Lupe odmahnu glavom. – Vaš posao je da podučavate decu.

– Ali samo ovoga puta – popusti Erne-stina osmehnuvši se. – Od sada učestvu-jem u svemu.

Meksikanka sleže ramenima i ode za-tvorivši vrata za sobom. Kada se osvežila, Ernestina izađe iz sobe, prođe kroz hol, pa kroz dvorište. Pogled joj se zadržao na mirnoj, kristalnočistoj vodi bazena s plavim dnom.

Bilo bi zaista divno zaplivati a onda malo leškariti na suncu. Odmah se ose-

tila krivom zbog tih misli i opomenula je sebe da će ovde imati mnogo posla. Nije smela da dozvoli da je privuče i razmazi sav taj luksuz. Ona je ovde doš-la kao nastavnica, ni više ni manje, i to stalno mora da joj bude na umu.

Kada je ušla u ogromnu kuhinju, Lupe ju je dočekala šoljom vrele kafe i parčetom pite. Znala je da bi bilo uza-ludno pokušati da odbije bilo šta jer se Meksikanka ne bi smirila dok ne posti-gne ono što je naumila. Zato je poslušno počela da jede pitu.

Lupe je sve vreme pričala kao navi-jena i, po njenim rečima, Šejn je i ranč i sve druge poslove vodio čvrstom ru-kom.

Ernestina je morala da se zapita zašto je Šejn, ako je već toliko strog, svojoj do-maćici i njenom mužu dozvoljavao to-liku intimnost u ophođenju. Verovatno je postojao jak razlog za to, pomislila je.

– On mi je kao sin, podigla sam ga od malih nogu – nastavila je Lupe kao da je pogodila o čemu devojka razmišlja. – Kada mu je majka umrla, njegov otac me je doveo iz Meksika da vodim raču-na o dečaku. A on nije zaboravio svoju dadilju. Kada je stari Džentri umro, za-držao nas je u staroj kući dok nije po-digao ovu. Posle smo svi prešli ovamo.

– Veoma ste ponosni na njega, zar ne? – upitala je Ernestina.

– O, naravno da jesam! – uzviknu Meksikanka. – Zar ti ne bi bila? Otac mu je ostavio malo imanje i nešto stoke a danas je Šejn ne samo živa legenda rodea već poseduje naftne izvore, kom-panije i nekretnine i... Oh! Ja i ne znam sve.

Ernestina je iskreno bila impresioni-rana, setila se da ga je gospodin Rasel nazvao velikim čovekom. Od početka je pretpostavljala da nije oženjen jer nijed-

19............................................................................... ................................................................................Julija 4/11

nom nije spomenuo suprugu. Mora da je postojao neki razlog zbog kojeg se nije oženio, ukoliko je to uopšte bilo tačno.

– Postoji li gospođa Džentri? – upita Ernestina jer je radoznalost konačno pobedila.

– Postojala je – preko ženinog lica pre-đe senka. – Umrla je.

Ernestina zažali što je postavila to pitanje. Na kraju krajeva, to se nje nije ticalo. Zato je brzo promenila temu i po-hvalila domaćičinu ukusnu pitu. Samo što je odgurnula prazan tanjir, otvoriše se kuhinjska vrata i pojavi se Šejn u pratnji jednog kauboja.

Šejn ih kratko predstavi jedno drugom i devojka krišom odmeri Rika Losona. Bio je visok gotovo kao Šejn, ali je bio nešto mršaviji i pomalo dečačkog izgleda. Vragolasto je uštinuo Lupe za obraz pre nego što se okrenuo devojci.

– Ovo je zaista prijatno iznenađenje! Bilo je krajnje vreme da se ovo mesto ma-lo ulepša – rekao je veselo. – Šta ti, gazda, kažeš? Da li su u tvoje vreme učiteljice bile ovakve? U moje svakako nisu, inače bih duže ostao u školi.

Rikovo laskanje uz razoružavajući osmeh nije je uznemirilo ni upola onoli-ko koliko pogled kojim je Šejn odmerio nju i kauboja. Plave, ledene oči opominja-le su je da ona upravo polaže ispit, dok je njen udvarač bio potpuno nevažan.

Ernestina oseti kako joj obrazi crvene, manje od zbunjenosti a više od besa. Či-nilo joj se da na svakom koraku mora da polaže neki ispit. Da li je Šejn zaista vero-vao u to da nju može da osvoji laskanje, pomislila je zbunjeno.

– Hvala vam, gospodine Loson – osmehnula se uzdržano. – Na sreću, izgled učiteljice nije baš ni u kakvoj vezi s njenim sposobnostima. Nadam se da će me ovde ceniti po znanju.

– Svakako – Rik se lako nakloni.– Ti si, čini mi se, ovamo došao radi

kafe – promrmlja Šejn.– Tako je – Rik brzo nasu sebi šolju

kafe.– Da li si se pobrinula za Ernestinu,

Lupe? – upita Šejn.– Kakvo je to pitanje?! – ljutito se

obrecnu Meksikanka. – Naravno da je-sam! Glorija upravo raspakuje njene stva-ri. Dobro je smeštena. Zar ne, devojko?

– Da, zaista – potvrdi Ernestina. – Ima-te predivnu kuću, a moja soba je...

Meksikankin kašalj prekide je u po-la reči. Međutim, Šejn nije naseo na taj providni pokušaj ućutkivanja. To se jasno videlo u njegovim očima koje su prvo po-gledale devojku, pa Lupe.

– Šta je s tvojom sobom? – upitao je naizgled nemarno.

– Ništa. Divna je i veoma udobna – Er-nestina sleže ramenima ne shvatajući šta se dešava. – Potpuno razumem zašto je nazivate ružičastom sobom. Ona je...

Naglo je ućutala primetivši da je Šejn stegnuo pesnice i okrenuo se Meksikanki. Njegove nebeskoplave oči sevale su od besa a snažno telo podrhtavalo je od po-tisnute ljutnje.

– Ružičasta soba? – ponovio je opasno tihim glasom.

Ernestina je uočila da mu se mišići oko vilica zatežu i obradovala se što taj bes nije usmeren na nju. Zbunjeno i pomalo sažaljivo pogledala je Lupe pitajući se či-me je izazvala ovakvu eksploziju. Osećala se na neki način krivom, ali nije shvatala zašto.

– Smestila sam je u ružičastu sobu – izjavi ravnodušno Lupe. – Biće joj tamo dobro.

– Verovatno je to najbolje što si umela da smisliš pošto te nisam upozorio! – re-kao je jetko.

20 ............................................................................... ................................................................................Julija 4/11

Lupe mu nije odgovorila, gledala ga je pravo u oči nekoliko trenutaka. Ubrzo mu je okrenula leđa i počela da petlja nešto oko posuđa. Šejnova široka rame-na ukočiše se dok je krajnjim naporom pokušavao da obuzda bes.

– Siguran sam da će ti biti udobno u toj sobi – konačno je mirno izgovorio. – Ukoliko ne bude tako, slobodno traži drugu sobu.

– Ja...– Rik! – grubo ju je prekinuo širom

otvorivši vrata.Rik je izgledao kao da ga je ova scena

zabavljala, pogledom je šetao od devoj-ke do gazde. Polako je odložio dopola ispijenu šolju kafe i krenuo prema vrati-ma. Zastao je za trenutak i mahnuo Er-nestini pre nego što je izašao iz kuhinje.

– Bolje da te podsetim na vreme – Šejn dobaci ljutit pogled svojoj domaći-ci. – Imaćemo društvo na večeri. Jedan trgovac stokom s prijateljima doleće avionom iz Fort Vorta. Planiraj večeru za šest osoba i mene. Tačno u devet, večeraćemo u dvorištu!

Oštro je pogledao Ernestinu, kao da odlučuje nešto u vezi s njom, a onda odlučno odmahnu glavom. Već slede-ćeg trenutka izašao je iz kuhinje zalu-pivši vrata za sobom. Ernestina odah-nu, pogleda Lupe i sa zaprepašćenjem shvati da se ona smeje. Meksikanka nadlanicom obrisa suze.

– Opasan čovek! Jača sam od njega i on to zna! Jedino je mogao da me pobe-di time što bi tebe izbacio iz one sobe, ali nije to učinio.

– Izvinite, hoćete li mi reći u čemu je stvar? – upitala je devojka još uvek ništa ne shvatajući.

– Stvar je u tome da prošlost treba pokopati jednom zauvek – Lupe se smirila. – To sam sebi obećala pre dve

godine. Znam da je to najbolje moguće rešenje.

Ernestina je zbunjeno gledala krupnu ženu pokušavajući da razume ono što joj je govorila. Lupe je privukla stolicu i spustila se svom težinom na nju.

– Ružičasta soba, tvoja soba... – Meksi-kanka nakratko zastade i pogleda je.

– Bila je njena.– Njena? – ponovi Ernestina shvativši

da je druga žena živela u toj sobi.– Zašto da to ne bude tvoja soba? –

nastavila je Lupe. – Mrtvima soba nije potrebna.

Šejnova žena! To je bila soba Šejnove žene! Zapanjeno je pogledala Meksikan-ku pitajući se da li to ona želi da je Šejn omrzne. Bilo je jasno da on ne želi nikoga u toj sobi.

– Bila je njena, dabome – nastavila je Lupe. – Ali, sada joj više nije potrebna a dok god bude njena, njen duh će se mo-tati oko njega. Kada je umrla, on je sobu zaključao i ostavio u onakvom stanju u kojem ju je ona ostavila. Govorila sam mu da mora da je otvori, ali on se pra-vio lud. Jednog dana krišom sam ušla da obrišem prašinu i pokupim paučinu, ali me je video kada sam izlazila. Poludeo je! Bez obzira na to, odlučila sam da njen duh isteram iz te sobe.

– O, Bože – promrmlja Ernestina i spu-sti glavu na ruke pitajući se kako se našla usred svega toga.

– Sve korak po korak – Lupe je nasta-vila da priča. – Prvo, kada je on jednom bio na putu, ušla sam i pokupila sve njene stvari. Pako ih je odneo u grad i razdelio. Šejn je bio ljut kada se vratio, ali je znao da sam u pravu. I danas je znao da sam u pravu!

– Ali, ako je to bila njena soba...– Ovako je najbolje! – Lupe je preseče

odmahnuvši glavom. – Videćeš! Uosta-

21............................................................................... ................................................................................Julija 4/11

lom, sve to nije toliko važno. Biće neko vreme ljut, a onda će sve biti onako kako treba da bude.

Ernestina nije bila baš ubeđena u to. Pretpostavljala je da će njen boravak u toj sobi izazvati nesporazume i neprija-teljstva. Međutim, zasad, pomislila je, ne treba da se prepire s tom ženom pa je bolje da se pomiri s tom neprijatnom si-tuacijom. Ipak, nadala se da ta neprijatna situacija neće prerasti u nemoguću.

3. poglavljeErnestina se trgnula iz sna. Nije bila

sigurna da li neko zaista kuca po nje-nim vratima ili je to sanjala. Nova serija udaraca pokazala je da je neko zaista tu. Nestrpljivo kucanje nateralo ju je da brzo ustane iz kreveta.

Odškrinula je vrata i provirila. Lepa, mlada devojka, očigledno Meksikanka, stajala je u hodniku. Sjajna crna kosa bila joj je upletena u kiku koja je padala niz leđa i dosezala do pojasa farmerki.

– Zdravo – Ernestina se široko osmeh-nu. – Ti si sigurno Glorija. Ja sam Er-nestina Darsi, drago mi je što smo se upoznale.

– Da, ja sam Glorija – odgovori devoj-ka kratko. – Večera je za jedan sat.

Devojka se potom okrenula i otišla ne obraćajući pažnju na Ernestininu pru-ženu ruku. Kada je ostala sama, Ernesti-na je zbunjeno spustila ruku mršteći se od razočarenja. Očekivala je prijateljski kontakt, a devojka je bila osorna i nepri-jateljski raspoložena.

Za to nije bilo, bar koliko je njoj pozna-to, nikakvog razloga. Prešla je pogledom po sobi i pomislila da je to možda zbog njenog boravka ovde. Ali ni to nije bilo logično objašnjenje. Možda je devojka

bila ljuta što je morala da raspakuje njen prtljag.

Odlučila je da objasni Gloriji da ona ne želi da je bilo ko služi. A ako devojka ne želi da njih dve budu prijateljice, tu ništa ne može da uradi. Očekivala je da će od nje saznati šta bi trebalo da obuče za večeru, ali će morati da se osloni na sopstveni izbor.

Bilo je očigledno da ovde svi osim Lupe nose farmerke. Odlučno je izvukla neko-liko stvari iz velikog plakara, ali ništa nije odgovaralo. Bilo je ili previše svečano ili previše obično.

Pogled joj iznenada pade na dugu zele-nu haljinu bez rukava. Brzo ju je izvadila. Ako ispod nje obuče belu bluzu i obuje bele cipele, izgledaće baš kako treba.

Dok se šminkala, namrštila se gledajući svoju kosu. Uzela je četku i počela da je raščešljava, ali se na kraju, ipak, predo-mislila i podigla je u punđu. Klimnula je glavom i nasmešila se, zadovoljna svojim izgledom.

Pogledala je na sat i shvatila da je tek prošlo pola osam. Odlučila je da ode u kuhinju i da ponudi domaćici pomoć. U unutrašnjem dvorištu ugledala je veliki sto postavljen za večeru. Pokretni bar bio je postavljen sa strane.

Ernestina se upita kakvi to gosti dolaze i da li će pored Šejna biti neka lepa žena. Trgnula se uplašena smerom u kojem su krenule njene misli, pa je požurila u kuhi-nju. Ona verovatno neće ni videti te goste.

Na njeno iznenađenje, u kuhinji je vla-dao mir. Lupe je sedela na stolici i pila ledeni čaj. Sve je očigledno bilo u najbo-ljem redu, a Meksikanka je čak uspela da se presvuče i dotera.

– A, tu si! – dala joj je znak da sedne.– Nisam znala šta da obučem – rekla

je Ernestina poslušno prihvatajući šolju čaja.

22 ............................................................................... ................................................................................Julija 4/11

– Izgledaš veoma lepo – Lupe se osmehnu.

Ernestina je zaustila da se zahvali, ali u tom trenutku u kuhinju je ušao Šejn. Na sebi je imao tamno odelo i belu ko-šulju raskopčanog okovratnika. U ruci je držao svilenu crnu mašnu i zaustavio se ispred Lupe ne obraćajući pažnju na Ernestinu.

– Možeš li da mi pomogneš, Lupe? – pružio joj je mašnu. – Nikako da izađem na kraj s ovim čudom! Baciću je i kupiću one vezane, časna reč!

Stajao je mirno dok mu je Lupe vezi-vala kravatu, a kada je završila, nasmešio joj se i nagnuo se da je poljubi u čelo. Ernestina nije mogla da poveruje da je to isti onaj čovek koji je danas bio onako besan. Možda je Lupe u pravu, pomislila je, možda njemu uopšte nije bilo važno to što ona boravi u sobi njegove pokojne žene. On je, definitivno, nepredvidljiva ličnost.

– Nadam se da nije nesporazum u pi-tanju, gospođice Darsi – pogledao ju je podigavši obrve. – Nisi valjda pomislila da si i ti pozvana na večeru?

– Ne, nisam mislila da sam pozvana – odgovorila je osećajući kako joj krv uda-ra u obraze. – Jednostavno, nisam znala šta da obučem pa sam odabrala ovo.

– Mi smo ovde gotovo uvek u farmer-kama – Šejn ponovo podiže obrve. – Ve-rovatno ste vi u gradu drugačiji!

– Smatram da je ovako sasvim dobro – odgovorila je suvo – pošto nemam farmerke.

– Hoćeš da kažeš da si došla ovamo bez ijednog komada odgovarajuće gar-derobe?! – pogledao ju je zapanjeno.

– Nisi mi dao vremena ni da se spaku-jem, a kamoli da nešto nabavim – rekla je stisnutih usana i nesvesno je prestala da mu persira.

– Moraćemo da se pobrinemo za to – duboko je uzdahnuo. – U stvari, mo-raćemo da se pobrinemo za mnogo toga. Budi sutra u osam u mojoj kancelariji.

– Biću – klimnula je glavom. – Volela bih da što pre počnem da radim.

– Već ti je dosadno? – upitao je iro-nično.

– Jedino mi je dosadan ovaj razgovor – naglasila je svaku reč.

Ne želeći da mu pruži priliku da joj još nešto kaže, naglo je ustala u nameri da ode u svoju sobu. U tom trenutku zvono na kapiji najavilo je dolazak gostiju i Šejn pre nje stiže do vrata.

– Ne obaziri se na njega – rekla je Lupe kada su njih dve ostale same u kuhinji. –Ponekad je ovako nabusit, ali to ništa ne znači.

– To je zato što je pun predrasuda pre-ma svakome ko je odrastao u gradu! – planu Ernestina. – Ne znam zašto mi je uopšte ponudio ovaj posao?!

– Imam ja svoje mišljenje o tome – Meksikanka se tajanstveno osmehnu.

– Samo treba strpljenja! Kada se navi-kne na tebe, biće drugačiji.

– Mogu li da vam pomognem? – de-vojka odluči da promeni temu.

– Ne, sve je već gotovo – Lupe odmah-nu glavom i nasmeši se. – Kada se gosti budu smestili, ti možeš da večeraš u tr-pezariji.

– Radije bih jela ovde – Ernestina se stidljivo osmehnu. – Ako vam ne smeta.

– Naravno da mi ne smeta! – krupna žena odmahnu rukom i priđe staklenom zidu da bi bolje pogledala goste koji su izašli u dvorište. – Šta će ova ovde?! Ona lovi bogatog muža i veoma je uporna!

Ernestina radoznalo pogleda preko Meksikankinog ramena. Dah joj je zastao kada je ugledala visoku, elegantnu plavušu u crnoj večernjoj haljini. Plavuša se uvijala

23............................................................................... ................................................................................Julija 4/11

oko Šejna a rukom, na kojoj su se istica-li dugi, nalakirani nokti i mnogo nakita, savila mu je glavu da bi mogla da ga po-ljubi u usta. Međutim, on ju je odgurnuo i uputio se u kuhinju.

– Šta će ona ovde? – upita ga Lupe čim je ušao.

– Otkud ja znam?! – obrecnu se Šejn ljutito. – Stigla je s njima. Stiv mi je rekao da će povesti gosta, ali ni sanjao nisam da će to biti ona.

– Ta žena bi se pozvala sama i u Belu kuću samo kada bi poznavala nekoga ko tamo odlazi – procedi Meksikanka kroz stisnute zube.

– Neću nikakve scene kao prošli put, Lu-pe – opomenu je Šejn ozbiljnim glasom a onda se značajno osmehnu. – Smislio sam nešto mnogo bolje! Mislim da bi Ernestina mogla večeras da bude moja devojka.

– Tvoja... šta?! – zapanjeno ga je pogle-dala Tina.

Pre samo nekoliko minuta taj čovek joj je grubo rekao da se isuviše lepo obukla za večeru s osobljem. Podsetio ju je na to gde joj je mesto u njegovoj kući, a sada traži da bude njegova devojka pred gostima.

– Dobro si čula – nastavio je on mir-no. – Želim da budeš pored mene tokom večere. Na kraju krajeva, obukla si se baš kako treba, zar ne?

– Ja... – zaprepašćeno je zavrtela glavom.– Slušaj, ova žena me već mesecima

proganja – požurio je da joj objasni. – Pokušao sam da joj stavim do znanja

da me ne zanima, ali se ona pravi luda. Kada je poslednji put bila ovde, došla je nepozvana i pokvarila je čitavo veče. Hte-la je da predstavi ljudima da smo ona i ja veoma bliski.

Ernestina nije znala šta da kaže. Plavuša joj se nije svidela, ali to nije bio razlog da zaboravi njegove ranije uvrede ili njegovo večerašnje nadmeno ponašanje. Videvši da

se ona koleba, Šejn je nestrpljivo prošao prstima kroz kosu.

– Šta drugo da radim? Da odem tamo i pred svima joj kažem da me ostavi na miru? Neće uspeti – odmahnuo je glavom i pogledao Meksikanku. – Lupe, idi i reci gostima da odmah dolazim. I potrudi se da budeš uljudna!

– Ja bih nju po kratkom postupku – pro-gunđa Lupe i nestade kroz vrata.

– Mogu i da ti naredim – rekao je oštro kada su ostali sami.

– Ne možeš me naterati da glumim tvoju devojku! – odmahnula je glavom u neverici, svesna činjenice da on ipak misli ozbiljno.

– Misliš? – namrštio se. – Dug je put do Dalasa.

– Ti si zao čovek, Šejne Dine Džentri – rekla je mirno.

– Samo kada moram, gospođice Darsi – osmehnuo se.

Znala je da nema izbora. Bila je na sto-tine kilometara daleko od civilizacije, bez novca i bez pravog prijatelja. Nije imala kuda da ode ako je on izbaci a, po svemu sudeći, učiniće to ukoliko ne udovolji nje-govom zahtevu.

Šejn je bez reči otvorio vrata, pomerio se u stranu i lako se naklonio. Ernestina be-zvoljno ustade i on joj glavom dade znak da pođe ispred njega. Izašli su u dvorište, gde su ih čekali gosti.

– Nasmeši se! – tiho je rekao uhvativši je ispod ruke.

– Znači, naređuješ mi da budem srećna zbog svega ovoga? – upitala je neobično meko.

– Naređujem ti da glumiš da uživaš u mom društvu, svidelo ti se to ili ne! – za-pretio joj je šapatom.

Ernestina se izveštačeno osmehnu, spremna za dugo i neprijatno veče. Bila je svesna radoznalih pogleda gostiju dok

24 ............................................................................... ................................................................................Julija 4/11

su im polako prilazili. Šejn nije ispuštao njenu ruku nijednog trenutka.

– Ovo je Ernestina Darsi, moja devojka – predstavio ju je izazvavši pritom žamor glasova, a zatim je veselo nastavio: – Er-nestina, ovo su Stiv Vest i njegova šar-mantna supruga Mod.

– Gde si dosad krio ovaj slatkiš?! – uzviknu visoki proćelavi muškarac.

– Odbij, dečko! – umeša se jedna žena gurnuvši ga u stranu. – Ja sam Amanda Svejn, a ovo je moj muž Džon.

– Ovo je Vinston Marou – Šejn pred-stavi poslednjeg muškarca koji je više pa-žnje posvećivao čaši nego društvu. – A ovo je njegova sestra Alisa Marou.

Ernestina se osmehnu u sebi shvativši da je Šejn čuvao poslasticu za kraj. Alisa ju je odmerila ne uspevajući da sakrije zlobni sjaj u očima. Odsečno je klimnula glavom ali nije rekla ni reč.

– Zdravo svima – Ernestina se osmeh-nu. – Drago mi je što sam upoznala Šej-nove prijatelje.

Šejn joj se krišom nasmeši i pusti njenu ruku da bi otišao do bara i nasuo im piće. Ponovo je uhvatio Ernestinu za ruku i, zajedno s njom, seo na pleteni dvosed.

– Odakle ste, Ernestina? – upita je Ali-sa.

– Iz Dalasa – kratko je odgovorila de-vojka.

– I sada tamo živite? – nastavila je pla-vuša.

– Ne – Ernestina je za trenutak zastala pitajući se da li da bude iskrena, a onda je nastavila uživajući u svakoj reči: – U stvari, sada živim ovde.

– Ernestina je učiteljica – brzo dodade Šejn. – Doveo sam je da radi s decom koja žive na ranču.

Dok je to govorio, zagrlio ju je jed-nom rukom dajući svima do znanja da je to s decom samo formalni razlog što

ona živi pod njegovim krovom. Brižljivo podešena maska na Alisinom licu spa-la je otkrivajući poraz i bes, ali se brzo povratila.

– Baš lepo! – kiselo se osmehnula pla-vuša ispivši piće u jednom gutljaju.

– Reci, Alisa, otkud ti ovde večeras? – upitao je Šejn izazivajući je.

– Pozvana sam – odgovorila je glasom punim gorčine.

– Zaista?! – podsmehnuo se njen brat. – Kada je saznala da Vestovi lete ovamo svojim avionom, javila im se i pozvala nas oboje.

Vinston se nasmeši sestri i isprazni svoju čašu. Alisa mu je uputila ubilački pogled, ali je on očigledno bio imun na to. Lupe se pojavila kao poručena u tom trenutku rekavši da je večera servirana.

Svi su polako ustali i uputili se prema velikom stolu u dnu dvorišta. Šejn je išao poslednji sve vreme držeći Ernesti-nu ispod ruke. Ma koliko se trudila, nije mogla da se oslobodi njegovog stiska.

– Ovo može neprijatno da se završi – opomenuo ju je tiho, kao da njih dvoje vode ljubavni razgovor.

– Mislim da sam dorasla situaciji – odgovorila je šapatom.

Nebeskoplave i smaragdnozelene oči srele su se za trenutak i Ernestina oseti neizrecivu prijatnost.

Pomislila je da je to od pića, ali kada je Šejn skrenuo pogled, morala je da se upita da li možda sanja.

Večera je protekla u mučnoj atmos-feri. Ni izvrsno pripremljena hrana nije mogla da otkloni elektricitet iz vazduha. Ernestina primeti da je samo Stiv Vest uživao u jelu glasno hvaleći kuvaricu.

Kada je večera konačno završena, Er-nestina je odahnula, ali samo na tren. Šejn i Stiv su se izvinili i rekli da moraju da razgovaraju o poslu. Pogledala ga je

25............................................................................... ................................................................................Julija 4/11

molećivo, na šta se on osmehnuo i po-mogao joj da ustane.

– Neću dugo, obećavam – prošaputao je.

Nije bila spremna da preuzme ulogu domaćice i htela je da se pobuni. Na nje-no zaprepašćenje Šejn joj podiže bradu i spusti lagani poljubac na njene usne. Za trenutak je zaboravila sve oko sebe osetivši da ju je preplavila sreća.

– Zašto ih ne povedeš kroz kuću, dra-ga? – predložio je kada se odmaknuo od nje.

– Baš bih to volela – prihvati Aman-da. – Dosad nisam bila u prilici da je obiđem.

Ernestina ih povede kroz kuću istim putem kojim je Lupe nju vodila pret-hodnog dana. Kada su ponovo izašli u dvorište, predložila im je da se opuste pored bazena. Bila je umorna pa se spu-stila na ležaljku. Na njenu žalost, Alisa je sela pored nje.

– Otkad poznajete Šejna? – ljubazno je upitala plavuša.

– Ne dugo – odgovorila je Ernestina hladno odmerivši svoju sagovornicu.

– Tako sam i mislila – Alisa zabaci ko-su preko ramena. – A da li vam je pričao o svojoj pokojnoj ženi?

– Nije.– Znači, ne znate zašto se spetljao s

vama? – pakosno uzvrati plavuša.– Zar je to važno? – Ernestina nije že-

lela da je sluša, ali nije znala kako da to izbegne.

– Jeste, važno je! – Alisa je pogleda svi-soka. – Zato što vaša veza može samo da naškodi Šejnu!

– Mislim da ste melodramatični – pro-mrmlja Ernestina ustajući.

– Zaista? – podsmehnu se plavuša. – Ne znate da mu svojom blizinom po-

mažete da nastavi da neguje svoj mit?!

Dok ste uz njega, nikada je neće zabo-raviti niti će početi da živi.

– O čemu pričate? – Ernestina se na-smeja.

– O tome da veoma ličite na njegovu pokojnu ženu! – Alisa se pobedonosno nasmešila jer je primetila da njene reči pogađaju cilj. – Veoma! Pitam se da li on shvata koliko ličite na nju.

Ernestina je stajala mirno, ali nije mo-gla da umiri ruke koje su se tresle. Ra-zum ju je prisiljavao na to da se smeši i da glumi, ali joj je srce ostalo sleđeno. Nije mogla da shvati svoju reakciju, nije znala zašto su je te reči toliko pogodile.

– To je smešno – uspela je mirno da izgovori.

– Pitajte bilo koga – Alisa se sažaljivo nasmejala. – Sitna, lutkasta, duge, crne kose i krupnih, naivnih očiju. Gotovo ste identične.

Nešto kasnije, kada su im se ostali pri-družili, Ernestina je primetila da je plavu-ša podrugljivo gleda i da uživa u njenom nesnalaženju. Istog trenutka došla je sebi, veselo se nasmejala i pozvala goste da je slede do bara.

Kada se konačno obrela u svojoj sobi, mogla je da razmisli o svemu što joj je rekla Alisa. Pošto je imala dovoljno vre-mena da sve to pažljivo razmotri, sve joj se učinilo savršeno logičnim.

Verovatno Šejn nije bio svestan svojih motiva kada ju je zaposlio. Možda je to bio podsvesni impuls koji nije mogao da definiše, ali ni da porekne.

I Lupe... Ona je sigurno odmah uočila sličnost. To joj je verovatno dalo ideju da je smesti u ovu sobu. Možda je mislila da će to usrećiti Šejna jer je shvatila koliko Ernestina liči na njegovu pokojnu ženu.

Pa, zatim, Pako! Sigurno je imao razlog da odmah pretpostavi da se Šejn oženio. I Glorija je sigurno bila svesna te ogromne

26 ............................................................................... ................................................................................Julija 4/11

sličnosti i zato je bila neljubazna prema njoj.

Do jutra je bila potpuno ubeđena u to da je ona kopija pokojne gospođe Džentri. Zaključila je da je posao dobila isključivo zbog te sličnosti. Mada je sebi uporno ponavljala da to nije važno, bilo joj je teško u duši.

***Narednog jutra tiho je pokucala na vra-

ta Šejnove kancelarije. Kada je ušla, bio joj je okrenut leđima jer je sa stolice skidao hrpu novina, koju je spustio na pod i po-tom je Ernestini rukom pokazao da sedne.

Sela je na ivicu stolice držeći leđa uspravno i trudeći se da deluje nezain-teresovano. Šejn nije žurio. Razgrnuo je papire na velikom hrastovom stolu i na-slonio se na njega prekrstivši ruke.

– Zvao si me – uspela je da joj glas zvu-či mirno.

– Sinoć si pobegla pa nisam uspeo da ti se zahvalim – promrsio je netremice je gledajući.

– Zaista nema razloga za to – hrabro mu je uzvratila pogled.

– Ipak, želim da ti se zahvalim – rekao je mirno mada je zaigrao mišić na njego-voj bradi. – A pošto si sinoć obavila do-bar posao, nameravam da ti dam izvesnu nadoknadu.

Iznenađena, Ernestina podiže glavu i zagleda se u njega shvativši da je on po-grešno razumeo njen odgovor. Kada je ušla u kancelariju, crte njegovog lica nisu bile oštre, ali mu se sada lice smračilo.

– Vidim da nisi protiv zahvalnosti kada se ona izražava novcem – rekao je iro-nično.

Ernestina zausti da mu odbrusi, ali se predomisli i stegnu usne ne odgovoriv-

ši ništa. Odlučila je da ga pusti da misli šta hoće, njoj to svakako nije bilo važno. Osetila je da u njoj raste bes koji je već upoznala kada je Šejn u pitanju.

– Kada budeš primila platu na kraju meseca, dobićeš i pristojan bonus – nije odustajao.

– Na kraju meseca? – izletelo joj je jer je bila pogođena činjenicom da će još mesec dana biti bez para.

– Tako je. Naredio sam knjigovođi da ti ispostavi ček kada i ostalim radnicima – oči mu se suziše. – Zašto? Da nisi plani-rala da uzmeš novac i da se vratiš u grad?

– Znači, tako – promrmljala je. – Od-lažeš mi isplatu da bi bio siguran da neću otići.

– Pridaješ sebi preveliki značaj, gradska devojko! – nasmejao se tiho. – Na osno-vu čega misliš da vrediš toliko da bih te zadržavao protiv tvoje volje?

– Tako izgleda – odgovorila je što je mogla mirnije.

– Ništa ne planiram da ti uskratim – počeo je da hoda iza njene stolice. – Pri-mićeš ček kada i svi ostali. Biće to lepa suma jer želim dobro da te nagradim za sinoćnju predstavu.

Ernestina se nervozno vrpoljila na ivi-ci stolice i bilo joj je navrh jezika da mu kaže da slobodno zadrži svoj novac, ali se uzdržala. On je za trenutak zastao ispred nje i prošao prstima kroz kosu.

– Izvini za ono sinoć – rekao je tiho. – Nije trebalo da te uvlačim u sve to. To nije moj običaj i obećavam ti da se više neće ponoviti.

– Da pređemo na druge teme? – upitala je osećajući kako joj se grlo steže. – Ti svakako imaš mnogo posla, nisi bespo-slen kao ja.

Šejn obiđe oko stola i kada je seo, služ-benim tonom objasnio joj je sva zaduženja u vezi s njenim poslom. Obavestio ju je

27............................................................................... ................................................................................Julija 4/11

da će se časovi održavati u radnoj sobi u koju će uneti sto i stolice za decu, kao i školsku tablu.

Rekao joj je da sama može da odredi svoje radno vreme, ali je predložio da s decom radi pre podne. Ostatkom vremena raspolagaće po svom nahođenju, a bazen može da koristi kad god poželi.

– Ako ti nešto bude potrebno, samo zatraži – završio je. – Ne bi bilo loše da dovoziš decu na časove i da ih posle vra-ćaš kući.

– To neće moći – odmahnula je glavom. – Nemam automobil.

– Pobogu! – pogledao ju je ljutito. – Ka-ko zamišljaš da se krećeš po ovom kraju? Da jašeš?!

– Ne umem da jašem! – Ernestina na-glo ustade. – Mog automobila što se tiče, morala sam da ga prodam da bih mogla da vratim dugove koje mi je ostavio bivši muž!

– Mislio sam da ti on daje dobru ali-mentaciju – rekao je zamišljeno.

– Ni cent ne dobijam od njega! – obrec-nula se ljutito.

– Znači li to da je brak razveden tvojom krivicom? – pogledao ju je prodorno.

– Naravno da ne znači – njene zelene oči ljutito su sevnule zbog te nepravedne optužbe.

– On je bio neveran? – želeo je da zna.– Tako je – odgovorila je s gorčinom

u glasu.– Ispričaj mi šta se dogodilo.– Mislim da te se to ne tiče!Potom se odlučno okrenula i pošla je

prema vratima, ali joj je Šejn munjevito presekao put prislonivši ruku na dovratak. Od sudara s njegovim ramenom Ernestina je izgubila ravnotežu, a on ispruži drugu ruku i grubo je privuče sebi da ne bi pala.

Činilo se da su prošli minuti, a u stvari nije prošao ni delić sekunde pre nego što

je postala svesna činjenice da se njegove grudi ubrzano dižu i spuštaju. Instinktivno se povukla, ali ju je Šejn čvršće privukao sebi.

– Ne znam šta da mislim o tebi – proša-putao je. – Ako si se ovako ponašala prema svom mužu, nikakvo čudo što te je izne-verio. Niko ne želi pored sebe uplašenu devicu umesto ljubavnice.

– Kako se usuđuješ! – planula je.– Možeš li da mi dokažeš da grešim?– Pusti me! – vrisnula je.Ernestina je zadrhtala, obuzeta neoče-

kivanom željom da ispuni Šejnov zahtev. Isuviše dugo je potiskivala svoje želje i osećanja. Šejn Din Džentri uspeo je da probudi sva njena uspavana čula i da im udahne novi život.

– U jednom trenutku izvodiš svoje tri-kove i rado bih te nalupao – prstima je uhvatio njenu bradu i naterao je da ga pogleda. – A u sledećem...

U njegovom poljupcu nije bilo nežnosti već samo silovite, zapovedničke strasti. Er-nestina oseti da klizi u taj zanos obostrane želje.

Njegove ruke klizile su niz njeno telo kao usijane poluge koje ostavljaju otiske na vratu, ramenima, grudima. Nije bila u stanju da misli niti da mu pruži otpor. Mo-gla je samo da odgovori na ljubav.

– Molim te, pusti me – prošaputala je kada je najzad popustio njegov stisak.

– Još nismo završili – rekao je ozbiljno.– Jesmo! – odjednom je shvatila da mo-

ra da pobegne pre nego što bude prekasno. – Nemoj ovo više da radiš! Ja...

– Znam da tako ne misliš, Ernestina – i dalje ju je držao uza se.

– Mislim! – pokušala je sebe da ubedi. – Neću da...

– Glupost! Pokazala si mi istinu, Er-nestina. Nisi neiskusna devica koja ne zna šta je pravi seks. Ti si izazovna žena

28 ............................................................................... ................................................................................Julija 4/11

koja čezne za ljubavlju i koja je svakako vredna truda.

Znala je da je tako. Prvi put je neki muškarac probudio sva njena čula, ali nije znala može li da mu veruje. Njegove usne ponovo su potražile njene i Erne-stina je prirodno reagovala potpuno mu se prepustivši.

– Ti si divna – rekao je promuklim glasom.

– Molim te, Šejne – bila je gotovo bez daha.

– Moliš me? – pogledao ju je u oči. – Šta? Da vodimo ljubav?– Ne! – uspaničeno je odmahnula gla-

vom. – Ne!Želela ga je kao što nikada nije želela

nijednog muškarca, ali nije želela da vode ljubav. Ništa nije znala o njemu. Da bi vodila ljubav s njim, moraće prvo da se uveri da će ceniti nju i njena osećanja.

– Ne brini, Ernestina, nisam to name-ravao – rekao je savršeno mirno.

– I ne bih pristala na to! – ponosno je isturila bradu.

– Ne bi? – izvio je obrve. – Treba li da proveravam?

– Misli šta ti je volja! – uspela je da se povuče na bezbednu udaljenost. – Nemaš pojma šta osećam. Ako budem radila za tebe...

– Ako budeš radila? Ne sećam se da si odbila moju ponudu.

– Još uvek ima vremena da se predomi-slim – trudila se da zvuči samouvereno. – Ukoliko se ovo još jednom ponovi, pre-domisliću se. Naša saradnja mora ostati na profesionalnom nivou!

– Kako ti kažeš. Sada treba da pođemo u kupovinu garderobe za ranč, a pošto sam video šta nosiš, znam da ti moram pomoći.

– Nije potrebno – pobunila se. – Izaći ću na kraj s ovim što imam.

– Opet ti! – oči su mu ljutito sevnule. – Zašto ne prihvatiš da se u to razumem bolje nego ti? Uskoro ćemo krenuti. Sa-vetujem ti da što pre doručkuješ.

Otvorio joj je vrata kancelarije i tea-tralno se naklonio. Ernestina je to jedva dočekala i gotovo je istrčala u hodnik, a onda se uputila u kuhinju. Lupe je pripre-mila bogat i ukusan doručak, ali Ernesti-na nije bila gladna.

– Mršava si zato što ne jedeš dovoljno – prokomentarisala je Lupe.

– Pusti devojku na miru – Rik Loson je ušao u tom trenutku. – Ona nije mršava i, ako mene pitaš, baš je kako treba.

– Jutros si poranio? – primeti Meksi-kanka.

– Da sam znao da ova lepa dama čeka ovde, došao bih ranije – smeškao se Rik.

– Dama ne čeka tebe već mene! – Šejn je stajao u dovratku i svi su se okrenuli prema njemu. – Zato prestani da buljiš u nju i vrati se na posao!

– Da, gazda – progunđa Rik i krenu ka vratima, ali je u prolazu dobacio pogled devojci, koja je pocrvenela.

– Mora da sam poludeo kada sam od-lučio da te dovedem ovde – Šejn ju je ne-tremice gledao. – Trebalo je da angažujem neku ružnu babu za ovaj posao.

– Slušaj, Šejne! Nisam ja kriva što tvoj kauboj malo flertuje. Uostalom, on to verovatno radi sa svakom ženom koju sretne.

– Kako se ovde žene retko viđaju, Rik flertuje i sa mnom – Lupe joj priskoči u pomoć. – Ali, on ne misli ništa loše i ti to znaš! Prestani da gnjaviš ovu devojku! Bolje bi bilo da joj zahvališ za sinoć.

– Naša učiteljica ne želi moju zahval-nost – rekao je ne skrećući pogled s de-vojke.

Ernestina je zaustila da mu oštro od-govori, ali se u poslednjem trenutku pre-

29............................................................................... ................................................................................Julija 4/11

domislila. Osetila je da joj obrazi gore od zbunjenosti jer su je njegove nebe-skoplave oči netremice posmatrale. Lupe je gledala jedno pa drugo ne shvatajući šta se dešava.

– Pa? – rekao je konačno. – Hoćemo li poći?

Ernestina je klimnula glavom i pošla za njim u garažu u kojoj su bila parki-rana tri automobila: kamionet, kadilak i mali sportski dvosed s pokretnim kro-vom. Šejn se uputio prema sportskim kolima i otvorio joj je vrata.

– Kao da si iznenađena? – upitao je osmehnuvši se.

– Pa, jesam, pomalo – priznala je se-dajući na belo kožno sedište.

– Ne uklapa se u tvoju predstavu o grubim i bezosećajnim kaubojima? – ironičan osmeh zatitrao mu je na licu.

– Moja predstava?! – ponovila je zapa-njeno. – Ti stalno naglašavaš činjenicu da sam gradska devojka.

Šejn se nasmeja i sede za volan. Maši-na je snažno zaurlala, a onda se čulo fino zujanje. Jurnuli su kroz kapiju i nastavili prašnjavim putem. Ernestina je osećala da je on posmatra, znala je i da voze ve-likom brzinom, ali se nije plašila. Znala je da Šejn odlično vlada i automobilom i sobom.

– Pokušaćemo da se bolje slažemo – konačno je prekinuo ćutanje. – Vezuje nas ugovor o poslu. Ni ti ni ja nismo toliko nerazumni da ga raskinemo. Ne želim da te kritikujem, ali ponekad se ponašaš kao da si odrasla u kuli od slo-novače.

– A ja kažem da se ti ponekad ponašaš kao da si odrastao u štali! – planula je.

– Nisi mnogo pogrešila – priznao je. – Dobar deo mladosti proveo sam u

štali, što mi danas koristi u poslu kojim se bavim.

Sjaj u njegovim očima bio je tako za-razan da je Ernestina uhvatila sebe kako se smeši. Kada su stigli u grad, Šejn je nemarno stavio šešir na glavu i brzim korakom krenuo niz dugu glavnu ulicu sa dva reda kuća od crvene opeke. Tu je bila apoteka, zatim ambulanta, banka, samoposluga, pošta, čak i bioskop, kao i šerifova kancelarija i benzinska pumpa.

– Ovde imamo gotovo sve što ima u velikim gradovima – rekao je Šejn pri-metivši njen radoznali pogled.

– Dopada mi se – priznala je iskreno. – Atmosfera je prisna i, nekako, prijateljska.– I jeste! – Šejn je nežno pomilova po

obrazu. – Možda ipak ima nade za tebe.Kada su obavili kupovinu, Ernestina je

u kesama imala šest pari farmerki, deset košulja, dva kaiša, dvadeset pari čarapa, dva para čizama i šešir. Čim su izašli iz grada, Šejn je zaustavio dvosed, izašao je i otvorio njena vrata.

– Izlazi – rekao je zapovedničkim to-nom.

– Zašto? – iznenađeno ga je pogledala.– Zato što ćeš ti voziti do kuće – obja-

snio je. – Hoću da vidim kako voziš pa da znam mogu li mirne duše da ti dam jedno vozilo.

– Umem odlično da vozim! – rekla je ponosno. – Ali ti ne možeš da me nateraš da...

– Možda – prekinuo ju je grubo. – Ali zato mogu da te presavijem preko kolena i isprašim.

– Da se nisi usudio! – obrecnula se Ernestina.

– Misliš?! – pogledao ju je podsme-šljivo. – Neko mora da ti pomogne da odrasteš, devojko. Izgleda da je to moj zadatak.

Ernestina pogleda oko sebe, ali nigde nije bilo nikoga. Zakoračila je unazad razmišljajući o tome da bi možda mogla

30 ............................................................................... ................................................................................Julija 4/11

da pobegne, ali ju je Šejn uhvatio za ruku i privukao sebi.

– Dosta je bilo igre – pripretio je. – Ako ćeš se ponašati kao dete, postupaću s to-bom kao sa detetom!

– Ja nisam dete! – pobunila se.– Zar ne shvataš?! – podigao je njeno

lice. – Ovo nije grad, nema autobusa ni taksija. Ne mogu da odvojim jednog rad-nika da te vozika svaki dan. Hajde, sedaj za volan i ponašaj se kao odrasla osoba!

– Neću da odgovaram za ova skupa ko-la! – odmahnula je glavom osećajući kako joj se suze skupljaju u uglovima očiju.

– Šta je sad? Nećeš valjda cmizdriti kad god neko podigne glas?!

– To je zato što tako postupaš sa mnom! – ponovo je pobesnela. – Šta glumiš? Oca? Otac mi ne treba!

– Otac?! – procedio je kroz stisnute zube. – To misliš?!

Šejn je snažno privuče sebi i obruši se na njene usne budeći u njoj sva čula. Omamljena i uzdrhtala, stajala je čvrsto pripijena uz njega reagujući na svaki nje-gov pokret.

Šejnov poljubac bio je poljubac ljubav-nika, muškarca koji zna kako da zadovolji ženu. Ernestinino telo osećalo je svu sna-gu njegovog uzbuđenja. Nije znala koliko je vremena prošlo pre nego što se Šejn odmaknuo od nje.

– Možda tebi treba otac – promrmljao je puštajući je iz zagrljaja – koji bi te štitio od idiota kao što sam ja jer bih želeo da s tobom vodim ljubav ovde, pored puta.

Kako je uspela da doveze kola do ku-će, a da pritom nikoga ne ubije, Ernestini nikada neće biti jasno. Uplašena i pre-plavljena osećanjima, prestala je da se raspravlja sa Šejnom kada joj je naredio da sedne za volan.

Sve vreme je, umesto na vožnju, mislila na svog bivšeg muža Toda. Kako je mogla

i da pomisli da je zaljubljena u njega? Sada joj je to bilo smešno. Ni sanjala nije koliko su joj malo značili njegovi poljup-ci i milovanja.

Dok je Šejn nije poljubio, nije verovala u to da između muškarca i žene može da postoji nešto toliko snažno. Baš je bila naivna, pomislila je setivši se zašto je na-pustila svoj rodni grad i prijatelje. Samo zbog ponosa.

Pobegla je i sada je pala pravo u naruč-je muškarcu u čija osećanja nije verovala. Tek sada je postala svesna svojih želja, i to u situaciji koja je bila još beznadežnija od one od koje je pobegla.

Da joj sve to nije bilo toliko bolno i teško, bilo bi smešno. Znala je da mora da izbegava Šejna. Ne bi mogla da podnese još jedan trenutak u njegovom zagrljaju. Osećala je to u dubini duše i morala je da se drži što dalje od njega.

Kada je konačno uvezla kola u garažu, Šejn joj je poslovnim tonom rekao da preuredi radnu sobu u učionicu. Zatim se izvinio i žurno se udaljio ostavivši je da se sama izbori s paketima.

Ernestina je sve kutije i kese odnela u svoju sobu, potom se umila i otišla u radnu sobu. Uz Pakovu pomoć razme-stila je sto, stolice i školsku tablu. Zatim je sredila knjige, papire i olovke na svom stolu.

Učionica je dobila konačni izgled, do-duše, neuobičajen, ali odgovarao je na-meni. Obavila je sve što je moglo da se uradi, ali, za divno čudo, nije bila umorna.

Zadovoljno se osmehnula prelaze-ći pogledom po prostoriji. Čežnjivo je pomislila na šolju jake, crne kafe kakvu samo Lupe ume da skuva i požurila je u kuhinju kroz unutrašnje dvorište. Na jednoj ležaljki zatekla je Rika, prekrštenih nogu i sa šeširom natučenim na čelo dok su mu ruke lenjo počivale na grudima.

31............................................................................... ................................................................................Julija 4/11

– To ste vi, gospođice Darsi – brzo se uspravio.

– Dobar dan – osmehnula mu se u prolazu.

– Da li ti je gazda pokazao ranč? – upi-tao je krenuvši za njom.

– Nije – odmahnula je glavom. – Sre-đujem učionicu da bih mogla da počnem nastavu.

– I, jesi li završila za danas? – zaintere-sovano upita Rik.

– Mislim da jesam – Ernestina ga isko-sa pogleda. – Zašto?

– Mislio sam da bi ti se možda dopalo da odemo na jahanje – predložio je.

– Mislim da ne bi! – zaustavila se pred staklenim vratima kuhinje. – U svakom slučaju, hvala.

– Trenutak, damo – kauboj je uhvati za ruku.

– Gospodine Losone, da li biste bili ljubazni... – počela je strogo ali ju je on prekinuo.

– Potpuno si me pogrešno shvatila – skinuo je šešir i počeo da se poigrava nji-me. – Zaista ništa loše nisam mislio, samo pokušavam da budem ljubazan. Nisam imao na umu ništa drugo osim jahanja, uveravam te.

– Ne znam, Rik – promrmljala je za-mišljeno.

– Zar ne bi želela da razgledaš okolinu? – nije odustajao. – Možda bismo mogli da odemo do Medovih? Njihovu decu treba da podučavaš.

– Znam – klimnula je glavom. – Volela bih, ali...

– Gledaj na to ovako – široko se osmehnuo. – Šta bi drugo radila ako ne pođeš sa mnom?

– Dobro, Rik – uzdahnula je. – Poći ću s tobom.

– Čekaću te ovde. Obavezno obuci pantalone i obuj čizme da ti uzengije ne

bi povredile zglobove. I... nadam se da imaš šešir?

– Sasvim slučajno imam jedan! – na-smejala se veselo.

– Odlično – klimnuo je glavom. – Po-nesi ga jer ovo sunce može biti opasno ako nisi navikla na njega.

– Razumem! Odmah se vraćam! – do-viknula je žureći prema svojoj sobi.

Na brzinu se presvukla dohvativši pr-ve farmerke. Obula je čizme i u prolazu uzela kaubojski šešir. Rik je zauzeo stav mirno kada je izašla, zazviždao je i odo-bravajuće klimnuo glavom.

Izabrao je za nju smeđu kobilu blage naravi. Ernestini se grlo stegnulo kada ju je ugledala, bila je to zaista krupna životi-nja ali ju je Rik ubedio da je kobila mirna i pitoma kao jagnje.

– Uvek se popni na konja s leve strane – objasnio je ozbiljno. – Tako su naučeni.

Držeći uzde u jednoj ruci i hvatajući rog sedla drugom, Rik je namestio levu nogu u uzengiju, podigao se i prebacio desnu nogu preko konja. Zatim je sjahao i još jedanput pokazao postupak Ernestini.

– A sada, ti pokušaj – rekao je pružajući joj uzde.

Ernestina nije mogla da dosegne uzen-giju. Rik joj je priskočio u pomoć sasta-vivši šake, koje su joj poslužile kao ste-penik, a potom ju je podigao dovoljno visoko da može da ubaci nogu u uzengiju.

Čim se udobno smestila u sedlu, Rik je uzjahao svog konja i počeo da joj daje osnovna uputstva. Oprobavši različite po-krete ruku i tela, Ernestinu je obradovalo to što je lako vladala poslušnom kobilom.

Rik je bio zadovoljan njenim napret-kom i uskoro ju je gledao kako u laganom galopu prelazi poljanu naspram štala. Er-nestina je bila potpuno opuštena.

– Bravo! – pohvalio ju je kauboj kada je zaustavila kobilu isped njega.

32 ............................................................................... ................................................................................Julija 4/11

– Priznajem da se pomalo plašim – osmehnula se.

– Tako i treba – Rik klimnu glavom. – U protivnom, povredila bi se. Čak i veoma iskusni jahači osećaju poštovanje prema konju kojeg jašu. To je osobina svakog dobrog jahača.

Ernestina mu je dozvolila da je polako povede duž vijugavog korita bistrog po-toka. Zatim su se uspeli naviše u malom klancu i zaustavili na vrhu brda odakle se pružao veličanstven pogled na okolinu.

– Razmišljao sam mnogo o tebi danas – rekao je Rik iznenada. – Mislio sam da ćemo se bolje upoznati. – Rik... – počela je tražeći prave reči. – Ti si simpatičan, inteligentan, prijatno mi je s tobom u društvu, ali... Plašim se da ništa više od prijateljstva ne osećam prema tebi – rekla je iskreno.

– Pa, bar znamo na čemu smo. Ne mo-žeš me kriviti što sam pokušao. Molim te, ne ljuti se na mene zbog toga.

– Nisam htela da te zavaravam – na-smešila se. – Osim toga, ovih dana po-trebniji mi je prijatelj nego ikada pre.

– Dobro, ako je to ono što zaista želiš – složio se.

– Prijatelji? – Ernestina mu pruži ruku.– Prijatelji – Rik prihvati ispruženu

ruku, a onda se naže i poljubi je u obraz. – Samo da znaš da grešiš. Nemaš pojma šta gubiš.

– Kladim se da to kažeš svakoj devojci.– Nisi u pravu! – odgovorio je ozbiljno.

– Ne dobijam često ”korpu”.Ernestina se nasmejala od sveg srca.

Sada kada je njihov odnos bio razrešen, osećala je olakšanje i nije obratila pa-žnju na nevini poljubac u obraz. Pote-rali su konje dalje. Nijedno od njih nije primetilo usamljenog jahača koji ih je posmatrao s vrha brda, zaklonjen među drvećem. Ali, jahač s te udaljenosti nije

video da Ernestina nije odgovorila na Rikov bezazleni poljubac.

Kamena kuća Medovih bila je jedno-stavna, s velikim prozorima ukrašenim saksijama cveća. Unutrašnjost je bila lepo uređena, čista i uredna. Ernestina se osećala kao kod kuće, uživala je u pri-jatnoj atmosferi. Medovi su joj se veoma dopali, a sledećeg trenutka mnoštvo dece ispunilo je prostoriju. Ernestina se tru-dila da ih sve upozna.

Na insistiranje domaćina, ona i Rik ostali su na večeri. Ernestina nije mogla da se seti kada je poslednji put toliko uživala u jelu. Posle večere Rik je pred-ložio da pođu jer je sunce zašlo. Mrak je uveliko pao kada su stigli pred štalu. Ernestina je bila veoma umorna, čitavo telo bolelo ju je od jahanja. Sačekala je da Rik istimari konje pa su zajedno pošli u kuću. Ulazeći u dvorište, čuli su uzbu-đene glasove i oboje zbunjeno zastadoše. Iznenada, ona ugleda Šejna kako se pro-bija prema njima kroz gomilu kauboja.

– Hoćeš li mi reći gde si bila?! – upitao je besno kada se zaustavio pred njom.

– Upravo se spremam da pošaljem ljude da te traže!

– Ali...– Zašto nikome nisi kazala da ideš

na jahanje?! – nastavio je ljutito. – Da te Glorija nije slučajno videla, već bih zvao policiju.

– Šejne, zaista nema razloga da se uz-buđuješ – požuri da objasni Rik. – Samo smo odjahali do Medovih, a Koni nas je zadržala na večeri. To je sve!

– Lupe je planirala specijalnu večeru u čast tvog dolaska! – Šejn je besno gledao devojku ignorišući kauboja.

– Žao mi je, Lupe – Ernestina pogle-da stariju ženu izvinjavajući se. – Ni-sam znala, zaista. Bilo nam je prijatno tamo i...

33............................................................................... ................................................................................Julija 4/11

– Verujem da vam je bilo prijatno! – prekide je Glorija grubo. – Kako i ne bi kada ste se ljubili!

Ernestina poblede. Potražila je pogle-dom Šejna koji je dotad bio samo ljut, a sada je, to se jasno videlo, bio pred ek-splozijom besa. Ona zatrese glavom u znak poricanja, ali ne izgovori ni reč.

– To nije istina! – umeša se Rik. – Tač-no je da sam poljubio Ernestinu, ali kao prijatelj!

Devojka je zahvalno pogledala Rika ali se već sledećeg trenutka trgnula shvativši da se Šejn udaljava krupnim koracima. Nebrojeno puta ponovila je sebi da je se ne tiče šta on misli.

Ovoga puta možda bi bilo bolje da poveruje Gloriji, pomislila je umorno. U tom slučaju ne bi ponovo pokušao da je poljubi. Ali, ipak, bilo joj je stalo do toga šta Šejn misli i oseća.

Čitave noći razmišljala je o tome i bilo joj je jasno da joj je važno da on ne po-veruje Gloriji. Prezrivi pogled koji joj je Šejn uputio te večeri proganjao ju je na svakom koraku. On nije znao da su se ona i Rik dogovorili da budu prijatelji.

Ma koliko se trudila, nije mogla da shvati zašto je bio toliko ljut. Možda zato što ga ona podseća na pokojnu ženu i ne može da podnese pomisao na to da je drugi poljubi? Ili možda zato što u njoj vidi ženu koju je voleo i izgubio?

Možda je to bio razlog što ju je ljubio s onolikom žestinom, pomislila je. Vero-vatno je zato često, iz samo njemu znanog razloga, bio ljut na nju pa se i ona ljutila na njega. Što je više razmišljala o tome, to je bivala sve ubeđenija u to.

Bilo je glupo što ga je izazivala, pomi-slila je, prebacujući mu očinsko pona-šanje. Međutim, taj poljubac, započet u besu, pretvorio se u pravu strast. Setivši se toga, Ernestina je zadrhtala.

Za nju bi bilo najbolje da zaboravi Šej-nove poljupce, kao i uzbuđenje koje je budio u njoj. Nije joj bio potreban ni on ni bilo koji drugi muškarac! To je obećala sebi kada je saznala da ju je Tod prevario.

Čak i kada bi potpuno prebolela ono što joj je Tod učinio i odlučila da počne iz početka, to sigurno neće biti sa Šej-nom. On je čovek kome ne može da ve-ruje, nikada ne bi bila sigurna u njegova osećanja.

Za Šejna će ona uvek biti ona druga, a protiv toga ne može da se bori. Činjenicu da toliko liči na njegovu pokojnu ženu ne sme da smetne s uma. Strast i želju koje je osećala u njegovom zagrljaju mora odmah i zauvek da zaboravi.

Ostaće ovde do kraja leta i obaviće svoj posao kako treba. Činilo joj se da je, na neki način, sredila svoje misli. Međutim, do jutra se sve u njenoj glavi ponovo uskomešalo.

4. poglavljeU subotu ujutro probudila se umorna

i ukočena, sve ju je bolelo. Bilo je to zbog košmarnog sna u kojem su je snažne ruke privlačile u zagrljaj.

Jedva je ustala prebacujući sebi da je previše razmišljala, a to je izazvalo ovakve snove. Pogledala je po sobi i ponovo je bila zadivljena pitajući se kakva je bila žena koja je tu živela.

Trgnula se i odmahnula glavom reše-na da ne dozvoli sebi takvo razmišljanje. Mora nečim da se zaposli, pomislila je. Dok je živela u gradu, subotom je obično spremala stan, ali ovde za nju nije bilo posla.

Mogla bi da pripremi časove za decu, ali to joj neće oduzeti mnogo vremena, a pred njom je bio dug dan. Možda bi

34 ............................................................................... ................................................................................Julija 4/11

mogla da pomogne Lupe ili da se prošeta do Koni Med i dece?

Duboko je uzdahnula i počela da četka svoju dugu kosu kada je neko pokucao po vratima njene sobe. Brzo je obukla ogrtač i požurila da otvori. Pred vratima je stajao Šejn u farmerkama i beloj majici. Gledao ju je tako da je osetila kako joj obrazi go-re, ali je istovremeno podsetila sebe na činjenicu da bi te divne oči svakog časa mogle da sevnu od besa.

Ernestina je uspela da uspostavi kon-trolu nad sobom, uzvratila mu je smešak i rukom zagladila kosu. Nije progovorio, a lice mu je bilo mirno, kao maska.

– Hteo si nešto da mi kažeš? – prva je prekinula tišinu.

– Da – klimnuo je glavom. – Hteo sam da ti kažem da danas možeš da koristiš bazen. Nadam se da umeš da plivaš?

– Naravno! – odgovorila mu je.– Nadam se da je tako! – odmerio ju

je od glave do pete. – Nemam vremena da jednu učiteljicu stalno nečemu podu-čavam.

– Potpuno te razumem – rekla je slat-kim glasom. – Veoma si zauzet čovek i nikako ne želim da ti oduzimam drago-ceno vreme. U svakom slučaju, hvala ti što mogu da koristim tvoj bazen. A, da, ako nemaš ništa protiv, prošetala bih do Koni i dece.

– Imam! – namršteno ju je pogledao. – Ako ćeš ići kod Koni, uzmi jedan auto iz garaže i potrudi se da nekome kažeš kada se vraćaš!

Potom se učtivo naklonio, pa je otišao. Čim je zatvorila vrata, Ernestina zado-voljno pljesnu rukama. Čestitala je sebi što je uspela da sačuva prisebnost i da mu ne dozvoli da je uvuče u novu svađu.

Veselo pevušeći, počela je da priprema časove za sledeću nedelju mada je znala da je to uzaludan posao jer nije imala

uvid u dečje predznanje. Nešto kasnije odlučila je da ipak ode do bazena.

Obukla je beli bikini, uzela peškir i ogrtač i izašla u dvorište. Neko vreme provela je sunčajući se pored bazena, a kada je osetila vrućinu, skočila je u vodu da se rashladi. Sunce, voda i mir oko nje učinili su da svi njeni problemi bar na-kratko nestanu.

Plivanje joj je prijalo i bol u mišićima potpuno je iščezao. Iznenada, pažnju su joj privukla dva muška glasa. Shvativši da je previše vremena provela u vodi, brzo je izašla iz bazena i potrčala prema ležaljci na kojoj je ostavila ogrtač.

– Oho! – dobaci joj Rik. – Odlično izgledaš.

U tom trenutku ukrstili su se njen i Šejnov pogled i Ernestina se trže kada u njegovim očima sevnu neodobravanje. U dva koraka Šejn se nađe pored nje, uhvati je čvrsto za ruku i ona mu zbunjeno do-pusti da je povuče prema vratima hola.

– Ulazi i obuci se! – naredio joj je kroz stisnute zube.

– Pusti me! – istrgnula je ruku iz nje-gove i ukopala se u mestu.

– Ne inati se sa mnom! – opomenuo ju je oštro.

– Upravo sam pošla da se obučem – podigla je glavu pokušavajući da spase ostatke svog ponosa.

– Onda to učini! – obrecnuo se.Ernestina je uspela da sačuva priseb-

nost i polako je pošla prema vratima. Onda se setila da je Rik prisustvovao toj neprijatnoj sceni pa se okrenula uputiv-ši mu pogled izvinjenja. Rik joj uzvrati osmehom ležerno stojeći s rukama u džepovima.

– U šta buljiš?! – viknu Šejn. – Na po-sao!

Rik zausti da protestuje, a onda požuri prema štalama vrteći glavom i mrmljajući

35............................................................................... ................................................................................Julija 4/11

sebi u bradu. Ernestina požuri u kuću, ali Šejn uhvati vrata pre nego što ih je zalupila za sobom.

– Otkud ti ideja da se ovuda šetaš skoro gola?! – viknuo je ljutito.

– Slučajno na sebi imam kupaći ko-stim! – bes u njoj nadvladao je strah i ona poče odlučno da se brani.

– Ovde se to ne nosi! – nastavio je da viče.

– A šta predlažeš da obučem?! – pod-viknula je i ona.

– Predlažem nešto pristojno! – rekao je smirenije.

– A šta je to pristojno?! – podigla se na prste ali je jedva dopirala do njegove brade. – Pantalone i džemper, ili možda zimski kaput?

– Ovo je ranč! – obuhvatio joj je ša-kom lice tako da nije mogla izbeći nje-gov pogled. – Četrnaestorica neoženjenih muškaraca žive ovde sa mnom i neki od momaka nisu za bacanje. Žena koja ovde paradira sa dve krpice na sebi baš traži đavola! Da li sam sada dovoljno jasan?!

Bes u njoj nestade i Ernestina oseti zbunjenost, a oči joj se napuniše suzama koje je pokušala da sakrije spustivši glavu. Rukom je ponovo podigao njeno lice i pogledi su im se sreli. U njegovim očima primetila je nešto sasvim nepoznato pa ju je i to uplašilo.

– Isuviše si lepa – rekao je promuklo. – I zato ti je neophodna zaštita.Šejn naglo spusti ruku, a ona obori po-

gled. Deo nje želeo je da ode što dalje, a onaj drugi deo želeo je da mu se približi i da mu se baci u zagrljaj. Nije učinila ni jedno ni drugo.

– Mogu da te zaštitim ako me slušaš – prošaputao je. – Od svakoga, osim od sebe...

– Ja... – zbunjeno je odmahnula glavom shvatajući smisao njegovih reči.

– Muškarac sam – nastavio je blago. – Ne izazivaj me više jer bismo oboje mogli da zažalimo.

Ruku je spustio na njeno rame i Er-nestina je osetila da joj je zastao dah. Za trenutak se zagledala u plavetnilo tih oči-ju, a onda je otrčala u svoju sobu. Šejn nije pokušao da je zaustavi, ali se ona nije zaustavila do trenutka kada je zatvorila vrata za sobom.

U nedelju ujutro probudila se s teškom glavoboljom. Bio je to dovoljno dobar razlog da ostane u sobi. Osim toga, bila je potištena. Kasno uveče Šejn je poslao Gloriju s porukom da želi da je vidi u kancelariji.

Glorija je, kao i obično, bila jetka i ne-ljubazna. Usne su joj se prezrivo izvile ka-da joj je rekla da je Šejn čeka. Ernestina je pokušala da ne obraća pažnju na nju, ali devojka nije želela da ode bez primedbe.

– Pazi šta radiš! – opomenula ju je. – Ne pripadaju tebi svi muškarci na

ovom ranču!Dok je išla prema Šejnovoj kancelariji,

Ernestina je pomislila da je Glorija za-ljubljena u njega. A onda joj, kao grom iz vedra neba, sinu da nije jedina! Naglo je zastala pokušavajući da se smiri.

Poželela je da plače, da može to da po-rekne, ali znala je da ne može. Sve što je mogla da učini bilo je da pokuša da što bolje prikrije osećanja i da im ne dopusti da potpuno zavladaju njome.

Šta god da se desi, nije smela da dozvo-li da Šejn sazna šta oseća prema njemu. Osim toga, nije bila sigurna u to koliko će biti u stanju da mu se odupre ako joj priđe s iskrenom željom. Ruka joj se još uvek tresla kada je pokucala na vrata.

– Uđi!– Zvao si me? – promrmljala je.Njegov glas je uticao na pojačanje Er-

nestininog uzbuđenja. Šejn joj je rukom

36 ............................................................................... ................................................................................Julija 4/11

dao znak da sedne. Izraz njegovog lica bio je zagonetan, ali su zato njegove oči pratile svaki njen pokret, pa je bila još nervoznija.

– Da li si spremna da sutra počneš da radiš? – upitao je.

– Naravno – klimnula je glavom.– Rod će ujutro dovesti decu, a Pako

će ih vratiti. Tako će biti samo sutra. Očekujem od tebe da počneš da koristiš automobil jer moji radnici imaju druga posla. Želiš li nešto da mi kažeš?

– Ne, gospodine! – jedva se suzdržala da ne salutira.

Šejn podiže obrve i zavali se u stolicu. Primetila je da mu mišić na bradi poi-grava. Izgledalo je kao da želi još nešto da kaže ali, umesto toga, on ustade i polako joj priđe. Spustio je obe ruke na naslon njene fotelje i nagnuo se ka njoj.

– Ponekad ne znam šta ću s tobom, zbunjuješ me – rekao je meko. – Izgleda da je naša devojka iz grada počela da gubi nešto od svoje uštogljenosti.

– Grešiš, ja... – promrmljala je oseća-jući da joj se svaki mišić u telu zateže.

– Ernestina, želiš li da se vratiš kući? – prekinuo ju je nežno.

Bila je sigurna da, ukoliko odgovori potvrdno, Šejn ne bi oklevao da je poša-lje nazad u Dalas. Pokrila je lice rukama u želji da prikrije svoju nesigurnost pi-tajući se da li je sama kriva za to što je u ovakvoj situaciji.

– Ja više nemam svoju kuću – rekla je sklonivši ruke s lica.

– Znači, Dalas više ne smatraš svojim domom? – bio je uporan.

Gledao ju je netremice dok su mu ruke i dalje počivale na naslonu njene fotelje. Ernestina ga iznenada odgur-nu i ustade jer je znala da, ukoliko je dotakne, neće moći da obuzda svoja osećanja.

– Ja nemam dom! – oštro je odgovo-rila uzmičući nekoliko koraka. – Svako mesto u kojem dobijem posao biće moj dom! A pošto ovde trenutno imam po-sao, moraću da ostanem. Međutim, ako nameravaš da me otpustiš, snaći ću se, budi bez brige.

– Niko te ne izbacuje – rekao je mirno. – Nisam rekao da želim da odeš.

– Šta želite od mene, gospodine Džen-tri? – izletelo joj je i istog trenutka je za-žalila zbog toga.

– Želim da obaviš posao zbog kojeg sam te doveo – odgovorio joj je posle kraćeg ćutanja.

– Dobro! – ugrizla se za usnu jer ni sa-ma nije znala šta je očekivala. – Da li je to sve? Mogu li da idem?

– Ne još! – obišao je sto, zavalio se u stolicu i podigao noge na ploču stola.

– Zamolio sam Lupe da pozajmi od Glorije kupaći kostim za tebe. To je pri-stojan kostim, za razliku od onih krpica koje si na sebi juče imala.

– Nije trebalo da se trudiš! – planula je. – Mogu da živim i bez bazena!

– Nisam mislio samo na tvoju udob-nost – osmehnuo se ironično. – Konina deca izrazila su želju da se kupaju u ba-zenu, ali se njihova majka plaši vode. Mi-slim da je dobro za decu da se navikavaju na vodu i da se ne plaše. I Rod se slaže sa mnom. Zato bi bilo dobro da plivaš s njima svakog dana posle časova. Nadam se da ćeš uspeti da i tu obavezu uklopiš u svoj raspored.

– Naravno – Ernestina klimnu glavom.– I još nešto – nastavio je blago. – Mada

me nisi pitala, dozvoliću ti da jašeš kobilu Balton. Rik mi je rekao da sasvim dobro jašeš. Ali, za promenu, budi razumna i ne udaljavaj se mnogo od kuće. Ne bih želeo da te opet tražim. Jasno?

– Jeste – odgovorila je suvo.

37............................................................................... ................................................................................Julija 4/11

– Možeš da ideš – promrmljao je i počeo da proučava papire na stolu.

Kada je izašla iz kancelarije, Ernesti-na odahnu. Jedva je čekala da započne podučavanje jer će tako imati izgovor da izbegava Šejna. Rod je doveo decu sutradan tačno u osam ujutro.

Ernestina ih je dočekala spremno i časovi su lepo protekli. Za početak nije želela da opterećuje decu više nego što je potrebno. Zadovoljno je zaključila da će rad s njima biti pravo uživanje jer su bili inteligentni i želeli su da uče.

Tog dana imali su i prvi čas pliva-nja koji je protekao u veseloj atmos-feri. Pako je vratio decu kući, a ona je počela da se sprema za sledeći radni dan. Nije verovala da će toliko uživati u radu.

Svi ostali dani u toku te nedelje bili su nalik jedan na drugi. Izbegavala je Šejna koliko je mogla. Pronalazila je zadovoljstvo u radu s decom, koja su napredovala više nego što je očekivala.

Prijalo joj je svakodnevno odvoženje i dovoženje dece, to joj je davalo ose-ćaj nezavisnosti. Petak je došao brzo, pa nije stigla da oseti umor. Upravo je parkirala kola u garaži kada je pri-metila Rika kako ide prema štalama.

– Rik! – mahnula mu je veselo. – Hajde da popijemo kafu!– Ne, hvala – odmahnuo je glavom.

– Treba da se vratim poslu.– Sigurna sam da ti Šejn ne bi zame-

rio ako napraviš pauzu za kafu! – bila je uporna.

– Ne bi – nasmeja se kauboj – da nisi ti u pitanju.

– Šta hoćeš da kažeš?! – pogledala ga je prodorno.

– Pa, ti si za nas nešto kao zabra-njeno voće – objasnio je značajno se smeškajući.

– Šta to znači? – namrštila se. – Hoćeš da kažeš da je Šejn naredio svima da se drže podalje od mene?

– Tako nešto – Rik klimnu glavom. – Rekao je da ne želi da nas vidi u tvo-

joj blizini.– Dakle, taj čovek je stvarno... Onda bi,

možda, bilo najbolje da se vratiš na posao.– Kako ti kažeš – kauboj dodirnu pr-

stom šešir i ode smejući se.Ernestina je zamišljeno gledala za njim.

To što je upravo čula u isto vreme ju je razbesnelo i zabrinulo. Odlučila je, ipak, da ne reaguje. Nije želela nove probleme. Osim toga, Šejn nije imao pojma da njoj pažnja muškaraca uopšte nije potrebna.

Čim je ušla u kuću, Lupe joj je rekla da je Šejn poslom otputovao na neko vreme. Možda je tako bolje, pomislila je.

Bilo joj je teško da ostane u svojoj sobi te večeri. Osećala se usamljenom i po-želela je da izađe i pridruži se ostalima u dvorištu. Ipak, znala je da to ne bi bilo pametno i zato je odlučila da ostane u sobi i provede još jedno usamljeničko ve-če, a takvih će, verovatno, biti još mnogo.

5. poglavljeMada je u početku bila zadovoljna ti-

me što je Šejn otišao, Ernestina je ubrzo shvatila koliko joj on zapravo nedostaje. Ponekad je odlazila kod Koni, ali je ta žena imala svoj život i mnogo obaveza oko dece i kuće.

Večeri su se nizale jedna za drugom, duge i usamljene, i ona je počela da ose-ća nemir. Preko dana je bila zaokupljena nastavom, ali večeri su joj postale gotovo nesnosne.

Uprkos velikim vrućinama, kauboji su bili veoma zaposleni. Čak je i Lupe imala više posla nego obično. Ernestini se uveče

38 ............................................................................... ................................................................................Julija 4/11

činilo da svi oni imaju kud da odu i šta da rade, svi osim nje.

Kada bi uveče vazduh postao svežiji, obuzimala ju je neodoljiva potreba da prošeta, ali se zavlačila u krevet i čitala. Jedne večeri, nedelju dana po Šejnovom odlasku, nije mogla da zaspi i posmatrala je kroz otvoreni prozor dvorište okupano mesečinom.

Opijena mirisom prirode i noćnom svežinom, nije mogla više da izdrži u za-tvorenom prostoru. Na brzinu je obukla šorts i široku košulju kojoj je podvrnula rukave, obula je patike i tiho se iskrala iz kuće.

Neko vreme sedela je na tremu i po-smatrala srebrni odsjaj mesečine na vo-denoj površini bazena.

Naglo je ustala i, nespretno se doče-kavši, iskrenula je nožni članak. Nije to bilo ništa ozbiljno pa je, ne obraćajući pažnju na bol i nelagodnost, pošla prema štalama. Njeno prisustvo nije uznemirilo konje.

Ernestina se uputila do boksa u kojem je bila Balton u želji da je pomiluje, ali je u tom trenutku osetila užasan bol u član-ku. Sela je na gomilu sena i počela da trlja nogu nadajući se da će to odagnati bol.

– Da li je sve u redu? – Šejnov glas do-pro je do nje iz mraka.

U prvom trenutku nije ga prepoznala pri slaboj mesečevoj svetlosti i prigušeno je vrisnula. Ernestina je poskočila od stra-ha i udarila glavom u gredu proprativši to uzvikom bola. Uhvatila se rukom za glavu.

– Bolje bi bilo da mi dozvoliš da ti po-mognem pre nego što opet udariš u nešto – reče Šejn izlazeći iz senke.

– Uplašio si me! – prebacila mu je.Srce joj je udarale tako snažno da je

mislila da će se ugušiti. Šejn je kleknuo pred njom nežno podigavši njenu nogu.

Mesečina mu je obasjavala kosu i Erne-stina oseti želju da provuče prste kroz nju, ali se oduprla tom impulsu.

– Nije ozbiljno, ali ne možeš da hodaš otečenog članka – rekao je konačno.

– Gde su ti čizme?– U sobi – promrmljala je jedva čujno.– Da si ih obula, ovo se ne bi dogodilo

– rekao je prekorno.Ernestina brzo povuče nogu u nesve-

snoj želji da se oslobodi njegovog dodira. Grozničavo je razmišljala o tome šta da kaže u toj situaciji. Šejn odsutnim pokre-tom uze jednu slamku i poče da je gricka.

– Tražio sam te – rekao je meko.– Da? – bilo je sve što je u tom trenutku

mogla da izgovori.– Malopre sam stigao – nastavio je po-

lako. – Pošao sam pravo u tvoju sobu, ali nisi bila tamo.

– Da? – ponovo reče Ernestina, besna na sebe što joj ništa drugo ne pada na pamet.

– Ernestina, ne možemo više ovako! – procedio je kroz stisnute zube. – Stalno izbegavamo jedno drugo.

Šejn naglo izvuče slamku iz usta i ba-ci je na pod. Lagano je ustao i zagledao se u daljinu. Mrak mu je skrivao lice, ali je mesečina obasjavala njegovo visoko i snažno građeno telo. Izgledao je pomalo zastrašujuće.

– Ne mogu večito da ti se sklanjam sa puta – promrmljao je zamišljeno. – Pri-metio sam da me izbegavaš.

Dok je govorio, Ernestina oseti neiz-mernu sreću što se vratio kući i što je pored nje. Iznenada je shvatila koliko je nerazumno i beskorisno osećanje koje se u njoj probudilo. Nikada neće otkriti šta on stvarno oseća prema njoj, a ona mu nikada ne sme otkriti svoja osećanja.

– Slušaj, Šejne – počela je. – Razmi-šljala sam, možda bi trebalo da odem

39............................................................................... ................................................................................Julija 4/11

odavde. Mislim, da potražim neki stalni posao na drugom mestu.

– Pogledaj me, Ernestina! – zapovedio je blago. – Pogledaj me.

Lagano je podigla glavu; okupane mesečinom, njene zelene oči blisatale su kao dva jezerca. Bila je uplašena i gu-bila je dah od uzbuđenja poput šiparice. Šejn se spustio na kolena i nežno joj je obuhvatio rukama lice privlačeći je sebi.

Osetila je njegovu blizinu čitavim telom i bila je potpuno nemoćna da se odupre privlačnoj snazi njegovog dodi-ra. Želja za njim prostrujala je njenim telom kada ju je privukao još bliže sebi i počeo polako da je spušta na gomilu sena.

Ernestina je bila potpuno nepripre-mljena za toliku nežnost i za način na koji ju je Šejn grlio. Osećala je čvrstinu njegovog tela na svom dok ju je lagano i nežno mazio po čitavom telu. Svaki nje-gov dodir izazivao je u njoj želju.

Bilo je beskorisno boriti se protiv ogromnog zadovoljstva koje je izazivao svaki njegov novi dodir. Šejn je nastavio da je miluje sve strasnije i ona mu se potpuno predala zagrlivši ga čvrsto.

Toliko je želela da je on voli... Ipak, ogromna je razlika između ljubavi i fi-zičke privlačnosti a Ernestina je želela i jedno i drugo. Šejnove usne lagano su klizile po njenom licu i vratu.

Bili su to vreli i strasni, ali istovreme-no nežni poljupci i zahtevali su odgovor. Očajnički je želela da mu odgovori na poljupce, ali nije mogla jer nije znala da li je on voli.

– Pusti me! – rekla je gurajući ga od sebe poslednjom snagom volje.

Istog trenutka Šejnove usne se zau-staviše, a ruke skliznuše s njenog tela. Polako se pridigao i zagledao se u njeno lice očima koje su bile zamagljene od

želje i besa. Osetila je da joj zastaje dah od njegovog pogleda.

– Zašto? Ne želiš me? – upitao je pro-muklo. – Ne mogu da mislim ni na šta drugo osim na tebe, a siguran sam da se i tebi isto dešava! Zašto onda?

– Zašto ovo radiš? – uzvratila mu je pitanjem bez želje da pobije njegove reči.

– Rekao sam ti da samo na tebe mislim – njegov glas pretvorio se u šapat – dok radim, dok jedem, dok... Stalno. Jedini način da te izbacim iz svojih misli jeste to da te odvučem u krevet!

Ernestinu obuze bes, počela je svom snagom da ga udara pesnicama u grudi. Činilo joj se da udara u stenu i zato je prikupila svu snagu da ga odgurne od sebe. Šejn uzdahnu i opruži se na seno oslonjen na laktove.

– Šta sam ja tebi?! – suze su joj pote-kle. – Neko ko treba da zadovolji tvoje potrebe?!

– Nisi ti prevejana iako želiš da ostaviš takav utisak – pogledao ju je iskosa sa zlobnim osmehom na usnama. – Da ne znam da si bila udata, zakleo bih se da nikada nisi provela noć s muškarcem.

Ernestina oseti da njeni obrazi crvene od besa, a ruke joj nemoćno skliznuše niz telo. Šejn je dobro znao kako da je povredi ako ne dobije ono što želi. Htela je da ustane i da ode, ali ju je sprečio bol u nozi.

– Kada odem u nečiji krevet, to sigurno neće biti tvoj! – viknula je osećajući nemoć.

– Hoće! – uhvatio ju je za ruku i nasta-vio preteći: – I ti to želiš isto koliko i ja, samo se ja ne pretvaram!

– Ono što mi nudiš mogu da dobijem od svakog muškarca – bezuspešno je po-kušavala da se oslobodi njegovog stiska. – Čak i od stranca u prolazu!

– Samo pokušaj! – procedio je kroz stisnute zube. – Polomiću ti taj lepi vrat!

40 ............................................................................... ................................................................................Julija 4/11

Sledećeg trenutka naglo je ustao, ve-štim pokretom podigao ju je u naručje i poneo prema kući. Ernestina je počela da se otima udarajući ga pesnicama po grudima i ramenima, međutim, on je nastavio da korača po mraku ne obazi-rući se na sve to.

Čitavim putem pretila je, molila i pre-klinjala Šejna da je spusti, ali on na to nije obraćao pažnju. Konačno, umorna i poražena, spustila je glavu na njego-vo rame i tiho je zaplakala. On je bio u stanju da u jednom trenutku slomi sve njene mehanizme odbrane, a već u sledećem da je dovede do besa.

– Prestani! – grubo je rekao spustivši je na njen krevet. Iz njegovog pogleda izbijala je hladnoća. – Ne znam šta je tvoj problem, ali hoću da znaš da nikada nisam silovao ženu.

Neko vreme gledali su se netremice, a onda je Šejn prezrivo odmahnuo ru-kom, okrenuo se i izašao iz sobe. Kada je ostala sama, Ernestinu zahvati talas očajanja jer joj tek sada ništa nije bilo jasno.

Nije više razumela sebe, a još manje Šejna. Počela je da se svlači i priprema za spavanje mada je znala da verovatno neće zaspati. Bol u nozi je popuštao, ali bol u njenoj duši nije.

Obuzela ju je potištenost. Ernestina je osećala u sebi dve osobe, ali nijedna od njih nije bila ona. Zaljubila se u Šejna i dok se vrata za njim nisu zatvorila, nije bila svesna toga koliko zapravo čezne da on ostane.

Ipak, ona njena druga strana i dalje nije želela da se upusti u bilo šta sa Šej-nom. Nikada joj ne bi uzvratio osećanja. Sve što je činio dokazivalo je da je poi-stovećuje sa svojom pokojnom ženom. Kritikovao ju je od prvog dana i želeo je da je promeni, govorio joj je šta da obu-

če, čak je odlučivao i o tome ko može da joj bude prijatelj.

Mada ga je volela, nije želela da mu do-zvoli da je oblikuje onako kako se nje-mu prohte. I Tod je to pokušao a kada je odbila da se promeni, okrenuo se drugoj ženi. Verovatno bi i Šejn isto učinio.

Da njena potištenost bude još veća, ki-ša danima nije prestajala i praktično nije izlazila iz sobe. Kiša je i kauboje držala u zatvorenom, samo je povremeno neka grupa odlazila da obiđe stoku na ispaši. I Šejn je više vremena provodio u kući.

Lovačka soba postala je omiljeno bora-vište kauboja, kao lek protiv dosade. Če-sto ih je čula kako se smeju i igraju bilijar dok se ona osećala nekako... izgnanom. Glorija bi im se ponekad pridružila, ali za nju tamo nije bilo mesta jer je Šejn tako želeo.

Preostalo joj je jedino čitanje, pa je po-nekad odlazila u biblioteku. Među struč-nom poljoprivrednom literaturom uspela je da pronađe klasična dela i savremene romane.

– Zdravo! – uzviknu Rik prekinuvši je u preturanju knjiga.

– Zdravo – pogledala ga je preko ra-mena, iznenađena što ga vidi u biblioteci. – Tražiš neku knjigu?

– Ne – odmahnuo je glavom. – Tražim društvo za izlazak.

– Mene?– Zar prijatelji ne smeju da izađu zajed-

no? – upitao je i dalje se smešeći.– Mislim da smeju.– Onda? – nije odustajao. – Mogu li da

te izvedem na igranku u subotu?– Ne verujem da bi to bilo pametno

– promrmljala je. – Šejnu se to ne bi svi-delo, a on je ovde gazda.

– Neka Šejn ide dođavola! – nemarno reče Rik i sede u udobnu fotelju. – Šejn ne odlučuje o mom privatnom životu.

41............................................................................... ................................................................................Julija 4/11

– Bravo! – promrsila je pretvarajući se da čita.

– Iskreno, pomalo sam iznenađen – nastavio je gledajući je ispod oka. – Do-puštaš Šejnu da upravlja tvojim životom. U čemu je problem? Da se nisi zaljubila u njega?

– A možda baš volim da se tako po-našaju prema meni! – naglo je zatvori-la knjigu. – Možda nemam vremena za muškarce i njihove igre?

– Čekaj! Nisam mislio ništa loše – Rik skoči na noge. – Želim samo da pođeš sa mnom na igranku, to je sve. Hajde! Zar ne bi volela da malo izađeš? Predugo čamiš ovde i u onoj svojoj sobi.

– Možda si u pravu – priznala je ne-voljno.

– Potrebno ti je to – nastavi kauboj da je ubeđuje. – Bar meni možeš da veruješ. Hajde, pođi sa mnom na igranku!

– Damu sam ja pozvao na igranku, Losone! – odjeknu odlučni Šejnov glas.

Ernestina se okrenu i ugleda ga kako stoji naslonjen na dovratak s bilijarskim štapom i kredom u ruci. Gledao ju je netremice, kao da je izaziva da porekne njegovu laž. U prvom trenutku želela je da uradi baš to, a onda je odlučila da igra njegovu igru.

– A ja sam tvoj poziv već odbila – sla-gala je glatko.

Nešto divlje i opasno zasvetlucalo je u njegovim nebeskoplavim očima, ali mu je lice ostalo mirno pod maskom ravno-dušnosti. Naizgled nemarno slegnuo je ramenima pa se uspravio uputivši Riku pobedonosni pogled.

– Izgleda da smo obojica otpali, Losone – promrmljao je.

Ernestina odluči da ga ne pusti tek ta-ko. Kontrolisao je svaki njen korak, ali zaista je bilo dosta. Sada će mu pokazati ko je prava Ernestina Darsi! Polako se

okrenula prema Riku uputivši mu naj-lepši osmeh.

– U stvari, baš sam htela da ti kažem da prihvatam tvoj poziv, Rik – rekla je ljubazno.

Rik je istog trenutka prebledeo i brzo je pogledao Šejna. Pomislila je da će se pre-domisliti pa mu se šarmantno osmehnula pogledavši ga kroz poluspuštene trepa-vice. Bila je smešna sebi dok je glumila zavodnicu, ali nije želela da odustane.

– Sjajno – promuca Rik i nesigurno se nasmeši.

– Kada ćeš doći po mene? – upitala je veselo. – Nikada nisam bila na seoskoj igranci.

– Oko devet – promrmljao je kauboj gledajući čas nju čas Šejna. – Tada počinje muzika.

Ernestina klimnu glavom osećajući da joj se noževi iz Šejnovog pogleda zariva-ju u leđa. Već je zažalila što je to učinila, nije trebalo da ga izaziva. Rik promrmlja izvinjenje i brzo nestade.

Osećala je da Šejn stoji iza nje i iskre-no se nadala da će otići pre nego što joj priredi scenu. Najzad je shvatila da on ne namerava da ode pa je duboko uzdahnu-la i, prikupivši svu snagu, konačno ga je pogledala u oči.

– Nadam se da shvataš kakvu si glupost upravo napravila – rekao je oštro, a onda se naglo okrenuo i otišao.

6. poglavljeU subotu je Ernestina najveći deo da-

na provela u svojoj sobi nadajući se da će glavobolja prerasti u pravi grip. Tada bi imala dobro opravdanje da ne ode na igranku.

– Slobodno! – uzviknula je kada je ne-ko pokucao po vratima.

42 ............................................................................... ................................................................................Julija 4/11

– Hoću da razgovaramo! – Glorija uđe u sobu i zatvori vrata za sobom.

– Ne znam o čemu bismo nas dve mo-gle da razgovaramo – jedva je savladala želju da je izbaci napolje. – Ali pošto ne želim da se prepirem, reci šta želiš.

– Ideš li na igranku? – upitala je devoj-ka stisnutih usana.

– Glorija, to se tebe ne tiče – uzdahnula je Ernestina. – S kim ću ići na igranku moj je problem i to bi svi vi ovde trebalo da shvatite. A sada možeš da odeš.

– Ideš li na igranku? – tvrdoglavo po-novi devojka.

– Da, idem! – planu Ernestina. – Ali ne sa Šejnom! I sada, pošto si saznala ono što te interesuje, izađi iz moje sobe!

– Nećeš ga dobiti! – ljutito dobaci Glo-rija izlazeći. – Čuješ li me, Ernestina Dar-si?! Neću ti se skloniti s puta!

– Ne zanima me! – duboko je uzdahnu-la pokušavajući da se kontroliše. – Uopšte me ne zanima! A sada, budi ljubazna i izađi iz moje sobe!

– Ovo nije tvoja soba! – otrovno reče devojka. – Ovo je soba duhova! Ni ona ni ti ne pripadate ovde.

– Potpuno si u pravu! – viknula je Er-nestina gubeći kontrolu. – Ako ne izađeš, izbaciću te! Napolje!

Glorija je ošinu pogledom punim mr-žnje. Sledećeg trenutka izašla je ostavivši širom otvorena vrata za sobom. Ernestina duboko uzdahnu i požuri da ih zatvori. Glava ju je jako bolela.

Aspirini nisu pomogli, ali je na kraju pomogla kada puna tople vode i miri-šljava kupka. Sada je čvrsto odlučila da ode na igranku, ako ni zbog čega drugog onda bar zato da pokaže nekima da ima svoju volju.

Odlučila je da se dotera, pa je izabrala zelenu haljinu koja joj je prianjala uz telo. Pažljivo se našminkala i očešljala pušta-

jući kosu da joj slobodno pada niz leđa. Obula je cipele s visokom potpeticom iste boje kao haljina i prebacila je beli, svileni šal preko nagih ramena.

Bila je svesna činjenice da nikada bolje nije izgledala. Ovo je bila prava Ernestina Darsi, koja više nije marila za to što će kauboji buljiti u nju.

Međutim, kada je izašla u dvorište, shvatila je koliko odskače od svih. Rik joj se teatralno naklonio. Obukao je čiste farmerke i belu košulju, oko vrata je ve-zao maramu, a u ruci je držao novi šešir. Njih dvoje bili su čudan par i Ernestina je shvatila da ni on nije mnogo zadovoljniji od nje.

Osećalo se da ih je oboje obuzela nela-goda, ona se kajala što je pošla, a Rika je očigledno zbunjivala njena haljina. Nisu se radovali tom izlasku. Bez sumnje, če-kalo ju je još jedno mučno veče.

Sala za igranku bila je, u stvari, veliki ambar u zgradi koja je vapila za kreče-njem. Oko zgrade bilo je parkirano mno-go automobila i kamiona, a kolona ljudi nestajala je kroz uska ulazna vrata.

Sa tri strane sale bili su postavljeni dugi stolovi i stolice, a u sredini je ostao slobo-dan prostor za ples. Muzičari su montirali ozvučenje uz četvrti zid i upravo su šti-movali instrumente.

Sala je bila prepuna, a buka nesnosna. Iznenada, svetla se pogasiše i razleže se muzika koja se jedva čula od zvižduka i aplauza. Mnoštvo sveta uputilo se prema prostoru za igru i žamor se polako utišao.

Rik je povukao Ernestinu na podijum obgrlivši je oko struka, a zatim ju je zavr-teo u ritmu brze polke. Ona se saplitala, ali Rik nije usporio niti je obraćao pažnju na nju. Jedva je čekala priliku da se vrati za sto.

Kada je muzika stala, Ernestina se upu-tila prema stolu, ali kada se osvrnula, vi-

43............................................................................... ................................................................................Julija 4/11

dela je da Rik nije iza nje. Ugledala ga je kako stoji s nekom plavušom i drži je rukama oko struka. Osetivši istovremeno i olakšanje i nelagodnost, Ernestina sede.

Jedan za drugim Šejnovi kauboji od-lazili su da igraju ostavljajući je samu za stolom. Prolazila je igra za igrom, ali Rik se nije vraćao. Poneki nepoznati muška-rac prišao bi joj da je zamoli za ples, ali ih je ona odbijala uz izvinjenje.

Odjednom, poznati šešir pade na sto. Ernestina se polako okrenu i ugleda Šej-na. Osetila je da joj zastaje dah od nje-govog prodornog pogleda. Već sledećeg trenutka njegove snažne ruke sklopile su se oko nje.

Našla se u njegovom zagrljaju ne pri-mećujući mnoštvo ljudi koji su se gurali oko njih i počela je s njim da se kreće u ritmu muzike. Nije primetila da ju je Šejn odvukao u ugao podijuma gde je bila manja gužva.

Činilo joj se da su sami na svetu i da muzika svira samo za njih. Bio je to san i Ernestina se nadala da se nikada neće probuditi. Zabacila je kosu i tiho se na-smejala. Nasmejao se i Šejn i ona oseti gotovo bol od sreće.

Muzika je prestala isuviše brzo i oni se nerado razdvojiše, ali su im ruke ostale čvrsto spojene. Bila je kao u bunilu i bez reči je dozvolila Šejnu da je odvede do stola. Seo je pored nje i prebacio ruku preko naslona njene stolice.

– Šta misliš o tome da odemo odavde? – upitao ju je.

Ernestina oseti da drhti od pomešanih osećanja. Deo nje samo je to želeo, da ode s njim bilo kud. Međutim, drugi deo nje gušio je tu želju. Još uvek se premišljala kada je stolu prišla Glorija i nešto tiho rekla Šejnu na uvo.

– Hajde, odvešću te odavde – rekao je odgurnuvši stolicu.

– Ne! – Glorija odmahnu glavom.– Šta zamišljaš da ćeš postići time što

ostaješ ovde? – upitao je grubo.– Šta se događa? – Ernestina je zbu-

njeno gledala čas jedno čas drugo.– Idemo odavde! – Šejn je uhvati za

ruku.Ernestina je uspela da se oslobodi nje-

govog stiska i taman je htela da ga upita šta se dešava kada je začula lomljavu. Zatim je usledio prigušeni krik, pa tiši-na. Mnoštvo se razdvojilo i ona ugleda Rika kako sklupčan leži na podijumu za igru.

Rik se podiže na lakat, zastenja i po-novo pade na pod. Iz usta mu je tekla krv. Ernestina pogleda u Šejna i Gloriju, koja ga je držala za ruku. Devojčine usne su podrhtavale, a lepe crne oči bile su joj pune suza.

– Učini nešto! – uzviknu devojka i pritrča Riku.

– Ostani ovde! – naredi Šejn oštro i potrča za Glorijom.

Glorija je već klečala pored Rika dr-žeći njegovu okrvavljenu glavu u ruka-ma. Ernestina je instinktivno potrčala da pomogne, ali ju je jedna snažna ruka uhvatila za mišicu i zaustavila. Zbunjeno se okrenula i ugledala je Roda.

– Pusti Šejna da to sredi – rekao je mirno.

Taman je zaustila da mu odbrusi ka-da se na podijumu pojavila plavuša s kojom je Rik plesao i pored nje jedan krupan, ružan muškarac lica izobličenog od besa. Opšti žamor pratio je njegovo približavanje Riku, Gloriji i Šejnu.

– Stani malo, Stive! – Šejn mu prepreči put. – Ne želim nikakvu gužvu!

– Ne mešaj se u ovo, Džentri! – zapreti Stiv stegnutim pesnicama. – On će tek dobiti svoje! Ko god se petlja s tuđim ženama, završi tako!

44 ............................................................................... ................................................................................Julija 4/11

– Nije mi jasan Rik – promrmlja Rod odmahujući glavom. – Stalno pravi glu-posti, a devojka kao što je Glorija zalju-bljena je u njega.

Iznenada Ernestini puče pred očima! Glorija je volela Rika, a ne Šejna! Pože-lela je da se glasno nasmeje svojoj glu-posti, međutim, Riku i Šejnu pretila je opasnost. Šejn je stajao mirno, s rukama u džepovima.

Grdosija zareža, ali bilo je očigledno da nije voljan da se sukobi sa Šejnom. Pogledao je Rika s mržnjom u očima, na šta ga Glorija zaštitnički obgrli. Nape-tost je polako opadala i začuo se poneki prigušeni smeh.

Šejn je sačekao da čovek ode vukući plavušu za sobom i tek tada se pokre-nuo. Pomogao je Gloriji da uspravi Ri-ka koji mu se zahvalno osmehnuo. Tek tada je prišao Ernestini.

– Glorija će odvesti Rika kući – rekao je i osmehnuo se Rodu. – Hvala ti što si se pobrinuo za nju. Ja ću je odvesti kući.

Šejn zagrli Ernestinu i povede je na-polje. Njegova sportska kola bila su par-kirana nedaleko od izlaza i on joj otvori vrata da uđe. Kada je seo za volan, za-tvorio je oči i zabacio glavu.

– Nisam mislio da večeras dođem – polako je otvorio oči. – A onda sam te video u toj haljini u dvorištu. Tako si lepa...

Šejn pruži ruku i nežno je pomilova po licu. Nešto u Ernestininim grudima zaigra od radosti. Ništa nije bilo rešeno, ali se sve promenilo.

– Znaš li da sam mislila da je Glorija zaljubljena u tebe? – rekla je čudeći se mirnoći svog glasa.

– U mene? – on se nasmeja. – Ona u meni vidi starijeg brata. Tako je oduvek bilo, čak i pre nego što sam se oženio njenom sestrom.

– Njenom sestrom? – ponovila je gle-dajući ga zaprepašćeno.

– Lupe ti nije rekla? – upitao je zbunje-no. – Nije ti rekla da mi je njena kćerka bila žena?

– Ne – Ernestina odmahnu glavom dok se nada budila u njoj. – Znači, bila je sitna, s dugom crnom kosom i krupnim očima.

– Da – potvrdi Šejn. – Glorija veoma liči na nju.

– Šejne, da li je Alisa ikada videla tvo-ju ženu? – upitala je tiho dok joj je srce lupalo kao ludo.

– Nije – pogledao ju je začuđeno. – Njenog oca upoznao sam posle Ga-

brijeline smrti, imali smo neki zajednički posao i tako se ta žena uvukla u moj ži-vot. Ona je prava napast! Veruješ li da je telefonom zvala neke žene s kojima sam se povremeno viđao i pretila im ukoliko ne dignu ruke od mene?

– Verujem! – nasmejala se rasterećeno.Kako je samo bila glupa, pomislila

je. Među njima još ništa nije rešeno, ali Gabrijela Džentri više nije bila utvara iz prošlosti već samo žena iz njegovog ži-vota.

Šejn joj još uvek nije rekao da je voli, pokazao joj je samo da je želi. Ali sada je bar znala da će, ako je ikada bude voleo, to biti zbog nje same, a ne zbog sličnosti sa ženom koju je nekada voleo.

Šejn je još jednom pogleda i startova motor. Ernestina se zagledala kroz prozor utonuvši u misli. Kada su stigli kući, Šejn ju je ispratio do vrata njene sobe i zastao. Sve je bilo nekako drugačije, ranije bi je poljubio želela ona to ili ne, a sada kada je to želela, on se povukao. Možda je ose-tio promenu u njenom držanju, pomisli iznenada.

Možda je Šejn Din Džentri zapravo želeo samo fizički odnos, a ona mu je

45............................................................................... ................................................................................Julija 4/11

jasno pokazala svoj stav. Gledala ga je kako odlazi, zastao je pred vratima svoje sobe, mahnuo joj je rukom osmehnuvši se i zatvorio vrata za sobom.

Srce joj je lupalo kao ludo. Istuširala se i uvukla u krevet, koji joj se odjednom učinio prazan i hladan. Ležala je u mraku i gledala u tavanicu pitajući se šta će joj doneti novi dan.

Ernestina je provela dugu, besanu noć. Jedva je sačekala da svane. Obukla je far-merke i pamučnu košulju, obula je čizme i našminkala se tek toliko da prikrije tra-gove neprospavane noći.

Prelistavala je neku knjigu, ali to nije moglo dugo da zadrži njenu pažnju. Tr-gnula se kada je neko snažno pokucao na vrata. Ispustila je knjigu na pod, skočila i potrčala da otvori. Osmeh joj je zaigrao na usnama kada je ugledala Šejna.

– Mislio sam da si možda raspoložena za jahanje – rekao je.

– Jesam – brzo je odgovorila. – Hvala ti!

– Lupe nam je spakovala nešto za jelo – dodao je zavukavši ruke u džepove.

– Samo da uzmem šešir – rekla je ras-položeno.

Kada su stigli do štala, Ernestina je pri-metila da je on već osedlao konje. Balton je mirno stajala privezana uz ogradu po-red Šejnovog vranca. Pomogao joj je da uzjaše kobilu, a onda je skočio u sedlo i pošao napred.

Dan je bio vreo, polako su jahali preko pašnjaka. Ernestina je bila umorna, praš-njava i gladna kada su konačno sjahali pored bistrog potoka.

Šejn je privezao konje uz obližnje sta-blo, a ona poče da vadi iz korpe hranu koju im je Lupe spakovala. Šejn joj se pridružio, bio je tih i zamišljen, ali je jeo s apetitom. Podvijenih nogu, Ernestina je napeto sedela pored njega.

Kada su ručali, Šejn se ispružio na tra-vi s rukama pod glavom, Zatvorio je oči. Ubrzo je zadremao i Ernestina je počela polako da rasprema ostatke. Oprala je sudove u bistroj vodi potoka i ponovo vezala korpu za sedlo.

Polako je prišla Šejnu. Kleknula je kraj njega zagledavši se u njegovo lepo lice. On polako otvori oči, a njoj zastade dah. Ruku je lagano podigao do njenog lica da je pomiluje.

Nežno ju je privukao spustivši lagani poljubac na njene usne. Njegove snažne, mišićave ruke obgrlile su je i ona se spusti na tlo pored njega.

Vešto joj je raskopčao košulju i Erne-stina oseti da je njegovi prsti peku po grudima. Jednu ruku žurno je spustio na njene bokove privlačeći je bliže. Ona mu se predala puna žara, gotovo očajnički, osećajući njegovo telo uz svoje i zavlačeći mu prste u kosu.

Nije se više povlačila, nije bila neod-lučna ni zbunjena. Morao je da oseti da je njegova, da ga voli, da između njih više nema prepreka. Volela ga je i mada mu je to poručivala svojim telom, želela je da izgovori te reči... A onda se, naglo, sve za-vršilo. Šejn se uspravio isprekidano dišući i gurajući je od sebe isto onako užurbano kao što ju je privukao. U tom jednom tre-nutku srušio se sav njen svet.

– Moram da se držim podalje od tebe, Ernestina – rekao je odsečno. – Ovo, u stvari, ne želimo ni ti ni ja.

Nije joj bilo potrebno dalje objašnjenje. Dobro ju je poznavao. Znao je da nju ne može da zadovolji samo fizički kontakt i upravo joj je stavio do znanja da ga ne zanima ništa drugo. Nekako je uspela da ustane zakopčavajući košulju drhtavim prstima.

Bez reči je potrčala do konja krišom brišući suze. Odvezala je svoju kobilu

46 ............................................................................... ................................................................................Julija 4/11

i, držeći uzde čvrsto u rukama, stavila je nogu u uzengiju. Skočila je u sedlo dok je Šejn stajao pored kobile milujući je po njušci.

Napetost među njima postala je ne-snosna. Ernestina trže uzdama, ali ih je on čvrsto držao. Skrenula je pogled u stranu jer nije želela da on primeti suze u njenim očima.

Ernestina više nije imala snage, mo-rala je da ode od njega što dalje, negde gde će moći da odboluje. Ponovo je tr-gnula uzde i ovoga puta uspela je da ih oslobodi. Podstaknula je kobilu u galop prema obližnjem šumarku.

– Stani, Ernestina! – povikao je za njom. – Hoću da razgovaramo!

Čula ga je kako joj dovikuje da stane, ali je jače obola Balton. Topot vrančevih kopita govorio je da joj se Šejn približa-va. Kobila je zanjištala i poletela napred.

Grančice su se lomile svuda oko Ernestine, šešir joj se zakačio za neku granu i spao je s njene glave. Odjed-nom se uplašila kada je uzbuđeni konj pod njom još više ubrzao. Očajnički je trgnula uzdama, zaboravljajući sva Rikova uputstva, i kobila se propela na zadnje noge.

Ernestina je vrisnula, a preplašena kobila se još jednom propela, potom su obe pale. Poslednjim delićem svesti zapitala se koliko je teška kobila koja ju je poklopila.

***Ernestina pokuša da otvori oči, me-

đutim, ponovo je utonula u polusvesno stanje. Čula je da neko iz daljine doziva njeno ime.

Uzalud je pokušavala da se seti ko je to doziva. Želela je samo da spava, da

se odmara i da zaboravi taj tupi bol u glavi.

Iznenada, sve joj je iskrsnulo pred očima, panično bekstvo kroz drveće, propinjanje kobile, njen vrisak i zemlja koja joj se približavala neverovatnom brzinom, ali i usporeni pokreti konja koji pada.

Razmišljala je o kobili pitajući se da li je živa. U mraku kraj sebe čula je neko komešanje, neko je uključio svetlo i ona zakloni rukom oči. Čula je tihi, poznati glas i polako je sklonila ruku.

Ugledala je umornog i neobrijanog Šejna, stajao je pored kreveta. Bol je malo popustio i ona se polako okrenula na stranu. On se osmehnuo i privukao je bliže fotelju u kojoj je dremao.

– Gde sam? – upitala je jedva čujno.– U svojoj sobi – rekao je. – Sve je

dobro, ne brini.– Šta ćeš ti ovde? – pokušala je da se

pridigne na lakat.– Budi mirna – nežno ju je naterao

da ponovo legne. – Osećaćeš bolove još nekoliko dana, ali zdrava si i čitava. Tač-nije, bićeš zdrava. Uplašila si me!

– A, Balton? – tiho je upitala. – Da li sam je ubila?

– Nisi, mila, i ona će ubrzo biti dobro – pomilovao ju je po obrazu. – Ali ako ponovo uradiš tako nešto, obećavam ti da ću te tako istući da nećeš moći da sediš nedelju dana.

– Otići ću čim mi bude bolje – pro-mrmljala je skrećući pogled.

– Kakve su to gluposti?! – uzviknuo je ljutito. – Uopšte te ne razumem!

– Znaš šta osećam, Šejne – rekla je tiho. – Znaš da mi nije dovoljan telesni kontakt s tobom! Ne želim da ponovo budem povređena i zato ću otići.

– Mila moja ludice – seo je na ivicu kreveta i privukao je u zagrljaj. – Ne

47............................................................................... ................................................................................Julija 4/11

želim da te povredim! Mislio sam da me ne voliš dovoljno i zato sam se juče zaustavio.

– Ali, ja te volim – promucala je zbu-njeno. – Ti to znaš.

– Pretpostavljao sam, nadao sam se, ali nisam bio siguran – osmehnuo se i sklonio joj je pramen s čela. – Zato sam hteo juče da razgovaramo, ali si pobe-gla. Hteo sam da ti kažem da te volim i da te pitam da se udaš za mene. U po-četku nisam bio načisto ni sa sobom ni s tobom. Želeo sam da budem siguran u to da ćeš moći da živiš ovde.

– Volim te, Šejne – rekla je srećno.

– Onda, da čujem – uhvatio ju je za bradu i zagledao se u njene oči. – Da li ostaješ zauvek devojka iz grada ili se udaješ za mene?

– Šta ti misliš? – zagonetno je upitala i potražila njegove usne.

– Izgleda da pristaješ – nasmejao se. – Samo da znaš, čim se oporaviš, biće svadba, a onda...

– Onda? – upitala je osećajući kako joj telo podrhtava pod njegovim prsti-ma.

– Onda ćeš biti u mom krevetu onako kako ja volim! – obećao je. – Kao što si i u mom srcu i mislima. Zauvek!

KRAJ

48 ............................................................................... ................................................................................Julija 4/11

OSNIVAČ I IZDAVAČNID ”Color Media Enigmatika” d.o.o.

Adresa redakcije: Temerinska 102, 21000 Novi Sad

Poštanski fah 269 Telefon: 021/489–71–00

Fax: 021/489–71–26e–mail: [email protected]

Direktor: Nemanja Vujović ([email protected])

REDAKCIJAGlavni i odgovorni urednik:

Daniela Stamenković([email protected])

Pomoćnik urednika: Danka Krunić([email protected])

GRAFIČKA PRIPREMAArt direktor/Grafički urednik:

Slobodan Mračina([email protected])

LEKTURA I KOREKTURARedaktor: Mirjana Pantoš ([email protected])

Lektor i korektor: Danka Krunić([email protected])

PRETPLATApolugodišnja 120 din,

godišnja 240 din.Telefon: 021/489–71-00

e–mail: [email protected]

"Color Media Enigmatika"je članica:

ADVERTAJZINGAdvertajzing direktor grupe:

Goran Radulović([email protected])

Tehnički direktor: Srđan Plavšić

([email protected])Direktor korporativnih

komunikacija: Milica Milić

([email protected])

BeogradAdresa advertajzinga: Dalmatinska 17

Tel: 011/381–08–10Fax: 011/381–08–88

Novi SadAdresa advertajzinga: Temerinska 102

Tel: 021/633–8–456, 633–8–677Fax: 021/633–8–222

Štampa: "Color Print" d.o.o.Adresa: Mileve Simić 27,

21000 Novi SadTel/fax: 021/641–73–33, 641–73–35


DISTRIBUCIJA”Distri Press” d.o.o.

Adresa: Dunavska 57, 11000 Beograd – Stari grad

Tel/fax: 011/312–93–71, 312–94–46,312–95–02

DISTRIBUCIJA u EUSR Nemačka:

”ASV VERTRIEBS” GmbHSuderstrasse 77, D –20097

HAMBURG

Austrija:”MORAWA PRESSEVERTRIEB”

GmbH & Co KG.Hackingerstrasse 52, A –1140 WIEN

Švajcarska:”VALORA” AG

Hofackerstrasse 40, Ch – 4132 MÜTTENZ

CRNA GORAUvoznik i distributer:

"Monte Color" d.o.o.Adresa: Đoka Miraševića 15,

PodgoricaDirektor: Milivoje Ćalić

Tel/fax: +38220/26–90–29, 20–61–55, 20–61–56

e–mail: montecolor@t–com.me

BOSNA I HERCEGOVINAUvoznik i distributer:

"Svet Print" d.o.o.Adresa: Slobodana Jovanovića 28,

BanjalukaDirektor: Ibojka Milošević

Tel/fax: +38751/30–83–49

Distributer u FBiH: "Svijet Print" d.o.o.

Adresa: Senada Poturka Senčija 120, Sarajevo

Direktor: Džafer OlevićTel/fax: +38733/76–89–86


MAKEDONIJAUvoznik i distributer:

”Svet Press” dooel, Debarca 3, SkopljeDirektor: Kolja Miladinov

Tel/fax: +3892/322–30–64 e–mail: [email protected]

Nacionalna biblioteka BiH dodelila je ISSN broj 1840-1902

List je registrovan u Ministarstvu prosvete i kulture Republike Srpske

pod brojem:338 i upisan u Registar javnih

glasila pod brojem: 01-1586-1/99 od

17. 11. 1999.

Redakcija ljubavnih romana nije obavezna da vraća i odgovara na primljene rukopise, fotografi je i internet poštu.

Kompanija COLOR PRESS GRUPA i redakcija LJUBAVNIH IZDANJA ne odgovaraju za sadržaj i istini-tost objavljenih reklamnih poru-ka i preuzetih sadržaja sa pome-nutih ili oglašavanih elektronskih

lokacija.

Uredništvo ne snosi odgovor-nost za nenamerne i štamparske

greške.

Zabranjeno je reprodukovati i koristiti u komercijalne svrhe štampane sadržaje izdanja ljubavnih romana bez pismenog odobrenja izdavača.

COLOR PRESS GRUPA je član

CIP – Katalogizacija u publikacijiBiblioteka Matice srpske, Novi Sad

79(05) JULIJA/ glavni i odgovorni urednik

Daniela Stamenković. – 2001, br. 1– . – Novi Sad.

Color Media Enigmatika,2000 – , – 22 cm

Dvomesečno.ISSN 1450-8648

COBISS.SR-ID 71058178

International Federation of the Periodical Press

49............................................................................... ................................................................................Julija 4/11

Sve što ste započeli u ljubavi nastaviće se još bolje, brže i lakše. Osećaj da vam sve u privatnom životu ide glatko zaista će vas ispunjavati. Uz to ćete imati i pravu meru u uživanju, pa ćete mnogima biti dobar primer.

Bićete zatečeni kad nakon dobre za-bave ili ludog provoda postanete meta kritika svog partnera. Ljubav i mržnja mešaće se na nezamisliv način. Ne re-agujte na provokacije, nego ih pobedite ljubavlju. Vi to možete.

Slobodno izražavanje ljubavi, kretanje i dinamika, avantura i otvorenost – sve to moglo bi zaživeti u vašem privatnom životu, koji svakako neće biti siromašan, naprotiv. Za zauzete važi samo to da ne preteruju i da se drže voljene osobe.

U vašim ličnim odnosima mešaće se dva stila – jedan koji podstiče na seksualne aktivnosti i drugi koji teži fi lozofskom uzdizanju. Rezultat će bi-ti zanimljiv razvoj veze, dublje priče u krevetu ili seksualne analize.

Niste svesni činjenice da vaš partner ima dobre namere niti toga koliko svojim de-lovanjem unapređuje vašu vezu. Tražite nešto za sebe ali ne znate šta, pa svoju frustraciju pretvarate u kontinuirano gun-đanje. To niko ne voli da sluša.

Možda se u prvi tren nećete najbo-lje snaći u nizu brzih prilika koje će uslediti. Volite kontrolu, a kada se sve zbrza, zbunjeni ste. Reagujte prirod-no i budite ono što jeste pa će sve biti dobro.

Distancu u partnerskim odnosima prihvata-te kao deo priče koju morate proći da biste se domogli cilja. U tome vam pomaže izdr-žljivost koja jača u vama. Pokušavaćete da budete tolerantni i da ne uzimate sve previše k srcu. Pametno.

Vaš društveni život intenziviraće se zahvaljujući učestalim pozivima za izlaske, zabave i druženja. Samcima će to prijati, pa će uslediti brojne prili-ke za nova poznanstva, dok će zauzeti učvrstiti svoju vezu.

Moguće je da će vam se događati baš ono što priželjkujete, i to na način koji je za vas idealan. Otvorena društva, mnogo slobode, dovoljno mašte i kre-tanja – sve to poboljšaće vaše privatne odnose ili će pokrenuti nove.

Može se reći da će vam se ljubavni ži-vot solidno razvijati. Manje poboljšanje osetićete ukoliko eliminišete partne-robe kritike, ali će ostati mogućnost nerazumevanja. Osim toga, sve vam se odvija prebrzo.

Premda se osećate sigurno u svojim privatnim odnosima, vaše samopouz-danje moglo bi biti isprovocirano pro-blemima iz porodice, koji utiču na vašu vezu. Potrudite se da povučete granicu između partnera i porodice.

Nećete biti potpuno zadovoljni razvo-jem ljubavne situacije, ali neće biti ni razloga za plakanje. Pokušajte da bu-dete mudri i da razmišljate tako da iz onoga što imate izvučete najbolje, a ne da žudite za nečim što nemate.

OVAN21. 3 – 20. 4.

BIK21. 4 – 21. 5.

BLIZANCI22. 5 – 21. 6.

RAK22. 6 – 22. 7.

DEVICA23. 8 – 22. 9.

VAGA23. 9 – 22. 10.

ŠKORPIJA23. 10 – 21. 11.

JARAC22. 12 – 20. 1.

VODOLIJA21. 1 – 18. 2.

RIBE19. 2 – 20. 3.

LAV23. 7 – 22. 8.

STRELAC22. 11 – 21. 12.

Servis uživo: Sve o OVNOVIMA samo na:0900/022 – 083 • 15 din./0,5 min.+PDV

Servis uživo: Sve o LAVOVIMA samo na:0900/022 – 083 • 15 din./0,5 min.+PDV

Servis uživo: Sve o STRELCIMA samo na:0900/022 – 083 • 15 din./0,5 min.+PDV

Servis uživo: Sve o BIKOVIMA samo na:0900/022 – 083 • 15 din./0,5 min.+PDV

Servis uživo: Sve o DEVICAMA samo na:0900/022 – 083 • 15 din./0,5 min.+PDV

Servis uživo: Sve o JARČEVIMA samo na:0900/022 – 083 • 15 din./0,5 min.+PDV

Servis uživo: Sve o BLIZANCIMA samo na:0900/022 – 083 • 15 din./0,5 min.+PDV

Servis uživo: Sve o VAGAMA samo na:0900/022 – 083 • 15 din./0,5 min.+PDV

Servis uživo: Sve o VODOLIJAMA samo na:0900/022 – 083 • 15 din./0,5 min.+PDV

Servis uživo: Sve o RAKOVIMA samo na:0900/022 – 083 • 15 din./0,5 min.+PDV

Servis uživo: Sve o ŠKORPIJAMA samo na:0900/022 – 083 • 15 din./0,5 min.+PDV

Servis uživo: Sve o RIBAMA samo na:0900/022 – 083 • 15 din./0,5 min.+PDV

SMS LJUBAV I POSAOSaznaj kakve su ti šanse za ljubav!TEST LJUBAVI – SLAGANJE PARTNERAUkucaj TEST svoje ime i ime partnera i pošalji na 4120.100 dinara + PDV

Kakvi su ti izgledi za posao (školu), � nansije?Ukucaj TAR datum rođenja LJU (za ljubav),BUD (za budućnost), POS (za posao) i pošalji na 4120.100 dinara + PDV

50 ............................................................................... ................................................................................Julija 4/11

Ukrštenica

Julija

Julija

Julija

Julija





















































MOJA PRIČA





























NA KIOSCIMA SVAKOG 1. U MESECU!

POŠALJITE:• SVOJU LJUBAVNU ILI ŽIVOTNU PRIČU• PRIČU NEKOG OD NAJBLIŽIH• SVOJU FOTOGRAFIJU AKO ŽELITE (NIJE OBAVEZNO)• POPUNJEN UGOVOR SA STR. 50

Ako je vaša ljubavna ili životna priča uzbudljiva i rado biste je svima ispričali, a da pritom zaradite 800 dinara, naše novo izdanje ”Moja priča” pruža vam priliku da, ukoliko dosad niste bili dovoljno hrabri da to uradite, podelite svoje ljubavne ”zavrzlame” kao i

”slatke” tajne, bilo da su vaše ili vaših bližnjih i dragih ljudi.

Priče možete slati na adresu: ”Color Media Enigmatika”, Temerinska 102, 21000 Novi Sadsa naznakom ”Za časopis ’Moja priča’” ili na mejl: [email protected]

Uz priču pošaljite i svoju fotografi ju, ukoliko želite da ona bude objavljena, i popunjen ugovor sa strane 50. Svaku objavljenu priču honorarisaćemo iznosom od 800 dinara.

Cena 20 dinara!

OSVOJTE

800DINARA ZA

OBJAVLJENU PRIČU

NOVO! NOVO! NOVO! NOVO! NOVO! NOVO! NOVO! NOVO!

K4

POTRAŽITEKOD SVOGPRODAVCA

NOVINA!

Julija

Documents

123513906 Ljubavni Roman