Будући да социјална средина дефинише облик, садржај и подручје

испољавања, као и интензитет створене унутрашње мотивације, те да је изазива

цео склоп фактора, потребно је култивисати је већ у предшколском периоду,

тако што ћемо почети од васпитања аутономије и самосталности; дефинисати

40

детету значајне области компетенције и проширити постојеће; дефинисати

критеријуме успеха и неуспеха, тј. изградити стандарде успешности .

Предшколско дете, иако поседује унутрашњу мотивацију у изворном

облику, не поседује квалитет унутрашње мотивације одрасле особе (која је

ангажујућа, трагалачка, стваралачка) зато што још није стекло компетенцију и

способности у више различитих домена. Да би само дете имало реалан осећај

успешности и осетило унутрашњу мотивацију на делу, потребно је: што више

давати детету да бира активности и поступке; дозволити му да самостално

обавља задатке и комплетира замисли за своје подухвате; давати му

превасходно повратне информације о његовом раду а не награде и похвале;

обезбедити му место и време да презентује своје идеје, замисли и продукте;

омогућити му самопроцену својих продуката; организовати полемике и прилике

за аргументацију, охрабривати дете да прича о сопственим успесима, подсећати

га на претходне радове и договоре о будућим акцијама и сл.

6. Самосталност и аутономија детета као централна вредност

Циљеви су глобалне пројекције наших образовних исхода. Често их

дефинишемо као скупове знања, способности и вештина или вредности које

деца треба да усвоје као резултат нашег утицаја. За разлику од некадашњег

начина формулисања циљева који су највише били формулисани као

општедруштвени интереси и идеали, или научне таксономије, циљеви се све

више приближавају самом детету и ономе ко их реализује, те ономе што ће деца

имати и/или постати после изласка из одређеног васпитно-образовног програма

(исходи).

Новије концепције васпитно-образовних програма свесне су

ограничености дефинисања програмске оријентације путем циљева (превелика

општост појединих циљева; често фразирање; удаљеност дугорочних од

краткорочних циљева; претеривање са конкретношћу понекад води

банализацији; васпитачи и реализатори програма највише су заинтересовани за

конкретне задатке и не превелики број оперативних циљева.

Новије педагошко откриће је и да сама деца поседују листу циљева – желе

да науче нешто посебно и само за њих важно. Сем њих обично постоје

различите групације које су заинтересоване да се њихови циљеви програма

реализују: друштво у целини у одређеном историјском периоду; различите

друштвене групе; научна јавност и доминантне педагошко-психолошке школе и

вредносни системи (нпр таксономије); родитељи; васпитачи / медицинске сестре

/ учитељи.

За оне програме који више наглашавају генеричке и персоналне особине

личности; потребе деце и родитеља; поштовање аутентичних вредности

породице и локалне заједнице; дефинисање одређених метода и процеса (радије

него конкретних садржаја) који ће поспешити процес учења; еманципацију и

аутономију као најважније циљеве предшколског програма кажемо да су више

ПРОГРАМИ ОТВОРЕНОГ ТИПА.

Циљеви, уз све њихове недостатке, служе да се :

– одабере оно чиме ћемо се бавити;

– дефинише крај/резултат нашег васпитно-образовног утицаја;

– спречавају нас да се расплинемо;

– помажу да се испланирају кораци – да се програм организује логично и

разумљиво;

41

– служе као идеја за развијање специфичних активности које ће се

дешавати;

– комплексне идеје разложе на мање делове и објасне их;

– лакше евалуира и процени ефекат нашег рада.

Полазећи од природе детета и његовог развоја, као и од могућности и

функција предшколске установе у Моделу »А«, општи циљ предшколског

васпитања и образовања је да се допринесе целовитом развоју детета

предшколског узраста, тако што ће му пружити услове и подстицаје да развија

своје способности и својства личности, проширује искуства и изграђује сазнања

о себи, другим људима и свету.

Односи се на подршку развоју способности детета да брине о себи, сналази

се у социјалном окружењу и изграђује радне навике. Осамостаљивање такође,

подразумева развијање способности детета да само истражује, решава проблеме,

ствара, иницира и доноси одлуке, да развије способност изражавања и

самоизражавања. Одрасли ствара и користи све ситуације у којима ће се дете

осећати сигурно и у којима ће имати бројне могућности за самостално

обављање активности. Подржавајући самосталност деце, одрасли пажљиво

пружа помоћ само у оној мери у којој је неопходно, више као ослонац за даље

развијање активности а не као готово решење.