ANTISEMITIZAM KAO POLITIČKI FENOMEN

STUDENT: DEVIĆ RUŽICA PREDMET: FILOZOFIJA POLITIKE PROFESOR: ĐORĐE VUKADINOVIĆ FILOZOFSKI FAKULTET, BEOGRAD, 2004

UVODNO IZLAGANJE

U ovom radu ja ću se baviti pojmom antisemitizma, kao religijskim, društvenim i pre svega političkim fenomenom. Naglašavam ova tri momenta sagledavanja problema antisemitizma jer smatram da je potrebno sagledati taj problem što šire i obuhvatnije, imajući u vidu istorijsku i vremensku širinu postojanja problema antisemitizma koji nadilazi sferu političkog. Vodeći pristup će biti razmatranje antisemitizma u modernim građanskim društvima pa tako i razmatranje antisemitizma pre svega kao političkog fenomena. Ono što je potrebno otkriti i uvideti jeste cinjenica da jevrejsko pitanje uspevalo da dominira kroz istoriju toliko dugo i da obeleži svaku epohu na ovaj ili onaj način, ponekad se stišavajući ali sa kontinuiranim rasplamsavanjem, doživevši kulminaciju u nacističkoj Nemačkoj koja se svojim ubilačkim i zločinačkim delima prema Jevrejima izdvaja u istoriji kao neprikosnovena. A ono što posebno zadivljuje naš razum i udara na temelj ljudske racionalnosti jeste sto su se zlocini nacističke Nemačke dešavali početkom xx veka, na početku formiranja savremenog društva kojeg više nego ikad do tad treba da odlikuje život i vrednosti zasnovane na primarnom poštovanju čoveka i njegovih sloboda, kada konačno i u praxi treba da zaživi osnovno načelo, da čovek samim tim što je čovek poseduje neotuđiva prava na život i slobodu. Potrebno je ukazati na izvor stalnog i uvek popularnog neprijateljstva i mrznje prema jevrejskoj zajednici. Ova mrznja datira još pre Hrista, a nastavlja se i danas, kada Jevreji imaju skroz drugačiji položaj nastao formiranjem jevrejske države. Jevrejsko pitanje opstaje menjajući samo društvene okolnosti uslovljene istorijskim napretkom koji za sobom teško da povlači i napredak društva uopšte kad je u pitanju mišljenje o Jevrejima. Mišljenje o Jevrejima bi se tako moglo okarakterisati kao ukorenjena predrasuda, kao genetska predispozicija da se Jevreji mrze, nešto što prosto nadilazi svaki pokušaj da se problem logički sagleda, da se mržnja racionalizuje. Upravo je zato i lakše, u kontkestu razumevanja, da se bavimo jevrejskim pitanjem tako da se ono posmatra samo iz perspektive istorijskog perioda kojim hoćemo da se bavimo i da uzroke neprijateljstva i mrznje prema Jevrejima tražimo u konkretnim istorijskim prilikama tog doba, znači izolovano od velikog ostatka istorijskih situacija i razdoblja u kojima su Jevreji takođe bili tlačeni i ubijani, a koji se mere hiljadama godina. Mislim da ne postoji jedan odgovor na pitanje o prvom i jedinom uzroku koji je pokrenuo jevrejsko pitanje i načinio ga pitanjem nad pitanjem, koje nadilazi sve ekonomske, klasne, nacionalne i religijske kategorije, tako da se ono može posmatrati i iz svakog ponaosob momenta ili iz svih zajedno ali ništa od toga nam ne može rasvetliti jevrejsko pitanje u potpunosti, upravo zato antisemitizam i ostaje uvek prisutno mišljenje u društvu. Ne radi o rasvetljavanju samog jevrejskog pitanja, već o rasvetljavanju problema društva koje je postavilo Jevreje kao svoj nerešivi problem. Potrebno je odgovoriti na pitanje zašto je društvo postavilo Jevrejsku zajednicu kao večnog krivca i uvek odgovorne za sva društvena zla, zašto veruju u tajnu moć Jevreja koji kroje naše sudbine i upravljaju svetskom politikom, šta je uzrokovalo takvo mišljenje, tako rasprostranjeno i tako opasno.“... da su Jevreji postali sve i da se kriju iza svega: iza kapitalista i boljševika, iza siromašnih i bogatih. I da raspolažu svime: novcem i duhom. I da ničemu ništa ne duguju: ni domovini, ni naciji, nego su vezani samo za sebe same, za porodicu, drugim rečima: za “svojtu”, za svoje ljude koji se drže jedni drugih kao prst i nokat.

1

Privid da su odnosi među Jevrejima izuzeti iz univerzalnog konkretnog posredovanja temelj je neiscrpnog rezervoara zavisti.”1

Ne može se sagledati totalitet objektivnih uslova koji su doveli do pojave antisemitizma, jer ne postoji ta objektivna okolnost koja može da objasni i opravda masovno ubijanje Jevreja, zato smo prinuđeni posmatrati antisemitizam kroz čisto subjektivna gledišta i uverenja određenih pojedinaca. Upravo su ti, na prvi pogled, usamljeni glasovi koji propovedaju mržnju i neprijateljstvo prema drugima i bili ona pokretačka snaga mišljenja destrukcije i nasilja koje se poput korova primilo i uticalo na opstu drustvenu svest. U takvom misljenju Jevreji se postavljaju kroz istoriju neprijatelji čovečanstva, kao vanzemaljski narod. Ko je ustvari pravi neprijatelj, ko predstavlja stvarnu opasnost za čovečanstvo, ko je stvarni neprijatelj čovečanstva do ono samo. “Tek u oslobođenju mišljenja od vlasti, u poništavanju nasilja, mogla bi se realizovati ideja koja je do sada ostala neistinita – da je Jevrejin čovek. Bio bi to korak iz antisemitskog društva . . . u ljudsko. Zahvaljujući tom koraku, ispunila bi se i fašistička laž, ali kao svoja vlastita suprotnost: jevrejsko pitanje bi se doista pokazalo kao prekretnica istorije.”2

ODREĐENJE ANTISEMITIZMA

“Ako neki čovek sve nevolje u zemlji ili jedan njihov deo, kao i izvestan broj svojih vlastitih nedaća pripisuje prisustvu jevrejskih elemenata u zajednici, ako predlaže da se to stanje stvari popravi tako što bi se Jevreji lišili nekih svojih prava, ili što bi se uklonili iz izvesnih ekonomskih i socijalnih službi, prognali iz zemlje, ili pak svi bili istrebljeni, kaže se da su njegova mišljenja antisemitska.”3

Kako odrediti i definisati antisemitizam, kao mržnju prema Jevrejima i jevrejskoj zajednici, mržnja vođena religijskim, ekonomskim i uopšte društvenim motivima, mržnja sa ciljem da se Jevreji u potpunosti isključe iz svih društvenih tokova i učešća u duštvenom životu, da ime se ospore sva građanska prava i šire i još važnije, sva ljudska prava, sa ciljem da im se ospori pravo na život pa tako i sa krajnjim ciljem koji vodi potpunom istrebljenju Jevreja. Antisemitizam bi tako bio okarakterisan kao stav i mišljenje koje svoje celokupno angažovanje organizuje kroz ideje koje u sebi uključuju mogućnost slobodnog ubijanja čoveka koji je Jevrejin po svojoj narodnosti.Da li se onda jedno takvo mišljenje koje smatra kao legitimno i opravdano istrebljenje i uništenje jednog naroda zato što je jevrejski, može uopšte i nazvati mišljenjem i političkim stavom, pa tako i proučavati kao politički fenomen. Kao da stvarna granica između politike i morala i ne postoji, i kao da je zarad slobode dopušteno svako mišljenje pa čak i ono koje poziva ne na samo svako ukidanje slobode već i na ukidanje života.“Ali odbijam da nazovem mišljenjem doktrinu kojoj su cilj izričito posebne ličnosti i koja teži da im ukine prava ili da ih istrebi. . . . Antisemitizam ne spada u kategoriju mišljenja koju štiti Pravo slobodnog mišljenja. Uostalom, to je odista nešto drugo a ne mišljenje. To je , pre svega, strast.”4

1 Klaus Detlef, Granice prosvetiteljstva, Biblioteka xx vek, Bg, 2003, str.86

2 ibid., str.693 Ž.P.Sartr, Razmišljanja o jevrejskom pitanju, Grafos, BG, 1992., str.54 ibid., str.7

2

Mnogi narodi su bili istrebljivani i ubijani bez da se učestvovalo u ratu, ali bi istorija vrlo brzo opametila čovečanstvo i narodi bi postajali slobodni. Jedino u slučaju mržnje prema Jevrejima istorija nije imala mnogo uticaja, pa se prema Jevrejima postupalo podjednako kako u srednjem veku tako i u modernim građanskim društvima od 17.veka zaključno sa 20. vekom. Čak i pre Hrista, postojalo je rašireno neprijateljstvo prema Jevrejima, tada je to mišljenje bilo određeno kao antijudaizam.Ono što omogućava antisemitizmu da se nazove političkim opredeljenjem i stavom, jeste upravo to što je antisemitizam i bio najiskrenije opredeljenje jedne politike koja je imala i svoju mogućnost ostvarenja u nekim državama i gde je antisemitizam kao ideja bio u potpunosti sprovođen i čak bio vrlo uspešan u tome. Rezultat je bio 6 000 000 ubijenih Jevreja. Upravo jedno takvo sprovođenje u praksu njaradikalnijih ideja antisemitizma i poražavajući rezultat takve politike, nas obavezuje da se protiv antisemitizma borimo kao protiv ravnopravnog političkog protivnika, i da mu ne umanjujemo važnost nazivajući ga pukom strašću. Mržnja jeste strast, a upravo je mržnja ono što odlikuje antisemitizam i koja kao takva ukida svako zrno racionalnosti. Strast je opasnija od mišljenja upravo zbog toga što je bliža masi i bolje uspeva u narodu nego mišljenje, ali baš zbog toga antisemitizam treba uzeti kao mišljenje i obraćati mu se na takav način ne bi li ga preobratili, jer svaki drugi pokušaj jeste ograđivanje i okretanje glave od problema jer se nikako drugačije ne može uspostaviti relacija na kojoj bi se mogla započeti racionalizacija mržnje pa tako i njeno definitivno ukidanje. Antisemitizam i njegove ideje su se ostvarivale kroz xx vekova, u različitim oblicima, doživevši konačni oblik u nacističkoj Nemačkoj. Načini na koji je antisemitizam ostvarivao svoje ciljeve kroz istoriju su bili različiti ali se svi mogu svesti na jedan, isključenje Jevreja iz društva, odbijanje da se Jevreji priznaju kao ravnopravni građani države u kojoj žive. Jevreji su bili isključivani iz društva i marginalizovani na sve moguće načine, od stvarnog ograničenja njihovog prostora za život, odnosno stvaranja geta, preko različitih zabrana vezanih za učestvovanje u svakodnevnom životu, zabrane trgovine, obrazovanja, religijskih sloboda, sve do najradikalnijih mera koja su uključivala spaljivanje sinagoga, svetih knjiga, nasilni, pod pretnjom smrću pokušaji pokrštavanja, i naravno, proterivanja i ubijanja. Društvo ih je samo odbacilo, izolovalo, i tako načinilo neprilagodljivim, da bi kasnije, u 19. veku sa pokušajima emancipacije, donelo zaključak da se Jevreji ne mogu asimilovati, da su prosto zatvorena, na sebe upućena zajednica, koja ne želi da se meša sa drugim narodima. Jevreji nisu imali svoju državu pa su se tako našli u položaju raštrkanosti po celom svetu, kako u hrišćanskim tako i u muslimanskim zemljama, koje su u tom periodu odmeravale snage. Našli su se između dve velike religijske sile, obe netrepeljive prema drugim verskim opredeljenjima a pri tom obe sile spremne i voljne da pokažu svoju stvarnu moć i istinitost pa tako i želju za osvajanjem sveta i preobraćanjem svih ljudi u samo jednu istinitu religiju. U takvom položaju, Jevreji kao mali narod, bez svoje države, sa izrazito jakim religijskim opredeljenjem, su morali postati predmet mržnje i neprijateljstva, jer su kao takvi predstavljali nešto strano, nepoznato i drugačije, u svetu hrišćanskih ili islamskih opredeljenja. U tom kontekstu, mržnja prema Jevrejima bi se mogla racionalizovati kroz strah od nepoznatog i drugačijeg, ili strah od onoga što ne razumemo, ili kao odbijanje različitosti.“Antisemitizam je slobodan i potpun izbor samog sebe, zaokružen stav koji zauzimamo ne samo prema Jevrejima, već prema ljudima uopšte, istoriji i društvu; to je istovremeno strast i poimanje sveta.”5

5 ibid., str. 12

3

Antisemitizam predstavlja neprijateljstvo prema semitskoj rasi, nastaloj od jednog od trojice Nojevih sinova, Sem-a. Toj rasi pored Jevreja pripadaju i Sirijci, Arapi, Etiopljani, ali antisemitizam u užem smislu se odnosi samo na Jevreje. To je još jedan od iracionanih momenata mržnje prema Jevrejima, što se neprijateljstvo prema semistkoj rasi predstavlja samo kao mržnja prema Jevrejima a ne i prema celoj semitskoj rasi. Preobraćanje mržnje prema Jevrejima u rasnu diskriminaciju, odnosno pokušaj da se ta mržnja opravda naizgled objektivnim motivom, je nastupilo na scenu sa modernim dobom i pojavom rasnih teorija. To je dalo jednu sasvim novu notu opštem stavu prema Jevrejima, jednu kvazi naučnu podlogu koja je ipak bila dovoljno uverljiva da bi se kao razlog isključivanja Jevreja iz društva i njihovog pokušaja istrebljivanja naveo upravo rasni momenat, krv, koja kod Jevreja nižeg ranga i zaprljana. Istovremeno je to bio i dovoljan motiv i opravdanje da se stav neprijateljstva proširi na sve Jevreje, bez izuzetka, jer se od krvi ne može pobeći. Rasni momenat mržnje prema Jevrejima će biti i najzastupljenji u nacističkoj Nemačkoj, pa je tako, kad je napokon pronađen argument koji se zasniva na objektivnim i naučnim istraživanjima razlika među rasama, otvorio Pandorimu kutiju i dao zeleno svetlo za konačno uništenje svih Jevreja. Rasne teorije su otvorile vrata prirodno predodređenim razlikama koje postoje među ljudima, čovek se ocenjivao prema svojim biološkim predispozicijama koje su onda određivale i sve druge razlike, socijalne, kulturne, intelektualne, ljudske. To je opet otvorilo vrata popularnoj podeli na niže i više rase, kao i punu opravdanost tlačenja i porobljavnja i uništavanja nižih rasa, uskraćivanja svih prava i trebljenja, jer po ugledu na prirodni sistem, bolje i jače vrste opstaju, slabije nestaju.“Otuda se može zaključiti da se rasizam sastoji u prihvatanju: (1) postojanju trajnih i nepromenjivih bioloških (prirodnih) razlika među ljudima, (2) koje su podložne univerzalnim “prirodnim zakonima” (prvenstveno prirodnog odabiranja najprilagođenijih tj. najjačih), i (3) koje “determinišu” sociokulturne i istorijske razlike među tačno određenim društvenim grupama, (4) na osnovu čega se izvlači vrednosni sud o “prirodnim” (“večitim”) razlikama između “viših” i “nižih” rasa, i (5) vrše nasilne društvene (re)organizacije (“u skladu sa prirodom”), tako da “više ne bude nikakvih konflikata” i da “svako dobije svoje mesto pod suncem” koje na osnovu svoje rase zaslužuje, a da- u ekstremnim slučajevima- oni za koje tu više nema mesta, budu eliminisani sa lica zemlje.”6 Pojava i popularizovanje rasnih teorija je dobila na značaju posle Darvinove teorije evolucije u koju je uključeno učenje o prirodnoj selekciji gde najjači i najbolji preživljavaju, i borba za opstanak. Prirodni zakoni i univerzalnosti zamenjuju društvene kategorije i ovladavaju opštim pogledom na svet, kako u prirodi, tako i u društvu, vlada načelo opstanka i prirodne selekcije. Uporedo sa razvojem i prihvatanjem rasnih teorija, od Gobinoa do Čemberlena kao najizrazitijh predstavnika, od 18. veka započinje proces emancipacije Jevreja i pokušaji da se Jevreji uključe u društveni i građanski život. Donose se zakoni koji Jevrejima treba da pruže prava i slobode za funkcionisanje u građanskom društvu. Sve to izaziva jak otpor i još povećanu netrepeljivost i neprijateljstvo prema Jevrejima, koji sada izlaze iz svojih zatvora i mešaju se sa drugim građanima. Taj strah od mešanja Jevreja i infiltriranja u društvo je i pokrenuo antisemitizam u jednom novom ruhu, naoružanim rasnim teorijama kao dokazom za mišljenje da se Jevrejima ne sme dopustiti da postanu ravnopravni građani društva.

6 Aleksandar Molnar, Narod, nacija, rasa, Beogradski krug, BG, 1997., str. 163, 164

4

Potrebno je napraviti razliku između različitih oblika antisemitizma određenih pre svega istorijskim situacijama. Tako možemo razlikovati antijudaizam kao izraženo neprijateljstvo i mržnju prema Jevrejima obojenu pre svega religijskim osnovama, kao reakciju hrisćanstva i islama na Jevrejsku religiju i Jevreje kao božanski narod, od boga izabran. Pojam antisemitizma je pre svega usko vezan za rasnu diskriminaciju, za mržnju prema Jevrejima kao semitskoj rasi, ali taj pojam je vremenom dobio na opštosti pa se upotrebljava kao opšti stav odnosa prema Jevrejima, bez obzira na razloge i osnove za to.“Ono što je nesporno to je da antisemitizam kao ideja nastaje iz dva izvora: srednjovekovnog antijudaizma i osamnaestovekovnog “rasnog učenja”. Posebno jak socijalni uticaj na dalje oblikovanje ideje antisemitizma nastaće iz pokreta emancipacije Jevreja u Evropi krajem 18. i početkom 19. veka i iz procesa demokratizacije evropskih nacija u istom periodu.”7

Religijski antisemitizam = antijudaizam: Jevreji kao narod i njihova sudbina je usko povezana sa njihovom religijskom opredeljenošću. To proizilazi iz uverenja da su Jevreji ortodoksni, da strogo poštuju sva načela svoje vere, da su ozbiljni i posvećeni vernici. Hebrejski jezik je jedan od najstarijih jezika na svetu, jevrejski bog je surov i nije sklon praštanju, Jevrejima je zabranjeno opštenje i brak sa pripadnicima drugih veroispovesti. Jevreji sebe smatraju za božanski narod, izabrani narod. Ono što je podgrejalo netrepeljivost nakon proglašenja hrišćanstva za zvaničnu religiju Rima, i pretvorilo je u akcije koje su konkretno ugrožovale život Jevreja, je bilo optuživanje jevrejske zajednice za smrt Isusa Hrista. Po toj priči Rimljani jesu osudili Isusa na raspeće zbog svojih učenja, ali pod pritiskom jevrejskog naroda za koje je Isusovo učenje bilo bogohuljenje i uvreda za jevrejskog boga. Tako da Jevreji moraju da ispaštaju za Hristovu smrt i da večno budu kažnjavani za svoj zločin. U srednjem veku Jevreji su bili stalna meta napada različitih verskih sredina u kojima su živeli, to je pored tradicionalnih i uobičajnih akcija poput nasilnih pokušaja preobraćenja, išlo do apsurda pa su tako Jevreji proglašavani demonima i optuživani za epidemiju kuge i slično. U svakom slučaju, religijski antisemitizam je prestao da bude popularan sa prestankom uticaja i popularnosti same crkve, sa postankom modernih građanskih društava i sa ustanovljenjem religijskih sloboda.»Hrišćanstvo nije izmislilo antisemitizam, nego ga je zateklo. Ono što ostaje nezadovoljavajuće u načinu govora o religijskom antisemitizmu jeste zašto antisemitizam mora da bude religijski motivisan. . . . Prethrišćanska antika itekako daje dokaze za mržnju prema Jevrejima, ali ne po stringentnoj logici, kako hoće da nas ubede neki autori.«8

Politički antisemitizam: ima za cilj osporavanje i ukidanje političkih i društvenih sloboda, jednom rečju, građanskih sloboda Jevrejima. Jevreji su bili građani drugog reda, što je automatski značilo da su bili bez ikakvih sloboda i prava, odnosno da država nije štitila kako život tako ni imovinu Jevrejima. Nisu uživali nikakvu zaštitu države čiji su bili građani, koja ih je sama najviše i tlačila. Sprovođena su istrebljenja i proterivanja, oduzimanja imanja i paljenja kuća, a sve sa ciljem ostvarenja getoizacije Jevreja. Jevreji su tako vekovima živeli u zasebnim zajednicama, izolovani i odbačeni kako od društva, tako i od države, bez ikakvih mogućnosti učestvovanja i angažovanja u društvenom životu, pa tako i bez mogućnosti i osnova da utiču na promenu svog položaja. Ono što je takođe bilo aktuelno kroz vekove kad je u pitanju odnos društva prema Jevrejima, bilo je obeležavanje Jevreja na različite načine, kako bi ih svako mogao prepoznati na ulicama. Ta obeležja su se menjala, od nošenja

7 ibid., str.1768 K.Detlef, Granice prosvetiteljstva, str.260

5

posebnih šešira, preko određenog znaka na odeći, što je kasnije dobilo oblik žute zvezde kao tipičnog obeležja za Jevreje, koji su bili obavezni nositi i u nacističkoj Nemačkoj. Nacistička Nemačka je u stvari samo ujedinila i dovela do konačnog projekta sve te kroz vekove različite oblike diskriminacije i pokušaje isključenja Jevreja iz društva, nije bilo ničeg novog i orginalnog u postupcima nacista prema Jevrejima. Razlog zbog takvog odnosa društva i države prema Jevrejima kad je u pitanju ukidanje svih prava i sloboda, političkih, građanskih i ljudskih, je opet iracionalan i nejasan, i podrazumeva samo puki osećaj mržnje prema svim Jevrejima. Ovakav položaj Jevreja će trajati sve do kraja 18. veka, kada počinje proces emancipacije Jevreja, odnosno donošenje zakona koji su trebali da Jevrejima obezbede neka najosnovnija građanska prava. Tada Jevreji posle dugo vremena postaju »ravnopravni« članovi društva, ali samo pred zakonom i u teoriji, što znači da su u praxi, u stvarnom životu, ostali potlačeni i ugroženi. Uvođenje Jevreja u društvo, njihovo zvanično priznanje, je pokrenulo lavinu mržnje nejevrejskog naroda prema Jevrejima, običnog, siromašnog naroda, koji su u Jevrejima videli neki skriveni instrument moći i tako se plašili njihovog uključivanja u stvarne društvene procese. U takvom stanju, Jevrejima je bilo još teže i njihov položaj je postao još opasniji.»Antisemitizam nije samo radost u mržnji; on pruža pozitivna zadovoljstva: postupajući prema Jevrejima kao prema nižem i opakom biću, samim tim tvrdim da ja pripadam eliti. . . . postojanje Jevrejina mu je bezuslovno neophodno: kome bi, dakle, bez toga bio nadređen? Još bolje: upravo nasuprot Jevrejinu, antisemiti se ostvaruje kao nosilac prava.«9

Ekonomski antisemitizam: podrazumeva ekonomsku exploataciju Jevrejskog stanovništva, različite zabrane vezane za trgovinu kao što je zabrana trgovine ili ograničavanje trgovine samo na određene proizvode, uvođenje različitih dažbina i poreza i slično. Kad je reč o ekonomaskom statusu Jevreja potrebno je naglasiti i poseban status određenog broja Jevreja u feudalnom dobu, oni su obavljali finansijske poslove za plemstvo, i tako imali poseban status koji je podrazumevao dobro finansijsko stanje i lokalnu zaštitu od strane plemstva, znači određene privilegije koje su ih izuzimale od ostalog jevrejskog stanovništva. Ti Jevreji su obično bili nezainteresovani za određene društvene funkcije i pozicije pa se nisu ni mešali u državničke poslove niti su se brinuli za loš položaj ostalih Jevreja. Prosto su bili zadovoljni svojim položajem, pre svega finansijskim. Upravo će oni započeti tradiciju omiljene profesije Jevreja, bankarstva, i nakon raspada feudalnog sistema, ta određena grupa Jevreja će nastaviti da obavlja finansijske poslove za državu. Upravo je to uticalo na tako rasprostranjeno i popularno mišljenje o Jevrejima kao finansijskim moćnicima, nezainteresovanim za društvene prilike i okrenutim ka novcu kao jedinoj vrednosti koju priznaju. Tu je naravno reč o jako malom broju jevrejskog stanovništva koji je uspeo da se obezbedi u društvu najbolje što je mogao. Oni su samo imali bogatstvo bez ikakve društvene uloge i moći.

»... što su oni ispunjavali preko potrebnu ekonomsku funkciju: prokleti, oni su obavljali proklet, ali neophodan posao; budući da nisu mogli posedovati zemlju ni služiti vojsku, oni su se bavili trgovinom novca, koje se hrišćanin nije mogao latiti a da se ne uprlja. Tako se prvobitno prokletstvo uskoro udvostručilo ekonomskim prokletstvom, a poglavito je ovo poslednje odolelo. Prigovara se danas Jevrejima što obavljaju neproizvodna zanimanja, a da se ne vodi računa o tome kako njihova prividna samostalnost u okviru nacije potiče otud što su ih najpre izdvojili u ova zanimanja zabranjujući im sva druga. Tako nije preterano reći da su hrišćani stvorili

9 Ž.P.Sartr, Razmišljanja o jevrejskom pitanju, str.19, 20

6

Jevrejina . . . Ali moderna društva su se dočepala tog sećanja, načinila od njega izvor i osnov svog antisemitizma. Tako, ako hoćemo da znamo šta je to savremeni Jevrejin, treba pitati hrišćansku savest: ne treba je pitati »šta je to Jevrejin? već »šta si načinila od Jevrejina?«10

Jevrejin tako ostaje stalna potreba čoveka i društva uopšte, da ne postoji Jevrejin, predmet mržnje bi bio neko drugi, potreba koja je patološka i neizlečiva. Jevrejin nastaje kao proizvod društva, ili jedne društvene pojave zvane antisemitizam, ne pre toga i ne izvan toga. Jevrejin je situacija, društvena i životna, koja progoni i obeležava sve Jevreje. Jevrej je Jevrej na prvom mestu pa tek onda čovek, ako se o Jevreju uopšte i razmišlja kao o čoveku. To nije specifično ljudska situacija, već samo specifično jevrejska. Potreba društva da ima Jevreje, obeležene i omražene, neprilagođene i odbačene, potreba za stalnim neprijateljem, za večnim objektom mržnje. Antisemita se ostvaruje kroz svoju mržnju prema Jevrejima, ona mu daje život i smisao. Upravo stoga, antisemitizam je bio i ostao pojava koja se podrazumeva da postoji. Normalno je imati makar neke rezerve prema Jevrejima, ne morate ih mrziti ili prezirati, ništa tako radikalno, samo blage simpatije i stidljiva podržavanja neprijateljstva prema jevrejskom narodu. Umereni antisemitizam je vrlo rasprostranjena pojava i skoro opšti stav, i u naše vreme. Neke predrasude o Jevrejima su postale opšte prihvaćene istine. Naravno, dvadesetovekovna istorija tlačenja i preziranja Jevreja je učinila svoje, učinila je da antisemitizam postane normalna stvar, vladajuće mišljenje, popularno i uvek prihvatljivo. Objašnjenja više nisu ni potrebna, antisemiti se međusobno razumeju i društvo ih razume, a Jevreji su i onako navikli. Kome onda još nije jasno da je celo društvo orjentisano antisemitski ili da je bilo orjentisano antisemitski. Jevrejin je uvek Jevrejin i nikad čovek. Antisemitizam kao politički, i fenomen uopšte je uspešno odradio svoj posao, Jevreji možda nisu istrebljeni, ali su definitivno zauvek obeležni, njihova situacija će uvek biti suštinski povezana sa činjenicom da su Jevreji, društvo ih nikad neće moći razumeti, uvek će se osećati kao neprilagođeni i različiti. “Isto toliko je raširena i suprotna doktrina “večnog antisemitizma” po kojoj je mržnja prema Jevrejima normalna i prirodna reakcija kojoj istorija daje samo manje ili više mogućnosti. Povremena rasplamsavanja mržnje ne traže posebno objašnjenje, jer su ona prirodne posledice večitog problema. Samo se po sebi razume da su ovu doktrinu prihvatili profesionalni antisemiti: ona daje najbolji mogući alibi za sve užase. Ako je istina da čovečanstvo već više od dve hiljade godina insistira na ubijanju Jevreja, tad je ubijanje Jevreja normalno, čak humano zanimanje, a mržnja prema Jevrejima je opravdana i ne traži dodatne argumente.”11

MODERNI POJAM ANTISEMITIZMA

Potrebno je posebno se pozabaviti antisemitizmom u modernim građanskim društvima u 18., 19. i zaključno sa 20. vekom. Ovaj period razvoja antisemitizma zahteva posebnu pažnju jer je reč o periodu kada počinju da se formiraju moderne političke države, sami začeci građanskih društava, nacionalnih država, kada se raskida sa tradicionalnim odnosima i vrednostima, kada plemstvo gubi svoje privilegije i uopšte svi odnosi se preokreću. Položaj Jevreja u tom periodu se takođe menjao, to je period kada pojedini Jevreji koji su obavljali određene finansijske poslove za plemstvo i kasnije za državu, dobijaju izvesne privilegije, da bi kasnije, u 19.veku, skup privilegija u obliku emancipatorskih zakona bio donešen sa ciljem da se svi 10 ibid., str.5011 Hana Arent, Izvori totalitarizma, Feministička izdavačka kuća, BG, 1998., str. 7

7

Jevreji uključe u društvo. To će biti prvi pokušaji davanja prava Jevrejima kao ravnopravnim građanima svoje države. Takođe, pokušaji emancipacije Jevreja će izazvati novi nalet antisemitizma, koji će sada, promenjen novim društvenim okolnostima, postati još agresivniji i opasniji. Takođe je potrebno objasniti tu »sklonost« Jevreja ka novcu, odnosno ne samom novcu već poslovima direktno vezanim za novac, kao što su bankarstvo ili trgovina. Ta njihova »sklonost« je takođe iskorišćena za propagandu antisemitizma, pa su tako Jevreji postali »truli bogataši«, zainteresovani samo za novac. Ali kao i većina drugih stvari koje je društvo natovarilo Jevrejima, tako je i sa ovom »sklonošću« ka novcu.»Vidimo sve ono što je u pozadini sklonosti Jevrejina prema novcu: ako novac određuje vrednost, ona je univerzalna i racionalna, te ne proističe, dakle, iz mračnih društvenih izvora, dostupna je svima: prema tome, Jevrejin ne bi mogao biti isključen iz društva; on su uklapa u njega kao kupac i kao bezimeni potrošač. Novac je činilac ujedinjavanja. . . . Jevrejin je utilitarista, jer mu javno mnenje odbija svaki našin uživanja u predmetima osim korišćenja. Istovremeno, on želi da novcem stekne društvena prava koja njemu lično odbijaju.« 12

Novac tako postaje spona Između Jevreja i društva, posrednik i sredstvo koje treba da im obezbedi osećaj pripadnosti i prihvaćenosti od strane društva. Novac je univerzalan, sam svoj bog, bez ikakvih skrivenih vrednosti i značenja, i upravo kao takav je bio idealano sredstvo za Jevreje kojima su bila uskraćena sva druga sredstva i ciljevi. Tako da su pojedini Jevreji pronašli vrata za ulazak i učestvovanje u društvenom životu i odnosima. To su naravno bili samo pojedinci, dok je većina jevrejskog naroda i dalje živela izolovano i nepriznato. Na samom kraju 17. i početkom 18. veka, pojedini Jevreji su počeli da obavljaju određene finasijske poslove plemstvu, kao što su finansijske transakcije i slično, i tako dobili položaj dvorskih Jevreja što je podrazumevalo određenu zaštitu od strane plemstva, čiji je autoritet bio neprikosnoven, pa je tako zaštita značila niz privilegija. Te privilegije su se odnosile samo na pojedince i nisu ništa menjale u životima ostalih Jevreja. Kasnije, sa razvojem modernih država, posle Francuske revolucije, Jevreji postaju finansijski poslodavci samih država. Kako im položaj i delovanje više nije ograničeno samo na mali posed plemstva, već je reč o velikim količinama kapitala, velikim transakcijama, proširenim potrebama na nivou države, bilo je potrebno udružiti bogatstvo, što je zahtevalo uključivanje većeg broja bogatijih Jevreja u državne poslove, pa samim tim i širenje privilegija. To je sam početak emancipacije Jevreja, jer sa vezama na državnom nivou i privilegijama koje one donose, Jevrejima su bila otvorena vrata društva, što je konkretno značilo uključivanje u urbane i finansijske tokove. Takođe, Jevreji su predstavlajli internacionalni ili nadnacionalni element u državama, jer su bili povezani sa bogatim Jevrejima iz drugih država, s kojima su sarađivali, što je omogućavalo bolje poslovne odnose među državama. Privilegije su i dalje odnosile samo na skupine bogatih Jevreja i nikako nisu značile promenu za sve Jevreje. Čak su se i oni sami trudili da se skup privilegija i jednakosti ne proširi i na ostatak jevrejskog stanovništva. Sa daljim razvojem nacionalnih država, menjao se i položaj i odnos između države i Jevreja. U celom tom periodu, Jevreji nisu pokušavali nikakva politička delovanja i angažovanja, niti su se mešali u političke stvari zemlje. Sarađivali su sa svakom vlasti koja je bila ne čelu.

»Od svih evropskih naroda Jevreji su jedini bili bez sopstvene države i upravo su iz tog razloga bili toliko željni i toliko podložni savezima i vladama i državama kao takvim, ma šta da su te države ili vlasti predstavljale. S druge strane, Jevreji nisu imali

12 Ž.P.Sartr, Razmišljanja o jevrejskom pitanju, str. 94, 95

8

političku tradiciju ili iskustvo i bili su malo svesni napetosti između društva i države kao i očiglednih rizika i potencijalne moći svoje nove uloge.«13

U periodu razvoje imperijalizma, Jevreji i njihovo bogatstvo kao i njihove usluge, više nisu dobijali na značaju, njihov kapital je postao beznačajan u poređenju sa onim što je imperijalizam doneo. Jevreji i dalje zadržavaju određene položaje ali samo kao pojedinci, njihov značaj kao grupe se izgubio, pa tako jevrejske grupe kao centri moći nestaju a ostaju samo bogati pojedinci međusobno nepovezani. Ceo ovaj period učestvovanja pojedinih Jevreja u državničkim poslovima, kad je reč o finansijskom poslovanju, će se upotrebiti od strane antisemitizma za stvaranje mita o Jevrejima i jevrejskim grupama širom sveta kao centrima moći koji upravljaju i diktiraju svetsku politiku. Razne teorije zavere u kojima Jevreji imaju glavnu ulogu će proizaći iz ovih prvih pokušaja uključivanja Jevreja u društvo. Sve će to biti propaganda antisemitizma koja će biti jako dobro prihvaćena u narodu i koja će poslužiti svrsi. U tom periodu Jevreji će biti napadani sa različtih strana. Dok su sarađivali sa plemstvom, bili su omraženi od strane siromašnog, seljačkog stanovništva zbog svog privilegovanog položaja koji nije uključivao nikakav društveni status ili položaj, već samo finansijsku dobit. Kasnije, sa razvojem modernih država, kada plemstvo počinje da gubi svoje privilegije, i kada Jevreji počinju da obavljaju poslove za državu, jak antisemitizam je bio izražen upravo kod plemstva, koji su bili kivni na Jevreje što su u dosluhu sa državom i imaju privilegije, a oni sami ostaju bez zaštite i posebnih položaja. Jevrejima se u stvari najviše zameralo na finansijskoj moći i bogatsvu koje nije uključivalo nikakav društveni status.». . . bogatstvo bez vidljive funkcije mnogo je nepodnošljivije jer niko ne može da razume zašto bi se ono tolerisalo. Antisemitizam je dostigao vrhunac kada su Jevreji istovremeno izgubili svoje javne funkcije i uticaj i ostali bez ičega, samo sa bogatstvom.« 14

Takav položaj Jevreja je i stvorio sliku o Jevrejima kao skrivenim centrima moći, jer sa bogatstvom koji su pojedinci posedovali a bez javnog statusa ili društvenog položaja, to bogatstvo se jednostavno nije moglo opravdati. Prosto je bilo čudno za to vreme da neko želi novac radi novca a ne radi vlasti. U svetu jasnih klasnih određenja, bogati Jevreji se nisu mogli uklopiti i njihovo bogatsvo se nije moglo razumeti. Još jedan momenat je pokrenuo talas mržnje u tom periodu, a vezan je za Jevreje kao nadnacionalni element, ne suviše vezane za državu u kojoj su živeli, a bez sopstvene države. Jevreji su u takvom stanju predstavljali građane sveta, ili građane Evrope, internacionalni narod, upravo stoga su i imali poseban položaj i značaj u obavljanju određenih poslova za državu koji su uključivali odnose sa drugim državama. Jevreji su tako bili savršeni posrednici, nezavisni element ili nezainteresovana strana u sukobima ili različitim odnosima. Ali sa razvojem i jačanjem nacionalnih država, ta uloga je postala opasna. Sa jačanjem nacionalne svesti kod ljudi, ni malo nije bila popularna etiketa i uloga nekoga kao nenacionalnog, to se shvatalo kao direktan atak na državu i naciju. Optuživani su da su »država unutar države« i »nacija bez nacije«. Ta uloga Jevreja kao nezavisnih i ne podstaknutih nacionalnim bićem, je takođe pokrenula talas napada i mržnje prema njima, pa su Jevreji napadani i optuživani za različite zavere i špijunske akcije, prosto im se nije moglo verovati jer nisu delili opšte nacionalno osećanje.»Baš kao što su potpuno ignorisali sve veću napetost između države i društva, Jevreji su poslednji postali svesni da su ih okolnosti nagnale u središte sukoba. Tako nisu nikada znali kako da procene antisemitizam, ili, još bolje, nikada nisu raspoznavali

13 H. Arent, Izvori totalitarizma, str.2314 ibid., str. 4

9

momenat kada se društvena diskriminacija pretvarala u politički argument. Za više od sto godina antisemitizam je polagano i postepeno krčio sebi put u skoro svim društvenim slojevima u skoro svim evropskim državama dok nije iznenada izronio kao predmet o kome se može postići skoro jedinstveno mišljenje. Zakon po kome se odvijao ovaj proces bio je jednostavan: svaka klasa koja je došla u sukob sa državom kao takvom postala je antisemitska jer je izgledalo da su Jevreji jedina društvena grupa koja predstavlja državu.«15 Tu se u stvari radilo o nedostatku ambicije i želje kod Jevreja da se ponašaju u skladu sa svojom finansijskom moći i položajem, da koriste svoje bogatstvo u političke ili neke druge svrhe koje podrazumevaju neku sferu uticaja. A ono što je najparadoksalnije u toj situaciji jeste to što su Jevreji upravo optuživani za takve akcije i takvo delanje koje uključuje krojenje sudbine sveta, odnosno uticaj svetskih razmera. A to nikako nije mogla biti istina, jer Jevreji nisu pokazivali nikakvo interesovanje za politiku ili vlast, takva ambicija prosto nije postojala ili se nije pokazivala. Ali bez obzira na na to, Jevreji su bili u bliskom odnosu sa državom, za koju su obavljali različite poslove, pa je prosto bilo teško poverovati da oni sami nemaju neku vlast, sferu uticaja, a kako su bili ipak zatvoreni za društvo i malo su se kretali izvan svoje grupe i porodice, nije bilo čudno su bili sumljičeni i optuživane za različite zavere i neprijateljstva.»Zbog njihovih bliskog odnosa sa izvorima državne vlasti, Jevreje su neizbežno identifikovali sa vlašću, a zbog njihove uzdržanosti od društva i usredsređenosti na uzak porodični krug, neprestano su ih sumnjičili da rade na razaranju svih društvenih struktura.«16 Antisemitskim pokretima tog vremena nije bilo teško da ubede stanovništvo da su Jevreji njihovi najveći neprijatelji, bogati, rade za državu, a tajno protiv države. Sami Jevreji nisu radili na popularizovanju svog položaja i nisu se izlagali sudu javnosti, prosto su radili svoje poslove i održavali svoju porodicu. Svako nezadovoljstvo upereno protiv države i zbog države je korišćeno i preusmeravano u mržnju i neprijateljstvo protiv Jevreja, što se moglo lako postići zbog poznate saradnje Jevreja sa državom. Sami Jevreji su bili lojalni državi a ne vlasti, i što će im se takođe uzimati kao loša osobina. U tom periodu, širom Evrope, antisemitske partije su se javljale i nestajale, ali su u svakom slučaju nailazile na veliki odjek skoro svih grupa stanovništva, dobar razlog za mržnju Jevreja se mogao ponuditi svim klasama i grupama građana. Takođe, po ugledu na Jevreje, međusobno povezane i neograničene granicama zemlje u kojoj žive, i antisemitski pokreti različitih zemalja su započeli saradnju i zajedničko delovanje. Antisemitizam tako dobija jednu drugu dimenziju, opasniju, jer za svoj cilj postavlja jedno internacionalno delovanje, hoteći tako da izvrši uticaj na svetskom nivou.Uredbe o emancipaciji Jevreja koje su donošene u 19. veku, pružile su jednaka prava i slobode za sve Jevreje, bez razlike. To je bio period kada se mladi Jevreji okreću obrazovanju i društvenom životu, razbija se kult porodice, i uopšte se delimično raskida sa tradicijom. Nastaje jaz između mladih generacija Jeveja i stare populacije koja nikad i nije bila zainteresovana za neki društveni život, urbane tokove, pa tako i nije bila preterano tangirana društvenom diskriminacijom koja je postojala. Ali stvar je sada drugačija, sa izraženom željom i otvorenim mogućnostima mladih Jevreja za uključivanje u društvo, i diskriminacija i neprihvatanje kao takvo od strane društva postaje, ne više stvar koja je ugrožavala sam život i koja je udarala na sigurnost, već više psihološki problem da vas društvo ne prihvata, jedno osećanje koje nije bilo

15 ibid., str. 2516

10

izraženo kod ranijih generacija Jevreja. Mlade Jevreje više nije zadovoljavalo samo usko okruženje porodice, oni su sada želeli određeni društveni položaj koji se stiče intelektualnim angažovanjem u društvu, a koji je podrazumevao prilagođavanje i mešanje sa nejevrejskim stanovništvom. To je podrazumevalo raskid i napuštanje određenih tradicionalnih obrazaca ponašanja, mišljenja i načina života tipično jevrejskog i okretanje ka opšteprihvaćenim obrascima. Uključivanje i učestvovanje u društvenom životu je sada postala potreba Jevreja.». . . dovelo je do stvarnog raskida sa tradicijom i do intelektualne asimilacije i nacionalizacije važnih slojeva zapadno-srednjoevropskih Jevreja. Politički, to je značilo oslobađanje Jevreja od zaštite države, jačanje svesti o zajedničkoj sudbini sa ostalim sugrađanima i neprestano slabljenje veza koje su od Jevreja stvorile međuevropski element. u društvenom smislu, jevrejski intelektualci bili su prvi koji su kao grupa imali potrebu i želju da se priključe nejevrejskom društvu. Društvena diskriminacija, sitna stvar za njihove očeve, koji nisu marili za društveno mešanje sa nejvrejima, za njih je postala ogroman problem.«17 Emancipacija Jevreja, njihovo uključivanje u društvene tokove, je povuklo za sobom novi oblik mržnje pema njima. Kako oni više nisu striktno i jedino vezani za državu i ne uživaju više posebne privilegije koje su pojedincima dozvoljavale da budu izvan društva, već su izjednačeni sa ostalim građanima i dele zajendičku probleme, tako prestaje i oblik političkog antisemitizma. Politički antisemitizam je delovao i bio usmeren na Jevreje kao posebnu zajednicu, izolovanu i nezainteresovanu za društvo, a opet prisutnu i kao uticajnu u samoj državi. On je ukazivao na element delimično otcepljene i nezavisne sudbine koju su Jevreji uživali, i prvenstveno se borio se protiv takvog položaja Jevreja, optužujući Jevreje da kao »država u državi« jesu jedna destruktivna i opasna snaga koja radi protiv same države i njenog nejevrejskog stanovništva. U periodu emancipacije, politički antisemtizam delimično nestaje sa scene, jer i sam položaj Jevreja se promenio i oni više nisu izolovana zajednica koja uživa zaštitu države i nezavisna je od ostatka društva. Sada, kada Jevreji postaju ravnopravni građani društva, i oblik neprijateljstva usmerenog protiv njih dobija drugačiji oblik. Sa ulaskom Jevreja u urbani, društveni život, i delimičnim prihvatanjem obrazovanih Jevreja u krugove visokog društva, Jevreji postaju predmet mržnje onog dela nejevrejskog stanovništva za koje je upravo takav krug društva bio zatvoren i nepristupačan. to je bilo uglavnom neko obično građanstvo ili neki srednji sloj društva koji je prezirao Jevreje zbog njihove nove uloge i popularnosti u salonima visokog društva. Ali taj oblik mržnje nije više imao nikakve političke konotacije, pa bi se mogao odrediti više kao neki oblik antipatije prema Jevrejima.»Političko neznanje Jevreja je veoma dobro odgovaralo njihovoj specijalnoj ulozi i ukorenjenosti u sferu državnog biznisa i njihovoj predrasudi prema narodu i naklonosti prema vlasti, ali ih je učinilo slepim za političke opasnosti antisemitizma i uzrokovalo njihovu preosetljivost na sve oblike društvene diskriminacije. Kako su se uporedo razvili, teško je bilo uočiti razliku između antisemitizma kao političkog argumenta i puke antipatije. Međutim, problem je u tome što su izrasli iz sasvim različitih aspekata emancipacije: politički antisemitizam razvio se zato što su Jevreji bili posebna zajednica, dok se društvena diskriminacija pojačala zbog sve veće jednakosti Jevreja sa ostalim grupama.«18

Možda su tek sa ovim procesom izjednačavanja prava Jevreja sa ostalim stanovništvom, odnosno mešanjem jevrejskog i nejevrejskog stanovništva, isplivale najveće razlike i nerazumevanje jednih sa drugima. Asimilacija Jevreja, odnosno

17 ibid., str. 5318 ibid., str.55

11

njihovo izjednačavanje i prilagođavanje nejevrejskom stanovništvu je bila ostvarena samo kod jevrejskih intelektualaca. Opet su samo pojedinci bili ti koji su se prilagodili novim zahtevima društva i uspeli da pronađu za sebe mesto u društvu. Takođe, neko masovnije uključivanje Jevreja u društvo je trebalo da bude dvosmerni proces, ako je trebao da uspe, nije bilo samo potrebno da se Jevreji odvaže, kad već imaju prava na to, na prilagođavanje društvu, već je bilo potrebno i da se društvo prilagodi Jevrejima, da se otvori prema njima i prihvati njihove specifičnosti. A to se nije desilo, tako da je ravnopravnost Jevreja važila samo na papiru i za pojedince izuzetke, dok je za veliki ostatak jevrejskog stanovništva važilo opšteprihvaćeno nepriznavanje ravnopravnosti od strane društva. Emancipacija je uključivala političku, ekonomsku i zakonsku ravnopravnost. To je praktično značilo da Jevrejin može da uživa sva prava i slobode kao i ostatak nejevrejskog stanovništva. Ali suočen sa naglašenom društvenom diskriminacijom, odnosno odbijanjem običnog građanstva da u praksi prihvati tu ravnopravnost, Jevrejin je bio prinuđen da se trudi da bude manje Jevrejin, a više čovek, ako hoće da oseti tu ravnopravnost u društvu, da krije svoje jevrejsko poreklo i prokletstvo, i da samo bude čovek.»Jevrejin je neprilagodljiv zato što ga nikada ne prihvataju kao čoveka, već uvek i posvuda koa Jevrejina. . . . Jevrejin dobro zna da će to odvajanje od sebe biti stvarno samo ako ga potvrdili drugi. Upravo zato često srećemo kod njega sklonost ka asimilaciji. On upija u sebe sva znanja s pohlepnošću koju ne treba brkati sa nekoristoljubivom radoznalošću. To je zato što on misli da postane »čovek«, samo čovek, čovek kao ostali, gutajući sve misli čovekove i stičući ljudsko gledište o svetu. On se obrazuje da bi uništio u sebi Jevrejina. . . »19

U modernom građanskom društvu, biti Jevrejin više nije bio problem Jevreja kao zasebne zajednice, već isključivo lični problem, sa kojim se svako individualno nosio kako je znao i umeo. A opet svi Jevreji međusobno su ostali povezani upravo tom zajedničkom situacijom koja je ih je određivala i definisiala, situacijom koja je proizilazila iz jednostavne činjenice da su Jevreji. Isto tako, u tom periodu nastaju specifično jevrejske osobine, ne samo kad je u pitanju psihološki profil, već i fizički izgled, pa se tako govorilo o prepoznatljivom jevrejskom nosu i kosi. Na taj način društvo u stvari nije dozvoljavalo Jevrejima da se otrgnu iz svoje grupe i da postanu individualci, nezavisni pojedinci, već je nastojalo da ih uvek i svugde prepoznaje samo kao Jevreje, pripadnike jevrejske zajednice. Prepoznavanje Jevreja po fizičkom izgledu ili karkateru je bilo potrebno i iz razloga što su Jevreji u tom periodu postepeno raskidali sa svojom tradicijom, pa se više nisu mogli prepoznavati i definisati samo svojom religioznošću ili nacionalnošću, već je bilo potrebno pronaći neke druge segmente specifično jevrejske. I naravno, to je bio način na koji je društvo davalo do znanja da ne želi da prizna ravnopravnost Jevrejima, a kako su ovi postali slobodni građani društva, bilo je potrebno moći prepoznati Jevrejina na ulici i pokazati mu neki znak mržnje. Kroz istoriju, Jevreji su verovatno ako ne i sigurno, narod koji je pretrpeo najviše nepravde od strane društva, iz razloga koji su uvek postojali i koji su se uvek mogli pronaći, uvek pomalo iluzornih, ali uvek tako dobro prihvaćenih i delujućih. Ostaje pitanje i dalje otvoreno zašto je antisemitizam imao toliku snagu i moć delovanja u svakom periodu kroz istoriju, i onda kada se menjala celokupna struktura društva, antisemitizam bi opstajao u ovom ili onom obliku.»Nema sumnje da su u očima gomile Jevreji postali simbol svega što je mrzela. Ako je mrzela društvo, mogla je da ukaže na to kako se Jevreji tolerišu u njemu; ako je mrzela vladu, mogla je da ukaže na to kako Jevreje štiti država ili čak da Jevreje

19 Ž.P.Sartr, Razmišljanja o jevrejskom pitanju, str.73, 71

12

poistoveti sa državom. Iako je pogrešno pretpostavljati da je gomila proganjala samo Jevreje, Jevrejima se može dodeliti prvo mesto među njenim najdražim žrtvama.«20

Rešenje jevrejskog pitanja se ne može dobiti u traženju od jevrejskog naroda da se ono prilagodi društvu, već da se društvo prilagodi Jevrejima, jer društvo je i postavilo jevrejsko pitanje i problematizovalo jevrejsku zajednicu, ono je i stvorilo Jevrejina i odredilo njegovu situaciju. Jevreji se jesu prilagodili takvim uslovima koje im je društvo postavilo i njihova situacija je samo odgovor na agresiju društva čiji su terorisanje trpeli kroz dvadeset vekova.». . . suprotno raspostranjenom mišljenju, jevrejski karakter ne izaziva antisemitizam već da, naprotiv, antisemit stvara Jevrejina. Prva pojava je, dakle, antisemitizam, nazadna društvena struktura i prelogičko poimanje sveta.«21 Možemo onda zaključiti da je antisemitizam pojava koja, dokle god postoji, a postojala je jako dugo i još postoji, jeste u stvari jedan nazadni oblik mišljenja ili jedna društvena pojava koja nam ukazuje na problem društva koje još uvek toleriše i prihvata oblike mišljenja koji se kose sa logikom zravog razuma, sa mišljenjem koje poziva na nasilje, mržnju i neprijateljstvo. Izgleda da je društvu bilo potrebno dvadeset vekova da raščisti sa svojom prošlošću i tradicijom mržnje jevrejskog naroda, a verovatno ni to vreme ne bi bilo dovoljno da se nije desilo ono najgore i najužasnije u vidu zlocina nacističke Nemačke i istrebljenja šest miliona Jevreja. Tek onda se delimično raščistilo sa antisemitizmom kao društvenom pojavom, ali čak ni tada u potpunosti, jer antisemitizam opstaje, čak i danas, u umerenom obliku antipatije prema Jevrejima ostaje kao osećanje kod većine, i to se otkriva u društvu, među ljudima, u najobičnijim situacijama. Antisemitizam opstaje jer opstaje i mržnja i neprijateljstvo i strah od drugih i prema drugima, kao dominantno osećanje većine ljudi, a sve to je opet potreba društva koje izgleda prosto ne može bez takvih strasti. Antisemitizam tako nije samo mržnja prema Jevrejima, on je više od toga, on je mržnja uopšte, pa tako i stav prema životu i prema svetu, stav koji je u svom osnovnom obliku izraz jednog primitivnog i zatucanog mišljenja, mišljenja protiv kojeg se treba boriti na način koji ne uključuje povratnu mržnju i neprijateljstvo, ali ni ignorisanjem i tolerisanjem, već konkretnim angažovanjem, kroz obrazovanje i kultivisanje ljudi. Antisemitizmu treba pristupiti kao i svakom drugom problemu koje od društva hoće da napravi jednu zatvorenu i nazadnu zajednicu koja se plaši svakog mišljenja i verovanja koje ide nekim drugim tokom od propisanog. Samo tako se možemo nadati da ćemo od antisemitskog društva, zatvorenog i zatrovanog, uplašenog i agresivnog, preći u ljudsko, slobodno i pravično.»Ričard Rajt, pisac crne puti, rekao je nedavno: »Nema crnog problema u Sjedinjenim Američkim Državama već postoji samo beli problem.« Reći ćemo na isti način da antisemitizam nije jevrejski problem: to je naš problem« 22

20 H. Arent, Izvori totalitarizma, str.11021 Ž.P.Sartr, Razmišljanja o jevrejskom pitanju, str.10522 ibid., str111

13

-

14