ARHITEKTURA BAROKAUVOD - NASTANAK I OPŠTE KARAKTERISTIKE

Imenom barok označava se stilski oblik u evropskoj kulturi i umetnosti koji se razvijao tokom XVI i XVII stoleća, uključujući jednu kasniju fazu koja se naziva rokoko.Barok se ne može smatrati potpuno novim pravcem u arhitekturi. To je više jedan oblik stvaralaštva u okviru kojeg su mnogi elementi renesanse bili dovedeni u nove međusobne odnose.Termin se u španskom i portugalskom jeziku tumači i kao perla nepravilnih oblika. U prenesenom smislu, u kojem se danas upotrebljava terminbarok, reč ima značenje preteranog, izveštačenog, neuravnoteženog, dakle nečega što je u suprotnosti sa antičkim principima harmonije, simetrije, proporcije, kojima su inspirisani renesansa i klasicizam.Osnovne arhitektonske karakteristike lako su uočljive:- u osnovi i prostornoj dispoziciji građevine su mahom centralne koncepcije.Centralizovana planimetrija je, međutim, znatno složenija nego u dobarenesanse dobija niz dodatnih elemenata, ali po principu subordinacije,odnosno podređivanja sporednog glavnijem, sve do dominante koja može bitikupola, glavna fasada ili slično.- spoljni i unutrašnji prostor su skoro nezavisni i često imaju različit cilj ismisao. Fasada je potpuno nezavisni likovni motiv, što otvara putvišeznačnom jeziku u arhitekturi. Arhitekta Venturi to naziva ''stvar u stvari iliprostor u prostoru''. Vrlo je često da jedan arhitekta radi enterijer a drugieksterijer.- u odnosu na renesansu dolazi do oslobađanja od krutih geometrijskih oblika.Kružno-eliptični oblici koje koristi Bernini ili trougaoni motivi omogućujurazigranost i dinamičnost prostornog rešenja. Zid je oživeo i nije više samoravna površina. On postaje aktivni element što plastičnijeg prostornogdelovanja. Stubovi i polustubovi, pilastri pa i svodovi samo su deo razigranogzida koji je, pored onih elemenata, obilato ukrašen plastičnim dekorativnimelementima (girlandama, festonima, maskama), zatim efektno prekidannišama, udubljenjima i izbočinama. Pored zidova, bujno su profilisani zidnivenci, luci, grede, prozorski okviri i portali, pilastri, kapiteli, konzole, atike,volute; ukratko sve što može doprineti da građevina izgleda nemirno islikovito, počev od detalja do celine.- dinamički efekti koji su stvoreni ovako zatalasanim prostornim uređenjemjoš se potenciraju napetošću, izazvanom svetlosnim efektima svetlo-tamno(chiaro-oscuro), uvođenjem scenskog osvetljenja, dramatizacijom dubokih senki i skoro reflektorski usmerenih snopova svetla na određene površine, skulpture ili slike. Usled ovih efekata, barokna arhitektura se ne sagledavasamo kao prost objekat već kao svojevrsna pojava ili događaj. - obilato se koriste efekti i šarenilo primenjenog materijala, koji je uvekoriginalan. Igrom odsjaja i ogledanjem u visokopoliranim površinama,prelivanjem pozlate, upotrebom intarzije marmoriziranjem, ukoliko nemaefektnog mermera pravljenjem inkrustacija, bojenjem stakla i drugi efekti. Svese virtuozno koristi za postizanje što dekorativnijeg efekta.- višedelnost horizontalnog i vertikalnog rešavanja fasada kao i stvaranjevećeg broja rizalita, koji apsolutno ne moraju i ne treba da odgovarajufunkcionalnim potrebama, služe kao ukras. Isto tako oblikovanje brojnihterasa, vestibila, stepeništa balkona, naročito u profanoj arhitekturi, odnosno ubaroknoj palati ili dvorcu, treba da podvuče značaj, raskoš, monumentalnost i

blještavost – odnosno natrpanost, kako to tumače kritičari baroka iliklasicistički estetičari.

Od arhitekata, najinventivniji je za te potrebe bio Đakomo Baroci da Vinjola(Giacomo Barozzi da Vignola, 1507.-1573.). On je uspeo da projektujeprostornu organizaciju koja je najbolje odgovarala potrebama jezuitskog reda,birajući proporcije koje su bile ''najlepše i najprijatnije za oko''. Njegov plan jepostao prototip za sve isusovačke crkve širom sveta, pošto je ovaj red preko200 godina bio, najaktivniji u misionarstvu po najudaljenijim delovima sveta.Treba spomenuti da se i sam Mikelanđelo ponudio da radi, ali je odustao kadaje čuo uslov da se formira jedan akustičan izdužen i nadsveden brod, a negrađevina centralnog plana,Vinjola se poslužio i inspirisao Albertijevim rešenjem crkve Sv. Andrije uMantovi. Jezuiti su zahtevali dugačak brod kako bi se bolje odvijale propovediVinjola je projektovao brod širok 18 m, flankiran bočnim kapelama i satranseptom iste širine kao glavni brod i kapele. Grandiozni karakter crkvenaročito je uočljiv na preseku glavnog broda i transepta koji je nadvišenvelikom kupolom. Iz nje pada veliki snop svetlosti. Brod je osvetljen i prekobrodova u donjem delu svoda. Za razliku od crkve Sv. Andrije u Mantovi, nižebočne kapele nemaju udela u većim prostonim etektima koji se stvararaju odbroda i transepta. Prvobitno je enterijer bio veoma strog, potpuno beli zidovi,osim lukova, dvostrukih pilastara i friza koji su bili od sivog travertina, čime jepostignut izvaredan ritam.Pročelje baroknih crkava naslućuje se, takođe, u svom tipskom obliku uprojektu Vinjoline crkve Il Djezu. Zbog Vinjoline smrti ovu ideju je doradio irealizovao Đakomo dela Porta (Giacomo della Porta), između 1573. i 1584.godine. Očigledno da se za fasadu Vinjola inspirisao Albertijevomkoncepcijom crkve Santa Maria Novela u Firenci. Velike bočne volute uzcentralni brod koje je a Alberti primenio postaju ''zaštitni znak''. One služe dapovežu dve etaže na fasadi, ali one su istovremeno i sredstvo da se sakrijukontrafori koji su neophodni da ukrute, stabilizuju svodne crkve. Kontrafori subili nužni, ali su i veoma smetali jer su predstavljali arhitektonski elementnepoznat u klasičnom jeziku arhitekture. Centralni deo fasade tretiran je kaodvospratno pročelje hrama koje je volutama povezan sa nižim, bočnimstranama. Osim ove osnovne podele zidnih površina, koje će postatistandardne za barokni period, ovde su primenjeni još mnogi drugikarakteristični detalji baroknih ukrasa.Ono što je Vinjola uneo u crkvenu arhitekturu, u profanu arhitekturu palatauveo je Karlo Maderna (Carlo Maderna, 1556.-1629.), bio je jedno vreme najuticajniji arhitekta u Rimu. Među brojnim poslovima on je projektovao ipalatu za jednu od najuticajnijih rimskih porodica, za porodicu Barberini. Ponjegovoj zamisli, stroga osnova renesansne palate oko centralnog dvorištaotvorena je prema ulici. Tako je dvorišni izgled sada postao glavni, odnosnoulični front. Masivni centralni blok dobio je krila, a umesto rustike, koja jeuobičajena za prizemlje, pojavila se otvorena lođa. Ovu Maderninu idejurazradili su i doradili u vertikalnom planu dvojica velikana barokne arhitekture,Bernini i Boromini. Oni su delovali tako da su se i u elevaciji ove palate pojavilibarokni detalji.

Rim je početkom XVII veka bio centar u koji je bila usmerena pažnja skorosvih stvaralaca. Uprkos nizu pojedinačnih značajnih ostvarenja rasutih poceloj Italiji, ipak je Rim sve do poslednje dve decenije XVII veka bio glavnosredište. Taj svoj primat Rim je držao zahvaljujući nizu velikih umetnika. Uoblasti arhitekture dva najveća nesumnjivo su bila Đanlorenco Bernini(Gianlorenzo Bernini) i Frančesko Boromini (Francesco Borromini). Smatra seda je slava Rima počela da jenjava posle 1680. godine kada je umro Bernini.

GIANLORENZO BERNINI(Napulj, 1598.-Rim, 1680.)Najveći genije italijanskog baroka neosporno je Bernini rođen 07. 12. 1598. uNapulju. Otac, Pietro Bernini bio je skulptor natprosečnog talenta. On se1605. preselio sa celom porodicom u Rim. Formirajući se uz oca, obdaren, sa19 godina je postao miljenik kardinala Scipiona Borgeze i na velika vrata ušaou najviše krugove umetnika. Sledećih pedesetak godina, njegovoj karijeri, kojauglavnom predstavlja samo niz uspeha, morali su da se klanjaju, hteli to ili ne,svi rimski umetnici. Samo je Mikelanđelo pre njega bio poštovan u tolikoj merii od papa i od kolega, umetnika. Isto kao Mikelanđelo i on je bio vajar povokaciji, a istovremeno odličan arhitekta, slikar i pesnik. Imao je zlatne ruke imermer mu je najviše ležao. Njemu se, kao i Mikelanđelu, pripisujenadljudska koncentracija i upornost da sprovede svoju ideju i da je bezizmena realizuje. Ali za razliku od užasno usamljenog kolosa XVI veka,Bernini je kao čovek bio neodoljivog šarma, ubedljivosti, pričalica,aristokratskog ponašanja, porodičan čovek, izvanredan organizator sposobanda radi brzo i efikasno. - Berninijeva arhitektonska karijera započela je 1624. godine kada je dobioporudžbinu za fasadu crkve svete Bibiene. Za razliku od kompozicionograsporeda elemenata i ukrasa na pročeljima koje je kanonizovao KarloMaderna sa fasadom svoje crkve sveta Suzana. Bernini je svoju crkvuoblikovao u duhu palata toga vremena. U prizemlju je trem u obliku otvorenelođe, a iznad njega je postavljen jednostavan sprat svedenih oblika. Srednjideo pročelja po vertikali naglašen je tako što je nešto isturen u odnosu nabočne delove. Središnji deo fasade je ovim postupkom jako naglašen, abalustrada iznad krovnog venca izgleda kao da prolazi neprekinuta izasredišnjeg dela. Ostvaren je utisak kao da je centralna edikula superponiranamanjem sistemu čiji je kontinuitet neporemećen. Kompoziciono uređenjepročelja crkve Sv. Bibiene predstavlja Berninijev doprinos oblikovanju jednogvarijantnog rešenja karakteristične barokne crkvene fasade.- U okviru istraživanja prostorne organizacije ističu se, tri crkve centralnogplana. Najinteresantnija od njih je crkva San Andrea al Quirinale, ali novine ukomponovanju prostora, detaljima i shvatanju ukrasa uočavaju se i kod drugedve građevine. Sve tri crkve Bernini je počeo da radi posle svoje šezdesetegodine i radio ih je skoro paralelno. Svaku od ove tri crkve karakteriše nekaosobenost koja je imala dalji uticaj na druge arhitekte i sve tri su projektovanenad najomiljenijim centralnim osnovama, slobodnom, grčkom krstu, krugu ielipsi. To je razlog zašto mnogi istraživači njegovog opusa ističu vezanost zatradiciju, zaboravljajući pritom da gramatika arhitektonskih oblika služirazličitim namenama i oličava širok spektar ideja.- Crkva u Kastelgandolfu građena je od 1658.-1661. godine. Zamišljena je kaojednostavni slobodni krst istih krakova, pa tim oblikom podseća na nekerenesansne crkve kao što je, na primer, Madona della Carceri arhitekteĐovana da Sangala. Uz oltarski krak krsta prigrađen je, sa zapadne strane,po jedan zvonik tako da se oni nalaze u drugom planu kada se crkvasagledava sa zapadne strane. U odnosu na renesansne crkve visina jeznatno povećana i kupoli je data apsolutna prevlast. Elegantna rebrasta

kupola očigledno je rađena po uzoru na onu sa crkve Sv. Petra, ali za razlikuod nje leži na niskom tamburu. Svaki deo građevine je jasno definisan ipodređen klasičnim odnosima. U unutrašnjosti građevine, pored niza ukrasnihelemenata, najinteresantniji je i spoj rebara kupole sa kasetiranom ispunom.Svi autori do tada su uglavnom sledili Mikelanđelov primer kupole sa rebrima iislikanom ispunom, Bernini je, međutim, spojio klasičnu tradiciju kupole sakasetama po uzoru na onu primenjenu u rimskom Panteonu i uklopio je kaoispunu između rebara kao aktivnih nosača i prenosilaca potisaka. Posle 1660.godine ovaj način obrade kupole u enterijeru bio je prihvaćen širom Evrope.- Druga crkva nalazi se u Arčiji (Ariccia) i postavljena je nad kružnomosnovom. U prostoru je realizovana kao cilindar krunisan poluloptastomkupolom. Na vrhu kupole nalazi se velika lanterna. Na pročelju je postavljenportal izrazito klasičnog oblika. I kod ove crkve su uz oltarsku apsidupostavljeni sa svake strane po jedan zvonik, tako da im se iza kupole videsamo vrhovi. Kod ove crkve je uzor očigledno bio rimski Panteon. I Panteonuje Bernini bio dodao po jedan zvonik sa svake strane, ali to rešenje nije bilonimalo sretno i rimljani su to odmah proglasili ''magarećim ušima'', pa su oni uXIX veku srušeni. Bernini nije imao sreće sa Panteonom, jer je sa građevineskinuo sve predmete od bronze kako bi ih pretopio za čuveni baldahin u crkviSv. Petra. Kako se taj nemili događaj odigrao za vreme kada je papa bio izporodice Barberini ostala je uzrečica ''Quod non facerunt Barbari, faceruntBarberini" (Ono što nisu učinili varvari, učinili Barberini). Ova igra rečima idanas se koristi kada intelektualci nanesu štetu nekom kulturnom dobru.Već je isaknuto da je od ove tri crkve najznačajnija Andreaal Quirinale, kojase nalazi u centru Rima. Crkvu je naručio kardinal Kamilo Panfili za novicijatjezuitskog reda. Sama lokacija na kojoj je manastir bio postavljen usmerila jeBerninija da izabere ovalnu osnovu sa poprečnom dužom osom. I u ovomplanu, koji su istovremeno isprobavali drugi Bernini je uspeo da uneseznačajne novine. Umesto niša, što je bilo uobičajeno da se postavlja nakrajevima, poprečne ose, Bernini je postavio izrazito snažne pilastre. Na tajnačin elipsa osnove je zatvorena na najkritičnijim tačkama koje sesagledavaju odma sa ulaza. Berninijevo rešenje je omogućilo da pogledposmatrača neprekidno klizi preko velikih pilastara krunisanih snažnimvencem sve do velike edikule ispred oltarske apside. Tu u konkavi ispredoltara nalazi se skulptura, Sveti Andrija plovi ka nebeslma: Ovo rešenje jeupadljivo drugačije u odnosu na rešenja u renesansnim crkvama koje susmatrane monumentalnim svetilištima, izdvojenim od svakodnevnog životagde su vernici mogli da komuniciraju s Bogom. U Berninijevim crkvama,naprotiv, arhitektura je uglavnom okvir za uzbudljivu misteriju koja severnicima otkriva putem skulpturalne dekoracije.Upotrebom boje i svetlosti utisak misterioznosti još više je potenciran u zonisvetovnosti (do venca), crkva blista, obrađena uglačanim tamnim mermerom.U nebeskoj zoni odnosno u kupoli primenjene su bela i zlatna boja. Svetlostod prozora između rebara pada u snopovima i meša se sa zenitalnimosvetljenjem iz lanterne iznad kupole. Sve niše, koje imaju funkciju kapela,prilično su mračne, tako da se i svetlosnim efektom postiže jedinstvenostcentralnog unutrašnjeg prostora.U crkvi San Andrea al Quirinale, Bernini je rešio problem perspektivnihpravaca, koji postoji u građevinama centralnog plana, na isti način kako jepokušavao da uradi Paladio u svojim crkvama, pre baroka. Bernini jepostavljanjem edikule ispred oltarske niše ostvario istovremeno barijeru i živuvezu sa oltarskom kapelom. Time je očuvao i naglasio homogenost ovalneforme, a istovremeno uspeo da naglasi mesto oltara. Tako se među svimnišama duž ovala izdvaja, oltarska, po principu ''prve među jednakima''. Akose enterijer shvati kao psihološki okvir vernika onda crkva ima dva duhovnacentra:

1.) ovalni prostor u kojem učesnici liturgijskog obreda učestvuju u čudusvetiteljskog spasenja,2.) pažljivo izdvojena oltarska apsida, koja je nepristupačnalaicima i u kojoj se odvija misterija.U eksterijeru crkve ima, takođe, dosta profinjenih detalja. Kupola je zatvorenau jedan cilindrični omotač, a potisak spolja primaju volute, koje su u ulozigotskih kontrafora. Portik crkve je jedini ukrašeni deo inače vrlo strogo rešenefasade i dinamički element u vrlo složenoj organizaciji građevine. Motivedikule na portiku odgovara istom detalju u enterijeru, ispred oltara, ali svakiod njih obelažava različite funkcije; portik poziva i privlači vernike da pristupeu crkvu, a oltarska edikula razdvaja vernike od svete tajne. Sasvim u duhubaroka, isti arhitektonski oblik izgleda kao pozitiv i negativ istog motiva. Uzizraženi portik izgrađene su još i dva bočna zida koja su u stvari, kulise kojekoje imaju cilj da usmere pažnju prolaznika i vernika na pročelje crkve. Poredtoga, oba zida duboko zalaze u vezu sa ovalnim telom crkve i portikom.Njihov konkavni oblik suprotstavlja se konveksnom cilindru korpusa crkve iojačava dinamički kvalitet cele strukture.U profanoj arhitekturi Bernini se ogledao na palatama. Već je bilo rečeno oBerninijevom udelu na palati Barberini, koju je projektovao Karlo Maderna. Onje dopunio projekat i dodao ukrasne elemente u enterijeru. Od velikog značajasu tri druge palate koje je on projektovao. Prvi primer je palata Ludovisi(danas palata Montecitorio), koju je radio za porodicu pape Inokentija X. Celadužina pročelja na kojoj se nalazi 25 prozora podeljena je u ritmu 3-6-7-6-3.Svaka podcelina uokvirena je džinovskim pilastrima koji se protežu kroz dvasprata, dok se u prizemlju na mestima pilastara nalaze rustično obrađeni inaglašeni detalji. U svim drugim elementima zgrada sledi tradiciju renesansnepalate Farneze.Palatu Kiđi Bernini je projektovao 1664. godine i ona je postala prototipbarokne aristokratske palate, pa je imala znatan uticaj na autore izvan Italije.Prizemlje je veona strogo, svedeno i stuži kao baza za dva gornja sprata sakolosalnim pilastrima koji su postavljeni tako gusto da prozorski otvori prvogsprata (piano nobile) zauzimaju ceo prostor između njih. Artikulacijacentralnog dela je bogata i ima 7 delova, a bočni delovi po 3. Kasnije je frontpalate udvostručen, ali su ostali glavni ukrasni elementi, naglašen ulazuokviren toskanskim stubovima, balkon izad njih i naglašeno obrađen prozorprvog sprata.Treći veliki Berninijev zadatak bio je projekat za kraljevsku palatu Luvr uparizu. Kralj Luj XIV pozvao je Berninija u Pariz 1665. godine i na licu mestamu objasnio kako želi da se dopuni palata koja je već imala zapadno, južno, ideo severnog krila. Bernini je sukcesivno uradio tri predloga, ali na svojuveliku žalost nije zadovoljio specifičan ukus francuskog dvora.-U prvom projektu istočna fasada je bila rešena kao otvoreni pravougaonik sadva isturena krila sa četiri podele između kojih se nalazila duga kolonada sakonveksnim centralnim i dva konkavna krila. Ustvari, primenio je motiv sapalate Barberini i udružio ga je sa rešenjem pročelja crkve San Andrea alQuirinale. To se jasno vidi u rešenju horizontalnog plana. U elevaciji jeprimenio perforacije kao što je već bio uradio Paladio na Lođi del Kapitanatoili Sansovino na Biblioteci u Veneciji.-U drugom predlogu Bernini je pošao od svog rešenja za palatu Kiđi, tako štoje divovski red stubova postavio iznad rustificiranog prizemlja.- Najkonvencionalnije i najneoriginalnije je bilo treće rešenje. Problem sakojim se Berniini suočio na Luvru bio je tipičan za Italijanske autore koji nisubili navikli da rešavaju dugačke frontove. Ovde je bilo dosta poteškoća saharmonizacijom dužine i visine. Osim toga, Bernini je stepeništa bio smestio uuglove kvdrata osnove kako ne bi prekinuo liniju prostorija. To je bilo potpunou italijanskom duhu, ali ne i u francuskom koji je lako rešavao komunikaciju

vestibila sa stepeništem i salonima.Pri projektovanju Luvra, Bernini je naišao na veliki otpor francuskih arhitekata,ali ga je kralj poštovao i podržavao. Kamen temeljac za građevinu bio jesvečano postavljen tri dana pre njegovog povratka u Rim. Odma po dolaskukući, Bernini je počeo da radi na četvrtoj varijanti, ali se interes kralja Luja XIVusmerio ka izgradnji Versaja. Kraljev ministar Kolber odbio je Berninijevprojekat i rad na Luvru poverio Klod Perou.Pored navedenih projekata tek treba izneti njegov glavni zadatak, kojem jeposvećivao najviše pažnje. Posle smrti Karla Maderne, 1629. godine, Berninije imenovan "arhiektom crkve Sv. Petra" u Rimu. Njegov rad u okviru ovetitule obuhvata veliki broj vajarskih dela, koji po obimu i nameni imaju iarhitektonske konotacije. To je pre svega baldahin iznad glavnog oltara istolica-katedra Sv .Petra.Od arhitektonskih rešenja izdvaja se novo ceremonijalno stepenište-ScalaRegia. Položaj ulaza u Vatikansku palatu bio je dosta specifičan i skučen,uzak, još i sužen s jedne strane. Primenom obostranog niza stubova stvorenje tunel koji je veoma raskošno ukrašen, tako da je stvoren specifičan utisakširokih i svečanih stepenica.Najveći i najupečatljiviji poduhvat Bernini je izveo rešavajući urbanistički iarhitektonski prostor ispred crkve Sv. Petra. Kako je to projekat koji je bitnouticao na razvoj urbanističke discipline on će biti analiziran kasnije.Sam objekat crkve Sv. Petra Bernini je pokušao da popravi jer je bionezadovoljan proporcijama fasade koju je Karlo Maderna projektovao i izveoispred korpusa crkve koju je Mikelanđelo projektovao. Uz Maderninu fasadu,Bernini je projektovao visoke kule sa tri etaže, od kojih je samo južnaurađena. I ona nije bila završena usled tehničkih poteškoća, pa je 1646.godine srušena. Bernini nije odustao od ideje da ih ipak izgradi, pa je zatopokušao da ih postavi nezavisno od fasade, samostalne u prostoru, kako biosigurao statičku stabilnost. Pokazalo se da ni taj projekat nije lak zaizvođenje. Pored ideje s bočnim kulama, Bernini nije uspeo da realizuje niobnovu Mikelanđelovog tetrastilnog portika za koji je verovao da će razbitiuniformnost Madernine fasade.Ostale Berninijeve aktivnosti su bile brojne i teško je zamisliti kako je svepostizao da usaglasi. On je bio glavni režiser svih karnevala i veselih rimskihsvečanosti, ali i pogrebnih povorki. U čast dolaska Švedske kraljice Kristinepodigao je jednu od kapija - Porta del Popolo, kao zametak budućeg velikogbaroknog trga. Pored toga, pisao je pamflete i pozorišne komade koje je samrežirao i izvodio.Imao je još jedno zaduženje. Služio je kao najveći izazov i predmet mržnjedrugom velikanu rimskog baroka, Frančesku Borominiju.

FRANCESCO O BORROMINI(Bisone, 1599 –Rim, 1667)Jedan od najznačajnijih ličnosti rimskog baroka stoji odvojeno od svih ostalih.Arhitektura Borominija obeležava nov pravac kojim se kreće arhitektura prvepolovine XVIII stoleća. Bez obzira na inovacije koje su uneli ostali arhitekti kaošto su Bernini, Rainaldi, Kortona, Longi, suština renesansne tradicije nije bilauzdrmana. Ni Boronimi to nije uspeo u svojim radovima kojima se vezivao zastarije arhitekte XVI veka. U nekim delima, međutim, on je uveo novi iuznemiravajući pristup starim problemima. Taj pristup su jasno sagledali ivrednovali njegovi savremenici. (Kada je Bernini spominjao Borominija uParizu, svi su se slagali da je njegova arhitektura ekstravagantna i u velikojsuprotnosti sa normalnim, odnosno uobičajenim procesom stvaralaštva). Presvega, mislili su pritom na prekid sa dotadašnjim projektovanjem koje je bilozavisno od antropomorfnih proporcija. Boromini je tu renesansnu tradicijuzapočetu kod Bruneleskija napustio i usmerio se drugim proporcijskim

istraživanjima, oslanjajući se na srednjovekovne oblike i proporcionisanje.Prema svim izvorima, Boromini je bio neuravnotežen čovek, koji je digao rukuna sebe u trenutku nervnog rastrojstva. U Rim je došao sa severa, izLombardije. Otac mu je bio ugledni arhitekta, a najbliži rođak bio mu je KarloMaderna, jedan od najpoznatijih arhitekata u Rimu toga doba. Sledećiiskustva obojice, Boromini je pre nego što je došao u Rim postaokamenorezac. Svoj talenat i snagu je utrošio tako što je više od jednedecenije klesao grbove, festone, balustrade na crkvi Sv. Petra.Na istoj građevini radio je ogradu od kovanog gvožđa. Arhitektonskih poslovadugo nije imao, bio je nadzornik radova na gradilištima palate Barberini i SanAndrea della Valle. Obe građevine je projektovao Karlo Maderna, pa sezaposlio po rođačkoj liniji. Maderna je imao veliki uticaj na Borominija, tako daje on izrazio želju da bude sahranjen u istoj grobnici sa njim.Posle smrti Maderne, radove na crkvi Sv. Petra vodio je Bernini i Boromini jenastavio da radi za njega. Bernini mu je ostavljao veliku slobodu u radu, čakga je više usmeravao da se bavi arhitekturom nego što je to Maderna činio.Njihov odnos, međutim, od početka je bio obeležen nizom konflikata, jer sunjihovi karakteri i njihov pristup arhitekturi bili suviše različiti Bernini je unajvećoj meri bio još uvek “uomo universale” koji je slikarstvo i skulpturusmatrao dovoljnom podlogom za bavljenje arhitekturom. Boromini je,međutim, bio izraziti praktičar, graditelj izvođač radova. Razlike u statusu, iakosu po godinama bili skoro vršnjaci, smetala je Borominiju. Bernini je, naime,bio slavljen kao prva ličnost rimskog graditeljstva, a Boromini je prešaotridesetu bez nekih posebnih priznanja. Godine koje je Boromini utrošio kaoizvođač radova bile su za njega krajnje ponižavajuće i čekao je priliku dakritikije Berninija. To se dogodilo oko 1645. godine, kada je Bernini imaoproblema sa stabilnošću kula koje je želeo da postavi na krajevima pročeljaSv. Petra. Najviše je kritikovao tehničke nedostatke objekata, jer je znao da jeBernini u tim elementima najslabiji.Prilika se Borominiju ukazala tek 1634. godine kada je španski monaški redtrinitaraca naručio u Rimu manastr Sv. Karla Boromejskog. U literaturi je ovajkompleks poznat i pod nazivima San Carlo alle Quattro Fontane. Lokacija senalazi u blizini palate Brberini na raskršću ulica koje na uglovima imaju zgradesa fontanama. Kako bi pokazao šta zna, Boromini je prvo projektovao klaustari trpezariju, pa pošto su naručioci bili zadovoljni, kako je na maloj i nepravilnojlokaciji to izveo, dobio je i izradu same crkve.Crkva se smatra jedinstvenim primerom arhitektonskog baroknog rešenja. Priprojektovanju, on je zanemario princip modula, odnosno mere nastalemultipliciranjem modula koji je najčešće bio prečnik stuba. Boromini je ovucrkvu i svoje kasnije građevine zasnivao na geometrijskim jedinicama –celinam. Njegov proces razmišljanja nije znači bio u pravcu stvaranja planakoji se u celini kao i u svojim delovima sastoji od dodavanja modula. On jepošao putem deljenja koherentne geometrijske celine na geometrijskepodceline. To je bio srednjovekovni način razmišljanja pa se smatra da je toznanje poneo još iz Lombardije, kraja u kojem je bila jaka zidarska tradicija. Uhorizontalnom planu crkva je zasnovana na dva jednakostranična trougla sazajedničkom osnovicom duž transverzalne osovine objekta. Ova krutageometrija je zatim oblikovana kao zatalasani zid, isprekidan nišama. Najvišepažnje privlače stubovi koji su grupisani u nizovima po 4 u intervalima, sarazmacima oko podužne i poprečne osovine. Smenjivanjem glavnih isporednih udubljenja zidova stvoren je određeni ritam. U gornjoj zoni taj ritamje promenjen, zato što su elementi drugačije povezani. Određeni elementičine celinu prostora koherentnom iako sve deluje promenljivo. To je na prvommestu veoma snažan i jak antablman, koji uprkos ustalasanosti ostaje čvrstahorizontalna prepreka za oko posmatrača lako uočljiva i prati duž celog obimacrkve. U to se ubrajaju i sami stubovi koji po svojoj prirodi nisu imali pravac,

ali koji su ostvarili kontinualnost i homogenost malog prostora upravo svojomnaglašenom brojnošću.Iznad ove osnove, Boromini je projektovao i neobičnu kupolu. Odstupio je odpostavljanja svoda kao što se to inače radilo iznad kružnih i ovalnih osnova(po tipu Panteona) i ubacio je prelaznu zonu sa pandantifima koja mu jeomogućila neprekinutu zakrivljenost ovalne kupole. Ustvari, on je nadovalnom osnovom podigao konstrukciju karakterističnu za kvadratne ipravougaone osnove. Delovi ispod pandantifa imali su funkciju stubaca kaošto se to javlja u osnovi grčkog krsta. U zoni pandantifa nalaze se i poprečneniše koje su, zajedno sa oltarskim i ulaznim prostorom obradili kasetama kojese po visini smanjuju i tako sugeriraju da se radi o većoj dubini od stvarne.Kupola je ovalne osnove i obrađena je dubokim kasetama u oblicimaoktogona, heksagona, krsta, što daje saćasti izgled. Taj se oblik udaljio odBerninijeve ideje klasično postavljenih kaseta. Osvetljenje se dobija iz laterne,ali i iz same baze kupole, gde se otvori nalaze sakriveni iza stilizovanih listovakoji daju utisak da je kupola odvojena od masivnog i kompaktnog korpusagrađevine. Boromini je u enterijeru transponovao tri različita strukturalna tipa:- valovitu donju zonu, koja daleko poreklo ima u oblicimaHadrijanove vile kod Tivolija;- prelaznu zonu sa pandantifima koja potiče iz plana grčkog krsta;- kupolu na ovalnoj osnovi koja je po tradiciji mogla biti podignutasamo iznad osnove zgrade istog oblikaOva sloboda i oštroumnost u komponovanju, tri različita strukturalna tipapredstavljaju stepenik kojim je Boromiri znatno unapredio arhitektonsku misaoi omogućio dalja istraživanja u severnoj Italiji i dalje, širom Evrope.Fasada crkve rađena je znatno kasnije i predstavlja poslednje Borominijevodelo. Sistem artikulacije zasniva se na kombinovanju malih i gigantskihstubova što se kao ideja javilo još kod Mikelanđelovih radova (na palatamaKampidolja). Boromini je motiv, međutim, primenio na nov način, postavio ihje u dve ravnopravne zone čime je, ustvari, delovao protivno ideji zbog koje jekombinacija nastala. Umesto da ujedini front prolazom kolosalnih stubova, onih je ustvari dva puta ponovio. Stubovi u gornjoj zoni obuhvataju celinu koja jesuprotna onoj u donjoj zoni, Pročelje se sastoji od tri dela. U donjoj zoni dvabočna konkavna dela i konveksni centralni deo čvrsto su međusobnopovezani neprekinutim, snažnim vencem koji prati talasastu liniju u gornjojzoni tri dela su konkavna i venac iznad je podeljen na segmente. Pored togamedaljon završen lukovičasto potpuno anulira efekat venca kao horizontalneprepreke. U donjoj zoni mali stubovi uokviruju niše sa okruglim prozorima isluže kao oslonci za niše sa statuama; gore, mali stubovi uokviruju niše i nosepanele, tako da je stvorena obrnuta situacija, ono što je dole otvoreno, gore jezatvorerio i obrnuto. Otvor za vrata ima kontrast u isturenoj konveksnoj kutiji.Iznad niše Sv. Karla Boromejskog nalazi se medaljon.Očigledno je da se Boromini služio principom koji naglašeno podvlačipolarizaciju unutar iste teme, a to isto povezuje i unutrašnjost sa spoljašnošćucrkve. Ova obrada fasade sa minimumom golog zida, prebogatom plastičnomdekoracijom gde oko nigde ne može da se odmori od utisaka, tipično je zazreli barok.Pored svih arhitektonskih veština, Boromini je u ukrase uključio još ifantastične elemente, kao što su na primer kerubini koji uokviruju nišu sa SvKarlom Boromejskim, a čija krila prerastaju u zaštitni luk iznad niše. Velika jesnaga izraza koju Boromini iskazuje i koja nije primerena drugim autorima togvremena. Bernini, na primer, nije nikada koristio takve elemente, jer se nijenikada odvojio od narativnosti u skulpturi, koja kod njega nije bila podređenaarhitekturi.Drugi veliki projekat Boromini je dobio za crkvu San Ivo Arhigimnazije (danasuniverzitet La Sapienza). Crkvu je trebalo podići u istočnom delu izduženog

kortilea koji je arhitekta Đakomo dela Porta već bio izgradio. Boromini jeponovo izabrao sistem triangulacije, ali ovog puta trouglovi formiraju pravilanzvezdoliki šestokrak. Tačke prodora leže na prečniku i zvezdolika linija sedobija spjanjem tačaka. Polukružni ispadi koji zamenjuju špiceve jednogtrougla određuju krug sa radijusom od polovine stranice trougla.Pre crkve San Ive della Sapienza, šestokraka zvezda je bila isključena izprojekta. U upotrebi čak nije bio ni heksagon. Razlog je bio jednostavan. Zarazliku od kvadrata, oktogona, gde se iste strane suprotstvaljaju drugimstranama kroz dve glavne osovine, kod heksagona jedna osovina prolazi krozstranice, a druga kroz dva ugla. Tako plan proizašao iz heksagona nemasaglasja, već može biti i konfliktnih situacija. Ovaj problem Boromini jeuspešno rešio. Njegov metod je bio revolucionaran. Umesto da formira prematradiciji glavni heksagonalni prostor sa nižim delovima u uglovima trougla,Boromini je u tim mestima postavio kolosalne stubove naglašavajući daposmatrač može da registruje jedinstvo i homgenost celog crkvenogprostora. Ovaj osećaj je potenciran vrlo oštro definisanim vencem, koji prenosizvezdoliki oblik na visinu. Pristup je sličan kao kod crkve San Karlino. Svakikrak je artikulisan u tri dela, dva manja, identična koja uokviruju veći.Suprotno od crkve Sv. Karla, kupola zatvara korpus građevine bez prelaznihformi. Ona ustvari, nastavlja zvezdoliki plan od kojeg se svaki segment otvarau prozor. Veoma je snažno naglašena vertikalnost. Na fantastičan način mešase tehnička virtuoznost i religijski simbolizam nebeske i zemaljske zore.Spolja San Ivo koristi dela Portin okvir u koji se smešta crkva sa polukružnimpročeljem i zatvorenim arkadama, kao suprotnost otvorenim duž drugih stranakortilea. Iznad ovog korpusa je smeštena jedna od najsnažnijih kupola.Boromini je sledio tradiciju da zatvori kupolu, a ne da se njene krivine vide,kao što je to bio običaj nakon Bruneleskija. Struktura njegove kupole ima petdelova:- prvo se iznad korpusa zgrade diže heksagonalni tambur kojikonveksno ispada iznad konkave ulaza;- svaki od šest delova tambura podeljen je na dva manja, bočna, ijedan centralni veći, kao što su trijade u enterijeru;- tamo gde se dve konveksne strane sučeljavaju postavljeno jeojačanje koje daje vitalnost i tenziju zgradi;- iznad je postavljena stepenasta piramida, podeljena rebrima kaokontraforima;- piramida je krunisana lanternom sa dvostrukim stubovima ikonkavnim udubljenjem između.Sličnost sa malim hramom iz Baalbeka je upadljiva. Iznad ove tri zone, kojeustvari imaju tri različita karaktera, uzdiže se završna spirala koja ,ih povezujekao vodeći element. Spirala je monolitna i skulptoralna, a ne odgovaranijednom elementu ni spolja ni unutra. Ona je čvorište energije koja seoslobađa u velikoj gvozdenoj kugli postavljenoj na samom vrhu.San Ivo se mora smatrati Borominijevim remek delom, jer je na toj građevinion iskazao potpun repertoar arhitektonskih elemenata kojima je suverenovladao. Sva druga dela su ostala ili nedovršena ili su lokacijski takopostavljena da on, kao autor, nije mogao da se potpuno iskaže.Za razliku od Berninija koji je arhitekturu tretirao kao pozornicu dramatičnihdogađaja izraženih kroz skulptoralnu dramatičnost, crkva San Ivo jepredstavnik najdinamičnije koncepcije arhitekture, na način kako se motiviprepliću, sažimaju ili proističu jedan iz drugog.Treba podvući naročito Borominijevo okretanje srednjovekovnoj tradicijiseverne Italije. Kod nekih manjih objekata primenio je i trompe, tako česte uromanici i gotici severne italije. One su se koristile pre vizantijskih pandantifakoji su se koristili u renesansi.Boromini je porudžbinu za crkvu Sv. Agneze na trgu Navona dobio kada je

prvobitni graditelj Karlo Rainaldi bio otpušten. Naručilac je bio papa InokentijeX, koji je želeo da trg na kojem se nalazila , njegova porodična palata pretvoriu jedan od najvećih u Rimu. Uz palatu se nalazila jedna starija crkva i Sv.Agneza je trebalo da je zameni. Rainaldi je bio zamislio osnovu grčkog krsta,ali sa kratkim kracima. Kako je projekat već bio počeo da se realizuje,Boromini je morao da se uklopi. Ipak on je uspeo da manjim izmenamapromeni karakter projekta. Prostor pripremljen za stupce ukrasnog dela jezatvorio i tako obradio da izlaze iz zida, tako da se ima utisak da su i stupci ikraci iste širine, a prostor deluje kao oktogon To je naglašeno skulptoralnimelementima, naročito kolorističkim tretmanom enterijera. Celo telo je bojenobelo, samo su stubovi od crvenog kamena. Vertikalizam je sugeriran jakonaglašenim vencem koji udružuje i povezuje luke između nosećih stubova.Jedna vrsta atike iznad venca, koja se javlja ispod ukrasnog dela pojačava tajvertikalizam. Oktogonalni prostor koji se kao slika odražava i u uređenju poda,podržan je koherentnim ritmom alternacije plitkih niša uokvirenih pilastrima ivisokih krakova krsta uokvirenih stubovima. Uvlačenjem krakova, Boromini jepotencirao tenziju, obuhvatajući projektom izuzetno visok tambur i razvijenukrivinu kupole. (Rainaldi je bio zamislio plitak tambur i široku, plitku kupolu.)Znatno više slobode Boromini je imao u spoljašnjoj obradi crkve. Tamo gde jeRainaldi imao vestibil, Boromini je uvukao fasadu i završio je konkavno. Poredtoga, proširio je fasadu i na delove fasada okolnih zgrada čime je dobioprostor za slobodostojeće kule-zvonike zavidne visine. Tu se može uočitiodređena ideja koja povezuje njegovo rešenje i Berninijeve kule uz pročeljecrkve Sv. Petra. Ono što nije pošlo za rukom Berniniju, Boromini je ovde slakoćom ostvario. Ni na jednoj crkvi do tada nije ostvarena takva sagledljivostna prvi pogled, istovremeno, kula zvonika i kupole.U spoljašnosti Sv. Agneze može se uočiti i prostorna inspiracija fasadomcrkve Sv. Ivo.Nakon smrti pape Inokentija X, situacija se promenila i sad je Borominiizgubio posao, a vratio se Karlo Rainaldi. Odma je izmenio (pokvario!) ono štojoš nije bilo završeno; unutrašnju dekoraciju, lanternu na kupoli i fasadu iznadvenca. Visoka atika i timpanon u centru, jednostavna plastika na fasadi crkve izvonika nisu bili Borominijeva zamisao.Boromini je radio na još jednoj crkvi koju je započeo drugi autor. To je crkvaSan Andrea della Fratte, koju je gradio Gaspare Guerra. Ovaj objekat jeBoromini napustio i on je ostao nedovršen. U unutrašnjosti se malo vidi odnjegovih izmena. Daleko je značajnije uređenje eksterijera. Glavni utisak naposmatrača ostvaruje se vizurom kupole i kule koje se vide kada se ide nizulicu Capo le Cose, a to je ono što ovu, inače običnu, crkvu izdvaja. Kupolaje, kao na crkvi Sv, Ivo, zatvorena u jedan tambur, ali se javljaju četiridijagonalno postavljena kontrafora, pa su tako stvorena četiri jadnaka lica,koja se sastoje od široke konkave tambure i uže konkave delova sakontrforima. Boromini je ponovo pošao od prostornog razvoja ritmičkih trijada,kao što su kolosalni redovi u donjoj zoni koji su objektu obezbedilikoherentnost. Ova struktura trebalo je da bude krunisana lanternom koja je,na žalost, ostala samo u projektu. Kontrast kupoli je kula u severo-istočnomdelu crkve. Sastoji se od tri superponirana dela, Najdonji je masivni kvadrat,odnosno kocka u prostoru, koja ima uglove flankirane stubovima, druga zonaje kružna i otvorena, sledi na izvestan način model antičkih monopterosa.Iznad se nalazi jedna neproporcionalno teška balustrada koja pritiska tajkružni tok stubova. Treća zona je, takođe, otvorena, ali se sastoji od po dvakerubina između kojih su duboke konkave, što je usavršena verzija onoga štoje već viđeno na crkvi Sv. Ivo. Završetak kule je krunisan sa četiri izvučenevolute koje nose krunu. To predstavlja vrhunac trijumfa kako vere, tako iBorominijevog koncepta građevine koja stremi nebu.U Borominijevom opusu postoje još dve crkve Santa Maria dei Sette Dolori i

Zajednice za propagandu vere, ali one se ređe spominju i manje cene.Specifičan problem rešavao je Boromini u malom oratorijumu (kapeli) u okvirumanastira bratstva kongregacije Sv. Filipa Nerija. I u ovom slučaju je lokacijazadatka bila ograničena, jer se oratorijum gradio odma uz crkvu Santa Marlain Vallicella. Iza oratorijuma izgrađeni su delovi manastirske celine, iako je poveličini i značaju manastir bio značajniji od manastira Sv. Karla Boromejskog,ipak u njemu nije ostvarena ona živost i kompaktnost kao kod San Karlina,Projekat je, međutim, obeležen sjajnim pročeljem oratorijuma, čijaorganizacija nema veze sa unutrašnjom dispozicijom. Glavni ulaz deluje kaoda je simetrično postavljen prema unutrašnjem rasporedu, iako to nije tačno.Na fasadi je Boromini spojio opšti sakralni izraz i elemente ukrasa saelementima profanih građevina, kao što su, na primer, prozori. Kongregacijaje tražila da fasada ne bude od kamena, kako ne bi konkurisala fasadi crkveSanta Maria in Vallicella. Zato je Boromini do najvišeg stepena razviotehničku preciznost malterske obrade opeke. Glavni deo fasade ima 5 delovapovezanih pilastrima, sve zakošeno u blagoj konkavi. Ali, dok je u donjoj zonicentralni deo konkavan, u gornjoj zoni tu se nalazi duboka niša. Fasada je poprvi put krunisana oblikom timpanona koji se sastoji od krivih i pravih linija.Oblik timpanona uslovljen je je vertikalnim tendencijama na fasadi. Tricentralna dela sugeriraju ritam tako što su neznatno izbačeni i razdvojeni odbočnih dodatnim polupilastrom. Iako postoji jedinstvo svih 5 delova, trijadacentra je naglašena, a timpanon pojačava ovaj utisak. Od ostalih elemenatadekora ističu se duboke niše u donjoj zoni koje zidu daju punoću zatim prozoriu prvoi zoni koji imaju timpanone, koji kao da sabijaju podeoni horizontalnivenac, zatim rešenje prozora na drugom spratu, koji su opet slobodni iuokvireni zidom.Posebno vešto Boromini je uradio jedan delikatan zadatak u enterijeru crkveSan Giovanni in Laterano. Ova stara, kasnoantička bazilika iz IV veka bila seu XVII veku skoro srušila, pa je trebalo popraviti i dati joj savremeniji izgledunutrašnjosti. Boromini je došao na ideju da poveže po dva stuba bazilike i daih objedini unutar jednog stubca. Svaki, tako dobijeni stubac, uokvirio jekolosalnim redom pilastara kroz celu visinu broda i u tako dobijene nišepostavio je tabernakule sa skulpturama svetaca. Između stubaca su formiranearkade, što je stvorilo jedan ritam poznat još kod Bramantea, pa čak i kodAlbertija. Boromini je pored ritma uvedenog smenom visokih stubaca i nižiharkadnih otvora (A, b, A, b) uveo i ritam nižih tabernakula i viših arkada (a, B,a, B). Što se tiče profanih građevina, Boromini je bio vezan za nekoliko njih,ali nijednu nije u potpunosti izveo. Ovde se spominju samo Palazzo Spada,Palazzo Falconieri, Palazzo Pamphilli na trgu Navona, biblioteka Alessandrinau severnom krilu arhigimnazije Sapienza. Kod biblioteke su ormani za knjigesastavni deo arhitekture i to je bila nova koncepcija koja će postati prototip zabiblioteke u XVIII veku.Najveći podihvat u profanoj arhitekturi bila je zgrada Collegio di PropagandaFide. Jezuiti su bili na vrhuncu moći i svojim zgradama zauzimali su centralnepozicije u Rimu. Jedna od tih lokacija bila je na uglu Španskog trga, ali jeprostor bio vrlo nezgodnog oblika. Bernini je zgradi već bio i napravio fasadusa trga. Postojao je čitav niz problema, tako da je malo šta moglo da se uradiu enterijeru. Daleko interesantnija bila je obrada fasade ka ulici diPropaganda. I ovde, kao na San Filippo Nerri fasada je imala dvostrukufunkciju za crkvu i za palatu. Duža osovina crkve postavljena je paralelno saulicom, a fasada ima potpuno nesvakidašnji karakter palate. Podela na 7delova artikulisana je sa džinovskim redovima pilastera, od tla do vrlo oštrogvenca. Sve je sažeto i pojednostavljeno. Kapiteli imaju samo nekolikouspravnih kanelura, venac je bez friza. Centralni deo je vrlo blago konkavan ičini kontrast prema ravnim linijama fasade. Iznenađujuće bogato je rešensamo prozor iznad portala. Ostali prozori su, takođe, dekorisani, ali deluju,

kao zbijeni u uskom prostoru između velikih pilastara. Svaki drugi prozor imaisti motiv kao portal, a parni imaju motiv prozora iznad portala. Isto seponavlja i na drugom spratu, ali u znatno pojednostavljenoj formi.Može se uočiti da se Bernini celog svog života bavio modelovanjem prostora imasa i da se to odvijalo kroz evoluciju i transformaciju ključnih motiva koji subili njegova specifičnost. Usled toga što je svaku strukturu podređivaoosnovnom geometrijskom konceptu, on se udaljio od renesansne metodeprojektovanja u masama i modulima, i okrenuo se ka funkcionalnom,dinamičkom, ritmički jasnom ''kosturu'' građevine.Nešto je, ipak, pozajmio i od drugih autora, i to od onih kojima se posebnodivio od Mikelanđela i Paladija, njihove ideje, elemente helenizma. S drugestrane, za vreme njegovog života, Bernini i njegove pristalice smatrali su da jeon razorio prihvaćene konvencije i pravila dobre arhitekture.BAROKNA ARHITEKTURA U ITALIJIUz Berninija i Borominija u Rimu se ističe i ličnost Pjetra da Kortone. On jedugo bio u drugom planu jedino zato što sve do II svetskog rata nije postojalaiscrpna analiza njegovog arhitektonskog opusa.Njegovo pravo ime bilo je Pietro Berrettini (1596.-1669.), ali kako je poticao izgrada Kortone, po njemu je dobio svoje umetničko ime. Školovao seprevashodno za slikara, ali za razliku od mnogih drugih umetnika čiji serazvojni put može pratiti iz godine u godinu do vrhunca zrelosti i slave Pietroda Kortona je bio jasno formirana ličnost već u svojoj 26 godini. Izraziteindividualnosti, on se aktivno bavio paralelno slikarstvom i arhitekturom svedo smrti. Kada je bio u zenitu slave njegove kolege su mu iskazale velikopoštovanje izabravši ga za rukovodioca (principe) akademije di San Luca na4 godine. Kako je uz akademiju bila jedna stara crkva da Kortona je dobiodozvolu da je ponovo izgradi i tu uredi svoju grobnicu Tokom radova napripremi za građenje tu je pronađeno telo Sv. Martine, pa je zato odlučeno dase crkva preuredi i preradi u dvojnu građevinunu koja je dobila naziv crkva Sv.Luke i Sv. Martine i postala je jedna od najznamenitijih baroknih crkava uRimu.Osnova ove crkve je u obliku grčkog krsta sa apsidalnim završecima. Osa odulaza ka oltaru neznatno je duža od poprečne, a zid je podeljen na trialtemativna plana.Slično je i sa redovima. Pilastri zauzimaju plan ispredstubova, stubovi ispred kupole i u apsidama se različito odnose prema zidu.Skroz oko crkve pilastri i stubovi su homogeni članovi jonsko reda. Umestovalovitog zida, da Kortona insistira na utisku jedinstva centralnog planalogičnim rasporedom redova. Boja je bila očigledno značajan faktor kojim senaglašava bogatstvo plastičnih ukrasa na zidovima i redovima. Enterijer crkveje potpuno bele boje tako da je plastika posebno naglašena.Kao kontrast oštrim formama donje zone svodovi apside su bogato ukrašeni.Sve je plastično obrađeno i skoro da nema pedlja zidne površine koji se vidi, ada nije plastično obrađena. Iznad pandantifa ukrašenih reljefom i još jednogsada kružnog venca podignut je visoki tambur perforiran prozorima koji sudimenzija kao da su na ravnoj površini. Kupola je od rebara sa kasetiranomispunom.U analizi dekorativnih elemenata Sv. Martine i Luke uočava se veliki uticajfirentinskog oblikovanja, kao što su, na primer, oštre i uglaste forme, uzistovremeno korišćenje veoma glatkih, mekanih oblika. Da Kortona je ovajnačin obrade uveo prvo u svoje slikarstvo, a zatim i u arhitekturu, pri čemu jedodao i treću dimenziju. Ova sličnost u detaljima slikarstva i plastičnedekoracije tako je bliska da je bilo moguće stvoriti iluziju produbljenogprostora, gde se ne zna gde počinje slikarstvo, odnosno završava arhitektura.Da Kortonin način smenjivanja oštrih i mekanih linija uočava se, na primer, uobradi kupolnih elemenata. U enterijeru su za prozore, na primer, korišćeneprave forme, stroge za timpanon i doprozornu dekoraciju, dok su kasete u

kupoli u stvari rascvetani oblici. Isto se vidi i u spoljašnjoj obradi gde se iznadprozora nalaze vrlo mekani oblici dvostrukih voluta koji se ponavljaju i nalaterni u obliku voluta.Fasada Sv. Martine i Luke predstavlja korak napred u dotadašnjoj tradiciji. Nakrajevima građevine nalaze se po dva pilastra, tako da izgleda kao da onipritiskaju zid između njih, odnosno kao da zatalasanost proističe iz stalnogaktivnog stiskanja s bokova. To je isto vreme kada je Boromini radiooratorijum Sv. Filipa Neri, pa izgleda da su njih dvojica istovremno došli naideju formiranja krivolinijskog fronta. Druga novina na fasadi je stav autora dastilski redovi (stubovi) imaju više funkciju uokviravanja, odnosno da delekrivinu zida na jasno definisane delove. U donjoj zoni stubovi su skoro utisnutiu mekanu masu zida, dok su na spratu oštro sečeni pilastri jasno i reljefnoistaknuti ispred zida. Ovaj princip suprotstavljanja mekanih i oštrih oblika javljase i na detaljima, pa je u centralnom delu upotrebljen, ali u obrnutom smislu.Oštro je istaknut portal dok je u gornjoj zoni središnji deo utonuo u odnosu nabočne delove.Ovom metodom da Kortona je postigao dinamičnu koordinaciju unutrašnjosti ispoljašnjosti građevine.Osnovne crte ovog njegovog stava jasne su i na drugim objektima. Na crkviSanta Maria della Pace, čiju je fasadu uredio (na crkvi iz ranijih godinaprimenio je sistem elemenata kao kod Sv. Martine i Luke), ali je to poslužilosamo kao motiv za centralni deo iznad veoma isturenog portika i velikihkonkavnih bočnih krila koja obuhvataju centralni front. Sam front crkve rezultatje urbanističkog zahvata koji je da Kortona izveo formirajući mali trg ispredcrkve. Crkvu je tretirao kao pozornicu, a trg kao auditorijum, okolne kuće kaolože. Tako se bočni delovi crkve javljaju kao vrata na pozornici iza kojih sekriju ulice iza trga.Nekoliko glavnih elemenata fasade imalo je puno uticaja na arhitekte kasnijihgeneracija. Na prvom mestu, veliki jako istureni portik, veoma plastičnorazdvaja spoljašnjost od unutrašnjosti. To je motiv koji je u znatno skromnijojmeri koristio Bernini na Sv. Andrei al Kvirinale. Završni motiv je ogromantimpanon sa segmentnim timpanonom unutar sebe, koji ima oblik glavicešrafa čime se prekida krovni venac i stvara prostor za grob pape AleksandraVII, što celoj fasadi daje pomalo ekstravagantan izgled.Dalji korak u monumentalizovanju ideje da Kortona je napravio na fasadi Sv.Marie ip via Latta (1658.-1662.). Ovde je još više naglašen klasičan motivstubova na frontu koji su kristalisani i jasno definisani kao jedini motiv. Uličnifront nije dozvoljavao da se fasada zatalasa, pa je zato, naglašena strukturana drugi način. Centralni deo fronta u obe zone je široko otvoren, u prizemljuu obliku portika, a na spratu u obliku lođe. Objedinjavanje centralne i bočnihstrana obavljeno je završnim krovnim timpanonom koji isto ima u sebisegmentni prekinuti deo. To je luk koji povezuje dve polovine zgrade,odnosno preko snažnih venaca. Ovaj motiv poznat je iz helenističke i rimskeimperijalne arhitekture (Dioklecijanova palata u Splitu, hram u Baalbeku),javlja se i kod Albertija na crkvi San Sebastiano.Iako je da Kortona postao čuven po ovim arhitektonskim delima, on je bio jošpoznatiji po fantastično bojenom slikarstvu kojim se primarno bavio. Lično jegovorio da mu je arhitektura zabava u slobodno vreme.Od ostalih radova treba istaći konkurs za izgradnju Luvra u Parizu na kojem jeizgubio od Berninija, projekat za novu crkvu u Firenci, dok je velika Villa dePigneto srušena.Zahvaljujući Berniniju, Borominiju i da Kortoni, Rim je postao veliki centar ukojem se unapređivala barokna arhitektura. Pomalo u senci ove trojicevelikana stvarali su brojni drugi graditelji izrazitih individualnih karakteristika,od kojih se ovde pominju samo neki od njih. Nešto mlađi od prve trojice bio jeKarlo Rainaldi (Carlo Rainaldi, 1611.-1691.), koji se može smatrati tipičnim

baroknim arhitektom. On je ostao upamćen po tri značajna dela iz drugepolovine XVII veka. To su crkve Santa Maria in Campitelli, fasada crkve SanAndrea della Valle i kompleks od dve crkve na Narodnom trgu (Piazza delPopolo).Osnova crkve Santa Maria in Kompitelli ima osnovu koja predstavlja prerađeniplan crkve Sv. Agneze. Tokom projektovanja prednost je data oblikovanjufasade, dok je kupola, znatno umanjena praktično postala nevidljiva,sakrivena iza pročelja. Veliki broj motiva i elemenata sa fasada crkve Sv.Martine i Luke, kao i sa Sv. Marie in via Lata mogu se prepoznati, neštotransformisani, i na ovoj fasadi. Glavna osobenost pročelja je završetak krovau obliku prekinutog timpanona sa ubačenim segmentnim lukom. Igrom stilskihredova od pilastera, preko polustubova do slobodnostojećih stubovaformirana je fasada bez većih ukrasnih elemenata osim kapitela na ovimelementima i timpanonima. Volute su simbolično postavljene u obliku uskihvitica.Paralelno sa fasadom Sv. Marije in Kampiteli, Rainaldi je radio i pročelje crkveSan Andrea Vale, koju je u grubom obliku projektovao i izveo. Struktura iraspored masa sličan je kao kod prethodne crkve, ali je bio predviđen znatnoveći broj elemenata, sve je trebalo da bude razbuktano u plastično izvajanimskulpturama i detaljima koje je njegov asistent Karlo Fontana, nakonRainaldijeve smrti znatno uprostio dajući im klasičnije oblike.Pored navedenih radova Rinaldi je paralelno radio i kao urbanista. U tomsvojstvu je projektovao veliki trg iza Narodne kapije (Porto del Popolo). Satrga su u centar Rima vodile tri radijalno postavljene ulice. Udarne vizurnetačke bile si one na sučeljavanju ovih ulica. Rainaldi je tu projektovao dvesimetrično postavljene crkve sa velikim i upadljivim kupolama. Pošto su,međutim, parcele bile različitih veličina simetričnost je postignuta na jedanveoma znalački način. Na užoj lokaciji crkva ima ovalnu kupolu, a na širojlokaciji kružnu. Uža, eliptično formirana kupola pripada crkvi Santa Maria diMonte Santo, a veća, kružna kupola, crkvi Santa Maria de Miracoli.Postavljene na ovaj način one stvaraju utisak identičnosti po veličini i obliku.Rainaldi, međutim, nije završio ove gradjevine, pa su svoje izmene uneliBernini i Karlo Fontana. Pročelja obeju crkava su skoro klasična, sa pravilnimporticima.U Rainaldijeva dela treba uvrstiti još i rešenje spoljašnjeg omotača oko apsidena staroj, bazilikalnoj crkvi kod koje je Rainaldi jedinstvenom površinomobjedinio centralnu staru apsidu i bočne kapele papa Siksta V i Pavla V, ujednu jedinstvenu, impresivnu masu, sagledljivu sa velike udaljenosti. Bernini,koji je takođe ponudio rešenje, na tom mestu je formirao drugačiju apsidu saotvorenim, transparentnim portikom, skoro skulptoralnog izražaja.Od njegovih profanih građevina ističu se palata Selvisti i lođa u dvorištu palateBorgeze, obe u Rimu.Uz Karla Rainaldija treba istaći još i arhitektu Martina Longija mlađeg(Martino Longhi, 1602.-1660.), koji je ostavio jedno veoma upečatljivo delo,pročelje crkve Santi Vincenzo i Anastasio koja se nalazi na trgu Trevi. Ovafasada je izuzetno bogato naseljena stubovima i samo na prvi pogled imasličnosti sa crkvom Santa Maria in Kampiteli. Glavna karakteristika fasade supo tri stuba sa svake strane centralnog dela u obe zone po vertikali. Ovajmotiv celoj fasadi daje izuzetnu snagu, koja je podcrtana u donjoj zonirazmakom između ovih stubova i onih koji se nalaze na ivicama fasade.Elelementi timpanona su tako zbijeni da deluju snagom pritiska stvarajućiodgovarajući naboj koji je svojstven baroku. Jedan od tih karakterističnihbaroknih elemenata je školjka koja je stisnuta u segmentnom luku nahorizontalnom vencu, zatim girlanda koja dinamično vezuje dva luka, zatimnagomilavanje elemenata u završnom timpanonu. To sve zajedno doprinosiefektu veličanstvenosti i masivnosti.

U proučavanju baroknih crkava u Rimu treba obratiti pažnju i na crkvu SantiDomenico e Sisto, koju je projektovao Vencenzo della Greca (rodom izPalerma). Uska fasada koju su dorađivali i neki drugi autori ne bi bila tolikoznačajna da nema izuzetno rešeno stepenište kojim se prilazi, a koje se granau dva zakrivljena kraka. To se može smatrati preludijem, uvodom u kasnijaznatno veća i grandioznija urbanistička rešenja javnih stepeništa kao što sušpansko u Rimu i niz drugih po Evropi.Tokom XVII veka, sve do osamdesetih godina, arhitektura ostalih delovaItalije ne može se po snazi stvaralaštva meriti sa Rimom. Od čitavog nizastvaralaca koji su radili u tom periodu, i koristili se idejama rimskih arhitekata,najviše se izdvaja Baltazare Longena (Baltassare Longhena, 1598.-1682.).On je bio savremenik Berninija i po dužini života se može meriti sa njim.Kapitalno delo Longene je crkva Santa Maria della Salute. To je bila zavetnacrkva (ex voto) kojom su venecijanci zahvaljivali Bogu što nisu svi pomrli odkuge tokom 1630. godine. Danas se silueta Venecije ne može zamisliti bezkupole ove crkve koja je smeštena na ulazu u kanal Grande. Zbog te kupolečesto se nepravedno zapostavljao ostali elementi strukture koji zahtevajudetaljnu analizu, zato što su kasnije često ponavljani od strane mlađihgeneracija.Osnovni oblik osnove je pravilni oktogon sa deambulatorijumom, nastao potipu kasnoantičkih hrišćanskih svetilišta (crkve Sv. Konstance u Rimu, naprimer) koji se nije ponovio u renesansi. Sličnost sa antičkom isrednjovekovnom arhitekturom zadržava se samo u osnovi, ali ne i u elevaciji.U elevaciji su slobodno interpretirani severnoitalijanski oblici potekli odBramantea. Glavna razlika ogleda se u različitom tumačenju stubova. Umestoda se arhitektura stubova oktogona u donjoj zoni prenese u tambur, dolazi doprekida, jer je iznad svakog kapitela na vencu između donje i gornje zonepostavljena po jedna figura proroka, koja tako svaki stub pretvara u izolovanujedinicu, a na određen način naglašava centralni karakter naosa.Od Paladija potiče koloristički tretman enterijera. Svi konstruktivni delovigrađevine urađeni su od sivog kamena, a čisto beli, su zidovi i ispuna. Ovakoloristička shema nije sasvim nova, a ima i drugih paladijevskih elemenata.Visoki postamenti za stubove takođe se mogu videti kod Paladijevihgrađevina. Sve to zajedno daje eneterijeru određenu strogost i čistoću izraza.Autor je s naporom uspeo da i u spoljašnjoj arhitekturi zadrži oktogonalnioblik, a da pritom ništa ne žrtvuje u enterijeru. Njegova želja je bila da secrkva može sagledati odma u celini, pa je to verovatno bio razlog zašto jeizabrao oktogonalnu osnovu koja daje homogenu sliku u vidnom polju. Glavnii najupadljiviji elementi fasade su kapele koje u donjoj zoni deluju tako dacrkva, posmatrana sa bilo koje strane deluje kao završena celina. Kao držačekupole upotrebio je velike dekorativne i funkcionalne volute koje daju luksuznunotu celoj građevini. Velika kupola je dvostruka. Spoljni omotač nije izrađenod kamena, već je drvena konstrukcija presvučena olovom (što je biovenecijanski običaj). Glavna kupola po svemu sledi oblik kupole crkve Sv.Petra, dok ona u oltarskom prostoru ima kružni tambur od opeke i flankiranaje sa dva zvonika, čime sledi venecijansko-vizantijska tradicija (crkva Sv.Marka ima zgusnute kupole).Centralne građevine sa deambulatorijumom ostale su retkost u Italiji, ali suzato na interesantan način stigle u Španiju. Njih je importovao KarloFontana, rimski arhitekta, preko crkve koju je izgradio u gradu Lajoli. UŠpaniji je ovaj oblik postao veoma omiljen.Od profanih građevina interesantna je palata Pezaro, koju je Longenaprojektovao sasvim u duhu renesansnih ideja Sansovina i Sanmikelija. Drugapalata je Rezoniko sa rustificiranim redom stubova u prizemlju.Glavni predstavnik barokne škole u Firenci je verovatno Bernardo delleĐirandole (delle Girandole, 1536.-1608.) koji je sledio stvaralaštvo

renesansnog arhitekte Đorđa Vazarija. Svestrano obdaren, bio je slikar,dekorater i vajar, pa je verovatno zato njegov arhitektonski izraz višedekorativne nego strukturalne prirode. On je dovršio Galeriju Ufici, pročeljecrkve Sv. Trojstva (St. Trinita), a radio je još i vatromete, fortifikacije iscenografije.

BAROKNA ARHITEKTURA U FRANCUSKOJU periodu renesanse u Francuskoj je bio vidan uticaj italijanske umetnosti. Tose nastavilo i početkom XVII veka kada je Bernini duže vreme boravio uParizu, a pre njega još i Vinjola. Pokazalo se, medjutim, da francuski ukus nijenaklonjen bogatstvu baroknih detalja. Zato su se francuski arhitekti napreglida stvore osoben, nacionalni stil koji ima znatno više odlika klasične (antičke)arhitekture. Za to su najviše bili zaslužni graditelji Salomon de Bros (Salomonde Brosse, 1541.-1624.) i @ak Lemersije (Jacques Lemercier, 1585.-1654.),Fransoa Mansar (Francois Mansart, 1598.-1666.) i i Luj le Vo(Luis Le Vaux,1612-1670).U Parizu je dugogdišnja gradnja Luvra omogućila da se ogledaju raznegeneracije arhitekata i graditelja.U rekonstrukciji srednjovekovnog dvorca Luvra za vreme renasanse arhitektaLesko je bio izgradio samo jedno krilo. Dalje proširivanje unutrašnjeg dvorištapočeo je čak Lemersje 1624. godine i ukrasio ga sa izvanredno obrađenimPaviljonom sa satom (Pavillori de I'Horloge), čime je napravio cenzuru izmeđupostojećeg renesansnog i novog krila koje je tek trebalo izgraditi. To novokrilo bilo je replika Leskoovog dela, ali sa dosta slobode u izrazu. U gornjojzoni su postavljene karijatide kao oblik stilskog, reda, a iznad je postavljenkrov specifičnog oblika koji će postati karakteristika francuske arhitekture unarednim generacijama. Između 1650. i 1664. godine Luj le Vo je dovršiodvorište, a deset godina kasnije Klod Pero je ponudio rešenje za čuvenuistočnu fasadu Luvra kojom je eliminisao projekte Berninija i Pjetra daKortone. Ova fasada sastoji se iz jedne monumentalne kolonade udvojenihstubova na visokom postamentu sa potpuno ravnim krovnim završetkom(atikom) i timpanonom na sredini. Rešenje isturenih završnih delova nakrajevima fasade uz kolonadu tipično su francusko rešenje.Salomon de Bros je imao veoma istančano osećanje za zidanje crkvenihgrađevina, ali i za projektovanje profanih građevina. Palata Luksemburgposeduje osobene karakteristike njegovog stila. Njegov udeo u izgradnji Luvranije tako značajan kao drugih autora. Nasledio ga je @ak Lemesije koji je bioznatno mlađi i vrlo raspoložen da prihvati barokne karakteristike. Crkva kodSorbone koju je projektovao ima kupolu, dve zone kao crkva Il Đezi u Rimu iinteresantnu osnovu u kojoj je oltarski prostor iste dužine kao i brod.Fransoa Mansar predstavlja veliko ime francuske arhitekture, a po svom radustoji na prelazu iz renesanse u barok. U duhu italijanskog baroka izgradio jejedno krilo dvorca Bloa. Druga značajna građevina koju je on izgradio jeMezon Lafit (Maison Lafitte) koju karakteriše sistem povezanih, alimeđusobno razdvojenih paviljona.Crkva Val-de-Gras (Val-de-Grace) nastavlja pravac u kojem je građena crkvaSorbone. Građenje je započeo Mansar, a dovršio Lemersje. Fasada je

komponovana u dve zone sa snažno naglašenim elementima kao što sustubovi, pilastri, timpanoni i niz dekorativno obrađenih voluta koje drže glavnibrod. Centralna kupola je velike visine i sa obiljem ukrasa što uopšte nije usaglasnosti sa obradom pročelja.Najveća rezidencija izgrađena u XVII veku je dvorac Vo-le-Vikont (Vaux-leViconte) koji je projektovao arhitekta Luj le Vo sredinom ovog stoleća. On jeuspeo da ukomponuje veliki centralni salon u osnovu, tako da ceo unutrašnjiprostor deluje kao scenografija. Na platformi koja je razdvojena vodenimogledalom od ostalog terena, postavljen je dvorac. Ogledanje fasade u vodijoš više ih dramatizuje. Iza zgrade se nalazi bašta koju je uredio Le Notr (LeNotre), gde su se održavale čuvene noćne zabave. Ovaj projekat i njegovarealizacija može se smatrati prototipom za znatno veći projekat - kraljevskurezidenciju Versaj.Kao Luvr u Parizu tako se i Versaj može smatrati svedokom francuskearhitektonske istorije. Na prostoru izabranom za građenje nalazio se starijilovački dvorac kralja Luja XIII. Slično kao i u slučaju Luvra koji je postepenouvećavan od manje srednjovekovne građevine, tako se i Versaj , dograđivaouz pomoć nekoliko generacija arhitekata. U drugoj poloviru XVII veka gradnjuje započeo Le Vo, ali njegov rad je utopljen u znatno veći obim dogradnji kojeje obavio @il-Arduen Mansar (Jules Harduin-Mansart). On je dogradio bočnakrila 1678. godine, a zatim je proširio celu palatu. Početkom XVIII veka(1706.), @ak-Anž Gabriel još je dodao niz zgrada u stilu klasicizma.Glavna vrednost, međutim, nije toliko u arhitekturi građevina već uizvanrednoj i promišljenoj sintezi enterijera i parka koji okružuje palatu.Unutrašnjost palate koja je delo Lebrena (Lebruin) i njegovih saradnika temeljisvoju vrednost na monumentalnosti koja je postignuta nizanjem svečanihdvorana. Sve dvorane su međusobno povezane po dužoj osi (enfilade).Paralelno sa ovim dvoranama salonima teku velike, bogato ukrašene galerije.Najpoznatija je Galerija ogledala (Galerie des Glaces), kod koje su preko putaniza prozora postavljena ogromna ogledala. Time se stvara teatralnaatmosfera, što je i bila jedna od karakteristika baroknih abijenata. Ceoenterijer je podređen glorifikaciji vladara, jer su površine zidova ukrašeneslikarstvom i skulpturom sa takvim programima da se direktno veliča monarh,ili je primenjena jedva skrivena alegorija.Park je uredio Lenotr sa nizom radijalno postavljenih staza i sa alejama kojeduboko zadiru i stapaju se u pejsaž. Treba odma reći da je Versaj sa svojomarhitekturom teškog baroka smatran prilično van mode u salonima Pariza. Utaj barok ubraja se i kapela Versaja koju je projektovao @il-Arduen Mansar,koja se smatra remek-delom iluzionizma i dekorativnosti. Međutim, za razlikuod ovakvog pristupa oblikovanja versajske kapele, @jl-Arduen Mansar je bioautor i sasvim drugačije koncepcije crkve Invalida (Domes des Invalides). Ovacrkva može se smatrati vrhuncem francuskog izraza u arhitekturi XVIII veka,koja stoji na pola puta između baroka i klasicizma. Unutrašnji prostor jezamišljen vrlo barokno, odnosno dramatično. Kroz otvor u donjoj kupolisagledava se gornja kupola koja je bogato oslikana i osvetljena skrivenimprozorima.

Kroz ovu skromnu analizu može se uočiti koliko su već francuski arhitektirazličito poimali barok u odnosu na italijanske autore. Engleska je bila jošudaljenija od Italije u smislu prihvatanja izvesnih elemenata.

BAROKNA ARHITEKTURA U ENGLESKOJVezu engleskih arhitekata sa Italijom uspostavio je Inigo Džouns (InigoJones, 1573.-1652.) početkom XVII veka. On sam je bio svestrana ličnost(uomo universale) i bavio se scenografijom, kostimografijom, maskama zapozorište i drugim umetničkim disciplinama. Nakon povratka iz Italije, on jeprihvatio posao glavnog arhitekte kraljevstva. Džouns je težio da gradi u čistoji razumljivoj renesansi, kojoj je dao fine i skladne proporcije. Verovao je daarhitektura mora da bude disciplinovana, muška (pod uticajem Vitruvijevepodele) i bez afektacija, tako da nije prihvatao ništa što nije u potpunostirazumeo. Upravo radi toga, on se divio Paladiju i njegovu misao je preneo iusadio u englesku arhitekturu. Zato je engleska arhitektura paladijevska unajvećoj mogućoj meri.Njegov projekat Kraljičine kuće (Queen's House) u Griniču pored Londona sarustično obrađenjm prizemljem, glatkim zidovima sprata i centralnomkolonadom koja formira lođu, sve zajedno je veoma uspešna ličnainterpretacija paladijevih ideja.Znatno poznatija, zbog istorijskih događaja koji su se tu odigrali, je kuća zasvečanosti (Banqueting O House) u okviru velike palate Vajthol (Whitehall).Fasada ovog dela je artikulisana stubovima u centralnom delu i pilastrima sastrane čime se naglašava veličina, odnosno dužina sale. Podeoni venacizmeđu prizemlja i sprata koji se vidi u spoljašnjoj arhitekturi ustvari neodgovara unutrašnjem prostoru koji je jedinstven po visini. Cela arhitektura jeznatno više elaborirana i ukrašena nego što je to kod Kvins Hausa, ali suproporcijski odnosi izuzetno promišljeni. Tu je unutra čuvena prostorija dvojnekocke (Double Cube) sa izuzetno visokom zasvedenom tavanicom koju jeoslikao Piter Pol Rubens, a namena joj je bila da se u njoj izlažu portreti kojeje radio slikar Van Dajk.Od Džounsovih dela treba još spomenuti crkvu Sv. Pavla u Koven Gardenu(Covent Garden) čiji je projekat bio zasnovan na Vitruvijevom hramu utoskanskom stilu od opeke, sa veoma jednostavnim portikom.Veliki požar skoro potpuno je uništio stari centar Londona 1666. godine. To jepružilo priliku da se kao autor posebno iskaže sir Kristofer Ren (CristopherWren, 1631.-1723.), jedna od najcenjenijih ličnosti u arhitekturi Engleske. Posvom obrazovanju Ren je bio astronom i kao profesor je radio u Oksfordu.Kada je 1665. godine boravio u Francuskoj upoznao je Berninija, koji je tadaradio projekte za Luvr. To poznanstvo ga je definitivno opredelilo zaarhitekturu, tako da se iz Pariza vratio sa velikom bibliotekom dela iz oblastiarhitekture i skicama.Nakon požara u Londonu sve građevine morale su se podizati od kamena iopeke, a gradnja je strogo nadgledana. Kako su anglikanske crkve imalerelativno jednostavni program, Renove crkve su bile jeftinije i brzo su segradile. U požaru je stradala i katedrala Sv. Pavla, pa je i taj posao bio

poveren Renu. Za taj zadatak on je pripremio veliki broj planova i maketa. Upočetnoj fazi bio se opredelio za relativno stari centralni plan italijanskog tipa.Tokom daljeg rada, međutim, morao je da nađe kompromisno rešenje kako bizadovoljio svešteničke zahteve. Oni su tražili longitudinalni plan sa dugačkimoltarskim prostorom. Prihvatajući takvu osnovu Ren je uspeo da nametneveliku, dominantnu centralnu kupolu kao baroknu odliku.Ovo usaglašavanje nije ostalo bez posledica po tkivo građevine. Mnogielementi su morali biti prikriveni, tako da je jedan kritičar to čak komentarisaona sledeći način: ''Jedna polovina Sv. Pavla izgrađena je da sakrije drugupolovinu". Ipak, čitav niz elemenata je bio vrhunskog kvaliteta. Kupolapredstavlja jedan od najlepših baroknih oblika, iako u osnovnoj zamisli sledioblik i izraz Bramanteovog Tempijeta. Praktično cela zgrada hrama podignutaje na visinu u obliku kupole, a broj stubova je udvostručen kako bi izraz biodinamičniji.Drugi veliki projekat Kristofera Rena, dvorac Hempton Kort (Hampton Court)je samo započet i nije dovršen, a i nije realizovan onako kako ga je autorzamislio, Njegova želja je bila da stvori engleski Versaj, ali to je uspelo samou nekim delovima.U Engleskoj je baroknu arhitekturu u punom smislu ostvario Sir Džon Venbro(John Vanbrugh) na dvorcu Hauard (Howard) i čuvenoj Blenam palati(Blenheim). Ova palata nastala je nakon 1704. godine kada su princ EvgenijeSavojski i vojvoda od Malboroa sjajno potukli francusku vojsku u bitci kodmesta Blenhaj na Dunavu. Zahvalnost vojvodi od Malboroa je bila izraženakroz poklon u vidu izgradnje palate. Zato se ova građevina najčešće opisujekao vojni spomenik, a ne kuća, ponajmanje dom. Za razliku od komplimenatakoji se upućuju objektima, da su dobro uklopljeni u pejsaž, ovde je izraženatežnja ka suprotnom efektu. Palata je ustvari suprotstavljena pejsažu tako štoje smeštena na potpuno ravnom platou, očišćenom od svakog rastinja.Kompozicija građevine jeste barokna, ali u sprezi sa takvim postavljanjem uokruženje ona se više tretira kao romantična iluzija viteške slave nego realnastruktura. Tehničku pomoć u izradi palate pružio je arhitekta NikolasHouksmor (Nicolas Hawksmoor) koji je izgradio i čitav niz vrlo uspelihbaroknih crkava u Londonu.Baroknu završnicu predstavlja rad arhiteke Džemsa Gibsa (James Gibbs,1682.-1754.), koji je u Londonu projektovao crkvu Sv. Martin-u-polju (St.Martin-in-the-Fields), u Oksfordu biblioteku Redklif Kamera (RadcliffeCamera) u obliku rotonde.

BAROKNA ARHITEKTURA U NEMA^KOJ I AUSTRIJIKrajem XVII veka Austrijska carevina počela je da igra značajnu ulogu uEvropi, pa su se u germanskim zemljama začele neke progresivne ideje uarhitekturi toga doba. Situacija je bila povoljna, završio se velikitridesetogodišnji rat, Turci su se povukli iz centralnih delova Evrope, akatolička crkva je povratila svoju samouverenost. Prvi barokni oblici na ovimpodručjima veoma mnogo duguju arhitekturi Borominija i Guarinija, koju su uaustrijsku prestonicu uvela dvojica arhitekata Fišer fon Erlah i Lukas fon

Hildebrant.Fišer fon Erlah (Fisher von Erlach, 1656.-1723.) studirao je u Rimu za vremeBerninijeve starosti i bio je pod snažnim uticajem njegovog skulptoralnogtretiranja arhitekture. Njegovo glavno delo, crkva Sv Karla Boromejskog(Karlskirche), liči na prvi pogled na Borominijevu crkvu sv. Agnez. Uz bočnezvonike ovde se pojavljuju i visoki trijunfalni stubovi po ugledu na antičkestubove Trajana i Marka Aurelija. Ovi zvonici i stubovi su prilično udaljeni odcentralne kupole, tako da liče na kompoziciju crkve Superga kod Torina,arhitekte Juvare.U profanoj arhitekturi Fišer fon Erlah je pokušao da monumentalnost Versajapostigne na velikorn dvorcu u Šenbru kod Beča. Smatra se da je on uspeo jošbolje da sintetizuje dugačke fasade.Lukas fon Hildebrant je izgradio čitav niz palata i letnjikovaca na kojima jeukras bio preterano izražen. Prva palata koju je na taj način obradio bila jezgrada Gornjeg belvedera. Najfantastičnija primena ukrasa je na letnjoj palatiu Drezdenu. Najpoznatiji deo te palate je Cvinger (Zwinger) arhitekte MateusPopelmana (Mathaus Pope.llmann), na kojoj se ukrasi gomilaju, ali na vedar iveseo način.Severnije od Beča barokna arhitektura je bila sve življa i vedrijih oblika.Arhitekta Baltazar Nojman (Balthasar Neumann) projektovao je hodočasničkucrkvu u Filcnhajligenu (Vierzhnheiligen). U toj građevini je verovatno postignutideal barokne arhitekture, totalno prožimanje prostora što proizvodineverovatan utisak na gledaoce. Osnova crkve je sastavljena od krugova kojise međusobno presecaju. Luci, balkoni i skoro lebdeće kupole potpuno suprekrivene arabeskom isprepletenih cvetova, plastično izraženih oblaka,andjelčića i drugih ukrasa. Oltar se, neuobičajeno nalazi u sredini unutrašnjegprostora.Uz ovu crkvu treba spomenuti i drugu građevinu koju je Nojman projektovao,takođe bogatu dekorativnim elementima. To je biskupska rezidencija uVirburgu, sa slikarstvom venecijanskog majstora Tiepola u enterijeru.Ova arhitektura pripada poslednjoj fazi baroka koja se naziva rokoko. Rokokonije poseban stil, to je deo baroka kao što postoji cvetna gotika ili zrelarenesansa na kraju tih stilskih pravaca. Osnovne razlike su pre svega upoimanju svetlosti u građevini. U baroku postoji naglasak na naponu, pritisku,tenziji, a u rokokou su svi pokreti lepršavi kao igra. Iako je poreklo rokokoafrancusko, u Nemačkoj se rokoko znatno, više ispoljava u arhitekturi. UFrancuskoj je rokoko znatno vezan za uređenje enterijera i druge lepeumetnosti.