PNG i Australija – leto 2006.Papua Nova Gvineja – Sidnej –Tasmanija

PNG and Australia-Summer 2006

Papua New Guinea - Sydney  - Tasmania

Bojana Rilke i Jovan

Jovanović

Putovanje u leto 2006. godine je trajalo 24 dana – od 11. jula do 3. avgusta i obuhvatalo daleku Papuu Novu Gvineju (PNG) i Australiju sa Tasmanijom, njenim južnim ostrvom. Od velikih gradova Australije posetili smo samo Cairns i Sidney. Celo putovanje bih dakle podelila na tri dela – PNG, Sidnej, Tasmanija.

I opet - Beogradski aerodrom, utorak 11. jula 2006. Let za Beč, kompanijom Austrian Airlines, odakle imamo vezani let za Sidnej istom kompanijom. I sve započinje nerviranjem 1 - u startu kasnimo oko 50 minuta, što nije bilo dobro, jer do nastavka leta za Australiju imamo samo 70 minuta. Ipak stigli smo, projurili bečkim aerodromom Schwechat i stali u dugački red za avion za Sidnej. Sa olakšanjem smo shvatili da i on kasni u polasku.

Velikim Boing-om 777 do Sidneja treba da letimo oko 20 sati, sa sletanjem u Kuala Lumpuru za oko 10 sati.

1 Na kraju će se ispostaviti da nerviranjem i završavamo – ali ipak vredi ona „sve je dobro kada se dobro završi“ – a to se upravo i desilo

1

U Kuala Lumpur smo sleteli u 4 sata po lokalnom vremenu, napolju je apsolutni mrak, a grad čudesno osvetljen. Aerodrom je veoma moderan i velik, sav u betonu, čeliku i staklu. Ceo avion je ispražnjen, putnici koji ovde ostaju izašli su na jedan izlaz, a mi „transferni“ smo ušli u ogromnu prostoriju sa debelim tamno plavim tapisonom, gde smo se malo „rastezali“ od dugog sedenja. I pripremali za dalje „dugo sedenje“. Nakon oko pola sata nastavili smo putovanje u očišćeniom i sredjenom avionu. U Sidnej smo sleteli u rano poslepodne po lokalnom vremenu. Pogled je bio fascinantan jer je ovaj grad pun zaliva i zatona, uvala i uvalica. Centar je u soliterima, ali vrlo inventivno i maštovito gradjenim. Ugledali smo i čuvenu Operu u luci. Grad iz vazduha izgleda kao bajka, ali kakav je zapravo, videćemo nakon povratka iz PNG.

Podigli smo prtljag i preselili se na domaći aerodrom, kako bismo nastavili put za Cairns.

Nakon poletanja, a s obzirom da je već veče, gledajući kroz prozor aviona, Sidnej izgleda kao jedno veliko, tamno prostranstvo na koji je bačena hrpa dragulja. Lokacija grada je neverovatna, ne-ve-ro-vatna!!! Ne znam, ali imam utisak da ću se zaljubiti u ovaj grad!!!

Nakon vrlo ugodnog leta Quantas-ovim avionom u Cairns smo sleteli na vreme, gde nas je predstavnik Der Tour-a, otpratio do hotela Holliday Inn sa ogromnim atrijumom punim egzotičnog, tropskog bilja, kaktusa, fikusa, palmi... Nalazimo se na severu Australije, i ovde je, iako vremenski zima, vlažno i toplo.

Četvrtak 13.07. Izašli smo da doručkujemo i prošetamo - u pola 10 dolazi auto po nas da nas odveze na aerodrom, odakle polazimo za Port Moresby, glavni grad PNG.

Cairns je grad od 130 000 stanovnika, smešten uz veliki koralni greben. Izrazito je turistički, a sezona traje tokom cele godine. Glavna je upravo sada – od početka jula do septembra, kada je tzv. sušni period.

Oko 12 sati smo se ukrcali u avion papuanske kompanije Air Niugini. I nakon devedesetak minuta sletesmo u Port Moresby.

Papua Nova Gvineja

2

Ostrvo Nova Gvineja, koje se sastoji od Papue Nove Gvineje na istoku i Indonežanske Irian Jaya provincije na zapadu, drugo je po veličini ostrvo na svetu nakon Grenlanda. Oko 75% površine Nove Gvineje je pokriveno prašumom – jednom od najgušćih i najočuvanijih prašuma na svetu., po veličini odmah iza Amazonska prašume. Klima je tropska. Odlaskom Australijanaca 1973. godine, Papua Nova Gvineja je postala samostalna država. Ima slabu ili nikakvu infrastrukturu, sa relativno visokom stopom kriminaliteta Životinjski svet Papue je fascinantan. Zemlja je puna edemskih vrsta, nema majmuna i velikih predatora, a razlog je okean koji je onemogućio njihov prelazak na ostrvo. Prašume su dakle ovde apsolutno bezbedne.U PNG živi oko 190 vrsta sisara. U ovoj zemlji ima više riba nego na bilo kom drugom mestu na svetu. Dalje, ima najmanje 25 000 vrsta tvrdokrilaca i 6 000 vrsta leptirova, 160 vrsta žaba i dve vrste krokodila: slanovodni koji živi u estuarijima i slatkovodni koji živi u rekama i jezerima. Vrlo često obe ove vrste žive zajedno u rekama. Postoji oko 170 vrsta guštera i oko 110 vrsta zmija. PNG je zemlja sa najrazličitijim pticama na svetu. Postoji 708 edemskih vrsta ptica, koje uključuju 578 kopnenih i slatkovodnih vrsta, 40 vrsta morskih ptica i 90 selica.Stanovnici Papue su u neposrednim kontaktima sa kasuarijima i rajskim pticama. U PNG postoje tri vrste kasuarija, a od 43 vrste rajskih ptica na svetu, ovde čak živi 38 vrsta.

U PNG kao turisti uglavnom dolaze Amerikanci, a od Evropljana Englezi, Nemci i nešto Italijana. Sve skupa godišnje samo oko 2-3000 turista, što je zaista malo. Razlog je velika udaljenost Papue od emitivnih centara, a i skupoća aranžmana

Na aerodromu u Port Moresbiu dočekao nas je Steven - predstavnik Trans Niugini Tours-a, koji nas je džipom odvezao do prelepog hotela na brdašcu iznad samog aerodromg. Hotel medjutim podseća na dobro čuvanu tvrdjavu, a obezbedjenje u uniformama s puškama podseća na vojnike koji patroliraju oko njenih visokih zidova. Na

3

naše pitanje kako iz hotela možemo doći do grada da ga malo razgledamo, Steven je rekao da za to nema nikakve potrebe jer sve naše potrebe možemo da zadovoljimo u hotelu. (Kasnije smo saznali da nas u grad ne puštaju zbog bezbednosti)Hotel zaista ima sve što treba - dve prodavnice sa suvenirima i razglednicama, predivan bazen na vrhu brda sa restoranom, odakle se pruža lep pogled na pistu sa jedne strane i na stari avion koji predstavlja vrstu eksponata, sa druge. Uz bazen smo se odmarali uz kafu i kolače, vreme je mlako, veče se lagano spušta i dolaskom noći počinje duvati lagani povetarac. Nakon večere u restoranu uz bazen, rano smo legli, spavali divno.

Petak 14.07.Pre 4 ujutro sam pogledala kroz prozor - obezbedjenje je i u ovo doba noći veoma agilno – i sada šeta sa oružjem na ramenu. U Port Moresbiju ostavljamo jedan kofer i nosimo samo deo stvari sa sobom. Naime, letećemo malim avionima tako da nam prtljag ne sme preći 10 kg. U 7 sati po nas dolazi Steven, a na aerodromu nas dočekuje masa sveta, sa nepreglednom količinom prtljaga. Naime, kako u Gvineji nema drumova uglavnom se putuje avionom. A iz Port Moresbia se u brda nose sve potrepštine, pa je tako ovde bilo svega - od garderobe, kišobrana i lonaca do bickla. More, more prtljage, i masa sveta, tamnih, bradatih muškaraca sa otrovno crvenim usnim dupljama, ali i poneka žena takodje crvenih zuba i desni. Imala sam jedan ne baš prijatan osećaj – bili smo jedini belci, uz to ja plava, (šta mi bi da baš sada, po prvi put u životu posvetlim kosu?!?)

Nadalje, pomalo smo opterećeni i onim što smo o Papui pročitali «Poslednjih godina brojni posetioci bili su žrtve žestokih zločina, i ponekad su pretrpeli teške povrede. Kradja automobila, oružane pljačke, i kamenovanje vozila su problemi sa kojima se susreće Port Moresby, Lae i Mount Hagen. Džeparenja i kradje tašni česte su u gužvama. Individualno putovanje predstavlja naravno veći rizik za kradje ili grupna silovanja nego ona koja su organizovana ili ona koja su u pratnji. Posetioci PNG treba da izbegavaju da koriste taksi ili autobuse poznate kao javna motorna saobraćajna sredstva». Koliko stvarno rizikujemo?!?

Steven je uzeo stvar u svoje ruke – čekirao karte, predao prtljag i mi smo prešli u drugi deo aerodroma, gde nas je dočekao mir, tišina i red. Onaj neprijatni osećaj je polako iščezao.

Do Maunt Hagena se leti 1 sat. Dočekali su nas predstavnici Trans Niugini Tours-a – dva jako crna Papuanca – Majkl vozač i Kendis, vodič. Od stranaca u Mount Hagen stigli smo samo Jovan i ja. Ostalo su sve domoroci. Aerodrom izgleda nestvarno – ne postoji nikakva traka za prtljag - on se dovozi u dve kamionske prikolice, nakon

4

čega narod nahrupi tražeći svoje stvari. Iza žičane ograde, na nju priljubljenih obraza i noseva stoje stotine ljudi – obučeni najšarenije što se može zamisliti. Neki su bosi, neki u japankama, tlo po kojem hodaju je blatno, tako da im noga u to upadaju. Otvorenih očiju posmatraju avion – veliku pticu koja je sletela i dovezla ljude – i sve je veoma podsećalo na film «Bogovi su pali na teme». Nakon što smo podigli prtljag, džipom koji nas je čekao ispred same avionske zgrade i krenusmo prema Rondon Ridge Lodge-u. Usput smo saznali neke interesantne podatke o ovoj zemlji.

- PNG je jedna od poslednjih zemalja na svetu u kojoj se ne trči za vremenom –ima ga jako mnogo. Zato je sve usporeno i masa sveta sedi oko puteva.

- Ovde se govori petina ukupnog broja svih jezika na svetu, odnosno manje od 4 miliona ljudi govori gotovo 800 različitih jezika.

- Postoji mnogoženstvo (jedan pedesetogodišnjak, izuzetno bogat ima 20 žena i 80 dece).

- Kraj oko Mount Hagena je otkriven kao naseljeno područje tek 1933. godine – ovi brdjani su jedna od poslednjih velikih skupina ljudi koje je svet tek tada upozano. A ono što je najfascinantnije za strance je katapultiranje ovih ljudi iz predistorije u godine kasnog 20. veka

- Moral brdjana je relativna stvar: u sopstvenom klanu laž, kradja, silovanje i ubistvo su neoprostivi; sve to učiniti neprijatelju - je pozdravljano.

- Brdjanska društva su patrijarhalna, u smislu da sva prava, obaveze i solidarnost prema grupi u vezi su sa očevom stranom.

- Smrtnost dece je velika, a prosečna životna dob je 54 godine. - Pojedina područja PNG se veoma razlikuju – tako postoje

bitne razlike izmedju brdovitih predela Mount Hagena, Tari doline, ili Sepik područja, uz reke Sepik i Karawari.

- U području Mount Hagena uglavnom živi narod Melpa, i ovde još uvek postoji veštičarenje i spaljivanje žena. Još i danas povremeno se nadje članak u novinama o seljanima – uglavnom u brdima – koji su otkrili vrača – obično ženu – spalili joj kuću, a nju kamenovali i vrlo često ubili.

- Sa PNG se redovno povezuje i kanibalizam i lov na glave.- U PNG ne postoje nikakve zemljišne knjige, ne postoje matične

knjige rodjenih, ne postoje saobraćajne i vozačke dozvole. Ljudi vrlo često menjaju imena, i imaju ih obično više.

- Ovde nema romantike, ljubavi, u našem smislu te reči, - žene se kupuju, i one treba da rade, da obradjuju vrt, da čuvaju stoku, treba da radjaju decu.

- Lanac vrednosti u brdskom delu PNG je (1) zemlja (2) svinja i (3) žena.

5

Prošli smo kroz tržnicu - sve je prostrto po zemlji, sve je u nekakvom polublatu po kojem ljudi, interesantnih fizionomija, gackaju bosi, vrlo šareno obučeni. Opet smo ugledali ljude jezivih, crvenih usnih duplji – saznasmo da oni žvaću neke trave narkotičkih svojstava koje im usta boje u crveno.

I stigosmo u Rondon Ridge Lodge koji vode dvoje Kanadjana. Lodge se nalazi visoko na brdu, na samom rubu džungle. Potpuno je nov i izgleda savršeno. Naš apartman ima oko 50 m2, na dva je nivoa a terasa gleda na Mount Hagen i planine okolo.

Nakon ručka u društvu domaćina krenuli smo u jednoipočasovnu šetnju po okolnoj džungli. Vrlo je gusta, a vodič nam je objašnjavao pojedine biljke i njihove namene. Iz razgovora smo saznali da je naš vodič oženjen i to samo jednom ženom i ima devojčicu od 3 godine. Pri tome on ne zna koliko ima godina, ali na osnovu nekih pokazatelja misli da ima oko 30-35 godina. U razgovoru je pomenuo da nekada nije bilo ćebadi kao danas, pa ga je majka, kad je bio mali, pokrivala lišćem.

Tokom večere smo u razgovoru sa Kanadjanima saznavali dalje o PNG.Ovde ima ukupno šest lodge-eva, veze su uglavnom avionske, jer postoji samo jedna glavna cesta. Pri tome, nema automatskog, radarskog navodjenja - sve je vizuelno.

Subota 15.07. Nakon doručka smo sa vodičem i vozačem krenuli put Mount Hagena – u gradu je puno sveta, sve je užurbano. Ceo ovaj kraj ima izuzetno dobru i plodnu zemlju, tako da ono hrani veliko područje zemlje. Ljudi su neverovatno srdačni, nasmejani, pružaju ruke. Vrlo su mirni i deluju dobroćudno.

Ručak koji smo poneli iz lodge-a, kao neki piknik, pojeli smo u tipičnom papuanskom selu. Sve je puno cveća – ono raste cele godine, i uopšte rastinje je nestvarno, a ptice pevaju božanstveno. U selu smo posetili muzej, zatim kuću skalpova. Vrhunac je bilo slikanje sa poglavicom, koji je bio tradicionalno obučen; došao je sa svoje dve žene i vrlo je simpatičan,. Zove se Džerema što je vrsta banane. Bogat je, što se vidi iz dugačkog lanca koji se sastoji od složenih cevčica od kojih svaka predstavlja 10 svinja.

Nedelja 16.07. Došli su neki Nemci i Belgijanci, pa nas je danas u grupi devetoro. Obilazili smo sela oko Mount Hagena, prisustvovali ritualnim plesovima prizivanja duhova, obišli park orhideja. Park je pun rastinja koje se kod nas u Evropi može kupiti u samo ekskluzivnim cvećarama.

6

Na izlazu iz parka, ugledasmo vlasnika sa nekim repatim čudom na glavi, mekanih, slatkih bezazlenih očiju. To je kuskus, edemska životinja Nove Gvineje, lenja kao i sve životinje na ostrvu, živi u drveću, hrani se lišćem i izlazi noću bojeći se uglavnom čoveka koji je koristi i za hranu. Ovaj kuskus živi bezbedno, kao ljubimac vlasnika parka, Poslednja poseta bili su „medmeni“, ljudi namazani sivim blatom, sa velikim blatnim maskama na licu, koji su nam ritualnim plesom ispirčali legendu o svom životu.

Ponedeljak, 17.07. Iako je jutro osvanulo u totalnoj magli, sišli smo do aerodroma u Mount Hagenu i maleckim avionom u koji stane 5 osoba + pilot, u dve ture stigli do reke Karawari. Let je trajao oko 35 minuta. Livada na koju smo sleteli je uz reku, usred džungle. Stotinjak metara dalje, na reci nas je dočekao veliki motorni čamac, koji nas je rekom Karawari doveo do Sepik Spirit-a, vrlo romantičnog dvospratnog broda gde treba da provedemo naredna tri dana. Obilazićemo pokrajinu Sepik, kraj uz reku. „Za većinu ljudi Sepik podrazumeva komarce, krokodile, kanibale i plutanje leševa – i uveravam vas da sam sve to i videla“. Napisano je 1932. godine.

Odmah na ulazu u brod su nam poskidali cipele - zbog hodanja po džungli na njima uvek ima blata i zemlje. Cipele se ostavljaju na spoljnoj palubi i uveče ih osoblje čisti. Obroci se najavljuju gongom i mi smo nakon ručka i kratkog odmora, otišli do jednog sela, razgledali ga, pogledali njihove rukotvorine. Inače svi izleti se obavljaju ustaljeno – prelazi se na motorni čamac koji nas rukavcima reke vodi do destinacije – brodom se vozi samo po reci, na većim razdaljinama.

Vratili smo se na brod, odmorili se, u pola 7 je bio snek, nakon toga u 7 brifing za sutra, pa u pola 8 večera. Posle večere smo, u ugodnim foteljama zavaljeni, odgledali prvi deo jednog sjajnog dokumentarnog filma o PNG.

Utorak, 18.07. Lepo je posmatrati svitanje na reci. Uz kafu i čaj koji stoje u trpezariji posmatrali smo dizanje sumaglice, nakon čega smo doručkovali, pa krenuli na jednodnevni izlet.

7

Posetili smo kuću duhova - Tambaran, ispred koje se nalazi kamenje na koje su se nabijale glave ubijenih neprijatelja ili inoplemenika, gledali ritualni ples lovaca na glave, obilazili reku, šetali džunglom...

Posle pola pet smo se vratili na Sepik Spirit. Dan je bio naporan, ali je bilo vrlo, vrlo interesantno.

Oko sat i po odmora do sneka, zatim sledi brifing za sutra, pa večera i onda II deo filma o PNG. Sreda, 19. 07. Posle doručka, u pola 9 smo otišli u jedno selo koje je reka, promenom svog toka, podelila na dva dela. Posmatrali smo „čerečenje“ sago palme od koje se koristi praktično svaki deo, u jednoj sojenici su nam demonstrirali svoj način kuvanja – pripremali su ribu sa nekim povrćem, od sago palme pravili palačinke, pripremali sago puding..., zatim smo gledali kako prave maske i uopšte predmete od drveta, kako dube i rezbare drvo, kako boje..., kupili neke suvenire.

Po povratku na brod sve smo suvenire poprskali „Morteinom“, kako bi se uništile eventualne bube i kako bi se ti predmeti mogli uneti u Australiju. Oni članovi grupe koji odavde idu u Singapur taj problem nemaju. Australijanci su vrlo strogi i jako čuvaju svoju zemlju...

Nakon ručka, krenuli smo u obilazak poslednjeg sela u ovom području, poznatom po izradi svirala. Opet nam je izveden tradicionalni ples, koji je bio interesantan.

U povratku peh - nasred reke Karawari iscurelo nam je ulje iz motora - postadosmo brodolomnici. Sva sreća da čamac ima radio vezu sa našim brodom, koji nas je pokupio nakon sat i po plutanja. Veče koje se lagano spuštalo davalo je dozu dramatičnosti nama „Robinsonima“!

Četvrtak, 20. juli. Brod je celu noć plovio rekom Karawari, napustili smo ga nakon doručka, ukrcali se sa stvarima na motorni čamac i za oko 45 minuta smo stigli do sledećeg lodge-a. Karawari lodge se nalazi na vrhu brda na raskrčenom delu džungle. Položaj mu je neverovatan – sve je puno leptirova svih vrsta i boja, puno je raznog šarenog cveća, sam lodge je sav u drvetu sa puno, puno maski i lokalnih rezbarija, sa nestvarno dobro lociranom drvenom terasom na kojoj su poredane ležaljke i stolice od, kao tuč, teškog drveta, sa koje puca pogled na gustu džunglu koja se spušta do reke, iza koje se opet nalazi džungla. Nepregledna, nepregledna...Dakle sa svih strana, dokle god pogled seže svuda je prašuma.

8

Ovde imamo mreže za spavanje jer postoji opasnost od uboda malaričnih komaraca. Nakon brifinga i ručka, kratki odmor, a zatim spuštanje do reke i motornim čamacem razgledanje sela uz obalu Pre večere smo imali predavanje o maskama i gvinejskim artefaktima, posle koje smo se odmah povukli u naše kućice na spavanje.Moj krevet je bio uz prozore prema džungli prozori su otvoreni pokriveni samo mrežom. Bukvalno, ali bukvalno se ima osećaj da se nalaziš u samoj džungli - ona je oko desetak metara od kuće. Privukla sam fotelju i u mraku neko vreme sedela i posmatrala svice koji su «palili i gasili svoje sijalice». Ovo je zaista nestvarno. I vizuelno i auditivno. Zvukovi su toliko neobični! Oseećam se „vanzemaljski“, „vanvremenski“ ...

Petak, 21. juli.Nakon doručka smo napustili Karawari Lodge i opet avionom otišli u drugi deo PNG, ponovo u brda.Ambua Lodge je divan, nalazi se na oko 2500 m nadmorske visine, sveže je, ali u krevetima imamo električnu ćebad tako da za hladnoću ne brinemo. Ovo je područje naseljeno narodom Huli. Vrlo su odmereni, ozbiljni i otmeni. Tradicionalne boje su im žuta, crvena i crna – to su boje gline kojom se oni mažu - i lice i telo! Inače ukrašavaju se perjem rajskih ptica, buše noseve kroz koje stavljaju alke, tela premazuju palminim uljem i prekrivaju perlama i školjkama.

Posle ručka, nakon desetak minuta vožnje kombijem, peške smo krenuli po gustoj prašumi – sve je blatno, klisko i vlažno - odjednom smo se našli podno najvećeg vodopada u Novoj Gvineji koji je onako odozdo delovao i zastrašujuće i očaravajuće. Masa vode koja se uz zaglušujuću buku strmoglavljuje usred guste prašume!!! (uzgred, vodopad je samo 60 metara visok – u poredjenju sa nekim drugim „svetskim“ je nizak, ali u ovom je ambijentu delovao ogroman)

Subota, 22. juli . Veoma rano smo krenuli u posmatranje rajskih ptica. Ptičarenje je bilo relativno uspešno. Uspeli smo da ih vidimo, dalekozorom, visoko u krošnjama drveća.

9

Inače smo danas smo na celodnevnom izletu posetili školu pravljenja perika od prirodne kose, zatim smo posmatrali «ples suncu», a nakon toga neku njihovu tradicionalnu igru.

Posle večere smo pakovali kofere, a s obzirom da je napolje prilično hladno, uključili smo električnu ćebad. Naša poslednja noć u Papui Novoj Gvineji.

Nedelja, 23. juli. Do aerodroma treba da predjemo oko 20-25 km, put kojim ćemo se voziti oko dva i po sata. Na aerodromu je krenula strepnja – da li je vreme dovoljno OK za avione – nas dalje čekaju presedanja, vezani letovi, rezervisana noćenja i putovanje dalje... Kako će sve da se uklopi; kako će da protekne? Sa svim mogućim sletanjima i sakupljanjima putnika (neki su bosi, neki samo zaogrnuti čaršavima) stižemo u Port Moresbi samo 55 minuta pre poletanja aviona za Sidnej. U prostoriji gde pristiže prtljag (kamiončićima) vlada neopisiv haos i nema nikakve šanse da dobijemo naš kofer u narednih sat-sat i po. E onda sam se ja razmahala! Jovan je ostao sa ručnom prtljagom, a ja se razletela – stigla ponovo na pistu, ušla medju prtljag u naš avion, gde mi je pilot omogućio da uzmem naš kofer. Izjurili smo u aulu aerodroma – čekao nas je predstavnik agencije sa deponovanim koferom, jurnusmo na medjunarodni aerodrom (zgrada pokraj) i – uuuuh – ukrcasmo se u avion Brisbain – Sidnej.

U 15 minuta do 21 sat smo izašli iz aviona u Sidneju..

SidnejTaksijem smo otišli u hotel Marriot u samoj luci, najstrožem centru grada. Iz sobe imamo pogled na čuveni Harbour Bridge , a od Opere smo udaljeni 5-6 minuta hoda. Čarobno - samo da se odmorimo i ispavamo.

Ponedeljak, 24 juli. Organizovano razgledanje grada je počelo nakon doručka, oko pola 9. Sidnej je kao bajka - od nekadašnjeg mesta u koje su dolazili zatočenici po kazni, nastala je pulsirajuća svetska metropola sa preko 4 miliona stanovnika. Obišli smo delove grada Bondi i Manly, središte grada sa, sigurno najlepšom prirodnom lukom na svetu, sa čuvenom Sidnejskom operom, najpoznatijom zgradom Australije i simbolom Sidneja i Mostom, takodje zaštitnim znakom ovog grada. Prošli smo tzv. Malu luku, iznad koje se cene kuća kreću oko 6-7 miliona dolara. Rezidencijalna četvrt Sidneja je nestvarna – ovo je grad u koji se čovek zaista može zaljubiti!

10

Sidnej ukupno ima 34 velike lepe plaže, od čega se tačno polovina nalazi u severnom, a polovina u južnom delu grada.Nakon završetka ove sightseeing ture, autobus nas je ostavio u jednom delu velike Sidnejske luke, gde smo se ukrcali na vrlo luksuzni «James Cook» brod za razgledanje. Na njemu smo uz odličan ručak imali dva sata razgledanja luke sa vode, naravno uz objašnjenje preko razglasa. Čarobno, čarobno!

Utorak, 25 juli. Danas obilazimo jedno od najomiljenijih izletišta - Blue Mountains, a nakon toga zološki vrt sa kengurima i koalama.Plave planine su ime dobile po eukaliptusu, kojeg je mnogo na ovom području. Ulje iz eukaliptusovog lišća prouzrokuje izmaglicu koja pod odredjenim uglom svetla daje plavičastu boju. U hotelu Imperial, izgradjenom 1878. godine, u kojem je 1954. prilikom jedne od svojih poseta, boravila i engleska kraljica Elizabeta smo ručali, i nakon poduže vožnje stigosmo u Blackstone, kombinaciju nacionalnog parka i zološkog vrta. Videli smo nekoliko vrsta koala, (neverovatno su mirne i lenje – spavaju dnevno oko 20 sati) nekoliko vrsta kengura koje sam i hranila, milovala sam bebe dingo psa, videli smo pticu emu, pingvine... Oko pola sata vožnje smo od Sidneja.

Uveče smo, šetali gradom – ne zna se da li je Sidnej lepši noću ili danju. Večerali smo u italijanskom restoranu «Kod Alfreda» smeštanom u jednoj od najstarijih zgrada u Sidneju, koja se zbog svoje istorijske vrednosti uspela sačuvati u strogom centru medju visokim soliterima. U neposrednoj je blizini našeg hotela.

Sreda, 26. juli. Iako pada sitna kiša, Sidnej je i dalje božanstven – dakle u svako doba, po svakom vremenu! Definitivno nas je osvojio!!! Potpuno se slažemo sa rečenicom «Sidnej je najbolja adresa na svetu!» Zaista jeste!!!Danas letimo za za Hobart, za Tasmaniju. Let traje sat i 25 minuta .

11

Tasmanija Ovde je vrlo hladno, a život u Hobartu zamre trenutkom zatvaranja radnji, dakle oko 18,30. U hotelu Mercure gde smo odseli, ostavljamo dva komada našeg prtljaga. Uzimamo samo najosnovnije, rano ležemo - već u pola 7 ujutro krećemo na putovanje po ovom ostrvu.

Četvrtak, 27. juli. Nakon doručka, sa grupom (po godinama vrlo mladom) i vodičem Brusom, krećemo. Doručkujemo usput u jednoj pekari-poslastičarnici, a zatim tasmanijska avantura počinje.

Tasmanija je nekada bila deo australijskog kopna. Postala je ostrvo krajem poslednjeg ledenog doba, pre oko 10 000 godina. Izolacija je očuvala tasmanijske životinje – predatora nije bilo (osim tasmanijskog djavola i prugastog tigra), tako da današnji posetilac može videti retke i na kopnu nepoznate torbare. Tasmanija pruža neka od najspektakularnijih divljih mesta na Zemlji. Više od 60 vrhova se nalazi na preko 915 m nadmorske visine, a ima i mnogo visoravni.

Tu raste i najviše drvo na svetu – «Mountain Ash» - šumski pepeo i drugo čarobno drveće. Najviše od njih može biti i preko 30 metara. U proleće cvetaju orhideje i razne vrste šarenog poljskog cveća. Mnoge prašumske životinje su noćne, tako da se danju šuma čini tiha, osim pevanja ptica. Noću, drveće i grmlje oživi. Još uvek je najneobičnija životinja tasmanijski djavo. To je dlakava crna zverčica prodornog glasa, koja je ime dobila kada su doseljenici, nakon noćnih krikova ujutro nalazili samo krv zaklane živine. Tada bi konstatovali su da je to mogao napraviti samo djavo. Tasmanijski tigar, sa prugama po ledjima koji je nekada u prašumi lovio volije, vrstu malih kengura, gotovo je sigurno izumro.

Tasmanija, onako generalno predstavlja jedan veliki, jedan ogroman nacionalni park. Predivni, uzredjeni nacionalni park! Krenuli smo zapadnom stranom Tasmanije, slabo naseljenom, posetili «Land of Giants», nacionalni park visokih, visokih starih

12

eukaliptusa, zatim nacionalni park St. Claire, gde se nalazi i istoimeno jezero, najdublje u celoj Australiji (ne samo u Tasmaniji). Ovde žive i platipusi – čudne životinje koje su kombinacija ribe (žive u vodi i imaju peraje), sisara (doje mladunčad) i ptice (imaju kljun kao patke).

Ručak je naprvio Bruce, jeli smo u pirirodi – imamo svu opremu. Bruce je inače odličan kuvar, koji je čak izdao i svoju knjigu recepata (koju smo narvno i mi kupili )

Vožnja u nastavku trajala je dosta dugo, ali je bila vrlo prijatna. Uopšte sve je vrlo romantično – nekako maglovito, tajanstveno, oblaci se spuštaju i vrlo su niski, sve je nestvarno zeleno, pomalo mistično. Putevi su odlični, Bruce je izuzetno dobar vozač. Jovan i ja sedimo na prvim sedištima našeg malog autobusa (koji je predvidjen za 21 osobu, a nas je 9, tako da svako ima barem po dva sedišta), a muzika je iz 70 i 80-ih godina. Kao da smo je mi birali!

Zastali smo u malom gradu – Queenstown-u, koji deluje kao kulisa za neki kaubojski film, i prosto svakog časa očekuješ da se u tom mrtvilu pojavi neki tip na konju sa pištoljem oko pasa. U Tullah lodge-u, odnosno Tullah chalet-u treba da provedemo dve noći. Chalet je vrlo prijatan, na samom jezeru, sa velikom trpezarijom sa kaminom. Posle večere imali smo i tortu sa svećima jer je devojka iz grupe imala rodjendan. Napunila je – 24 godine.

Petak, 28. juli. Posle doručka otidjosmo na «kraj sveta», na rub okeana, gde se sledeće kopno nalazi udaljeno čak 16 000 kilometara – to je Argentina, mesto 400 km udaljeno od Buenos Airesa. Najveća površina vode bez kopna na zemaljskoj kugli.

Bili smo na peščanim dinama, zatim gradiću Strahamu, nekada poznatom po kopanju zlata i srebra, obišli Montezuma vodopade, odnosno imali šetnja dugačka 9,5 km. Bilo je vrlo naporno – staza je ravna, ali prolazi gustom šumom, a s obzirom da je padalo veče, povratak je bio gotovo po totalnom mraku. Nakon večere legli smo vrlo umorni.

Subota, 29. juli. Posle doručka na jezeru smo uzalud tražili (kao i dan pre) platipuse – uzalud!

Oko 10 sati smo iz lodga krenuli prema Cradle planinama. Okolina je neverovatna, odnosno boja okoline je čudna – postoji neka posebna vrsta trave koja se zove button grass, koja dobija boju iz tla, a onda je dalje prenosi na jezero. Ovde je i Weindorfers prašuma, koja je ime dobila po Weindorfer-u, Nemcu koji je prvi

13

došao na ovo područje i koji je šumu posadio i održavao. Boje su čudesne, i izgleda nestvarno.

Prenoćili smo u Davonportu, tipičnom tasmanijskom gradiću, kojim smo pre večere prošetali. Hotel u kojem smo odseli nalazi se uz samu luku, tako da je neposredno ispred prozora «prošetao» Spirit of Tasmania, ogroman putnički brod koji saobraća na liniji Meloborn-Davonport.

Nedelja, 30. juli. Nakon doručka smo otišli u kanjon sa kaskadnim vodopadom. Ceo kanjon je ispresecan divnim šetalištem, sa svim bezbednosnim merama za turiste-pešake. Dakle sat vremena šetnje kroz prelepu prirodu. Sveže je, ali ne hladno!Nakon poduže vožnje stigli smo opet u jedan nacionalni park sa puno piknik zona. Naš vodič je ostao da spremi ručak, a mi smo prošetali po šumi «Belih vitezova» - to su ogromna stabla eukaliptusa. Videli smo najdeblje drvo obima 12-13 metara, koje je staro izmedju 350 i 650 godina. Šetnja je bila divna. Šuma je opet bila božanstvena. Na putu prema mestu gde ćemo spavati u jednom trenutku je kraj autobusa proletelo jato šarenih ptica. Bili su to papagaji rozenkoli, koji su se prosto utrkivali sa autobusom – prvi put u životu videla sam jato papagaja ovako na otvorenom u svom prirodnom ambijentu!!!U mestu Bicheno – Bišeno spavamo, ali pre večere odlazimo na Diamond Island da posmatramo pingvine. Ponedeljak, 31. juli. Prvo zaustavljanje je bilo u Frechiné nacionalnom parku, gde je posebno impresivan vidikovac odakle se pruža božanstven pogled na tzv. Weinglas plažu. Ime je dobila s jedne strane po obliku – liči na vinsku čašu, a sa druge strane, na jednom delu te plaže nekada se zaista proizvodilo vino. Zatim poduža vožnja do tzv. Swan Sea – Labudovog jezera, gde smo imali ručak, pa poseta farmi koja proizvodi jagode, maline, kupine, ribizle... Od svog tog voća oni prave sladoled (nije nešto posebno!!!), ali i džemove, slatka... – vrlo su fini!!!

Oko 17 sati smo stigli u najjužniju tačku našeg celokupnog putovanja – samim tim i najhladniju - Port Arthur – čuveno istorijsko mesto, poznato po zatvoru u periodu od 1830. do 1877. godine. Nakon večere imamo tzv. Ghost turu - turu duhova. Naime, u ovom je zatvoru mnogo kažnjenika pogubljeno, a i mnogo ih je umrlo prirodnom smrću. S obzirom da njihovi duhovi još uvek lutaju okolo, to se i dogadjaju čudne stvari. Barem vodiči tako pričaju!Na turi smo imali ženu vodiča, koja je za svaku zgradu imala po neku priču, stravičnu naravno. Bilo je baš „adrenalinski“

Utorak, 1. avgust.

14

Posle doručka smo obišli turistički centar Port Arthura sa vrlo zanimljivom pričom o istorijatu zatvora i uopšte kažnjavanju zatvorenika, a zatim smo brodom otišli na kružnu vožnju oko ostrva mrtvih (groblja zatvorenika).

Nakon ručka krenusmo natrag, ka Hobartu. Pauza je bila u Tasmanian Devil Park-u, gde smo prisustvovali hranjenju djavolčića. To je lep park sa puno kengura, ptica...

Prijatnom vožnjom stigli smo oko pola 5 u Hobart. Oprostili smo se od grupe i Bruca, u Mercure hotelu dobili još lepšu sobu nego prethodni put, gde smo samo uključili grejanje i odmah izašli u šetnju. Hobart nam se dopao mnogo više nego prvi put – razlog je verovatno i to što smo se saživeli sa Tasmanijom, ali i vreme koje je bilo vrlo lepo, mlako i pomalo melanholično - kao uostalom i naše raspoloženje jer se ovo putovanje polako približava kraju. Kupili smo kofer, bez kojeg kao trećeg, ne bih mogla da spakujem stvari. Naime, ovde u Tasmaniji smo kupili toplih stvari – debele prsluke, ja debelu jaknu, čvrste cipele za hodanje i Jovan i ja - što je sve dodatak za naše, i u polasku skoro puna kofere. Večerali smo u restoranu kojeg je Bruce preporučio za stek. Umorni, ali zadovoljni zaspali smo tu poslednju noć na Tasmaniji.

Sreda, 02. avgust. Probudili smo se oko 5 sati, spakovali stvari, popili kafu i pošli na aerodrom, jer smo u 10,30 imali avion za Sidnej.

Let je bio na vreme, na vreme smo sleteli i čekirali stvari za Beč i uz muvanje po aerodromu i sedenje po kafićima provodili vreme do poletanja. I onda počinju problemi!

Oko 16 sati nam javljaju da je došlo do nekih tehničkih smetnji i da će nam se pilot obratiti za dva sata. Mi se još uvek ništa ne brinemo, jer u Beču i tako imamo veliku pauzu do poletanja za Beograd. Ali oko 19 sati nas obaveštavaju da deo koji je potreban da bi se avion osposobio za let, ne može da se nabavi u Australiji, pa zato svi putnici treba da podignu svoje stvari, i ponovo ih čekiraju kod malezijske kompanije, kojom treba da odletimo do Kuala Lumpura, gde će nas Austrijska kompanija prihvatiti.Ogroman avion, strašno puno putnika, užasno puno prtljaga – sav se prtljag podigao za oko 1 sat; za naredni sat i po se izvršila neka evidencija kod austrijske kompanije, a naredni sat i po vršilo se čekiranje kod Malezijaca. Dakle pravo pravcato maltertiranje. Dobili smo bon po 10 dolara od Austrijanaca, «da nešto pojedemo». Malo pre 23 sata po lokalnom vremenu poleteli smo za Kuala Lumpur. Let je bio fantastičan. Avion je mnogo komforniji od austrijskog, osoblje izuzetno ljubazno i lepo, a hrana izvrsna. Divno smo spavali (nije ni čudo!) i u Kuala Lumpur sleteli nakon oko 9 sati

15

leta Ugodno smo se iznenadili kada su nas obavestili da ne moramo vaditi stvari, jer su one čekirane do Beča. A tamo ćemo videti za dalje kada se javimo na transfer desk.

Četvrtak, 03. avgust. Desetak sati smo leteli do Beča i odmoreni sleteli po lokalnom, sada našem vremenu, oko 12 sati. Imali smo još pedesetak minuta do poletanja aviona za Beograd. Na bečkom aerodromu nam rekoše da su u kompjuteru videli da su naše stvari direktno transferisane za Beograd, što smo još jednom proverili kod zemaljske stjuardese neposredno pre ulaska u avion. Na letu za Beograd su još dva putnika koji su došla istim avionom iz Sidneja.

Na vreme slećemo u Beograd, prelazimo graničnu kontrolu, čekamo prtljag – ali uzalud. Niko od nas sa leta iz Sidneja nije dočekao svoje stvari.

Onda sledi procedura prijavljivanja nestalih stvari koje su nam u dva navrata, 4. i 5. avgusta dostavljene na kućnu adresu. Sve je bilo čitavo i na broju. Ali u svakom slučaju jedna neprijatnost. Ono što rekoh na početku, počelo je i završilo malom neprijatnošću – uz srećan ishod. Što je i najvažnije.

I tako, završilo je i ovo, i po kilometraži i po egzotičnosti, zaista veliko putovanje.Bilo je lepo, bilo je čudesno, bilo je nezaboravno!!!

Medjutim, iako je „Sidnej najbolja adresa“, ovoj beogradskoj smo se i te kako obradovali!!!

16